ДИРЕКТАН ПРЕНОС ИЗ НЕМАЧКОГ; Bundestag-а: Gysi redet Klartext über die Ukraine & Swoboda & Putin – Бундестаг, Гиси говори јасан текст о Украјини…(Ни по Баби ни по стричевима!)

САД НИКО ВИШЕ НА СВЕТУ НЕЋЕ МОЋИ РЕЋИ ДА НИЈЕ ЗНАО ИСТИНУ!!!  ГИСИ ЈЕ СВОЈОЈ ВЛАДУ ОЧИТАО БУКВИЦУ  БЕЗ ПАРДОНА: ПРОТИВ РУСИЈЕ I BEZ RUSIJE НЕМА ЕВРОПИ СИГУРНОСТИ ВЕЋ САМО СА РУСИЈОМ!!!

https://www.youtube.com/watch?v=pXLy0NGW9sM#t=145

Тактичке вежбе Војске Србије и Војске Руске Федерације

Одштампај

Тактичке вежбе Војске Србије и Војске Руске Федерације

Руска војна делегација је учествовала на првој конференцији где су утврдили појединости и време одржавања батаљонских тактичких вежби оружаних снага Србије уз учешће Ваздушно-падобранских снага Русије.

На конференцији у Београду су размотрена питања припрема за предстојеће вежбе на територији Србије и остале врсте сарадње, саопштио је Интерфаксу-АВН званични представник управе прес-службе и информација Министарства одбране РФ за ВПС потпуковник Евгениј Мешков.

На челу делегације ВПС је пуковник Дмитриј Глушенков. Посета је одржана у складу са планом међународне делатности Министарства одбране Русије, – рекао је Мешков.

Глас Русије

Odlazak dr. Vojislava Šešelja u Hag , ваља нам се подсетити како је Вучић сузе лио да би по доласку на власт рекао да је Шешељ највећи лажовчина

А не могу се начудити ни сцени како Николић љуби у оба образа свога кума, да би га коју годину касније издао, док му кум труне у Хашлом казамату. Ваља пажљиво овај филм, од тада, погледати да би знали где се Србија налази сада!

http://www.youtube.com/watch?v=FGH96nRywzM

РАЗГОВОР С ПОВОДОМ: Александар Павић – о србској политици, Украјини, Русији и има ли нам спаса…

РАЗГОВОР С ПОВОДОМ: Александар Павић – о србској политици, Украјини, Русији и има ли нам спаса…

 

1 Vote

 

Повод за овај разговор је вест коју су пренеле украјинске, али и руске информативне агенције у 14:50 јуче, која гласи: “Србија се залаже за територијални интегритет Украјине”. То је амбасадор Републике Србије у Украјини Раде Булатовић изјавио на састанку са Данилом Лубкивским, замеником министра спољних послова Украјине. Осим тога, у телефонском разговору Лубкивског и заменика министра спољних послова Србије Горана Петровића, поред тога што су се договорили “да предузму мере са циљем активирања билатералног дијалога након формирања нове Владе Србије на основу резултата парламентарних избора 16. марта”, Петровић је “потврдио да званични Београд подржава суверенитет, територијални интегритет и неповредивост граница Украјине”. Касније се, на сајту Министарства спољних послова Србије појавило само реаговање: „на писање извесних медија“ да Србија није променила свој “став” – а који је то СТАВ НИЈЕ НАПИСАЛА…
О односима, узроцима и последицама оваквих потеза срПских власти у контексту догађања у свету разговарамо са Александром Павићем, уваженим политикологом, чланом редакције СРБског ФБРепортера.

22.03.2014. аутор: ФБР уредник Биљана Диковић

АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ

АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ

Биљана Диковић: СрПска власт је, како тврде експерти уставног права и правници, потписивањем Бриселског споразума прекршила свој Устав и 1244 СБ УН, међународно признати документ који је гарантовао територијални интегритет Косова и Метохије у саставу државе Србије и који је још увек на снази, а данас се залаже за туђи, територијални интегритет Украјине. Није ли то најблаже речено лицемерно?

Александар Павић: Лицемерје подразумева свесно понашање самосвојног чиниоца. Тај епитет се може применити на оне који управљају америчким естаблишментом. Данашња власт у Србији (свакако не “српска”) није ни на који начин самосвојна. То њихово понашање око КиМ-а и Крима показује колике су они уствари марионете, које се врло мало питају. Нису они толико глупи да не схватају апсурдност свог положаја. Али, ко њих пита? То не значи да не сносе одговорност. Напротив – сносе одговорност људи који су свесно прихватили да буду туђи инструменти.


Биљана Диковић:
Ово је у Србији, у народу изазвало непријатан осећај, са слутњом шта томе следи – евентуална тотална конфронтација са Русијом, а по “налогу окупатора”, односно “партнера који су нас НАТО бомбардовали” из ЕУ…

И личности – Булатовић и Петровић, као да гледамо лоше глумце у лошем филму, у режији ЕУ и САД…

Александар Павић: Може бити да су Булатовић и Петровић своје подршке “територијалном интегритету Украјине” изразили по налогу западних контролора садашње владе, а не техничког премијера или Пепевеа, који су ове седмице били у Русији, смерно молећи браћу Русе да великодушно финансирају њихов даљи евроатлантски пут. То се може закључити и из потоњег делимичног ограђивања од њихове изјаве које је стигло из МСП, из ког се види да садашња техничка влада бежи од заузимања било каквог јасног става.

застава РУСИЈА СРБИЈА

Биљана Диковић: Русија је програм који је СНС имао на претходним изборима схватила озбиљно и помогла СНС да дође на власт, но, наравно није се надала тоталном заокрету и издаји програма и гласача од стране Николића и Вучића, као што то није очекивао ни народ Србије. Имајући то у виду, али и на несрећу народа такве власти које смо имали, да ли је Русија довољно учинила у претходним годинама да помогне у формирању једног здравог родољубивог фронта у Србији?

Александар Павић: Нажалост, руске дипломате у Србији се нису потрудиле у том правцу. Али то не треба да схватамо лично – такво деловање је изостало и у Украјини. Очигледно је да је важност тзв. меке моћи била потцењена у деловању руске дипломатије. Ваљда је сада, после кијевског пуча, схваћена грешка. Једноставно, не можете да делујете глобално ако не гајите савезнике, ако им не помажете да се одупру вашем стратешком супарнику, који и те како гаји сопствене савезнике и извршиоце. Русија је доскоро инсистирала на принципијелном ставу немешања у унутрашње ствари других држава. Али, ако се евроатлантисти најдиректније мешају војно, финансијски, логистички, медијски – колико је лако да се некаква аутохтона политичка опција у било којој земљи уопште развије? А у земљама попут Србије, Руси су бивали приморани да раде са политичарима који су произведени или (пре)обликовани на Западу. Па још кад им дају свој “печат одобрења”, као што се десило са СНС – испадало је као да руска дипломатија помаже евроатлантистичким снагама да додатно учврсте свој кредибилитет. СНС никад не би постао то што је постао да му није омогућено да глуми присност са Русијом, јер се добро зна да је већинска Србија ипак проруски настројена.

 

Биљана Диковић: Да ли је ово што је сада у Србији – ненародна власт па и одлуке које је доносила, сада и раније – немерљива штета или нам ипак има помоћи? Знамо да нас – у ванредном стању, окупацији земље и сталном, сада већ агресивном инсистирању на томе да опростимо и противприродно заволимо ЕУ и НАТО који нас је убијао, а омрзнемо све што је традиционална, истинска вредност у Србина и Србији, и наравно Русију, уз такав Синод који даје издајницима највиша признања и народ који ћути – не чека баш светла будућност…

Александар Павић: Ако би наставили овим путем, онда би будућност била најцрња могућа. Али не мислим да ћемо тим путем наставити. Привидна апатија је само предах, пресабирање, рашћишћавање ствари у глави, тражење новог поузданог правца. Наше духовне резерве су много дубље него што наши непријатељи могу да претпоставе.

kosovo-je-srbija21

Биљана Диковић: Ви сте недавно били у посети Русији, познајете ситуацију тамо, да ли се Русија надала оваквом развоју ситуације са Украјином, Ваше мишљење о томе шта се све може догодити?

Александар Павић: Руси сигурно нису очекивали да ће Кијев да падне у руке неонациста и антируса баш за време Олимпијских игара у Сочију. Ипак, није први пут да се Руси споро буде, то и они сами знају о себи. Оно што је добро је муњевита реакција која је уследила, чија је брзина сигурно изненадила све на Западу. И није само реч о брзини реакције: Крим је враћен без испаљеног метка (ако не рачунамо оне испаљене у ваздух), руска војска је очигледно неупоредиво боље опремљена него што је била до пре коју годину, хијерархија власти у Москви је у стању да доноси брзе одлуке које се исто тако брзо спроводе. Једини државник од формата у Европи седи управо у Кремљу.
Шта се може догодити? Јасно је да су евроатлантисти скинули рукавице када је реч о Русији, више им није могуће да глуме “партнерство” – што је управо НАТО генсек Расмусен и изјавио, већ третирају Русију као „противника“ (мада покушавају да терет одговорности за то пребаце на Русе). Украјински простор је дестабилизован, и НАТО ће свакако ту покушати да направи нову Босну, Сирију, Либију или Косово* што ближе руској граници. Руси то, наравно, не могу да дозволе. Не могу да дозволе да се под њиховим носом одвија прогон руског и проруског становништва на истоку и југу Украјине. Украјина је за НАТО топовско месо, оруђе уперено против Русије и цивилизације чији је она носилац, и зато евроатлантисти имају много мање резерви према још агресивнијем понашању, док се Русија понаша крајње уздржано, јер је и емотивно и историјски и духовно везана за тај простор. Запад је сада поготово опасан: њихов одговор на неизбежну економску кризу увек је био исти: криза, изазивање хаоса, рат. Русија ће бити приморана да реагује, чак и против своје воље. И за то ће јој бити потребни савезници. Знају Руси врло добро где могу да их нађу.

Биљана Диковић

Биљана Диковић

Поделите текст – Разбијмо медијски мрак!

Природни лек за шећерну болест – како се лечи шећерна болест дијабетес типа 1 и 2 …

 

Србисање Times

теме и време за дилеме…

Изборник

dbts

Природни лек за шећерну болест – како се лечи шећерна болест дијабетес типа 1 и 2 …

Шећерна болест или дијабетес типа 1 и 2 се може контролисати и лечити природним путем. Природни лек за шећерну болест и терапија

КАКО СЕ ЛЕЧИ ШЕЋЕРНА БОЛЕСТ (дијабетес)

После инфаркта срца и рака, дијабетес је нараспрострањенија болест данашњице. Код многих људи, а нарочито деце, прекомерне количине нездраве хране представљају најчешћи узрок овог обољења. Значи, од болести гуштераче, а самим тим и од дијабетеса, не пате само одрасли него, нажалост, и многа деца. То за њих значи да морају да буду по страни од свих радости дечјег доба, да држе строгу дијету, двапут дневно да убризгавају инсулин и да већ као деца с једном ногом буду у гробу. Многе болести данашњице показују да имати високи животни стандард не представља увек предност. Корпу са хлебом морамо да држимо тамо где нам неће стално бити пред очима, а деликатесе да избегавамо. Пре празника који трају два или више дана, можемо видети људе који намирнице купују у толиким количинама као да треба.нахранити читав пук.

