Imam jos jednu molbu za Vas Dusane – A ja opet imam istu tu molbu za Vas poštovani čitaoci Glasa Dijaspore

Imam jos jednu molbu za Vas Dusane,

procitala sam ovaj tekst u danasnjem broju Kurira, radi se o zivotu mladica i saljem Vam sajt  http://www.kurir-info.rs/pomozimo-miroslavu-clanak-526011. Ja cu uplatiti koliko imam, mnogo je ovakvih i slicnih slucajeva u Srbiji. Dok sam bila na testiranjima za vojsku na VMA nagledala sam se bolesti mladih ljudi , a jedan mi se mladic urezao u secanje koji neodoljivo potseca na ovoga. Njemu su dani bili odbrojani, a ipak je imao snage da se sa nama sali. Zelela sam da mu doniram bubreg, medjutim testovi su pokazali da sam nekompatibilna i on je ubrzo umro. Imao je samo 24 godine. Molim Vas da pokusamo da spasemo zivot nesrecnom mladicu,  a  nasim politicarima koji vise placaju obezbedjenje svojih zadnjica i pevacima koji kupuju plastiku za velike pare neka ovo posluzi na cast.

Sladjana Vidic

Владан Глишић против Наташе Кандић!

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=vEgGeCR3UtM

Како су нестали Срби римокатолици

Како су нестали Срби римокатолици

26 новембар 2012 zeljko
Ел. пошта Штампа PDF

Та ми знамо да нијесмо Хрвати него Срби, ама не смијемо од Рима звати се Србима.

Постоје теме у српској историографији о којима се на неки начин ћути, а свако ко иоле познаје историју као науку зна да ћутање значи заборав, а заборав опет смрт у повесном смислу. Тако се рецимо годинама ћутало о Дракулићу, Пребиловцима, Старој и Новој Градишки, па и Мачви 1914. и небројеним другим личностима и догађајима. Разлог за ћутање је био чисто политичке природе, јер би соломонско решење на коме је почивао одређени поредак био у најмању руку доведен у питање.

Да је један део Срба још од средњег века био римокатоличке вероисповести, није никада негирано од стране научне јавности. Међутим када се међу јужнословенским римокатоличким становништвом Аустро-Угарске монархије појавио не мали број људи од интелектуалаца преко свештеника до занатлија који су себе сматрали Србима, своје Српство отворено истицали и услед свих недаћа које су их пратиле, много тога је добило другачији ток. Идеја југословенства је озбиљно доведена у питање, с обзиром на хрватске историографске и демографске тезе које су са њом биле прихваћене. Бити Србин па још римокатолик одговарало је само у прво време Ватикану, који је изабрао други начин за спровођење својих интереса на Балкану. Но, оно што нас као људе двадесет првог века може да научи овај несвакидашњи покрет, није за потцењивање, јер су многе проблеме Срба први на својој кожи осетили управо људи попут Меда Пуцића, Људевита Вуличевића, Антуна Фабриса, Марка Цара, Ива Ћипика, дон Јакова Групковића, и многих, многих других.

Покрет Срба католика први пут се организовано појавио на територији Далмације. За почетак покрета може се условно узети оснивање часописа Дубровник 1849. године од стране грофа Меда Пуцића и Матије Бана, обојице чланова Српске краљевске академије. Можда би неко помислио да је све то била само политика српске кнежевине, те да су Пуцић, Бан и многи други били просто речено, ”агенти Србије”, што су често износили припадници Хрватске странке права. Међутим, како је већина Срба римокатолика била високо образована и за данашње појмове (Перо Будмани, један од најактивнијих Срба католика знао је чак деветнаест језика!), и како српска политика од унутрашњих трвења никако није ни могла да покрене сличну иницијативу, тешко да су теорије ,,праваша” прихватљиве.

