ИЗВЕШТАЈ УНМИКА О ТРГОВИНИ ОРГАНИМА НА КОСОВУ

Одштампај

ИЗВЕШТАЈ УНМИКА О ТРГОВИНИ ОРГАНИМА НА КОСОВУ

НАПОМЕНА РЕДАКЦИЈЕ:

 

ОВАЈ ПРЕВЕДЕНИ ТЕКСТ ЈЕ ДО САДА НАЈДЕТАЉНИЈИ И НАЈДОКУМЕНТОВАНИЈИ ЈАВНО ОБЈАВЉЕНИ ИЗВЕШТАЈ О МОНСТРУОЗНИМ ЗЛОЧИНИМА НАД СРБИМА ОД СТРАНЕ ТАЧИЈЕВЕ ОВК. ИЗВЕШТАЈ САДРЖИ ДЕТАЉНЕ И ГРАФИЧКЕ ИНФОРМАЦИЈЕ СА ИМЕНИМА ЈЕДНОГ БРОЈА ЖРТАВА, ИЗВРШИОЦА КРИВИЧНИХ ДЕЛА, СВЕДОКА, МЕСТА И ВРЕМЕНА ИЗВРШЕЊА ЗЛОЧИНА. ПОШТО СМО ОВАЈ ИЗВЕШТАЈ, ЗБОГ ОБИМНОСТИ, ПРЕЗЕНТОВАЛИ ИЗ ВИШЕ ДЕЛОВА, САДА ПУБЛИКУЈЕМО ИЗВЕШТАЈ И У ЦЕЛИНИ

ДЕО I

Шаље: Емон Смит
Шеф мисије Скопље и Приштина
Број факса: 8942
Референца: РП-79-03

Прима: Патрик Лопез Терес
Шеф одељења за истраге
Факс: 8586
Напомена: На захтев Патрика Л. Тереса

Датум: 30 октобар 2003

ПРЕДМЕТ: САДРЖАЈ ПОСЕТЕ ШЕФА ОДЕЉЕЊА ЗА ИСТРАГЕ И ЊЕГОВОГ САСТАНКА СА ДИРЕКТОРОМ ОДЕЉЕЊА ЗА ПРАВДУ УНМИК-а

Патрик,

Након посете 23 октобра 2003, срео сам се јуче у вечерњим сатима (29 октобар) са Полом Кофијем, Директором Одељења Правде (ДОП) УНМИК-а. Уз извештај прилажем следеће:

а) Предмет Албаније                    Обележен као Анекс „А“
У прилогу је материјал примљен од ДОП у вези истог. Фотографије ће бити   приложене накнадно.

б) Ратни Злочини, досијеи-Истражне радње-УНМИК    Обележен као Анекс „Б“
У прилогу је ажурирани списак

ц) Информација о УНМИК хапшењима (РЗ)        Обележен као Анекс „Ц“
У прилогу је Захтев за спровођење истраге

У потпису је: Лопез Терес
Истражно одељење Хашког Трибунала
03 новембар 2003

ПОВЕРЉИВ МАТЕРИЈАЛ

ОВА ИНФОРМАЦИЈА НИЈЕ ЗА ЈАВНОСТ

ИНФОРМАЦИЈА ЈЕ ПРЕДМЕТ НОВИНАРСКЕ ДИСКРЕЦИЈЕ

УКРАТКО:

Почевши средином 1999 (могуће и нешто раније), између 100 и 300 људи су киднаповани и пребачени камионима и комбијима у илегалне затворе у области северноалбанских градова Кукеш и Тропоје. Већина тих људи су били српски мушкарци са Косова, заробљени између Јуна и Октобра 1999. Почевши у Августу 1999, неки од тих заробљеника (24-100) су пребачени из северне Албаније у „помоћне“ илегалне затворе (приватне куће и напуштене индустријске комплексе) у средњој Албанији, углавном у близини вароши Бурел, неких 110 км југозападно од Кукеша. Заробљеници су такође пребачени у илегалне затворе у близини Пешкопија, око 50 км источно од Бурела.

Заробљеници су одведени у централну Албанију, где су потом поново пребацивани у малим групама, у приватну кућу јужно од Бурела, која је била преуређена као импровизована клиника. Тамо је коришћена медицинска опрема и медицинско особље за вађење органа из тела заробљеника, који би потом „умирали“. Њихова тела су сахрањена у непосредној близини. Извађени органи су транспортовани на Ринас аеродром у близини Тиране (неких 75 км југозападно од Бурела) одакле су авионима испоручивани у иностранство. Остали заробљеници (поред Срба) који су довођени у ту „клинику“ (и ликвидирани ради органа) су биле у мањем броју, жене са Косова, из Албаније и Источне Европе. Задња испорука заробљеника на локацији те куће-клинике је забележена у пролеће, или рано лето 2000.

Поред заробљеника који су довођени у Албанију живи, један неутврђен број лешева српских цивила убијених на Косову је транспортован у Албанију и закопаван на тајним локацијама.

Овај уводник је базиран на интервјуу са осам сведока, сви редом су Албанци са Косова и из Црне Горе, који су служили у ОВК. Четири сведока су директно учествовали у транспорту најмање 90 етничких Срба и других у илегалне затворе у северној и централној Албанији. Тројица од њих, су испоручивали заробљенике у кућу-клинику јужно од Бурела, два сведока тврде да су учествовали у транспорту делова тела и органа на аеродром Ринас у близини Тиране. Ниједан од њих није присуствовао „медицинским“ операцијама.

Према свим нашим сазнањима, сви транспорти и „хируршке“ процедуре су извршаване са знањем и директним учешћем средњих и виших официра ОВК, као и лекара са Косова и из иностранства. Ту операцију су активно подржавали људи из састава Албанске тајне полиције, под контролом у то време, бившег премијера Салиша Берише.

ЛОКАЦИЈА „КЛИНИКЕ“

Кућа, где су органи били одстрањивани из тела жртава се налази тачно 14.58 км јужно од Бурела, са следећим координатама: 41.32.49 Н и 20.00.19 Е. Кућа се налази у засеоку Куртеши, који се налази 6 км западно од главног друма који спаја Бурел и Клош. Раскрсница са које се одваја земљани пут за Куртеш је 8.57 км јужно од првог моста јужно од Бурела.

СВЕДОЦИ

Наши извори су захтевали да не буду идентификовани, те их овде идентификујемо као „бројеве“:

1.    Етнички албанац из југозападног Косова који је служио као возач и ниже рангирани борац ОВК у време рата. Он тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других лица, у илегалне затворе у северној и централној Албанији.
2.    Етнички албанац са северозападног Косова који се прикључио ОВК 1998 и служио је као ниже рангирани борац и возач. Такође је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других лица, у илегалне затворе у северној и централној Албанији, и у закопавању људских лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.
3.     Етнички албанац са северозапада Косова који је био возач и стражар при главном штабу ОВК за време рата. Директно је учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других илегалних затвора у северној и централној Албанији, као и у сакривању и закопавању лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.
4.    Етнички албанац из Црне Горе. Служио је у ОВК као командир вода. Директно је учествовао у закопавању српских цивила на Косову и у транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.
5.    Етнички албанац са Косова који је био логистички оперативац на средњем нивоу при ОВК. Поседује директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију. Његова директна улога у свему томе још није потпуно разјашњена.
6.    Етнички албанац из Призрена који је био ухапшен од стране ОВК и оптужен за сарадњу са српским властима. Био је заточен заједно са својим братом у ОВК бази у Кукешу. Евентуално је био ослобођен и вратио се у Призрен по окончању ратам (његов брат је умро у заточеништву ОВК у логору Кукеш). #6 је видео српске заробљенике у логору Кукеш, где је сазнао да ОВК неке србе пребацује у Бурел.
7.    Етнички албанац из Црне Горе који је служио као обичан војник у ОВК. Видео је косовске србе заточене у разним илегалним затворима у северној Албанији.
8.    Етнички албанац католик који је служио под доскорашњим командантом Дринијем. Сазнао је из других извора о транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.

ЖРТВЕ:

Приложена листа садржи имена неких заробљеника који су транспортовани у Албанију:

1.    Властимир Стевановић. Виђен на Косову од стране сведока #2 и #1, у групи срба транспортованих из једног села код Суве Реке у Албанију, крајем Јула или почетком Августа 1999.
2.    Драган Јаћимовић. Виђен на Косову од стране сведока #2, у истој групи срба транспортованих из села код Суве Реке у Албанију, крајем Јула или почетком Августа 1999.
3.    Златко Антић. Виђен на Косову од стране сведока #2, у групи срба транспортованих са локације код Призрена у Албанију, у Јулу или Августу 1999. Сведок #1 тврди да је његов пријатељ видео Антића у тој групи заробљених срба, али да верује да је Антић убијен пре него што је стигао у Албанију.
4.    Синиша Витошевић. Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
5.    Градимир Мајмаревић. Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору код Тропоја крајем Јула или почетком Августа 1999.
6.    Драгољуб Славковић, Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору близу Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
7.    Младен Васић, Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору близу Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
8.    Милета Ђукић. Виђен је од стране сведока #7, у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или Августа 1999.
9.    Пера Ристић. Виђен је од стране #7, у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или Августа 1999.
10.    Слађана Фан. Виђена је од стране пријатеља сведока #1, у илегалном затвору у Пешкопију, у Септембру или Октобру 1999. Сведок #1 тврди да је жена која се уклапа у њен опис била заточена у Албанији и да верује да је одведена у кућу-клинику јужно од Бурела.

НАПОМЕНА:

Већина сведока су давали само кратке одговоре и покушавали су да умање своју улогу у специфичним операцијама. То се дешавало између осталог и из страха да би детаљније информације могле да открију њихов идентитет. У сваком случају четири сведока који су директно учествовали у транспорту заробљеника су нам дали аутентична сведочанства.

СВЕДОК #2

Овај сведок се сећа свог учешћа у три транспорта заробљеника и људских лешева са Косова у северну Албанију, и два транспорта заробљеника у кућу-клинику у централној Албанији.

„Мој први транспорт са Косова је био око 20 Јула, други је био око 23 Јула, и задњи је био почетком Августа. Ујутро, 20-ог Јула (један дан пре или после) био сам у једној вароши близу мога села, источно од Пећи. Дошао сам да се јавим свом претпостављеном ПА. Он ми казао да му је РЗ наредио да пронађе возача за један посао. Познавао сам ту групу (ганг) као опасну, и били су познати по убијању Срба у Пашином селу. У то време у  нашој вароши није било живих Срба. Речено ми је да ћу возити камион из Пећи у Призрен. ПА ми је наредио да извршим тај задатак, држим језик за зубима и заборавим све што видим, и да ћу једино тако моћи да доживим дубоку старост. Био сам задужен са прашњавим и прљавим камионом САБ, који је позади имао контајнер са замрзивачем који није радио. Возио сам од Пећи до Призрена, око 80км. Вожња је трајала око сат и по. Једини који је био са мном у камиону је био ПА. По доласку у Призрен наредио ми је да наставим према Сувој Реци. Возио сам неких 15 минута. Прошли смо Љутоглав да бисмо се зауставили после једног километра. Љутоглав је између Суве Реке и Призрена. Ту сам онда скренуо десно, ту је била једна велика кућа са три спрата, одмах са десне стране. Скренуо сам десно и наставио неких 100 до 200 метара. Тамо је било око 30 заробљеника, укључујући једну жену, чекали су нас заједно са 10 војника ОВК. Заробљеници су очигледно морали да дуго марширају. Били су прашњави и прљави, неки од њих крвави. Атмосфера је била нормална, и иницијално сам мислио да ћемо их разменити за наше борце. Један војник ОВК је „саслушавао“ неколико заробљених Срба. Један од њих је био Драган Јаћимовић из Шилова, стар око 40 година. Шилово се налази код Гњилана. Остали Срби су били из Ратимља, Оћеруше и Гњилана. Натерали смо их да се укрцају у камион. Возио сам одатле до Призрена. ПА је сишао у Призрену и друга двојица припадника ОВК су ми се придружили у кабини где су остали цео пут. Били су у цивилу. Имали смо такође „дискретну“ пратњу од стране 4 припадника ОВК у аутомобилу марке „голф2“. Један од ОВК бораца који је био са мном у кабини је био веома непријатан. Када сам га упитао где идемо, казао ми је да зачепим и возим.

Када смо напустили Призрен, морао сам да станем зато што је једно од возила имало проблем са гумом.

У близини главног пута сам приметио другу групу од 15 заробљених Срба. Испред њих је ишао полако „џип“ са војницима ОВК у њему. Четири или пет ОВК војника је ходало са Србима. Ту су застали да запале цигарете. Тада сам препознао заробљеног Властимира Стевановића из Призрена. Он је радио као келнер у Дому Армије у Призрену. Био је мршав, стар око 30 година. Неколико Срба су носили униформе. Речено ми је да су они били заробљени припадници МУП-а и Војске. Упитао сам једног ОВК војника шта ће бити са њима. Казао ми је да ће сећи дрва у Албанији. Та група је сишла са главног пута и пешке прешла у Албанију преко планине Паштрик.

Наставили смо нашу вожњу у Кукеш. Прешли смо границу на Морини. Саобраћај је био веома густ и нико нас није заустављао на граници. Избеглице су се враћале назад, и било је много камиона који су ишли у оба правца. Стигли см у Кукеш око 4 поподне. Вожња је трајала око сат и по. Када смо стигли у Кукеш наставили смо другим путем ка северу и тамо смо испоручили Србе. Потом смо се вратили у Призрен.“

23 ЈУЛ
„Поново иста два ОВК војника, који су били са мном у кабини на претходном задатку. Иста рута, исти камион. Овај пут смо се одвезли даље од претходне локације на путу за Суву Руку. Стигли смо на неких 15 км пре улаза у Суву Реку, где смо скренули лево на сеоски пут. Тамо нас је сачекала ОВК банда под вођством Исмета Таре. Овај пут сам видео лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Могао сам да осетим мирис свеже људске крви, тако да сам знао да су недавно убијени. Међу њима је било и жена, али већина су били мушкарци. Ту су утоварили лешеве у камион. Непријатан ОВК сувозач ми је казао, пошто су лешеви убачени у камион: „Погледај их добро. Мој брат је завршио у Трепчи..“ (верује се да су тела неких албанаца убијених од стране српских снага уништавана у Трепчином индустријском комплексу). Ту су сипали прашак „капори“ који се користе за дезинфекцију и елиминацију непријатних мириса. Потом поново истим путем за Кукеш.