Сада ћу свим дијабетичарима покушати да укажем на лекове који подстичу рад гуштераче, а тиме уједно лече и узрок настанка шећерне болести. Велики швајцарски природњак парох Кинцле каже: „Шећерна болест прилично брзо може да се излечи употребом следећих биљака: 3 дела зечје стопе (Геум урбанум), по један део листа купине и боровнице, 3 дела жуте стеже (Ро1епШа аигеа), 2 дела сувих зелених махуна пасуља. „Са четврт литре воде попарити пуну малу кашику ове мешавине и три минута оставити да одстоји; дневна количина је 1,5 до 2 литре. Лековито дејство листа боровнице зависи од начина скупљања. Он сме да се скупља само пре него што плод сазре. Лист боровнице, уколико се бере у право време, представља клинички проверено средство против шећерне болести. Сматра се доказаним да миртилин, који се налази у листу боровнице пре него што њен плод сазре, не само да смањује излучивање шећера него може сасвим да излечи болест. Зато се миртилин из листа боровнице с правом назива „биљним инсулином“. Упркос овим изванредним особинама, лечење чајем од листа боровнице не сме се спроводити без лекарске контроле.

За снижавање нивоа шећера у крви препоручује се и целер. Стари народни лек је и расол од сировог киселог купуса, као и свежа мрква, коју треба јести свакога дана. У исте сврхе може да послуже црни и бели лук, када се ставе на хлеб.

Још један народни лек: четири велике кашике листа боровнице (лист убран пре него што плод сазре!) пристави се у две литре хладне воде, па се напола скува. Пије се по једна шоља трипут дневно. И коприва изванредно утиче на гуштерачу и својим дејством снижава ниво шећера у крви. Узима се екстракт коприве, који се може купити у апотекама, дрогеријама и био-радњама.

С обзиром на то да кореном иђирота могу да се излече сва обољења гуштераче, он помаже и код шећерне болести. Преко ноћи се у шољу хладне воде стави равна мала кашика корена иђирота, ујутро се лако угреје, затим процеди и пије по један гутљај пре и после јела, што је укупно шест гутљаја дневно. Свих ових шест гутљаја чаја од корена иђирота веома пријају дијабетичару.

Чај од листа и изданака зове такође може да се препоручи оболелима од шећерне болести. Зова спада међу најстарије лековите биљке које се употребљавају у народној медицини.

Маслачак се на ливадама и њивама бере у рано пролеће, чим никне.Треба га одсећи до корена, добро опрати и употребити као прву пролећну салату. Постоји маслачак са соком карактеристичним за зелену траву и, друга врста, са жућкастим млечним соком. Овај други је пријатнијег укуса и топљивији. У пролеће, дијабетичари би свакодневно, у подне и увече, требало да једу ову салату. А онда, када је крајем априла и почетком маја маслачак у пуном цвату, за сваког дијабетичара је време да отпочне четворонедељну куру за снижавање нивоа шећера у крви. Стабљику треба брати заједно са цветом, опрати, и тек после прања одбацити цвет. Ако дијабетичар једе 10 до 15 стабљика маслачка дневно, може рачунати на потпуно нормализовање нивоа шећера. У почетку, стабљике имају нагорак укус, али он касније нестаје.

Бела имела такође позитивно утиче на гуштерачу, те сталном употребом чаја од ове биљке постепено нестаје узрок настанка шећерне болести. Имела се преко ноћи држи потопљена у хладној води. У почетку, потребна је количина од три шоље хладне воде и три пуне мале кашике имеле. После неколико недеља, довољне су две шоље, а након извесног времена, једна са једном кашичицом имеле. У једном раздобљу пролећа, када за дијабетичаре има и другог свежег поврћа, чај од имеле уопште не треба пити. Ову лековиту биљку треба скупљати од почетка октобра до почетка децембра, у априлу и мају, јер је само тада лековита.

Најлековитија је она која расте на храсту и на тополи, али су делотворне и имеле са јела и са воћака. Стабљику и цвет исећи наситно. Беле бобице имеле се не смеју употребити за чај!

Пошто и наш много хваљен шведен битер позитивно утиче на гуштерачу, па чак је може и излечити, дијабетичари треба да користе и ове капи. Узимају се три пута на дан – по једна пуна мала кашика, с мало биљног чаја. Због њиховогдубинскогделовања, пожељно јеједном месечно употребити их и за облог, који се на гуштерачи држи четири сата.

Корен водопије дијабетичари могу да користе као одлично дијетално поврће. Он се, слично ендивији, добро опере под млазом воде, јер се тиме ублажава горчина његовог укуса. Уосталом, чај од цветова и стабљика водопије даје добре резултате и код гојазности. За мршављење, дневно пити две шоље овога чаја.
И исцеђени сок свежег краставца утиче на снижавање нивоа шећера у крви, па се и он препоручује дијабетичарима.

Црни корен такође спада међу изванредно дијетално поврће, исто као и шпаргла. Због незнатне количине угљених хидрата, ово поврће је идеална дијетална храна за дијабетичаре. Може се припремати с доста масти и презле а да то болеснику не нашкоди. Црни корен се за употребу у кухињи гаји у повртњаку и није идентичан са гавезом, који је познат и под овим називом.

Зелени празилук је веома добар за дијабетичаре. Треба га јести свакога дана за вечеру, ситно исеченог све до врхова перја, на хлебу. Салату од празилука пожељно је служити и уз ручак.

Напитак веома пријатног укуса може се припремити на следећи начин: 500 г празилука, ситно исеченог све до зелених врхова, прелити са 0,7 л сувог белог вина, поклопити и оставити да стоји 24 сата. После тога процедити и усути у боцу, па ујутро и увече пити по један гутљај. Чврсти -остаци могу да се једу намазани на хлеб.

Један лекар – практичар из Аустрије помогао је дијабетичару следећим рецептом: три велике главице белог лука изгњечити и ставити у литарску боцу, насути природне ракије од жита и оставити да одстоји 10 до 14 дана. Свакога јутра, пре доручка, узети једну малу кашику овога вина.

Априла 1977. позвала ме је телефоном једна жена из Беча и испричала ми да већ 30 година болује од дијабетеса. Молила ме је да јој помогнем. Саветовала сам јој да се лечи на управо описани начин, лековитим биљкама. Поступила је тачно по мојим упутствима из брошуре. Радосна, почетком августа, обавестила меје да је лабораторијским анализама утврђено да јој је ниво шећера у крви нормалан. Крајем септембра 1977. држала сам предавање у парохији Хазенлајтен (Хасенлеитен) у Бечу. За време предавања, за реч се јавила ова жена: „Уназад 30 година боловала сам од шећерне болести. Следила сам упутства госпође Требен и од августа су ми вредности шећера у крви нормалне.“ Од присутних је добила буран аплауз.

Једна познаница из места Гунделфинген (Гунделфинген) у Баварској, пише: „Мој пријатељ је годинама боловао од дијабетеса и свакодневно је морао да прима ињекције. Чајевима и биљкама из Ваше Брошуре успео је да снизи ниво шећера у крви. И даље је, разуме се, под лекарском контролом. Лекар је био изненађен када је видео да је мом пријатељу пао шећер.“

Вредност шећера у крви кодједног инжењера из Беча била је 280. Држао се упутстава наведених у „Божјој апотеци“. При лекарској контроли, утврђено је да је шећер пао на 130.

Употреба свих ових лековитих биљака и дијеталног поврћа крунише се успехом само ако се пацијент истовремено придржава и дијете која му је прописана.

Напомена редакције: Прочитајте чланак о исхрани за дијабетичаре и како се шећерна болест лечи храном

Диабетес, дијабетес, болест која се одликује излучивањем великих количина мокраће. Овај назив најчешће је употребљаван уместо д. меллитус; алиментарни д., дијабетес услед недовољног метаболизма угљених хидрата унетих храном; бронзани д., в. циррхосис; флоризински д., д. изазван давањем флоризина, који проузрокује поремећај функције бубрега, услед чега настаје излучивање шећера; д. инноценс, гликозурија без обољења панкреаса; д. инсипидус, огромно лучење мокраће (до 15 лит.) у којој нема шећера. Проузрокован је обољењем задњег режња хипофизе или диенцефалона. Симптоми су полидипсија и полиурија; јатрогени д., врло честа појава као последица велике употребе кортизона и његових деривата (кортизонски или хормонски д.);

Диабетес меллитус, шећерна болест. Поремећај метаболизма угљених хидрата, најчешће услед недовољног лучења инсулина због обољења ендокриног панкреаса (панкреасни д.) или хиперфункције коре надбубрежних жлезда (надбубрежни д.). Симптоми су: хипергликемија, гликозурија, полиурија, полидипсија и полифагија. У тежим случајевима постоје и поремећај метаболизма масти, повишење нивоа холестерола у крви, ацидоза и дијабетесна кома; промене на другим органима зависе од степена поремећаја метаболизма, а јављају се на бубрезима, ситним крвним судовима, јетри, срчаном мишићу, нервном систему и другим органима и ткивима; неурогени д., гликозурија настала услед неког обољења нервног система; панкреасни д., в. д. меллитус; ренални д., гликозурија без хипергликемије услед поремећеног рада бубрега; д. сперматицус, житка и течна сперма. Син. хидроспермија; (сексотропија), шећерна болест важи као изразито андротропна болест. Пре 20. год. дијабетес напада полове без обзира на степен вангениталне уобличености, вероватно под утицајем генетичких фактора. Али од тог узраста, још више од 30. год. а највише после 40. год., шећерна болест напада хиперандроидне мушкарце и андроидне жене.

Извор: Одломак Како се лечи Шећерна болест из књиге Здравље из Божије апотеке – Марија Требен

Природа на Дар / Башта Балкана

Tridesetšest načina da se pokradu izbori

Zar poslije ovog saznanja itko vise moze vjerovati u demokratsku Evropu i demokratske izbore?!

Znate li zasto je Vucic morao da odryi ove lazne namjestene izbore? Da promijeni Ustav Srbije i konačno POTPUNO preda Kosmet………. R

http://facebookreportermonitor.wordpress.com/2013/11/29/tridesetsest-nacina-da-se-pokradu-izbori/

http://facebookreportermonitor.wordpress.com/2013/11/29/tridesetsest-nacina-da-se-pokradu-izbori/

Tridesetšest načina da se pokradu izbori

Posted on 29. новембар 2013. by Lilly TaticОставите коментар

 

MILA ALEČKOVIĆ NIKOLIĆ: O IZBORNOJ KRAĐI, U SVETU I U SRBIJI

Nijedna demokratija nije imuna na krađe glasova na izborima, kao što ni u jednoj demokratiji svi ljudi nisu demokrate

Kada se u Francuskoj pre par godina pojavila best-seler knjiga grupe autora sastavljena iz raznih članaka i iskustava „Tridesetšest načina da se ukradu izbori” (alegorija na 36 drevnih kineskih strategija psihološkog ratovanja), publika nije mogla da veruje da je ova knjiga „autohtona” i da je, naravno, pisana na osnovu samog evropskog (i svetskog) političkog (lopovskog) iskustva.

