Poželeh te vatrom

25. Oktober um 20:18
Poželeh te vatrom rasutih haljina
mesečinom što do zore srebro lije
lagunama divnim morskim uvalama
brojeći zvezde do samog svićanja
poželeh te uz arije cvrčaka
praćenih morskim sirenama
žuborećom magijom talasa
na pesku strastnim usnama
U glavi rasute haljine
mirisi vina i čokolade
misli smetene svitanje
grlim te,usne te ljube 

u glavi haos noći magije
ljubih ti oka trepavice
usne žedne i dojke divne
ljubih u zračku mesečine

u zračku mesečine polu u snu
pokrih ti nage grudi grudima
ljubeći ti obrve obraze i usne
u svitanju zore celu te uze

Sutra, 27. oktobra, je praznik kod nas veoma postovane svetiteljke, prepodobne mati Paraskeve



Draga braco i sestre,
Sutra, 27. oktobra, je praznik kod nas veoma postovane svetiteljke, prepodobne mati Paraskeve, u narodu nazvane svete Petke, Petkovace ili Petkovice. Negde ovaj praznik zovu Pejcindan.
Sveta Petka potice iz Grcke, rodjena je nedaleko od Carigrada u 10. veku. Posle smrti roditelja povukla se u okolinu Jerusalima, gde je decenijama vodila podviznicki zivot. Vratila se u rodno mesto pred smrt. Njene mosti su potom odnete u Carigrad, odatle u bugarsko Trnovo, potom je cuvana 125 godina u Beogradu, u crkvi na Kalemegdanu, a od 1641. nalazi se u Rumuniji, u gradu Jasiju.
Bilo je brojnih teza o njenom srpskom poreklu. Ovo je naucno odbacio cuveni istoricar, arhimandrit Ilarion Ruvarac. Ova tvrdnja vaskrsla je i izmedju dva rata, a i danas ima pristalica. Medjutim, za hriscanina poreklo svetitelja uopste nije bitno. Vazni su zivot i podvizi, cuda i sve ono sto ga je ucinilo svetim. Tako je i ovu svetiteljku proslavio njen podviznicki zivot u pustinji, bezbrojna cuda koja je ucinila posle blazenog upokojenja, a cini ih i danas.
U Rumuniji je sveta Petka najslavljenija svetiteljka. Stotine hramova njoj je posveceno. Kult svetiteljke, je takodje rasprostranjen u Bugarskoj, Srbiji i Crnoj Gori, Makedoniji, nesto manje kod Grka i pravoslavnih Albanaca, a kod Rusa veoma malo.
Svetu Petku kod nas posebno postuju zene, obracaju joj se nerotkinje, a i ostale u raznim zivotnim nedacama. Njenim danom smatraju petak, jer je svetiteljka verovatno na taj dan rodjena, otuda joj i ime. Tog dana ne rade odredjene poslove, poste, posecuju crkve i mole se sv. Petki. Sirom Srbije i Vojvodine mnogo je vodica i kapela posveceno majci Paraskevi. Podignute su u znak zahvalnosti za molitvenu pomoc nekom od verujucih. Ta su mesta centri brojnih hodocasca naseg poboznog sveta. Brojni su u rodovi koji danas slave svoju krsnu slavu. Ona se smatra prvom u nizu jesenjih slava.

Sv. Liturgija u Hramu Sv. Save u Hanoveru je u 10 casova. Na Liturgiji ce biti osvecena slavska zita i slavski kolaci. Kolo Srpskih Sestara u Hanoveru proslavice sutra svoju slavu.
Srecan praznik zeli vam
Vas svestenik
o. Milan Pejic

Новости и најаве из Манастира Нова Грачаница

Now on www.generalmihailovich.com

at:

http://www.generalmihailovich.com/2010/10/october-17-2010-usa.html

Годишњица Парохије Светог Василија и посета породице Карађорђевић October 17, 2010 / U.S.A.

Новости и најаве из Манастира Нова Грачаница

У недељу, 17ог октобра 2010 г. парохија Светог Василија Острошког у Лејк Форесту је прославила једанаесту годишњицу од освећења. Свету Литургију је служио Епископ Лонгин уз пароха Протојереја Ђуру Крошњара и још неколико свештеника и ђакона. Такође присутни на Литургији су били Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина Карађорђевић. За време прославе, Принцеза Катарина је говорила о организацији Лајфлајн која помаже многу српску сирочад.