Стигли смо око 12:30. Овај пут сам скренуо ка југу. Верујем да су лешеви у камиону припадали људима из околине Суве Реке, Гљилана и Ораховца. Када сам стигао на дестинацију видео сам Енвера Цоколија из ШИК-а(обавештајне службе ОВК). Он је до 1991 радио у српском МУП-у у Приштини. Војници ОВК који су нас пратили у „голфу2“ су истоварили камион. Поново су користили маске и рукавице. Тамо је било већ ископано око 15 јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало нам је око сат и по да то обавимо. Локација је била веома удаљена. Изгледало је као негде у Афганистану, једино је овде било више дрвећа. Потом смо се вратили у Призрен, из Прирена смо продужили у Пећ где сам вратио камион истим „људима“ који су ме са њим задужили.

По повратку из Албаније, непријатан сувозач ми је казао да ће остати са мном у вези.“

АВГУСТ 2 или 3

„Било је око 10 или 11 ујутро. Нисам сигуран тачно, али је било пре поднева. Непрајатан „сувозач“ ме је поново звао. Нисам сигуран одакле, али знам да он није из Пећи. Казао ми да морам да транспортујем „товар“. Отишао сам у Капишницу у Пећи. Тамо је био један стари „мерцедес“ камион са карго фрижидером. Био је већ утоварен и имао је катанац и ланце на задњим вратима. Иста пратња је и овај пут била у „голфу2“, и иста два ОВК припадника су били са мном у кабини. Овај пут сам возио до Морине и потом до Тропоје. Требало нам је сат и 45 минута од Пећи до Тропоје. У Морини је падала кишица. Иста процедура као и пре. Све добро организовано. Гробови су већ били ископани. Требало нам је сат и по да све завршимо. Овај пут је мени било теже зато што је локација била високо на планини са великим успонима и стрминама, и било ми је доста тешко да извезем камион на врх те локације. Тамо су нас сачекала три човека. У овом случају нисам знао колико је лешева убачено у ископане јаме. Сво време сам седио у камиону.“

Сведок „2“ је изјавио да је две задње испоруке имао на локацији куће-клинике јужно од Бурела. Прва испорука је била у Октобру 1999. Одвезао је 4 или 5 Срба из Кукеша у „кућу“ јужно од Бурела и испоручио их је човеку по имену Бесим Вокши (оперативцу ОВК под надимком „Кинез“). Сведок је описао кућу као традиционалну и прилично велику, подељену у две секције. Описао је да се налази на крају сеоског тешко приступачног пута, неких 20 минута вожње од главног пута за Бурел. Казао је да је кућа била офарбана у светло жуту боју, и да њен власник није припадао истом клану, као остали житељи села. Заробљеници су држани у шупи иза куће. Друга испорука је била у Мају иили почетком Јуна 2000. Сведок је тада превезао око 20 жена („славенског“ говорног подручја из Источне Европе и бивших земаља СССР-а) са локације у северној Албанији у једну кућу северно од Бурела. Сведок се присећа да камион није имао прозоре и готово непостојећу вентилацију, тако да када су отворили задња врата, неколико девојака су биле без свести, скоро угушене, тако да су морали да их изнесу из камиона. Ту су искрцали камион. Пет жена су биле издвојене из групе и одвежене у ноторну (жуту) „кућу“ јужно од Бурела. Сведок је потом изјавио да је касније добио задатак да прати возило, у коме су транспортовани делови људских тела и унутрашњи органи, до аеродрома Ринас код Тиране. По повратку у „кућу“ му је наређено да помогне у закопавању, или премештању људских остатака који су били у црним мртвачким врећама. Дао нам је додатан опис „куће“ и преко мобилног телефона нас је наводио да стигнемо на ту локацију. Када смо му касније показали фотографије десет различитих кућа, сведок је позитивно идентификовао инкриминисану „кућу“. Изјавио је да су људски остаци били закопани на више локација око „куће“, као и на оближњем гробљу. Сведок #2 је нестао у области Клине у Марту 2003. Члан његове породице нам је казао да верује да је убијен због неплаћених дугова!? Његова породица није пронашла његово тело, нити је пријавила његов нестанак косовским властима из страха од освете. Из тог разлога нисмо успели да од њега добијемо пун опис испорука заробљеника на локацији „куће-клинике“.

ДЕО II
СВЕДОК #1

Овај човек се сећа учешћа у испоруци заробљеника са Косова у северну Албанију, и најмање пет испорука заробљеника на локације приватних кућа у централној Албанији.

„Учествовао сам у транспорту заробљеника средином Августа 1999. Неки људи из ОВК су ме тада позвали. Дуговао сам им нешто, и морао сам да радим све што ми кажу. Добро познајем све руте у Албанији, јер сам претходно тамо превозио „проститутке“ са Косова и из Македоније. Мој командант ми је рекао да пошто познајем те путеве, онда ја треба да возим.

Средином Августа су ме послали у Криву Реку. Када сам стигао, речено ми је да морам да пребацим неке људе у Албанију. Тамо сам их преузео- четири мушкарца Србина. Било је већ касно поподне, и кренули смо за Призрен. Возили смо се у „фолскваген“ комбију. Са мном у кабини је био један тип, друга двојица су били позади са Србима чије су руке биле везане на леђима и за зид комбија. Иза нас су били тројица припадника ОВК возећи се у „ескорт“ возилу (пратњи). Познавао сам их од раније за време заједничког службовања у ОВК. Нисам знао ко су заробљени Срби. Били су старости између 25 до 35 година. Судећии по изгледу и одећи били су сељаци. Било нам је забрањено да са њима разговарамо, али су нас у току пута заробљени Срби стално питали где их водимо. Стражари који су били позади са њима, стално су их „ућуткивали“. Казали су им да ућуте или ће их пребити- „Водимо вас да сечете дрва и радите на сеоском газдинству.“ (био је одговор).

У Призрену нам је наређено да не смемо да бијемо заробљенике, већ да их третирамо добро. То је за мене било први пут да чујем тако нешто, и изненадило ме је, пошто нам је увек пре тога било дозвољено да их пребијамо (Србе) и да им ломимо руке и ноге како нам се прохте. У делу Призрена, где смо преспавали је било пуно жена „проститутки“. Заробљенике смо држали у посебној соби. Следећи дан смо отишли у Албанију. Били смо у униформама. Прешли смо границу на Морини, тамо је била гомила људи, избеглице који су се враћали, тако да смо прошли без икаквих проблема. Стигли смо у Кукеш, где нисмо остали дуго, и кренули смо потом за место Бићај. Тамо смо се зауставили и били смо сачекани од стране двојице типова тамне боје коже, вероватно Арапа. Нисам сигуран које су националности били. Они су се укрцали у комби, и наставили смо да возимо ка југу. Тако смо стигли у Бурел. У Бурелу смо преноћили. Тамо је било још више људи попут наших заробљеника, жена и мушкараца Срба. Сви на том једном месту. Ти мушкарци и жене Срби су били затворени у некој врсти шупе- магацина. Ми смо отишли у другу кућу да преспавамо. Нисам сигуран колико је било заробљеника у том „магацину“, али по гласовима које сам чуо, рекао бих да их је било између 6 и 10. Јасно сам чуо како причају на српском језику.

Следећег дана смо их одвезли (заробљене Србе) у кућу југозападно од Бурела, у Фуше Крује. Пре тога смо предали једном доктору торбу са црном фасциклом, мислим да су ту били неки документи. Након тога приликом свих испорука смо предавали „докторима“ акт-ташне или фасцикле са пратећим документима, који су долазили заједно са заробљеницима које смо испоручивали. Када смо стигли била је ноћ, и већ је неколико типова чекало на нас. Тамо је био један Албански доктор: Ђамил, он је „прегледао“ заробљене Србе, посебно је загледао област абдомена, и пропитивао нас да ли смо их тукли. Ту смо се „мало шалили“ на рачун Срба. Потом су одвели негде те Србе, а ја сам отишао у посебну кућу где сам преспавао, да бих се следећи дан вратио на Косово.

Друга испорука је била у Новембру или Децембру 1999. Налазио сам се у Бурелу, након испоруке „неких жена“. Овај пут сам возио „мерцедесов“ комби. У њега су укрцали четворицу заробљених Срба. Сви су били млади мушкарци у доброј форми. У пратњи овог траснпорта су били још двојица припадника ОВК. Одвезли смо се до „куће“ јужно од Бурела. Након 20 минута вожње од Бурела се прелазио мост након кога је био сеоски земљани пут. Пут је водио низ реку. Возили смо све до краја тог пута где се налазила стара светло жута кућа. У кући су се налазили неки мушкарци и два доктора (тако су их називали ови мушкарци). Један доктор је био Арап, а други Албанац кога су звали Др Адмир. Заробљени Срби су били веома „нервозни“. Извели смо их из комбија и одвели у помоћну зграду (магацин) иза главне куће.

Трећа испорука је била пролеће 2000. Поново сам се нашао у Бурелу, где сам преузео двоје Срба, мушкарца и жену. Она је била млада и говорила је српски. Срби су били очајни и уплашени. У једном моменту мушкарац нас је молио да их убијемо одмах по кратком поступку, „Ми не желимо да будемо сечени на комаде,“ запомагао је. Одвезли смо их у исту „кућу“ јужно од Бурела, отприлике у предвечерје тог дана.

Када сам извршио своју прву испоруку у Бурел, прво о чему сам размишљао је било, зашто их тамо прегледају и ваде им узорке крви. Већ сам раније био чуо да од заробљеника узимају узорке крви. Све ме је то збуњивало. Зашто?

Већ после треће испоруке било ми је јасно да се тамо нешто друго дешавало. Када сам ушао случајно у главну собу „куће“ јужно од Бурела, да бих добио чашу воде, био сам изненађен како је тамо било чисто и осећао се веома јак „медицински“ мирис. Одмах ме је то подсетило „отужни мирис“ болнице и изазвало ми мучнину. Желео сам што пре да изађем одатле. Тада ми је пало на памет како је ово била једина „кућа“ где сам само испоручивао заробљенике, а никада их преузимао!? У то време сам такође све чешће чуо друге припаднике ОВК како причају о људским органима, бубрезима, и испорукама пошиљки из ове „куће“ на аеродром.

Четврта испорука је била негде крајем Маја или почетком Јуна 2000. У Бурелу ми је СС наредио да одем са још једним пратиоцем у Мирдите (регион у Албанији на око 30 км северно од Бурела) да покупим две жене и да их спроведем у „кућу“ северно од Бурела где смо држали „проститутке“ и заробљене Србе. То је било на периферији и место је било „затворено попут логора“ (вероватно у стилу хацијенде- примедба преводиоца), са две куће, једна у стилу велике штале, друга старија кућа. Тамо сам једном видео доктора, мислим да је био Арапин, и он се „бринуо“ о заробљеним мушкарцима. Покупили смо девојке и испоручили их у „кућу“ истог дана. Тада сам први пут сазнао да су у „кући“ северно од Бурела имали ултра-звучни скенер. Преспавао сам на другом месту и следећи дан сам се вратио у „кућу“ северно од Бурела, и тада ми је наређено да возим заробљенике- два српска мушкараца и три жене. Мушкарци су били доведени са друге локације код Пешкопија. Жене су биле из Источне Европе. Испоручили смо их у јужну „кућу-клинику“ После тога сам сазнао од пријатеља, који је такође био „возач“ да су и две друге девојке из Мирдите одведене у ту „кућу-клинику“, да би- како је он то описао биле коришћене за „резервне делове!“

Сећам се да сам био веома тужан, зато што су девојке биле Албанке. И биле су веома младе. Први пут нисам знао шта се дешавало, други пут сам помислио да је то све повезано са „проституцијом“ (читалаштво овде мора да зна да је овај термин који се користи у извештају „проституција“ веома дискутабилан, јер се ради о тзв. „присилној проституцији“ која је спроведена над киднапованим и уцењеним младим женама, углавном из „православних“ европских земаља- примедба преводиоца). Тек трећи пут када сам схватио „шта“ се у ствари тамо дешава, био сам ужаснут, хтео сам да побегнем негде. Моји саборци који су учествовали у томе су били добри војници, али су ме овде разочарали. Мислио сам да су се борили у рату, али ово што су чинили није имало никакве везе са ратом.

После те задње испоруке, казао сам им да сам се разболео. У ствари устину сам се осећао „болестан“, али сам мом команданту казао да сам добио упалу плућа и да ћу морати да идем на лечење.“

Тај сведок је извршио још неколико других испорука српских заробљеника од Пешкопија у област Бурела. Казао нам је да је након неких  „разговора“ сазнао да су његове сумње биле оправдане. Он је разговарао са другим саборцима из ОВК који су учествовали у сличним „испорукама“, и који су вршили друге „испоруке“ од локације „куће-клинике“ до аеродрома Ринас, и то касно ноћу, или у цик зоре. Сведок нам је описао да су њихова возила користила задњи помоћни улаз на аеродром (Овде имамо разлога да верујемо да сведок прикрива властиту улогу у тим испорукама на аеородром). Ми смо сведоку показали фотографије осам различитих и неповезаних кућа из Албаније. Он је без грешке идентификовао инкриминисану кућу јужно од Бурела, и потврдио је да је то била локација где је извршио највише „испорука“ киднапованих особа, и где је видео „импровизовану клинику“. Зачудио се када је видео да је кућа („жута кућа“) била префарбана у бело (једна старија фотографија исте куће до које смо ми сами „дошли“ приказује исту кућу у светло-жутој боји). Он нам је потврдио да верује да су људски остаци закопавани иза куће и на оближњем гробљу.