Римокатоличких Срба је било и у Славонији, Босни, Херцеговини, Боки, Војводини, али Далмација а најпре Дубровник и Цавтат су први организовано почели да, под утицајем слободарства суседних српских држава Србије и Црне Горе и саме оживе неке своје заборављене традиције (још 1364 писар дубровачки потписао се као ,,диак србски”).  Од тог тренутка почињу лицитације са бројем Срба, што нас прати све до данашњег дана. Тако је рецимо Франо Супило уредник ,,Црвене Хрватске”, првог прохрватског гласила у Дубровнику и околини, основаног тек 1893, тврдио да у Приморју има једва 100 Срба католика. Др Лујо Бакотић један од представника Срба римокатолика  у свом делу ,,Срби у Далмацији” број својих сународника и католика процењује на 20-25 хиљада, док ће  још један српски првак Стијепо Стражичић у листу ,,Радник” 1887. навести да у ,,Далмацији на сваких 100 Срба 78 су католичке вјере”. Занимљиво је да два Немца у Далмацији па и читавој јадранској обали до Истре уопште не налазе Хрвате, већ само Србе и Италијане. Њихова имена су Лудвиг Салватор, племић који је пропутовао цео Медитеран, а иза себе је оставио дело ,, Die Serben an der Adria”, објављено у периоду 1870-78 као етнолошка студија о ношњама, приморских Срба. Друго значајно дело је објављено на српском језику у Задру 1893. године под називом ,,О етнографији Далмације” из пера Хермана Бидермана, аустријског историчара и социолога. Што се Босне и Херцеговине тиче, Католичка енциклопедија на интернет адреси newadvent.org  и дан-данас наводи да су на тим просторима крајем 19. века живели скоро искључиво Срби. Ако ове чињенице упоредимо са данашњом ситуацијом, видећемо да се са бројкама на исти начин лицитира (било да је у питању Сребреница, број Срба на Косову или хрватско поимање етничког састава РСК 1991),  али и да понекад људи који не потичу са Балкана боље схватају балканску проблематику (Филип Корвин, Џаред Израел, Александар Дорин и многи други боље познају ситуацију у Сребреници од разних наших ,,миротвораца”).

Дубровник је свакако био један од центара Срба римокатолика, али у Дубровнику се и догодило оно што је за остатак српских градова тог доба, било незамисливо. Наиме, од како је укинута Дубровачка република, стари Дубровчани, а највише међу њима племство, престали су да формирају породице, тако да су многи умни људи тог доба остали без порода. На њихово место, вршено је насељавање становништва из других крајева, тако да данас потомака старих породица готово да и нема. Свака сличност са биолошком катастрофом која се свакодневно дешава Србима, сасвим је ,,случајна”.

Оно по чему су Срби римокатолици такође ,,предњачили” је и увођење латинице. Управо се међу њима по први пут међу Србима јавила латиница и то у прво време у верске и сврхе коресподенције, да би касније потиснула ћирилицу која је у Дубровнику дуго била баштињена. Да је ово тачно потврђује нам нико други до Вук Караџић, који у својој ,,Писменици” из 1814. године, јасно прави разлику између ћирилице, латинице којом се служе Срби римокатолици и латинице којом се служе Хрвати.

