Дежер: Одржавање Параде поноса је важно за Србију

Komentar DN urednika Glasa Dijaspore:

Srbiji je važnije da se rešavaju prioritetniji problemi i diskriminacije! Momentalno je za Srbiju prioritet broj jedan da se zadovolje osnovne potrebe od egsistencijalnog značaja po narod pa onda da se pobrine o luksuzu i neshvatljivima paradama odvratnosti nazvanih ponosom!!!
Naj neuljudnija i najneprihvatlivija diskriminacija je diskriminirati gladni narod od bogatih trpeza političkih i ko zna kojih takozvanih elita. Odkud uzima Evropa sebi za pravo da upire prstom u našu tobožnju diskriminaciju homoseksualaca kad joj  celokupni političko-privredno-državni sistem podčiva na diskriminaciji najnižeg reda držeći masu gladnog nedužnog sveta na odstojanju od svojih bogatih trpeza.Možemo slobodno otvoriti pitanje diskriminacije pa će se ubrzo uočiti da je Evropa izvoznik diskriminacije broj jedan rame uz rame sa Amerikom.
Svet ima važnijih diskriminacija po čovečanstvo da rešava od diskriminacije lažnih ponosa. Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

Политика

Дежер: Одржавање Параде поноса је важно за Србију

Венсан Дежер

БЕОГРАД – Шеф делегације Европске уније у Србији Венсан Дежер изјавио је данас да је одржавање Параде поноса у Београду веома важно јер ће на тај начин Србија показати да у њој нема дискриминације по питању сексуалне опредељености.

„То је питање система вредности и борбе против дискриминације”, рекао је Дежер на конференцији о путу Србије у ЕУ у протеклих десет година која се одржава у београдском хотелу Континентал.

Дежер је рекао да није питање да ли ће у Београду бити пет или шест Парада поноса, већ да се покаже да у Србији постоји систем вредности у коме нема места дискриминацији.

Парада поноса ће у Београду бити одржана у недељу, 10. октобра.

Бета
објављено: 05/10/2010
  • facebook
  • twitter
  • stampanje
  • posalji prijatelju

Последњи коментари

Milena Zoranović | 05.10.2010. 20:05

Smešno je i necivilizaciski da se toj temi posvećuje toliko vremena,jer je očigledno smisljena kao i sve prevare do sada koje su uzdrmale ovu planetu.Nisu svi maloumni da veruju u tu priču.

Dragan Pavlovic | 05.10.2010. 20:18

Ukoliko ova lica nisu diskriminisana,nema potrebe za „paradom ponosa“.U slucaju da jesu,trebalo bi ovu „setnju“ nazvati demonstracijom.

Vladimir Đilas | 05.10.2010. 21:12

Pa, ako je za Evropu…

Auf mehreren Gipfeltreffen setzen Berlin und Brüssel in diesen Tagen ihren Kampf um Einfluss in Ostasien fort

Newsletter vom 05.10.2010 – Asiatische Gipfeltage

BERLIN/BRÜSSEL (Eigener Bericht) – Auf mehreren Gipfeltreffen setzen
Berlin und Brüssel in diesen Tagen ihren Kampf um Einfluss in Ostasien
fort. Die Aussicht auf profitable Geschäfte der deutschen Industrie
mit China veranlasst die Bundesregierung, Gespräche über den weiteren
Ausbau der Wirtschaftsbeziehungen zu führen. Die Volksrepublik zieht
in wachsendem Maße deutsche Rekordinvestitionen an und wird in Kürze
mehr deutsche Produkte abnehmen als die Vereinigten Staaten. Zugleich
setzt Berlin seine Bemühungen fort, die eigene Position in den Ländern
rings um China zu stärken. Ein neues EU-Freihandelsabkommen mit
Südkorea, das am morgigen Mittwoch unterzeichnet wird, eröffnet
insbesondere deutschen Unternehmen neue Chancen – auf Kosten der
italienischen Industrie. Das Eskalationspotenzial, das die Einkreisung
Chinas durch die führenden westlichen Staaten mit sich bringt, lässt
der aktuelle Territorialstreit zwischen Beijing und Tokio um eine
Inselgruppe im Ostchinesischen Meer erahnen. Spannungen stehen zudem
zwischen der EU und Myanmar bevor. Berlin versucht den Druck auf
Myanmar zu erhöhen, das für China eine herausragende geostrategische
Bedeutung besitzt, und fordert, in der Abschlusserklärung des heute zu
Ende gehenden Gipfels der EU sowie 19 asiatischer Staaten scharfe
Kritik an der Regierung des Landes zu üben.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57911