СВЕДОК #4

Овај мушкарац је учествовао у закопавању српских цивила убијених у области Ђаковице. Такође је учествовао у најмање три транспорта заробљеника са Косова у северну Албанију.

„По завршетку рата свуда је била освета. Након тога „они“(ОВК) су почели да пребацују заробљене људе далеко, у Бићај и друга места у Албанији.Такође у то време су камиони пуни медицинске опреме и материјала из Приштине, Ђаковице и Призрена пребацивани у Албанију. Одвели су тада читаву једну групу заробљених (живих) људи из Призрена, преко границе на Врмици, и то главним путем. Друга група је пребачена преко планине Паштрик у Тропоју. Тамо није било нормалног пута, практично стаза једва ширине једног возила.

Мени су наредили људи из јединице Џавида Елшанија (Сведок нам је навео да је Елшани командовао 128 специјалном јединицом ОВК, чији „борци“ су носили црне униформе) да учествујем у тим транспортима. Послали су нас у Кукеш, па потом у Бићај. Тада смо наређење примили нас четворица, али тамо су били и други. У првој групи заробљеника је било између 15 до 20 људи, све мушкарци. Били су здрави и снажни, старости од двадесетих до четрдесетих година. Били су то обични српски цивили. Сељаци. Прва група је била из Зоћишта, Ораховца, Мусутишта (село код Суве Реке), Љубижде и Ратимља. Камион који смо користили је био „обичан камион“ са фрижидерским каргоом позади. Није имао никакав „ер кондишенинг“ нити вентилацију. Помислио сам да ће бити убијени, али су нам дали строга наређења да не смемо да их повредимо, и да им дамо храну и воду. Све је то било након осветничких убистава крајем Јула и почетком Августа.

Испред нас су ишла два возила да би спречила да нас било ко заустави. Али то нико није ни покушао. Седео сам до возача. До границе смо стигли брзо, за 40 минута. Али пут на Албанској страни је био лош и требало нам је два сата да стигнемо у Бићај. Одвезли смо се до куће на периферији села. Тамо је била друга група Албанских мушкараца (по начину описивања овде се ради о Албанским држављанима- примедба преводиоца) који су киднаповане Србе одвели у кућу. Тамо је био један човек кога су сви ословљавали са „доктор“. Он је био албанац са Косова. „Људи“ у кући су нам поново запретили да заробљеници не смеју да се малтретирају.

Други транспорт се одиграо 4 или 5 дана касније. Тада смо имали 20 до 25 заробљених мушкараца, углавном из Ораховца или Ђаковице.

Њих смо „преузели“ усред бела дана у близини ауто-школе у Призрену. Како идете левом страном према Албанији- ауто-школа се налази на левој страни и те заробљене мушкарце смо покупили на тој локацији. Камион је већ чекао, када сам тамо стигао. Мушкарци су били истог доба, здрави. Нисам препознао никога од њих. У камиону је било мрачно. Упутили смо се према граници, овај пут смо користили споредан друм кроз Насек преко планине Паштрик. Близу границе предали смо заробљене мушкарце другој групи која их је одвезла у Албанију, у Тропоје.

Након тога, нису ме више користили за транспорте, али ја сам сазнао од других да су ти „транспорти“ настављени, бар до краја 1999. Трудили су се да не користе сувише дуго исту групу људи из ОВК за транспорте са Косова.

Сведок нам је казао да је касније посетио илегални затвор близу Кукеша где су били заточени други Срби. Тада му је речено од стране претпостављених да се неки од заробљеника пребацују у централну Албанију. Тада је сазнао да се од заробљеника узимају лабораторијски узорци мокраће и крви. Тада му је више „нижих оперативаца“ казало да користе Србе за органе и да су екстракције (читај касапљење) обављане негде у централној Албанији.

ДЕО III
СВЕДОК #3
Овај човек није желео да буде специфичан у опису свог удела у транспорту Срба у Албанију, али је навео да је као возач и стражар био послан најмање три пута у област Бурела у 1999 и 2000, где су држани заточени Срби у Албанији. Сведок је описао један „излет“ где је возио претпостављеног оперативца ОВК до куће јужно од Бурела. Његов претпостављени је тамо надзирао закопавање и премештање људских остатака који су били у црним мртвачким врећама. Сведок је из возила посматрао како је око 20 људских лешева закопано на малом гробљу на око један километар од те куће. Сведок је идентификовао тог оперативца ОВК као Бесима Вокшија. Показали смо сведоку 10 различитих кућа из различитих делова Албаније, и он је без потешкоћа идентификовао инкриминисану кућу као и други сведоци пре њега. Чак је навео да је инкриминисана кућа, која је на фотографији офарбана у бело, пре тога била жуте боје.

У НАСТАВКУ СЛЕДИ ПРЕВОД РУКОПИСА- ПОРУКЕ КОЈА ЈЕ ПРЕТХОДИЛА ТОПОГРАФСКОЈ МАПИ, НА КОЈОЈ СУ УБЕЛЕЖЕНЕ ИНКРИМИНИСАНЕ ЛОКАЦИЈЕ СА ПРЕЦИЗНИМ КООРДИНАТАМА.

ПРВО ИДЕ ПРЕВОД, И У НАСТАВКУ ЈЕ „ИМИЏ“ МАПЕ:

„Писмо албанском официру за везу
Прослеђена информација (некоме- нечитко)
У Тирани“
„….највероватније (нечитак део), ДОЈ (иницијали)
Ће се придружити у истрази, што је добро“
„Биће обезбеђена подршка“

У нечитком делу се наводи да су нека лица која су осуђена, предата Албанији.

„Есктрадиција: Бегунци- још није постигнут договор о екстрадицији.“
„Та ствар је лично презентована Л.П.В.
П.Ф.Ц. треба да дискутује те ствари у Тирани“

ЛОКАЦИЈЕ МАСОВНИХ ГРОБНИЦА

Клинт:

„Као што видите, неке од ових описа је тешко пратити. Биће кључно за нашег иследника да тај материјал проучава тесно са мапом. Морам да нађем начин да ти доставим детаље са локације #3. Наш иследник сада вероватно има и друге локације.

Сведок „Н“ поседује лично знање о неколико испорука у Албанију. Он је био возач.

Локација #1: Тропоје. Масовне гробнице (више њих). Транспорт се одиграо око 2-ог Августа, 1999. Тела Срба су довежена из области Пећи.

Како возиш из Тропоја, отприлике један километар, или 2-3 минута вожње, скренеш десно према Хошају. Прођеш мост и наставиш ка северу. Прођеш Гостуран, настављајући према северу, и мало касније, када прођеш два извора са десне стране и пут постане стрм са кривинама продужиш према Маји и Шкелзениту. Тамо где се завршава вијугав пут, при крају, имаш тропска стабла, па наставиш вијугав пут где има нешто зимзелених стабала, али веома ретких. Сада када прођеш следећу кривину скренеш десно на шумски пут. Испред се пружа дијагонално део планине који се простире од Тропоја директно у правцу северо-запада. Важно је да возиш около високе стене, све кроз зимзелену шуму, када се ту зауставиш видећеш „понорницу“- поток који нестаје у земљи. Ту је пут веома стрм. Постоји више бочних путева са десне стране, када прођеш кривину. Мислим да скрећеш на трећи, или четврти. Али немој да будеш збуњен. Мораш да заобиђеш стену и да угледаш „понорницу“. Ако си промашио тај пут, врати се на претходни, јер само један од њих заобилази високу стену. Дакле када угледаш речицу, настави да возиш пратећи њен ток. Вози све до краја, где речица понире. Зараван се налази у средини између завршетка „понорнице“ и обронка планине на тој страни. Са заравни ћеш угледати велике стене и путић који води између њих и обронка планине, право све до, и преко, врха. Гледајући одозго са платоа угледаћеш речицу. Од те речице до масовне гробнице је ваздушна даљина око 50 метара, али када будеш возио прећи ћеш око 100  метара. Вози све до краја платоа, где почињу стене. То је локација. Настави колико год можеш са возилом до краја путића и онда си на правом месту. Ту почни ископавања. Када смо ми били тамо видели смо мало жбуње на платоу. Та локација је отприлике на 1600 то 1700 м надморске висине (тако је бар према нашој мапи).“

Локација #2, Кукеш:

„Ту су довожена тела Срба из области Суве Реке. „Н“ је видео тела умотана у сиву војничку ћебад. Углавном су били мушкарци, неколико жена. Тела су била утоварена и посута „капорит“ прашком да сузбију смрад. Ти вози до Кукеша, онда скрени јужно до села Нанга, пре Бићаја. После скрени лево до Маје и Гјалице. Немој да идеш у Бићај. Пут је прилично раван, али убрзо постаје веома стрм. Ми смо се возили кроз шуму- шумским путем, који на местима није био лош. Ту има веома високих стабала. Сведок је уз пут описивао заробљенички логор који је претходно био лоциран на другој страни планине у близини извора речице која отиче у Косово. Тај логор је био око 50 метара ниже од тог извора. Већина заробљеника у том логору су били према овом сведоку припадници МУП Србије и Војске Југославије, који су претходно држани у селу Жижа на Косову, а у Албанију су пребачени почетком Јула. Они су морали да секу дрва. У том логору се налазило око десет барака. Заробљеницима су дата албанска имена. После гласина да је локација логора компромитована, заробљеници су пребачени на другу страну планине, где је направљен већи логор, у који су довођени и други Срби у већем броју. Милири ми је казао да су неки присиљавани да раде до смрти, били су потом закопавани  у близини места- где је он „избацивао свој карго“. Он је такође навео да је логор постао нека врста припремне „ваздушне бање“ за оне Србе који су изабрани да буду „орган-донори“. Наставили смо да возимо кроз шуму све док нисмо угледали извор. Скренули смо са камионима десно и низбрдо неких 50 метара, где се налазило огромно сломљено „тропско“ дрво, које је обележавало улаз у шуму. Сведок каже да су овде стали на 10 метара од тог сломљеног стабла, зато што је било сувише стрмо, и да су потом носили српске лешеве низ падину у шуму. Тамо их је чекао Енвер Цоколи из обавештајне службе (ШИК). Било је ископано 15 великих јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало им је сат и по да заврше посао. Место је било удаљено и  подсећало на Авганистан, једино је овде било дрвећа. Јаме-гробнице су биле сакривене иза обода шуме, улазећи у шуму од 2 до 15 метара дубоко, у правој линији. Јаме су биле доста плитке, тако да се поред земље на њих набацивали лишће и сломљене гране. Приметио сам у околини тог логора жбунове дивљих јагода.“

Локација #3, Фуше-Круја:

Следи преписка(УНМИК) између „Хозеа“, и претпостављам горе споменутог „Клинта“, са којим почиње ова секција извештаја. Преписка је означена као „веома поверљива“-

„Хозе:

„Напуштам Сан Франциско, по распореду, у понедељак,16 Јуна. Тако да ћу стићи у Подгорицу у среду ујутро. Имам намеру да одем са мојим иследником на локацију код Бурела, да би обележио ГПС координате, и надам се, да ћу идентификовати и друге локације у близини инкриминисане куће. Такође се надам да ћу самаризовати ствари са „З“, па ћу потом да наставим на Косово, вероватно до недеље. Из Београда ћу наставити до Париза, и потом до Америке, у петак, 27 Јуна.

Ово пишем, да би ти укратко изложио доказе које смо скупили у задњих годину дана, а који се тичу судбине несталих Срба и других који су киднаповани или „нестали“ на Косову и у Албанији.

Наравно, комплетна слика о томе шта се прецизно десило тим људима, када и зашто, још није потпуно уобличена. Али имамо више (углавном заштићеног идентитета) сведока који су изјавили следеће:

1.    Између 50 и 300 људи су држани заточени од стране отмичара са строгим везама са ОВК, на локацијама у близини Тропоја и Кукеша(Бићаја). Ти људи су углавном били Срби са Косова. Према истим изворима, неки од заточеника су били још увек живи и заточени у Албанији све до краја лета 2000. Ова информација је базирана на основу изјава ових сведока:

Три човека (ниже рангирани припадници ОВК) су потврдили учешће у транспорту Срба са Косова у Албанију, у најмање шест различитих прилика, почевши у Јуну 1999. Два сведока су такође пребацивали мање групе заробљеника са локација у северној Албанији у дезигниране куће у близини Бурела, у централној Албанији.

Други сведок, такође обичан војник ОВК је пријавио да је видео заточене Србе на локацији у близин Тропоја, у лето 1999. Он нам је дао имена четири Срба, која сам ја већ навео у извештају.  Други обичан оперативац ОВК описао је Србе заточене у селу на косовској страни границе на путу за Тропоје. Он је изјавио, да му је по повратку у то село и септембру 1999, речено да су већина тих Срба пребачени у Албанију.

Један косовски албанац који је био заточен у бази ОВК у Кукешу, је изјавио да је видео тамо три српска цивила који су потом пребачени у Бурел. (Напомена преводиоца: у месту Бурел је постојао албански затвор опремљен са медицинском клиником- тај затвор је коришћен као команда ОВК и индикативно је да је Тачијев блиски сарадник лекар Др Шаип Муља ту имао своју „канцеларију“- на тој локацији, у време када су Србима насилно одстрањивани унутрашњи органи боравио је и аустралијски хирург Крег Јуришевић који се са оружјем борио на страни ОВК, и који се сам хвалио  у аустралијским медијима како је рањеним Србима прекративао муке метком из ватреног оружја- веома чудне и подударајуће околности)

Један бивши виши официр ОВК такође нам је потврдио постојање илегалних затвора у северној и централној Албанији.