После прославе, Епископ Лонгин је са Принцом Александром и Принцезом Катарином обишао Манастир Светог Саве у Либертивилу где је одслужен помен за Краља Петра Другог који је у истом манастиру и сахрањен. Касније, Њихова Височанства су са Владиком Лонгином дошли у Манастир Нова Грачаница где је одслужен помен за Принца Андреја Карађорђевића који овде почива.

http://www.newgracanica.com/novosti/?p=184

The photos below taken by Claudiu Voichin

The only Criminals on Balkan

The only Criminals on Balkan, as always was, are Catholics Nazi – Communist Venture with Moslem militants against Serbs and

Written by: Milovan, Mick, Vesic Orth. Christian freedom fighter from occupied Serbia

Serbian Orth. Christian Church. What sort of International Society is calling Orth. Christians Aggressors and Banditen? Who will dare to bomb Serbia as dangerous criminals for a rest of a World?  Once it was Nazi Criminal daughter molester Benito Mussolini and now „Merciful Angel“ from White House in Washington another daughter molester with his bloody Hooker Hilary. Merciful Angel was a liar: It was a Poofter and child molester. What sort of Angel Poofter & daughter molester can be? As that we, Orth. Christians, do not know what Angels looks like?

World is about to see how many People did Croatian Criminal Tito & Communist killed to come to Power democratically all of it by the Help of British intelligence Services in U.K.s Queens Army Uniforms. Catholic Croatian Communist Tito OHMS! Ethnic cleansing after the War was over?

In spite that 3 million Serbs were convicted to death and Conviction were carried out in Concentration Kemps Jasenovac, Sisak & Jadovno aside other places you are still killing and persecuting today in Concentration Kemp in Hague, torturing and killing only Serbian „Criminals“ who, if they did any Crime it was in self defence of our Families and our door steps for a centuries – homesteads.

Some of American opinions about Organizers (Child molesters) of the War

IMMEDIATE AND OBVIOUS CONCLUSIONS

We can draw some very obvious and immediate conclusions from these news stories which prove that the American people have been lied to once again by our Government and our Media.  I do not intend this list to be an exhaustive one, so if any of you can think of another conclusion, please email me to let me know.

1.  Our Federal Government routinely lies to us — Too many Americans still have trouble believing that Government officials lie to us every single day.  Some politicians seemingly cannot ever tell the truth.  Certainly, President Clinton has proven — beyond a shadow of a doubt — that he has lied to us repeatedly, and much more than the times he has told the truth.  He admitted, under oath, that he lied to a grand jury, to a sitting judge, and to a court of law.  How can we ever believe anything he says to us?

William Murray, a Chairman of the Religious Freedom Coalition, provides his comments on the humanitarian impact of NATO’s actions in the former Yugoslavia.

RT: You’ve examined desecrated and destroyed churches in Kosovo. How extensive is the damage?

William Murray: The amount of damage is incredible, and it was obviously ethnic and religious in nature. The bodies of those who had served there were actually dug up and their bones scattered, the coffins were opened and desecrated, and the crosses and chapels destroyed. And this occurred, literally, to hundreds of churches that were built in the XIII, XIV, XV centuries across Kosovo.

William Murray: I don’t think they can be justified anymore than it would be justified for the United Nations to come in and declare that Southern California should become an independent nation because it has a majority of illegal immigrants from Mexico, which would have been the absolute equivalent with what NATO did with Serbia and Kosovo.

From occupied Serbia by, Communist & NAzi Terrorist Organization – NATO, Poofters!

Share  Yahoo StumbleUpon Google Technorati

ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ СРЕДЊОЕВРОПСКЕ 26. октобар 2010.

ИНФОРМАТИВНА  СЛУЖБА
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ  ЕПАРХИЈЕ СРЕДЊОЕВРОПСКЕ
26. октобар 2010.
Владика Константин у  Клагенфурту

Владика Константин данас у Клагенфурту
(ХИЛДЕСХАЈМ-ХИМЕЛСТИР) Након  канонске посете
Карлсруеу прошле недеље, Његово Преосвештенство Епископ
средњоевропски Г. Константин посетио је поводом парохијске
славе, Свете Петке,  црквену општину и парохију у
Клагенфурту  (Целовец).
Када је у понедељак 25. октобра допутовао у Клагенфурт
,  Владику Константина су поздравили месни парох,
протонамесник Љубомир Радованов,  и градоначелник овога
значајног аустријског града и престонице савезне државе
Корушка, Кристијан Шнајдер.
Данас је Преосвећени Владика служио у 10 часова Свету
Архијерејску Литургију у препуном храму који користи
парохија Свете Петке, а  који припада старокатоличкој
заједници. Саслуживали су о. Љубомир Радованов и
ђакон Жељко Симић из Клагенфурта док је појао квартет
гостију из Епархије  шабачке. Процењује се да је данашњој
Светој Архијерејској Литургији у  Клагенфурту упркос
томе што је радни дан присуствовало око 300-400  верника.

