engl/ serb/ THE SERBIAN HEART OF JOVAN – poem of the yellow house – Veselin Dzeletovic

engl/ serb/ THE SERBIAN HEART OF JOVAN – poem of the yellow house – Veselin Dzeletovic

22. Mai 2012 um 19:24

Serbisches Herz von Jovan – Gedicht über das gelbe Haus – Veselin Dzeletovic, geschrieben am 07.11.09


Ein ergreifendes Zeugnis der wahren Geschichte von dem Leiden der Serben in der „Yellow House“ (Burelj, Albanien) – in denen die chirurgische Eingriffe an Serben gemacht wurde. Der Organenhandel wurde von Albanern durchgeführt und organisiert von den der USA, NATO usw.  Die ersten Daten darüber, wurden von einem Deutschen namens Johan weitergeleitet, dessen Herz von einem Serben noch im Jahr 2003. transplantiert wurde. Träume seiner Spender, führten ihn nach Italien, über Kosovo nach Albanien . Der Roman wurde von einer wahren Geschichte geschrieben.




These are my words for goodbye


Words I submit to the future pending,


Some might be healed by those words


And some might be bitterly offended.


My name is Johan, German by birth,


Hans and Greta, my parents’ name.


Ours was an esteemed family,


An only child of splendor and fame.


All the estate was left to me,


An estate huge, no poverty, never


My joy lasted till I found out


That my days are numbered forever.


Doctors said I won’t last much longer


Maybe a year or two, or so they feared


My world collapsed on top of my head


In a single day it all disappeared.


They said I can’t hold much longer


The best of doctors, wise, no other,


The only cure is, they all agreed,


To replace my poor heart with another.


Oh, that stroke of luck and gift from destiny,


The most wonderful moment of my life,


When they called me from the hospital


They found for me another heart.


The price is no object in such moments


And I did not even ask for the cost,


I did not even ask whose the heart was


Thinking only: my life is not lost.


The procedure was as smooth as ever


My new heart swept the pain away,


And only then I understood finally


How much for a life we are willing to pay.


* * *


Shortly after, in those long nights


By some strange faces in my dreams I’m trapped,


And I hear the bells of an orthodox church


And their sad echo wakes me up.


I clearly see those foreign plains


Amazing forests and fields so fine


And meadows and playful streams


Vineyards and hills, in this valley to be mine.


I see this yard in front of the house


The path, the barn and stable, bristling,


An old man is smoking at leisure


Watching his dog and quietly whistling.


Elderly lady feeding the chickens


Throwing them wheat from a bowl so small,


And then quickly rushing to her stock


To pour some water for them all.


And a beautiful woman, slender as a doe


Hurries to tend to lunch for today


Her black hair as a cape behind her


And a blue-eyed child, eager to play.


Oh, that is the image that came to me often


And happiness brought to all my dreams,


Asleep or awake, that special place


Gave me my new love, or so it seems.


* * *


And then the nightmares came along


I was not able to overcome the pain


Some new images started to appear


New nightmares: I am in chain.


We were all roughly pushed in a car


The trip was forever, or so it seems,


There were curses, threats, pain and fear


But what else to expect from the beasts.


That was the Yellow house, city of Burdelj


The horrible place, the horrible name,


It was an Albanian private estate,


Where we were kept until winter came.


The last thing I saw, I still do shiver


A green doctor’s mask in that dreaded place


Lying down, I saw the face clearly


And I understood: it was the enemy’s face.


A blinding light, stronger than sun


Rushes through my tormented brain


They cut my body without anesthetic


And blood gushes together with pain.


Hands of the beasts, that’s the last I saw


Enemy’s hands, I clearly see,


On those hands, shivering, dying,


The very heart they stole from me.


* * *


That eerie scream piercing through the night


Familiar nightmares my tormentors had sawn


I kept thinking that dreams were deceptive


And that the relief will be brought by dawn.


I set on a journey, long, unfamiliar


To find the source, that’s what I will do


Set on the journey as if I knew the path


Where is my heart sending me to?


Kosovo was my destination


My body took me there, and my soul


I set on the journey as if I knew it


As if I knew that place, knew it all.


All of a sudden the church from my dreams


Surrounded by guards, I was surprised to see,


Several words I spoke with those men


Why the church was guarded, that surprised me.


What kind of people would do the unthinkable


This medieval beauty who could burn?


Is there a human soul left in them


Are they aware what destiny brings in return?


I see before me a small village


Surrounded by the barbed wire


As if the village was cursed forever,


Haunted people, as if torched by fire.


Take a look, lady Europe, I screamed


Look at the justice given by you


For how long will this nation suffer


Under oppression, old and new.


Above the sorrow, above the wire


Two eyes searching, sad and hollow


That was a face of a child, so familiar,


In my sleepless nights it soothed my sorrow.


The child approached me through the wire


Embraced me with tiny arm, so frail,


God’s creature, a heavenly flower,


Quietly stuttered: “Daddy, you came.”


Crazy and wild, my heart skipped a beat


Stitches will burst, that I can see


What did those words mean?


What has the child seen in me?


I did not mean to, my arms on their own


Moved towards this fragile child


This gentle child, oh I remember,


Was a beam of light when I almost died.


Same woman from dreams appeared rushing


From the guarded yard, wire high and deep,


“Milan, my child, this is not your father


To angels in heaven he went to sleep.


Our Jovan is the guardian of Kosovo


Up there, together with Lazar so true


I always hear him when it is windy,


He comes to me when I look at you.”


And so we stand, divided by wire,


But our hearts are bound by this love so fine,


And the whole, whole world stood still,


Brought to a still by this spark divine.


Going back home, I stopped for a second


I was amazed, proud, and I was strong,


As long as Jovan guards it from heaven


To Serbs Kosovo shall belong.


As of yesterday, I am Petrovic Janko,


German by birth, Serb by my religion new,


This is my story, as I strongly wish


For the whole world to learn what is true.


Bow your heads in shame, bow low


Punish the guilty, says this poem of mine.


Give some peace to the true victims


Their names in glory forever will shine.


Veselin Dzeletovic, redakcija@poetabg.com www.poetabg.com


Translated in English: Vera Krmpot


Serbian heart JOVANOV – poem of the yellow house – Veselin Dzeletovic

A moving testimony to the true story of the suffering of Serbs in the „Yellow House“ (Burelj, Albania) – in which surgical procedures taken Serb authorities. – Trade bodies was carried out by Albanians and organized by the USA, NATO and so on. . The first data on this forwarded by a German named Johan, whose heart was transplanted Serbian, more distant 2003rd year. Dreams of his donor, led him to Italy, via Kosovo to Albania … The novel was written by a true story.





SRPSKO SRCE JOVANOVO – poema o žutoj kući, – Veselin Dzeletovic


Jedno potresno svedocanstvo i istinita priča o stradanju Srba u „Zutoj kuci“ (Burelj, Albanija) – u kojoj su hirurškim zahvatima uzimani organi Srbima. – Trgovina organima je bila sprovođena od strane Albanaca i organizovan od strane USA, NATO itd. , . Prve podatke o tome prosledio je Nemac pod imenom Johan , kome je presadjeno srpsko srce, jos daleke 2003. godine. Snovi o njegovom donatoru , vodili su ga od Italije, preko Kosova do Albanije… Roman je napisan po istinitom dogadjaju.




Ово су моје опроштајне речи


које приносим времену што следи,


можда ће неком рану да залечи


неког ће другог љуто да увреди


Зовем се Јохан, Немац по рођењу,


од оца Ханса и мајке Грете


наша је кућа знана по чувењу,


у раскоши живех к’о једино дете.


Наследих фабрике, силна имања,


непрегледне шуме и бројна стада


радост ми трајаше све до сазнања


да тешка болест мноме влада.


Доктори рекоше да нећу дуго


годину једну ил‘ можда две


свет ми се сруши, о моја туго,


у једном дану нестаде све.


Рекоше нећу издржат више


најбољи доктори који постоје,


једини лек је, сви се сложише,


да замене другим срце моје.


О, судбо моја, о дивни часи,


најлепши мој животни трене,


када из болнице стигоше гласи,


нашли су доктори срце за мене.


За цену човек тада не хаје,


и не знам да ли за то постоји,


нисам чак пит’о ни ко га даје,


кад живот нови мени предстоји.


Операција прође у најбољем реду


са новим срцем несташе боли,


тек онда схватих, кад скинух беду,


колико се живот цени и воли.


* * *


Недуго затим, кроз ноћи тавне


у сну ми прилазе лица нека


и звона цркве православне,


буди ме њихова тужна јека.


Јасно видим пределе стране,


прелепе шуме и поља плодна,


ливаде и потоке разигране


брдашца блага и винородна.


Видим и двориште између плота,


амбар и шталу, стазу до куће,


старину неку што дуван мота,


док гледа кера и звиждуће.


Старица крхка живину ваби


док баца просо из мале зделе,


а онда журно ка штали граби


да пусти на воду шарено теле.


Прелепа жена, гипка к’о срна,


двориштем хита да ручак стави


за њом вијори коса јој црна


и мало дете очију плави.


О, та ме слика ходила често,


сновима мојим давала срећу,


спавао нисам ал‘ то је место,


стварало љубав у мени већу.


* * *


А онда дођоше ружни снови,


које не могах да пребродим,


насташе неки предели нови,


којима свезан, у колони ходим.


Угураше нас затим у нека кола,


пут је трајао бескрајно дуго,


уз псовке, претње, тренутке бола,


од звери се нисмо надали друго.