2.    Три сведока који су учествовали у транспорту заробљених Срба са Косова у Албанију су изјавили како су примили чудно наређење, да не смеју да повреде заробљенике, што се пре никада није дешавало. Нарочито им је скренута пажња да не смеју да ударају заробљенике у абдомен и торсо оружјем или било каквим чврстим предметима. Двојица сведока су изјавила да су по испоруци Срба у зарбољеничке логоре, они (Срби) били прегледани за модрице, да би се установило да нису физички малтретирани.

3.    Срби који су одвођени живи у Албанију су већином били мушкарци цивили старости између 25 и 50 година. Један од сведока је једном приликом видео у транспорту српску жену, која је са другима одведена у Бурел у централној Албанији. Други сведок и овај претходни су описали да су биле заточене, заједно са Србима, „проститутке“ из Албаније и других земаља, у логорима у централној Албанији.

4.    Три сведока су описали два албанска доктора (ја сам вам доставио њихова имена) који су били присутни у илегалним затворима у северној и централној Албанији. Њихова прецизна улога није разјашњена, али су два сведока навели да су они и најмање још један доктор Арапин прегледали заробљенике и осталима издавали наређења. Сведоци такође изјављују да су доктори вршили медицинска тестирања на заробљеницима, али кажу да нису лично присуствовали тим радњама. Два сведока су нам такође потврдила да су над заробљеницима рађена ултразвучна медицинска испитивања.

5.    Два сведока, двојица од три пратиоца на транспорту заробљених Срба, су описали вожњу заробљеника из илегалног затвора код Кукеша (Бићај) до друге локације у Бурелу. Они су детаљно описали кућу где су заточеници одвођени. Трећи сведок, виши официр ОВК нам је дао скоро идентичан опис те куће. Један од пратилаца, кога ћу овде назвати „М“ нас је навео прецизно да нађемо ту кућу, која се потпуно уклапала у овај опис. Тада смо фотографисали инкриминисану кућу и показали другом сведоку „А“ заједно са 10 других сличних кућа. „А“ је идентификовао инкриминисану кућу, као локацију где је вршио испоруке заробљених Срба крајем лета 1999, па све до краја лета 2000.

„М“ и „А“, које смо срели кроз различите изворе, и не познају један другог, су обојица изјавили да је инкриминисана кућа код Бурела била опремљена медицинском опремом, која је коришћена за екстракцију органа из тела заточених Срба. „М“ је такође изјавио да му је то потврђено и од других који су били на тој локацији, док нам је „А“ описао главну просторију у кући и снажан „болнички“ мирис, за који верује да је био анестетик.

Трећи сведок, бивши виши официр ОВК нам је описао како је та импровизована клиника, коришћењем медицинске опреме украдене из болница и клиника са Косова, успостављена у централној Албанији, да би се потом користила за екстракцију људских органа из тела заточених Срба. Ипак, тај сведок нам није потврдио тачну локацију „куће-клинике“, упркос томе што је дао добар физички опис области где се кућа налазила.

Три сведока су навела да су људски органи вожени на аеродром Ринас код Тиране, неких два сата вожње од инкриминисане куће, и потом авионом у Истанбул. Сведок „А“ је превозио људске органе на аеродром најмање једанпут, али је одбио да нам открије специфичне детаље о томе.

Ти сведоци су такође потврдили да су људски остаци закопавани иза куће и на још пар локација у близини.

Сви наши сведоци су изјавили да је ова „операција“ била организована од стране средње рангираних и виших функционера ОВК. Ипак, свега пар сведока су се усудили да именују те функционере који су били присутни када су заробљеници прикупљани на Косову. Једно од имена које се појавило је био Исмет Тара из Ораховца. Један од пратиоца је потврдио да је Тара био присутан бар у једној прилици када су Срби заробљавани и пребацивани у Албанију. На крају крајева, било је доста других сведока који су именовали скоро све оне који су учествовали  у овој „операцији“.

6.    Три сведока су потврдили да су видели медицинска документа са здравственим детаљима неколико заробљеника. Један сведок, виши официр ОВК  је потврдио да су ти документи били кључни у „трговини органима“ и да су коришћени да би се парирали „донори“ са клијентима-пацијентима ван земље.

7.    Три сведока су такође описали како су лешеви Срба пребацивани са Косова у Албанију, да би се сакрили докази о убијању цивила. Један од тих сведока је лично учествовао у тим радњама.“

„КРАЈ ШИФРОВАНЕ ПОРУКЕ“

ДЕО IV
Сведок „Н“

„Ја сам обавио три испоруке. Прву 20 Јула, онда 23 Јула и задња је била 2 или 3 Август.
Преподне 20 Јула сам се нашао у близини Клине, која је удаљена 30км од Пећи. Тамо сам се јавио мом претпостављеном Петриту Агушолију. ПА ми је казао да се он распитивао преко Решада Зајмија за возача за „неки“ посао. Та група ми је била позната од раније као веома опасна, и били су познати по убиству Срба у Пашином селу. У то време у Клини више нису постојали Срби. Речено ми је да ћу возити камион од Пећи до Призрена. Он ми је казао да само урадим све што ми се каже, да држим затворена уста, да по завршетку заборавим све шта сам радио, и да ћу једино тако моћи да доживим „дубоку старост“. Задужили су ме са старим и прашњавим СААБ-ом. Замрзивач-карго позади није радио. Возио сам од Пећи до Призрена око 80км. Вожња је трајала око сат и по. ПА је био једини сам мном у камиону. По доласку у Призрен казао ми је се упутим ка Сувој Реци. Возио сам 15 минута. Прошли смо Љутоглав, и 1км после Љутоглава смо сишли с пута. Љутоглав је између Суве Реке и Призрена. Километар после Љутоглава сам скренуо десно. Са десне стране се налазила кућа са три спрата, ту сам скренуо десно и наставио неких 100 до 200 метара. Ту сам угледао 30 заробљених Срба, међу њима једна жена. Чекали су под стражом 10 војника ОВК. Заробљеници су очигледно били изложени дугом маршу. Били су прашњави и прљави, неки су били крвави. Атмосфера је била нормална, тако да ми је у почетку изгледало да ћемо их само разменити за наше људе. Један од припадника ОВК је саслушавао Србе. Један Србин је изјавио да се зове Драган Јоћимовић из Шилова. Био је старости око 40. Шилово се налази код Гњилана. Други Срби су били из Ратимља, Оћеруше и Гњилана. Ту је било неколико људи са истим презименом Костић из Ратимља. Натерали су их све да се укрцају у камион. Возио сам назад до Призрена. Петрит је изашао у Призрену. Двојица припадника ОВК су били са мном у кабини сво време. Били су у цивилу. Имали смо „дискретну“ пратњу у „голфу2“ у коме су била четворица припадника ОВК. Петрит је био обучен као цивил. Један од пратилаца ОВК у кабини је био веома непријатан. Питао сам за одредиште. Наредио ми је да ућутим и да возим. Одвезли смо се до Кукеша. Требало ми је сат и по да стигнем у Кукеш. Прешли смо границу на Морини. Саобраћај је био густ и нико нас није зауставио на граници. Избеглице су се враћали назад, и пуно камиона је ишло у оба правца. Али како сам напуштао Призрен морао сам да се зауставим, имали смо проблем са једном гумом.

Тада је поред нас прошло 15 заробљених Срба. Они су крчили пут испред себе кроз жбуње. Иза њих је полако ишао Пицгауер џип са припадницима ОВК унутра. Четири или пет војника ОВК је корачало полако заједно са њима. Ту су се зауставили да запале. Међу заробљеним Србима сам препознао Властимира Стевановића из Призрена. Био је мршав, око тридесет. Неки Срби су носили униформе. Речено ми је да су то заробљени припадници МУП-а и Војске. Питао сам једног борца ОВК шта ће урадити са њима. Казао ми је да ће сећи дрва у Албанији. Та група је скренула десно од главног пута и прешла у Албанију преко планине Паштрик. Ми смо стигли у Кукеш око 4 поподне. Када смо стигли у Кукеш, наставили смо другим путем и скренули према северу, и тамо сам испоручио Србе. Потом смо се одвезли назад у Призрен.

23 Јул, 9-10 сати преподне

Поново са двојицом истих припадника ОВК у камиону. Иста рута, исти камион. Овај пут смо се одвезли даље од прошле локације на путу за Суву Реку. Дошли смо на неких километар и по од улаза у Суву Реку. Ту сам скренуо лево на неки сеоски пут. Тамо нас је чекао озлоглашени „генг“ Исмета Таре, из Суве Реке. Овај пут сам видео лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Могао сам да осетим мирис свеже крви, тако да сам знао да су недавно убијени. Било је ту оба пола, али углавном мушкарци. Убацили су лешеве у камион. Посули су их прашком „Капорит“ који је коришћен за дезинфекцију и пригушивање „мириса“. Затим истом рутом до Кукеша. Око 12:30. Овај пут сам скренуо ка југу. Лешеви Срба су били углавном из Суве Реке, Гњилана и Ораховца. Када сам стигао на дестинацију угледао сам Енвера Цоколија из „ШИК-а“. Он је све до1991 био при српском МУП-у у Приштини. Цоколи је био десна рука Башкиму Газидеди. Башким је био шеф ШИК(албанска обавештајна служба) у време Берише. Пратиоци из „голфа2“ су истоварили камион. Користили су поново маске и рукавице. Тамо је било већ 15 ископаних већих јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало нам је сат и по да све завршимо. Место је било веома удаљено и подсећало је на Авганистан, осим што је овде било дрвећа. Потом смо се вратили у Призрен, а из Призрена смо продужили у Пећ, где сам вратио камион људима који су ме задужили са њим.

Непријатни сувозач из ОВК, у време када смо убацивали српске лешеве у камион код Суве Реке, ми је казао: „Добро погледај ове. Мој брат је завршио у Трепчи.“ Након повратка из Албаније, непријатни сувозач ми је рекао да ћемо остати у контакту.

2 или 3 Август

„Било је око 10 или 11 сати преподне. Нисам сигуран. У сваком случају знам да је било пре поднева. Назвао је „непријатни сувозач“. Не знам одакле је он, али сам сигуран да није из Пећи. Казао ми је да имамо „товар“ за транспорт. Стигао сам у Капишницу у Пећи. Тамо је био стари камион мерцедес са фрижидер-каргом. Био је већ „натоварен“ са ланцима и катанцима на задњим вратима. Исти тим нас је пратио у „голфу2“, и иста два типа у кабини. Овај пут сам возио до Морине, па потом до Тропоје. Требало нам је сат и 45 минута од Пећи до Тропоје. У Морини је падала слаба киша. Иста процедура као и пре. Све је било добро организовано. Гробови већ ископани. Требало нам је сат и по да све завршимо. Овај пут за мене је било теже, зато што је локација била вишље у планини, са наглим успоном и имао сам проблема да извезем камион. Тамо су нас чекала три типа. Овај пут нисам знао колико је тела закопано. Сво време сам седео у кабини. Особа из ШИК-а (задужен за сакривање српских лешева) овај пут, локални мафијаш из Дибре или Пешкопија(исто место), није био на локацији, али знам да је то био Самури Амре. То знам сигурно, јер смо обавили седам „испорука“ заједно у Албанију.

„Н“ нам је казао да је четири друге „испоруке“ обавио његов брат. Питао сам га како је знао имена људи из ШИК-а. Каже да је чуо двојицу од њих у кабини како дискутују о кадровима из ШИК-а, и да је чуо да садашњи шеф ШИК-а Фатош Клоши није имао појма о овим операцијама.

„П“ и „Ц“

„Према „П“, а ја верујем да му се може веровати- ништа не може да се деси у јужном Косову без одобрења Пећког и Призренског клана, ништа што је у вези са организованим криминалом (наркотици, цигарете, оружје, „прање новца“ итд).

Према „П“, Даут Харадинај и Наим Маљоку су били лично задужени за Пећ, Ђаковицу и све надоле до Јуника, а линија поделе се простирала од Метохијске котлине до Малишева. Он је казао да је Маљоку веома моћан и скоро раван Рамушу Харадинају. Он је финансирао и прошверцовао много оружја пре и за време рата. Углавном се бавио наркотицима. У другом сектору који чине Призрен, Сува Река, Ораховац, Урошевац и део Малешевске општине, постоји друга група, независна, али и даље под контролом Рамуша и Даута Харадинаја. Локални вође су били Ислам Кастрати, Шићури Ђељај и Џавид Елшани. Елшани је из села Пиране, код Призрена, док су Кастрати и Ђељај из самог Призрена. У Урошевцу је тада био официр ОВК по имену Насер, који је ову другу групу „снабдевао“ са заробљеним Србима из своје области. „П“ није могао да се сети његовог презимена. Он нам је казао да је ОВК из његове зоне такође „куповала“ Србе из северних општина.

Даут Харадинај је имао команду над ОВК базама код Тропоје још од 1998. „П“ је боравио тамо често и лично комуницирао са Даутом и Рамушем, али углавном са Даутом. Чак и у време бомбардовања неки заробљени Срби су довођени тамо, али су главне „испоруке“ почеле одмах по завршетку рата. Као што су нам и други сведоци изјавили, „П“ нам је такође казао да су Рамуш и Даут Харадинај наредили локалним командантима ОВК да се суздрже од освете над Србима почетком Јула 1999- Док су истовремено одмах почели да организују киднаповања Срба и њихове депортације у северну Албанију. Наставили су и даље са егзекуцијама и осветама над Србима, али је то сада било под бољом „контролом“. Рамуш је лично наредио свим локалнм командантима да га известе ако заробе Србе. У Ђаковици је највећи део овог посла обављан уз помоћ Џафера и Ђена Пожеге и извесног Насера, који је пре рата био вулканизер.

