Za ne verovati !!!

Za neverovati, istinit događaj, dete srpske veroisovesti Radovan Tesla u Puli doneto hitnom pomći zbog temperature ispod 35, posle zagrejavanja, odvedeno pedijatru jer se zbog napad čudno ponašalo. Imao je vrtoglavicu, udovi su mu bili hladni pa DOBIJA POD HITNO UPUT ZA BOLNICU. U ambulanti dobija i drugi napad pa ga Dr. Medenica upućuje pod hitno u bolnicu. DR. Mirna Milivojev Ražem, kojoj se pripisuje privrženost nacionalizmu a koja je već jednom ranije odbila lečenje tog istog teško bolesnog deteta pravoslavne veroispovesti, odbija ponovo da  primi to dete srpske pripadnosti na lečenje i pored toga što je dete povraćalo oko deset puta. Tvrdeći da detetu nije ništa OTIŠLA JE DA SLAVI važan današnji dan, puštanje na slobodu Gotovine, PA DA JOJ SE PICA, KOJU SU NARUČILI, NE OHLADI!!!

Neverovatno je i to da su sestre dete za vreme dok je preživljavao napade i žalio da ne dobja vazduh isterivale iz prostorije to dete teškog srčanog bolesnika. Kruna svemu je bila da su dete prepustili majci bez prevoznih sredstava do svojeg stana. Sa tako bolesnim i ugroženim detetom morala se sama snalaziti kako da dodje kući!

ŠIRI DALJE!

Autor je redakciji poznat

ШИРИТЕ ДАЉЕ … МАСОВНИ ПРОТЕСТ , СУБОТА 15 Ч

ШИРИТЕ ДАЉЕ … МАСОВНИ ПРОТЕСТ , СУБОТА 15 ЧПокрет Двери позива све српске родољубе на свенародни протест против Хашког трибунала и Европске Уније, који ће се одржати у суботу, 17. новембра у 15 часова испред седишта Европске Уније у Београду (Владимира Поповића 40а, блок 19 код Сава центра на Новом Београду)!

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/dveri-na-delu/2012/novembar/protest-protiv-haskog-tribunala-i-eu.php

Протест против Хашког трибунала и ЕУ, субота у 15 часова

dverisrpske.com

Позивамо све родољубе на протест против Хашког трибунала и ЕУ у суботу у 15 часова испред седишта Европске уније у Београду!

RUSKA REČ

http://ruskarec.ru/viewcontent?h=46586c2de426ea7dc47c8e4ee56dbc69

Данашњом одлуком Хашког трибунала Хрватска може легитимно да слави највећи погром у свету после Другог светског рата.

Млака реакција председника Николића: Одлука Хага отвара старе ране

Данашњом одлуком Хашког трибунала Хрватска може легитимно да слави највећи погром у свету после Другог светског рата, оценио је председник Србије Томислав Николић.

Реаговања у Србији: Хашка пресуда гора од сваке неправде

Председник Србије Томислав Николић оценио је данас да јасно да је одлука Хашког трибунала о ослобођању Анте Готовине и Младена Маркача од кривице за прогон српског становништва из Книнске Крајине 1995. године политичка, а не правна.

“Данашња одлука Хашког трибунала неће допринети стабилизацији ситуације у региону, отвориће старе ране, а Србе у Хрватској, мали број њих који је остао тамо да живи, ставити у позицију криваца над којима и даље свако може некажњено да спроводи своју “правду”, оценио је председник Србије у изјави за јавност.

Он је подсетио да је током операције Олуја протерано преко 220.000 Срба и убијено на хиљаде ненаоружаних мушкараца, жена и деце. “Ко је за то крив? Данашњом одлуком Хашког трибунала Хрватска може легитимно да слави највећи погром у свету после Другог светског рата.

Држава која не дозвољава ни породицама несталих Срба да утврде где се налазе тела њихових најмилијих”, указао је Николић.

“Ако је до сада било разлога да верујемо онима који су тврдили да је Хашки трибунал неутралан, правичан и нешто више од суда Србији и српском народу, најновијом одлуком о ослобађању ратних злочинаца је то демантовано”, навео је Николић.

Председник Србије је истакао да је српски народ у новијој историји био жртва геноцида, најсуровијих злочина, прогона и мучења, а да су Срби жигосани као злочинци који треба да се стиде и ћуте.

“То је парадокс који више не сме да се понови”, истакао је Николић.

Куда са пољопривредом: Подстицаји и субвенције

Куда са пољопривредом: Подстицаји и субвенције

Неколико пута веће субвенције које западне владе пружају својим пољопривредним произвођачима него што то остварују наши, основа су ниских цијена њихове хране које из тог правца стижу на наше тржиште – доносимо у наставку фељтона, који пише Алекса Милојевић.

Због ових високих субвенција цијене могу да буду ниже од чак и трошкова производње. Чак ⅔ фармерских зарада потиче од субвенција.Многе неразвијених земаља имају изузетне услове за развој пољопривредне производње, а земљиште стоји необрађено, а расте глад. То је резултат притиска развијених на развој мање развијених којег и сами подносимо.