Када су после огромних жртава, 1918. коначно ослобођени западни и северни српски крајеви, да се помислити да је у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца, живот Срба римокатолика могао напокон мирно да се одвија. Но, у миру је чекала нова опасност – југословенство. Управо су Срби католици први осетили на својој кожи несрпски карактер ове творевине, јер су се готово сви од реда, сматрајући да су испунили своју историјску дужност, постали интегрални Југословени. Истина, југословенски оријентисаних Дубровчана и римокатолика је било и пре Првог светског рата (бискуп Мате Водопић, нпр.), али тек је од 1918, југославизам почео да узима већег маха, тако да је Срба римокатолика било све мање (чак је и у аустријско доба постојао јачи покрет него у време СХС), а Југословена и касније Хрвата све више. Узроци су двоструки: романтичарски занос који је захватио то становништво, а други можда и важнији – затварање очи Београда и остале српске јавности пред очигледном асимилацијом (Београд и тадашња ,,српска” елита су се бавили проблемима Хрвата на Истри и у Ријеци). Стање је постало неподношљиво када је мимо свих историјских и правних норми направљена бановина Хрватска и то тако да је од Зетске бановине, одузет читав простор од Боке до Неретве. Напади на све оно што би модерна хрватска историографија назвала ,,србочетничким” су постали свакодневница, а цела Југославија је о томе ћутала, једино се преко соколских гласника могло сазнати по нешто више. Тако су први пут, 13. марта 1940. отпуштени неподобни дубровачки поглавари, да би до 8. фебруара 1941. била отпуштена седамдесеторица неподобних чиновника, углавном чланова соколског удружења, да би укупна бројка отпуштених и из других сличних места (Цавтат, Конавли итд.) премашио три стотине. Паљена је имовина, људи су пребијани, а Београд је ћутао као и марта 2004.

Срби римокатолици би можда и издржали све притиске којима су били изложени, да нису били – римокатолици. Наиме, Ватикан је у складу са својим интересима играо крупну улогу у притисцима на Србе, а први су опет на својој кожи то осетили Срби католици, јер су од већине свештенства, били оптуживани за ,,великосрпску” пропаганду. Клерикализам је још у то време постао савезник хрватске политике, али веровали или не, постојали су и римокатолички свештеници попут дум Ивана Стојановића, дон Јакова Групковића и Антуна Казалија, који су отворено истицали своје национално опредељење и поред притисака који су трпели чак и од сабраће свештеника. Управо је парола ,,Брат је мио, ма које вјере био” и настала у оваквим околностима, јер су Срби и православне и римокатоличке вере одлично сарађивали кроз читаву другу половину 19. и прву деценију 20. века, док је у  добром делу Европе верски јаз и даље био присутан (а Срби су били и остали, потпуно парадоксално ксенофоби у очима многих Европљана). После наведених свештеника, углавном су долазили римокатолички фундаменталисти, који су више били политичари него пастири, па су тако и Срби римокатолици полако поклекли. Они који су дочекали Други светски рат и слом Југославије, похрваћени су, неки су попут Марка Цара, знаменитог и заборављеног књижевника прешли на Православље, а други попут Ђура Виловића и Људевита Вуличевића постали протестанти (постојала је чак и замисао да Срби римокатолици оснују своју протестантску цркву). Све у свему, духовна недореченост је и највише коштала Србе римокатолике постојања. Распети између српских обичаја и религије која их је често и силом приморавала да исказују свој национални идентитет, никако нису могли да опстану. Оно што је започето са њима, наставило се са НДХ, а и епилог смо добили последњих деценија.

На крају, једна појава која је можда најкарактеристичнија за Србе: ,, када је Турчин крвав до лаката, потурица мора бити до рамена”. Ово се исто може рећи за покатоличене Србе, који су постали Хрвати. Тако рецимо још има православних Срба који се презивају Павелић (аутор ових редова лично познаје једног) као и ,,поглавник НДХ”, Шакић попут Динка Шакића, Лубурић попут Вјекослава-Макса команданта Јасеновца, Мајсторовић попут најпознатијег фратра-кољача, Рукавина попут Јоза и Јураја, Перковић попут Томпсона, а о Старчевићима и да не говоримо.

Срби римокатолици су свакако обележили једну епоху, а наш заборав је обележио нас. Између српске нације којој су припадали и римокатоличке цркве, постали су Хрвати или нестали. На нама је, да им се у нестанку не придружимо, да макар мало учимо на њиховим грешкама и да оставимо то будућим генерацијама у аманет. Великомученици јасеновачки нас посматрају.