Nice Guys Finish Last Diana Johnstone

http://www.nspm.rs/nspm-in-english/nice-guys-finish-last.html
Nice Guys Finish Last
Diana Johnstone
понедељак, 04. октобар 2010.
On October 5, 2000, the regular presidential election process in Yugoslavia was
boisterously interrupted by what Western media described as a “democratic
revolution” against the “dictator”, president Slobodan Milosevic. In reality,
the “dictator” was about to enter the run-off round of the Yugoslav presidential
election which he appeared likely to lose to the main opposition candidate,
Vojislav Kostunica. Rather than support the democratic electoral process, the
United States trained and incited activists to take to the streets and replace
it by a televised spectacle of popular uprising. Probably, the scenarists
modeled this show on the equally stage-managed overthrow of the Ceaucescu couple
in Rumania at Christmas 1989, which ended in their murder following one of the
shortest kangaroo court trials in history. For the generally ignorant world at
large, being overthrown in an uprising was meant to prove that Milosevic was
really a “dictator” like Ceaucescu. Being defeated in an election would have
tended to prove the opposite.
In contrast to Ceaucescu, the murder of Milosevic was accomplished slowly,
indirectly, over many years. But October 5 marked the day on which effective
political power in Yugoslavia was seized by foreign Great Powers, mainly by the
United States. Proclaimed president in confused circumstances, Kostunica was
weakened from the start. The Western favorite, Zoran Djindjic, was installed as
Serbian prime minister and a few months later violated the Serbian constitution
by turning Milosevic over to the International Criminal Tribunal for Former
Yugoslavia (ICTY) in The Hague – for one of the longest kangaroo court trials in
history.
The self-styled “Democratic” politicians in Belgrade labored under the illusion
that throwing Milosevic to the ICTY wolves would be enough to ensure the good
graces of the “International Community”. But that was not enough, and the
demands for more have continued to this day. Sending Milosevic, Generals Nebojsa
Pavkovic, Sreten Lukic, Vladimir Lazarevic and Dragoljub Ojdanic, Admiral
Miodrag Jokic, Radovan Karadzic and Vojislav Seselj, among others, has done
nothing to remove the stigma from Serbia. On the contrary, cooperation with The
Hague tribunal has above all served to confirm Serbia’s collective guilt. After
all, if even Serbs consider their own leader responsible for all the wars in
Yugoslavia, who else will object? The trumped up theory of a “joint criminal
enterprise” to create “Greater Serbia” was used to blame every aspect of the
breakup of Yugoslavia on an imaginary Serbian conspiracy. The scapegoat turned
out to be not just Milosevic, but Serbia itself. Serbia’s guilt for everything
that went wrong in the Balkans was the essential propaganda line used to justify
the 1999 NATO aggression, and by implicitly endorsing this guilt, the
“democratic” leaders effectively undermined Serbia’s moral claim to Kosovo.
In June 1999, as bombs were destroying bridges and factories, Milosevic gave in
and allowed NATO to occupy Kosovo under threat of carpet bombing that would
destroy Serbia entirely. But he set conditions – which the United States
proceeded to ignore.
His successors surrendered unconditionally, and fled from a less perilous battle
– the battle to inform world public opinion of the complex truth of the
Balkans.
Not only the “Democratic” leaders, but many Serbs who could not understand why
NATO bombed their country preferred to echo the NATO line, in order to escape
from isolation. They would say, what happened in Yugoslavia was all the fault of
one man, Slobodan Milosevic. But we are not like him, we are nice. Get rid of
him, and all will be well.
That did not work because the diagnosis of the problem was wrong.
By a complex convergence of events, Yugoslavia served as an experimental field
for the American project to remake the world. Yugoslavia was an experimental
field for hard power, in the bombing of Yugoslavia, but also and even more so
for soft power: propaganda and manipulation. Techniques tried out in Yugoslavia
were later used in one country after another – notably the “color revolutions”
which began in Belgrade on that October 5.
Serbia has been and continued to be the victim of an historic injustice and the
object of ongoing slander. It is understandable, probably inevitable that Serbs
try to escape from this intolerable present by projecting themselves into a
mythical heroic past or a mythical idyllic future within the European Union. To
some extent this may reflect a generational split, with an older generation
recalling the mythical past and the younger generation anticipating the mythical
future.
Meanwhile, I have the impression that Serbia’s pro-Western leaders are very
confused about the present. It strikes me that these leaders, who identify so
closely with the West, totally fail to understand it. Sometimes I have the
impression that the Serbian bourgeoisie identifies with a kinder, gentler
America that may have existed in the past, but does not exist today. They appear
to believe, quite sincerely, that being nice to the West, the West will be nice
to them. They don’t know with whom they are dealing. They don’t seem to have
heard of a familiar American saying, “Nice guys finish last”. In this ruthless
world, being nice simply means that you are a loser, and that it costs nothing
to keep cheating and beating you.
The United States and its NATO satellites are engaged in a world conquest of a
new kind. It is active everywhere and yet almost invisible. The grotesquely
enormous U.S. military machine continues to seek “full-spectrum” military
superiority to control everything that goes on from underground to outer space,
with close to one thousand overseas military bases around the globe, and
vigorous programs to transform the erstwhile defense forces of other countries
into specialized “tool boxes” for use in whatever war the U.S. may see fit to
start anywhere in the world. Every day the United States engages in joint
military exercises with client States at some point or another on the
globe. Being an ally of the United States entails being unable to defend
oneself, but being able to help the United States attack some other country.
And nice guys finish last.
Serbia’s stigmatization continues. Western newspapers ignore Serbia unless there
is something negative to say. In France, the weather maps that show temperatures
in world capitals skip over Serbia – a non-country. The only ones who manage to
break through this barrier are tennis stars – apparently the sports world has
its own autonomy. But not everyone in Serbia can be a tennis star. Outside the
tennis courts, Serbia continues to bear the stigma of “extreme nationalism”,
“ethnic cleansing”, “the worst massacre in Europe since World War II”, even
“genocide”.
The persistence of this stigmatization calls for explanation. It was only a few
years after the end of World War II that the Federal Republic of Germany was
accepted into NATO and recognized as an ally of the West. The rapidity of
Germany’s rehabilitation had two reasons which do not apply to Serbia. First of
all, Germany was an industrial power-house, an economic power whose recovery was
essential to the economy of the victorious United States itself. Second, there
was the common enemy: the Soviet Union.
Some Serbs have obviously hoped that the “common enemy” factor could help
rehabilitate Serbia. The common enemy being, in this case, Islam. Some admirable
friends of Serbia entertain this hope, quite sincerely, but with all due respect
I wish to voice objections to this approach.
One must keep in mind the role assigned to Serbs in the war game: that of racist
enemies of Muslims. This stereotype is only reinforced when Serbs say anything
against Muslims. The U.S. game has been to use support for Muslims in Bosnia and
Kosovo to please leaders in the Muslim world. In 2007, the late congressman Tom
Lantos, who at the time was chairman of the House foreign affairs committee,
referred to independence for Kosovo as „just a reminder to the predominantly
Muslim-led governments in this world that … the United States leads the way for
creation of a predominantly Muslim country in the very heart of Europe.“
The myth of Serb “genocide” against Muslims serves to make US and Israeli wars
against Muslims look almost humanitarian in comparison. To see things in terms
of a conflict between the Christian West and the Muslim world plays into the
hands of those who used Yugoslavia as their experimental laboratory for
conquest. It fails to grasp the big picture. It points to the wrong enemy. It
was not the Muslim world which destroyed Yugoslavia, it was NATO. It was not the
Muslim world that detached Kosovo from Serbia, or could have done so – it was
NATO.
As a personal note, I must tell you that when I have visited Algeria and Libya,
I have encountered intellectuals whose sympathy is with the old Yugoslavia and
with Serbia. This is true also of Turkey, which may be more surprising.
In the context of the NATO project of world conquest, the choices made by Serbia
have broader significance than may be perceived. When Serbia turns its back on
the rest of the world in its single-minded desire to win approval from the NATO
powers that stole Kosovo, it is proving that aggression pays.
Serbia will not be treated as an equal until it fights back on the propaganda
front. So long as the nation is stigmatized as “genocidal”, it cannot make any
claim to Kosovo, or to anything else. A pariah nation can only beg on its knees.
Shakespeare wrote these lines,
“Who steals my purse steals trash… but he that filches from me my good name robs
me of that which not enriches him, and makes me poor indeed.”   Let me say that
the loss of Kosovo, however brutal and unjust, is minor compared to the loss of
Serbia’s good name. Serbian leaders have set the wrong priorities, putting
futile gestures to recover Kosovo ahead of serious efforts to restore Serbia’s
reputation.
Serbia does not have the military force to recapture Kosovo from NATO. It cannot
fight successfully on the hard power battlefield. But it could at least try to
fight on the battleground of words, images, ideas.
The totally biased trials in The Hague were designed to justify NATO aggression
by establishing Serbia’s guilt. And yet, the long trial of Milosevic, and the
current endless trial of Vojislav Seselj, have failed to do so. However, this is
hidden from world public opinion. The real faults of those defeated politicians
are insignificant compared to the implications of their demonization. Serb
patriots should make use of the testimony in those trials to establish the truth
and restore Serbia’s honor. They should do research, write book, make films,
talk to the world. Not only the world, but even more the younger generations of
Serbs, should be made to understand the tragedy – not to weep, nor to seek
revenge, but to know the truth and live in freedom, independence and
dignity. Only the truth can make you free.

