ОЖИВЉАВАЊЕ ЕКОНОМИЈЕ БЕЗ СТРАНИХ ИНВЕСТИЦИЈА
Наслов овог текста би могао да буде испитно питање и то не само за студенте, него и за професоре Економског факултета, па и за економисте уопште.
Економисти листом, и они провладини и они који критикују владине потезе, шансу за опоравак и бољитак Србије виде само у страним ивестицијама, које, као што рече економиста Вучковић: „Морају доћи што пре!“.
Хм.
А шта ако не дођу „што пре“, па ни уопште?
Као што ће, по свему судећи, и бити.
Уосталом, зар је тога (страних инвестиција) и досад било? Осим нешто мало тзв. гринфилд инвестиција?
Не мора се бити доктор економских наука па правити разлику између куповине и улагања (инвестиција).
Страни капитал је углавном куповао, а не инвестирао по Србији.
Можда би и инвестирао, на пример у фирму као што је „Књаз Милош“, у беочинску цементару и друге, да му (не)српске власти нису отвориле могућност да купује разрађене бизнисе, чију цену никад није лако утврдити. Осим ако сте (не)српска влада, која је успешне бизнисе, уместо да их делимично изнајми инвеститорима, продала углавном за багателу.
Нема привредне гране у Србији у коју би страни инвеститори хтели да улажу, односно инвестирају.
Па на основу чега онда политичари, (што и није неко чудо, јер су дилетанти), али (што је мало чудније) и економисти очекују стране инвестиције?
А, да зло буде веће, нема више ни страним купцима за куповину интересантних фирми и бизниса.
Мрка капа.
А економији је потребно оживљавање. И то: што пре.
Изгледа да већина наших економиста гледа очима страног капитала. Уствари њихово слепило је и јаче.
Страни капитал бар не види у шта би улагао, па и шта би више куповао по Србији, кад је купио већ све што је вредно.
Где то онда економисти виде прилику за прилив страних инвестиција?
Кад се изузме прљава индустрија, која је већ имала најезду на Србију, а чини се да је због рецесије и ту настао застој, који је то разлог остао да страни капитал дреши кесу око било чега у Србији? Једино поводом одлагања нуклеарног отпада. Изгледа да се (не)српска власт и на то оштри. Мењала би „престроги“ закон о екологији.
Неће ли се ваљда наћи економиста који би и тако нешто, то одлагање страног отпада, звао страним улагањем? Тако нешто би тешко урадио и М.Динкић, који је и продају Телекома назвао страном инвестицијом.
Како би, дакле, гласио одговор на питање: Како оживети економију без страних инвестиција?
Сигуран сам да би огроман постотак економиста на то дао одговор: То је немогуће.
У преводу: нема нам спаса.
Додуше, око нас „вриште“ ћупови пуни злата, што одавно рече Митар Тарабић. Али, ко их види и чује? Економисти очито не.
Али, погледајмо овако. Осим за куповину што вреднијих ствари за што мање паре и евентуално инвестирање у профит брзодоносеће појаве, као што су нафта, гас, злато и слично, као и у прљаву индустрију, за шта је страни капитал још заинтересован?
За продају своје робе. И то све више, откако је у не баш догледној рецесији.
Али, ми немамо пара. Ми чекамо паре од њих. А немамо ни нафте, гаса, злата, па да овамо похрле „инвеститори“.
Шта ми уопште имамо, који су то „ћупови злата који леже свуда око нас“, а ми их не препознајемо?
Ти „ћупови“ леже пре свега на око осамдесет одсто наше територије, која је рурална средина. Будући да су још невидљиви и непрепознатљиви страни капитал за њих није заинтересован. Да јесте већ би их, као и све вредно што је овде препознао, покуповао. За багателу. Као и увек.
Те „ћупове“, осим ретких, и то углавном из области агроекономије, домаћи економисти још не виде. Као да су се листом не само школовали, него и родили и одрастали ван Србије, на пример у Америци, а под патронатом Џефрија Сакса и сличних економских идеолога.
Да бисмо те „ћупове“ активирали, морамо обавити следеће:
Најпре се дефинитивно определити за најприроднију, нама у сваком погледу блиску и примерену стратегију економског развоја. А то значи за пољопривредно, прехрамбено и туристичко, а пре свега сеоско-туристичко предузетништво. Направити заокрет од зверњања около и ишчекивања недолазећих спољних инвестиција.
За тај подухват, који ће нам донети и опоравак и бољитак и на стотине хиљада радних места, односно стотине и стотине хиљада директно и индиректно упослених око њега, би нам добро дошле инвестиције.
Вероватноћа да страни капитал у то инвестира није баш нарочита.
Више се можемо надати од малих улагача, што домаћих, што странаца, што наших људи у дијаспори.
И још се нечему можемо надати: да ће нам стране фирме врло радо продавати нама неопходну опрему за извршење поменутог подухвата.
Такође се можемо надати да ће нас колико год је могуће сачекати да им ту робу платимо. Роби је свуда боље него у магацинима. А у периоду рецесије та „гробља робе“ су све пунија.
Наравно, да би се све то одвијало и одвило, први услов је да Србија добије српску, Србији и њеним реалним ресурсима окренуту власт.
Ова садашња то није, а ни досад познати претенденти на власт, ма колико се китили „народњаштвом“ немају ни слуха, ни способности ни воље да уђу у подухват о којем је било речи.
Ми који следимо опцију активног антиполитичарства, чија је суштина увођење науке, компетентности, креативности и предузетништва у политику и истискивање из политике властољубивих, а некомпетентних дилетаната, већ радимо на пројектима за реализацију подухвата који за основу има домаће ресурсе.
И тврдимо, а и доказаћемо, да се економија може оживети и без страних инвестиција, а поготово ако се те инвестиције очекују искључиво од страног капитала, а нарочито финансијског.
И позивамо све невладине економисте, али и стручњаке других профила, да се тргну и окрену земљи у којој живе и њеним реалним могућностима и прикључе нам се у подухвату могућег опоравка и одрживог развоја Србије.
Драган Атанацковић Теодор
http://www.youtube.com/watch?v=J0jjUL07Zr4
Filed under: AKTUELNO, Privreda, Srpske Novine, Srpstvo, Vesti | 2 Comments »