Евентуално ослобађање Харадинаја неће прекинути разговоре у Бриселу

Политика

Евентуално ослобађање Харадинаја неће прекинути разговоре у Бриселу

Ослобађајућа пресуда увела би нас у турбулентну фазу, али нема алтернативе разговорима Београда и Приштине, сматра Милован Дрецун, председник Одбора за КиМ

Рамуш Харадинај у хашкој судници (Фото Бета)

Из Брисела је најављено да ће премијери Ивица Дачић и Хашим Тачи наставити разговоре у првој недељи децембра, највероватније 4, без обзира на то да ли ће Рамуш Харадинај, како се наговештава, само шест дана раније са ослобађајућом пресудом слетети из Хага на приштински аеродром.

Премијер Србије је јуче на конференцији за новинаре у Скупштини Војводине потврдио да ће разговор са Тачијем и високом представницом ЕУ Кетрин Ештон бити одржан у Бриселу.

Дачићу јуче у Новом Саду није било постављено питање да ли ће наставити разговоре са Приштином уколико и Харадинај буде ослобођен, али је он, подсећајући новинаре да је већ ослобођен Насер Орић и да ће се то можда догодити и са Харадинајем, упитао због кога заправо постоји Хашки трибунал. „Одговор је изгледа јасан”, одговорио је премијер.

Ако је веровати косовском министру безбедносних снага Агиму Чекуу, Харадинају се већ спрема свечани дочек 29. новембра, на дан када је предвиђено изрицање пресуде у Хашком трибуналу.

Председник Одбора за Косово и Метохију у Скупштини Србије Милован Дрецун каже да је месецима „јавна тајна”, поготово међу припадницима међународних снага на Космету, да ће Харадинај сигурно бити ослобођен и да се у том смислу већ праве комбинације за његов даљи политички рад.

„Спекулише се да би Харадинај у наредном периоду требало да преузме место премијера, а да се Тачи кандидује за председника Косова. Такви су планови, јер је територија Косова подељена између два изузетно моћна криминална клана, јер ’тачијевци’ не смеју да пређу Клински мост без одобрења Харадинајевих и обрнуто”, каже Дрецун за „Политику”.

Он објашњава да су сви увелико свесни да Харадинајев клан има несумњив утицај на подручју Метохије и сваког часа може да дестабилизује ситуацију. „То стално застрашивање међународне заједнице да ће Албанци изазвати нову дестабилизацију ако им се не удовољи, изгледа да даје озбиљне резултате”, каже Дрецун.

Питање је да ли ће се разговори Београда и Приштине наставити, без обзира на одлуке трибунала?

Шеф владине Канцеларије за КиМ Александар Вулин изјавио је за „Вечерње новости” да би евентуална ослобађајућа пресуда Харадинају била озбиљна препрека наставку дијалога Београда и Приштине. На питање да ли би таква пресуда могла да утиче на нове састанке Дачића и Тачија, Вулин није прецизно одговорио. „Србија је спремна да разговара о свим темама, укључујући и питање статуса, али нам, нажалост, у томе нимало не помажу пресуде Хашког трибунала”, рекао је Вулин.

И Дрецун сматра да бисмо ослобађањем Харадинаја ушли у турбулентну фазу, „али колико год то стварало горак укус у устима, нема алтернативе разговорима Београда и Приштине”. „Само што ћемо морати много озбиљније да поставимо наше захтеве, да будемо одлучнији у стварању предуслова и захтевима према међународној заједници, посебно, да се изврши притисак на Приштину да крене у озбиљне разговоре и прави озбиљне компромисе”, каже Дрецун.

Уколико би заиста била донета ослобађајућа пресуда за Харадинаја, Дрецун каже да би се онда морало поставити питање да ли то некоме ко подржава сецесију Космета не одговора директан дијалог који је започет. „Изгледа да се повлаче потези који су усмерени на минирање наставка тог процеса, да се изазове револт Београда и да Срби буду кривци за прекид преговора. Очигледно је да без обзира на сву причу о независности, није ништа још завршено, јер Косово не може да постане чланица УН, а ни ЕУ ако Србија не пристане на то”, закључује Дрецун и наглашава да ће процес који је започет довести до решавања статуса и да то изгледа некоме не одговора.