У области Призрена, Џавид Елшани из села Пиране је био веома активан у „хватању“ живих Срба. Изузетно је уживао да их мучи. Био је шеф војне полиције ОВК. Они су носили црне униформе са ОВК ознакама. „Ц“ нам је потврдио ово исто- казао је да је Елшани рођен у веома сиромашној породици, и је да први пут убио човека у својој раној младости. Убио је и доста српских полицајаца, пре ескалације рата, и много више српских цивила, такође и Албанце који су били осумњичени за сарадњу са српским властима. Био је бескрупулозан и побио је чак неке своје блиске сараднике, због тога што су га прешли за мање количине наркотика, вредних свега пар хиљада долара. „П“ нам је казао да су Џавид и Даут Харадинај били веома блиски. Елшани је водио заробљенички логор у селу Насек код Призрена, и такође је организовао два логора за заробљене Србе у северној Албанији. Један се налазио у Бићају, јужно од Кукеша, а други је био на планини источно од Бићаја- то је наша друга локација, где нам је „Н“ казао да је био заробљенички логор у близини масовне гробнице. „Ц“ нам је потврдио да је Елшани организовао „смештај“ за Србе и набављао храну за њих из Албаније. Елшани је тесно сарађивао са клановима Кастрати и Ђељај из Призрена.

Ислам Кастрати је власник ресторана „Скендербег“ у Душанову. Ислам је бивши полицајац при српском МУП-у. Он је вођа клана. „Ц“ нам је изјавио да нико није могао да отвори било који бизнис у региону Призрена без његовог благослва. Други чланови тог клана су Даут, познат као Даћи, који је према „П“ и „Ц“ сексуални манијак, потом Фадиљ који је тежак пијанац и често борави у Елбасану у Албанији, Реџеп и пар осталих, чијих имена „П“ није могао да се сети. Они су у одличним односима са Рамушем и Даутом Харадинајем.

Други клан- Ђељај је близак са Исламом. Шићури Ђељај је тренер локалног фудбалског тима „Лирија“ и власник ресторана „Млини“ на путу за Брезовицу, у близини Призрена. Његов брат се зове Феим. Према „Ц“ и „П“, Шићури је веома интелегентан и понаша се као Исламов ађутант. У стварности он и јесте Исламов мозак.

Интересантно је да су све ти кланови: Елшани, Ђељај и Кастрати пореклом из истог племена из северне Албаније. Име тог племена је Љума. Кастратијеви и Ђељаји су у крвном сродству, док Елшани са њима није у директном сродству, али је пореклом из истог племена, и он са ова друга два клана одржава одличне односе већ деценијама. Сва три клана су тешко упетљана у илегалне послове наркотика, проституције, „рекетирања“, уцена идр.

„П“ ми је такође навео нека друга имена везана за сличе „бизнис активности“. Споменуо је извесног ОВК Даута Лауша из Суве Реке који је учествовао у киднаповању Срба.

Овде такође мора да се наведе, да ми је „П“ казао да је половина клана Харадинаја и Маљоку живе на другој страни границе у области Тропоје. Даут и Рамуш, али посебно Даут, имају веома добре везе са Блиским Истоком и Турском. Многи исламски фундаменталисти су се управо придружили ОВК у базама Тропоје и Кукеш, пре и и току рата.

„П“ ми је казао да су многи заробљени Срби били присиљени да раде на једној фарми, у време када је он боравио тамо. Он ми је такође казао су имали наређење да уклањану српске лешеве са специфичних локација, и да их пребаце у Албанију да би се прикрили докази. У јесен 1999 ОВК је почела да користи много више планинске стазе и путеве, као и корита река да би пребацивали српске лешеве и заробљенике у Албанију, зато што је постало теже и ризичније прелазити границу нормалним путем.

„Ц“ је коначно директно именовао једну особу укључену у трговину људским органима: Алију Љујаја из Елбасана, који је у том „бизнису“ имао добре везе у Турској и још неким блискоисточним земљама. „Он је „њима“ доносио новац који је добијао за продате органе.“ Ко су то „они“, упитао сам га? „Па, Џавид… и неколико других. Тај Џавид нема душу, и није ме брига да вам одам његово име у вези овог „бизниса“.“

Потом смо упитали „П“ нешто више о Алији Љујају. Он је спремно одговорио да га је лично познавао, и да је он рођак Ислама Кастратија и Шићури Ђељаја, као и одличан друг Даута Харадинаја.

„П“ ми је казао да су користили пуно „регрута“ после рата да обављају прљаве послове за ОВК, попут ископавања и преноса лешева у Албанију, а неке су присиљавали да убијају Србе и албанске дезертере- поред тога многи су претходно дуговали новац „за заштиту“, те су на овај начин били присиљени да исплате дуг за „албанску ствар“. „На тај начин су сви били на неки начин умешани у прљаве послове, и након тога за њих није више било излаза.“

„Ц“ ми је казао да су многи Срби били довођени високо у планине „да би им се поправила крвна слика“. Давана им је добра храна, имали су интензивне активности радећи на фармама и секући дрва. После неког времена, када би стигле поруџбине за људске органе, одводили су их у Бурел где су „чекали“ на „операцију“! Дан пре „операције“ су одвођени у Фуше-Крује, или боље речено на оближњи „ранч“, источно од вароши. Након што би из њих „повадили све што је вредело“, били су „депоновани“ тамо. Дакле, све те масовне гробнице тамо, су на приватном земљишту. Он нам је такође споменуо да је у близини вароши било неко гробље, али без више детаља. Коначно нам је потврдио да је Елшани био дубоко умешан у тај „бизнис“. Када сам га упитао за Ђељаје и Кастратије, он је одговорио „До ђавола , срање…. логистика,… Назваћу вас поново касније.“

„Ц“ је казао да су од првих двоје Срба „узели“ само два бубрега, и потом их убили(касапили их живе- примедба преводиоца)! Тада је било важно направити продор на „тржиште“. Касније су постали много „успешнији“ и зарађивали су до 45,000 америчких долара по жртви. Највећа испорука у иностранство је била, када су одједном искасапили пет Срба, и потом њихове делове тела директно пребацили на аеродром. Он нам је казао да су тада „зарадили“ читаво богатство. Друге „испоруке“ су углавном биле након „комадања“ два или три Срба одједном. Он нам је казао да је Даут Харадинај долазио више пута у Тирану да би се уверио како иде „бизнис“, и да се једном приликом посвађао са једном „породицом“ из Фуше-Крује, али се све напрасно „утишало“. Он нам је казао да је Рамуш такође долазио у Тирану више пута. Адис није могао ништа да нам потврди о његовој директној умешаности у овај „бизнис“, али је нагласио да је он то морао да зна, пошто је „све“ препустио свом брату Дауту. Такође нам је рекао да је у саму трговину органима била укључена пробрана и мања група људи. Локални команданти ОВК су имали обавезу да своје заробљенике изруче Елшанију и Дауту Харадинају, док возачи и пратиоци транспорта нису добијали скоро ништа у новцу за тај прљави „бизнис“.

Он ми је казао такође да испоручивали људске органе редовно између понедељка и среде- на комерцијалним летовима за Истанбул. Он је такође рекао да је капацитет тих путничких авиона био 70-80 путника. „Б“ нам је потврдио редовну испоруку на јутарњем лету, понедељком за Истанбул. Није много причао о другим детаљима, осим што је додао да су „операције“(комадање Срба) биле такође рађене у Бурелу, који је на око два сата вожње од аеродрома, и да је постојао заробљенички логор за Србе у Круји у централној Албанији, где су они „чекали“ на „операцију“ у Фуше-Крује „клиници“.

„Ц“ ми је казао да на аеродрому Ринас нису имали никаквих проблема. Запошљенима на аеродрому су даване паре да „зажмуре“, иста прича на аеродрому Истанбул.

Овде је важно напоменути да су Фуше-Крују комплетно „колонизовали“ људи из Бајрам Цура и Тропоја, још у време комунизма, и да је то веома опасно место. Како ми већ знамо да су Харадинаји породично повезани са Бајрам Цуром и Тропојом, онда можемо слободно да сугеришемо да такође имају добре односе са њиховим рођацима из Фуше-Крује, као и са власницима земље и фарми које су користили за овај прљави „бизнис“.

ДЕО V
„Б“ се придружио ОВК у Септембру 1998. Живи у предграђу Призрена.

Прва „испорука“

Каже да је 2-ог јула примио наређење од свог команданта да оде из Суве Реке у Урошевац са још једним војником (возачем) и преда неке документе једном високом официру ОВК, и да након тога изврши свако наређење које евентуално добије. Било је десет сати преподне. Када су стигли нашли су човека за везу који им је казао да сачекају. Чекали су у некој кући до два поподне, ту су им дали и ручак, потом им је речено да се одвезу до Талиноваца и тамо покупе још једног војника ОВК(ми ћемо га овде називати „трећи тип“) на излазу из Урошевца. Возили су се у белом волскваген комбију. Дакле ту су покупили тог типа, „Б“ га је пре тога сретао пар пута у Приштини.

Одвезли су се до Талиноваца, где су продужили још 100м према северу, ту су ушли у кућу у чијем подруму је ОВК држала 5 заробљених Срба. Тамо је видео два старија човека, преко 60 година старости, и два млађа између 20 и 30 година старости. Били су прљави и раскрвављених глава. Један од њих је на себи имао војничку кошуљу. Тамо је била и једна жена, старија од 50 година. „Трећи тип“ их је псовао, и претио тим Србима, да ће сада морати да „плате“ за све што су урадили Албанцима. Зграбио је једног старијег човека и питао га где му је син. Старији човек је ћутао, и он га је снажно ударио песницом, тако да је пао. Затим се загледао у млађе Србе и потом их извео напоље. Ставио им је лисице на руке и укрцао их у комби. Потом су се њих тројица одвезли назад у Суву Реку и тамо су преноћили. Веома рано, следећег јутра, друга ОВК патрола је привела још једног Србина. „Трећи тип“ је разговарао са њима, дао им неко паковање, и затим преузео заробљеног Србина. Било је око шест ујутро.

„Б“ им је донео доручак. Каже да је био изненађен да је храна за заробљеника била тако обилна. Око 6:30, заједно са „трећим типом“ је дошао још један албанац обучен у цивилно одело (доктор). Он је наредио Србима да скину кошуље и онда их упитао да ли су ударани са моткама или пендрецима, или слично. Срби који су покупљени у Талиновцима кажу да су примили више удараца у главу, и да је то било све. Наређено им је да се обуку и око седам сати су послати у Призрен. „Б“ је био веома изненађен начином на који су заробљеници били третирани. Помислио је да ће бити размењени за заробљене Албанце. По доласку у Призрен направили су пола сата паузе, и потом су седморо њих продужили према граници. Тада су им (Србима) ставили „траке“ на уста, већ су били везани лисицама, и наређено им је да ћуте, или ће бити устрељени на лицу места. Прошли су границу без проблема, трубнули су немачким војницима, и то је било све. Пут је био закрчен избеглицама који су се враћали. Одвезли су се до Кукеша прво и тамо су покупили још једног Албанца, који је сишао у Бићају, јужно од Кукеша. Такође су, „четврти тип“ обучен у цивилно одело и „трећи тип“ из Урошевца, напустили возило у Бићају. Тамо су укрцали друга два Албанца- касније је испало да је један од њих Арапин из Египта. Одвезли су се скроз доле до Бурела у централној Албанији, где су „испоручили“ Србе.

Требало им је цео дан да тамо стигну, јер је пут био веома лош. Типови које су покупили нису били причљиви. Један од њих је задњих пет година живео у Турској, и он је проговори пар речи када им је казао где да возе. Касније када сам разговарао са „Б“ он ми је казао да се осећао веома непријатно у друштву та два типа. Они нису дозволили њему и другом возачу да уопште разговарају, и наредили су им у току вожње да се зауставе два пута, да би могли да размотају тепихе и моле се Алаху. Он нам је казао, да је касније чуо од „трећег типа“ да је други „верски фанатик“ био египћанин.

Друга „испорука“

Следећи дан су се вратили на Косово и одмарали до 14 Јула. Онда су се „Б“ и његов „колега“ одвезли до Грековца, то је између Призрена и Суве Реке. Одатле је он отишао у друго село по имену Дубрава, онда назад у Грековце, и онда источно од Грековца у близину два манастира где су покупили још три Срба, на обали реке Душнице. Касније, када су били на путу за Призрен покупили су још два српска заробљеника од једне јединице ОВК. У ствари један од њих је био муслиман српског порекла. Није ми казао како је то знао. Та двојица су били ужасно претучени, и казао ми је да је касније приметио да је под у комбију био прекривен њиховом крвљу. Тада су имали још два војника ОВК у пратњи у комбију, и у то време са њима у конвоју је ишао још један мали камион. Када су стигли у Тусус одвели су Србе у кућу једног локалног Албанца, а из малог камиона који је возио иза њих су извели још 6 Срба. Сви су били затворени у исту кућу. Са њима је била једна циганска девојчица и једна старија жена. Циганску девојчицу су извели негде ту ноћ. Чуо је да су је војници ОВК силовали. После тога никада је више није видео. Следеће јутро су покупили још три Србина из групе која је доведена претходни дан.

Тог јутра је у Тусус дошао „трећи тип“ који је учестовао у претходном транспорту и из групе издвојио млађе Србе који су добро изгледали. Потом су се сви, три Албанца и три српска заробљеника, одвезли до Кукеша, где су се срели поново са Турчином-Албанцем, овај пут је био сам. „Б“ нам каже да га је „трећи тип“ ословио са „здраво Махмут, а овај му је одговорио „салам алејкум“ или нешто слично на арапском. „Махмут нам је пребацио што каснимо, и да би било боље да се држимо договора, јер авион не може да чека на нас. Овај пут смо се одвезли скроз до Фуше-Крује. Стигли смо касно ноћу. Пут је био ужасан.“ Објаснио нам је да је возио до ранча у близини вароши. После нам је у разговору казао да су тамо у кући нашли 4 Арапина и два Албанца, који су дошли такође са севера, из Бајрам Цурија. Два Арапина су били у униформама ОВК. Казао нам је да је у кући био ужасан смрад, и да су свуда по зидовима биле исписане молитве из Курана. Затворили су Србе у једну собу. Следеће јутро „Б“, његов колега возач, и „трећи тип“ су се вратили назад на Косово. Приликом повратка „трећи тип“ их је упозорио да о свему држе затворена уста, и да ће бити добро награђени. Он им је објаснио да су рат и „хаотични вакум“ који је настао по завршетку рата били изванредна ситуација за „бизнис“, и да већ имају исувише пуно „поруџбина“, и да им је Махмут био од велике помоћи у убеђивању „клијената“ да они нису преваранти. „Трећи тип“ је углавном сво време разговарао са сувозачем од „Б“. Он је додао да „их“ ни он сам не воли, али да плаћају добро. Питао сам га кога то „њих“, и „Б“ ми је одговорио: „Клијенте“.