Grupa autora dotakla je finansiranje političkih partija ili nevladinih organizacija iz inostranstva, posebno izraženo u poslednje dve decenije u Srbiji na primeru „Otpora” i „Soroša”, koje jedan od autora, Bernard Oven navodi. Reč je takođe i o samoj psihološkoj manipulaciji biračima i javnim mnjenjem tokom kampanje (manipulacija tipa nelojalnosti, laži ili ilegalnog delovanja, kao u aferi „Votergejt” 1974. godine), ili kršenje zakona od nacionalnih elektronskih medija koji svim kandidatima opozicije ne daju jednako vreme predstavljanja u kampanji.

Ali akcenat je pre svega stavljen na tehnike krađe posle kampanje, odnosno tokom i posle izbora. Budući da je knjiga o izbornim krađama rasprodata, odmah je povučena sa interneta u pokušaju da se njeni tragovi zatru, što upravo dovoljno govori o njenoj životnosti ili istinitosti.

Sadržaj ove knjige obelodanio je učestale krađe različitih izbora u samoj Evropi, u svih pet ravni izbora (opštinski, gradski, republički, predsednički i evropski izbori). Time je, zahvaljujući samim hrabrim Evropljanima, posmatračima i svedocima, zauvek srušen mit o tzv. „bezgrešnoj Evropi i demokratskom svetu”. Potvrdilo se ono o čemu stalno pišem (Ko to priča o Evropi?), da Evropa nije stanje, nego večno poprište velike borbe.

U daljem tekstu sažeću samo deo ove iskrene i informativne knjige, ali i druge tekstove na koje nailazimo o ovoj temi.

Pored klasičnog načina „kupovanja” glasova, odnosno kupovanja ljudi – pri čemu određeni birači na ovakvo kupovanje svesno pristaju – ili kupovanja protivničke strane kao prakse koja je do kraja 19. veka bila gotovo pravilo u Velikoj Britaniji, a od tada se samo „sporadično” dešava i negativno je kodifikovana u engleskom izbornom zakonu iz 1983. godine; sam čin tajnog glasanja (umesto javnog glasanja na stolu, u Engleskoj je uveden 1872. godine), postoje i prave tehničke prevare birača, koje u Evropi , ili u drugim delovima sveta – prema autorima ove studije, posebno na Tajvanu – traju do danas. Ni u ovim tehnikama prevare nije isključena „kupovina ljudi” niti njen psihološki deo, ali se u takvom slučaju ne kupuje samo opredeljenje ljudi nego pre svega tehnička manipulacija koju oni treba da urade. Naravno, tehnika i psihologija su u svakom činu krađe usko povezane, a razlika je samo u stepenu. Ipak, treba razlikovati tzv. „izborne nepravilnosti”, odnosno slučajne ili namerne greške, od prave dobro organizovane krađe glasova.

Ako napravim sažimanje sveg materijala koji o krađi izbora u Evropi i svetu do danas postoji, mogla bih da iznesem sledeće logičko sažimanje svih ovih vrsta krađa.

SEDAM KATEGORIJALNIH TIPOVA KRAĐE GLASOVA, VAN ILI NA BIRAČKOM MESTU Sedam kategorijalnih tipova krađe glasova van ili na biračkom mestu bili bi:

1. Prvi tip krađe jesu otimanja biračkih glasova preko tzv.”fantomskih glasača” koji ne postoje. Ovi „birači” ili stanuju u nekom zdanju pod građevinskim radovima, odnosno na nekom gradilištu, ili na nekom mestu odakle su stanari evakuisani i gde niko ne boravi. Njih, u svakom slučaju, nema. Drugi oblik ove krađe jeste krađa preko tzv. mrtvih glasača (ovo je najčešći oblik krađe u političkoj zloupotrebi Srbije). Najveći problem ovde jesu u stvari tzv. izborne liste. U američkoj državi Ilinois, gde su ovakve krađe bile učestale, postoji jedna izreka koja bi bila lepo primenljiva i na otadžbinu Srbiju: „u danu glasanja čikaška groblja se izprazne”. Mi bismo u tom pravcu mogli da kažemo sledeće: u danu glasanja iz svih grobalja u paganskoj Srbiji stanovnici izađu u šetnju do izbornog mesta.

Takođe, 1997. godine u pariskim predgrađima pojavili su se mnogi „fiktivni glasači”, za koje se, doduše, ne zna da li su bili mrtvi ili živi.

2. Drugi tip krađe, sličan prvom, dešava se u krađama preko neprijavljenih birača, najčešće podstanara koji žive kod starijih osoba, ili predstavljaju lica sa lažnim prijavama boravka (ovo je posebno čest oblik krađe u nekim evropskim zemljama sa brojnom i nedovoljno evidentiranom emigracijom).

3. Treći tip čine krađe preko tzv.izmeštenih birača „promenjenih adresa”.

4. Četvrti tip čine krađe koji se realizuje prilikom glasanja na daljinu, odnosno poštom (kao, recimo, krađa na opštinskim izborima u Birmingemu 2005. godine) ili krađa koja se događa u glasanju putem prokuracije, tj. „ovlašćenja”. Na primer, 2005. opštinar Blekburna u Engleskoj osuđen je na tri godine i sedam meseci zatvora zbog krađe glasova (poštanskih glasova) 233 osobe. Takođe, opštinski izbori u Birmingamu 4. maja 2006. godine vodili su presudi o ponovnom prebrojavanju izbornih glasova.

5. Peti tip čine krađe koje se dešavaju u “pokretu” glasačkih kutija, odnosno vreća iz kojih papirići ispadaju na bilo kojoj relaciji i udaljenosti, ali u našem slučaju najčešće od zemalja gde živi srpsko rasejanje, po lošim drumovima iz vremena Kraljevića Marka, sve do dolaska u Srbiju.

6. Šesti tip čine krađe koje se dešavaju metodom “usmeravanja izbora” ili tzv. “exit pol” metodom. Ovu metodu američka administracija često diskretno sugeriše u “mladim demokratijama” koje su pod njenom kontrolom iako je ona u Evropi strogo zabranjena. Prvi put je u Francuskoj pokušao da je primeni bivši predsednik Sarkozi uz blagoslov svojih američkih podržavaoca.

Ovaj metod u Srbiji često suptilno provodi institucija Cesid, obično davanjem nekom kandidatu “šanse” pre vremena, tj. prevremenim izlaskom u javnost sa određenim naduvanim rezultatom koji nije konačan, ali koji se navodi i ponavlja jer on psihološki utiče na neodlučne. Treba znati da u demokratijama ovakvog tipa o izborima na kraju često odluče upravo neodlučni. U istu kategoriju krađe spadaju i sve “čestitke pobedniku” koje se izgovaraju ili “procure” pre zatvaranja biračkih mesta.

7. I, najzad, sedmi tip jesu krađe koje se tiču organizacije glasanja na samom biračkom mestu.

KAKO SE ODBRANITI Pozabaviću se sada opširnije tačkom broj 7. Metod obeležavanja prsta kako bi se sprečilo ponovno glasanje, koje se posebno koristi u afričkim zemljama i na Balkanu (kao glasač i u Francuskoj potvrđujem da se tamo ovaj metod ne koristi) daleko je od dovoljnog.

Osnovni princip krađe iz kategorije broj sedam bio bi sledeći:

a) Prvi, generalni, najjednostavniji tip ove krađe sastoji se u dodavanju listića u glasačku kutiju u korist neke liste ili kandidata. Najjednostavniji način izvođenja date operacije jeste sledeći: jedan od potkupljenih kontrolora koristi kratkotrajno odsustvo suparničkih kontrolora i ubacuje dodatne listiće u glasačku kutiju;

b) Glasač koji je saučesnik kontrolora prevaranta (u daljem tekstu KP) ubacuje u kutiju istovremeno dva ili više listića umesto jednog;

v) Pri otvaranju kutije po završetku glasanja kontrolori stavljaju na gomile stotine listića. Budući da je svako koncentrisan na svoj deo posla, niko se ne obazire na to šta se dešava pored njega. U tom trenutku jedan od kontrolora prevaranata (KP), pod izgovorom da na stolu nema dovoljno mesta, uzima grupu listića da bi ih stavio malo dalje, ali ne udaljujući se mnogo, kako ne bi izazvao sumnju. Kada se uveri da ga niko ne gleda, on diskretno ubacuje listiće koji su unapred bili spremljeni.

Regularizacija: prva posledica punjenja kutija dodatnim listićima jeste nepoklapanje sa zapisnicima. Zato je prvi zadatak kontrolora prevaranta (KP) taj da uskladi broj glasačkih listića sa brojem potpisa.

U prvom krugu on može lažno da potpiše samo one osobe za koje izvesno zna da su otsutne u oba kruga. Na ruku mu ide izborni zakon koji biraču dozvoljava da se potpiše samo inicijalima.

U drugom krugu KP može da potpiše u ime bilo kog poznatog ili nepoznatog birača koji je glasao u prvom krugu, ali u drugom nije izašao na izbore. Dovoljno je da napravi imitaciju njegovog rukopisa. Ovo se obično radi pred zatvaranje biračkih mesta, u trenutku neke malo veće gužve ili „puš-pauze”, obroka, toalet pauze i sl. Apstinenti se najbolje vide pred sam kraj glasanja i tada KP potpisuje u njihovo ime.

Ali u drugom krugu, ukoliko se poznaju apstinenti, KP može jednostavno da potpiše unapred umesto njih, budući da se ovi zapisnici nikada ne proveravaju pre samog glasanja. Da bi se u ovakvom slučaju sačuvao sklad između listića i zapisnika, kada se pojavljuje glasač, KP odmah proverava da li se taj birač pojavio u prvom krugu. Ako nije, on mu podmeće da potpiše na ono mesto gde je trebalo potpisati za prvi krug. Ovo je lako jer, nažalost, nijedan birač ne proverava gde tačno potpisuje.

Još jedan metod prevare sastoji se u sledećem: po zatvaranju biračkih mesta KP preuzima na sebe da broji u zapisniku, a zatim diskretno dodaje potpise koji nedostaju. Istovremeno, kontrolori prebrojavaju listiće i na kraju pitaju da li se broj poklapa sa brojem potpisa. KP odgovara “da”, a to dalje obično više niko ne proverava. Ukoliko KP nije završio sa dodavanjem lažnih potpisa, on na pitanje o poklapanju odgovara negativno i time navodi članove komisije da ponovo broje, čime dobija više vremena da doda lažne potpise koji mu nedostaju.