Одговарајући на питање новинара како наставља разговоре са Тачијем а да платформа о Космету још није готова, Дачић је рекао да се „у овом тренутку и даље не разговара о суштинским питањима”, те да у тим околностима он као председник владе који по закону врши извршну власт – зна о чему треба да разговара.

„Ми желимо да разговарамо и о статусним питањима, желимо да се коначно реши и то питање, а када то буде на дневном реду, наравно да ће у том случају бити примењено оно што пише у платформи”, истакао је Дачић.

Б. Митриновић
објављено: 20.11.2012.

inShare

  • facebook
  • twitter
  • stampanje

Последњи коментари

q w | 20/11/2012 17:05

Ne znam šta bi moralo da se desi pa da sadašnja i bivša vlast bar prispitaju svoju politiku EU bez alternative. Ovo je stvarno strašno posle Haške presude. Ponižavajuće. Na ovo ni Miloš nebi pristao ni privremeno.

Naslov „EVENTUALNO“ | 20/11/2012 17:46

== znaci „SIGURNO, uskoro, ovih dana “

Virpul  | 20/11/2012 18:09

Haski tribunal je sramota za pravo i pravdu!Oslobadjajucom presudom koju su doneli za Gotovinu samo su dokazali da to nije sud pravde vec jedna institucija koja igra kako Amerika i drugi sviraju!Sramota

PFLEGEKINDER «Das ist Kinderhandel»

PFLEGEKINDER «Das ist Kinderhandel»

Sehr viele Informationen über dieses Thema die irgendwie ünterdrückt werden und breiter Öffentlichkeit nicht bekannt sind.

Warum?
Passiert das Heute immer noch?
Finden sie heraus, beobachten sie, es ist offensichtlich das etwas versteckt wird und bereiten sich vor auf das was in der nächste Zeit bekannt wird!!!

Milan Zaric

http://www.beobachter.ch/dossiers/administrativ-versorgte/

http://www.beobachter.ch/justiz-behoerde/artikel/pro-juventute-gruender-ulrich-wille_der-mann-der-hitler-in-die-schweiz-holte/

Es folgt Text von Tanja Polli

Gute Plätze für Pflegekinder zu finden ist schwierig. Immer häufiger übernehmen 
private Vermittler die Platzierung von Kindern. Es geht um sehr viel Geld – und das Wohl der Kinder bleibt oft auf der Strecke.

Fall Simone B.: Der Ehemann schlägt sie und irgendwann auch die ältere Tochter.

Simone B.* ist vor kurzem mit 
ihren Töchtern aus der Schweiz nach Deutschland geflohen. Weil sie darin die einzige Chance sah, bei der Erziehung ihrer Kinder wieder mitreden zu dürfen.

Simone B.s Geschichte beginnt wie wohl viele Geschichten von Pflegekindern. Die junge Mutter ist depressiv und mit der Erziehung überfordert. Ihr damaliger Ehemann ist gewalttätig, schlägt sie und irgendwann auch die ältere Tochter. Simone B. wendet sich an die Polizei, insistiert im Kinderspital. Die Vormundschaftsbehörde greift ein, die beiden Mädchen bekommen eine Beiständin, die Familie erhält professionelle Begleitung.

Als sich die Situation weiterhin nicht verbessert, schlägt die Beiständin eine sogenannte Familienplatzierung vor: Simone B. und die beiden Kleinkinder sollen bei einer Pflegefamilie wohnen und von dieser im Alltag unterstützt werden. Simone B. willigt ein. Als sie erfährt, dass die vorgeschlagene Familie weit weg von ihrem Zürcher Umfeld im Kanton Freiburg wohnt, äussert sie Bedenken. Doch: «Da drohte man mir mit einem Obhutsentzug.»