ANTISRPSKI ŠOVINIZAM I RASIZAM ALBANACA

ANTISRPSKI

ŠOVINIZAM I RASIZAM ALBANACA

– U vezi etimologije imena SRBIN –

Piše: Prof. Dr. Kaplan BUROVIĆ, akademik

Antisrpski šovinizam i rasizam Albanaca poznat je širom sveta, pa su bili prinuđeni da ga priznaju i sami Albanci. Jedan od njih je i Ismail Kadare, najznačajniji enverovski književnik albaske literature. Samo što on, priznajući da su njegovi Albanci rasisti, „zaboravi“ da nam kaže da je i lično jedan od tih rasista.

U vezi šovinizma i rasizma Ismaila Kadare, pisali smo čitavo jedno poglavlje u delu PRAVO LICE ISMAILA KADARE, objavljeno na albanski jezik još 1992, dok je na srpskom i francuskom jeziku objavljeno godine 2001. Pisali smo i po raznim studijama i člancima, svukud gde se ukazala prilika, dokazujući šovinizam i rasizam Kadarea sa njegovim praktičnim stavovima, i – posebno – sa njegovim stavovima po njegovim umetničkim i publicističkim delima.

Što je istina, nisam jedini koji je konstatirao šovinizam i rasizam Kadarea: još kada nam se busao u prsa za marksizam-lenjinizam i proleterski internacionalizam, još kada nas je hapsio i osuđivao za antistalinizam i kao „sluge buržuaske ideologije“, pisali su za šovinizam i rasizam Kadarea i Srbi G.Ratinović, B.Pavlović, francuzi P.Bario, Patrik Beson i drugi. Pisali su i sami Albanci, Enea Nauni, šta više i vlah Albanije Misto Šunda.

Kadare je manifestirao svoj šovinizam i rasizam ne samo protiv susednih naroda sa Albanijom i Albancima, već i protiv najudaljenijih, i protiv Kineza, koji – dok su u Kini umirala deca od gladi – skidali su hleb sa njihovih usta i slali Ismailu Kadare i njegovim Albancima. Na poseban način je Kadare manifestirao njegov šovinizam i rasizam protiv vlaškog etnosa Albanije i nacionalnih manjina, kojima dan-danas ne priznaje ni pravo jednog bukvara, štavive ni pravo da se nazivaju nealbancima, ono što su, jer bi hteo da se busa u prsa kao njegov kolega, albanski akademik, prof. dr Mark Krasniqi, da nam je Albanija čisto albanska, nastanjena ekskluzivno od Albanaca, da tamo nema manjinaca, iako zna sasvim dobro da je imala i ima, štoviše mnogo više od bilo koje druge države Balkana: samo vlasi čine oko 20% stanovništva!

Najdivljiju mržnju on je manifestirao prema Slovenima, a među njima, na poseban način prema Srbo-Crnogorcima i Makedoncima, stvar ova koju su Albanci, uopšte uzev, nasledili u gene od dana njihovog islamiziranja, podložeći se muslimanskom fundamentalizmu i propagandi turskog okupatora, a na poseban način od dana prisvajanja miteva i mitema za njihovo navodno poreklo od Ilira i Pelazga, kod kojih se ovaj Kadare često oslanja ne samo u njegovom stvaranju, već i u njegovim praktičkim stavovima, svakodnevnim, iako sasvim dobro zna da Albanci nisu autohtoni i da apsolutno nikakvu genealošku vezu nemaju sa Ilirima, utoliko manje i sa Pelazgima.

Rekosmo da Kadare njegov antisrpski šovinizam i rasizam manifestira skoro svugde po njegovim umetničkim i publicističkim napisima. Koliko za primer spominjemo njegove novele: SVATOVI SU SE SLEDILI, POLITIČKI EMIGRANT, DOSIJE X, u njegom tobože naučnom delu AUTOBIOGRAFIJA NARODA U STIHOVIMA (Koju mu je parodizirao njegov kolega Petraq Risto!), zatim članci KOSOVO: UPOZORENI ZLOČIN, NAJVEĆA SRAMOTA U ALBANSKOJ PROPAGANDI i dr.

Na poseban način Kadare je manifestirao svoj antisrpski šovinizam i rasizam preko njegove „etimologije“ imena SLOVEN-SLAVJANIM, koju nam izvodi iz latinskog scllavum (= „rob“) i imena SRB, koju nam izvodi iz latinsko-vizantijskog servum (= „sluga“). Zato, u ovoj studiji, zauzećemo se iskljičivo sa ovim „etimologijama“.

Konstandin VII PORFIROGENET (905-959), imperator i vizantijski istoričar, u vezi etimologije nacionalnog imena SRB-SRBIN, piše:

„Pošto su dva brata (Srba,- KB) nasledili vlast od oca, jedan od njih, pošto je uzeo polovinu naroda, ode kod imperatora Vizanta Heraklija. Imperator Heraklije ga dočeka dobro i dade mu jednu oblast da se smesti u temi Thesaloniqi (Soluna), u Serviji (Današnji grad SER, u jugo-zapadnoj Makedoniji, u Grčkoj,- KB), koja se od tog vremena nazvala tim imenom. Srbi se na jeziku Vizantinaca nazivaju „SERVUM“. Odatle, po narodnoj tradiciji, nazivaju se „SERVILA“ cipele robova i „XERVULIAN“-i oni koji obuvaju ove sirotinjske cipele bez vrednosti. Srbi su dobili ovo ime iz razloga što su se potčinili imperatoru Vizantije. Posle izvesnog vremena ovi Srbi pomisliše da se vrate u njihovo mesto i imperator ih posla tamo. Ali, kad su prešli reku Dunav, pokajaše se i javiše imperatoru Heraklije preko stratega Beograda, da im se da jedno drugo mesto za smeštaj. I, pošto je sadašnja Srbija i Paganija (nalazi se između Neretve i Cetine, u Hercegovini,- KB), kako je nazvano mesto Zahumljana, Terbunija i mesto Konavljana, bila pod vlast imperatora Vizantinaca, i ova su mesta opustošena od Avara, koji su prognali otuda latine, a koji sada žive u Dalmaciji i u Durrah, imperator smesti u ova mesta Srbe, koji su bili potčinjeni vizantijskom imperatoru. (K.PORFIROGJENET: DE ADMINISTRANDO IMPERIO, Budapest 1949, str. 152-153.)

Pre svega delo Porfirogeneta je sumnjivo, jer – kako je to istakao Jovan Deretić – postoji mogućnost da je falsifikovano od Vatikana sa antisrskim inkrustacijama. Ali, iako ga budemo uzeli onako kako ga imamo, Porfirogenet ima i nema pravo: ima pravo kao istoričar, ali nema pravo kao etimolog, što je manifestirao i u njegovom delu – DE THEMALIBUS, gde i u vezi etimologije imena grada EPIDAMN – DURRHACHIUM (današnji Durrës) povodi se za legendama i narodnim etimologijama, koje nemaju ništa istinito i naučno.

