Петар Иљич Чајковски и композиција Српско – Руски марш

Петар Иљич Чајковски и композиција Српско – Руски марш

Piotr-Ilyich-Tchaikovsky

Како је настала дивна патриотска композиција Српско Руски марс великог Чајковског.

Велики уметници, генији, припадају целом свету и зиве вековима. Но, не треба заборавити, да су то били људи, који су живели у одрђеној земљи и у одређено време. Они су ступали у дијалог са временом, одговарајуци му својим стваралаштвом. Таквим одговором времену је постало и дело Чајковског Српско-Руски марш.

Српско-Руски марш је Чајковски компоновао за врло кратко време и завршио 25 септембра 1876 године, по наруджбини Дирекције музикалног друштва у корист Црвеног Крста и то у самом разгару ослободилачког рата Срба против турске владавине (1875-1876). Повод за концерт је било скупљање помоћи руским добровољцима и рањеним у српско-турском рату, јер је Русија у то време активно подржавала Србију.

Чајковски се показао не само као велики композитор, већ се у њему пројавила смела грађанска позиција патриоте, који се, као и већина у руском друштву трепетно односила борби Словена против Турака.

Чајковски је укључио у своје дело 3 теме оригиналних српских народних песама, сасвим разних по карактеру, које су биле посвећене борби са Турцима. Називе ових песама (“Сунце јарко не сијаш једнако”, “Праг је ово милог Срба” и “Јер пушчани прах”/други део песме “Радо иде Србин у војнике”), Чајковски је написао својом руком на композицији, која се и данас чува у музеју Глинке у Москви.

Први део “Српско-Руског марша” описује повлачење Срба пред Турцима, други део говори о спремности Русије да помогне Србима, а на крају иде Руска химна “Боже, чувај цара”. Трећи део достиже оркестарску кулминацију и показује јецај Срба, којима је потребна помоћ.

Овај део заслужује највише поштовања у “Српско Руском маршу”, и чак и данас, када га слушате, он изазива исте емоције. И живот и смрт и срећа и страдање – све се преплиће у звуцима те зачаравајуце музике. После тога следе звуци марша Руса, који хитају да помогну Србима. (Како ми то све напомиње марш Руса на Приштину).

На крају- виртуозним кодом, тријумфом Словена против тирана Турака завршава се ово музичко дело- од кога з а м и р е срце.

Цело дело траје око 10 минута, зависи од темпа. Код дирегинета К. Абада оно траје 10 минута и 11 секунди, а код Плетнева свега 9 минута.

А сам Чајковски (12 септембра 1876 године) је у писму свом зету Лаву Давидовичу написао:” И страшно је и пријатно, што је љубазна отаџбина коначно решила да сачува своје достојанство и објави рат Турцима”. (Како нам је недостајао такав Цајковски за време бомбардовања Београда НАТО пактом).
Но, до рата са Турцима је дошло нешто касније 12 априла 1877 године.

Ово музичко дело одражава необичну силу и расположење у руском друштву тог времена. Те зато Српско-Руски марш остаје необично јарки уметнички споменик одушевљења и ентузијазма 1876-1877.”-писао је друг Чајковског музички критицар Н.Д. Каскин.

Премијера “Српско-Руског Марша” је држана 5 новембра 1876 године у Москви, под диригентском палицом Николаја Рубинштејна и изазвала праву сензацију, која је прерасла у патриотску манифестацију.

Диригент је морао на бис да понови дело у целини. Као и 2 концерта за редом!

Три дана касније, 8 новембра 1876 године, Чајковски је написао писмо својој сестри А.И Давидовој (за коју је био веома везан): “Прошле суботе овде су свирали мој Српско–Руски марш, који је произвео буру патриотског расположења”. “Сва публика је устала, многи су скакали са столица, а крици браво су се мешали са крицима-ураа.

У Сан Петербургским новинама (Ведомости) 11 новембра 1876 г Ц.А Кјуи је написао: “Марш” је најзначајнија илустрација расположења у друштву од свих уметничких дела и свих родова уметности, које је изазвано пред свима оним што се у сали дешавало”».