Simone B. lenkt ein. Dass eine private Organisation «ihre» Pflegefamilie ausgesucht hat, kümmert sie in jenem Moment nicht. Dass die Leitung der Organisation wie auch die Pflegefamilie einer evangelikalen Gemeinschaft angehören, erfährt sie erst, als die Pflegemutter den Mädchen die Bibel der Zeugen Jehovas in die Hand drückt – und verlangt, dass sie am Sonntag spezielle Kindergottesdienste besuchen. «Ich fragte, was das soll», so Simone B. «Man antwortete mir, das gehe mich jetzt nichts mehr an.»

ANZEIGE:

KINDER, DIE ZEHNMAL UMPLATZIERT WERDEN
Der Verein, der Simone B., Alessia und Salome im Auftrag der Sozialbehörde Niederhasli ZH ins 400-Seelen-Dorf im Freiburger Seeland platziert hat, heisst Delta Plus. Präsident ist Roger Keller, Pastor in einer charismatisch-evangelikalen Freikirche. In Predigten erwähnt er gern einmal, dass nur ein guter Christ sei, wer es schaffe, seine Gemeinde zahlenmässig zu vergrössern.

Delta Plus ist eine von rund 80 privaten Pflegekinder-Vermittlungsfirmen in der Schweiz. Den Überblick über diese AGs, Einzelfirmen, Vereine und GmbHs haben auch Fachleute längst verloren. Andrea Keller vom Fachverband Integras versucht ihn zu behalten. Integras macht sich für Qualitätsstandards in der Sozial- und Sonderpädagogik stark. Über 230 Institutionen der Kinder- und Jugendhilfe aus der ganzen Schweiz, in denen mehr als 11’000 Kinder und Jugendliche betreut werden, gehören Integras an. Laut Keller explodiert die Zahl der Pflegevermittler regelrecht: «Vor drei Jahren tummelten sich noch rund 40 Private in diesem Geschäft, inzwischen sind es zwischen 70 und 80.» Die Margen sind hoch, die verlangten Voraussetzungen gering. In vielen Kantonen kann jeder einfach so ins Business einsteigen. Die Aussicht auf Aufträge ist gut – die vielerorts überlasteten Vormundschaftsbehörden sind froh, wenn sie die Platzierung und die Begleitung der schwierigen Fälle auslagern können. Keller spricht von «outgesourcten» Kindern. Sie betont, dass es auch Platzierungsorganisationen gebe, die seriös arbeiten. Doch: «Diese von den anderen zu unterscheiden ist heute kaum möglich.»

Dann erzählt sie von den anderen. Von jenen, die Kinder bis zu ihrem 15. Altersjahr zehnmal umplatzieren. Von Kindern, die alle drei Monate aus ihrem Umfeld gerissen werden, damit ihre Pflegeverhältnisse nicht bewilligt werden müssen. Nicht nur wer eigene Kinder habe, könne sich vorstellen, was das für ein bereits traumatisiertes Kind bedeute. «Wir entschuldigen uns bei den Verdingkindern von gestern – und schaffen gleichzeitig laufend neue.»

Auf den ersten Blick geschieht diesen Kindern nur Gutes: Vermittlungsfirmen offerieren wortreiche Konzepte, versprechen 24-Stunden-Service, betonen, die Bedürfnisse der Kinder stünden stets im Zentrum. Doch spätestens dann, wenn sich die leiblichen Eltern in der Lage sehen, die Kinder wieder selber zu betreuen, tritt das Kindswohl oft arg in den Hintergrund. Bei Tagesansätzen von rund 200 Franken für Platzierung und Begleitung eines Pflegekindes kommen monatlich schnell mehrere tausend Franken zusammen. Davon sehen die Pflegeeltern meist nur einen Bruchteil. Was die Platzierungsfirma mit ihrem Anteil macht, kontrolliert in der Regel niemand.