Са Свете Архијерејске Литургије

Квартет из Епархије шабачке поје на богослужењу.
Након Свете Литургије, Преосвећени Владика пререзао
је и  славски колач поводом парохијске Славе, Свете
Петке.
Црквена општина и  парохија за Корушку са седиштем у
Клагенфурту основана је 1996. године. Парохија  је
посвећена Светој Петки, а за богослужења се користи
старокатолички храм у  улици Kaufmannsgasse 11, 9020 Klagenfurt. Осим
овога,  постоји још и филијално богослужбено место у
Филаху (Бељак). Данашњи парох, о.  Љубомир Радованов,
службује у Корушкој од оснивања ове парохије 1996. године. Он
је богослужења у овом граду организовао још 1994.
године, пре оснивања парохије,  док је био српски
православни парох у Грацу. Православну веронауку о. Љубомир са
још једним вероучитељем предаје у државним школама у
Клагенфурту, Блајбургу,  Фелдену, Агнонштајну и Шпиталу
на Драви.
По актуелним  подацима, на територији Корушке живи
4.335 православних верника, од чега је,  према слободној
процени, 4.000 припадника Српске православне цркве.
Епархија средњоевропска има у Аустрији 15 црквених општина
у којима  служи 20 свештеника и два ђакона. Тачан број
православних у Аустрији је споран.  Статистике и
процене варирају од 179.000 до 500.000  верника.
Свету Петку ће са  Владиком Константином прославити и
парохијани Минхена, где ће на сам празник,  27. октобра
у 10 часова, бити служена Света Архијерејска Литургија
у храму  Светог Јована Владимира (Putzbrunner Straße 49,
81739 München-Perlach). Истом приликом  обележиће се и 19 година
од освећења земљишта на коме су подигнути храм и
црквени центар у Минхену.
Света Петка

Света Петка или Параскева (грч. Παρασκευή – петак) је
била хришћанска подвижница из 11. века.
Родила се половином десетог века у граду Епивату у
Тракији  (Пиват – на турском Бојадис), између Силимврије и
Цариграда. Ова светитељка била  је српског порекла, из
имућне и веома побожне породице. Имала је брата
Јевтимија  који се у младости замонашио, а касније био
изабран за Епископа мадитског  (989-996).
Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и
чула  речи Божанског Јеванђеља: „Ко хоће за мном да иде
, нека се одрече себе и узме  крст свој, и за мном да
иде“ (Мк. 8,34), Света Петка свим срцем припаде Господу  и
када одрасте придружи се плејади благочестивих
угодника Божијих. Након смрти  својих родитеља, жељна
подвижничког живота она напусти родитељски дом и оде у
Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, живећи
строгим отшеличким  животом, где се Христа ради
подвизавала све до старости своје. У доба позне  старости послуша
глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој
родни  град, Епиват. Ту она поживе још две године у
непрестаном посту и молитви па се  представи Богу у 11.
столећу. Њено тело би од стране верних сахрањено по
хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ
издвојено од других.
Богоугодни хришћани из тог места су, после јављања
Светитељке у сну извесном Георгију и Јефимији, пронашли
место где су биле  закопане њене мошти, извадили их из
земље и положили у храм светог Петра и Павла  у Епивату
. Њене чудотворне мошти преношене су у току векова
много пута. Најпре у  Цариград, па одатле у Трново у
Бугарској, да би опет биле враћене у Цариград, а  из
Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти Свете Петке
налазе у  румунском граду Јашију.
Широм наше земље налази се велики број лековитих
извора  посвећених Св. Петки. Један од њих је извор Св. Петке
у Калемегданској тврђави у  Београду, где су
Светитељкине мошти дуго времена почивале. (извор: интернет
страница Српске патријаршије)
Информативна  служба
Српске православне епархије срењоевропске
Serbische Orthodoxe Diözese für  Mitteleuropa
Obere Dorfstraße  12
D-31137  Hildesheim-Himmelsthür
SOKAKTUELL@aol.com

Mit Millionensummen fördert die bayerische Landesregierung die Einrichtung eines Forschungszentrums für die Rüstungsindustrie in Augsburg

Newsletter vom 26.10.2010 – Stadt des Friedens

MÜNCHEN/AUGSBURG (Eigener Bericht) – Mit Millionensummen fördert die
bayerische Landesregierung die Einrichtung eines Forschungszentrums
für die Rüstungsindustrie in Augsburg. Der projektierte
„Innovationspark“ in unmittelbarer Nachbarschaft zur Augsburger
Universität soll primär der Entwicklung neuer Werkstoffe für den
Flugzeugbau dienen. Ziel ist explizit, die gesamte
„Wertschöpfungskette“ zu integrieren – von der Grundlagenforschung bis
zur großseriellen Produktion. Augsburg zählt zu den traditionellen
Zentren der deutschen Rüstungsindustrie; während des Zweiten
Weltkriegs beuteten die dortigen Waffenschmieden Tausende ins Deutsche
Reich deportierte Zwangsarbeiter aus. Ungeachtet dieser Tatsachen
bezeichnet sich die Kommune als „Stadt des Friedens“. Kritiker werfen
ihr daher vor, gegen ihre selbst gewählten Prinzipien zu verstoßen und
durch die Ansiedlung von Einrichtungen der Militärforschung einer
„Zweckentfremdung“ von Haushaltsmitteln Vorschub zu leisten.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57931