Коришћена литература:

Ludwig Salvator – Die Serben an der Adria:
http://www.ludwigsalvator.com/digi/serben/serben.htm
О етнографији Далмације, Х. Бидерман 1893:
http://www.scribd.com/doc/18452012/HI-Bidermann-Etnografija-Dalmacije-1893g
The Catholic Encyclopedia:
http://www.newadvent.org/cathen/02694a.htm
Срби католици – Светозар Борак, Нови Сад 1998.
Целокупна дела- Никола Томазео и Људевит Вуличевић, приредио Васа Стајић, Суботица, 1929.
Католички Срби – Лазо М. Костић, Српски културни клуб ,,Свети Сава” 1963.
О српском имену по западним крајевима нашега народа – Василије Ђерић, Београд 1914.
Срби католици на Приморју од уједињења до Априлског рата – Саша Недељковић
Зборник о Србима у Хрватској 1 – САНУ, 1989.
Српство Дубровника – Андреј Митровић, СКЗ 1992.

Извор: Четници.рс

OBUĆA KUPOVANA PO BUVLJACIMA MOŽE BITI OPASNA PO ŽIVOT

Dr Kurir na terenu: Građani Srbije završavaju po bolnicama zbog opasne obuće koju kupuju na pijaci

Koraci opasni po život!

Doktor, 06:00, 26.11.2012.

Autor: Aleksandar Davinić

Plikovi, bol, rane, upale, deformiteti stopala samo su neki od simptoma

deformiteti stopala, loša obuća

Iskrivljena stopala! Krvave noge u ranama!
Tako hodaju ljudi po Srbiji! Dr Kurir je „prošetao po narodu“ izvan Beograda, i znate šta, kao da smo upali u drugu dimenziju. Lekari se žale da u poslednje vreme imaju pune ruke posla zbog posledica nošenja cipela kupljenih na pijacama širom naše lepe Srbije.

Ta obuća, prema rezultatima istraživanja u Skoplju, može da izazove rak. Šta je to, pitate se. Naša realnost! Ljudi su zbog besparice primorani da se obuvaju na tezgama, pošto, znate već, ne mogu da hodaju bosi.Za 400 do 800 dinara, koliko košta par cipela, možete tako da se osakatite i onesposobite da će vam za lečenje trebati hiljade evra. Najgore je što i deca nose te cipele.

Pacijentkinja Slavica I. iz Vladičinog Hana, koju smo zatekli na lečenju u Nišu, kaže za Dr Kurir da dugo leži u bolnici jer njen oporavak slabo napreduje.
– Dijagnozu sam „zaradila“ od cipela kupljenih na pijaci. Bile su lepe naoko, a nosila sam ih samo na svadbi. Kad sam došla kući, pojavili su se plikovi, otok i bolovi u nogama da nisam mogla deset dana da spavam – kaže Slavica, a slične priče čuli smo od pacijenata u Leskovcu i Vranju.

Dr Zoran Todorović sa odeljenja ortopedije leskovačke bolnice potvrđuje za Dr Kurir da u poslednje vreme leči upale i žive rane na stopalima koje je izazvala loša obuća.
– Trenutno je na odeljenju nekoliko pacijenata. Svi su nosili cipele kupljene na pijaci. Ljudi zbog besparice rizikuju svoje zdravlje. To je naročito opasno za decu, jer te cipele imaju ravne svodove, nemaju anatomski oblik, đonovi su mekani, a i kvalitet materijala je problematičan. Zato treba voditi računa kakva se obuća kupuje – poručuje dr Todorović za Dr Kurir.

Fizioterapeut Dragan Stefanović iz Niša navodi za Dr Kurir da je istraživanje prof. dr Nene Tanetske sa Univerziteta u Skoplju pokazalo da obuća koja se prodaje na pijacama u Srbiji, na Kosmetu, u Makedoniji i ostalim balkanskim zemljama može, osim deformacija nogu, da izazove i rak!