Istina je ono što kaže Porfirogenet da su se Srbi, u njihovoj predbalkanskoj domovini, u Rusiji, podelil u dve grupe, od kojih jedna siđe na Balkan i druga delimično ostade u Rusiji i, tokom vremena, slila se sa Rusima, dok delimično se iseli u pravcu Evrope, Centralne i Zapadne, gde se slila sa Česima, Slovacima, Polacima i Nemcima. Ovi su Srbi poznati pod imenom LUŽIČKI SRBI. Ovo nam ime nedvosmisljeno dokazuje da su se oni nazivali tako – SRBI – još u staroj postojbini, pre njihovog silaženja na Balkan.

Istina je i ono što kaže K.Porfirogenet da se SERVIA Jugozapadne Makedonije, u temi Thesalonići Grčke, nazvala tako „od tog vremena“, znači – od kad su se tu smestili Srbi, koji su toj oblasti i gradu dali svoje ime. Sledstveno, oblast i grad su uzeli ime od Srba, a ne obratno.

Ali nije istina da su se Srbi na jeziku Vizantinaca zvali SERV – sa značenjem „sluga“.

Glas R u srpskom jeziku je ne samo suglasnik, već i samoglasnik, kad se nađe između dva suglasnika, kao u slučaju SRB. Na vizantijskom jeziku, antičko grčki i naših dana, ovaj glas je samo suglasnik, kao i u mnogim drugim jezicima sveta. Da bi izgovorili ovo ime srpskog jezika, Vizantinci i svi drugi imaju potrebu da iza suglasnika S dodaju jedan samoglasnik, koji je obično E ili Ë u onim jezicima koji imaju ovo muklo E.

Vizantijski i grčki jezik nemaju naš glas B. Sledstveno, ovaj glas reči drugih jezika zamenjuju sa glasom V.

Ovako ime SRB, na vizantijskom i grčkom jeziku uzima oblik SERV, što – fonetičkom koinčidencijom – kontaminira se sa latinsko-vizantijskim SERV(UM) („sluga“). U narodu, kod neukih, ove fonetske koinčidencije su baza njihovih „etimologija“, koje obično nazivano narodnim, jer nemaju ništa naučnog. Ovako i K.Porfirogenet, polazeći od narodne etimologije i fonetskih koinčidencija ovih dveju reči, postavio je znake jednačenja među njima, jer taj je horizont imao na polju etimologije. Ali kod K.Porfirogeneta, kao i kod naroda, ne verujemo da je imalo što za osudu. Porfirogenet polazi od narodne etimologije, dok narod tog vremena sigurno se družio sa ovim Srbima i video svojim očima da nisu bili ni robovi i niti sluge, već slobodni ljudi.

Kod oblika SERB ne isključuje se i njegova etimologija od apelativa SERBON, kako nalazimo zapisano njihovo ime u hronikama, gde se govori o Pelazgima, u čijem su sastavu bili i sa kojima su ovi – SERBONI – i došli po prvi put na Balkan. A kad su tu stigli Iliri, posle više od 1.000 godina, povukli su se preko Dunava, zajedno sa svojom braćom Sarmatima i Andima: Ptolomej ih beleži na Kavkazu u II veku naše ere.

Srpski naučnici su ime SRB vezivali etimološki sa apelativom srp = „sredstvo rada“. (JUGOSLOVENSKI LEKSIKOGRAFSKI INSTITUT: ENCIKLOPEDIJA JUGOSLAVIJE, Zagreb, 1968.)

Mi smo mišljenja da se vezuje sa SERBONI. SERBON mora da je bilo ime njihovog boga. U prastara vremena mnogi su se narodi nazivali po imenu boga kojemu su se klanjali. Tako su se Dardanci zvali po imenu njihovog boga Dardanos, zatim Daorci, Duli, Parti, i dr.

Da apelativ SRB – SRBIN ne potiče od latisko-vizantijske reči SERVUM, dokazuju nam pre svega:

1.– Činjenica što su se ovako zvali Srbi još u svojoj predbalkanskoj domovini, pre njihovog konvertiranja u „robove“ i „sluge“ vizantijskog imperatora Heraklija.

2.– Heraklije nije zarobio Srbe i nije ih doveo u Makedoniju kao robove, pa ni kao sluge. Oni su sami došli, štaviše i u sporazumu sa imperatorima, znači – bez borbe, a da bi naselili od Avara opustošene oblasti i da bi obnovili njihovu ekonomiju, kao i da bi je odbranili od novih pustošenja.

3.– Kad su se dosadili u Makedoniji, Srbi se iseliše i odoše preko Dunava, svojevoljno. A ovo znači da u Makedoniji oni nisu bili ni robovi niti sluge nikoga, već slobodni, jer istorija čvečanstva ne poznaje roba i slugu, koji se po svojoj voli iseljava i ide gde mu volja.

4.– Nema primera na svetu, bilo i jedan jedini, da se neko nazvao rob, pošto ga tako nazvao i tretirao robovlasnik, utoliko manje da se tako – robovi – nazvao sav jedan narod, pa bilo i sluge.

5.– Kad su stigli na Balkan Srbi, robovlasnički sistem se raspadao i upravo je invazija na Balkan raznih naroda iz Centralne Evrope doprinela raspadu robovlasničkog sistema i uspostavljanju feudalnog, što znači – za oslobađanje i onih robova koje su tu našli, a ne da i sami dobrovoljno postanu robovi i sluge.

Mislimo da je ovo istina u vezi tretiranih etimologija i dolaska Srba na Balkan, a ne ono što propagandiraju Ismail Kadare sa njegovim kolegama.

Akademija nauka Albanije, Institut Istorije, u delu BURIME BIZANTINE PËR HISTORINË E SHQIPËRISË, Tirana 1975, objavljuje i gornji citat K.Porfirogeneta. U vezi njegovog pretendiranja da „sada žive u Dalmaciji i u Durrah“ latini, ova Akademija (konkretno: albanski istoričari Koço Bozhori i Filip Liço) dodaje ovu belešku na str. 23:

„30) Informacija Porfirogeneta nije tačna, što se tiče romanizirane populacije, koja je živela na dalmatinskoj obali mora i u Durrës. Ona ne odgovara stvarnosti, štoviše u X veku, kad piše Porfirogenet“.

Tako je, ne odgovara istini, ali ta populacija nije bila ni albanska. Od godine 548, kad su Sloveni zauzeli borbom Durrhachium, u Durrës i u Dalmaciji žive Sloveni, a ne Albanci, kako nam to pretendiraju albanski istoričari.

Ali ostavimo ovo i vidimo naše pitanje.

Samo u vezi populacije nije istina informacija Porfirogeneta?! A njegovo pretendiranje za etimologiju imena SRB od SERVUM, odgovara li istini, gospodo Albanci?! Zašto za ovo niste postavili nikakvu belešku u podtekstu?! Da možda niste i vi istog mišljenja sa njim?! Sigurno je da ste istog mišljenja sa Porfirogenetom kad god on kaže ono što se vama sviđa. Pa kako vam se  može svideti jedna takva laž, ako vi niste antisrpski šovinisti i rasisti?!