Трећа „испорука“

После овог имали су паузу од три дана. У међувремену друга група ОВК је узела његов комби и обавили су једну вожњу до Кукеша, да би се вратили истог дана. Онда 18-ог Јула „Б“ је обавио још једну „испоруку“- Покупили су три српска заробљеника у Сувој Реци, рано ујутро. „Трећи тип“ им се придружио неко време пре границе у другом комбију, а потом је прешао у „Б“-ијев комби. Удругом комбију су такође била два српска заробљеника. Све заједно су их одвезли у Бићај где су их испоручили локалном „човеку“ који је радио за „један чувени клан“. Вратили су се у Призрен истог дана.

Након тога „Б“ је био „на допусту“ до 19-0г Августа, док је његов колега возач урадио неколико „испорука“ са друге две групе ОВК. Онда 19-ог Августа, његов колега возач и „трећи тип“ су га звали да им се поново придружи. Прво су се одвезли до Ландовице, а потом до Пиране где су се зауставили у близини Дрини и реке Барде. Ту су преузели 10 до 12 заробљених Срба и укрцали их у камион, овај пут је то био црвено-прашњав „волво“ камион. Потом су између Пиране и Ландовиција покупили још 6 или 7 заробљених Срба. „Трећи тип“ им је објаснио да је овако лакше да их све покупе на гомили и пребаце одједном у Албанију, јер њихов „посао“ постаје све осетљивији, и да је боље да се не „коцкају“ са КФОР-ом и осталим фракцијама ОВК. Стигли су у Кукеш исти дан и преспавали су на оближњем сеоском газдинству, где је већ било заточено пет других српских заробљеника. Следеће јутро, „трећи тип“ и колега возач су продужили до Бурела са 4 српска заробљеника у комбију, док су остали остали у области Кукеша. Овог пута су отишли у други крај Бурела, у једну кућу која је изнутра изгледала као мала медицинска клиника. Кућа је имала само огромно приземље, и изгледала је као да је пре служила као ресторан. „Трећи тип“ је казао да се већина људских органа испоручују на Блиски Исток, посебно у Дамаскус, „то је Сирија“- објаснио је он. Потом су поново испоручили заробљене Србе локалним наоружаним људима, тамо је „Б“ уочио једног мушкарца тамне коже и са брадом, који је вероватно био арапин. „Б“ и друга двојица су провели ноћ у другом крају Бурела и следећи дан су отишли у Тирану, где је „трећи тип“ посетио Махмута и арапина кога је „Б“ видео током прве посете. Он није присуствовао састанку. Остали су следећи дан у Тирани, а потом назад на Косово, и то је било све.

„Б“-еов колега возач му је казао да је он у оквиру других група ОВК пребацио око 60 српских заробљеника у Албанију, али да је само половина њих „коришћена“ за трговину органима. Додао је да су неки од њих били подвргнути медицинским прегледима и тестирањима у Кукешу и Бићају, али није обезбедио детаље. Питао сам га да ли су од Срба узимани узорци крви или неки други узорци, али он ми није дао одговор на то питање. Његов колега возач очигледно није био задовољан са новцем којим су их плаћали. Он је изјавио да су Махмут и његови пријатељи, „трећи тип“, високи званичници ОВК и албански гангстери, зарадили читаво богатство, док су њима давали само „мрвице хлеба“. „Колега возач“ је исмејавао Махмутијеву причу да су имали високе трошкове због тога што су морали да „унајмљују авион“ итд. Махмут им је такође казао да људски органи не могу да „трају заувек“ у фрижидеру, итд.

На крају је додао су Башким Ибрахими и Азем Хоџа били задужени на албанској страни за овај „бизнис“, и да су радили за исте „људе“ који су организовали шверц оружја за ОВК у току рата. Није хтео да именује „крупне рибе“. Такође није рекао скоро ништа о учешћу ОВК у овај „бизнис“. Само је напоменуо да су веома „важни људи“ били укључени у овај посао, и да не сме више ништа да нам каже јер се плаши за безбедност своје породице. Казао нам је да су чак и неке албанске девојчице католикиње са севера Албаније биле киднаповане, и да су уместо да буду послате у Италију да се баве проституцијом попут многих других (што је до тада била пракса), биле такође искасапљене за своје органе. После те задње „испоруке“ он није обавио више ниједан транспорст, али верује да се „бизнис“ тамо и даље наставља, али без трансфера преко границе. Око једне ствари је био апсолутно сигуран, а то је- да „Атлантска ОВК бригада“ није имала никакве везе са овим „бизнисом“.“

УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ
Интерна администрација
Уједињених Нација
Косово

УНМИК

Референца: DOJ/DIR/2774/pec/03                12 Децембар 2003

Драги господине Сач,

У наставку су изложени детаљи везани за наводне албанске ратне злочине, везано за наше недавну дискусију.

1.    Почевши средином 1999, могуће и пре тога, између 70 и 200 српских заробљеника су насилно отети живи, и камионима и комбијима пребачени у илегалне затворе у близини северних албанских градова Кукеш-Бићај и Тропоје. Апсолутна већина тих људи су етнички Срби са Косова, киднаповани између Јуна и Октобра 1999. Ти Срби који су одведени у Албанију су били углавном мушкарци старости између 27 и 50 година. Почевши у Јулу 1999, према више извора, још неутврђене поузданости, неки од тих заробљеника (24 до 100) су пребачени из северне Албаније у приватну кућу (или више кућа) у близини вароши Бурел(Burelli), неких 110км југозападно од Кукеша. Медицинска опрема допремљена у ту кућу је кориштена од стране доктора да „поваде“ органе из заточеника, који су потом „умирали“. Њихова тела су закопавана у близини. Људски органи су транспортовани на Ринас аеродром у близини Тиране (неких 75км југозападно од Бурела) и слати авионом у иностранство. Поред етничких Срба, и други заробљеници су довођени у инкриминисану кућу, који су нам описани као жене „проститутке“. Најмање две од њих су биле из Мирдите у Албанији. Задња „испорука“ заточеника из северне Албаније у „кућу“ у близини Бурела је пријављена у пролеће или почетак лета 2000.

2.    Поред живих талаца који су одведени у Албанију, један неутврђен број лешева српских цивила су пребачени из Косова у Албанију, где су закопани на удаљеним и пустим локацијама.

3.    Ова горња информација је базирана на интервјуу са најмање осам извора, чији кредибилитет треба да буде још тестиран, сви су етнички албанци са Косова или Црне Горе, који су служили у Ослободилачкој Војсци Косова. Према тим изворима,транспорти и „хируршке операције“ су извршавани са активним учешћем или одобрењем средњих и виших званичника ОВК, као и од више доктора са Косова и из иностранства.

4.    Кућа где су се вршиле „екстракције органа“ је лоцирана 14.58км јужно од Бурела, на следећим координатама: 41.32.49 Север, и 20.00.19 Исток. Кућа је смештена у засеоку Куртеши, који је лоциран шест километара западно од главног друма који спаја Бурел и Клош(Klosi). Раскрсница од које се одваја земљани пут за Куртеши је отприлике 8.57км јужно од првог моста јужно од Бурела.

5.    Ови извори (сведоци) су захтевали да њихов идентитет буде сакривен. Идентификовани су само бројевима:

1.    Етнички Албанац из југозападног Косова који је служио као обичан војник у ОВК за време рата. Сведок #1 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.

2.    Етнички Албанац из северозападног Косова, који се придружио ОВК 1998 и служио је као обичан војник и возач. Сведок #2 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.

3.    Етнички Албанац из северозападног Косова који је био возач и стражар при регионалној ОВК команди у западном Косову. Сведок #3 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.

4.    Етнички Албанац из Црне Горе. Служио је у ОВК као обичан војник и возач. Сведок #4 тврди да је директно учествовао у закопавању лешева српских цивила на Косову, и да је транспортовао заробљенике са Косова у северну Албанију.

5.    Етнички Албанац са Косова, које је био средње рангирани официр за логистичку подршку у ОВК- био је близак Рамушу Харадинају. Сведок #5 тврди да има директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију. Његова директна улога у свему овоме још није разјашњена.

6.    Етнички Албанац из Призрена, који је од стране ОВК био оптужен за сарадњу са Србима. Био је киднапован заједно са својим братом, и налазио се у заточеништву у логору ОВК, лоцираном у једној напуштеној фабрици у Кукешу. После рата је ослобођен и вратио се у Призрен. Он тврди да је видео у рукама ОВК заробљене српске цивиле, у Кукешу.

7.    Етнички Албанац са Косова, који је служио као обичан војник у ОВК. Сведок #7 тврди да има директно знање илегалних затвора у северној Албанији.

8.    Етничики Албанац који је служио у ОВК под доскорашњим командантом Дринијем. Сведок #8 тврди да има директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.

Господин Џонатан Сач
Хашки Трибунал
Шеф мисије
за Косово и Македонију

Превод: Миодраг Новаковић

Извор: http://www.pressonline.rs/upload/boxFileData/2011/0/29/129508/
IZVESTAJ%20UNMIKA%20O%20TRGOVINI%20ORGANIMA
%20NA%20KOSOVU.pdf

IZVESTAJ UNMIKA O TRGOVINI ORGANIMA NA KOSOVU

Двери покренуле Нову српску опозицију Вучићевој власти

Док се већина старих српских политичких странака распада, Покрет Двери наставља борбу против Вучићеве власти. Нова српска опозиција креће из оног дела Србије који је у Покрету Двери препознао једину истинску опозицију СНС и СПС.

На конференцији за медије Покрета Двери, која је одржана у Повереништву Двери у Чачку, представљена је идеја Нове српске опозиције на челу са Дверима. На конференцији су говорили Владан Глишић и Бошко Обрадовић, чланови Старешинства Покрета Двери, као и Славко Стевановић, председник Скупштине АП Косова и Метохије, уз присуство представника повереништава Двери који су прешли цензус и остварили треће, четврто или пето место на ванредним републичким изборима у својим срединама у овом крају Србије: Пријепоље, Нова Варош, Ужице, Пожега, Ариље, Лучани, Косјерић, Чачак, Краљево, Горњи Милановац, Љиг, Лепосавић, Звечан и Косовска Митровица

Наиме, у Чачку су Двери поново имале најбољи резултат у целој Србији, и то двоцифрени: освојили смо 11, 6% гласова и заузели треће место иза СНС и СПС. Оно што не сме да јави нити један велики београдски медиј и што је строго чувана изборна тајна – сви остали су испод цензуса: и Ђиласова ДС, и Тадићева НДС, и УРС, и ЛДП, и ДСС, и СРС. Двери су у Чачку, дакле, самостално јаче од свих ових шест донедавно великих политичких странака заједно, и једине су изнад цензуса уз СНС и СПС.

Исти случај је и у Краљеву, Лучанима, Пожеги и Горњем Милановцу, где су Двери такође на трећем месту, а све друге политичке странке изузев СНС и СПС – испод цензуса. У Краљеву смо освојили, 6, 8%, у Пожеги 6, 2%, Лучанима, 5, 8%, у Горњем Милановцу, 5, 5%. Овоме треба додати и прелазак цензуса у Косјерићу (6, 1%), Новој Вароши (5, 8%) и Ариљу (5, 6%), док је други најбољи резултат Двери у Србији постигнут у Љигу (7, 5%).

Посебно истичемо резултате на северу Косова и Метохије, где су Двери такође преко цензуса: 6% у Косовској Митровици, 6, 5% у Лепосавићу и 7% у Звечану.

Двери су – иако испод цензуса – четврте или пете по изборном резултату и у многим другим великим градовима, попут Ниша, Ваљева, Крагујевца… Ових дана биће познати коначни изборни резултати, па ћемо урадити комплетан преглед изборних резултата Двери у читавој Србији.

У сваком случају, Србија од Пријепоља до Београда, и од Лепосавића до Аранђеловца, јасно је поручила да једино у Дверима види истинску опозицију и алтернативу владајућим странкама, и да поред СНС и СПС политичка будућност припада Покрету Двери.

Зато данас покрећемо Нову српску опозицију на челу са Покретом Двери, са циљем да се супротставимо личном режиму Александра Вучића. Свуда где буду угрожени интереси Србије и српског народа, свих наших породица и грађана под новом влашћу, тамо ће бити Двери као организована опозициона снага. У Нову српску опозицију су добро дошли сви који су против НАТО-парламента и НАТО-Владе Србије.

АКО ТРАЖИШ ОПОЗИЦИЈУ ВУЧИЋЕВОЈ ВЛАСТИ – ЈАВИ СЕ ДВЕРИМА, нови је слоган нашег Покрета.

http://www.youtube.com/watch?v=_hxsJOrz8QY

 

Информативна служба Покрета Двери

 

 

 

„MISTERIOZNO“ O PSIHIJATRIJI

http://anti-censura.com/misteriozno-o-psihijatriji/

Pismo bivšeg Balkanca, hrvata: Preporodio sam se. Pozdrav iz normalne Europe

Pismo bivšeg Balkanca: Preporodio sam se. Pozdrav iz normalne Europe

Redakciji Indexa javio se mladi hrvatski poduzetnik koji već neko vrijeme živi i radi u inozemstvu. Njegovu životnu priču prenosimo u cjelosti:
Iz Hrvatske ga su ga istjerali nerazumna država i nepremostiva birokracija, zbog kojih mu je poslovanje postalo neodrživo. Sada živi i radi u, kako kaže, “normalnoj Europi”. I nema se namjeru vraćati.