Eastern Europe Versus the Open Society by Srdja Trifkovic

http://www.chroniclesmagazine.org/2010/10/25/eastern-europe-versus-the-open-society

Eastern Europe Versus the Open Society
by Srdja Trifkovic
Excerpts from a speech to the H.L. Mencken Club, Baltimore, October 23, 2010
Two weeks ago the first “gay pride parade” was staged in Belgrade. Serbia’s
“pro-European” government had been promoting the event as yet another proof that
Serbia is fit to join the European Union, that is has overcome the legacy of its
dark, intolerant past. Thousands of policemen in full riot gear had to divide
their time between protecting a few hundred “LBGT” activists (about half of them
imported from Western Europe for the occasion) and battling ten times as many
young protesters in the side streets.
The parade, it should be noted, was prominently attended by the U.S. Ambassador
in Belgrade Mary Warlick, by the head of the European Commission Office, Vincent
Degert of France, and by the head of the Organisation for Security and
Cooperation in Europe (OSCE) Mission in Serbia, Dimitris Kipreos. Needless to
say, none of them had attended the enthronment of the new Serbian Patriarch a
week earlier. Two days later, Hillary Clinton came to Belgrade and praised the
Tadic regime for staging the parade.
Mrs. Clinton et al are enjoying the fruits of one man’s two decades of hard work
in Eastern Europe. George Soros can claim, more than any other individual, that
his endeavors have helped turn the lands of “Real Socialism” in central and
eastern Europe away from their ancestors, their cultural and spiritual roots.
The process is far from over, but his Open Society Institute and its extensive
network of subsidiaries east of the Trieste-Stettin line have successfully
legitimized the notions that only two decades ago would have seemed bizarre,
laughable or demonic to the denizens of the eastern half of Europe.
The package was first tested here in America. Through his Open Society Institute
and its vast network of affiliates Soros has provided extensive financial and
lobbying support here for
* Legalization of hard drugs: We should accept that “substance abuse is endemic
in most societies,” he says. Thanks to his intervention the terms
“medicalization” and “non-violent drug offender” have entered public discourse,
and pro-drug legalization laws were passed in California and Arizona in the 90s.
* Euthanasia: In 1994 Soros—a self-professed atheist—launched his Project Death
in America (PDIA) and provided $15 million in its initial funding. (It is
noteworthy that his mother, a member of the pro-suicide Hemlock Society, killed
herself, and that Soros mentions unsympathetically his dying father’s clinging
on to life for too long.) PDIA supports physician-assisted suicide and works “to
begin forming a network of doctors that will eventually reach into one-fourth of
America’s hospitals” and, in a turn of phrase chillingly worthy of Orwell, lead
to “the creation of innovative models of care and the development of new
curricula on dying.”
* Population replacement: Soros is an enthusiastic promoter of open immigration
and amnesty & special rights for immigrants. He has supported the National
Council of La Raza, National Immigration Law Center, National Immigration Forum,
and dozens of others. He also promotes expansion of public welfare, and in late
1996 he created the Emma Lazarus Fund that has given millions in grants to
nonprofit legal services groups that undermine provisions of the welfare
legislation ending immigrant entitlements.
Soros supports programs and organizations that further abortion rights and
increased access to birth control devices; advocate ever more stringent gun
control; and demand abolition of the death penalty. He supports radical
feminists and “gay” activists, same-sex “marriage” naturally included. OSI
states innocently enough that its objectives include “the strengthening of civil
society; economic reform; education at all levels; human rights; legal reform
and public administration; public health; and arts and culture,” but the way it
goes about these tasks is not “philanthropy” but political activism in pursuit
of all the familiar causes of the radical left—and some additional, distinctly
creepy ones such as “Death in America.”
Soros’s “philanthropic” activities in America have been applied on a far grander
scale abroad. His many foundations say that they are “dedicated to building and
maintaining the infrastructure and institutions of an open society.” What this
means in practice? Regarding “Women’s Health” programs in Central and
South-Eastern Europe, one will look in vain for breast cancer detection
programs, or for prenatal or post-natal care. No, Soros’s main goal is “to
improve the quality of abortion services.” Accordingly his Public Health Program
has focused on the introduction of easily available abortion all over the
region, and the introduction of manual vacuum aspiration (MVA) abortion in
Macedonia, Moldova, and Russia. Why is Soros so keen to promote more abortions?
Overpopulation cannot be the reason: the region is experiencing a huge
demographic collapse and has some of the lowest fertility rates in the world.
Unavailability of abortions cannot be the answer either: only five European
countries had more abortions than live births in 2000: the Russian Federation,
Bulgaria, Belarus, Romania and Ukraine. The only answer is that Soros wants as
few little European Orthodox Christians born into this world as possible.
Soros’s Public Health Programs additionally “support initiatives focusing on the
specific health needs of several marginalized communities,” such as “gays” and
AIDS sufferers, and promote “harm reduction” focusing on needle/syringe exchange
and supply of methadone to adicts. His outfits lobby governments to scrap
“repressive drug policies.” Over the past decade and a half the Soros network
has given a kick-start to previously non-existent “gay” activism in almost all
of its areas of operation. The campaign for “LGBT Rights” is directed from
Budapest, publishing lesbian and gay books in Bulgaria, the Czech Republic,
Hungary, Slovenia and Slovakia, opening Gay and Lesbian Centers in Ukraine and
Rumania. Its activists routinely attack the Orthodox Church as a key culprit for
alleged discrimination of “LGBTs.”
Education is a key pillar of Soros’s activities. His Leitmotif is the dictum
that “no-one has a monopoly on the truth” and that “civic education” should
replace the old “authoritarian” model. Even under communism Eastern Europe has
preserved very high educational standards, but the Soros Foundation seeks to
replace the old system with the concept of schools as “exercise grounds” for the
“unhindered expression of students’ personalities in the process of equal-footed
interaction with the teaching staff, thus overcoming the obsolete concept of
authority and discipline rooted in the oppressive legacy of patriarchal past.”
The purpose of education is not “acquisition of knowledge”: the teacher is to