Ово музикално дело је постало веома популарно и свуда је имало огромни успех. Оркестарска партитура сада већ промењенг назива “Словенски марш” изашла је 1880 г, када су публикована још 2 велика дела Чајковског, моћна 4 симфонија и италијански каприцио. Но, Чајковски ће своје омиљено дело и даље називати “мој Српско-Руски марш.“

У преписци са својим меценатом Надеждом фон Мек налазимо:” Ја се наслађујем слушајући Ваш Српско-Руски марш, кога јако волим. Ја не могу да надјем речи, којима бих описала то осећање, када ја њега слушам, то је такво блаженство, од кога сузе навиру на очи и, наслађујући се том музиком, ја сам неизмерно срећна од саме мисли, што је њен аутор у некој мери мој, што припада мени и што та права нико не може да ми узме. Први пут, од како се познајемо, ја сам слушала ваше дело у сасвим другим условима, чем обично, и учинило ми се да имам много супарника, што Ви имате много другова, које Ви волите више него мене, но баш ту у тим условима, међу туђим људима, мени се учинило, што Ви не можете никоме припадати, толико, колико мени, што су моје сопствене силе и осећања довољни да Вас не делим ни са ким. У Вашој музици, ја се сливам са Вама у једно и у томе се нико не може такмичити са мном. Овде ја владам и волим.” (Интересантно је рећи да је ова богата жена 13 година слала Чајковском новац сваки месец – иначе је Чајковски оскудевао у новцу-само да би компоновао, да не би трошио своје време на неке друге неважне ствари, а никада се нису срели. Та платонска неизмерна љубав образоване удовице Надежде фон Мек према Чајковском је за неку другу и дугу причу).

И даље наставља: (Моја) ћерка Соња је одушевљена Вашим “Српским маршом” и говори, када умре, моли да јој свирају тај Марш”, на шта Чајковски одговара – “сто супротно од “Српског марша”, при звуцима од којих човек хоће да умре, ја сам компоновао веселу и светлу италијанску мелодију (италијански каприцио) и веома бих волео да ова мелодија у њој изазива жељу за животом, за плесом, за весељем. Све то њој више приличи као младој особи, него мисли о смрти с “Српским маршом”.

Зивот “Српско-Руског марса” после смрти Цајковског

Важну улогу је ово музичко дело имало за време Балканских ратова, 1912 свирали су “марш” у Москви, Петерсбургу, Киеву, Одеси.

У Совјетско време (1917-1990) “Марш” је практично замро, химна “Боже цувај Цара”, замењена је химном Глинке (Слава).

Но, треба напоменути, да је после Револуције 1917 многобројна руска интелигенција пребегла и у Београд, која је утицала на формирање културног живота нашег града. Наравно, Чајковски избија на прво место по броју извођења својих дела.

16 јуна 1930 у Београду, на стадиону “ Сокол” одржан је гигантски концерт од 400 војних музичара, који су одсвирали Српско-Руски марш. У сали говорим маестро Плетневу – “пробајте ви Руси, као ми Срби да саберете такав оркестар !!”.

Српско-Руски марш у оригиналном виду је био поново рођен у Русији 1990. године захваљујући Михаилу Плетневу, главном диригенту , уметничком руководиоцу и оснивацу Руског Националног Оркестра (РНО).

“Марш” је постао визитна карта РНО, једног од најбољих оркестара на свету– симбол и нада нове препорођене нама драге Русије.

Од тада ће Чајковски звучати сасвим другачије у интерпретацији маестро Плетнева, који је разврнуо своје мисли у гигантским размасима, постајући са својим оркестром носилац високе руске културе по целом свету.

Највазнији труд М Плетнева јесте рад над делима Чајковског. “Музика Чајковског још није до краја откривена”- говори он, маестро, који је сва дела Чајковског публици показао или сам свирао као пијаниста, и то тако, како до њега нико и никада није свирао. “Раскрити дубину и замисли великог композитора” – главни задатак Маестро Плетнева.

И данас Српско-Руски Марш , изазива у људима емоције, они плачу на нашим концертима.