“Pišem vam iz jedne velike europske zemlje u koju sam se sklonio od neučinkovite i tragično loše Domovine Hrvatske. Želio sam nekome prikazati stvarne probleme zbog kojih mladi bježe iz Hrvatske i koji su doista problemi zašto oni koji mogu biti uspješni biraju alternativu.

Rođen sam u Zagrebu u tom “prokletom komunizmu,” u tridesetim sam godinama i danas uspješan poduzetnik koji s Hrvatskom dijeli jedino sjećanja i obitelj (roditelje) koje sam ostavio. Vratiti se vjerojatno nikad neću o čemu nešto kasnije.

Živio sam u obiteljskom okruženju s visokim radnim navikama, otac obrtnik bio je uspješan u poslu pa je i majka ostavila državni posao da mu se pridruži. Uvijek smo davali manje sretnima od nas čemu nas je učio katoličko-kršćanski odgoj ali i osjećaj solidarnosti. U Crkvu smo išli redovito gledajući kako se i ona mijenja s vremenom koje je prolazilo (čast izuzecima).

Srednju školu sam završio sa savršenim ocjenama i odgojem, u stranke nisam išao kao ni obitelj. Tata je kratko bio branitelj (par mjeseci). Ukratko reklo bi se “savršena obitelj Hrvata”.

Moglo bi se reći da su moji s velikom srećom dočekali 90-te. Obiteljski prijatelji bili su brojnih vjera i nacija i nismo diskriminirali. Gledali smo kako ih drugi diskriminiraju i kako se moraju više dokazivati od nas samih. U srednjoj školi sam saznao da ima djece koja po imenu i prezimenu i nekim drugim obilježjima znaju tko je iz koje od tih manjina. Mene nije nikada osobno to pogađalo ali ni dan danas to ne razumijem. Zašto je lakše mrziti druge nego uvažavati sve?

Fakultet sam teže upisao usprkos svim ocjenama. Kasnije sam saznao da su se neki upisivali bez problema s lošim ocjenama. Plaćali smo studij, nije to bilo puno mojima ali taj okus te nepravde je bolio. Faks sam završio na vrijeme. S jako visokim prosjekom, rektorovom nagradom i dva napisana rada objavljena u eminentnim časopisima. Mjesta za karijeru na Sveučilištu ipak nije bilo za mene. Bilo ga je za neke “savršenije od mene”, uglavnom “pravije Hrvate”.

Počeo sam s poduzetništvom u Hrvatskoj. Spoznaja da odmah od početka treba imati računovođu, početni kapital i papirologiju (prostor s ugovorom…) za koju sve skupa treba raditi je bila bolna. Želim privređivati za sebe i državu ali me i u tome tjeraju da se mučim. Zašto? Nije me to zaustavilo, radio sam po čitave dane i pokrenuo proizvodnju. U roku godine zapošljavao sam četiri osobe. Radilo se puno a dragi ljudi s kojima sam radio su sa mnom stvarali. Meni su oni bili zahvalni jer sam ih zaposlio kada nitko drugi nije htio. Radilo se o sjajno sposobnim osobama i ja sam čak bio zahvalan drugima što ih nisu zaposlili. Problemi su počeli s prvom inspekcijom koja nam je stigla. Znate onu kada netko traži “dlaku u jajetu”? To su meni tražili i našli. Inspekcija je bila kao streljački vod, prema meni su se ponašali kao na suđenju a zamislite tražili i ručak i kave. Nebitno o čemu se radi. Prva kazna. Druga inspekcija. Druga kazna. Potom greska računovođe za koju opet ide meni kazna.

Prokuhalo je u meni. Htio sam firmu držati radi radnika koje sam zavolio kao obitelj ali nisam više mogao. Nisam spavao dobro. Znao sam da tako više ne mogu. Kako sam izvozio često sam sa svojim kupcima pričao i oni su mi se čudili da želim tako raditi. Tada sam donio odluku. Zatvoriti firmu, otvoriti vani i preseliti se.

U roku od pola godine vani život mi se preporodio. Država ti pomaže, cijenjen si, posluješ bez problema. Prvu inspekciju koju sam imao najavili su mi mjesec dana ranije. Pronađene sitnice koje nisu bile usklađene su mi ukazali i pomogli da ih ne radim. Nije bilo kazne! Računovodstva gotovo i nema dok ne pređete određenu zaradu i sve je toliko jednostavno da mi to gotovo nije bilo jasno. Radim isti posao a zarađujem deset puta više. To je realnost. U zadnje vrijeme upoznao sam liječnika iz Zagreba koji je tu došao i koji govori gotovo iste stvari samo iz svoje branše. Prema nama kao strancima nema diskriminacije, živimo u društvu koje cijeni rad a uopće ne znam tko je kakve političke afiliacije niti koga to ovdje uopće zanima. Družim se i s Hrvatima i Srbima i Bosancima i domaćima. Nema neke solidarnosti među nama. Znate zašto? Ne treba je. Ako ste uspješni, uspješni ste a ako niste država pomaže. Jedini koji kopaju po smeću su narkomani tj. oni koji biraju takav život. Nesretni su i ti ljudi ali je teško pomoći onome koji ne želi pomoć.

Zato se vratiti nikad neću. Ovdje se budim i zaspem sretan. Obitelj mi fali, fale mi zagrebačke ulice ali sve manje. Ne idem više niti na Jadran jer sam vidio brojne druge prekrasne lokacije i zemlje u kojima sada uživam. Ljepote koje nisu ništa manje od onih kojima obiluje moja Domovina. Roditelji dolaze k meni a sa zaručnicom, uskoro suprugom, čekam i dijete. Zaručnica nije iz Hrvatske, dijete neće biti Hrvat a i ja ću uskoro dobiti novo državljanstvo.

Što to ovdje imam a u Hrvatskoj nemam. Ljudsko dostojanstvo, priliku da se dokažem i slobodu. Zašto vam onda pišem? Jedino što mi je žao jesu drugi koji ostaju u Hrvatskoj. Nije ovo poziv svima da napuste zemlju nego želja da kažem što je Hrvatskoj potrebno. Nisu to velike investicije izvana, velika INA ili Podravka. Hrvatskoj treba liberalizacija poslovanja za one male poduzetnike jer što god mislili Hrvatska obiluje mladima koji znaju i mogu ali nemaju priliku. Ovdje je takvih na desetke i upravo iz Hrvatske dolaze najsposobniji. Upoznajem ljude iz velikog broja europskih zemalja koji su ovdje došli ali najviše je onih iz Hrvatske koji rade najplaćenije poslove i vode svoje firme.

Hrvatska ako želi opstati treba sljedeće. Ne treba poduzetnicima ni smanjenje poreza, i to se može podnijeti jer su mladi u Hrvatskoj sposobni. Treba ukinuti birokraciju i olakšati poslovanje. Treba donijeti zakon po kojem će se firma osnovati u roku jedan dan a da za izostanak toga odgovaraju suci trgovačkog suda i ostali u birokraciji. Treba ukinuti sva davanja do 150,000 kuna godišnje. Zašto toliko? Zato što se s time može osigurati jedna dobra plaća i jedna prosječna, unajmiti prostor i kupovati osnovnu opremu. Taj iznos može biti i veći ako se radi o proizvodnji. Treba osigurati da se putem internetskog bankarstva sve može platiti, uključujući i državi s upisivanjem osnovnog bruto iznosa. Da se izbace računovođe ne zato što su loši nego zato što se treba pružiti prilika da zarađujete više a tek onda da ste dužni birokraciji.

Želim reći još nešto. U birokratskom aparatu sam sretao brojne ljude koji su mi pomagali i naporno radili. Nisu u državi svi neradnici ali su i oni koji rade frustrirani jednako kao mi koji smo poduzetnici. Zašto? I tamo se sposobni šikaniraju.

Znate što sam kod računovođa u Hrvatskoj vidio. Oni kažu, izvući ćemo vam novce tu i tu jer je tu zakonska rupa. Dovraga. Kakva je to država koja birokratizira sve pa morate uzimati ljude koji će opet tražiti rupe da vam pomognu. Ne zamjeram im, oni (računovođe) rade svoj posao najbolje što mogu ali to je sve skupa apsurdno.

Gledam vijesti iz Hrvatske i ne razumijem. Čuva se obitelj od “povampirenih homoseksualaca” a mladi nemaju s čim zasnovati obitelj. Priča se o ćirilici a ne o birokraciji i porezima. Nitko ne predlaže poreznu reformu za male. Među političarima nema očito nikoga tko je sam zarađivao za svoj kruh.

Vidim da vaš medij ganjaju zbog Student servisa a nitko se nikad nije zapitao da li su davanja koja morate inače dati jednostavno prevelika za vaš biznis. Zatvoriti, uništiti, kazniti kao da je moto nerazumnih i za Hrvatsku autodestruktivnih političara.

Za mene je kasno. Kao što sam rekao, neću se vratiti. Pišem zbog onih koji ustraju u ostanku. Njih treba spasiti.

Molim da ukoliko imate želju ovo pismo objaviti isto ne potpišete jer ne želim tati i mami priuštiti inspekcije. Oni ne žele napustiti Hrvatsku.

Puno pozdrava iz normalne Europe”.

Русија се ослободила америчких државних обвезница вредних 104,5 милијарде долара $

Русија се ослободила америчких државних обвезница вредних 104,5 милијарде долара $

ПОЧЕЛА ВЕЛИКА ИГРА СА ДАЛЕКОСЕЖНИМ ПОСЛЕДИЦАМА У КОЈОЈ УЧЕСТВУЈЕ И ПЕКИНГ КОЈИ МОРА ДА БУДЕ ОПРЕЗНИЈИ ОД МОСКВЕ

  • Страним власницима припадало је 5,79 билиона долара државних обвезница САД. Највише Кини (1,27 билиона долара) и Јапану (1,18 билиона долара). Русија заузима девето место са 138,6 милијарди долара или 1,1 од укупног обима америчких државних обвезница
  • „Водостај” се у америчком Федералном резервном систему за само недеу дана – између 5. и 12. марта – смањио за 104,5 милијарди долара. Има индиција да је Русија преместила своје хартије од вредности из америчког у неки други трезор, који се налази изван сфере непосредног утицаја Вашингтона
  • Уколико су операцију са извлачењем хартија од вредности из трезора ФРС извели руски инвеститори, онда би требало рачунати да се Русија неће на томе зауставити
  • Следећи корак Русије морао би да буде претварање актива под називом US Treasuries у ликвидну валуту, пожељно да то не буду САД долари
  •  И Кина је – по други пут у својој економској историји – продала рекордну количину државних хартија од вредности САД.  У последњем месецу 2013. године, избавила се од државних обвезница САД у вредности од 47,8 милијарди долара
  • Иако су неки аналитичари наговестили да Русија и Кина делују координирано, не виде се јасни знаци сарадње у тој области. Међутим, обе земље морају деловати веома опрезно, јер ће неочекивани крах долара нанети удар како по Кини, тако и по Русији

Пише: Валентин КАТАСОНОВ, Фонд стратешке културе

ПРЕ неколико дана британски The Guardian, а потом и информативна агенција Bloomberg, саопштили су сензационалну вест: током недеље од 5-12 марта, акције америчких државних обвезница које се држе у трезорима Федералног Резервног Система (ФРС) смањене су за 104,5 милијарди долара.

Према подацима министарства САД, укупан обим државних хартија од вредности (облигације и други видови дужничких папира) на крају 2013. године је износио 12,3 билиона долара. То је више од 70% укупног државног дуга САД.

Отприлике 6,5 билиона долара налазило се код различитих америчких инвеститора од којих је најкрупнији ФРС који је на свом билансу имао хартија од вредности у износу од 2,2 билиона долара. Страним власницима припадало је 5,79 билиона долара државних обвезница САД, а по тим показатељима на првом месту се налазила Кина (1,27 билиона долара), на другом Јапан (1,18 билиона долара). Русија заузима девето место са актовком од 138,6 милијарди долара или 1,1 од укупног обима америчких државних обвезница.

Рекло би се да у позадини таквих обима државних обвезница САД у глобалном финансијском систему, скраћење њихових резерви у трезору ФРС не изгледа значајно. Међутим, све то изгледа другачије у позадини онога што се са резервама тих хартија догађа последњих година.

Ако су на крају 2013. године акције хартија од вредности у трезору ФРС износиле 3. 020 милијарди долара, то су 12. марта 2014. године спале на 2. 855 милијарди долара, то јест, за 165 милијарди долара. Истовремено, на недељу од 5-12 марта 2014. године отпада 1/3 тог пада.

Максимални недељни пад у прошлој години је забележен крајем јуна 2013. године (19.06. – 26.06.) и био је три пута мањи од садашњег мартовског пада.

Ако претпоставимо да ће се излазак државних хартија од вредности из депоа ФРС наставити истим темпом као у периоду од 1. јануара до 12. марта текуће године, онда се залихе резерви ових хартија током 2014. године могу умањити за отприлике 1 билион долара.

Детаље о рекордном смањењу залиха државних обвезница САД није објавио ни ФРС, ни Министарство финансија САД. Појавиле су се различите верзије.

Готово сви аналитичари се слажу да је операцију са повлачењем хартија од вредности из депозитарија ФРС произвела Русија, али се стручњаци разилазе по питању даље судбине тих хартија… Тешко је претпоставити да су хартије од вредности биле потребне Банци Русије да би их претворила у готовинску валуту и стабилизовала девизни курс рубље.

Уколико би државне хартије од вредности веће од 100 милијарди долара биле изнете на тржиште, оно би аутоматски реаговало смањењем цена ових вредносних папира. Међутим, то се не догађа. Штавише, аналитичари су скренули пажњу да је наведене недеље (5-12. март) забележен пад доходности америчких државних обвезница.

Ако су почетком марта десетогодишње хартије од вредности доносиле 2,73%, онда јето 13 марта било 2,63%. Према законима тржишта, уколико се на тржиште убаци „папира” од 100 милијарди долара, онда би то морало довести до супротног ефекта – до снижењу њихових цена и пораста профитабилности.