Ein regelrechter Markt ist entstanden um die auf Hilfe und Schutz angewiesenen Kinder. Expertin Keller spricht von «Kinderhandel im eigenen Land». Sie nennt eindrückliche Zahlen: «146 Millionen Franken jährlich fliessen allein in der Deutschschweiz für von Platzierungsfirmen platzierte Kinder. Konservativ gerechnet. Davon gehen rund 58 Millionen an die Pflegefamilien – und 88 an die Vermittler.»

SEIT JAHREN PASSIERT POLITISCH NICHTS
Machen Keller und die Fachstelle Integras auf diesen Missstand aufmerksam, vertröstet man sie. Von den Kantonen zum Bund, vom Bund zu den Kantonen. Schon 2005 warnte die Historikerin Kathrin Barbara Zatti im Bericht «Das Pflegekinderwesen in der Schweiz», den sie im Auftrag des Bundesamts für Justiz verfasste, vor der Gefahr kommerziell ausgerichteter Akteure: «Problematisch ist, dass eine solche Vermittlungsfirma heute keinerlei Bewilligung braucht und dass es keine Minimalstandards gibt, an die sie sich halten muss.»

«Das Thema ist schon seit Jahren auf der Agenda», bestätigt Margrith Hanselmann, Generalsekretärin der Konferenz der kantonalen Sozialdirektorinnen und Sozialdirektoren (SODK). Man habe immer darauf gehofft und aktiv darauf hingewirkt, dass der Bund mit der Revision der Verordnung über die Aufnahme von Kindern zur Pflege und zur Adoption (PAVO) verbind­liche Richtlinien erlassen würde. Seit das Geschäft, das bereits von Ex-Bundesrat Blocher zu Bundesrätin Widmer-Schlumpf weitergereicht wurde, jetzt durch eine parlamentarische Initiative im Departement Sommaruga blockiert ist, will man bei der SODK in Eigenregie Empfehlungen zuhanden der Kantone ausarbeiten. Deren Einhaltung wird freiwillig bleiben – ein Ende des Trauerspiels ist also nicht abzusehen.

Dass es auch anders geht, beweist die Romandie. Dort ist Platzierung und Begleitung von Pflegekindern seit je Staatsaufgabe. Kommerzielle Anbieter gibt es nicht.

Expertin Andrea Keller hat zusammen mit dem Fachverband Sozial- und Sonderpädagogik vor zwei Jahren Richtlinien und ein Qualitätslabel für familienplatzierende Organisationen erarbeitet. Viele von diesen verkünden nun auf ihren Websites, dass sie nach diesen Grundsätzen arbeiten würden. Das Label erworben hat bisher 
eine von geschätzten 80. «Wieso sollten sie sich in die Bücher schauen lassen?», sagt Keller. «Die Aufträge kommen ja auch so.»

Fall Simone B.: Dass die Pflegefamilie einer evangelikalen Organisation angehört, erfährt sie erst, als die Pflegemutter den Mädchen die Bibel in die Hand drückt.

BEGRÜNDUNG: «MANGELNDE KOCHKENNTNISSE»
Auch in Simone B.s Fall flossen monatlich 11’000 Franken an die Platzierungsorgani­sation. Das wird für sie erst zum Thema, als sie nach zwei Jahren den Wunsch äussert, mit ihrem neuen Partner zusammenzuziehen und die Kinder schrittweise wieder zu sich zu nehmen. «Ich wurde von der Platzierungsorganisation und der Beiständin vertröstet, vertröstet und wieder vertröstet», sagt Simone B.

Mit Unterstützung ihres neuen Partners, eines selbständigen Handwerkers, der selber schon Kinder grossgezogen hat, setzt sich Simone B. zur Wehr. Sie wendet sich an die Pflegekinder-Aktion Schweiz. Sie will, dass der rechtliche und zeitliche Rahmen ihrer Platzierung geklärt wird und klare Ziele formuliert werden, die sie erfüllen muss, damit sie wieder allein leben kann.