Prevencija ovakve prakse u Evropi sastoji se u sledećem: osnovna stvar u takvom slučaju jeste da na svakom biračkom mestu sede kontrolori svih različitih zainteresovanih strana kao i internacionalni posmatrači. Ali to nije dovoljno. Potrebno je odmah proveriti da li zapisnik unapred sadrži neke potpise. Potpisi prvog i drugog kruga izbora obavezno moraju da budu u različitim bojama. Potrebno je odmah uveriti se u to da na stolu u prvom ili u drugom krugu stoji samo jedna olovka samo jedne boje određene za taj krug izbora. Takođe i sama pravila zaokruživanja ili podvlačenja na izbornom listiću moraju da budu potpuno jasna. Na primer, u glasanju na referendumu za osamostaljenje Kvebeka od federalnih anglosaksonskih vlasti, poništavani su i oni listići gde je olovka malo prelazila krugove u koje je trebalo staviti putaču, što se takođe može smatrati svojevrsnim oblikom krađe glasova.

Takođe, zapisnik mora da stoji zatvoren sve do trenutka pojavljivanja birača i on mora pred njim da se otvara i zatvara. Ovo, naravno, u Srbiji niko ne poštuje.

Po završetku glasanja glasačka kutija ne sme da se otvara pre nego što članovi komisije izbroje potpise. Prvo se broje potpisi, pa se onda otvaraju kutije. Kad je sve urađeno, zapisnik ili njegov broj mora da se stavi u kutiju i ona mora sigurnosno da se zatvori (kese ili džakovi moraju da se zapečate). Mora se tačno znati koji članovi komisije imaju ključ od biračke kutije, odnosno koji mogu da otvore džakove. Takva kutija , džak, ili kesa, moraju da budu u središtu prostora i svima vidljivi. Takođe, u Evropi se insistira na tome da otvaranje biračkih kutija snima televizija.

Tamo gde glasačka kutija nema svoj brojač ili se posmatrači nisu uverili da je u početku glasanja brojač bio na 0000 (brojač mora da pokazuje četiri nule na početku glasanja) krađa je lako moguća. Tako je, recimo, u Americi 2000. i 2004. godine bila veoma sumnjiva kontrola ostvarena od glasačkih mašina. Kontrolori koji napuštaju mesto i idu na pauzu moraju mentalno da upamte broj koji je bio na brojaču, a da zatim tačno znaju koliko su minuta bili otsutni. Glasaču u proseku treba jedan minut da glasa, dakle, ako kontrolor piški pet minuta, a broj na brojaču se pomerio za mnogo više od pet glasova, izvesno je da je bilo krađe. Zato i onaj posmatrač koji izlazi na pušačku pauzu, treba da stoji napolju i dok je na pauzi broji glasače koji ulaze na glasanje.

Treba takođe proveravati da li glasački listovi na stolu idu u paketima (obično po 100) i da li se taj broj poklapa sa brojačem. Ako ih je na stolu sto, a brojač pokazuje 280, tamo gde je bilo tri liste, ovo znači da nedostaje 20 listića u odnosu na broj birača.

U trenutku dok glasač ubacuje listić, trebalo bi dobro proveriti koliko listića ubacuje u kutiju.

Kada se glasački listići stavljaju u koverte od po sto i kada su svi stavljeni u takve koverte, onda postoji opasnost od organizovane krađe KP i zamene koverte sa sto listića sasvim novom unapred pripremljenom kovertom. Ovo je utoliko lakša krađa ukoliko uopšte ne utiče na usaglašenost sa zapisnikom. To je tzv. prosta “zamena količine”.

KRADE UVEK SAMO PALI ČOVEK Iz sveg ovog opisanog i upamćenog lošeg iskustva iskrenih Evropljana vidimo da je pogrešno misliti kako političke krađe u Evropi i svetu ne postoje i da su one odlika samo malih i zaostalih sredina. Tačno je, međutim, to da se krađe u Evropi dešavaju u nekim sredinama više nego u nekim drugim (u Francuskoj, recimo, najviše na Korzici, u prekookeanskim francuskim teritorijama i u predgrađima Pariza), slično kao kod nas na Kosovu i Metohiji, odnosno (iz nekog razloga) u ugroženim zonama.

Krade se, međutim, u principu svuda jer je krađa tuđih političkih glasova (i opredeljenja) pre svega psihološki čin, a tek potom tehnička izvedba. Tehnika kontrole je do danas savršeno napredovala, ali ljudske emocije i ljudska psihologija nimalo nisu napredovale. Čovek je ostao potencijalno pohlepno biće, koje je napuštanjem deontologije i prihvatanjem anglosaksonske utilitarističke etike u stvari odbacio svaku etiku.

Bilo da je reč o Sokratovom etičkom učenju, o kiničkom principu prirodnog života, o Platonovoj etici harmonije, o stoičkom principu života s prirodom, o Aristotelovoj etici ljudskosti i mere, o Aristipovom hedonizmu, o Epikurovom principu ataraksije, o Spinozinom etičkom racionalizmu, o engleskom utilitarizmu, o Kantovoj etici kategoričkog imperativa, o Šopenhauerovom etičkom pesimizmu, o Spenserovom evolucionizmu, o Ničeovom imoralizmu, o Dirkemovom sociologizmu ili o Kjerkegorovom, Hajdegerovom i Sartrovom egzistencijalizmu…, sve što je značajno u ljudskoj misli i u stvaralaštvu dato je u pitanjima i odgovorima o moralu i moralnosti, o idejama slobode i pravde i o prirodi velikih ljudskih dela. Ovaj poriv za moralnim i etičkim oblikovao je ljudski um i stvorio sve što je bilo vredno u teoriji ljudskog duha. Bez njega je apsolutno nemoguće suditi o bilo čemu što je važno za čovečanstvo, pa i o demokratiji političkih izbora.

Nikada deontološki i utilitarni pristup etici neće moći da se približe jedan drugom iako će biti dosta primera u moralnoj praksi koji će pokušati da traže sredinu između ova dva „moralna pogleda“ na svet.

Na strani deontološkog stava svakako je činjenica koju s pravom ističu kritičari utilitarizma, a to je da je utilitarizam zapravo etika posledica, dok pravi osećaj za pravdu, podrazumeva nameru da se čini, odnosno da se ne čini dobro ili zlo. Svaki etičar i svaki psiholog znaju da intencionalno, namerno i svesno učinjeno i nenamerno i nesvesno učinjeno zlo nemaju isti moralni status, čak i ako su posledice ova dva čina iste ili slične. Kada kažemo da cilj opravdava sredstvo – što su na neki način dopuštali već atinski poslanik Eufem, a zatim Ignjacije de Lojola, Nikolo Makijaveli, Džeremi Bentam i dr… – mi time još uvek nismo definisali da li pod tim tvrdimo da su nam apsolutno sva sredstva u tom pogledu izjednačena (ovo bi bila pozicija tvrdog utilitarizma) ili ipak nastojimo da prema nekim moralnim kriterijumima izaberemo sredstvo, odnosno neko sredstvo koje je „moralnije“ od nekog drugog, čak i onda kada tvrdimo da je sredstvo uvek opravdano visokim ciljem. U slučaju da tražimo najmoralnije sredstvo za visoko moralni cilj, mi tada ipak unosimo nekakvu nijansu u naš utilitaristički stav. Ali, naravno, time ne možemo da odgovorimo na pitanje šta bismo morali da učinimo u situaciji u kojoj imamo samo jedno jedino – i to loše i nemoralno – sredstvo za postizanje našeg cilja?

Recimo, imamo samo sledeće sredstvo: poreći ili ignorisati (ono što je rečeno i objavljeno) da se krađa dogodila u prvom krugu srpskih izbora 2012. (ako se ta krađa zaista dogodila) da bi se, iz nekog interesa nesmetano pošlo u drugi krug.

Ako sada sve ove pojmove primenimo na izbornu parlamentarnu i predsedničku trku u Srbiji 2012. godine, videćemo da je deontološki stav u pitanju srpskih izbora usvojio samo pokret Dveri, koji se prvi pobunio protiv izborne krađe i koji je jedini na tome istrajao.

Oni koji smatraju da krađe glasova nije ni bilo potpuno su koherentni jer za njih problema ni nema.

Međutim, posle pobune pokreta Dveri, na pobunu zbog krađe izbora digle su se i SNS, DSS, delovi NS, pa čak i jedan deo mađarske manjine. Svi su oni demonstrirali, odnosno bili u protestima dokazujući izbornu krađu, davali izjave o tome, tražili ponovo prebrojavanje glasova i jasan uvid u glasanje barem na spornim mestima, tvrdeći da neće biti drugog kruga izbora ako je prvi pokraden (što je potpuno logično), kao nekada DOS (2000) i kao sada Tomislav Nikolić (2012). Zatim je rečeno da će biti drugog kruga, ali upravo zato da bi se krađa otkrila i obelodanila.

Ali šta se onda dogodilo sa ljudskim pamćenjem?

Još ima vremena da se ukloni ova amnezija. Još ima vremena da kontrolori prevaranti (KP) priznaju problem i da se lažni izbori – ako je zaista bilo izborne krađe i tamo gde je bilo izborne krađe – kao u Evropi, identifikuju i ponove.

Bićemo psihopterapeuti i bićemo veoma brzo veštaci i svedoci ovog potisnutog materijala, odnosno njegovog neminovnog vraćanja u svest.

http://www.standard.rs

Skup povodom 15 godina od NATO agresije

Objavljeno: 22. mart 2014, 12:23

Skup povodom 15 godina od NATO agresije

Share Button

Share

 

BEOGRAD – Srpska radikalna stranka, Pokret Obraz i SNP Naši pozivaju građane na skup  povodom 15 godina od NATO agresije na Srbiju, koji će se održati u ponedeljak 24. marta sa početkom u 12 časova. Skup će biti održan u Tašmajdanskom parku, na mestu gde se nekad nalazio spomenik ubijenoj devojčici Milici Rakić. 

Bombardovanje Skup povodom 15 godina od NATO agresije

Bombardovanje 1999. godine

– NATO agresija na Srbiju traje od početka devedesetih godina, ali je kulminirala 1999. godine bombardovanjem. Sve ono što NATO zločinci nisu uspeli da nam urade 1999. to nam rade od 5. oktobra 2000. godine pa sve do danas, kroz izdajničke režime koji upravljaju Srbijom. Najstrašniji simbol toga šta nam je doneo NATO posle 5. oktobra je uništavanje spomenika Milici Rakić u centru Beograda, u Tašmajdanskom parku. Petog oktbora je izvaljena i odneta njena statua i ostao je samo mermerni deo iz kog i danas viri čelična konstrukcija kojom je statua bila pričvršćena – kaže lider Obraza Mladen Obradović. On je pozvao sve građane bez obzira na političku pripadnost da se okupe u ponedeljak u 12 sati u Tašmajdanskom parku.

Agresija na SRJ 1999. koja je trajala 78 dana i rezultirala sa više od 2.000 civilnih žrtava uključujući 88 dece, dovela je do masovnog egzodusa više stotina hiljada nealbanaca sa Kosova i Metohije. Završetkom bombardovanja započela je okupacija Kosova i Metohije koja traje i danas i tokom koje je ubijeno više od 1.000 Srba.