У Жутој кући, у граду Бурељу,


сазнасмо тако је месту име,


у албанском приватном мардељу,


тамничише нас до почетка зиме.


Последња слике које се јежим


беше зелена маска докторска


и лице које видех, док лежим,


како се кези мрцина мрска.


И светло јако, јаче од сунца,


које ми сева мозгом к’о стрела


док ме на живо секу к’о јунца


и крв док шикља, последња врела.


Задње што видех бејаху руке,


шиптарске како дигнуте стоје,


на њима дрхтећ‘ уз тешке муке


још увек куца – то срце моје.


* * *


Тај урлик страшан што небо пара


враћ’о ме стално из ноћних мора


све сам мислио да сан ме вара


и спас да доноси једино зора.


Кренух на пут, непознат, далек


да нађем извор несаних ноћи,


да решим једном, али за навек,


куд срце вуче – где морам поћи?


Косово беше циљ мога пута


тамо ме поведе душа и тело


кренух к’о путник који не лута


коме је познат и крај и село.


Угледах цркву из снова мојих


пред њом је стража, то ме зачуди,


са војском неку реч прозборих


кажу да чувају цркву од људи


Какви су људи што би да сруше


лепоту ову из средњег века


имају ли они бар мало душе


знају ли каква их судбина чека?


Пред мојим очима пукло село


око њега свуда бодљикава жица


к’о да га нешто за век проклело


и људе у њему згрчених лица.


Гледај Европо, завриштах тада


погледај свете ту правду нашу


докле ће овај народ да страда,


а други и даље оружјем машу.


Изнад те туге, изнад те жице,


осетих поглед који ме тражи


угледах познато дечије лице


које ме ноћу сновима блажи.


И приђе мени кроз жица сплет,


загрли ручицом око врата


то божје биће, небески цвет,


прозбори нешто: „Тата, тата“.


А срце моје к’о лудо скаче,


шавови хоће да попуцају,


шта ли те речи њему значе


да ли се можда препознају?


Нисам ни хтео ал‘ моје руке


кренуше к њему некако саме


то дете нежно, о моје муке,


беше к’о зрачак из љуте таме.


Жена из снова дојури с врата,


из оног истог дворишта преко,


„Милане сине, то није тата,


он је на небу негде далеко.


Наш Јован сине Косово чува


заједно горе с Лазаром светим


чујем га увек кад ветар дува,


тебе кад гледам њега се сетим.“


Стојимо тако, жица нас дели,


а срце спаја љубављу истом,


и свет је застао, управо цели,


заустављен божанском искром.


У повратку мало застах по страни


задивљен, поносан и препун среће,


док Јован и мртав Косово брани,


Србима га нико одузети неће.


Од јуче ја сам Петровић Јанко,


рођењем Немац, Србин по вери,


написах ово јер желим жарко,


истину да сазнају светске звери.


Од стида мало да погну главу,


злочинце казне – добро их знају,


жртвама српским да одају славу,


имена њихова вечно да трају.


Веселин Џелетовић ,


Napisano: 07.11.09, 09:06

Placevi na poklon! – Čista istina, nije šala!

Na poklon vikendica i tri ara placa

To, danas, u Srbiji, deluje – zaista neverovatno ! Da u današnjem vremenu u kome se u Srbiji, uglavnom, teško živi i u kojoj vecina stanovnika jedva sastavlja kraj sa krajem, neko nekome nešto krupno i vredno poklanja!
Bez nadoknade.
I protivusluge.
U selima Jasenovo, na padinama Murtenice, planinske lepotice ukleštene izmedu južnih padina Zlatibora i Zlatara u opštini Nova Varoš i Gornji Goracici na planini Jadovnik u susednoj opštini Prijepolje, meštani su se odlucili da poklone ono što imaju i mogu.
A imaju predivnu i netaknutu prirodu kakve retko gde ima, šume, pašnjake i prioplanke ispreplitane rekama, jezerima i slapovima, na nadmorskoj visini od oko 1.300 metara.
Odlucili su nedavno i to vec sprovode u delo – poklonice preko 100 placeva, velicine od po tri ara, onima koji žele da u njihovom kraju podignu vikendice.
Jedini uslov koji meštani postavljaju je da se u roku od dve godine na dobijenom placu podigne vikendica. Obezbedili su za svaki plac pristupne puteve, izvore zdrave planinske vode za pice, dovod struje, pilanu, stolarsku radnju, drvenu gradu, uglavnom borovu oblovinu i kamen granit iz obližnjeg kamenoloma.
Sav ovaj materijal je besplatan, kao i njegova obrada, a meštani ova dva sela, koja nisu medusobno mnogo udaljena iako su u dvema susednim opštinama, velikodušno nude i pomoc u podizanju vikendica, kao i smeštaj potencijalnim vikendašima u svojim seoskim domacinstvima tokom gradnje njihovih vikendica.
Meštani ova dva sela veruju da ce ovako privuci ljude iz svih delova Srbije i oživeti atare ova dva sela, kako bi sprecili pustošenje i izumiranje u ovom kraju. I sve to nude u jednom kraju gde Bog nije škrtario darivanjem prirodnih bogatstava, jer su i jadovnik i Murtenica pravi raj za aktivan odmor, radi se o prelepim planinama gde je sve ocuvano od bilo kakvog zagadenja, izuzetno bogatim šumama i lepim vidicima koji pucaju sve do mora, ali i do do planina u istocnoj Srbiji i susednoj Bosni.
Inicijativu za ovakav vid oživljavanja ovog kraja pokrenuo je Radomir Dumic, koji inace preko trideset godina živi i radi u Kragujevcu. Na ovakvu ideju došao je iz najmanje dva razloga – da zaustave propadanje i nestanak sela, da vrate život u njih tako što bi se družili sa novim komšijama iz svih krajeva Srbije, ali i da pruže mogucnost ovdašnjim seljanima da bez obaveze odlaska na pijace u Prijepolje ili u susednu Crnu Goru, ovde na kucnom pragu prodaju svoje proizvode, posebno hranu, spravljenu na tradicionalan nacin u netaknutoj prirodi – seoski hleb, meso, sir, kajmak, mleko, ali i ostale poljoprivredne proizvode i tako „unovce svoju muku“!
Ovih dana, kada smo posetili prijepoljsko selo Gornji Goracici, na istocnim padinama planine Jadovnik, i novovaroško selo Jasenovo na obroncima Murtenice, uverili smo se da su vec poceli radovi na podizanju vikend naselja na zemljištu koje su meštani besplatno ustupili vikendašima.
Gotovo u jedan glas vele da su se na ovako neobican korak u današnjem vremenu odlucili kako bi oživeli njihova opustela sela u kojima se godinama nije cuo plac novorodenceta, ali i da bi pospešili razvoj seoskog turizma i imali bilo kakve vajde od bogatstva koje daruje ovdašnja netaknuta priroda neverovatne lepote.
Saznajemo da je za dosta kratko vreme, za svega par minulih meseci, ovde vec dodeljeno preko 70 placeva i ukoliko sve bude teklo po planu, tokom leta u Jasenovu i Gornjim Goracicima ce se izgraditi nove vikend kuce za odmor, a meštani ovih sela ce za to vreme dobiti nove komšije i prijatelje…!
Ovde su ljudi velikodušnji, dobri „ko lebac“, pošteni iznad svega, velike patriote…
Selo Gornji Goracici, na obroncima planine Jadovnik, leži na samom razmedu opština Prijepolje i Sjenica, u godinama nakon Drugog svetskog rata imalo je preko 60 porodica koje su tu živele u 16 seoskih kuca. Godinama se niko ovde nije doseljavao, odavde se samo odlazilo, deciji plac i graja se ovde nisu culi decenijama, a danas ovde živi jedva cetrdesetak duša u poodmaklom starosnom dobu.
– Placeve smo obezbedili zahvaljujuci cinjenici da se desetak porodica iz familija Dumic, Savkovic i Petric odazvalo i poklonilo placeve. Naš jedan jedini uslov buducim vikendašima je da bi zemljište dobili u trajno vlasništvo da u naredne dve godine svoje vikend kuce stave pod krov, a ako to nisu u stanju, onda su dužni da dodeljene parcele vrate onima koji su im ih i poklonili, dakle meštanima. Sve parcele su povezane odlicnim makadamskim putem, koji se redovno održava i tokom zima, naravno i tokom cele godine, a koji je povezan u dužini od cetiri kilometra sa magistralnim putem Nova Varoš-Sjenica – kaže Radomir Dumic, koji je poklonio do sada najviše zemljišta buducim vikendašima, cak trideset ari.
I upravo sad bruje testere, odjekuju udarci od zakivanja cekicem, bruje mašine i cuje se žamor graditelja u ataru Gornjih Goracica na prostoru koji meštani zovu Kosa. Sa ovog proplanka puca pogled na planine Zlatar, na Pešter i živopisni kanjon reke Uvac.
Prvi sa radovima startovao je Tomislav Petrovic, privatni preduzetnik iz Beograda koji je vec izlio temelj svoje buduce vikendice, a ovih dana sa radovima ce startovati i njegov komšija iz Beograda Zoran Živanovic.
I na obroncima susedne planine Murtenica, koja leži na južnim obroncima Zlatibora, ukleštena do planimne Zlatar, u selu Jasenovo, uveliko se grade vikendice. Ovo selo raštrkano po Murtenici, od jesenas ima uradenna tri temelja za nove vikendice, a ovih dana krenuli su radovi na podizanju još osam vikendica. Svima njima je placeve velicine od po tri ara poklonio meštanin Jasenova Mile Nedovic.
Do Jasenova se stiže odlicnim asvaltnim putem iz nekoliko pravaca, pošto je ovo živopisno selo od Užica udaljeno šezdesetak kilometara, od centra Zlatibora deli ga tridesetak kilometara, a od Kokinog Broda i magistralnog puta Užice-Podgorica koji vodi ka moru, odnosno u drugom smeru ka Beogradu, jedva desetak kilometara.