Подстицаји

Наше тржиште у све већој мјери преузимају стране робе и страни произвођачи. Томе се придружује и проблем уситњеног посједа са својим нерационалностима. Да би се превладала та врста нерационалности наши подстицаји би морали да буду знатно већи од западних што економски није могуће.

Било би потребно имати развијену индустрију која ће се опорезовати, да би се прибављала средства за подстицаје, Та мјера је на Западу успостављена. Опорезује се индустрија да би се увећала пољопривреда која повећано подстиче развој индустрије.

Ако се претјера добивају се негативни ефекти. Када би се наша неразвијена индустрија повећано оптеретила за сврхе повећаних подстицаја у пољопривреди она то не би могла да поднесе.
Рјешење је очито потребно тражити на другој страни – Убрзан развој пољопривреде на уситњеном посједу уз скромне износе подстицаја.

Крупни посједи

Оријентација наше пољопривредне политике да се подстицаји додјељују крупном посједу представља, рекло би се, основно оптерећење које носи све пријетње уништења наше пољопривредне производње. То огромне пољопривредне површине и огромно пољопривредно становништво оставља без државне финансијске подршке што их тјера у потпуно сиромаштво. Пољопривредно земљиште је углавном необрађено. Обрађује се тек толико да се обезбиједи властита прехрана. Уз то, ради се углавном о старачким домаћинствима, без младе посебно мушке радне снаге, која је кључни фактор пољопривредне производње.

Крупни своју производњу великим дијелом заснивају на увозу за коју остварују подстицаје. То је посебно видљиво у сточарству (увоз хране за стоку) али и ратарству (ђубриво, хемикалије и слично).

Умјесто раста вриједности пољопривредне производње дошло је до њеног пада. Храна се све масовније увози и прелази половицу наших потреба. Необрађене земље све је више. Неразвијена пољопривреда не омогућава развој других грана привреде, посебно индустрије (прехрамбена, кожарска, текстилна, хемијска, фармацеутска и слично).

Без освајања властитог пољопривредног тржишта развој пољопривредне производње је немогућ.

Храна је први стратешки производ, први услов самостралности и опстанка. А наше хране све је мање. Исплаћивати подстицаје без могућности да се роба прода, без посједовања тржишта, представља праву економску штету.

Неефикасност постојеће пољопривредне политике

На први поглед код нас се проводи европска пољопривредна политика. Откуп и подстицаји су управо онакви како је то у Европи. Резултат је међутим потпуно различит, супротан.

У скоро крајње оскудним условима за развој пољопривреде, земље Западне Европе успијевају да на основи субвенција и откупа остваре изузетну пољопривредну производњу којом се подмирују домаће потребе за храном, уз претицање значајних количина за извоз. Земљиште се максимално користи уз високу примјену агротехничких мјера. Дохоци оних који се баве пољопривредом су приближни дохоцима оних који су запослени у другим привредним дјелатностима. Развијена пољопривреда представља повољну основу за развој других грана привреде, посебно прехрамбене индустрије која видно напредује.

Код нас и поред изузетних услова за развој пољопривреде, побољшања у развоју нема. Исте политике, а два потпуно различита резултата. То широм отвара питање одрживости овакве политике код нас.

Основа овог парадокса је у различитости наших пољопривредних услова у односу на услове развијених пољопривреда.

Подстицаји и откуп су незаобилазне мјере сваке пољопривредне политике. Али остаје питање њихове оперативне примјене у различитим условима. Управо у тој различитости примјене тих истих општих мјера представља основу различитости пољопривредних политика у појединим земљама.

Када се завршио Други свјетски рат земље Западне Европе одлучиле су се за пољопривредну политику откупа по вишим фиксним цијенама. Откупна цијена за домаће произвођаче хране била је формирана на вишем нивоу од увозне цијене, односно свјетске цијене. При томе је одређена мјера прелевмана. Ради се увозној такси која је падала на терет страног испоручиоца хране што је поскупљивало његову робу на извозном тржишту. Конкуренција са домаћим произвођачем није била могућа. Висина прелевмана је зависила од разлике између тржишне цијене робе и висине фиксне цијене која је одређена за ту робу. Та средства прелевмана су се сливала у фондове који су служили за подстицај домаћим произвођачима хране.

На тим основама земље Западне Европе су, у скоро крајње неповољним условима за развој пољопривреде, успјеле да произведу довољно хране за себе и обезбједе значајне количине за извоз. Високим субвенцијама за извоз и, борећи се за отварање граница (слободно тржиште), успјеле су да увелико униште пољопривреду мање развијених европских земаља, што се односи и на нас. Код себе царина (прелевман), а код другог забрана царинске заштите. Данас су те пољопривреде толико одмакле у свом развоју, да им заштите скоро нису ни потребне. Штити их конкурентска надмоћ.