become the class “designer” and his relationship with students based on
“partnership.” Soros’s reformers also insist on an active role of schools in
countering the allegedly unhealthy influence of the family on students, which
“still carries an imprint of nationalist, sexist, racist, and homophobic
prejudices rampant in the society at large.”
“Racism” is Soros’s regular obsession, but he had a problem finding it in
racially non-diverse East European countries. This has been resolved by
identifying a designated victim group—gypsies (“Roma”). His protégés now come up
with policy demands to “protect” this group that could have been written by Rev.
Jesse Jackson:
* anti-bias training of teachers and administrators;
* integration of Romani history and culture in the textbooks at all levels;
* legally mandated arffirmative action programs for Roma;
* tax incentives for employers who employ them;
* access to low-interest credit for Roma small family businesses;
* setting aside a percentage of public tenders for Roma firms;
* legislation to fight “racism and discrimination” in housing;
* adoption of “comprehensive anti-discrimination legislation”;
* creation of mechanisms “to monitor implementation of anti-discrimination
legislation and assist victims of racial discrimination in seeking remedies”;
* recognition by governments of “the Roma slavery and the Holocaust through
public apology along with urgent adoption of a package of reparatory measures.”
A budding race relations industry is already in place, with the self-serving
agenda of finding “discrimination” in order to keep itself in place for ever.
To make his agenda appear “normal” to the targeted population, millions of East
Europeans are force-fed the daily fare of OSI agitprop by “the Soros media”—the
term is by now well established in over a dozen languages—such as the B-92 media
conglomerate in Serbia.
The social dynamics Soros uses to penetrate the target countries is interesting.
To thousands of young East Europeans to become a “Soroshite” represents today
what joining the Party represented to their parents: an alluring opportunity to
have a reasonably paid job, to belong to a privileged elite, for many to travel
abroad. The few chosen for the future new Nomenklatura go to Soros’s own Central
European University in Budapest. In all post-communist countries Soros relies
overwhelmingly on the sons and daughters of the old Communist establishment who
are less likely to be tainted by any atavistic vestiges of their native soil,
culture and tradition. The comparison with the janissary corps of the Ottoman
Army is more apt than that with the Communist Party. The new janissaries, just
like the old, have to prove their credentials by being more zealous than the
Master himself.
The key ideological foundation for Soros’s beliefs is the same: that all
countries are basically social arrangements, artificial, temporary and
potentially dangerous. A plethora of quotes from his writings will make it clear
that he thinks that owing allegiance to any of them is inherently irrational,
and attaching one’s personal loyalty to it is absurd. Like Marx’s proletarian,
Soros knows of no loyalty to a concrete country. He could serve any—or indeed
all—of them, if they can be turned into the tools of his Wille zur Macht. In
1792, it could have been France, in 1917 Russia. Today, the United States is his
host organism of choice because it is so powerful, and its media scene is open
to penetration by his rabidly anti-traditionalist and deeply anti-American
worldview and political agenda.
Textbooks and educational curricular reforms pushed by Soros in Eastern Europe
indicate that he is trying to perform crude dumbing down of the young. Within
months of coming to power in October 2000 the “reformists” within Serbia and
their foreign sponsors insisted that schools—all schools, from kindergarden to
universities—must be reformed and turned from “authoritarian” institutions into
poligons for the “unhindered expression of students’ personalities in the
process of equal-footed interaction with the teaching staff, thus overcoming the
obsolete concept of authority and discipline rooted in the opressive legacy of
patriarchal past.” They started with primary schools, with a pilot program of
“educational workshops” for 7-12 year olds. The accompanying manual, sponsored
by UNICEF and financed by the Open Society, denigrades the view that the purpose
of education is acquisition of knowledge and insists that the teacher has to
become the class “designer” and his relationship with students based on
“partnership.”
The reformers devote particular attention to the more active role of schools in
countering the allegedly unhealthy influence of the family on students, which
“still carries an imprint of nationalist, sexist, [anti-Roma] racist, and
homophobic prejudices rampant in the society at large.” The time-honored Balkan
tradition of slapping childrens’ bottoms when they exceed limits is now
presented in the elementary classroom as a form of criminal abuse that should be
reported and acted upon. Traditional gender roles are relativized by “special
projects” that entail cross-dressing and temporary adoption of opposite gender
names.
Soros’s vision is hostile even to the most benign understanding of national or
ethnic coherence. His core belief—that traditional morality, faith, and
community based on shared memories are all verboten—is at odds even with the
classical “open society” liberalism of Popper and Hayek, by whom he swears. His
hatred of religion is the key. He promotes an education system that will
neutralize any lingering spiritual yearnings of the young, and promote the loss
of a sense of place and history already experienced by millions of Westerners,
whether they are aware of that loss or not. Estranged from their parents,
ignorant of their culture, ashamed of their history, millions of Westerners are
already on the path of alienation that demands every imaginable form of
self-indulgence, or else leads to drugs, or suicide, or conversion to Islam or
some other cult.
To understand Soros it is necessary to understand globalization as a
revolutionary, radical project. In the triumph of liberal capitalism, the
enemies of civilization such as Soros have found the seeds of future victory for
their paradigm that seeks to eradicate all traditional structures capable of
resistance. The revolutionary character of the Open Society project is revealed
in its relentless adherence to the mantra of Race, Gender and Sexuality. His
goal is a new global imperium based that will be truly totalitarian. But he is
making a colossal miscalculation. He does not realize that the unassimilated and
unassimilable multitudes do not want to be the tools of his will to power.
Illegal aliens in America, Algerians in France, Turks in Germany and Pakistanis
in Britain have their own, instinctive scenario, and it does not entail leaving
Soros and his ilk in positions of power, or alive.