Izvor: Pra

Boris Malagurski, film o Kosovu

https://www.youtube.com/watch?v=9nHWsWOgtiw#t=362

Моја Србија (фото) -5 – Доставила, Ружица Павловић

Моја Србија (фото) -5

http://goroda.mirtesen.ru/blog/43787677490/Mo%D1%98a-Srbi%D1%98a-%28foto%29–5?visit=ok&offset=1395419459&from=mail#comments

Крепости  и замки Сербии – Тврђаве и дворци Србије

Моја Србија (фото) -5

Тврђаве Србије

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

кнез Лазар

Моја Србија (фото) -5

Лазарев град – Крушевац

Дворци Србије

Моја Србија (фото) -5

дворац Обреновића

Моја Србија (фото) -5

дворац Карађорђевића

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Бели двор – резиденција Карађорђевића

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

испред Двора…

Моја Србија (фото) -5

звезда Естраде на Двору… ЦЕЦА

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Моја Србија (фото) -5

Опубликовано: 19 марта, 20:14

АЛЕКСАНДАР ДУГИН: ОПРОСТИТЕ НАМ, СРБИ, У ЈЕКУ ВАШЕГ РАТА МИ СМО ЧВРСТО СПАВАЛИ

АЛЕКСАНДАР ДУГИН: ОПРОСТИТЕ НАМ, СРБИ, У ЈЕКУ ВАШЕГ РАТА МИ СМО ЧВРСТО СПАВАЛИ

  • петак, 21 март 2014 12:16

dugin01

На прагу смо васкрсења Велике Русије. Бићете први које ћемо кренути да спасавамо када се коначно пробудимо

У уводу ваше књиге Четврта политичка теорија, која је преведена и на српски језик, тврдите да је Русији потребна нова политичка идеја. Која политичка философија би требало да постане темељ будућности Русије? Шта је суштина Четврте политичке теорије? И да ли се она у пракси већ спроводи?

— Да бих одговорио на то питање морао бих да препричам читаву књигу. У књизи сам објаснио да све три класичне теорије епохе модерне (либерализам, комунизам и фашизам/национализам) нису погодне за одговор на актуелне изазове у области философије, политике, геополитике, међународних односа. Данас имамо либерале и они владају, али њихова власт постепено се ближи свом закономерном слому. Либерализам је у ХХ веку победио нацизам и комунизам, али када је остао једина идеологија (њена формула је слободно тржиште и пуни индивидуализам), либерализам је исувише расплинуо своју суштину, а такође разоткрио свој нихилистички основ. Као тражење слободе од, либерализам је добар, када има од чега да се ослобађа (на пример, тоталитарна друштва – комунистичка или фашистичка). А када нема од чега да се ослобађа? Тада либерализам, немоћан да измакне сопственој „ослободилачкој“ стратегији, предлаже ослобађање од свих облика колективног идентитета – нације, вероисповести, пола, а сутра и од самог људског статуса (трансхуманизам). Либерализам је коначно испољавање нихилизма. Ослободивши се свега, човек се ослободио и од битка и од себе самога.

И шта том либерализму у његовој крајњој нихилистичкој фази да супротставе они који се са њиме не слажу? Опет фашизам? Опет комунизам? Чак и ако то замислимо, читав циклус ће се просто изнова поновити – опет ће тоталитарно друштво и либерализам постати привлачни. Треба тражити нешто друго. То и јесте Четврта политичка теорија. У њеном основу лежи философија традиционализма (премодерна) у комбинацији са философијом постмодерне (у области критике модерне и њене пропасти). То се може назвати философијом конструктивне постмодерне. Постмодерна све подвргава деконструкцији. Четврта политичка теорија се с тим слаже, али, док се постмодернизам зауставља у тој нихилистичкој фази, 4ПТ чини још један корак напред и предлаже да се реконструише Традиција. Може се рећи да је то комбинација Генона и Хајдегера, традиционализма и феноменологије. Нешто слично тражили су утемељивачи руске религиозне философије у православном исихазму и идеји Свете Софије.

Русија је осуђена на то да прихвати 4ПТ. Ми данас нисмо комунисти, нисмо либерали, нити смо фашисти. Ми смо уопште без идеологије, али у том случају са нама могу да раде шта год хоће. Без идеологије, без идеје не може да постоји друштво – урушиће се ако га покреће само инерција. Зато 4ПТ побуђује занимање како научне јавности тако и најинтелектуалнијег дела политичких елита Русије. Али за 4ПТ се, као и за сваку идеологију, треба борити. Ништа се лако не постиже. Тим пре што је у Русији још увек остало много либерала који раде за Запад и на све могуће начине спречавају промоцију 4ПТ и њено остваривање. Али много тога је већ учињено. Ми редовно издајемо часопис Четврта политичка теорија (при Московском државном универзитету). Ускоро ће изаћи моја нова књига Четврти пут, која развија управо философске основе те теорије.

У вашим претходним књигама, у којима сте се посветили савременој геополитчкој подели, приликама у свету, експанзији атлантиста, донекле и српском питању, теорији мрежних ратова, утисак је да сте критичком нотом оцењивали успаваност и спорост руководства Русије. Ипак, из ове књиге је очигледно да сте у одређеној мери ублажили оцену касног буђења реаговања Русије на дешавања у свету (сервирана из глобалистичке кухиње атлантиста и САД као носиоца либералних идеја). Зашто, шта се променило?

— Није се много тога променило. И даље сам критичан према руској власти и сматрам да недопустиво отеже и исувише слуша Запад. Ипак је Путин у трећем мандату начинио низ реалних корака ка родољубљу: прогласио је Евроазијски савез, реконфигурисао систем јавних гласила, сузбио либерални устанак на Блатном тргу, најзад разрешио дужности најштетнијег агента утицаја глобалне олигархије Владислава Суркова, и последњих дана адекватно реаговао на проамерички преврат у Кијеву и подржао независност Крима. Путин отеже. Али он је човек од акције. Не толико од речи колико управо од акције. У време мира није нарочито делотворан, прави много грешака, нарочито у кадровској политици, не може да изађе на крај са корупцијом, исувише верује либералним саветницима. Али, када се ради о стварном изазову, он никада не издаје Русију. Добио је рат у Чеченији. Скинуо је са власти издајнике олигархе. Увео је војску у Јужну Осетију и Абхазију. Прогласио је за циљ Евроазијски савез. И ево сада се бори за враћање Крима Русији.

Када је рат нема времена за несугласице. Потпуно сам на Путиновој страни у свим критичним ситуацијама. Сваки пут када се решава судбина Русије, он је увек на правој страни. У критичној ситуацији он дејствује смело, брзо и делотворно.

Можда ће он тим дејствима придати идеолошки облик и онда ће се наши ставови још више зближити.

putinvojnik

Упозоравате да данас многи наслућују да у “свету светског глобализма, Постмодерне и Постлиберализма за Русију нема места”. Светска влада ће тежити да постепено укине све националне државе. А читава руска историја представља дијалектички спор са Западом и западном културом, борбу за одбрану своје руске истине, своје месијанске идеје. Објасните!

— Тако је. Америчка хегемонија не оставља место за Русију као суверену православну словенску велесилу. Она може да буде или непријатељ или марионета покорна Западу. Али Русија је исувише велика и исувише поносна земља. Зато нам је једноставније да то светско устројство уништимо него да признамо свој потпуни пораз у историји. Русија новом светском поретку стоји на путу.

Указујете да је „амерички век” замишљен као претапање постојећег светског модела у нов, изграђен строго по америчким узорима, што се назива “демократизацијом”. Тако су се појавили пројекти “Великог Блиског Истока”, “Велике Средње Азије”, сада и Украјине. Има ли снаге човечанство да се одупре том злу?

— Па у Украјини се више не ради о „дубокој демократизацији“, као у другим случајевима, него о инструментализовању неонацизма у интересу САД и НАТО. То је атлантски фашизам, нова појава. Пошто му демократија у низу случајева не даје тражени резултат, Запад је одлучио да прошири арсенал идеолошких средстава. Сада за своје циљеве користи не само НВО него и неонацистичке радикалне терористичке групације. У исламском свету већ одавно подржава селафије и вехабије. Сада је та тактика у облику неонацизма пренета и на Европу. Такав пројекат уходаван је још у Југословенском рату, када су, подржавајући антисрпски национализам, САД и земље НАТО настојале да постигну своје циљеве. Исто је било и на Косову.

Томе се треба супротстављати одлучним корацима на стварању вишеполарне коалиције – Русија (и друге православне и/или словенске земље), Кина, исламски свет, Индија, Латинска Америка. Ми сами не можемо да се са тим злом изборимо.

Глобална демократија је, пишете, као царство антихриста. То су осетили многи поробљени народи. У првом реду мислим на народе који су глобализму пружали отпор, српски народ, али и Ирак, Либија, Сирија. Потврда ваших речи јесте пример Грчке, која је скупо платила ухвативши се у ЕУ коло. Шта мислите, да ли ће ЕУ дозволити излазак неких земаља из њених канџи?

— Они који су ушли у Европску унију најчешће више губе него што добијају. Европска унија је уништила привреду Грчке, разорила Бугарску и Румунију, обескрвила Мађарску. Грчка и Мађарска већ су не једном на највишем нивоу постављале питање изласка из ЕУ, Румуни нису далеко од тога. Економски је то неизвесно, али је духовно, социјално и културно савремена ЕУ – нешто смртоносно. То је индивидуалистичко друштво чисте потрошње, где су покидане све органске везе, све традиције, где нема породице, пола, где нема човека. То није Европа са њеном прекрасном и херојском духовном културом. То је анти-Европа.

Уверен сам – што пре се распадне Европска унија у њеном садашњем виду, тим боље за Европу. То је напросто ћорсокак.

У условима које логика Постмодерне налаже, ништа није тако једноставно. Русија тражи излаз, али не само за себе, него и за комплетно човечанство, које је у раљама глобализма, ширења криза, ратова, агресија, немира, поробљавања народа, дела човечанства. Русији се даје још једна историјска прилика да трасира и изгради праведнију судбину човечанства, да ли се слажете?

— Да, у то сам просто уверен. И чиним све како би то постало стварност.

Запад не бира средства да својом идеологијом глобализма и рушења земаља и народа крене у поход на Русију. Кажете да је пет милијарди долара Запад на то потрошио. Да ли је државни удар у Украјини део тог сценарија?

— О Украјини сам већ написао много текстова и стално сам у борби. Украјина – то је мој рат. Зато што се ту не ради просто о противречностима између Украјинаца и Руса, већ је то у суштини непосредан сукоб са САД и Западом који стоји иза леђа владајуће кијевске хунте. То је директна агресија на Русију. То више није игра нити су то рововске битке. То је удар. На њега треба узвраћати. Ако ми издржимо, свет ће бити другачији, кудикамо бољи и праведнији. И што је најважније – у њему ће бити нас. Ако не, није искључено да ће се тако и завршити светска историја. Православље учи да све осим Бога има крај. Можда и стојимо на прагу таквог краја. За нас је, као и увек, или победа или смрт. Запад је антихрист. А са њиме не може бити компромиса.

Москва има разлог да крене са изградњом Малорусије, Крим је руски, сулудо уступљен, Кијев су створили стара руска историја и руски народ. Свету је јасно да ће се од збивања у Украјини и чврстог доследног става Путина, јединства руског државног врха, Русија другачије односити према обликовању међународне политике. То се поклапа са вашим ставовима: „Смисао праве руске националне државе би требало да буде такав да она мора бити агресивна према споља, по потреби груба, као оклоп”. Коментар.

