Бити или не бити актуелног режима

Бити или не бити актуелног режима

Аутор: Бошко Обрадовић, Објављено: 23. 10. 2010.

У овом часу очекује се одговор режима по захтеву шест највећих опозиционих медија да се сви ухапшени 10. октобра пусте и бране са слободе. Тренутно је режим на потезу да ли жели да пружи руку народу о чију се већинску вољу оглушио организацијом срамне геј параде и пусти ухапшене да се бране са слободе, кад је већ могао да на слободу пусти осведоченог ратног злочинца и убицу наших војника – Илију Јуришића.

боско

Са којим моралним правом и са које позиције правде малолетницима се продужава притвор на месец дана, преко ноћи доносе нове одредбе законика о кривичном поступку и прети новим насиљем над Србијом, а ратни злочинац се пушта на слободу?

Такође, режим мора да одговори и на пружену руку од стране народа кроз глас шест највећих алтернативних и опозиционих медија који су затражили јавну расправу и нови друштвени договор који би узео у обзир и мишљења маргинализоване и понижене, а већинске Србије која тренутно као да нема свог заступника у медијском и политичком животу. Друштвене тензије треба спуштати, а не подизати, и режим који је најодговорнији за насиље над Србијом 10. октобра мора да се изјасни. Ако не дође до тог преко потребног друштвеног дијалога јасно је да се власт, која је извршила насиље над већинском вољом народа организацијом провокативне геј параде, између ЕУ и сопствене државе и народа определила за ЕУ, и да је за интересе ЕУ спремна да жртвује животе грађана – и полицајаца и демонстраната.

Ми се залажемо за то да се народна воља изрази на медијима и у политичком животу, а не на улици, али – понављамо – режим је на потезу да пружи руку сопственом народу и омогући да се чује другачије мишљење. Притом, што је најважније истаћи, режим сноси главну одговорност за све што се дешава у Србији и ми понављамо захтев за смене надлежних који су претили народу, а на првом месту Слободана Хомена.

Режим је, межутим, очито ушао у ону тоталитарну фазу сличну последњим Милошевићевим годинама на власти, када је изгубио сваки морални легитимитет и почиње да појачава репресију, стављајући у исти кош за хапшења и забране све своје неистомишљенике. То је погрешан пут и што пре мора бити заустављен, а кривци из редова режима који својим изјавама повећавају ионако велике тензије морају поднети оставке.

У Београду, 23. октобра 2010.

Информативна служба Српског сабора Двери

ХОЋЕ ЛИ СЕ ОПЕТ ГЛАСАТИ ЗА СТРАТЕГИЈУ ПОРАЗА?

ХОЋЕ ЛИ СЕ ОПЕТ ГЛАСАТИ ЗА СТРАТЕГИЈУ ПОРАЗА?

У Србији има много партија. Откако је повећан број неопходан за оснивање, са 100 на 10000 оснивача, смањио се и број партија. Што и није толико лоше.

Лоше је, међутим, што ниједна од преосталих партија, просто речено: не ваља.

Све су беспутне, никудневодеће, некреативне и, да у маниру Лазе Костића, створим један нов придев: головласне. Циљ им је гола власт. Ње ради праве најневероватније коалиције, мењају политичка опредељења као Циган коње, удварају се нереалним очекивањима бирача, док им реалне потребе не задовољавају, нити имају начина за то, шлихтају се еунијским комесарима до неукуса, корумпирају своје чланство. И народ, колико могу. У ту сврху су, као скакавци, појели супстанцу, наузимали се кредита; на то и лично богаћење спискали све донације.

Руски бирач може да гласа или не гласа за Путинову партију, која служи томе да Путин спроводи своје самодрштво и у демократским условима.

Ако Рус гласа за ПП (Путинову партију), има и зашта да гласа – за систем у којем и није толико добро, али у којем није ни толико лоше, као што је, на пример, у Србији.

У Русији Путин тајкуне држи на узди, не допушта им да узрокују крајње неповољну социјалну ситуацију. У Србији тајкуни држе у шаци и владајуће и веће опозиционе странке.

Увозе млеко и месо у земљу која би могла да буде својеврсна прехрамбена сила, држе у парлогу десетине хиљада хектара плодне земље, чекајући добру цену за препродају, отимају луку Београд и мењају јој намену, итд. итд.

