Запад је фатално погрешио што 2007. није озбиљно схватио Путина у Минхену
- 02:11 03.03.2014.
- 11 коментара
- Штампај
ПРВИ КАНАЛ РУСКЕ ДРЖАВНЕ ТЕЛЕВИЗИЈЕ ДОВЕО У ВЕЗУ УКРАЈИНУ И БОМБАРДОВАЊЕ СРБИЈЕ
- Пол КРЕЈГ РОБЕРТС, амерички економиста и бивши помоћник америчког министра финансија за економску политику у администрацији Роналда Регана: „Основни проблем ове кризе, коју је у Украјини испровоцирао Вашингтон, јесте то што САД током последње две деценије покушавају да Украјину увуку у НАТО и тако поставе војне базе на њеној територији…
- Роберт ГЕЈТС, министар одбране САД: „Покушај да се Грузија и Украјина позову у НАТО био је преувеличан. Корени руске империје сежу још од Кијева тако да је то била огромна провокација. Да ли су Европљани били спремни, да не говоримо о Американцима, да шаљу своје синове и кћери да бране Грузију или Украјину? То је политички акт који је неодговорно игнорисао шта Руси сматрају својим животно-важним националним интересима”
- Јевгениј БАРАНОВ: Право Русија да брани Русе у граду руске славе – Севастопољу – тешко да могу озбиљно могу оспоравати они који су, бранећи Албанце на другој страни океана, током 78 дана бомбардовали Београд, престоницу европске државе
ПРВИ канал руске државне телевизије у прилогу о политичкој кризи у Украјини упоредио је догађаје у тој земљи са бомбардовањем Југославије и НАТО окупацијом Косова и Метохије.
Факти у целини преносе текст прилога:
Ирада ЗЕЈНАЛОВА, водитељ дневника Васкресно времја: Више нико не сумња да је политичка криза ушла у акутну фазу. У петак је председник Путин детаљно размотрио путеве за нормализацију прилика са канцеларом Немачке Ангелом Меркел, шефом ЕУ Ван Ромпејом и премијером Велике Британије Камероном.
Договорили су се да покушају зауставити ескалацију насиља.
Дисонантна је била само изјава председника Обаме: ако Русија планира интервенцију на Криму, то може скупо да плати. Он је ноћас позвао председника Путина и како је, након разговора, саопштила пресс-служба Кремља, председник Русије је поновио: ако се настави насиље – Москва задржава право да заштити своје грађане.
Председник Русије размотрио је ситуацију у Украјини и са генералним секретаром ОУН Бан Ки Муном, обаћавшим му да ће дејства Москве остати у оквиру права, али и да Русија неће посматрати са стране како се криза шири.
Истовремено је шеф НАТО Расмусен изјавио да је и ова алијанса заинтересована за ситуацију у Украјини.
Руско Министарство иностраниих послова енергично је замолило да се уздрже од провокативних изјава.
Где је НАТО, а где је Украјина?
Мој колега Јевгениј БАРАНОВ покушао је да утврди зашто се управо Украјина нашла на раскршћу интереса највећих играча светске политике који упорно толико хрле на Исток.
На шпици пише: Мрки фебруар
Јевгениј БАРАНОВ: Одмах треба рећи: нема рата. И неће га бити. Мере које се сада предузимају, предузимају се управо ради тога. Ситуација је заиста веома напета. Јучерашња одлука која председнику Русије даје право да употреби војску, није узрок ове напетости, већ њена директна последица.
То што се дешава, условљено је немилосрдном доследношћу развоја догађаја, и то не последњих месеци или дана, већ две и више протеклих деценија.
Инсерт из документарног филма Првог канала руске државне телевизије о Косову и Метохији – „Крај. Осуђени на прогонство“:
„Све што се овде дешава политичари су знали, и Запад је знао. Зар ја треба о томе да говорим. Ви треба да почнете о томе да говорите. Јер, све што ми сада преживљавамо – све је то припремљено за вас!”