PROEVROPSKA STRANKA I OSTALI

PROEVROPSKA STRANKA I OSTALI

Na političkoj sceni Srbije postoji samo jedna partija sa jasnim, makar i pogrešnim, odnosno nesigurnim ciljem.

To je Proevropska stranka, koja se još uvek zove Demokratska stranka, što je pomalo preopširno i nedefinisano, budući da su u Srbiji sve stranke demokratske i budući da se nekakve nedemkratske ili antidemokratske stranke ne mogu ni registrovati.

(A pošteno govoreći nemaju ni dovoljan broj za osnivanje stranke, tj. 10000 osnivača, koji bi potpisali i overili Izjave osnivača.)

Sve ostale, osim Proevropske, odnosno Demokratske stranke su čak i besciljne, a kamoli da imaju neki dobar, koristan i kratkoročno ili bar dugoročno ostvarljiv cilj.

Odmah da se razumemo, ja nisam čak ni simpatizer, a kamoli član pomenute Proevropske, odnosno Demokratske stranke.

Ali, činjenice su činjenice, čak i kada nam se ne sviđaju.

Neko će reći da ovde ima još proevropskih partija, da je to odnedavno i druga po veličini Srpska napredna stranka.

Ali, čelnici te stranke su donedavno zagovarali gotovo antievropsku opciju, tako da se ovo presvlačenje mundira pre može protumačiti kao oportunizam ljudi kojima je dojadilo da ne budu na vlasti, iako su joj stalno bili blizu, nego kao nekakvo njihovo, a pogotovo izvorno opredeljenje.

Osim toga, SNS nema iza sebe istorijat borbe za ulazak u EU, ni kadrove koji su verzirani za taj proces, ni ikakve značajnije podržavaoce u redovima komesara i ostalih EU-zvaničnika.

SNS se samo pridružila opciji koju očito smatra politički profitabilnom.

 

Pridruženica toj opciji  je i „transformisana“ SPS. A razlozi su joj, ma šta ko pričao, vlastoljubivost.

Što ne znači da Proevropska, odnosno Demokratska stranka, takođe ne pati od te “boljke”.