Die Platzierungsorganisation blockt. Die Beiständin macht diffuse Aussagen. Yvonne Gassmann, Erziehungswissenschaftlerin und Mitarbeiterin der Pflegekinder-Aktion Schweiz, begleitet Simone B. an ein sogenanntes Standortgespräch. Sie schaudert noch heute, wenn sie daran zurückdenkt: «Simone B. kam nicht zu Wort, obwohl sie sich schriftlich vorbereitet hatte. Meine Fragen nach den Gründen und den Zielen der Platzierung der Mädchen blieben unbeantwortet. Es gab nichts Schriftliches, keine Vereinbarung.»

Auf den Wunsch einer Rückkehrplanung sei man nicht eingegangen, genauso wenig auf die Bitte nach einem baldigen weiteren Gespräch. Gassmann machte darauf aufmerksam, dass Simone B. ein Recht darauf habe. Ohne Erfolg. Bei einem Telefongespräch mit der Beiständin und der Frage nach der Begründung für die unnachgie­bige Haltung Simone B. gegenüber seien Stichworte wie «unregelmässiges Zähneputzen» und «mangelnde Kochkenntnisse» gefallen. «Nichts, was als Begründung taugen würde», so Gassmann. Ihr Angebot, bei einer Rückkehrplanung mitzuarbeiten und die ersten Wochenenden ausserhalb der Pflegefamilie zu begleiten, wird abgelehnt.

Simone B. wendet sich an den Beobachter. Die Sozialbehörde Niederhasli verweist diesen an André Woodtli, Amtschef der Jugend- und Berufsberatung des Kantons Zürich. Woodtli versucht gar nicht erst, Fehler im vorliegenden Fall zu bestreiten. Selbstverständlich müssten Platzierungen in ein spezielles Umfeld, wie etwa in eine streng religiöse Familie, sehr eng begleitet werden und dürften nur stattfinden, wenn die Mutter sich explizit damit einverstanden erkläre. Selbstverständlich müsse es schriftliche Vereinbarungen geben, und das Recht auf eine Hilfeplanung oder eine externe Überprüfung der Situa­tion sei unbestritten. Dass es bis heute ­keine gesamtschweizerisch verbindlichen Richtlinien gebe, an denen Platzierungs­organisationen gemessen würden, sei ein gravierender Missstand. «Tatsache ist, dass gute Plätze rar sind und in Notsituationen sehr oft nicht die beste und auch nicht immer die zweitbeste Lösung gewählt wird», sagt Woodtli weiter. «Ich bin in den nächsten Wochen an verschiedene Veranstaltungen zum Thema Verdingkinder eingeladen – im Wissen, dass es auch heute Hunderte von Pflegekindern gibt, deren Schutz wir nicht optimal garantieren können.» Kinder wie jene von Simone B.

Woodtli will dem Fall nun noch einmal nachgehen.

EIN VERLEUMDENDER ANRUF AUS DER SCHWEIZ
Simone B. hat das Vertrauen in die Schweizer Institutionen verloren. Als ihr klar wird, dass es gar keine rechtliche Grundlage gibt, die ihr verbieten würde, ihre Kinder zu sich zu nehmen, packt sie die Koffer und reist zusammen mit ihrem Partner nach Deutschland aus. Dort meldet sie sich beim Jugendamt ihres jetzigen Wohnorts. «Angriff ist die beste Verteidigung», sagt sie, «und ich bin froh, wenn ich eine Ansprechperson habe, die mich in der Erziehung der Mädchen unterstützt.»

Alles lief gut. Bis vor kurzem. Die Kinder­gärtnerin von Simone B.s jüngerer Tochter hat sich gemeldet. Eine Frau mit Schweizer Akzent habe angerufen und sie vor Simone B. gewarnt: Sie sei eine schlechte Mutter, versorge ihre Kinder nicht gut. «Zum Glück», sagt Simone B., «hat die Kindergärtnerin nur den Kopf geschüttelt.»