Пресуда Окружног суда у Београду за НАТО злочине сакупља прашину у суду

Пресуда Окружног суда у Београду за НАТО злочине сакупља прашину у суду


1 Vote


Пресуда српског правосуђа за злочине над српским становништвом од стране страних државника сакупља прашину.

24.03.2014. СРБИ НА ОКУП


Ни после оволико година од НАТО агресије није донета правоснажна пресуда против ратних злочиница одговорних за смрт око 3000 грађана СР Југославије. После укидања првобитне пресуде од стране Врховног суда, обустављањем поступка од стране Окружног суда и након укидања Војних судова нејасно је да ли се и пред којим судом у Србији води поступак против НАТО злочинаца. У Складу са Законом о преузимању надлежности Војних судова предмет је 2004. године требао да се врати на Окружни суд Београду.

Како кривично дело ратног злочна никад не застарева, а већина оптужених се више не налази на важним државним функцијама у својим земљама у циљу је правде и одговорности према жртвама да се отвори питање њихове кривичне одговорности.

– 21. септембра 2000. године 14 тадашњих челника западних земаља у одсуству je осуђено на по 20 година затвора због бомбардовања Србије, Вилијем Клинтон, Медлин Олбрајт, Хавијер Солана, Тони Блер, Вилијем Коен, Робин Кук, Џорџ Робертсон, Жак Ширак, Ибер Ведрин, Ален Ришар, Герхард Шредер, Јосеф Фишер, Рудолф Шарпинг и Весли Кларк.

– 19. јуна 2001. Врховни суд Србије je укинуо пресуду и вратио предмет Окружном у Београду.

– 17. септембра Окружни суд у Београду обуставио je кривични поступак против челника западних земаља и НАТО због агресије на Југославију 1999., а поступак је пребачен Војним судовима.

– 31. децембра 2004. године  укинути су Војни судови, а у складу са Законом о преузимању надлежности Војних судова предмет је требао да се врати на Окружни суд.

Такође, како ова тешка кривична дела никада не могу застарити, што значи да се њихови извршиоци и данас могу ухапсити и привести правди, како то да власти Србије, односно тужилаштво за ратне злочине нису ухапсиле извршиоце и то бар оне који су крочили на њену територију, а као што су Хавијер Солана и Медлин Олбрајт. Закључујемо да правосудни органи не поштују сопствене одлуке и крше законе из области кривичног и кривично-процесног права Републике Србије.

Какав је то парадокс?

Сопствену пресуду за злочине над српским становништвом, државом и имовином од стране “тада” непријатеља, држава Србија не жели или не смије да процесуира. Ако смо могли милион пута чути изјаве да је српско правосуђе одрадило тако тежак и обавезујући “посао” у вези хапшења хашких оптуженика, шта можемо рећи за пресуду која чека своје извршење, а која се тиче око 3000 жртава становника СР Југославије, а о материјалној штети да и не говоримо?

Комплетну пресуду писану на 250. страница можете преузети 
ОВДЕ – (zip-pdf,19Mb)


Поделите текст – Разбијмо медијски мрак!


On Sunday, March 23, 2014 7:45 PM, Bosanski_Kongres <Bosanski_Kongres@hdmagazine.com> wrote:

POKRET ZA REPUBLIKU BOSNU I HERCEGOVINU; Glasnik Nacionalnog kongresa Republike BiH – br. 870;

22. mart 2014.



3. Kurspahic: Dayton bez tajni



Ovaj broj Glasnika se distribuira na preko 78,300 ispravnih adresa.
If you do not want to receive this Online Newsletter just reply with „UNSUBSCRIBE“ in the subject line.


Pise: Muhamed Borogovac

Cesto dobijamo prituzbe na rektora Univerziteta u Sarajevu Muharema Avdispahica, ali smo oguglali na bezbrojne bosanske nezasite ljubitelje vlasti i maraka, i lokalne Staljine, pa nismo nalazili mjesta u Glasniku za njega. Medjutim, neki dan i licno naletih na jednu Avdispahicevu manipulaciju i uvjerih se u njegovu neiscrpnu manipulatorsku energiju. Naime, slucajno saznadoh za slijedecu manipulaciju doticnog, kojom su direktno pogodjeni svi BiH matematicari.

Neki dan krenem da jedan svoj rad predam u jedan naucni casopis preko web stranice casopisa. Na stranici pocnem popunjavati fomular, odgovarati na standardna pitanja: Ime, prezime, naslov rada itd.

I onda dodjoh do pitanja o clanstvu u profesionalnim organizacijama (affiliation). Rutinski upisah svoja clanstva u Americkim profesionalnim organizacijama i onda velim idem upisati i da sam clan Udruzenja Matematicara Republike BiH. Znam da nikada niko formalno nije donio odluku o ukidanju toga udruzenja, tako da Udruzenje Matematicara BiH jos uvijek formalno postoji. Druga je stvar sto su pojedinci sabotirali rad toga udruzenja i sto ono sada ne radi. Sjecam se poslijeratnog entuzijazma BiH matematicara koji su obnovili rad Udruzenja. I sam sam ucestvovao na poslijeratnim sastancima udruzenja BiH matematicara, gdje smo kroz predavanja obavjestavali jedni druge cime se bavimo u Matematici. Zahvaljujuci entuzijazmu profesora Fikreta Vajzovica, Harry-a Millera, Mirjane Vukovic, Huse Fatkica (Predsjdnika) itd. to je godinama funkcionisalo mada je Muharem Avdispahic sabotirao rad Udruzenja. Sjecam se da su dolazili BH matematicari iz cijeloga svijeta. Jedne godine, npr. kada sam dosao na sastanaka sreo sam i Prof. Armina Halilovica sa KTH u Stokholmu. Cak sam platio clanarinu, ne sjecam se sada za koliko godina unaprijed, da bi Udruzenje BiH matematicara makar na taj simbolican nacin podrzao u borbi za opstanak. (Jedna digresija, primjetimo da su Prof. Vajzovic i Prof. Vukovic bili u komisiji koja je izabrala Avdispahica za Redovnog profesora, a o tom izboru mozete procitati na linku koji slijedi iza ovoga clanka.)

Dakle, kao sto podizem zastavu Republike BiH sa zlatnim ljiljanima gdje god stignem, odlucih da na web stranici doticnog naucnog casopisa upisem da sam clan Udruzenja Matematicara Republike Bosne i Hercegovine i potrazih na Google-u adresu udruzenja. Medjutim, evo sta nadjoh:

Bosnian Mathematical Society
Prof. M. Avdispahic
Avde Hume 1
Sarajevo, Bosnia-Herzegovina
Fax: +387-71-444 716

Znaci, legalno udruzenje matamaticara Bosne i Hercegovine ne radi, a u tome je ogromna upravo Avdispahiceva zasluga. On je sabotirao rad udruzenja na sve moguce nacine, jer je imao nerasiscene racune sa velikom vecinom BiH matematicara, ukljucujuci i starije profesore koji su i njemu predavali i kasnija ga izabrali u profesorska zvanja. Medju BiH matematicarima se jos prepricavaju epizode Avdispahicevog bezprizornog ponasanja prema svojim kolegama, kao npr. kada je koristeci svoj polozaj dekana PMF-a naredio portiru fakulteta da ne dozvoli ulazak na fakuletet jednom starijem profesoru, akademiku, cije ime necu navesti iz postovanja jer to je pretpostavljam bilo uzasno ponizenje za njega.

Znaci, kada je unistio rad udruzenja matematicara Bosne i Hercegovine Avdispahic je iskoristio cinjenicu da su mu kao jednom od rukovodilaca bile dostupne informacije i komunikacije na Univerzitetu, te se u svijetu predstvio kao neko ko ovlasteno prima postu od njega izmisljenog, fiktivnog „Bosanskog matematickog udruzenja“.

Tom manipulacijom on je prakticno za ostala svjetska udruzenja matematicara ukinuo legalno Udruzenje Matematicara Bosne i Hercegovine. (Udruzenje sa imenom „Bosansko matematicko udruzenje“ nikada nije postojalo.)

Medjutim, ne radi se ovdje samo o promjeni imena i nanosenju stete legalnom udruzenju BiH matematicara. Provjerio sam sa nekolicinom kolega matematicara u BiH, nikakvo udruzenje matematicara ne radi sada u BiH. Dakle, postoji samo fiktivno „Bosansko matematicko udruzenje“ za koje Muharem Avdispahic prima postu, na gornju adresu u Ciglanama; pretpostavljamo da je to njegova privatna adresa, jer ne znamo nikavu instituciju na toj lokaciji na kojoj bi mogao raditi „Bosnian Mathematical Society“. Znaci, on je uzurpirao pravo BiH matematicara da imaju svoje udruzenje, te lazno se predstavljajuci kao legitimni predstavnik matematicara BiH prisvaja postu koju eventualno salju druga udruzenja matematicara iz svijeta matematicarima Bosne i Hercegovine, misleci da postu salju na legitimno udruzenje BiH matematicara.