Sama činjenica što ste reproducirali ta njegova antisrpska pretendiranja, jasno govori da ste antisrpski šovinisti i rasisti. Kad ne biste bili to i kad ne biste hteli da činite antisrpsku šovinističku i rasističku propagandu u krilu Albanaca, vi ne biste reproducirali te reči Porfirogeneta, utoliko više jer one nemaju ništa zajedničkog sa istorijom Albanije i Albanaca, jer se i vaše delo naziva VIZANTIJSKI IZVORI ZA ISTORIJU ALBANIJE. Ili u istoriji Albanije ulazi i etimologija Porfirogeneta za ime SRB?! Znači, inkludiranje te etimologije sa vaše strane u pomenuto delo nema drugi cilj do samo da indoktrinirate Albance sa antisrpskim šovinizmon i rasizmom.

A ovo nam potvrđuje odjek koji je imala među Albancima ova „etimologija“ Porfirogeneta, tačnije – vaše citiranje, gospodo albanski akademici.

Prvi je Ismail Kadare, koji preko svoje „studije“ MBI EPOSIN E KRESHNIKËVE, štampana u listu DRITA, Br. 950, dt. 11. februar, Tirana 1979, čini odjek toj „etimologiji“. Ali, kao što ovaj plagijator ima običaj, pretstavlja nam etimologiju Porfirogeneta kao nešto originalno, kao njegovo otkriće, „etimologa“ Ismaila Kadare. Znači, nigde ne spominje ni delo BURIME BIZANTINE PËR HISTORINË E SHQIPËRISË, bože sačuvaj i ime Porfirogeneta.

Ovaj Kadare, koji nam se busao u prsa i za marksizam-lenjinizam i proleterski internacionalizam, nije se zadovolio objavljivanjem te antisrpske neistine u pomenutom delu, već nam to ponavlja i u mnoga druga njegova dela. Koliko za primer, vidite i njegova dela AUTOBIOGRAFIA E POPULLIT NË VARGJE dhe RA KY MORT E U PAMË. Vidite što konkretno kaže u ovom poslednjem (imamo u ruke drugo izdanje, Tirana 2000, str. 99 i 193): „…“sloveni“ znači  r o b o v i…Ako ima Srba koji pate za poreklo njihovog imena od reči „serv“, sluga…znači ako ima Srba koji se ranjavaju od ovoga…“

Jonuz Dini, koji je završio Visoku školu Albanske Partije rada („komunističke“) „V.I.LENIN“ u Tirani, prosleđuje Kadarea sa svojim romanom SHPATË E DASHURI, Tirana 1982, str. 128, gde tekstualno piše:

„…državnici tog vremena (Vizantie,- KB)… pokazali su se tako širokogrudi i glupavi, da su smandrljali potpuno, zovući Srbe blizu Konstantinopolja i čineći im mesto u temi Soluna u Serviji (koja se naziva ovako jer je bila rezervat najamnika, slugu imperije), odakle su uzeli i ime koje nose danas: SERVIA – SERBIA, serv – Serb…“

Akademik Skënder Shkupi prosleđuje Jonuza Dini pišući tekstuelno, između ostalog:(Sloveni) dođoše na Balkan da bi postali sluge Rimljana, kao što imaju i ime „serbus“, koje znači „servus“. Kaplan Burović ima duboko zadovoljstvo da bude „sluga“ „slugu“…“ (SHKUPI, Skënder: „Qëndrim i pështirë i një pseudoshkencëtari“,- list ALBANIA, Tirana, 25. maj 1999, str. 10, kol. 5.)

Evo kako Albancima, štaviše i ovima koji nam se busaju u prsa za marksizam-lenjinizam i proleterski internacionalizam, kako im se sviđaju one stvari kojima se kleveće protiv drugih naroda, na poseban način protiv susednih naroda, naročito protiv Jugoslovena, protiv Srba, i odmah ih prihvaćaju kao neosporne istine, zastupaju ih uporno i šire na sve strane i na sve moguće načine, kao sasvim neospornu naučnu istinu, štaviše i sa ciljem da duševno i psihički ranjavaju Srbe, da bi ih ponizili i ubedili da su rasa robova i slugu, te da, prema tome, oni treba da poreknu tu prezrenu robovsku srpsku rasu i da se izjave za Albance (Memento: „Kaplan Burović ima duboko zadovoljstvo da bude „sluga“ „slugu“…“!!!). Utoliko više da bi kalemili i kultivirali kod svojih Albanaca takve nakaradne rasističke misli i raspoloženja prema Srbima, da pothranjuju i potstiču njihov antisrpski šovinizam i rasizam, pošto, prema ovim robovima i slugama, što se nazivaju Srbi, Albanci su „sinovi orla“ – kako to pretendira „komunista“ Kadare na str. 100, praveći nam se kao da ne zna da su ih tako – „sinovi orla“ – nazvali turski okupatori, što je albanski prevod turskog naziva Osmanlije, a što na turskom jeziku isto tako znači „sinovi orla“. Praveći se kao da ne zna da su i time Turci smišljali izjednačenje i turciziranje Albanaca, prelazeći od njihove dotadanje izjave „Musliman sam, elhamdurilah!“ na „Turčin sam, elhamdurilah!“.

Pa zašto nam, zaboga, svedoči sve ovo, ovaj stav Kadarea i njegovih kolega?! Za marksizam-lenjinizam i proleterski internacionalizam, za njihov korektan stav, naučan stav, ili za jedan sasvim tendenciozan stav, duboko antinaučan, nacionalistički i nakaradan, šovinistički i rasistički bez presedana, bazdiv i ogavan. Kadare je sred Pariza, preko lista LE MONDE, priznao da su Albanci jedan rasistički narod, ali je zaboravio da kaže da je i lično on, ne samo jedan od tih rasista, već i njihov učitelj, odgajivač i indoktrinator tim besprizornim rasizmom.

Koliko da se zna: Kažemo Ismailu Kadare i njegovim kolegama da Srbi ne samo što ne „pate za poreklo njihovog imena od reči „serv“, sluga“, ili od navodnog Sloveni = „robovi“, već niti znaju za to, ni oni sa visokim obrazovanjem, kamoli i oni obični. Većina njih ne znaju ni za Porfirogeneta. Ali zato znaju sasvim dobro, ne samo oni sa visokim obrazovanjem, već i Srbin analfabeta da reč Sloven-Slavjanin (ili kako nas nazivaju Albanci sllav!) ne potiče iz latinskog scllavum = „rob“, niti ime Srb od vizantijske reči servum = „sluga“, utoliko manje da su ovi, Sloveni i Srbi, bili ma kada robovi i sluge bilo koga. Da Albanci imaju takve nakaradne pretenzije za Slovene i Srbe, verujemo da su sada saznali, iz ovog mog napisa. Ali ja kažem Srbima i svim Slovenima da nisu svi Albanci takvi, kao „komunista“ i „internacionalista“ Ismail Kadare sa njegovim kolegama. Većina Albanaca sada su dokazali dokumentima i činjenicama da se ne slažu sa šovinističkim i rasističkim stavovima Ismaila Kadare i njegovih istomišljenika, sa njihovim falsifikatima istorije njihovog naroda i istorije drugih naroda, posebno srpsko-crnogorskog i makedonskog naroda, što – kako vidite – čine jednim fanatizmom i posebnom preokupacijom, ne samo da bi ranili Srbe duševno i psihički, da bi ih ponizili i uvredili, da su tobože rasa robova i slugu, već i da bi ih ubedili da se odreknu te prezrene srpske rase i da se izjave za Albance, jer ovi ne samo što nisu robovi i sluge, već su i „sinovi orla“!!!