— Да, наравно. Још пре неких осам година новинари су на интернет поставили видео-филм Путин – то је Дугин. Смисао је следећи: оно што Дугин говори, пише, Путин после извесног времена ради. А при том говори нешто своје. Све што сам писао током 90-тих година, када ме у доба Јељцина уопште нико осим родољубиве опозиције није слушао, остварило се у доба Путина. И Евроазијски савез, и родољубиви преокрет, и антилиберализам, и геополитички начин размишљања. Сада се одиграва распад Украјине и њена нова реконфигурација. Све то је у Основима геополитике, књизи коју сте Ви, госпођо Саво Росић, преводили на српски, како рекосте, у Београду под натовским бомбардовањима.

Тако и савремена Русија са Путином постаје онаква каква треба да буде, каквом бих желео да је видим.

dugin02

Пишете о Евроазијској империји будућности. У том смислу ви, између осталог, кажете: „тај пол предлаже да се за узврат гради нова империја са језгром у Русији”. Који су основни циљеви евроазијства?

— Изградња вишеполарног света. У ту сврху стварање једног од полова кроз регионалну интеграцију. Упоредо с тим активно учешће у изградњи континенталне Европе, слободне од америчке доминације. Управо тада ће доћи време за Србију, наш прекрасан братски народ, најдражи. Европска унија ће пропасти и ми ћемо стварати Нову Европу. Оно што је сада у Србији – то је привремено. Све то није битно. Све ћемо повратити. Само будите верни српском духу, православној вери и вашем прекрасном словенском идентитету. То и јесте евроазијство – право народâ да буду оно што јесу у вишеполарном свету.

Темељ будуће Евроазијске империје поклапа се у општим цртама са простором ЗНД. Колико је она присутна у визијама руског лидера, али и потенцијалних чланова осовине евроазијства?

— Делимично је присутна, делимично не нарочито. Сви наши лидери су људи совјетског васпитања. То оставља траг. Они очито не прихватају либерализам као догму. Али тешко да мисле у смелим категоријама Евроазијске империје. Уосталом, то није важно. Јер све исправно чине. И самим тим на разним нивоима, економском, политичком и војном, стварају базу наше Империје.

Крај западњаштва је у Русији, тако завршавате и ваше последње поглавље књиге. Да ли процењујете да су за то наступиле повољне прилике?

— Јесу. Сада се то поуздано може рећи. Од Путиновог повратка 2012. године западњаштво је до ногу потучено. На Блатном тргу и у оставци Суркова, главног западњака у Путиновом тиму. Има још либерала у влади, али нису тако важни. Јавна гласила су сада суштински очишћена. Задржали су своје позиције само у култури и донекле образовању. Али у целини гледано, тај вектор су радикално одбацили читаво друштво и Путин као председник. Видите како се све више зближавам са Путином… У Путину је све више и више Дугина. Али то није моја заслуга. Просто ја размишљам о народу, трудим се да проникнем у логику руске историје, у тајну руске судбине, у срце нашег идентитета. А то већ не зависи од личности. Зато се може рећи и другачије: у Путину је све више и више руског… Уосталом, то је малтене једно те исто.

Како и у којем степену би се те околности одразиле на 25-годишњу српску агонију, решење нашег националог проблема, Космета, јачање Републике Српске, и уопште, положај и обједињавање српског народа на Балкану?

— Срби – то смо ми. То је наша авангарда. То нам је најближи, сродан народ. Што смо ми јачи, тим је боље вама. Што се ми слободније осећамо на свету, тим ви имате више шансе да учврстите своје позиције на Балкану и у перспективи вратите своје земље. Али у овим условима ви то нећете моћи сами да учините. Ви сте се као јунаци борили за сваки сантиметар Мајке Србије. Сада вам је јако тешко. На измаку сте снаге. А ми смо у јеку вашег рата чврсто спавали, као да смо били онесвешћени. Нисмо узмогли да вам притекнемо у помоћ… Опростите нам… Сада треба просто да се држите и сачувате оно што имате. Да се утврдите макар на оним линијама које још увек могу да се бране у Босни и Херцеговини, на Косову. Али наше потпуно буђење је на видику. Већ видим његове зраке. Али неће бити једноставно. Море крви… Све значајно у људској историји стоји на крви… Ви сте своју пролили. На прагу смо васкрсења Велике Русије. Бићете први које ћемо кренути да спасавамо када се коначно пробудимо.

Превод Сава Росић

 

Печат

Priključi se diskusiji…

 

    Slika profila

    Evroazijstvo, četvrta politička teorija, rusko-imperijalna varijanta konzervativne revolucije i trećeg puta, odnosno političko-svetonazorna sinteza evropskog i ruskog ‚prevladavanja nihilizma‘. Dakle, ne tek Genon i Hajdeger, tradicionalizam i fenomenologija, već i Dostojevski i Niče, ruska duhovna renesansa i deutsche bewegung, ruski i evropski pokret u ‚iznad‘ i ‚preko‘. Sve to je sažeto u imenu „četvrta politička teorija, i pred nama je i čeka. Čeka na postvatrenje. Na pragu smo događaja. Događaj čeka na nas i ne znači drugo do autentično pretakanje nadmoderne u politiku i život. Nota bene…

    pogledaj više

      „…već i Dostojevski i Niče“

      Достојевски и Ниче искључују један другог. Није ми јасан овај, такорећи, банална забуна.

        Slika profila

        „Posle, Ničea, posle njegovog dela i sudbine, humanizam više nije moguć. „Zaratustra“ – to je najveća ljudska knjiga bez blagodati. Ono što je iznad „Zaratustre“, to je po milosti odozgo (…)Niče je -preteča nove religijske antropologije (…) instinktivni prorok religiozne obnove Zapada, još uvek lišen Logosa. Zaratustrina mržnja prema poslednjem čoveku, koji je zadobio sreću, jeste SVETA mržnja prema PONIŽAVAJUĆOJ LAŽI HUMANIZMA. Zaratustra propoveda stvaralaštvo, a ne sreću, on poziva na uspon u planine, a ne na blaženstvo u ravnici Humanizam je – ravnica, humanizam ne podnosi planine. Niče je, kao niko i nikada tokom čitave istorije, predosetio stvaralačko poslanstvo čoveka, koga nije bila svesna ni antropologija Svetih Otaca ni humanistička antropologija (…) ZAJEDNO SA NIČEOM MOŽE DA BUDE POSTAVLJEN SAMO OD NJEGA TOLIKO RAZLIČIT I NJEMU TOLIKO SLIČAN DOSTOJEVSKI (…) Posle Ničea i Dostojevskog nema više povratka na staro; ni na staru hrišćansku antropologiju, ni na staru humanističku antropologiju, Počinje nova era i pokazuju se granice i krajevi“ itd, itd (Nikolaj Berđajev, Smisao stvaralaštva, str. 73 i 74).

        Pozdrav od T.

          О томе смо већ једном кратко коментарисали. Тврдим да је мешање разних „мудрости“ и филозофија довело до неразумевања суштине Достојевског и његових идеја. Суштину Достојевског није схватао ни Ниче.

          Свети Владика Николај:
          „Кад би се Ниче и Достојевски сјединили у једном човеку, тај човек би се звао Раскољников. Много је „Раскољникова“ међу људима, но мало је доследних Ничеу и Достојевском. Лакше је и удобније не бити доследан; ко хоће пак да буде до краја доследан, тај има да бира: или Ничеа или Достојевског.

          И Ниче и Достојевски су словенске крви, иако је Ниче постао апостол Запада, а Достојевски апостол Словенства. Кад би сутра заратио Запад са Русијом, Запад би ратовао у име Ничеа, тј. у име свога егоизма, Русија би ратовала у име Достојевског тј. у име Христа, у име свечовечанског сједињења и братства. Ова два болесна човека, Ниче – умоболни и Достојевски – епилептичар, завладали су душама целог културног света. Они су постали симбол и застава људима.“

          „Ниче и Достојевски нису више само две теоријске силе какве су Спиноза и Кант, но две живе силе, којима свет живи. Борба у име Ничеово и Достојевскога већ се овде-онде заподева. Но одсудна, страховита борба тек има да дође. Дух надчовека и свечовека ићи ће пред војскама. Један нов „устанак робова“ предстоји, и, као што се извесно да предвидети, једна нова победа њихова. То ће бити друга велика победа Хришћанства у историји.

          Поштујмо, господо, и Ничеа и Достојевског, поштујмо једнога као пророка Запада, а другога као пророка Истока, поштујмо их због њиховог генија и због њихове племићске искрености и смелости, поштујмо их обојицу – но у одсудном тренутку станимо уз Достојевског!“

          Туљанине, станимо уз Достојевског!

          Прочитајте цео текст: http://www.svetosavlje.org/bib…

          pogledaj više

            Slika profila

            Dragi gospodine, vi se niste upustili u avanturu mišljenja sveljudskog, sintetičko-ljudskog, a upravo to je ime kojim Niče krsti natčoveka. Natčovek je dionizijski čovek, onaj koji igrajući obitava u potvrdi, u nebu „ogromnog neograničenog aminovanja i afirmacije“. Kakogod uzimali i obrtali misao Dostojevskog, morate da shvatite to da je Kirilovljeva figura čovekoboga, – sve što stoji do reči Kirilova, Raskoljnikova i Ivana Kramazova -, ANTICIPACIJA Ničea. Čovekobog, „onaj koji je pobedio bol i strah“ je METAFIZIČKI IDENTIČAN Zaratustri, pa sviđalo se to vama ili ne. Budući da smo „o ovome već razgovarali“ nema potrebe da dužim. Pozivam Vas da se vratite na Zločin i Kaznu, Zle duhe i Braću Karamazove, a posebice na reči pomenutih junaka (ceo Kirilov, ceo Raskoljnikov, „Geološka poema“ I. Karamazova“) te dobro o njima razmislite. Ako je Berđajev smatrao za umesno i shodno da jednog pored drugog postavlja Ničea i Dostojevskog, ako ih je Lav Šestov smatrao duhovnim blizancima, biće da su pomenuti stvaraoci ipak u suštinskoj vezi…

              Драги господине, где је Господ у текстовима Дугина? Где је Бог? Где је православље? То су за њега изгледа превазиђени термини и ствар прошлости. Треба се окренути стварању неког новог пола који је супротност западу, а ту је православље само један од елемената који узгред изчезава и који треба да остане само маска Русије (као неко заштитно лице).

              Колико год Ви обртали мисли Достојевског нећете га схватати док не увидите да он суштину свих његових мисли вуче из православља. Позивам и ја Вас да се вратите на Злочин и казну, Браћу Карамазове, Зле духе… Онај ко хоће да уклопи Достојевског и Ничеа није схватио Достојевског. Узгред, као што помиње свети владика Николај, Раскољников се на крају каје и полази са Светим Писмом у изгнанство. Да ли и Ви враћате улазницу Богу као и И. Карамазов?

              „Нажалост“ мораћете да бирате – или Ниче или Достојевски. Ако изаберете оба живећете у лажи и заблуди.