Vjerovatno je da BiH matematicari nikada nece saznati za eventualne stipendije ili specijalizacije koje za njih stizu iz svijeta, jer posta stize samo Avdispahicu. Ili tacnije, mozda za postu iz svijeta i eventualne stipendije i specijalizacije saznaju odabrani vjerni pojedinci i pojedinke iz Avdispahicevog kruga nekadasnjih sabotera legitimnog udruzenja matematicara Bosne i Hercegovine.


Slijedi link do jedne od posljednjih kontroverzi koje okruzuju „sarajevskog rektora“.




Pise: Smail Jonuz

Insistiranje na bilo kakvom javnom plebiscitu o vec gotovoj stvari koja je istovremeno i najveca pobjeda u novijoj historiji Bosne i Hercegovine je isto kao kad bi Sjedinjene Drzave raspisale referendum o nezavisnosti od Velike Britanije. Samo pominjanje referenduma je u sadasnjoj konstalaciji odnosa i aktuelnom istorijskom trenutku ne samo suvisna nego i opasna stvar. Nejvece dostignuce od nacionalnog interesa za drzavu Bosnu i Hercegovinu je referendum 1992 kojim je ona stekla nezavisnost ubjedljivom vecinom koju je priznatala cijela medjunarodna javnost. Nista manje nije znacajno ni da je tada kao vazeci najvisi pravni akt bio Ustav Republike Bosne i Hercegovine, a koji nikad nije ponisten i pravno jos uvjek na snazi kao jedini legitimni pravni akt.

Pravo pitanje je na koji nacin ga uvesti u zivot ponovo. Misljenja sam, nikavim plebiscitom nego upornom borbom i van daytonskih instutisija, ali i borbom u samom nametnutom sistemu. Dakle paralelnom metodom i postepenim osvajanjem prostora. Prvo treba nametnuti da ponovo zazivi ono sto su najvaznija nacela i ordedbe tog akta, a u drugoj fazi uvesti i ostatak tako da se u neko dogledno vrijeme cinom neminovnosti i sasvim prirodno uvede cio akt kao faktum.

Inace taj bi akt i danas bio primjenjivan da nasi nisu pristali da pregovaraju sa pobunjenicima protiv ustavnog uredjenja drzave. Onog trenutka kad je nas tadasnji predsjednik sjeo preko puta hajduckog harambase dao mu je legitimitet umjesto da ga ignorise pa bi guslar mogao samo da kupi one-way ticket za Holandiju.

Sto se tice clanka SARENE LAZE LUKAVIH CUVARA DAYTONISTANA, to je jedna gomila dezinformacija koju kao sto rece ing. Cavkic treba sto prije izbrisati.

Sve ono nabrojano niko drugi nece, kao ni dosad, niti moze ostvariti, ako mi to sami ne ucinimo, ne predajuci se u borbi za nasu domovinu.


3. Kurspahic: Dayton bez tajni


U odsustvu bilo kakve zajednicke vizije i bilo kakve ideje ili inicijative kako da pokrenu Bosnu i Hercegovinu ostavljenu na slijepom kolosijeku euroatlantskih integracija, bosanskohercegovacki aktuelni „lideri“ koriste svaku medunarodnu izjavu dobre volje, kao što su americka i evropska uvjeravanja da ce „nastaviti da podržavaju euroatlantske aspiracije vecine gradana“ gotovo kao neku vrstu najave sazivanja „Daytona 2“ za ustavno preustrojstvo bosanske države. Ona se medu federalnim partnerima – iz razlicitih razloga i perspektiva – doživljava kao obecanje, a u vodstvu Republike Srpske olicenom u njenom predsjedniku kao neka vrsta egzistencijalne prijetnje i babaroge.

Cak i kad bi u svijetu postojala politicka volja za neku varijantu „Daytona 2“, a to je malo vjerovatno u kontekstu dramaticnijih medunarodnih kriza i izazova – ukljucujuci pored svih ostalih i sirijsku i ukrajinsku – za bilo kakvu izglednost takvog projekta bilo bi korisno, narocito u bošnjackoj javnosti, demistifikovati okolnosti u kojima je nastajao i postignut dejtonski sporazum, od 1. do 21. novembra 1995. godine.

Prevladujuci bošnjacki narativ dejtonskog mira pociva na posmatranju sporazuma iz perspektive žrtve koju je bezosjecajni svijet pod pritiscima i ucjenama prisilio na ustupke koji su rezultirali ustavom države osudene na nefunkcionalnost. Ta interpretacija istorije amnestira – i cak promoviše u status nacionalnih simbola – bošnjackog vodu tog vremena i njegove najbliže saradnike oslobadajuci ih svake kriticke valorizacije njihove odgovornosti za nesavršenosti sporazuma koji su prihvatili. Ta metafora o iznudivanju ustupaka od žrtve – kao i sve druge mitske interpretacije prošlosti – produbljuje u toj javnosti nepovjerenje prema „medunarodnoj zajednici“ otežavajuci i saradnju u projektovanju i provodenju euroatlantske strategije.

Ovih dana sam, povodom obnovljenih rasprava o takozvanom „Daytonu 2“, ponovo citao izvanrednu studiju Odjeljenja za istoriju americkog ministarstva spoljnih poslova pod naslovom „Tajna istorija Dejtona: Americka diplomatija i bosanski mirovni proces 1995.“ koju potpisuju Derek Chollet i Bennett Freeman.

Radi se o štivu zasnovanom na obilju dokumenata, službenoj prepisci, licnim bilješkama, intervjuima sa cetrdesetak zvanicnika koji su ucestvovali u pregovorima i na nalazima cjelodnevnog seminara na kojem su ucestvovali svi glavni akteri pregovora. Ta temeljito dokumentovana slika dejtonskog procesa u ocima posmatraca otvorenog za cinjenice pokazuje koliko je magle i mitova proizišlo iz potrebe da se „naša strana“ u pregovorima predstavi bezgrešnom ili ucijenjenom.

Uzmimo, recimo, prevladujucu verziju bošnjacke interpretacije pregovora po kojoj su najteži dejtonski ustupci, kao što su ozakonjenje Republike Srpske ili teritorijalna podjela 51 prema 49 posto, dati pod nevidenim pritiskom ili cak prijetnjama.

Dokumenti pokazuju da je za pristanak „u principu“ na te zahtjeve, koji su dolazili od predsjednika Srbije Slobodana Miloševica, bilo dovoljno samo jedno vecernje sijelo sa Izetbegovicem u rezidenciji americkog ambasadora u Turskoj Marka Grossmana 3. septembra u Ankari. Bosanski predsjednik jeste prigovorio na uvodenje naziva Republika Srpska u rani nacrt sporazuma rekavši: „To ime je kao nacisticko ime. Ako ga koristite, dozvoljavate im da pobijede. Ono sadrži ime republika i izgledace kao da imaju zasebnu zemlju“. To je u prethodnim razgovorima s Amerikancima zahtijevao Miloševic kao cijenu sporazuma insistirajuci da ne vidi „kako bi se to drugacije zvalo“. Do kraja veceri –„nakon velikog pritiska“ – Izetbegovic je pristao.

S njegovim pristankom njegov ministar spoljnih poslova Muhamed Šacirbej je na ministarskom sastanku balkanskih šefova diplomatije 8. septembra u Ženevi prihvatio principe buduceg sporazuma koji su znacili i ukidanje naziva Republika iz imena Bosne i Hercegovine i priznanje Republike Srpske kao jednog od dva entiteta na 49 posto teritorije. Sve to je, dakle, prihvaceno i prije nego što su poceli dejtonski pregovori pa prica o nekakvom iznudivanju pod pritiscima i prijetnjama zvuci više kao naknadna interpretacija nemirne savjesti.

Ovaj autor imao je i licno iskustvo s tom epizodom dejtonskog procesa: na dan ženevskog ministarskog sastanka objavio sam na strani komentara The Washington Posta tekst pod naslovom „ … I ne dijelite Bosnu“ u kojem sam apelovao da Holbrooke u Ženevi „insistira na ustavnim umjesto na teritorijalnim pitanjima, s ciljem da se razviju pravni okvir i medunarodne garancije za jednaka individualna i kolektivna prava svih gradana i sve tri etnicke grupe zakljucujuci: „To je kljuc za trajan mir u Bosni i jedini nacin da se sacuva njen integritet“.

Nakon objavljivanja tog teksta Holbrooke me pozvao na razgovor u sjedištu americke diplomatije. Rekao mi je kako to i jeste bila polazna ideja „ali to moraju tražiti strane (u pregovorima) a one to nisu tražile“. – Ni Bosanci? – pitao sam. „Ni oni“ – rekao mi je Holbrooke.

Dokumenti objavljeni u „Tajnoj istoriji Dejtona“ pokazuju sliku tragicne nekompetentnosti bosanske delegacije: rivalstvo Silajdžica i Šacirbeja u nadmetanju ko ce biti bliži Izetbegovicu; trgovinu teritorijama kako bi se održao ranije prihvaceni omjer 51:49; Miloševiceve ustupke u vidu proširenog koridora od Sarajeva do Goražda koji su americki pregovaraci u Daytonu nazvali i „put viskija“ jer je Miloševic na to pristao nakon što je ispijena cijela boca viskija iz koje je on – prema preciznom istorijskom zapisu – ispio cetiri caše i možda odlucujuci ustupak za uspješno postizanje sporazuma u vidu „prepuštanja Sarajeva“ i pristanka na naknadnu arbitražu za Brcko. Pod tim okolnostima je Izetbegovic, na sastanku u svom dejtonskom apartmanu, kojem su prisustvovali i americki državni sekretar Warren Christopher i Holbrooke, dao i konacni nevoljni pristanak rekavši „to je nepravedan mir“ a zatim – nakon krace pauze – tiho dodao: „Ali moj narod treba mir“.