Da bi u Srbiji nastalo ono o čemu se, ali uprazno,  priča, da bi, dakle, nastao nekakav faktički dvopartijski sistem, na njenoj političkoj sceni bi trebalo da postoji i još neka ciljno profilisana stranka osim Proevropske, tj. Demokratske.

A nje nema.

Ni levo, ni desno.

Jer nema ni levice, ni desnice (ne mislim na ekstreme, koji su minorni ne samo programom nego i brojem aktuelnih i potencijalnih pristalica).

 

Koštunica je možda svojevremeno mogao da osnuje stranku desnog centra, SRPSKU STRANKU, pa da je tako ili slično i nazove.

Umesto toga on je osnovao Demokratsku stranku Srbije, a ne Srba.

Ta SRPSKA STRANKA ne bi bila proevropska, ali uvažavajući realnost ni radikalno, pa ni uopšte antievropska.

Samo bi prevashodno vodila računa o interesima države u kojoj većinu čine Srbi i bila bi evroskeptična.

Jezičak, i to bitan, na vagi političkih stremljenja i intresa bi predstavljala nekakva SRPSKA PROEVROPSKA STRANKA, koja bi baštinila dva cilja i predstavljala koalicionog partnera ili PROEVROPSKOJ ili SRPSKOJ stranci, kada bi to, kao što se desilo na prošlim izborima, zahtevali izborni rezultati.

Ali, batalimo se priče šta bi ili šta je moglo biti.

Pogledajmo kako jeste.

Realnost je da u Srbiji postoji samo jedna profilisana i velika partija, Proevropska, odnosno Demokratska stranka.

Ostali su nebitni.

Zato kada ta paritija govori da EU nema alternativu, zapravo misli na sebe i tvrdi, pa i ne baš neopravdano, smatra da ona (DS) nema alternativu.

I to je do daljnjeg tačno.

Ne mislim da će tako i ostati, a ponajviše zato što se i sam, naravno sa drugima, angažujem oko nastajanja i osnivanja te alternative, koja će u sebi objediniti sve ono što nedostaje na političkoj sceni Srbije i otići i korak dalje.

Ime, bolje reći prezime, te tek nastajuće alternative je ANTIPOLITIČARSKA PARTIJA SRBIJE.

Ova partija ima jasno prepoznatljiv cilj: oporavak i razvoj Srbije sa polazištem i uporištem prevashodno u domaćim održivim resursima i kapacitetima.

A to su pre svega, premda ne i jedino: moderna, konkurentna poljoprivreda i isti takav seoski turizam.

Nije antievropska, ali ne smatra da je ulazak u EU jedina alternativa.

Pronacionalna je, ali ne i nacionalistička.

I što je možda i najbitinije: okosnicu joj čine komeptentni, ljudi od znanja, i preduzetnici, koje ne bi trebalo brkati sa kapitalističkim mogulima izraslim u privatizacijskom cunamiju.

Podržavalačka osnova su joj zapostavljeni i osiromašeni poljoprivrednici, koje će uključiti u moderno prehrambeno-turističko preduzetništvo i promeniti im ne samo status, nego i ekonomski položaj.Na bolje, naravno.

Razlog za podržavanje APS imaju i radnici, koje je petooktobarska kapitalistička revolucija ne samo osiromašila, nego i obespravila. Jer APS, između ostalog, popunjava i prazninu koja zjapi usled nepostojanja ikakve programom iole ozbiljne stranke levog centra, odnosno socijaldemokratije.

 

Dok APS ne izraste, a tek je počela da raste, sa svim početnim „boljkama“ i problemima, Proevropska , odnosno Demokratska stranka, će biti jedina partija koja ima snage i mogućnosti da bude na vlasti.

ANTIPOLITIČARSKA PARTIJA SRBIJE svojim jasno profilisanim ciljem, ostvarljivom vizijom i programom, kao i kvalitetom kadrova već jeste alternativa jedinoj sada velikoj i jakoj partiji na političkoj sceni Srbije, Proevropskoj, odnosno Demokratskoj stranci.

Međutim, brojem kadrova, članova, simpatizera i popularnošću nije.

Promena te situacije je njen kratkoročni, dolazak na vlast srednjoročni, a oporavak i održiv razvoj Srbije dugoročni cilj.

Bez ostvarenja prvog i drugog, neće biti moguće ostvariti ni treći, dugoročni cilj.

Dragan Atanacković Teodor

 

www.apsorg.rs

Preminuo jadan od nasih prvih haiku pesnika

Sa zaljenjem Vas obavestavamo da je danas 25.10.2010. godine preminuo jadan od nasih prvih haiku pesnika ( i u posleratnoj Jugoslaviji) – gospodin Slavko Sedlar iz Vrsca.

Rodjen je 1932. godine u Jezerskom kod Krupe, u Bosanskoj Krajni.