БАРАНОВ: Ове кадрове снимили смо далеке 2007. године на Косову, у кампу српских избеглица које су у мартовском погрому 2004. године остале без крова над главом. Тада је, из окупиране српске покрајине, уз прећутну дозволу тамо стациониране западне војске, протерано на хиљаде Срба који су остали у Покрајини, након што ју је 1999. године НАТО солдатеска отела Србији. Након много година, више није тајна да је прави разлог агресије – најјачег војног блока на планети – против незаштићене и санкцијама уништене земље, био тврдоглав став председника Милошевића о питању пристуства НАТО на њеној територији. Заштита Албанаца била је само повод.
Шта ако сутра Крим прогласи независност, а руска војска буде њен гарант – које ће аргументе понудити Вашингтон и Брисел?
Или је можда неко други пре 15 година, без одобрења УН, бомбардовао суверену земљу у центру Европе. Или је можда неко други окупирао део њене територије, исфинансирао државни удар, а потом, пљунувши на све норме међународног права, мировне споразме и једногласно донету резолуцију Савета безбедности којом је гарантована територијална целовитост Србије, признао независтност Косова.
Чак и сада, у новонасталој ситуацији, територијалну целовитост Украјине доводе у питање само садашње тзв. власти у Кијеву и они који их на Западу хистерично подржавају. Русија остаје једина заинтересована страна која ни једном званично није довела у питање неповредивост украјинских граница.
Пол КРЕЈГ РОБЕРТС, амерички економиста и бивши помоћник америчког министра финансија за економску политику у администрацији Роналда Регана: „Основни проблем ове криз, коју је у Украјини испровоцирао Вашингтон, јесте то што САД током последње две деценије покушавају да Украјину увуку у НАТО и тако поставе војне базе на њеној територији…
Банално? Наравно, али само зато што се теза о недопустивости даљег ширења НАТО на Исток у поседњој деценији претворила у отрцану фразу. Небројени аргументи Русије да НАТО ризикује кршећи све преузете обавезе после завршетка Хладног рата, на Западу су изазивали само љутњу. Након што су усисали земље бившег Варшавског пакта, не оставивши камен на камену од Југославије, оснивача покрета несврстаности, и када су нам у Прибалтику изашли на прву тачку додира, стратези НАТО донедавно нису хтели да чују упозорења Москве да њихова неометана шетња по Европи има објективне границе. Сада је тешко знати зашто мисле да су те границе баш границе Русије.
Узгред, од јуче то више и није толико важно.
Роберт ГЕЈТС, бивши министар одбране САД: „Покушај да се Грузија и Украјина позову у НАТО био је преувеличан. Корени руске империје сежу још од Кијева тако да је то била огромна провокација. Да ли су Европљани били спремни, да не говоримо о Американцима, да шаљу своје синове и кћери да бране Грузију или Украјину? Тешко, тако да ширење НАТО није било пажљиво промишљена војна обавеза, већ политички акт који је подривао алијансу и неодговорно игнорисао шта Руси сматрају својим животно-важним националним интересима”.
Ово је цитат из недавно објављених мемоара бившег шефа Пентагона Роберта Гејтса. Ако некога и можете осумњичити за симпатије према Москви, онда је он тај. Међутим, он је као професионалац на самом почетку кризе у Украјини одлично разумео њену стварну позадину и неминовне последице.
Русија је већ једном показала одлучност када је Грузија 2008. године покушала да крвопролићем реши проблем спорних територија и заузврат буде примљена у НАТО.
Осећајући куда иде ситуација у Украјини, Немци су још у децембру прошле године први почели да говоре да је компромис неопходан.
Ангела МЕРКЕЛ, немачки канцелар: „Треба да напустимо форму мишљења „или-или”. Не треба да трпимо стање у којем је земља, која се налази између Русије и ЕУ, приморана да доноси кардиналне одлуке које ће увек бити дочекане као одлуке донете у корист једне или друге стране. Треба да наставимо активни рад у том правцу”.