              Дионизијски човек не постоји у православљу. Натчовек је супротност православљу.

              Берђајева ценим али се он заплео у филозофију и скренуо са православног пута. Више верујем светом владици Николају и светом Јустину Ћелијском. А у то да ли сам се ја упустио авантуру мишљења… нећемо сад о томе.

                Slika profila

                Pa ja sam vam već poodavno kazao da sam paganin. Dakle, neću morati da biram, budući da sam već izabrao. Osim toga, „izbor“ koji pokušavate da nametnete je u velikoj meri umetan, govori o svojevrsnom sektaškom duhu, to jest nečemu što jalovo. Ako hrišćanstvo i pravoslavlje imaju budućnost, to je sa stvaralačkog naboja i potencije, volje da se misli slobodnije, hrabrije i dublje, a ne sa „krutosti“. Isključiti Ničea ili Hajdegera, Crnjanskog ili Bena, sa obrazloźenjem da su po sredi „grozni pagani“ ni na koji način ne može da pomogne pravoslavlju. Držim da je to jasno.

                Poz. od T.

              Slika profila

              Да допринесем овом разговору, по питању Достојевског и Ничеа, читаоце које занима могу да читају код Аве Јустина Поповића

    Шта вам значи да вас неко тапше по рамену, и да вам подилази, показујући прстом на ваше добре стране? Не значи ништа, баш ништа, осим можда да вам тај неко не жели добро. Јер само искрени пријатељ ће вам показати прстом на проблем, успут га крстећи правим именом. Ето зашто је љубав тежа, али тим и слађа.
    Завидим Русији на Дугину, човеку који има моралне снаге да укаже на проблеме, износећи их на светлост дана, па макар за неко будуће решавање.
    Климатора главом (подгузних мува) и у нас сада има колико хоћеш, и као и сваки новитет са Запада дубоко противан Слободи, укоренио се добрано, у почетку помаган финансијски, а у ове дане (коментатори) сами преузимају матрицу и за Џ раде Непријатељев посао, милкећи све добре особине својих идола (пријатеља, политичара, филозофа…) осуђујући их тиме на сигурну пропаст, а себе на губитак Слободе.
    Ако вам Дугин каже ”море крви” послушајте га, ма како вам то непријатно одзвањало у души, е да не бисте дошли у ситуацију Срба са Козаре 1941, или Срба из Сарајева 1993. да се освестите када убаце оног испред вас у јаму, и ви дођете на ред за клање.

      Slika profila

      Зашто завидите Русији на Дугину? Имали су и имају и Срби своје Дугине само не распознају да су то умне главе које су му рекле све као Војислав Коштуница или Мило Ломпар. Рекосте „…човеку који има моралне снаге да укаже на проблеме, износећи их на светлост дана, па макар за неко будуће решавање….“, али величина једног народа је у томе да ли ће и како ће разумети своје најумније главе. Руси као народ јединствене културе само разумеју своје умне главе за разлику од Срби који су на културу заборавили.
      „Ако вам Дугин каже ”море крви” послушајте га, ма како вам то непријатно одзвањало у души, е да не бисте дошли у ситуацију Срба са Козаре 1941, или Срба из Сарајева 1993. да се освестите када убаце оног испред вас у јаму, и ви дођете на ред за клање.“
      Разумевање значи разумевање на прави начин. Да ли ово одговара овоме што је Дугин рекао: „..Море крви… Све значајно у људској историји стоји на крви… Ви сте своју пролили. На прагу смо васкрсења Велике Русије. Бићете први које ћемо кренути да спасавамо када се коначно пробудимо…“?

        Поштована Мамба, избори су иза нас, надам се и осташћеност, па ћу да вам одговорим.
        Мој пост је био претежно посвећен феномену подгузних мува, на јавној сцени Србије (у коју убрајам и НС). Сматрам да бисте ви, ако се залажете Ломпареву или Коштуничину визију, били од неке користи тим људима и тој визији, ако бисте им указивали на њихове грешке.

          Slika profila

          Јако ми је одвратан овај израз „подгузне муве“. Објасните мало тај феномен кад је у питању НС. А онда објасните своје присуство на НС с обзиром да је евидентво из поста да те „вредности“ не делите већ да су вам одвратне.

            Поштована Мамба, да пробам.
            Почећу с вашим питањем: Шта ћемо ми овде? Ја сам овде да, рецимо, прочитам Жељкову колумну која треба да се појави вечерас. Читали сте их, па знате да има бољих и лошијих (срећа па је више оних првих). Са некима ћете да се сложите, са некима делимично, а са некима никако. И ето, прочитали сте клумну, и решили да нешто објавите испод ње, као уосталом и ја. Зашто? Питање је доста комплексно, и одговор је негде између Селићеве забране коментара и папагајске какофоније на Б92 или НСПМ.
            Ако треба да потапшем Жељка по леђима, да му напишем да је колумна овај пут одлична, прећутаћу, надам се да не треба да објашњавам због чега.
            И сада најбитније, за комуну неостварених писаца (нас;-), је дискусија коју би та вечерашња колумна могла да потакне, нарочито ако аутор дотакне дебакл на изборима, оних вредности за које смо, срцем и душом овде на Стандарду СВИ.
            Подгузна мува – онај који се некритички слаже с професором Ломпаром (или било ким), Мило будући човек, а коментатор будући слободан.
            Рецимо: http://www.srpskikulturniklub….
            А ево и објашњења мог присуства, тренутно сам једини који коментаришем, а за то време сам плаћен.

              Slika profila

              Ја управо мисли да би требали објаснити због чега прећутите да кажете да је колумна добра ако је добра а потрчите да критикујете ако сматрате да је лоша јер у томе се крије један наопак српски менталитет који заборавља да је „добро“ и „лоше“ у овом случају зависе од аршина онога ко мери. То није апсолутно и зато што није апсолутно тако и треба прићи.
              Нисам (ни поред највећег менталног напора) схватила због чега је НС „подгузна мува“. То је ваљда ствар мог ограничења или вашег лошег објашњења.
              Некритички се слагати са Ломпаром је опет релативна ствар јер зависи од способности критичар. Шта значи и чему доприноси критика неког идиота? Ми смо рецимо овде имали критике Ломпара (као Милана Бабић) по принципу свиђања или не свиђања као да је у питању надоградња косе или промена фризуре а не прворазредни текст.

              Slika profila

              Tacno tako… PODGUZNE MUVE… najprikladniji naziv za one o kojima je rec. E sad dal se to nekome svidja ili je „odvratno“ to je neko drugo pitanje.

    Без претензијa да будем критичар Дугина даћу пар коментара:

    – Пред нама је већ одавно креирање империје која ће се супротставити демонима запада. Сада се са тим излази све више и у јавност и долази време када ће сви морати да се одлуче да ли су за страну која хоће да пороби саму суштину човека или хоће да се боре против те стране. Неутралност ће бити немогућа и теоретски.

    – Поштујем Дугина али по мени он никада не потенцира суштину Русије а то је православље тј. Господ Исус Христос. Наглашавам – то је суштина на којој је потребно градити Руску империју тј. Евроазијски савез. Наставити тамо где је стао свети Николај II Романов.

    – У тексту се два (или више) пута помиње антихрист али се не помиње Христос. Једноставно речено ту нема чистине православља која је срж Русије него се стално скреће пажња на неку другу мистику (филозофију) – Хајдегера, Генона итд. Где су свети Сергије Радоњешки, свети Серафим Саровски, свети Теофан Затворник, свети Јован Шангајски, Достојевски итд.?

    – Све је јасније кад нас Дугин упути и на Владимира Соловјева тј. на „руске религиозне философије у православном исихазму и идеји Свете Софије“.

    – Ако Русија не буде подигнута на основама православља и идеја које су заступали Достојевски и Иван Иљин, онда ће се све градити на песку.

    Slika profila

    Иако необично ценим рад овог, за наше време готово нестварног занесењака, морам да констатујем, ма колико то грубо зазвучало, да је велика срећа што њега држе далеко од места на којима се доносе одлуке.

    Нећу о свим тачкама са којима се не слажем, нисам толико препотентан, али о Србији хоћу. Јер, бојим се да Дугин у свом идеализму не види оно што се неповратно догодило и, мада види „издају Русије“, не сагледава колико је Србија у међувремену издала саму себе.

    Прво, Србије без Косова не може бити, ма шта нас лагали евроатлантски комесари. Друго, Дугин сигурно зна за парадокс, само га не спомиње, да геополитички значај Србије одавно више није од значаја, ни западу, ни Русији. И треће, то само идеалисти и занесењаци какав је Дугин, могу да сањају о „братској помоћи из чисте братске љубави“, јер то у ова вунена времена, када се будућност планете ломи, једноставно није могуће. Мислим, Србија је отписана…

      Slika profila

      Ako mislite da je Dugin daleko od mesta gde se donose odluke, u pravu ste samo fomalno. Njegova rec ima ogromnu tezinu u ocima onih koji te odluke donose… To nije nikakva tajna.

        Slika profila

        Njegova rec ima ogromnu tezinu u ocima onih koji te odluke donose…

        морам да приметим да се ово може произвољно тумачити. И овом реченицом се ствара илузија да Путин доноси одлуке у консултацији са њим што је нетачно или ако јесте тачно, онда је то тајна.

          Slika profila

          Nije netačno da se Putin ne konsultuje sa Duginom… http://narod.hr/hrvatska/admir…

          poz. od T.

            Slika profila

            Ispravka. – Nije TAČNO da se Putin ne konsultuje sa D.