ПОСЛУШАЈТЕ: http://www.youtube.com/watch?v=GSf8uF5UE-U

Извор: Башта Балкана

1 vote, 5.00 avg. rating (98% score)

Оставите одговор

Advertisements

MI NE UBIJAMO VISE vise za NATO ( i BOGATESE)! Protest US-vojnika:

MI NE UBIJAMO VISE vise za NATO ( i BOGATESE)! Protest US-vojnika: oni su kod jedne demonstracije bacili svoje ordenje i objasnili zasto! Podsetimo, dnevno izvrsava samoubistvo po jedan US-vojnik – sto znaci vise zrtava nego u jednom US-ratu! (VIDI FOTOS) ### Wir töten nicht mehr für die Nato!! Protest von US-Soldaten: Sie werfen bei einer Demonstration ihre Auzeichnungen weg und erklären warum! Zur Erinnerung, täglich nimmt sich ein US-Soldat das Leben, das bedeutet mehr Opfer als in den US-Kriegen fallen! ..
http://wirwollenkeinenkrieg.wordpress.com/2014/03/22/wir-toten-nicht-mehr-fur-die-nato-protest-von-us-soldaten-sie-werfen-bei-einer-demonstration-ihre-auzeichnungen-weg-und-erklaren-warum-zur-erinnerung-taglich-nimmt-sich-ein-us-soldat-das-leben-d/

„Unsere Feinde leben nicht 7000 Kilometer entfernt, es sind die Milliardäre und Millionäre hier in den USA!! Wir entschuldigen uns für das, was wir Irakern,…
wirwollenkeinenkrieg.wordpress.com

SINIŠA KOVAČEVIĆ: Idemo u EU, radićemo za Nemce i Italijane a naše njive će rađati nemački hleb

SINIŠA KOVAČEVIĆ: Idemo u EU, radićemo za Nemce i Italijane a naše njive će rađati nemački hleb

SINISA-KOVACEVIC-03-2103-20_620x0U trenutku kada birokratizovanu megadržavu Evropsku uniju razjedaju sopstvene slabosti i kada je potresa najjača kriza u istoriji, u srpskom parlamentu neće biti nijednog poslanika koji bar sumnja ili dovodi u pitanje dalje evropske integracije.

Taj paradoks je za dramskog pisca Sinišu Kovačevića najsnažniji utisak proteklih parlamentarnih izbora.

Kao bivši funkcioner, a sada samo član DSS, smatra da rukovodstvo njegove stranke snosi najveću krivicu za to što se u Skupštini Srbije više neće čuti glas naroda “kome je na srcu otadžbinska, a ne evrounijatska ideja”.

Kako je uopšte moguće da je, po istraživanjima, oko 50 odsto građana protiv ulaska u EU, a u parlamentu su samo stranke koje vode Srbiju ka Briselu?

– Evroskeptična politika loše se pakovala. Sada je jasno da ju je DSS zastupao na potpuno prevaziđen način, i da je ona bila lišena svake modernosti. Probijala se u narod sporo i na marketinški dosadan način. Sa druge strane, vlast je imala i nož i pogaču.

Kad građani izađu i glasaju, teško je tražiti greške u propuštenim prilikama. Narod je rekao svoju reč…

– A zašto se nije našao kišobran, kohezioni faktor, dobronamerna snaga koja bi sve nacionalne stranke, pojedince, intelektualce, pokrete, okupila pod jedan krov? Sve što se piše sa pridevom – srpski, sada bi bilo u parlamentu i imalo bi dvocifren rezultat. Ta snaga bila bi balast nekritičkoj euforiji prema EU. E, to je bila uloga DSS. Ali, zbog liderske sujete, ona nije ispunjena.

Kako će sada da se artikuliše ta nacionalna ideja?

– Bez učešća u parlamentu, teško. Nekada su Srbi protiv komunističke kominterne pričali na slavama, bifeima, zabranjenim tribinama. Moraće i sada šapatom, vicem da krenu protiv nove briselske kominterne. Problem je što nam prođe vreme i život. Ta strast sa kojom se brani ideja o pripadnosti otadžbini, narodu, jeziku, veri i naciji polako se kruni, ali kod Srba ne može nestati.

Ali, stranke vlasti tvrde da su Srbiji najbolji partneri i EU, i Rusija, i SAD, i Kina, i Japan, i Arapi, pa i zemlje regiona…

– Srbi često nemaju osećaj za meru. Kad smo rusofili onda smo patološki rusofili i pevamo: “Ova mi je pesma najmilija da zapevam živela Rusija”. A kada smo germanofili onda smo i to do krajnjih i neukusnih granica. Sadašnja vladajuća politika germanofiličnija je od politike kralja Milana. Zato je neophodno da ovde postoji jedna politika koja bi bila balast između tih krajnosti. Bečki valcer i teget odelo ali i ljubav prema otadžbini, nikad ne smeju da izlaze iz mode.