То место, које у реалној политици припада сумњама Немачке, кратко и јасно је формулисала заменик америчког државног секретара Викторија Нуланд – она иста која је сасвим недавно лично хранила Мајдан. Њен скандалозни – ФАК са гађењем изговорен на рачун Европске уније био је довољан да прецрта сву тешку европску политику у Украјини у данима који су претходили преврату.
Након што је у Кијеву свргнута законита власт, законита ма каква да је била, и након што је став Европљана послат на познату адресу заједно са њиховим потписима на споразуму опозиције и Јануковича – постављено је питање „или-или” ван кога се Американци, по свему судећи, не осећају комфорно, сада је упућено само Русији.
Говор Владимира ПУТИНА на Минхенској конференцији о безбедности 2007. године: „Русија је земља са историјом дужом од хиљаду година. Она је готово увек користила привилегију да води независну спољну политику. Ни данас немамо намеру да изневеримо те традиције”.
Ово је кратки фрагмент из говора Владимира Путина на Минхенској конференцији о безбедности у Европи, те исте 2007. године, када смо снимали интервју уплакане српске жене-избеглице на Косову која нас је упозоравала да се несрећа коју је преживела неминовно приближава и нашим границама.
Већ тада је председник Русије са крајњом отвореношћу говорио да избор или-или неће довести до добра и да ћемо америчком систему противракетне одбране, пре или касније, бити приморани да супротставимо ракете које неће бити претња САД тачно у оној мери у којој њихова ПРО не буде претила нама.
Владимир ПУТИН, Минхенска конференција 2007: „Имамо право да потпуно легитимно упитамо: против кога је ово ширење? И где су та уверавња која су давали западни партнери након распуштања Варшавског пакта? Желим да цитирам говор генералног секретара НАТО господина Вернера у Бриселу 17. маја 1990. године. Тада је рекао да сама чињеница да немамо намеру да шаљемо НАТО војску ван територија СРН даје СССР чврсте гаранције безбедности. Где су те гаранције?”
По свему судећи многи који су тада били присутни у сали сећају се овог говора. Међу њима су били и Роберт Гејтс – тада министар одбране САД и Ангела Меркел – немачки канцелар.
Да је након 7 година поводом бар једног тада означеног проблема постигнут компромис, вероватно да се Владимир Путин јуче не би обраћао Савету Федерације. Међутим, корак по корак – кад се ради о ширењу НАТО, постављању система ПРО, мешању у унутрашње послове суверених земаља, неодобреној примени силе посвуда од Балкана до Украјине – и даље све остаје уобичајено.
Све до јуче, када је питање „или-или” поставила Русија, која има право да брани Русе у граду руске славе – Севастопољу, тешко да могу озбиљно могу оспоравати они који су, бранећи Албанце на другој страни океана, током 78 дана бомбардовали престоницу европске државе.
На прилогу радили: Јевгениј БАРАНОВ, Јевгениј МАРУСКИН и Андреј МАСЛИКОВ
Превео: Горан ШИМПРАГА
Оригинал прилога: http://www.1tv.ru/news/polit/2532
Filed under: AKTUELNO, Privreda, Srpske Novine, Srpstvo, Vesti |
Dobro dosli na Internet prezentaciju srpske dijaspore 
КАДА СУ ЈАКИ УГРОЖЕНИ ЖРТВЕ СУ УВЕК СЛАБИ
Улази се у годину када је пре 100 година дошло до велике кланице, а после дужег периода светске кризе, као да се све понавља. То нагони људе да се запитају где су корени томе и зашто се то човеку догађа. Да би дошао до јаснијег закључка, мора се вратити у неку прошлост, и како је човек ту прошлост прихватао, како је величао и претварао моћнога у сопствени симбол, који је утицао да се изгради његова личност. Управо ту лежи бит, којег човек неће да призна, јер га на крају то сврстава у ред најкрволочнијег сисара.