Ismail Kadare sa njegovim „komunističkim“ kolegama, kao što su kljukali i hranili Albance sa lažima i falsifikatima, da bi ih indoktrinirali sa netrpeljivošću, mržnjom, sa šovinizmom i rasizmom prema susednim i najudaljenijim narodima, na poseban način prema Srbima, mogu da nastave sa ovom praksom, pa i optužujući nas da smo postojali i stojimo na pozicije šovinizma i rasizma. I sigurno da će nastaviti sa tom njihovom ideologijom, dok se ne digne albanski narod na noge da pokaže mesto ovim socijal-fašistima, koji su ga uzjahali gde sa maskom komuniste, tu i sa maskom nacionaliste.

U srpskim dokumentima srednjeg veka Albanci se nazivaju RABANI. Na slovenskom rab znači „rob“, alb. „skllav“. I pored ovoga, ne jugoslovenski komunisti (Srbo-Crnogorci i Makedonci), već ni najgori srpski nacionalista, najprljaviji, nikada se nije izrazio da srednjevekovno ime Albanaca ARBËN potiče metatezom imena RABAN, što znači ROB. Utoliko manje da su Albanci tobože bili robovi i sluge Srba. Iako su Srbi – ovi „robovi“ i „sluge“ – vladali u Albaniji vekovima, pa su dali ovim „sinovima orla“ i njihovog nacionalnog heroja i orla – Skenderbega! Nasuprot, kako komunisti, tako i jugoslovenski nacionalisti, rekli su i kažu da ime RABAN potiče od metateze imena ARBAN, a ovo – od ALBAN i ALBANOI. Za opširnije vidite moje delo KO SU ALBANCI?, Ženeva 2007.

I pored ovoga, Ismail Kadare sa njegovim  kolegama, nas – Jugoslovene – nazivaju slepim nacionalistima, šovinistima i rasistima, antialbancima i svakako, dok za sebe busaju nam se u prsa da su marksist-lenjinisti, koji militiraju za proleterski internacionalizam.*)

Zatvor u Burelju (Albanija),

dana 29. maj 1976.**)

_____________________

*) Ova je studija napisana u zatvor Burelji – Albanija, godine 1976. Prilikom pripreme za štampu autor je tu i tamo dodao ono što je u međuvremenu saznao u vezi problema koji tretira, ali je nastojao da sačuva duh vremena kada je studija napisana.- REDAKCIJA.

ОКТОБАРСКЕ СУСРЕТЕ ПИСАЦА ДИЈАСПОРЕ

ОКТОБАРСКЕ СУСРЕТЕ ПИСАЦА ДИЈАСПОРЕ

у суботу 09. октобра 2010. године, у 19.00 часова

у дворани Културног центтра „ОРО“

Heddernheimer Landstr. 151, 60439 Франкфурт на Мајни

ПРОГРАМ

·       Програм отварају најмлађи

·       Музичка увертира

·       Проф. Никола Вуколић, директор Задужбине Петар Кочић

из Бања Луке

·       Музички предах

·       Приказ нових књижевних дела

·       Песнички ватромет

·       Скеч – Александар Јовановић и Предраг Милошевић

·       Предах уз пиће и мезе

·       Дружење уз песму и свирку

Улазница 7€

ДОБРОДОШЛИ У СЕДМИЦУ!

Srpsko kulturno-umetničko društvo „ORO“ e. V.

Heddernheimer Landstraße 151

(U1 – pravac Ginnheim, stanica „Heddernheimer Landstrasse“)

D-60439 Frankfurt

Tel. +49 69 13828500

<http://www.oro-frankfurt.de> www.oro-frankfurt.de

Folklor | Biblioteka | Kafić | Koncerti | Pozorište | Priredbe | Proslave | Akademije | Internetkafe | Kursevi | Žurke | Bioskop | Izložbe

Ako e-pošta od našeg društva nije poželjna, molimo Vas obavestite nas. Vaše adrese koristimo isključivo za slanje programa SKUD-a „ORO“ i ne činimo ih dostupnim kako pravnim, tako i fizičkim licima.

juga.design®

ОДГОВОРИ НА ГОРУЋЕ И ДРУГА ПИТАЊА

ОДГОВОРИ НА ГОРУЋЕ И ДРУГА ПИТАЊА

„Ови (познати опозициони политичари)само говоре о изборима, као да ће се изборима све решити. Имали смо изборе, милион до сад и где смо? Да се само изборима решавају проблеми, ми би, вероватно, били земља без проблема. Нека кажу шта намеравају и како намеравају.“

КОМЕНТАР ЈЕДНОГ ЧИТАОЦА НА ФОРУМУ ИНТЕРНЕТ-ИЗДАЊА ДНЕВНОГ ЛИСТА „БЛИЦ“

Иако овај коментар и захтев у њему („Нека кажу шта намеравају и како намеравају“) није био упућен директно нама, јер за нас се тек сазнаје, него онима који се мотају по политичкој сцени већ две деценије и постижу солидне, готово сјајне успехе у прављењу и никакве у решавању проблема, ми ћемо, као они који ће ускоро бити незанемарљиви актери поменуте сцене, испунити захтев анонимног читаоца и дати колико је могуће кратке и јасне одговоре на ГОРУЋЕ и друга питања Србије.

ОДГОВОР НА ГОРУЋЕ ПИТАЊЕ, ПИТАЊЕ ОПСТАНКА И РАЗВОЈА СРБИЈЕ

ШТА НАМЕРАВАМО ДА УЧИНИМО

Тренутно највећи, баш горући проблем у Србији је то што већина народа живи на ивици или и иза ивице сиромаштва, а без икакве, а нарочито јасне перспективе да се то стање бар неће даље погоршавати, а камоли поправљати и поправити.

Угрожен је и сам опстанак.

То је свима, или бар апсолутној већини јасно и познато.

Оно што се не зна јесте одговор на питање шта и како даље.

Гатања о години уласка у ЕУ су већ одавно постала неукусна, што политичарске „гатаре“ не спречава да се и даље тиме баве. Нико од њих, наравно, и не помиње оно што је чињеница, а то је да ни ЕУ моментално „не цветају руже“ и да има врло мало интереса да у своје редове прима још једну сиромашну и презадужену „рођаку“. Већ има Грчку, Бугарску, Румунију, Шпанију…

Наша намера, наш план за опоравак, а онда и развој, није зверњање около и надање од Мамаеф, Мамерике, тетка Еуније, па чак ни од Русије у чију добронамерност не сумњамо.

У основи нашег пројекта стоји стара народна мудрост која каже:

У се и у своје кљусе.