Kad je americki predsjednik Bill Clinton, nakon što mu je tog 21. novembra javljeno da je postignut sporazum, izrazio spremnost da doleti u Dayton da to objavi, Holbrooke mu je odgovorio: „Gospodine predsjednice, Vi ne biste poželjeli da budete ni blizu ovih ljudi ovdje danas. Oni su divlji“.

Clinton je nakon toga objavio postizanje sporazuma u Vrtu ruža Bijele kuce u 11:40 tog 21. novembra 1995.



Kurspahic se „otvorio“, ali prekasno i nepotpuno. Na primjer, kada se neko tako mlako protivi kod tako vaznih pitanja, kao sto je to Izetbegovic radio, prema gornjem svjedocenju, jasno je da to cini samo „reda radi“, da bi sacuvao obraz pred strancima, jer on dobro zna da i stranci preziru ubacene spijune koji rade iza ledja svome narodu.

Nije tu bilo nikakve nekompetencije, nego samo dobro uigrana igra sarajevskih sibicara Izetbegovica, Silajdzca i ostalih koji su tada vec porazenim cetncima uspjesno osnovali Republiku srpsku tamo gdje je nikada nije bilo, a nama je prodali kao odluku svijeta.

U prilog tome da Izetbegovic nije nikakav „naivni dedo“ govori i nanovije, dvadest godina zakasnjelo priznanje vjestaka da suprugu generala Halilovica nije ubila nikakva granata sa „srpskih polozaja“. Kada se zna da su izvrsitelji zlocina iz specijalne jedinice Seve, koja je bila pod direktnim Izetbegovicevim nadzorom, onda covjeku dodje muka kada vidi da ima jos onih koji nam prodaju prevaru kako je Izetbegovic bio naivan i „nekompetentan“.

Na slijedecem linku imamo jos jedno interesantno svjedocenje iz prve ruke da je Iztebegovic vec na samom pocetku potpisao podjelu BiH, tako da je i to jos jedan dokaz da je njegovo toboznje (mlako) protivljenje Holbrooku na kraju rata bila samo predstava, da stranci ne shvate sta se doista desava u Bosni i Hercegovini.

Muhamed Borogovac




INTERVJU Šmeling: Evropska pravda je umrla u Srbiji

INTERVJU Šmeling: Evropska pravda je umrla u Srbiji

Za „Novosti“ govori nemački admiral Elmar Ludvig Šmeling, bivši šef kontraobaveštajne službe NATO. Odgovorni za NATO zločine nisu odgovarali i od tada je sumrak prava

KADA je 1999. uz NATO bombe na Jugoslaviju krenula i nezapamćena medijska histerija po evropskim medijima protiv „groznih Srba“, među retkima koji su stali iza bombarodovanih našao se Nemac, admiral Elmar Ludvig Šmeling, bivši šef Nemačke obaveštajne službe i potonji šef Kontraobaveštajne službe NATO.

Iako je tada bio u penziji, Šmelingov oficirski autoritet bio je dovoljan da u Nemačkoj odjeknu njegove reči: „Stid me je kao čoveka i oficira što moja država treći put u ovom veku napada malu Srbiju!“

Admiral Šmeling ponovo je minulog vikenda bio u Beogradu na obeležavanju 15 godina od agresije na SRJ.

* Aprila 1999. razobličili ste medijski NATO mit o humanitarnoj NATO intervenciji u Jugoslaviji u cilju spasavanja ugroženih Albanaca.

– Da, ukazao sam da su tvrdnje Rudolfa Šarpinga, ministra odbrane tadašnje Nemačke, kako postoji genocidni srpski ratni plan „Potkova“, koji ima za cilj isterivanje Albanaca sa Kosova obična laž, jer takva reč ne postoji ni u srpskom jeziku i očigledno je iz NATO kuhinje. Takođe, javnosti sam ukazao i na zvanična dokumenta Berlina, tačnije Saveznog zavoda za verifikaciju izbeglica iz marta 1999, u kojima je jasno pisalo da u Jugoslaviji ne postoji državni program proterivanja ljudi sa Kosova. Izbeglice i humanitarna kriza u pokrajini počeli su kada su počele da padaju NATO bombe, i to je jedina istina.

* U vrema kada ste stali „iza“ Srba, već devet godina niste bili NATO admiral. Bili ste u penziji.

NEMCI NAJBROJNIJI Na obeležavanju 15 godina od bombardovanja Jugoslavije u beogradskom Sava centru bilo je na desetine intelektualaca, bivših visokih diplomata, generala i naše i drugih armija sveta. Ipak, u oči je upala činjenica da je iz Nemačke stiglo ubedljivo najviše gostiju – čak 30.

– U penziju nisam poslat jer mi je bilo „vreme“ već po diskrecionom pravu vlasti u Nemačkoj da penzionišu oficire koji im nisu po volji. Konkretno, ja sam još u NATO štabu u Briselu, posle ujedinjenja Nemačke, glasno ukazivao na promenu strukture i politike NATO posle ujedinjenja Nemačke pošto je NATO usvajao sve agresivnije doktrine i strategije upotrebe. Do ujedinjenja Nemačke to je bila odbrambena vojna alijansa, da bi se, posle toga, pretvorila u agresivnu. To koincidira sa početkom ratnih sukoba na teritoriji bivše SFRJ, u koje su se aktivno mešali i NATO i Nemačka.

* Odmah posle završetka bombardovanja, u julu, došli ste u posetu Jugoslaviji. Šta ste videli?

– Iako sam obučen vojnik profesionalac, bio sam preneražen stepenom razaranja u vašoj zemlji i ciljevima koji su gađani. Prema Srbima su počinjena dva zločina u jednom. Prvo, zločin je što su bombe uopšte bačene, a drugi, još veći, jeste korišćenje nerazumno velike količine zabranjene municije sa osiromašenim uranijumom i neverovatan broj bačenih kasetnih bombi.

* Čim ste se vratili u Nemačku, protiv Šarpinga, Fišera i Šredera podneli ste Saveznom sudu krivičnu prijavu jer su „prekršili član 80 državnog zakona“, koji zabranjuje upotrebu nemačke vojske u agresivnim ratovima. Kako se to završilo?

– Tužbu nisu uzeli ni u razmatranje. Ipak, u Berlinu smo osnovali potom „Evropski tribunal za mir“ u čijem radu su učestvovali mnogi umni ljudi Evrope i sveta, i taj sud je simbolički osudio i nemačke lidere za bombardovanje Srbije. Pravda i međunarodno pravo su ubijeni bombardovanjem vaše male nezavisne zemlje 1999, mimo odluka SB UN.


Polaganjem venaca na spomenik deci stradaloj u NATO bombardovanju biće obeležen 24. marta – Dana sećanja na žrtve NATO agresije. Na spomenik u beogradskom parku Tašmajdan venac će u ponedeljak, u 12 časova, položiti državni sekretar Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike Negovan Stanković.

Spomenik mališanima stradalim tokom NATO agresije podigle su „Večernje novosti“ sa svojim brojnim čitaocima neposredno po okončanju napada NATO snaga na našu zemlju. Posvećen je uspomeni na 89 mališana stradalih u periodu od 24. marta do 10. juna 1999. godine.

U okviru državne ceremonije obeležavanja 24. marta, Dana sećanja na stradale u NATO agresiji, predsednik Srbije Tomislav Nikolić u ponedeljak će položiti vence na spomen-obeležje stradalim civilima u NATO agresiji na Varvarinskom mostu.

Ministar odbrane Nebojša Rodić u Vranju će cveće položiti na spomen-obeležje poginulim vojnicima, policajcima i građanima Vranja i okoline od 1991. do 2003.

Načelnik Generalštaba Vojske Srbije general Ljubiša Diković položiće cveće na Spomen-obeležje „Herojima 37. motorizovane brigade“ u kasarni „Stefan Nemanja“ u Raški. (B. Ca.)






Информације да је Борис Јељцин изјавио да не постоји опасност од агресије на Русију и да је Парламентарна скупштина Савеза Белорусије и Русије донела резолуцију о прихватању одлуке СР Југославије да приступи савезу тих држава подсећају да је прошло само 65 дана између 16. априла 1999, када се Државна дума Руске Федерације изјаснила за присаједињење Југославије Савезу Русије и Белорусије, и 20. јуна исте године, када је Русија још једном (пот)купљена гнежђењем у групу Г-8“. Занимљиво је, да је на самиту тзв. светске владе, у Kелну, Бил Kлинтон је платио још ситну цену за паралисање бивше суперсиле – прихватио је идеју о делимичном брисању дугова Совјетског Савеза, које наводно Русија треба да врати Сједињеним Државама. На тај начин су, поново, разбијене илузије свих који су очекивали да су се кремаљске дипломате коначно супротставиле војно-политичком монструму који у обличју САД, Европске уније и НАТО-а гази све пред собом ширећи се ка истоку.