– Neke cipele napravljene su od materijala opasnog po ljudski život. Zbog nekvalitetne obuće u ovom delu Srbije pola naroda šepa. Moramo upozoriti ljude na to, a posebnu pažnju treba usmeriti na zaštitu dece. Zdravstveni problemi kao što su bol u nogama, kičmi i promene na koži kod više od 50 odsto onih koji su nosili obuću kupljenu na pijaci i buvljacima nestali su kad su prestali da je nose. Zvono za uzbunu je uključeno i poslednji je čas da se reaguje kako nas nekvalitetna obuća ne bi unakazila – upozorava Tanetska.

Zločin prema deci

Iskusni modelar obuće u nekadašnjoj „Koštani“ i „Simodu“ Staniša Nakić upozorava da je današnja obuća opasna.
– Čini se zločin prema deci! Kao modelar, anatomiju stopala sam učio na klinici „Rebro“ u Zagrebu. Često smo imali savetovanja, konsultacije i pratili trendove u proizvodnji anatomske obuće. Sada se u trci za zaradom prodaje nekvalitetna obuća, koja će osakatiti generacije – pojašnjava Nakić, koji se obućom bavi već pola veka.

Руски медији: Николић је спреман да „де факто“ призна Косово!

Руски медији: Николић је спреман да „де факто“ призна Косово!

30. 07. 2012 23:28 | Бета / Србин.инфо / Васељенска ТВ

tomislav nikolic1 Руски медији: Николић је спреман да де факто“ призна Косово!

Томислав Николић (Фото: Бета)

Београд – „Од нове власти у Србији Европа и САД очекују пре свега нормализацију односа са Косовом“, пише московски дневник „Комерсант“, а преносе београдске агенције.

„Европа није забринута због доласка социјалиста и умерених националиста на власт, јер очекује да ће управо они учинити то што нису могле или нису желеле демократе – да установе нормалне односе са Косовом“, оцењује лист и додаје да тада и зближавање Србије са Русијом неће изазвати нервозу на Западу.

Лист указује да је уочи формирања нове коалиције Београд посетио помоћник државног секретара Филип Гордон, који је изнео кључни захтев – „ликвидацију српских структура власти на северу Косова, отварање представништва Србије на Косову и сусрет председника Србије и Косова“.

„Реализација тих захтева означавала би нормализацију односа Србије и Косова, макар и без узајамног признавања, а нове српске власти су изгледа на то спремне“, пише „Комерсант“ и оцењује да су, судећи по изјавама председника Томислава Николића, нове власти изгледа већ приступиле реализацији тог плана.

„Тако отворена признања да је Косово фактички већ изгубљено, нико од српских руководиоца до сада није давао. Сада о томе говори председник Србије, који је чак националиста. То ће помоћи многим Србима да поверују у неутешну дијагнозу. После тога ће се све што могу да предузму власти у Београду за Косово, односно за преостале Србе на Косову, сматрати као велики успех“, оцењује лист.

Московски лист истиче да осим тога, српски председник намерава да представи то као да општенационални консензус, пошто је предложио да све политичке снаге израде „усаглашену позицију о Косову“. Лист закључује да ће у том случају одговорност власти за коначни исход бити ублажена.

„Нормализација односа са Косовом укинуће кључну препреку за интеграцију Србије у ЕУ, а са друге стране, тешко да ће покварити односе Београда и Москве, која је више пута ставила до знања да ће подржати сваку позицију Србије о Косову. Ово друго је за Београд веома важно, јер сарадњи са Русијом нове српске власти дају посебан значај“, додаје лист.

„Комерсант“ пише, позивајући се на изворе блиске „Гаспрому“ и да су у Београду очекивали долазак председника Русије Владимира Путина одмах после формирања нове српске владе. Али, пошто се тај процес отегао, руског председника очекују на јесен, када би требало да почне изградња Јужног тока.

ВЕЧЕ СА МИРОСЛАВОМ ЛАЗАНСКИМ, 19.11.2012.

РУСКИ ДОМ: ВЕЧЕ СА МИРОСЛАВОМ ЛАЗАНСКИМ, 19.11.2012.