Моћ владања над другим постаје главна преокупација. Она лежи у бити сваког човека, у његовој породици, насеобини, племену, и не завршава се у држави којој припада, као да ту нема границе. Па како је то својствено свим сродним живим бићима, пратећи њихово понашање и људску заједницу, долази се до закључка да их не само везују природне особине, које их сврставају у ред сисара, већ им је и понашање, а посебно изражена моћ, доста слична, па на крају човек постаје и најмоћнији сисар, не само у својој врсти, већ и према другим сисарима, који га окружују.
Зашто се ово мора истицати? Управо за то, да као умнији сисар, мора трагати за оним што би га учинило мање крволочним, разумним и хуманим бићем, прво у својој врсти, а и према другима, да би се раздвоијо, или умањио ту особину, која га сврстава у „најкрволочнијег сисара“…
Веома смо далеко од тога, јер су дубоки корени усађени у свест људи, који се боре за моћ, не презајући од примене силе, па подели људску врсту на оне моћне и опаке, који су агресивни и нападају, и на оне, који су нападнути па се бране. Да би агресиван, а и онај који се брани, могао одржати своју моћ, траже у прошлости свог идола, и оно што је он применио да би изградио и сачувао своју надмоћ. И њега следе. Али се та моћ не огледа у једном човеку, већ у скупини коју је изградио да би увећао ту моћ. Тако, да моћног човека више гради његово вољно окружење, које га чини моћним, па се на крају показа „потреба“ да се хомогенизацијом ствара моћна држава. Она ће покушати да спречи сваког другог да се хомогенизује, а посебно оне, који су вечите жртве те агресивне државе.Ту милости нема.
Дошли смо до почетка марта 2014. године, када се подстицајем запада покрену процес у Украјини. После дуге кризе у Украјини, као некадашњој Совјетској републици, где се њена врхушка окренула западу, а шта је народ о томе мислио то су показали задњи догађаји у Украјини. Када је криза уздрмала неодлучну гарнитуру власти у Украјини и довели себе у ситуацију да, збод себе, морају тражити погоднији излаз. Понуда Русије, да им дају новчану подршку, ни мало се није допала Западу, који се, због сопствене кризе, нашао у ситруацији да губи. Та промена и страх од већег губитка, довео је удружени западни капитал, у ситуацију да се томе мора супростави. (то управо осликава оно што је на почетку речено.)
САД су већ најавиле да неће присуствовати самиту Г-8 у Сочији, а то је сигнал осталима да их следе, тако се Британија и Францусак већ повлаче из овонедељних припрема састанка за самит Г-8, заказан у јуну у Сочију. Односи Исток Запад наговештавају велуку буру, када се, посебно са Запада, упућују оштре поруке, као што је порука коју је упутио амерички државни секретар Кон Кери и отворено упозорио Русију која ризикује да изгуби место у престижној групи најразвијенијих земаља света (како ми се чини и, овом кризом, најугроженијих), које су се удружиле у војну Алијансу светске силе, која настоји да одржи тај статус, па ако треба ућиће и у следећи по реду светски рат. На западној граници Украјине гломилају се пољске трупе, што све говори да се у центру Европе догађају процеси „мирне окупације“, оптужујући Русију да је угрозила Украјину и да спрема агресију. По свему судећи на помолу је сценаријо разбијања Украјине примењен на многим другим местима.Пошто Запад рачуна да ће мирном окупацијом решити овај украјински сценаријо, што се да закључити из порука бившег премијера Украјине Јулије Тимошенко, да Запад дође у Украјину са свим својим институцијама и на лицу места одлучи о будућности Украјине и да Украјини није потребан рат, већ стратегија коју ће применити „демократски“ свет (мирном окупацијом).
„Ми морамо да урадимо тако да Русија, ако буде хтела да пуца у Украјину, мора да зна да заправо пуца у цео демократски свет који ће се у том тренутку налазити у Украјини.“
Као што видимо на Криму се догађаји разрешавају на други начин и другим средствима, а запад то назива „руском агресијом“. Одлука локалне управе Крима да прихвати Руску. помоћ и спасе земљу од сталног посртања изазвану познатим променама у Украјини, које су ту земљу гурнуле у велику кризу. Украјнци ће на крају увидети где им се налази искрени сусед, а са које стране долази и долазио је неискрен и, искварен, ако то не буде касно.