На самиту контроверзне Г-8 показало се да прозирни политичко-економски принцип „штапа и шаргарепе не губи на ефикасности колико год пута се примени, када је у питању Русија. Било је јасно да су Русију, ради даљег исцрпљивања и контроле, укљештили њихови највећи економски непријатељиокупљени у тренутно најмоћнију групу светских земаља. Правовремено отвореним „шачицама долара“ „западњацису непрестано и упорно плаћалииспирање мозга руском народу да не осети опасност условљену ширењем Запада. Истовремено, на исти начин, САД су успешно контролисале готово све московске дипломатске процесе.


Уосталом, Запад се определио за тактику која треба да му омогући освајање света доларом, а суштина те тактике је избегавање одлучујуће битке непрестаном контролом моћи потенцијалних непријатеља. Перфидно пробијање ка истоку тзв. квантитативне цивилизације, коју предводе, према схватању Алберта Ајнштајна, декадентне Сједињене Америчке Државе, остварује се у давно планираном и прорачунатом загрљају, наводном сарадњом са свим потенцијалним непријатељима и сталним исцрпљивањем њихове енергије. Због тако успостављене контроле моћи, глобалисти и мегафинансијери из америчке администрације рачунају да ће успети да задрже технолошку предност и створе услове за стабилнију непрестану светску хегемонију. Очевидно је да реакције великих сила на хегемонистичке испаде Сједињених Држава вашингтонске дипломате неутралишу трчањем државних секретара на релацији Лондон – Париз – Берлин Москва – Пекинг, где углавном прете и обећавају, и успевају да куповином кључних људиутврде најновије помаке у мондијалистичком освајању. Будући да су амерички економски, политички и војни ривали потпуно проучени, у механизмима новог светског поретка, на пример у институтима који раде за Трилатералну комисију, Групу Билдерберг“, Ред „Лобања и кости“ и Савет за спољне послове САД, попутРимског клуба“, није чудно што је Вилијам Kоен приликом најављивања стратегије САД до 2015. године (про)рекао да ће будућност Русије зависити, у великој мери, од њене способности да развије привреду, што, пре свега, зависи од стабилних политичких услова:

Русија је постигла напредак у изградњи нових демократских институција, а Сједињене Државе су уложиле огромне напоре, често веома успешне, да са Русијом изграде партнерство на политичком, економском и безбедносном пољу. Споразуми Русије са НАТО помоћи ће њеном интегрисању у већу европску безбедносну архитектуру, а могу и драматично да промене ставове Русије и уобличе другачију безбедносну слику. Војне снаге Русије ће или претрпети знатне промене, укључујући додатно смањење и реорганизацију, или се суочити са процесом прогресивног пропадања. Увођење у производњу знатног броја конвенционалних система оружја зависиће од успешности њеног привредног развоја. Пошто се мистер доларод 1991. године увукао у све поре руског друштва, било је очевидно да је стање у Русији доскора било под озбиљном и ефикасном контролом вашингтонских званичника.

Можда је најбољи показатељтадашње руске (не)моћи било понашање кремаљске администрације у односу на војно-политичке ситуације на геостратешки веома значајном Балканском полуострву. Чини се да су у неколико наврата руски званичници учествовали у политичким фарсама, која су режиране у Њујорку и Вашингтону, а у крајњем су биле најопасније за будућност Русије. У Босни се то догодило у неколико наврата. Kао пример може се навести круг политичког замагљивања у извођењу проамеричке руске администрације који се догодио у вези са притиском на Србе да безусловно потпишу мировни план Kонтакт-групе. Наиме, непосредно после претњи из Вашингтона и Анкаре, након што су Срби оштро упозорени да морају да прихвате план, јавили су се представници руске администрације. Тада је Андреј Kозирев после дужег времена рекао нешто, и то веома важно, у прилог Срба, а то је да Срби у Босни имају право на независну државу и да су Срби испољили легитимну жељу да буду обавештени. Срби су били срећни због помака ка истини.

Међутим, били су још једном обманути. Лист Известија је пренео упозорење, опонашајући Њујорк тајмс, да је увијеност тадашњег српског одговора била срачуната на то да изазове раздор у јединственом фронту великих држава. Амерички ђак, превејани и прилагодљиви дипломата, Виталиј Чуркин, заступао је познате ставове Ворена Kристофера и захтевао да Срби одговоре позитивно и безусловно прихвате план. Српски проблем и српско распеће повећавали су Руси који су „навијали за Србе“. Тако је Павел Грачов храбрио Србе да истрају, тврдећи да им Русија неће окренути леђа. Наоко контрадикторне изјаве биле би чудне,будући да потичу из администрације чувене по томе да се у њој ништа не догађа случајно и стихијно,да се то већ неколико пута од почетка рата није поновило. Занимљиво је да су сваку кампању претњи Србима бомбардовањем пропратили упозорењима да Запад и НАТО немају разлога за тај опасан чин, а после бомбардовања испостављало се да је оно остварено уз сагласност московских дипломата – што ниједном није демантовано. Ипак, тачку на и руске дипломате ставиле су пред највећи прогон Срба у историји и највеће НАТО бомбардовање Срба у Босни, када је НАТО неутралисао војну моћ српских снага дејством по животно важној инфраструктури Републике Српске. Сједињене Државе су саучествовале у прогону Срба из Хрватске, а Атлантска алијанса је решила рат приморавањем Срба да потпишу у Дејтону план контакт – групе и прихвате необичну, скоро неодрживу државу. Реч је о окупираној Републици Српској, чије су границе војно неодбрањиве, у случају напада неке од западних коалиција. Русија је (не)одлучивањем у периоду од 1991. до 2005. године, постала одговорна за постојеће стање на целом Балканском полуострву, а посебно у Србији, Републици Српској, Црној Гори, Македонији и на Косову и Метохији. Предала је Србе на милост и немилост Запада, Ватикана и исламског света. Постала је одговорна практично за све што се догађа на српским просторима.

Оправдање из Москве за историјски прогон и погром Срба у августу 1995. године није могло да буде наивније: нису позвани на састанак Kонтакт-групе 1. августа 1995, па нису учествовали у креирању планова Запада. После операције Одлучан одговор (на шта су то одговарали још се не зна), у којој су авиони НАТО-а изручили на Републику Српску више од пет хиљада тона убојних средстава, извели 3.300 авио полетања, а 863 пута гађалии српске цивилне и војне објекте, Министарство одбране Руске Федерације одлучило је да обуставиприпремеза руско-америчке маневре због бомбардовања Срба“. Као да су се дурили, а били потпуно немоћни руски државници. Нажалост, слични војно-политички трикови у вези с осудом бомбардовања, упозорењима Западу и НАТО-у, маневрима руских војних снага и њиховом заштитом Срба, догодили су се и за време агресије на СР Југославију. Руске дипломате нису ставиле ниједан вето на одлуке и резолуције у Савету безбедности не би ли спречили ширење Запада, нити су учиниле било што делотворније да спрече америчку илуминатску администрацију и њене међународне инструменте да заобилазе Савет безбедности и посебно Генералну скупштину Уједињених нација. Можда је највећи српски проблем, који још траје, што Руси нису учинили довољно да се истином коју добро знају изборе у вези са суђењима Србима. Посматрају западни свет како убија српске патриоте, који су одбраном Србије бранили и Русију у претпољу званом Балкан. Посматрају планетарну фарсу под насловом кадија те тужи кадија ти суди (НАТО агресор суди Војсци Југославије, коју је напао са безбедне дистанце) као да не схватају да је омча намакнута Србима иста она која се стеже око руског врата.

Kада би заборавили догађаје из октобра 1993. године (гранатирање Белог дома, Јељциново упрезање Државне думе и останак на власти гарнитуре купљене за шаку долара, која је и тада отворено добијала дневне инструкције из Беле куће), све наведене политичке фарсе остале би неразјашњене. Занимљиво је да је Бил Kлинтон 3. октобра 1993. године изјавио да САД одлучно подржавају Бориса Јељцина и нагласио да су за изазивање насиља искључиво криви Александар Руцкој и Руслан Хазбулатов, те да су дан касније они ухапшени.

Вероватно не би постојале приче о Русији као следећој жртви, због ширења Запада и Седињених Држава на исток, да свет не зна за амерички хегемонистички концепт, који њихови званичници отворено заговарају и да, истовремено, нескривено и свестрано не руше постојећи светски поредак. Довољно су садржајне и јасне поруке Медлин Олбрајт, објављене 11. марта 1998. године у Тајмсу, да САД више не признају поглавље о суверенитету држава и Весли Kларка да су версајски принципи из 1918. године превазиђени“.

О новом поретку и границама говорио је и француски председник Жак Ширак, после разговора са Хавијером Соланом у септембру 1996. када је изјавио да треба заувек избрисати Јалту и више не стварати нове линије у Босни и Херцеговини. Према истој идеји, на конференцији о безбедности и сарадњи, одржаној почетком фебруара 1995, у Минхену, одлучено је да НАТО мора имати несметану слободу приликом будућих интервенција, а да се у евентуалне интервенције на копну морају укључити и америчке трупе. Готово незапажена била је након тога реакција Генадија Селезњова, председника Државне думе, да је Русија против иницијативе да ОЕБС појача своју контролну улогу, да има право да позива НАТОу помоћ да војним снагама успоставља поредак у одређенимземљамаи регионима, и да према прозваним земљама самостално примењује санкције. После агресије САД и њених сателита на СРЈ, у којој су употребљене НАТО снаге за наметање мира, очевидно је било да се НАТО а и цео Запад проширио, управо на начин који је отворено најављивао. Савезна Република Југославија је окупирана, а потом још једном разбијена, уз помоћ америчких марионета. И даље се ради на уситњавању српских простора и српског националног бића.