Mogu li evroskeptične stranke, koje su doživele katastrofalan poraz, uopšte da se vrate u igru?

– Mnogo je teže rekonstruisati trošnu kuću koja hoće da se sruši, nego na livadi napraviti novu. DSS je sada dezorijentisana stranka, isvađana, raspolućena i u dugovima. Pitanje je može li se oporaviti ta potonula brodska olupina sa stotinu rupa, kojoj je i kapetan mahnuo i otišao. Ta stranka nema razloga za strah što se tiče ideje. Ali, biće potrebna dvostruko veća energija da se brod izvuče na obalu, popravi i osposobi za plovidbu.

Vidite li i šansu da dominantna politička snaga popravi stanje u zemlji?

– Ne vidim. Ja joj to želim, ali ne vidim ni politički, ni ideološki, ni ljudski potencijal u dominantnoj stranci. Samo smisao za demagogiju i samoreklamerstvo. Ne pamtim da je u Srbiji bila tragičnija situacija. Trideset hiljada ljudi nam više umre nego što se rodi u toku godine. To je cela Ruma ili Paraćin. Mora da se upali alarm svakom pojedincu, a kamoli političarima. Šta će nam stranke ako nas ne bude bilo? Prazna zemlja nije zemlja. Nema zemlje ako za 300 kilometara ne sretneš lovca, lovočuvara, orača, šumara ili pecaroša. Pustara nije otadžbina. Svi ćemo živeti u Beogradu ili “Princ Eugenzburgu”, ako tako više volite, ako se ovo nastavi. Reforme – da, borba protiv korupcije – da, industrijalizacija – da, ali to ne vredi ako ne bude ljudi. Kad nas nema, ničega nema. Pritom je Srbija zemlja bez koncepta, bez vojske, prezadužena, nezaposlena, poluokupirana, u kaljuzi nemorala i korupcije.

Povećanje nataliteta neće pomoći siromašnom narodu. Zar nije ekonomija suštinski prioritet?

– Da, ali ni u ekonomiji ne sme da bude koncept da svi jednog dana radimo u nemačkim fabrikama. Pa to je i Hitleru bila osnovna ideja, koja se sada sprovodi drugim sredstvima. Da li je put da nam deca rade na tuđim njivama? Da li je put da nam deca završe fakultete i da rade kao magacioneri u holandskim ili arapskim latifundijama. Da gledamo kako nam oranice koje su nam dedovi orali sada navodnjavaju Nemci ili Holanđani? Višak prihoda iz nemačke fabrike sigurno neće ići u Lapovo. Srljamo u neokolonijalni model u kome ćemo biti moderni robovi. Srbin ne može da bude rob. Srbin je slavuj koji ne peva u kavezu. Čak i kad je taj kavez zlatan. Bojim se da se sada radujemo jarmu.

Može li Srbija uopšte da bude neutralna u današnjem svetu koji se vraća “u rovove” i koji zahteva jasno opredeljivanje?

– Od političke neutralnosti koju je zastupao DSS, bolji je termin – samostalnost. Neutralnost znači nezainteresovan, inertan, po strani. A samostalna država odlučuje da li će, na primer, da u Ukrajini podrži “Desni sektor” koji ubija svoj narod ili legitimnog predsednika, kakav god da je bio. Samostalna država odlučuje da li će da šalje svoju decu u Siriju ili Ukrajinu i kako će ekonomski da sarađuje sa EU, Kinom, Rusijom, Brazilom…

Konkretno, smatrate li da će Srbija morati da se izjasni – podržava li EU ili Rusiju u ukrajinskoj krizi?

– Na koju Ukrajinu mislite? Onu što je kao i Zagreb i Maribor ’41. dočekala nemačke trupe sa cvećem, hlebom i solju i koja je danas slično dočekala Nemačku, ili, ako više volite, evrounijsku intervenciju u Kijevu, spremnu da proizvede i građanski rat, ako je to potrebno, da bi se i Ukrajinci poput nas zapošljavali u nemačkim i italijanskim fabrikama, da bi ukrajinske oranice rađale nemačke hlebove. Ili, onu slavljansku, antifašističku ili prorusku Ukrajinu. Mi smo po toj livadi već pešačili i ta situacija nam je i te kako poznata.