              Slika profila

              Нисам од оних који се ужасавају хрватских линкова, јер свуда има добрих и умних, али више бих волела неки руски линк, из кругова блиских Путину.Потражићу и ја неки руски линк, да олакшам, а ја у Путиновим поступцима и речима препознајем неке друге мислиоце. Биће времена и прилика да се о томе више прича. Поздрав и вама

                Slika profila

                Ne vidim u tome problem. Dugin nije guru, alfa i omega ruske duhovnosti, jedina svetlost. Postoji i važnije – od Dostojevskog i Leontjeva, do Bloka, Berđajeva, Belog. „Sve je to loncu…“

                Za Vas:

                PROLOG (roman PETROGRAD, Andrej Beli)

                Vaša prevashodstva, visokorodstva, blagorodija, graždani!
                . . . . . . . . . . . . . . . . .
                Šta je Ruska Imperija naša?
                Ruska Imperija naša jeste geografsko jedinstvo, što znači: čuvene planete čest. I Ruska se Imperija sastoji: prvo – od velike, male, bele i črvene Rusje; drugo – od gruzijskoga, poljskoga, kazanjskoga i astrahanskoga carstva; treće, sastoji se ona od… i – proče, proče, proče.
                Ruska se Imperija naša sastoji od gradova mnogih: prestolnih, gubernijskih, sreskih i manjih; i zatim: – od prvoprestolnoga grada i matere gradova ruskih.
                Grad je prvoprestolni -Moskva; a mati gradova ruskih jeste Kijev.
                Petrograd, ili Sankt Peterburg, ili Piter (što je jedno te isto) izvorno pripada Ruskoj Imperiji. A Cesar-grad, Konstantingrad (ili, kako vele, Konstantinopolj), pripada po pravu nasleđa. I o njemu dužiti nećemo.
                Nastavimo bolje o Petrogradu: postoji Petrograd, ili Sankt Peterburg, ili Piter (što je jedno te isto). Na osnovu takvih zaključaka, Nevski prospekt jeste – petrogradski Prospekt.
                Nevski prospekt poseduje čudesno svojstvo: on se sastoji od prostora za cirkulaciju publike; granice mu čine kuće brojevima označene; obeležavanje ide po redu kuća – i kuću koju tražite možete naći lako naći. Nevski prospekt, kao i svaki prospekt, jeste javni prospekt; to jest: prospekt za cirkulaciju publike (ne vazduha, na primer); kuće što njegove bočne granice čine su – m… da: za javnost. Nevski prospekt se osvetljava noću električnom svetlošću. Danju pak Nevskom prospektu ne treba osvetljenja.
                Nevski prospekt je pravolinijski (među nama budi rečeno) zato što je on evropski prospekt; a svaki evropski prospekt nije prosto prospekt nego (kako već rekoh) prospekt evropejski, zato što… da…
                Zato je baš Nevski prospekt – pravolinijski prospekt.
                Nevski prospekt nije beznačajan prospekt u neruskom ovom – stoličnom-gradu. Proči gradovi ruski nisu ništa drugo do drvena gomila kućica.
                A čudesna su među svima njima svojstva Petrograda.
                Ako i dalje budete ponavljali besmislenu legendu – o postojanju naselja moskovskoga od milion i po žitelja – moraćemo priznati da je prestonica Moskva, jer jedino u prestonicama može biti milion i po žitelja; a u gradovima pak gubernijskim nikakvoga naselja od milion i po žitelja nema, niti je bilo, niti će biti. I saglasno besmislenoj legendi, ispašće da Petrograd nije – prestonica.
                Ako Petrograd prestonica nije – onda Petrograda i nema. Onda se samo čini da on postoji.
                Kako bilo da bilo. Petrograd nam se ne priviđa samo, on se i vidi – na kartama; u vidu dva kružića što jedan u drugome leže, s crnom tačkom u središtu; i baš iz te tačke matematičke, koja dimenzija nema, objavljuje on energično da – postoji: otuda, iz baš te tačke, juri bujica štampane knjige; iz te munjevite tačke juri cirkularno pismo.

                Pozdrav od T.

                Dole: Nevski prospekt, Sankt Petersburg

                pogledaj više

      Slika profila

      „NEKA BI OVOG NESTVARNOG ZANESENJAKA KOGA NEOBIČNO CENIM, DRŽALI DALEKO OD MESTA NA KOME SE DONOSE ODLUKE“ (Pegepet). Naravno. To bi bio jedini način da raznorazni „pegepeti“, zagovornici „izvornog amerikanizma i demokrature“ vode kolo. U formuli „NESTVARNI ZANESENJAK“ počiva sav otrov. Način je to na koji se osrednjost obračunava sa autentičnošću. „Vanredan čovek, koga neobično cenim, takoreći genije, ali, ZANESENJAK, OPASAN, NESTVARAN.“ Na kraju se sve svodi na to da se čoveku duha, udilj prednjačećem duhu odrekne pravo na merodavanje. Mera je mediokritetstvo, nekakav pegepet, koji je kanda esencija zdravlja…

        Slika profila

        Не морате свој бес због Коштунице да преносите на сваки текст и коментар, неукусно је и недолично овог портала. Ни Гебелсу није помогло бесомучно понављање измишљотина, па неће ни вама. Раме за плакање не станује овде.

          Slika profila

          Sve je redu. Samo se Vi meni ne ljutite i budite mi vedri. Ništa ništi, tama pomračuje, a vedrina razvedrava. – Dakle, bićemo vedri!

          Dole: Portret mlade žene (Domeniko Venecijano, ulje na dasci od jasenovog drveta, oko 1460.)

          pogledaj više

            Slika profila

            Не знам да ли сте приметили да када се појави ИСТИНСКИ важан текст из кога се може много научити и који може бити водиља увек се појављују они који се испод тог текста исповраћају? Када би прелистали архиву видели би да су се најжешће неконструктивне расправе водиле испод таквих текстова. Обавезно се појављују креатуре које расправу окрећу ка себи и свом погледу. Мислим да је време да ту игру раскринкамо и да одбијемо да учествујемо у осредњости.

              Slika profila

              Заборавих да кажем-нема нам ни Бјанке да нас убеђује како смо ми грешници и неверници увек одбијали руску помоћ која се обилато нудила и како треба пожурити ка Русији ни часа не часећи кад и Дугин каже да се чека и утврди на датим позицијама:
              „Ви сте се као јунаци борили за сваки сантиметар Мајке Србије. Сада вам је јако тешко. На измаку сте снаге. А ми смо у јеку вашег рата чврсто спавали, као да смо били онесвешћени. Нисмо узмогли да вам притекнемо у помоћ… Опростите нам… Сада треба просто да се држите и сачувате оно што имате. Да се утврдите макар на оним линијама које још увек могу да се бране у Босни и Херцеговини, на Косову. Али наше потпуно буђење је на видику. Већ видим његове зраке.“

              Какви људи!

                Slika profila

                Nema je. Za razliku od „Dugina-romantika“ koji nam predlaže neutralnost, tvrdu odbranu sadašnjih i nesigurnih međa, Bjankin i Simelin „realizam“ nam predlaže suicid. Gradu i svetu objaviti da smo „skupa sa Rusima“ u času kada je Rusija daleko, kada vodi odsudni rat u istočnoj i centralnoj Ukrajini i ne može vojno da nas zaštiti. I eto nam paradoksa! Dugin-romantik je realista, a pragmatična Bjanka irealista. Razume se, politički. Osim što bi ipak valjalo primetiti još nešto i zanimljivo. Naime, tekuće „srpsko evroazijsto“ – pragmatično, socijalističko, miloševićevsko je protiv „neutralnosti“. Ono je u većoj meri protiv DSS-a no protiv vladajućeg atlantizma. Čemu je ono koristilo, ako ne pogubnom raspirivanju rata na liniji DSS-Dveri, i, sledstveno, režimu? Zaista čemu?

              Slika profila

              Његош: гледа мајмун себе у зрцало

                Slika profila

                Kakva je ovo bruka od komentara?! Da li vam je mržnja potpuno popila mozak u maloj glavi? A ja vam još odgovaram, držeći – pogrešno, vidim – da ste ipak neko. Istinski promašaj…

                  Slika profila

                  Пустите…увек се јаве тачно они који требају…то је принцип нечисте савести. Каква узнемиреност и упорност…без обзира на оволико брисање…није ту да би водила полемику.

                  Slika profila

                  Брука? Цитирање Његоша? Коментар је симболичан, укључите Ви мало главу
                  Мржња према особи из виртуелног света? Погледајте претходни коментар, требало је да на њега реагујете. Али нисте!
                  Мамба је надимак, не личност па да је ја нападам и све време се ради о двоструким аршинима и то кажем због свих-против тога „устајем“, лишена емоције, правдајући етички принцип.
                  A ja vam još odgovaram, držeći – pogrešno, vidim – da ste ipak neko. Istinski promašaj..

                  Мамби сам већ рекла, поновићу, психологија је клизав терен у виртуелном свету, а самном и у реалном. Ја сам зрела особа, нисам овде да би ме неко држао за неког, већ да изнесем своје мишљење и да нешто научим. И нисте ми одговорили, Ви сте се надовезали на мој коментар, а ја тек касније на Ваш и Фјодоров разговор.
                  Јендом сте се залетели са оваквим коментаром, зашто опет? И тада сам вас питала зашто и у одбрану чега устајете. Размислите, чији је промашај одиста овде био.

      Slika profila

      Никога Ви не цените јер сте циник, а циник свему зна цену а ничему вредност. Тако и овим постом доказујете да знате цену Дугину само вам није јасна његова вредност и трудите се да докажете да је он и нема јер како „занесењак“ може да има вредност у реалном материјалистичком свету коме ви припадате?
      Сходно том погледу одговара и ова предства о геополитици Србије без значаја.
      Јадно.

    Slika profila

    Оно о чему Четврта политичка теорија мора водити рачуна је да материјалистичка идеологија не може извршити духовни препород који је неопходан и руском и српском народу. Оно што Пекић каже:
    „Materijalizam se ne može reformisati u pravcu spiritualizma. Svaka reforma materijalističke civilizacije, spontano i prirodno, usavršava njenu materijalističku prirodu.
    Nužna je revolucija saznanja, promena dimenzija u kojima živimo i mislimo. Budućnost je skrivena u prošlosti samo nas zablude o linearnosti vremena, antropocentrizam našeg umstvovanja i takozvanim
    dimenzijama, sprečava da prošlost vidimo ispred sebe, a budućnost kao nešto što smo već prošli.
    Materijalistička kriza je u stvari samo duhovna kriza u svom vidljivom i pojavnom obliku, duhovna kriza koja traje već više hiljada godina, zapravo od početka istorije.“
    Из духовне кризе се може изаћи само кроз духовни препород. После 70 година марксистичког пустошења словенске душе она мора поћи ка свом уздизању.
    http://youtu.be/vnEO-U8tY7w

    pogledaj više

    — Изградња вишеполарног света. У ту сврху стварање једног од полова кроз регионалну интеграцију. Упоредо с тим активно учешће у изградњи континенталне Европе, слободне од америчке доминације. Управо тада ће доћи време за Србију, наш прекрасан братски народ, најдражи. Европска унија ће пропасти и ми ћемо стварати Нову Европу. Оно што је сада у Србији – то је привремено. Све то није битно. Све ћемо повратити. Само будите верни српском духу, православној вери и вашем прекрасном словенском идентитету. То и јесте евроазијство – право народâ да буду оно што јесу у вишеполарном свету.

    Управо ове речи и последњи пасус текста су од суштинског значаја за нас, да се разумемо то се неће десити преко ноћи, али за сада је Русија на добром путу. Помозимо и овакви какви смо данас својој православној браћи, ако је по Дугину, Русија ће умети да цени и минули рад, ако ми већ извесно време живимо под окупацијом, нека наша деца не буду робови…
    http://www.youtube.com/watch?v…

    pogledaj više

    Slika profila

    У Печату је испод овог текста изашао занимљив коментар читаоца-да не преносим, доступно је и за непретплатнике. Одлично се надовезује на овај текст, ради потпуније слике можда је корисно прочитати га

      Slika profila

        Коментар са овог линка је сјајан.

        „Јер, „горе Господње“ (Црква Христова) далеко надвишују `хумове` и `брежуљке` – људске творевине у филозофији, уметности итд. ?! То и филозофи, почев од Платона, који би продат у робље, треба да уважавају ?! Ако се упознамо са „Учењем о Софији, Премудрости Божјој “ Св. Јована Шангајког и Санфранциског, сазнаћемо да `идеје` филозофа о Светој Софији, одступају од „гора Господњих“ / а о гностичком – репато -рогатом „Бафомету“, да и не говоримо ?!“