Више пута је раније речено да се дуготрајна криза и неизвесни исход из ње, када сви губе и завлада хаос, мир на планети је угрожен и настаје трка у наоружању, због испровоцираних сукоба. Некоме то и одговара па покреће тај процес где се људи сукобљавају, међусоно убијају, настаје немаштина, широке масе становништва су у безнађу. Међузавсна презадуженост, поремећени међуљудски и међудржавни односи – све се замути да би криволовци ловили у мутном.
ДРАМА ПО СЦЕНАРИЈУ ВЛАДАРА ИЗ СЕНКЕ
Драма по овом сценарију се наставља. Из рата у рат су улазиле Сједињене Америчке Државе, као да их је водила идеја и рука Адолфа Хитлера. Са истим амбицијама кренули су да унесрећују многе народе на свим континентима, А задња изазвана криза показала је сву њихову немоћ. Европа из чијег је центра, назад више векова, све кретало у правцу освајања туђега, владавина над другима, започињано у крви и нестајало у крви, из које су кренуле хорде освајача, само у прошлом веку Два светка сукоба, за које постоје јасни подаци и ко је кога нападао, ко се морао бранити, ко им је олако служио у злочину – све се зна. За несрећу поново је на видику. нови светски сукоб. Сличност догађаја са почетка Другог светског рата и садашњег времена је веома очит. Само се сила и моћ на једној страни смањује, док на другој увећава.
Запад, вођен идејама САД, већ дужи период по завршпетку Другог светског рата, заводи нови колонијални систем. Више пута је наглашено да су, скривајући се иза колективног злочина, многе државе бомбардовали, насилно смењивали легално изабрана руководства, а доста њих су насилно ликвидирали, под исконстуисаним и лажним разлозима да су свуда угрожени само њихови интереси.
Дуготрајан хладни рат, смишљен по замисли немачких стручњака, заостатака иза Другог светског рата, водио је САД у правцу самопрокламоване војне силе, а трка у наоружавању, легалан и илегалан промет војне опреме, као некада у Немачкој за време Хитлера, развија војну технику, а куповином мозгова, масовно запошљава становништво, привули су радну снагу из целог света, као у време „златне грознице“. Тај свој тренд и „изум“, бранили су и бране, искуствима мафије, претварајући државу у опасан иструмент рата.
Познато је из дуготрајне историје света да су многа друштва, развијана на овим принципима брже нестајала и била кратковечна. Није ли дошло време да се то догоди и са САД, која је огрезла у многим некажњеним злочинима, а то на другој страни ствара процес снажног отпора. Сила се може зауставити само силом. Криза је посебно захватила оне државе у којима су извршене промене, изазване насиљем, које је долазило из спреге центара моћи САД – ЕУ. Та спрега вођена с циљем насилне окупације и наметања процеса глобалног система, у коме главну реч има крупан капитал у међусобној спрези. Како видимо и том се наметнутом процесу види крај.
Европска унија је сама себе довела у ситуацију и престаје да доминира на европском простору. Сила, није нова, која се супростави незајажљивим апетитима малоумних, а превише грамжљивој, само наметнутој елити, која искључиво заступа интересе крупног капитала, занемарујући обичан свет, кога експлоатишу. Та сила, сада истим средствима, даје до знања, штитећи своје интересе, да ЕУ не може према Русији тако да се опходи. Путин је давно најавио своје намере, али га нису схватили. Ако је излаз из садашње кризе нови рат, даје до знања да савремена Русија није иста као у време почетка Другог светског рата и да се мора вредновати и њена војна сила, ако мисле да се рат не догоди, али се много шта мора мењати, посебно да се заустави агреија опаких.