Преко осамдесет посто територије Србије је рурална (сеоска) средина, у њој обитава 55 одсто укупне србијанске популације, а еко и рурални, односно сеоски туризам је привредна грана која и у развијеном свету бележи успон.

Само непаметни и опседнути свакаквим идеологијама и „парадама“ то не виде и вуку Србију у задуживање, прљаву индустрију и банкрот.

Будућност србијанског села, и Србије уопште, је у прехрамбено-туристичком предузетништву.

Српски сељак, а и сељаци других нација који живе у Србији, као и многи други, ће, уз нашу стручну помоћ, у најскорије време постати предузетници са свим могућностима, правима и обавезама које такав статус собом носи.

Ускоро по доласку на власт нас који знамо шта и како, Србија ће постати велико градилиште, спремајући се за посао за који јој је Бог дао све што је неопходно, почев од прелепих амбијената до плодне земље.

Прехрамбено-туристичко предузетништво, (које у себи укључује и производњу органске хране, као и разне врсте туризма, од најважнијег сеоског до здравственог, гастрономског, авантуристичког…) везаће за себе, што директно, што индиректно,  у самом почетку на стотине хиљада оних који ће око тога бити упослени, а недуго затим и милионе њих.

Укратко: за релативно кратко време у Србији се неће беспосличити, тешко преживљавати, него пристојно живети. Није искључено да ћемо упослити и немали број „гастарбајтера“ из околних земаља, а пре свих наше људе који живе на територији нашег, за сада окупираног, Косова.

Србија се и сада, по питању сеоског туризма, сматра за лидера у региону и то пре свега због разноврсности понуде.

Али, за сада се тим послом, још недовољно организовано и од државе ових смушеника, неподржано ни законском регулативом, а камоли неком конкретном помоћи, само 800 СТ (сеоско туристичких) домаћинстава.

Након изборне победе Антиполитичарске партије Србије – Устанак, тај број ће се за кратко време удесетостручити, а онда расти „геометријском пеогресијом“ док се рурални део Србије не претвори у својеврсни прехрамбено-туристички Елдорадо.

Тада ће се, а и то се може догодити у року од само пар година, број СТ домаћинстава, односно број прехрамбено-туристичких предузетника  кретати око неколико стотина хиљада. А стотине и стотине хиљада ће посредно учествовати у развоју и потребама тог предузетништва.

КАКО НАМЕРАВАМО ДА ТО УЧИНИМО

Свет, западни, али и онај део који је са њим тесно пословао, је захватила светска криза, односно рецесија (опадање производње услед немогућности да се пласира нагомилана роба, а онда и услуге).

Узрок те кризе је садржан у самом концепту западне „тржишне економије“. Криза је потекла од водеће западне силе, САД.

Због рецесије су многе фирме, које су нама интересантне за спровођење нашег плана, претрпане робом коју сада не могу да продају и, што је такође битно, не могу да покрећу нову производњу. Имају, и то велик, проблем.

Ми им нудимо начин да га решавају и реше. Како?

Тако што ће нам, уз повољан рок отплате, а без посредовања белосветских на камате халапљивих банака, уступити сву потребну робу за опремање СТ домаћинстава, (домаћинстава која ће се бавити сеоским туризмом) и пружити нам све неопходне услуге за спровођење нашег СТ пројекта.

То значи да нашег сељака и све оне који се определе да постану прехрамбено-туристички предузетници (а имамо сигнале да то хоће и многи наши људи из Дијаспоре, као и многи који се сада злопате у урбаним срединама) обезбеђивање оптималних услова за започињање сигурног и сигурно исплативог посла на самом почетку неће коштати ни динара, односно еура. А добиће све што је неопходно, укључујући и интернет.

Нити ће се поводом тога наша Држава, она која ће настати кад нам ви дате подршку и зелено светло, задужити код било које међународне финансијске институције, јер већ смо дужни око 25 милијарди еура, које су „појели скакавци“.

Ми смо већ са некима од помињаних фирми ступили у контакт, а контакте ћемо интензивирати  када буде извесно да ћемо помоћу ваших гласова доћи у прилику да формирамо владу састављену од зналаца и предузетника.

Такав састав владе и страним и домаћим фирмама улива поверење да ће СТ пројекат (пројекат за развој сеоског туризма) бити извођен коректно, а у посао са нама ће се упустити када цео процес буде гарантовала Држава, она коју ћемо, уз помоћ ваших гласова, формирати можда већ следеће године.

Што пре, то боље за све вас који бисте  ДА ПРИСТОЈНО ЖИВИТЕ, а не да гатате када ћете ући у ЕУ и да ли ће вас и колико још ММФ кредитирати, тачније: задуживати.

Напомена:

Овде смо изнели само основне правце, али не и комплетан садржај нашег ПРОЈЕКТА ЗА ЕКОНОМСКИ ОПОРАВАК И РАЗВОЈ СРБИЈЕ, чији најбитнији, али не и једини,  део је  ПРСТ (Пројекат за развој сеоског туризма).

То су ствари којима се већ баве, а нарочито ће се бавити стубови наше политичке опције, опције активног антиполитичарства, и будуће власти у Србији: зналци и предузетници из разних области и делатности.

ОДГОВОР НА ИЗУЗЕТНО ВАЖНО ПИТАЊЕ, ПИТАЊЕ СТАТУСА КОСОВА

ШТА И КАКО НАМЕРАВАМО ДА УЧИНИМО

Шћиптари су једнострано донели одлуку о статусу Косова, тачније: о статусу свог политичког ентитета који је, уз помоћ САД и других, настао на теритотији нашег Косова.

Одбијали су и одбијају даље преговоре на ту тему.

Ок. И ми смо, кад већ неће да преговарају о томе, такође једнострано донели одлуку о статусу Косова.

Она гласи:

Политички ентитет Косова (намерно користимо шћиптарски назив за Косово, јер Косово је и даље наше, а Косова- нагласак на друго „о“,  је чије год) или Косоварски политички ентитет, који је, уз подршку САД, настао на нашој територији није у саставу Републике Србије. Косово као привремено недоступна или окупирана територија јесте.

Следствено томе, не признајемо никакве дугове које је тај Косоварски ентитет направио од момента доношења Резолуције 1244, а нарочито од момента када је тамо проглашена независност, нити дугове које ће правити убудуће.

Тај ентитет не признајемо, нити ћемо икада признати за државу.

Територије на којој је настао тај ентитет се не одричемо, нити ћемо се икада одрећи.

У преговоре са тим ентитетом ћемо улазити трезвено и  посредовано, уз одобрење и присуство земаља које нису признале тај ентитет за државу, а пре свега мислимо на Русију и Кину, а немамо ништа против да тај политички ентитет за своје посреднике изабере земље које га признају за државу.

Уосталом, без посредника не бисмо ни ступали у преговоре.

Као посредник би нам највише одговарала Америка, зато што је сила и што може да стоји иза онога што са њом договоримо и да врши утицај да се Косоварски ентитет понаша у складу са договореним.

Претпостављамо да ће Косоварски политички ентитет  за свог посредника изабрати управо САД. Односно да ће се САД „самоизабрати“. Уосталом, тај избор је њихова ствар.