Друга верзија оштрог смањења државних обвезница САД изгледа уверљивије. Русија је остварила премештање својих хартија од вредности из америчког у неки други трезор, који се налази изван сфере непосредног утицаја Вашингтона.

Стручњаци ово извлачење повезују са догађајима у Украјини и на Криму и очекивањима санкција против Русије од стране САД.

Ту функцију могу да испуне (и испуњавају) централне банке неких земаља, па тако и оне које се налазе у оф-шор зони.

Укупна слика расподеле светских резерви хартија од вредности САД по трезорима, не постоји у отвореним изворима. Постоје изолована сведочења о федералним резервама неких депозитара. Тако је Централна Банка Белгије крајем 2013. године имала на чувању државних обвезница САД у вредности од 568,8 милијарди долара, при чему су њихове резерве за последњих месец дана прошле године увећане за 28%.

Уколико су операцију са извлачењем хартија од вредности из трезора ФРС извели руски инвеститори, онда би требало рачунати да се Русија неће на томе зауставити. Због чега?

Због тога што је чување државних хартија од вредности САД повезано са ризиком. Вашингтон може против Русије увести своје санкције, а затим натерати и своје савезнике (ту исту Белгију) да се придружи тим санкцијама. У министарству се тиме бави одељење које се зове Office of Foreign Assets Control (OFAC).

У оваквој ситуацији следећи корак Русије морао би бити претварање актива под називом US Treasuries у ликвидну валуту, пожељно да то не буду САД долари. Имајући у виду велики девизни дуг државних предузећа према нерезидентима, та валута би се могла искористити на гашење тих дугова. Као и за куповину актива руске привреде који припадају страним инвеститорима. Постоје и други начини да се искористи девизна ликвидност. Њихово чување на депозитним рачунима страних банака није пожељно у светлу очекиваних санкција.

Остаје нејасно због чега је Вашингтон дозволио тако велико повлачење својих хартија од вредности из трезора ФРС.

Очигледно су страховали од таквих потеза Москве који би имали непредвидиве последице за доларски систем. Познато је да је Вашингтон у прошлости већ остваривао „тиху” блокаду повлачења. Тако је после катастрофе на нуклеарној електрани „Фукушима”, за ликвидацију последица хаварије, Јапан затражио велику количину готовог новца. Они су у ту сврху предвиђали извлачење велике количине хартија од вредности из трезора ФРС, али је то извлачење блокирао Вашингтон. Јапан није због тога подигао прашину.

***

         О избављењу од доларских резерви размишља и њихов највећи власник – Кина. Заменик председника Народне банке Кине у новембру прошле године је изјавио да Кина прекида са даљим скупљањем државних обвезница САД. Кина је брзо прешла са речи на дела: у последњем месецу 2013. године, Поднебесна се избавила од државних обвезница САД у вредности од 47,8 милијарди долара, тако скративши размер власништва над тим хартијама за 3, 6%, до 1, 27 билиона долара. Кина је по други пут у својој економској историји продала рекордну количину државних хартија од вредности САД.

Иако су неки аналитичари наговестили да Русија и Кина делују координирано по питању скраћења својих доларских резерви, не виде се јасни знаци сарадње у тој области. Међутим, овде обе земље морају деловати веома опрезно, јер ће неочекивани крах долара нанети удар како по Кини, тако и по Русији. Разлика је у томе што је цена тог питања за Русију много мања него за Кину: доларске резерве Русије неупоредиво су мање него код Кине.

Ово није први пут да се Русија суочава са претњама замрзавања или чак конфискације њених девизних резерви у иностранству.

Пре сто година, када се у ваздуху већ осећао мирис барута, Државна банка Руске Империје успела је да извуче своје девизне депозите из немачких банака. А већ са Француском, која је као била савезник Русије у Атанти, царска влада се прерачунала.

Французи су на почетку Првог светског рата замрзли руске девизне резерве у својим банкама.

Други инцидент догодио се у совјетском периоду руске историје: после догађаја у Мађарској 1956. године појавила се претња замрзавања девизних рачуна СССР од стране Вашингтона у америчким банкама. Током 1957. године сви девизни рачуни „Внешторгбанка” били су пребачени у банке Лондонског ситија. Тај новац је означио почетак тржишта евродолара и препород некадашње славе Лондона као међународног финансијског центра.

Данас стручњаци подсећају да ФРС представља трезор не само хартија од вредности него и злата из међународних резерви других земаља. Према неким проценама, у трезорима Федералне резервне банке Њујорка на Менхетну налази се злато десетак светских земаља. И, како су показали покушаји Немачке за репатријацијом свог злата из америчких трезора, то је изузетно тешко урадити. У медијима се понекад појављују информације да у америчким трезорима има и руског злата. Да напоменем да је Русија уочи првог светског рата такође имала одређену количину драгоценог метала у иностранству, али да је до 1. августа 1914. године све било премештено на чување у Државну банку Руске Империје.

         http://srb.fondsk.ru/pview/2014/03/20/senzacionalni-dogadzhai-u-svetu-finansiia.html

 

Берлин зазире од санкција Москви

Свет

Берлин зазире од санкција Москви

Завођењем „трећег степена” санкција Русији, Немачка би довела пред стечај око 6.000 предузећа и оставила четврт милиона Немаца без посла

Оштре речи засад имају протоколарни значај: Ангела Меркел и Владимир Путин (Фото Ројтерс)

Пред јучерашњи самит Европске уније у Бриселу, на којем је разматрано завођење „трећег степена” санкција Русији због подршке кримским сепаратистима, немачка канцеларка Ангела Меркел запретила је Москви најоштријим санкцијама.

„Економски самит Г-8 више не постоји ни као тело, ни као платформа за односе најразвијенијих земаља Запада и Русије”, изјавила је Меркелова и поручила Немачкој и чланицама ЕУ да се припреме на дугорочне мере које би могле да потрају све док се не створе услови за обнављање сарадње са Москвом.

У европским политичким централама и у круговима руских и западних, а пре свега немачких аналитичара преовлађује убеђење да оштре речи Меркелове имају протоколарни значај и да Берлин нема ни снаге, ни воље да заведе озбиљније санкције Москви.

Да је управо тако, истиче бриселски портал „ЕУ Обзервер”, који цитира изјаву Меркелове, по којој би завођење „трећег степена” санкција постало неопходно тек ако би Русија одлучила да „упадне”, што ће рећи да умаршира у делове источне Украјине

„Немачка се залаже да одговор Москви (на припајање Крима) не би требало да изиђе из оквира ’другог степена’ санкција, што значи да би проширење санкција подразумевало – тек – додавање даљих шест до десет имена руских функционера на листу особа којима се забрањују путовања у ЕУ и замрзава њихова имовина”, истиче „ЕУ Обзервер”.

Зазирање Берлина од завођења оштријих санкција Москви објашњава се у коментарима западних листова „погрешном енергетском политиком ЕУ”, која је довела континенталну заједницу у зависност од руских енергената. Водећи немачки медији истичу, међутим, да је питање зависности од руског гаса и нафте само један од проблема са којим се Немачка, а са њом и осталих двадесет и седам чланица суочавају.

„Немачке санкције би више погодиле оног ко их изриче (Немачку и ЕУ) него оног коме су намењене (Русију)”, истичу немачки аналитичари и постављају питање како „казнити” Москву, а при том не довести себе у тешку економску ситуацију.

Ова дилема, попут Гордијевог чвора, ставља пред нерешиве проблеме и немачке политичаре, и привреднике, и широку јавност. Реципрочне мере Москве, са којим би се морало рачунати, суновратиле би Немачку у озбиљну економску кризу, а истовремено би изазвале кризу владајуће коалиције, с обзиром на то да се социјалдемократе противе прекомерном затезању односа са Русијом.

Санкције и противсанкције довеле би, према мишљењу истраживача јавног мњења, и до наглог губитка популарности Меркелове међу бирачима, будући да већина Немаца већ сада не одобрава санкције Русији, а то показују резултати свих испитивања јавног мњења од настанка украјинске кризе.

Шта би Немачку могло да очекује у случају обостраног пооштравања санкција (на руској и на немачкој страни), овако је описао копредседавајући „Дојче банци” Јирген Фичен, у интервјуу за хамбуршки недељник „Цајт” и за електронско издање „Волстрит џорнала”: „Немачка предузећа су онде (у Русији) инвестирала више од 20 милијарди евра… Више од шест хиљада мешовитих предузећа опстаје захваљујући привредној сарадњи две земље. Многа међу њима, можда и сва, би у случају дугорочних санкција била доведена на руб стечаја.”

Шеф „Дојче банке” није пропустио прилику да опомене „ратоборне” Британце да би санкције још више наудиле финансијама Лондона него самој Немачкој. Цитирао је податке по којима су руски инвеститори само прошле године депонирали у лондонским банкама око 34 милијарде евра, а у минулих десет година – 288 милијарди евра.

Фичен је, априори, упоредио евентуалне губитке у Русији са губитком који би могао уследи у случају погоршања односа са Украјином: „Укупни ризик немачких инвестиција у Украјини је занемарујући у поређењу са оним што би изгубили у Русији – једва 835 милиона евра.”

Клаус Манголд, донедавни председник Савета немачких инвеститора у источну Европу и члан управног одбора „Дајмлер-Бенца”, подсећа да од добрих (економских) односа Берлина и Москве зависи посао најмање две стотине хиљада људи на територији Немачке и да би нарушавањем тих односа можда био угрожен опстанак четврт милиона радних места.

Шеф произвођача спортских реквизита „Адидас” Херберт Хајнер је опоменуо у интервјуу за најтиражнији немачки дневник „Билд” да би санкције довеле до отпуштања око 11.000 радника у предузећима тог концерна широм света.

Милош Казимировић

—————————————————

Лавров: Санкције САД и ЕУ незаконите

Москва – Санкције САД и Европске уније према Русији су незаконите, јер је Савет безбедности Уједињених нација једино званично тело које може да их намеће, рекао је јуче министар спољних послова Русије Сергеј Лавров, преноси Танјуг. Једностране санкције никада нису донеле добре резултате, јер је Савет безбедности УН једино законско тело које може да наметне обавезне мере, рекао је Лавров обраћајући се посланицима доњег дома руске скупштине. Савет безбедности УН, пренела је руска агенција Итар-Тас, такве мере, према Русији, није завео.

—————————————————

Ослобођен командант украјинске морнарице

Кијев – Командант украјинске морнарице Сергеј Гајдук, кога су проруске снаге прекјуче затвориле, пуштен је током претпрошле ноћи, саопштило је јуче украјинско председништво, преноси Бета–АФП. „Сви остали таоци – цивили које су затворили руски војници и представници самопроглашених нових власти на Криму, такође су пуштени током ноћи”, наводи се у саопштењу украјинског председништва.

—————————————————

Позив милијардерима

Москва – Руски председник Владимир Путин позвао је јуче руске милијардере да плаћају порезе у својој земљи, пошто је најављен нови талас западних санкција Москве због припајања Крима, који би могао да погоди пословне људе, преноси Бета–АП. На састанку с руским богаташима у Москви, Путин је рекао да фирме треба да се „региструју на територији Русије и да плаћају порезе у отаџбини”.

објављено: 21.03.2014.

Последњи коментари

novo dobo | 21/03/2014 10:38

Rusiji je mesto u EU, o čemu je između Putina i EU već bilo govora, međutim Evropljanima se vezane ruke još od II SR-a i ne mogu da mrdnu od SAD. Onog trenutka kada se pojave mudre glave na političkoj sceni, budućnost.ce krenuti drugim smerom.

sporazumevanje bez problema | 21/03/2014 10:56

Angela Merkel govori vrlo dobro ruski jezik, naucila ga je kao obavezan predmet skolovanja u DDRu. Vladimir Putin govori solidno nemacki jezik, naucio ga je u DDRu. Odrzao je cak govor u nem,ackom parlamentu – Bundestagu na nemackom jeziku!!!
Zna li neki visoki srpski politicar bilo ruski bilo nemacki jezik???

propala stvar | 21/03/2014 11:27

@novo dobo | 21/03/2014 10:38
Ni Vi ni Vasi necete doziveti da Rusija udje u EU, bas isto tajko kao ni Kina ili Amerika! Rusija je preogromna da bi bila nekakav „ravnopravan“ clan EU. Problem Rusije je da njeni politicari dan-danas vode caristicku politiku.

S R B S K O S A B R A NJ E, B A Š T I O N I K; SAOPŠTENJE

S R B S K O S A B R A NJ E

B A Š T I O N I K

ТЦ „Видовић“ (локал бр. 9), И.Ф. Јукића бб, 78 000 Бањалука, Република Српска

Жиро рачун: 571-010-00002178-29Комерцијална банка а.д. Бањалука ЈИБ: 4403486380006

Тел/факс: +387(0) 51211802, +387 (0) 65 526 873, bastionik.org,srbsko.sabranje.bastionik@gmail.com, facebook.com/bastionik

__________________________________________________________________________________________________________

СРЕДСТВИМА ЈАВНОГ ИНФОРМИСАЊА

Поштовани,

Обавјештавамо вас да ће свештенство Саборног Храма Христа Спаситеља у Бањалуци, у понедјељак, 24.03.2013. љ.Г. са почетком у 11 часова служити молитвени помен за жртве пострадале у НАТО бомбардовању Републике Српске, Србије и Црне Горе.

Србско сабрање Баштионик ће и ове године прислужити кољиво и свијеће у помен страдалих у овом злочину.

Сјетићемо се и трогодишње дјевојчице Милице Ракић, убијене НАТО бомбом у купатилу свога стана, на ноши.

У жељи да сви заједно дамо допринос сјећању на невино страдале и покажемо да су Срби народ који умије да прашта али и да памти, молимо вас да помогнете у најави овог догађаја кроз информативни програм, телоп, вијести…

За Сабрање

Бањалука, 21.03.2014. љ.Г. Предраг Адамовић