Quelle: http://www.beobachter.ch/familie/sozialfragen/artikel/pflegekinder_das-ist-kinderhandel/

Милан Зарић

NAROD NEZNA KAKVU MOĆ IMA

http://www.facebook.com/photo.php?fbid=517915138236960&set=a.507474982614309.125513.471852959509845&type=1

Лоша порука помирењу у региону – Dveri: Neka se sada javi fukara koja je za EU

Политика

Лоша порука помирењу у региону

Нек се сада јави фукара која је за ЕУ: Двери испред представништва ЕУ у Београду (Фото: Танјуг)

Последицe ослобађајуће пресуде за хрватске генерале Анту Готовину и Младена Маркача можда ће бити најмањe по односе Србије и Хрватске. Оне ће се, кажу саговорници „Политике”, пре свега одразити на односе у региону, расположење према европским интеграцијама у Србији, као и на преговоре Београда и Приштине.

Док познати хрватски адвокат Анте Нобило мисли да пресуда неће нарушити односе између Србије и Хрватске, јер је то, како каже, одлука трибунала на коју Хрватска нема утицај, у Србији је неподељена забринутост за даљи процес помирења између ове две државе, али и за регионалну стабилност.

Историчарка Дубравка Стојановић оценила је за Танјуг да пресуда генералима показује неозбиљност Хашког трибунала који је након такве одлуке изгубио сваку могућност да буде средство помирења у региону. И директор ЈУКОМ-а Милан Антонијевић сматра да је оваквом пресудом послата веома лоша порука процесу помирења у региону и показује неразумевање према жртвама и избеглицама које ни до данас нису успеле да се врате у Хрватску.

„Надам се да ћемо, ипак, успети некако да процес помирења вратимо на тачку на којој је био пре изрицања ове пресуде, али нисам оптимиста”, додао је Антонијевић.

О општем расположењу у српској јавности говори и чињеница да јуче нико није скривао изненађење и огорченост пресудом у Хагу. Владимир Тодорић, директор Центра за нову политику, каже да је пресуда несхватљива, а да је најтужније то што је она коначна.

„Као да је Хашки трибунал свима нама пљунуо у лице. Згрожен сам овом пресудом и тешко ми је да поверујем да се она десила, нарочито после првостепене пресуде. Испада да злочин постоји, а да злочинац не постоји. Испада и да за ратни злочин одговара само она страна која изгуби у рату, што је једна горка истина коју ћемо, изгледа, морати да прихватимо”, истакао је Тодорић пре него што је за „Политику” рекао да ће ово сигурно уназадити односе Србије и Хрватске.

Пошто, како каже, у Хрватској влада еуфорија због повратка двојице генерала, а са друге стране жртве су убијене по други пут и у Србији влада разочарање, пониженост и бес, сигурно ћемо се вратити неколико корака уназад када је реч о међусобним односима.

„Поред тога, ово ће се одразити, и то дебело, на подршку прикључењу Србије Европској унији, која је сада испод 50 одсто”, истиче Тодорић.

Евентуални сусрет српског и хрватског председника, који ионако није био планиран, додаје он, још мање је вероватан после ове пресуде у Хагу. „А није битан само тај сусрет, већ је битно и бујање национализма које се може десити у обе земље, где ће онда политичке партије да граде своју стратегију на национализму, а не на Европи”, указује Тодорић.

Слично размишља и професор Факултета политичких наука Предраг Симић, који каже да су Хрвати одушевљени јер су практично проглашени невиним за ратне злочине у „Олуји”, што значи да Хрватска може да одахне и да улази „очишћена од свих греха” у ЕУ.

„С друге стране, мислим да ће то Србију још више удаљити од европских интеграција. Српска јавност ће бити још еурофобичнија и то, чини се, са доста добрим разлогом. Мислим да ће то доста искомпликовати и преговоре око Косова, јер у атмосфери која ће у Србији настати биће још теже него до сада да се верује било чему што буде долазило из Брисела”, оцењује Симић.