Уосталом, нови светски поредак не желе само Американци. Не треба заборавити исламски фундаментализам који такође на својеврстан начин осваја свет. Наиме, познато је да је Неyметин Ербакан предложио нову Јалтугдебинајбогатијеземље запада (група Г-8) и исламске земље(групаД-8) утврдиле нови светски поредак, пошто се, према схватању турског званичника,систем који су трасирали Черчил, Рузвелт и Стаљин већ потрошио“.

С друге стране, с обзиром на убрзавање тзв. историјског времена, вероватно ће се веома брзо показати, да су идеје које су заговарали Виталиј ГригорјевичKалашњиков и Сергеј Иванович Ребров, у вези са распоредом ПВО система С-300 и БУK, могле у доброј мери да спасу Исток од пошасти која, све је јасније, следи услед даљег ширења НАТО-а.

Руси би морали добро да проуче Њукомбов парадокс и да схвате да су изабрали кутију у којој нема сигурне будућности. Јер, док су се у Kремљу снебивали око евентуалне помоћи Србима, американизовани Савет безбедности помогао је НАТО-у да запоседне Kосово и Метохију као кључну геостратешку тачку Балкана. Атлантска алијанса успела је, после свега што је већосвојила, да покрије Балкан у целости, чиме су Сједињене Америчке Државе створиле предуслове за: 1) контролисано ширење конкурентске Европске уније; 2) надзирање медитеранског ривалства Грчке и Турске; 3) надгледање блискоисточног американизованог жаришта; 4) контролу и усмеравање доскорашњег највећег непријатеља Русије, и 5) боље него до сада, с Балкана, настоје да надгледају Арапе, које су кобно завадили управо њујоршки, вашингтонски, стразбурскии бриселски мудраци“.

С друге стране, познато је да Запад намерава да на Балкану заустави и продор исламског фундаментализма ка западу. Наиме, пре поседања и окупације Kосова и Метохије америчка линија истурене одбране, на којој се контролишечувена Зетра, досезала је с прекидомбаш на КиМ-у, до Сарајева, а сада је тзв. зелена трансверзала под потпуном контролом њујоршких наднационалиста. Турску администрацију користе као пса који режи и прети да уједе, а узде су у Стразбуру, јер Турска моли да је приме у Европу.

Тако Сједињене Државе, које према Томасу Молнару нису ни држава, нирелигија,ниисторијска величина, већ случај друштва изолованог од планете, остварују сан да и другима наметну своју (не)културу, а већ је многима на свету јасно да њихово нестрпљење, брзина, бука, кич, извитопереност, безбожност, лакомисленост, успех, похлепа за новцем, итд, производе опасно медиокритетство. Заслепљеност самољубивошћу и самозадовољством спречава Американце да схвате да су опасни за свет, јер су створили, гаје и шире мноштво проблема као што су: дрога, феминизам, порнографија, употреба дувана, хомосексуализам, сатанизам у сектама итд. Затимшто су измислили лекове за све наведено, али лекове који одржавају проблеме, и омогућавајутражење других лекова ради прогреса избог неговања похлепе за новцем.


Нажалост, до 2000. године приближили су се трилатералци посрнулој Русији до самих њених граница. Што је најгоре, Русији мање него икад свесној своје (не)моћи и предстојећих опасности. Вероватно је близу истини тврдња дајепадомкосмичкогброда Марс-96 у Тихи океан срушен последњи симбол Русије као супердржаве. Тог момента пропало је и десет година истраживачког напора неколико хиљада елитних научника. Свемирски удес је подсетио на свештоседогађало током и након разбијања и распада Совјетског Савеза. Више никоме није било чудно што је у Америку емигрирало око 8.000 научника из Русије и штосештета од бекства мозгова процењиваланаоко 50-60 милијардидолара.

О пропадању Русије до 2000. године казују и објављени подаци да се њен национални бруто производ смањио за само неколико година скоро за 30 одсто, односно за више од 220 милијарди долара, и да је више од трећине Руса живело на ивици беде, јер су зарађивали мање од 39 долара месечно. Распонизмеђу десет одсто богатих и десет одсто најсиромашнијих је тада био 27 према један. Сасвим је природно што је у таквим условима на лицитацији продат пакет од 25 процената акција руског Свјазинвеста за само 1,875 млрд. долара непознатој кипарској компанији Mustkom Ltd, иза које, према подацима Руске службе безбедности, стојао у многим земљама непожељни Џорџ Сорос, финансијски подржаван од још непрепознатих мондијалистичких моћника.

Више готово нико не сумња да је тадашња руска (не)моћбила последица изгубљеног хладног рата“. Америкаци, који ништа не препуштају случају, приликом стварања услова задаљудоминацију у свету, ужурбано су експлоатисалипобеду, нестанак биполарног света и створену економско-политичку. Стога је било нормално што се у Русији за време Јељцина расправљало о: актуелној антиправославној кампањи за покрштавање Руса, изгубљеној информационој независности, проценту Јевреја који заузимају руководећа места у водећим руским јавним гласилима, повратку комуниста у органе власти, кризи у војној идустрији, државнојмафији,наглом повећању стопе криминала (1993. године извршено је у Русији 29.000 убистава, а та цифра повећавала се из године у годину), затим о враћању православној религији и древним обичајима, и сл.

Општу државну конфузију повећали су: распуштање KГБ-а, рат у Чеченији, кримски, грузијски и јакутски проблем, велики број избеглица (више од 2,7 милиона) из бивших република СССР, повремено окупљене стотине хиљада демонстраната на улицама Москве, протести радника који су преплављивали земљу (на улице је једном приликом изашло више од 15 милионаљуди), разне секте, фондације и агенције увезене са Запада, појава заједничких америчко-руских информационих институција, и сл.

Можда се права слика руског стања пре четрнаест година може назрети на основу критике коју је лидер руских комуниста Генадиј Зјуганов упутио руским властима осуђујући: офанзиву снаганепријатељски настројених према Русији, уништавање економских основа државне својине инационалне безбедности, државности, духовности и независностиРусије,каои неутралисање војне моћи финансијским гушењем. Међутим, исто тако није спорно да је московска администрација и тада покушавала да стабилизује стање, реформама условљеним са запада. Занимљиво је, и парадоксално, колико је Запад дневно био присутан у Русији, која је требало коначно да дође себи“, по узусима бившег искреног и доследног непријатеља.


Највећа сличност између руске и српске (не)моћи је у истини да је постојеће стање последица не само распада СССРиСФРЈ,већ, пре свега, њиховог организованог разбијања у којем је учествовао Запад предвођен Сједињеним Америчким Државама и Немачком. Сличност је иу томе што у обе средине постоје људи који заговарају амерички став да су обе државе (СССР и СФРЈ) једноставно доживеле колапс, због својих слабости и неспособности, без утицајаса стране. Чак је Запад учинио све да се распади не догоде!?!

Амерички став јетачансамоза оне који нису били сведоци догађаја од доласка Михаила Горбачова на чело Совјетског Савеза и његове чувене глобалистичке, вавилонске „перестројке“. Наиме, многима се још увек чини да супочеткомдецембра 1991. годинепрозападно оријентисани председнициРусије, Украјине иБелорусије прогласили сувереност својихдржава без знања Михаила Горбачова. Био је то, како још увек тврди тада популарни Горби, други пуч у року од шест месеци идефинитиванкрах највеће земље социјализма. (Претходни неуспели пуч догодио се 1. августа исте године,а занимљиво је да је после њега Борис Јељцин добио 7,5 милијарди долара финансијске помоћи, која јеобећана Горбачову на самиту седам најразвијенијих земаља света одржаном јула месеца 1991, у Лондону).Затим се у надмудривању и надметању Михаила ГорбачоваиБорисаЈељцина родила, те 1991. године, нејака нова Русија, која, како је то с поносом рекао пулен америчког председника Борис Јељцин, у Вашингтону 26.септембра 1994, „никоме не прети… Занимљиво је, да је председник Русије само два месеца после априлског референдума (4. јули 1993), накојемје поновоизабран под невиђеним притиском Запада, изјавио грчком недељнику То вима“: „Многи говоре да смо се продали Западу… Тоје погрешно, уосталом, од милијарди које сунамобећаненисмопримили готово ништа“. Немогуће је да није знао да неће добити ништа.

Вероватно се највећа победа Запада над Русијом већ догодила. Било је то у време кулминације руске кризе, 21. септембра 1993, када Борис Јељцин распустио парламент, а Парламент сменио Јељцина. Тада је Председник Русије уз подршку припремљеног дела Армије, тенковима иартиљеријом, приморао депутате у Парламенту на послушност, а затимје суспендовао опозиционе странке и листове и ставио ветона изборнизакон. Индикативноједаје председник Русије све време обавештавао председника САД о догађајима у Москви. Након тог догађаја (авероватно и пре њега) извештавање америчког председника, на основу информација из средстава јавног информисања, постало је уобичајено. Тако је у телефонскомразговору26. јануара 1996. буцмасти Борис подробно описао ситуацију у својој земљи. У Денверу на самиту групе Г-8, 20. јуна 1997, на Kлинтонов захтев, Борис Јељцинје за вечером изнео оцену постигнтог напретка у својој земљи. Наравно, Бил Kлинтон, и лидери бивших земаља ВУ и са простора бившег СССР, пружили су пуну подршку насилним демократским потезима начињеним у циљу остварења и учвршћивања даље демократије. То је било довољно за привремени рускимир.Западје узео Русију подсвоје“. Стоганиконијеизненађенкадасу САД упозориле руске лидере (26. јануар 1994) да је Русији пружена прилика да реформише своју државност и редефинише своју величину, али уз поштовање независности другихземаља, сарадњу, и интеграцијуу светску заједницу. Понашање Русије условљавано је, углавном, економским уценама. Уосталом, администрација Сједињених Држава успоставла јеконтролу над Русијом сталним инсистирањем да руско руководство: 1) уважава договореоконтроли атомског наоружања; 2) настави процес реформи; и 3) поштује границе и суверенитет земаља које су настале распадом Совјетског Савеза. За тај срамни пораз, вероватно се Русија никад неће реванширати, будући да би требало да натера неку америчку администрацију да ракетира своју Белу кућу, или зграду Конгреса.