Једино се принципијелно не бисмо сложили да један од њихових посредника буде ЕУ.

Јер ЕУ о питању Косова нема јединствен став.

Једним својим делом ЕУ дели наш став, а другим шћиптарски. То је прилично онемогућава да буде у улози посредника.

Премда нам у суштини не смета и ако ипак буду посредници. То ће се ионако одвијати у „америчкој сенци“. На неки начин ћемо тиме бити у предности, пошто један део ЕУ дели наше ставове.

Ето то су главни правци нашег виђења и решавања тог нашег, шћиптарског и интернационалног проблема.

И ми се слажемо да је „Косово срце Србије“, али се према њему и проблему у који је запало односимо пажљиво, као „кардиолози“.

Узалуд је викати или, не дај боже, рушити Београд, као што је било.

Проблем не служи томе да се око њега заважњују политиканти и дилетанти, него да га реше они који могу и знају. А то смо ми.

Тако ће питање статуса Косова добити свој реалан одговор, а читава ствар ће се до даљњег „заледити“ и престати да нам прави сметње.

Шта ће донети будућност, видећемо.

До тада то „залеђивање“ одговара и нама и нашим савезницима, па, будите сигурни, и САД. Погодите коме не одговара?

И плус: Косоварски ентитет неће постати чланица ОУН докле год Руси у Савету безбедности имају право вета, а то значи: никад. Тако да ће све своје послове морати да завршава преко САД. Али, што би то била наша брига?

ОДГОВОР НА МАЊЕ ВАЖНО, АЛИ ВРЛО ПРИСУТНО ПИТАЊЕ, ПИТАЊЕ УЛАСКА У ЕУ

КАКО ВИДИМО ЕУ И ШТА И КАКО НАМЕРАВАМО ДА УЧИНИМО ПОВОДОМ УЛАСКА У ЊУ

Наше гледиште о Европској Унији је следеће:

Европска Унија је политички ентитет који нема јединствену спољну и економску, па самим тим ни јединствену монетарну политику, иако има заједничку валуту – еуро.

Због тога се тај ентитет, та политичка творевина, не може сматрати државом, ни унитарном, ни федералном, укратко: никаквом.

Пре се може говорити о лабавом савезу самосталних држава, који ће трајати док то одговара свима, или бар неким већим чланицама тог савеза, као што су: Немачка и Француска.

Има десет година откако петооктобарски пучисти, а пре свега демократе, популарног имена „жути“,  из избора у изборе обећавају „европску Србију“ ,(на локалном нивоу су обећавали и „европске Пржогрнце“), и на основу тог обећања побеђују, премда не толико да могу да владају без коалиционих партнера.

Дежурни „европски Србин“, Божидар Ђелић је свако мало обећавао кандидатуру за ЕУ, па и сам улазак у исту.

Али ништа од тога. Парафразирајући наслов оне црногорске серије, могли бисмо рећи: „Србија се још није ни кандидовала, а ка‘ ће – не знамо!“

У међувремену је ЕУ под притиском светске кризе попустила у ентузијазму за новим прикључивањима.

Сада ствари, веровали или не, стоје тако да Србија у догледно време не би била примљена, па све да је не само ухапсила Младића, него и онај недефинисани Косоварски политички ентитет признала за независну државу.

А владајући, па ево и опозициони политичари (СНС) и даље  се залажу за „европске интеграције“ и обећавају скори улазак у ЕУ, као пут за наш опоравак и развој. Искуства Румуније и Бугарске њима, као и што шта друго, ништа не говоре.

Значи: док не уђемо у ЕУ,  у коју у (не)догледно време нећемо ући, нама ће бити овако како је, а то значи: изузетно лоше.

Када би руководство неке фирме која лоше послује тврдило да ће се стање поправити тек кад се та фирма прикључи некој светски познатој компанији, а тој компанији ни у пети није да дотичну фирму и уопште, а камоли у скорије време прими за свог партнера, да ли би власник те фирме такво руководство задржао на руководећем месту или би потражио ново, које би могло да ту фирму вади из буле независно од тога да ли ће је она светска икад примити у своје редове?

Та фирма је Србија са очито лошим руководством, (владајућим политичарима, али и ништа бољом опозицијом). Ако демократски власник те фирме, народ Србије, под хитно не упосли добре менаџере, Србији су банкрот и стечај једина перспектива.

Ево шта по свим питањима везаним за улазак у ЕУ стоји у програму Антиполитичарске партије Србије – Устанак, коју оснивамо и којa ће, кад народ то одлучи, на чело Србије поставити не политичаре, него политичке менаџере, способне да, са или без уласка у ЕУ, грађанима омогуће пристојан живот:

НАШ ОДНОС ПРЕМА  ПРИДРУЖИВАЊУ ЕУ

Све европске стандарде који су у складу са нашим државотворним, реалистичким и социјално коректним приступом, као и нашим погледом на економски проспертитет, сматрамо за нас добрим и корисним и, наравно, да ћемо се не само залагати за њих, него ћемо их и успостављати и примењивати у пракси.

Друго је питање, да ли су сви европски стандарди такви?

Постоји једна, не  превише позната, изрека која гласи:

Глупост је глупост, па чак и када долази са Запада.

Очит пример за то је економска идеологија под називом приватизација, чије „спровођење у живот“ није донело стварно решење, (а свако друго је апсурдно), за проблеме које је створио тзв. комунизам.

Што се нас, а и здраве памети, тиче, стандарди се не деле на европске и неевропске, него на добре, односно корисне и оне друге.

Све што долази из Европе, а корисно је, наравно да ћемо прихватити; оно друго, ако га има и колико год да га има, наравно да нећемо.

Европа, као синоним за скуп политичких и економских решења и стандарда, није света крава, па да је се не сме дирнути, односно на њу гледати реално и исто тако о њој расуђивати. То би се, уосталом, косило и са неким од кључних баш европских стандарда.

И није толико битно да ли ћемо се, још мање када, битно је како ћемо се придружити Европској Унији.

Уосталом, за прихватање и примењивање корисних стандарда долазећих из тог правца и није неопходно (већ) бити члан ЕУ.

Та примена је делимично већ почела, а изборном победом АПС УСТАНАК ће се сасвим сигурно интензивирати.

Бићемо наизглед нескромни, када кажемо да ће тада и Европа моћи да понешто научи од нас.

Укратко: нема разлога ни да , а поготово по сваку цену, срљамо у ЕУ, нити пак да априори одбијамо сваку могућност да уђемо у њу. А нарочито ако се око тога лепо и партнерски договоримо. Али нишпта од тога није ургентно или горуће.

Тако да бисмо и то питање, као и оно око статуса Косова могли до даљњег да „заледимо“.

ИМАМО ПРЕЧА ПОСЛА.

www.apsorg.rs

apsorgrs@gmail.com

d.a.teodor@gmail.com

Драган Атанацковић Теодор,

покретач иницијативе за оснивање

АНТИПОЛИТИЧАРСКЕ ПАРТИЈЕ СРБИЈЕ – УСТАНАК

064 232 2134

011 19 89 65