Укратко: без пардона и задршке узрокују сиромаштво и беду већине становништва. И ником ништа. Председник Србије апелује на њих да помогну народу, да „оперу савест“…

Код Путина би „увукли рогове“ и чинили како им се каже, ако хоће да уопште опстану и задрже своје богатство, па и држављанство.

Кад руски бирач не гласа за ПП има два разлога. Један је што и у Русији основна маса становништва не живи баш сјајно, али ни оволико безизгледно као што је случај у Србији. Други разлог је дефицит стварне демократије, јер у Русији је она само формална.

Индикативно је што сe у Русији за ту стварну демократију залажу и Путиновим спутавањем и дириговањем незадовољни тајкуни. Један од њих је кренуо да у савезу са Горбачовим оснива Демократску партију са намером стварања опозиције и пандана Путину.

На месту руског бирача, до даљњег бих наставио да гласам за ПП, предосећајући куда води и шта ће донети тајкунска демократија.

Демократија је и иначе исприка за владавину олигархије која демосу (народу) може бити од користи, али може бити и потпуно некорисна, па чак и штетна, као што је случај са србијанском олигархијом.

Кад српски бирач размишља да гласа, остају му две опције.

Прва је да не гласа уопште, јер са становишта надања и веровања у бољитак, нема за кога, пошто ниједна позната партија нема никакву осим дефанзивну стратегију, која би се још могла назвати и стратегијом пораза.

Тај пораз је и политичке и економске природе.

Сви потези владајуће коалиције на плану „очувања Косова“, закључно са разблаженом резолуцијом поднесеном ОУН, завршени су поразом.

Са друге стране, позната опозиција, ако се уопште и може назвати тим именом, на истом плану или јалово критикује владајуће, не дајући никакво решење уместо оних које производи владајућа коалиција, или просипа некакве принципијелне „кабинетске мудрости“, које у стварности немају, нити могу да имају икаквог ефекта.

Политички пораз се огледа и у чињеници да  Србија нема опозицију.

Њену политичку сцену за сада попуњавају само головласне странке, странке које осим освајања власти немају никакав други реално остварљив циљ.

У Србији се политичарство као социопатолошка појава развило до крајњих граница.

Економски порази Србије су распродаја друштвеног капитала, под фирмом приватизације, кредитна презадуженост, увоз прљаве индустрије, а, остане ли овакво стање, вероватно ће се у скорије време „увозити“ и нуклеарни отпад.

Врхунац економског пораза Србије је потпуно одустајање од сопствених реалних и одрживих ресурса и капацитета.

Оно се најбоље огледа у занемаривању и маргинализацији пољопривреде. Десило се и нешто чега никад пре није било у кризним временима: српско сеоско становништво је сиромашније од градских сиромаха.

Полазећи од тих чињеница, српски бирач најрадије не би гласао ни за кога. Та опција му је најближа. Многи ће је се вероватно и држати, као што је већ и бивало. Међутим, ако тај бојкот не буде потпун, десиће се као што је бивало и досад. Изгласани, па макар и од стране само трећине бирача, ће направити коалицију и наставити по старом.

То је уједно и друга опција српског бирача, да настави да гласа за стратегију пораза, чак шта више да поново изгласа већ постојећу коалицију. Или неку другу. На пример, коалицију: ДС, СНС и СПС. О томе се већ воде разговори и у јавност пуштају „пробни балони“.

Трећа, засад невидљива или слабо видљива, могућност је настанак и тријумф опције са стратегијом опоравка и развоја.

Та опција, додуше, већ постоји под именом активно антиполитичарство. Окосницу јој чине зналци и предузетници, а потенцијалну подржавалачку базу: пољопривредници, радници, незапослени и, уопште, сви који би да коначно пристојно живе.

Суштина економске стратегије те опције је развијање прехрамбеног и сеоско-туристичког предузетништва, укратко: окретање реалним и одрживим ресурсима и капацитетима Србије.

Та опција и њени заговорници формирају и инструмент за учествовање на предстојећим изборима, АНТИПОЛИТИЧАРСКУ ПАРТИЈУ СРБИЈЕ – УСТАНАК.

А да ли ће се опет гласати за стратегију пораза или за стратегију успеха, коју доноси нова, антиполитичарска опција, не зависи само од квалитета опција, него и од уочавања и препознавања тог квалитета од стране српских бирача.

Драган Атанацковић Теодор