С другестране,америчка администрацијаје свевреме злоупотребљаваланове односе са Русијом. Централна обавештајна служба САД (ЦИА) непрестано и свестрановећгодинама је изучава личности свих кандидата за председникаРусије и шпијуниралањихове изборне штабове. Руска ПВО је до 2000.године регистровала више од 900шпијунских летова у којима је НАТО осматрао Русију (САД су 6. децембра 1995. лансиралешпијунски сателит искључиво за контролу руске територије). Америчка, формалноневладина, организација НИРС изазвала је негодовање Руса, јер усред Москве нудила по 500-2000 долара свима који су спремни да учествују у антинуклеарним акцијама на територији Русије. Ипак, међузначајније америчке дипломатске дрскости могао би да се уброји гаф америчког амбасадора у Москви, Томаса Пикеринга, који је 9. децембра 1995. годинепровоцираорускинародизјавом: Русија треба да врати Јапану Јужнокурилска острва“.

Много је доказа о тадашњој руској недовољној моћи, условљеној америчким утицајем. Наиме, Русија неколико година није успевала да Kомитет за санкције УН прихвати да се СРЈ снабдева руским гасом. Нико није реаговаокадаје Пјотр Шишов, председник руског парламентарног Kомитета за безбедност и одбрану, обелоданио 12. марта 1995, (дакле 14 и по месеци препризнања Питера Галбрајта и Чарлса Редмана) да АмериканцинаоружавајуХрвате. Сувише објективни руски генерал-мајор Александар Перељакин, командант Источног сектора УНПА, смењенје с финкције у међународним снагама, на захтев САД, под оптужбом да пропушта оружје Србима. Руска администрација се није успротивила смењивању пуковника Андреја В. Демуренка, у мисији УНПРОФОР-а у Сарајеву, након што је доказао да су Изетбеговићеве снаге масакрирале сопствени народ на пијаци „Маркале“, не би ли изазвали бомбардовање српских положаја. Вероватно под утицајем АмериканацаБорис Јељцин готово никада није говорио истину и/или није могао да се држиобећања. На пример, 19. јуна 1995. је веома озбиљноупозорио: Нећемо више никад одобрити бомбардовање у Саветубезбедности“. Нажалост, најжешћа бомбардовања су тек уследила, а из Брисела су нагласили: „Бомбе НАТО-а су средство за убеђивање по налогу УН. Русисусталноу контакту с нама и о свему обавештени. Све наше акције су у складуса одлукама Савета безбедности УН чији је и Русија члан“.

Руској администрацији отворено је речено да ће процес ширења НАТО-а ићи замишљеним темпом без обзира на руско противљење. Kада је уСавету безбедности усвојена одлука о формирању трупа за брзу интервенцију (које су чинили француски, британски и холандски војници) Русија јеостала уздржанабез вета. Kада је руска администрација, након што су настављени напади НАТО-а на Републику Српску, које је лично одобрио Бил Kлинтон, у Савету безбедности, 11. септембра 1995, затражилапрекид бомбардовања, Вили Kлас је унапред упозорио да НАТОнеће прихватити евентуални вето Русије. То значи да је Русија формално имала а стварно није имала право вета. Потврдио је то и председник Русије вајкајући се: Бомбардовање Бањалуке ‚крстарећим ракетама‘ израз је драстичног игнорисања руске политике на Балкану“.

Руси су имали и имају проблеме и у вези с учешћем и командовањемњиховим јединицама у међународним мисијама, а посебна последица изгубљеног хладног рата је тешко материјално стање у њиховој војсци, коју Борис Јељцин покушао да американизује.Американци су, преко Џона Вајта, заменика шефа Пентагона,понудилидареорганизују руску војску. Све што је Борис Јељцин учинио за војску је потпис декрета о приватизацији дела војне имовине, што је могло да се завршикао најобичнија распродаја. Уосталом,печатнаодноспремасопственој армији Борис Јељцин је ставио потписивањем споразума Русије иНАТО, за који је амерички председник рекаодаозначаваепохалнупромену мапе Европе и ново повлачење линија на светској безбедноснојкарти. За исти акт Генадиј Зјуганов је тврдио да је то договор окапитулацији,абритански аналитичари су сматрали да је Борис Јељцин и тог пута дао све за ништа.

ГенадијЗјугановје у једној од предизборних кампања упоредио Бориса Јељцина иМихаила Горбачова са зверима апокалипсе“. После свега што се догодило Русима, сигурно је да су изузетно утицали на садашњи статус Русије. Ушли су у историју и помињаће се док Руси и Русија постоје. На додирници два миленијума, било је и другачијих политичара. Председник Руске думе Генадиј Селезњов је био категоричан да НАТО треба да нестане. Лев Рохлин, у улози председник комитета Државне думе за одбрану, оптужио је руску администрацију да сарађује с агентуром Запада, ради елиминисања руског нуклеарног оружја и распарчавања Русије на низ ситнијих кнежевина“.

После свега што се догодило последњих година две трећине Руса жали за Совјетским Савезом. Многи још верују да Русија неће никад бити потчињена Западу. Верују и у обнављање моћи, јер мало је земаља које се могу похвалити да могу направити летећи тањир, како је то почетком 1997. године учињено у Саратовскомавио-заводу. Не требазаборавитини изјаву Бориса Березовског: Ако будемо сатерани у угао и не остане намникакводругорешење применићемо нуклеарно оружје. Уосталом, да Русија није за распектне би у њу тако често свраћали лидери седам најмоћнијих земаља света. Без обзира што је све тако очигледнос геостратешког становишта: 1) Руси су изгубили битку у претпољу, на Балкану; 2) у тежој су ситуацији него што су били пред нападе Наполеона и Хитлера; 3)понашање званичника из Kремља остало је сумњиво, због недвосмислене сарадње са провереним непријатељем, који је отворено најавио ширење ка истоку (освајање источних простора); 4) наднационалисти су у стратегији до 2015. године планирали да спрече развој и евентуални замах руске привреде; 5) Американци су још једном понизили Русе, када су њихове снаге на Kосмету распршили и распоредили у зоне под контролом агресорских снага (највећи контигент руских трупа стациониран је у зони под америком контролом, а остали у немачкој и француској зони; једна руска јединица је базирана на приштинском аеродрому) и 6) због понашања руске администрације Срби нису сигурни да су избегли даље претње ратом (са Русима или без њих).

Уосталом, остала је енигма шта би се догодило да су нападнути Срби поседовали најсавременије руске системе противваздушне одбране. Можда би Сједињене Државе одустале од агресије, или бије одложили док не припреме операцију у којој би било извесно њихово неутралисање, или би усмерили снаге за стварање марионетске власти у Југославији, која би им допустила присуство на Kосову и Метохији. Да ли је 1999. године била прилика Запада да започне трећи светски рат, оптужујући Русију за помоћ Србима а Србе да угрожавају њихове виталне интересејер поседују опасно наоружање? Сасвим је извесно да би мегафинансијери (велики брат“) учинили све да униште не само системе противваздушне одбране, већ и виталне објекте као што су водопривредни, енергетски и прехрамбени, у припреманој операцији спржена земља“. На срећу то се није догодило.

Kоначни обрачун, као што су предвиђали Пол Валери и Гуљелмо Фереро, ипак предстоји, јер, Запад (због квантитативног приступа животу, простора и сировина) мора на исток, а Исток нема где да узмакне. Српске марионете и даље немају смелости да буду искрене према Истоку и Западу. Русија има шансу да се пред Богом извине Србијии Републици Српској за своју немоћ исказану у време највећег страдања Срба и антисрпско понашање проамеричких, московских администрација и макар се накнадно захвали Србима за неравноправну борбу у свом претпољу. Подразумева се да не треба да опросте Црној Гори свевремено антируско и антисрпско понашање. Извињење Србима било би знак да су Руси постали истински моћни и да се не плаше новог похода Запада на исток.

Наравно, ништа није сада као пре четрнаест година. Садашње понашање Русије показује да је нови светски поредак“, упркос тврдњама мондијалиста, неостварени и неостварљиви сан Запада. Сада је свима јасно шта значи истина да се Кина налази иза Русије и што заједно са све моћнијом Индијом чува Русији леђа. Све је јасније коју улогу су одиграли Срби у супротстављању злу силом, колика год она била.

1Подсећање је направљено на основу новинарског написа објављеног у листуРевија 92 бр. 255, 23. јула 1999, на стр. 6–8, под насловом Kосметска криза још један пораз Русије. Објављени текст је измењен веома мало. Промењене су реченице из садашњег у прошло време.