Kad su Zapad i Istok u predvorju novih globalnih sukoba, hoće li nam dopustiti da gledamo svoja posla?

– Sigurno je da nam neće dozvoliti da ostaneno šćućureni ispod jorgana. Zapad će nas naterati da se opredelimo. Ne možeš da se raduješ nemačkim investitorima i “mercedesima”, a da u sukobu Merkelove i Putina ćutiš pod perinom. Brisel neće trpeti taj sistem jorgan planine o kome je maštao i Nedić u Drugom svetskom ratu. Koliko sutra, neki Kacin ili Rompej, narediće nam da se izjasnimo i Moskvi uvedemo oštre sankcije.

Gde je izlaz iz velike srpske drame?

– Nemam razlog da sumnjam u vitalitet našeg naroda. Pretekli smo i prošli gora vremena. Za sreću je nužno da radiš posao koji voliš, da provedeš život sa ženom koju voliš, da budeš zdrav i da voliš otadžbinu ili grad u kojem živiš. Peti i neophodni uslov za sreću je da čovek bude slobodan. Slobodan!

SINISA-KOVACEVIC-05-2103-20APSURDISTAN NAM JE DRUGO IMEKako to da je Srbija prokazana zbog nacionalizma i navodne preterane rusofilije, a stranke koje vuku ka istoku ne mogu ni do cenzusa da dobace? – Srbija je zemlja paradoksa, naše drugo ime je Apsurdistan. Istraživanja pokazuju da 80 odsto građana podržava Rusiju, a glavni predizborni aduti pobedničkih stranaka su njihovi susreti sa zapadnim državnicima. Optužuju nas za nacionalizam, a svaka zagrebačka ili sarajevska estradna zvezda napuni “Arenu”, dok naši muzičari ne mogu ni Dom sindikata.

RAZIŠAO SAM SE SA KOŠTUNICOM, A NE SA DSS

Kovačević prvi put otkriva i zašto se na samom početku kampanje razišao sa Vojislavom Koštunicom i delom rukovodstva DSS:

– Odavno je jasno da je stranka u dubokoj krizi i da je loše vođena. Svi su to videli. Celi odbori izlazili su iz DSS i prelazili najčešće u SNS. Napuštali su nas pokrajinski poslanici, potpredsednik stranke i republički poslanik… Od dvanaest lokalnih izbora na devet smo bili ispod cenzusa. Marketinška prezentacija stranke bila je nikakva. Od 50 konferencija za novinare, 46 je posvećeno Kosovu i Ustavnom sudu. Predsednika nije bilo u medijima. Jedina kilometraža koju je prelazio je na relaciji Beograd – Belanovica. U Pančevu i Kikindi ne pamte kad je bio, a u Niš se nije udostojio da dođe ni na 20 godina stranke. Hroničnog predsednika kao, Broza ili Kim Il Sunga, frtalj veka biraju kao jedinog kandidata, a onda on imenuje svoj centralni komitet koji naziva potpredsednicima, komada osam. Farsa je bila i izbor Glavnog odbora u kome se glasalo tako što se nasumično zaokružuju ljudi koje uopšte ne znate i koji su poređani po azbučnom redu, tako da uvek bude više onih iz Alibunara i Aranđelovca nego iz Šapca i Šida…

Stranački Rišelje, siva eminencija koji je formacijski bio šef kabineta, bukvalno se za sve pitao i odlučivao o svemu – od kadrovskih rešenja do slogana u kampanji. O predsednikovim ekspozeima na skupštinama stranke uopšte se nije diskutovalo jer to zabranjuje statut, kao da su ga pisali Bakarić i Kardelj.

Nekoliko ljudi je to sve pokušavalo da nametne kao temu na Predsedništvu, ali se to uvek skrajne, jer, zaboga, važnija je izdavačka delatnost Fonda Slobodan Jovanović od tih trivijalija, kao da je stranka političko krilo tog fonda.

Kada sam na sve to otvoreno ukazivao, izbačen sam iz svih organa stranke, a da pre toga nisam ni obavešten o toj odluci. To se u građanskim kućama ne radi. Lepo se kaže: “Ne računamo više na vas, nemojte nam doći u svatove”.

(Novosti)