Уверен да ће српска јавност реаговати са великим огорчењем, он истиче да ће преговарач Београда са Приштином, био то Дачић или било ко други, после овакве пресуде имати још много ужи маневарски простор него што је до сада имао.

„И то сигурно није добра вест, пре свега за Србију, није добра вест ни за ЕУ ни за међународно право. Јер овим се практично још више поткопава ауторитет Кривичног трибунала и међународног права у целини”, закључује Симић.

Б. Чпајак, Б. Баковић
објављено: 18/11/2012

inShare

  • facebook
  • twitter
  • stampanje

Последњи коментари

Ljiljana K. | 19/11/2012 09:36

Naš narod nikako da nauči lekcije iz svoje istorije. Nažalost, cena toga je veoma visoka.

krešimir v | 19/11/2012 14:55

Pero M. | 19/11/2012 05:59

Dragi kolega komentatoru, pa granica je na Dunavu.

Mihailo Krunić | 20/11/2012 00:01

Ja sam onaj koji misli da ovo nije loša poruka, već jedna od najboljih do sada upućena Srbima i Srbiji. Ko ne razumije tu poruku, neka se okani politike za sva vremena.

Јеремић: У априлу 2013. јавна расправа о раду Трибунала

Политика

Јеремић: У априлу 2013. јавна расправа о раду Трибунала

ЊУЈОРК – Председавајући Генералне скупштине Уједињених нација Вук Јеремић сазвао је за 10. април следеће године јавну расправу о улози и учинку међународних ад хок кривичних трибунала, чији су оснивач УН, у остваривању правде и помирења између народа.

На овај корак, а у складу са овлашћењима која има као председник Генералне скупштине УН, Јеремић се одлучио након одлуке Жалбеног већа Хашког трибунала да ослободи хрватске геренале Анту Готовину и Младена Маркача, чиме је, према Јеремићевом личном мишљењу, нанесен ударац угледу Уједињених нација.

„Одлука Жалбеног већа Хашког трибунала у вези са операцијом ‚Олуја‘ изазвала је разумљиво огорчење у многим деловима света. Неспорна је чињеница да је око четврт милиона Срба прогнано са својих огњишта у свега неколико дана, а да је суд који је основан да би истражио оваква недела практично одлучио да за овај чин није било ни криваца нити одговорних. Из тога би могло да се закључи да злочина заправо није ни било, што је у евидентној супротности са реалношћу”, наводи се у саопштењу Јеремића.

Јеремић сматра да пуно разумевање рада Хашког трибунала и његових последица мора бити доступно широкој међународној јавности, како би се омогућило да историја о томе донесе коначни суд, и како се више никада и нигде не би десило да злодело буде амнестирано и проглашено за вредност.

„Због тога сам одлучио да искористим своја овлашћења, и као изабрани председник Генералне скупштине Уједињених нација у њој закажем јавну расправу о улози међународних ад хок кривичних трибунала у остваривању правде и помирења између народа. Имајући у виду да су управо УН биле оснивач таквих судова, сматрам да је природно да се овде расправља о њиховом учинку, као и о степену испуњености њихове изворне сврхе”, истиче председник ГС УН.

„Моје лично мишљење је да је одлуком Жалбеног већа Хашког трибунала нанесен ударац угледу Уједињених нација, али дозвољавам могућност да сам, као припадник народа чије је протеривање из својих домова овим чином легализовано, по овом питању донекле субјективан. Због тога ћу дебату у ГСУН отворити за широку јавност, и у њој дозволити учешће не само државама, већ и академској заједници, истакнутим појединцима и грађанским удружењима”, рекао је Јеремић.

Председник ГС УН чврсто је уверен да истинско помирење и окретање нове странице у односима између завађених народа није могуће заснивати на негацији и величању злочина, јер то у суштини представља подстицај на њихово понављање.

„Зато дебату под називом ‚Улога међународног правосуђа у остваривању помирења‘ заказујем за 10.

Танјуг
објављено: 19.11.2012

inShare

  • facebook
  • twitter
  • stampanje

Последњи коментари