Godine 1980. godine, sa seminarom Aleksandra Nehgebauera, prihvata haiku sa zenom i krece na haiku putovanje. Ucestvovao je u brojnim projektima i idejama koje su otvorile put ka popularizaciji haikua na Balkanu.

Haikui su mu objavljivani u mnogobrojnim casopisima u zemlji i van nje.
Dobitnik je veceg broja nagrada, priznanja i pohvala (bascho Haiku festival, City of Perth Library Haiku Competicion, mainichi Haiku Contest, Genkiss!…)

Svoje zbirke haiku pesama je nazvao Takvost. Prva je objavljena 2008. godine, a druga (Takvost 2) i treca  (Takvost 3) ove 2010. godine. Broj objavljenih stihova se nadovezivao tako da poslednji objavljeni stih u knjizi Takvost 3 nosi broj 780 i glasi:

Kakva neznost
Lipa cvetom miluje
Okov tamnice

Slava mu!

Putujuce haiku drustvo

(: obavestenje o smrti prosledila Sasa Vazic, danas 25.10.2010.
: Korisceni biografski podaci iz knjige Takvost 3)

Ovo je moja reakcija na „Utisak nedelje“ i bilo bi dobro ako možeš da ga objaviš.

Ovo je moja reakcija na „Utisak nedelje“ i bilo bi dobro ako možeš da ga
objaviš.

Pozdrav,

Brana

TV B92

Olja Bećković

Beograd, 26.10.2010.

Predmet: Otvoreno pismo Olji Bećković

U situaciji kada ogroman broj stanovnika Srbije živi ovako bedno za B92 i
vas lično najvažnije je šta JK i Čeda Jovanović misle o Paradi ponosa! Vas
više zanima jedna manja grupa ljudi sa neprirodnim i nenormalnim seksualnim
opredeljenjem (ako bi ih bilo 1% to bi bilo katastrofalno za Srbiju) nego
kako se u Srbiji može bolje živeti! Ovde nije važno da li ste vi i glavni
urednik B92 pripadnici te grupe. Mnogo je važnije što se pridružujete onim
stupidnim realiti TV programima i mnogim drugim budalaštinama koje gledamo,
po principu „Hleba i igara“!

Ja sam vam se više puta pismeno obraćao ukazujući na to da je za Srbiju
najveća šansa za bolji život razvoj seoskog turizma i poljoprivrede. Ali, vi
mi niste ni odgovorili! B92 otvoreno ne želi da izveštava o onome što nam
može doneti bolji život! I g. Zaharije Trnavčević se pridružuje takvom
konceptu. On se na Prvom kongresu o ruralnom turizmu u Kragujevcu veoma
pohvalno izrazio o seoskom turizmu, ima ime i uticaj na javno mnjenje.
Medjutim, ili mu neko zabranjuje da radi na ovoj temi, ili on nije pošten
čovek, ili je ostario pa više nema snage!

Glavni razlog što mi ne koristimo te svoje velike mogućnosti je –
neinformisanost najvećeg broja stanovnika Srbije o tim mogućnostima! Prvi
koji bi ovom pitanju trebalo da se na pravi način posvete jesu naši
političari! Medjutim, oni su toliko samoživi i sebični pa rade najviše na
tome da se lično obogate dok su na vlasti (da li postoji neki siromašan
političar, aktivan ili penzionisan, u poziciji ili u opoziciji?).

Drugi koji bi trebalo da se bave ovim pitanjem su – novinari! Logički
posmatrano, uz ovako moćne medije, ovaj problem bi trebalo veoma lako da se
reši. Ali, nažalost, u Srbiji nema ni istraživačkog ni nezavisnog
novinarstva! Novinari su uglavnom sluge političara i rade samo ono što im
ovi narede!

Naravnon niste vi krivi zbog toga što ste takvi kakvi jeste i kako vas je
najbolje ocenio Velja Ilić! Vi ste, isto kao i naši političari, proizvod
zakasnele prvobitne akumulacije kapitala koja se ovih decenija dešava u
Srbiji!

Nadam se da će se ovaj proces u Srbiji završiti brže nego u danas razvijenim
kapitalističkim zemljama, da će u Srbiji na vlasti doći normalni političari,
da će se pojaviti novinari-profesionalci i da će sunce konačno ogrejati i
stanovnike naše napaćene zemlje.

Ja znam da današnji „novinari“ u Srbiji ne smeju da objave ovakvo pismo u
kojem se o njima ne govori u superlativu o njima i njihovim mentorima,
političarima, pa sam ovo pismo objavio u Glasu Dijaspore, jednom od retkih
mesta gde se može čuti i neka druga priča od one koju nam serviraju.

Diplomirani turizmolog

Branislav Bajagić

www.seoski.in.rs