Поред тога:

-Своју пољопривредну производњу Запад углавном заснива на крупном посједу којег је веома дуго и упорно изграђивао. То је омогућило примјену агротехничких мјера у производњи што је дизало ниво ефикасности датих субвенција, које су изузетно високе и неколико пута надвисују наше износе.
-Уз то, што је посебно важно, крупни пољопривредни произвођачи су уједно и (акционарски) власници капацитета прехрамбене индустрије. Огроман дио пољопривредних производа одлази у индустријску прераду што смањује притисак на откуп и на тржиште.

Наши су услови сасвим другачији

Посјед је изузетно уситњен што онемогућава било какву значајнију примјену агротехничких мјера. Преко 50 % газдинстава располаже површином до два хектара. Од 2 – 5 хектара је 29,5 % газдинстава, са 5 – 10 хектара учествују са 13,7 %, док свега 2,8 % газдинстава посједује површину већу од 10 хектара. Ту је и 7 – 9 парцела по газдинству.
Посебно оптерећење наше пољопривредне политике долази са стране опредјељења да се подстицаји пружају само крупним.

За потребе подстицаја у пољопривреди одобрена су средства (2011) у износу од 60 милиона КМ. За кориштење ових средстава упућена су и запримљена 11.927 захтјева (мање него 2010 – 12.915) од чега је позитивно ријешено 10.746 захтјева (у 2010 – 11.388).Укупно је регистровано (до краја 2010) 59.061 пољопривредно домаћинство са 95.713 чланова тих домаћинстава. Просјечна величина од свега 1,6 чланова по регистрованом домаћинству јасно говори о демографској снази наше пољопривреде. То су углавном изнемогла старачка домаћинства.

Ако у Републици Српској има око 400.000 домаћинстава и ако их је 200.000 у пољопривреди онда је видљиво да се је свако четврто домаћинство пријавило за регистрацију, а да се је свега 5 % обратило и остварило подстицај. То је поразан податак који говори о скоро потпуном одсуству пољопривредне политике код нас. Политика која у оволикој мјери остави народ по страни, не захвати га својим утицајима, је политика против народа. Јер преживјети у пољопривреди није могуће без државне финансијске подршке. Ове огромне пољопривредне површине и оволико народа је осуђено на економско пропадање. Ради се о скоро потпуној изолацији од развоја, што представља несагледиву штету.

Освајање домаћег тржишта

Орјентација на крупан посјед вјероватно је заснована на замислима да је производња на таквим газдинствима рационална, те и да ће то довести до раста производње што оправдава подстицаје. То је логичан али до краја површан и уопштен закључак. Он се не заснива и не произилази из анализе наше присутне стварности. До пораста производње није дошло и не може да дође.

Основни разлог за то је недостатак тржишта. Влада није у могућности да у своје робне резерве откупи све вишкове пољопривредних производа по прихватљивим цијенама, а њихова продаја на домаћем тржишту није могућа, јер су га увелико запосјели странци.Без тржишта производња је економски неоснована, немогућа. У таквим околностима економски су неосновани и подстицаји који се пружају. Они имају своју социјалну, али не и економску функцију.

Углавном се на основи подстицаја зарађује за властите потребе, али се не остварују потребни вишкови за тржиште. Са тим се не може дуго и пут је веома кратак. Нема социјалног без економског него обрнуто. Са рјешењем економског рјешава се и социјално. Рјешење социјалног је у дохотку који се остварује производњом и продајом.
Оријентацијом на крупно вјероватно се желио убрзати процес окрупњавања посједа. Крупни ће постепено куповати земљиште ситних посједника и тако ће се убрзати процес окрупњавања посједа. Искључењем ситних посједника из подстицаја допринијеће се расту њиховог сиромаштва, што ће обарати цијену земље. Крупни ће је повећано куповати што ће водити окрупњавању.

Стварност

Умјесто окрупњавања посједа доћи ће до те врсте успорења. Власници ситног посједа ће се у свом сиромаштву још више везати за властиту земљу као једину узданицу опстанка. С обзиром да су и наши крупни економски неуспјешни,процес ће кроз вријеме вјероватно кренути у другом правцу. Са изумирањем старачких домаћинстава у чијим рукама је највећи дио наших пољопривредних површина њихови наследници, који се масовно налазе негдје по свијету, ће то јефтино продавати крупним успјешним који ће моћи да то купе. А ти крупни успјешни су странци. Тако се налазимо пред опасном пријетњом да ће наше пољопривредно земљиште пасти у руке странаца.

До краја је отворено и питање ко су крупни, најкрупнији. Углавном су то они који су атрибут крупног стекли приватизацијом или су скоро бесплатно узели под концесију огромне површине државног пољопривредног земљишта. А онда се на тим основама остварују замашни износи подстицаја.

Извор: Фронтал.СРБ

Коментари

ex-1978, 18.09.2012. 14:05:02 [50327]
Aleksa redovno izađe u javnost sa čudnim i nelogičnim prijedlozima. Koliko vidim Aleksa bi da napravi jednu novu i moćnu državnu agenciju koja bi odlučivala o raspodjeli podsticaja svima i svakome ko i gredicu luka posije. Trebaće nam po jedan novi državni službenik za svakog poljoprivrednog proizvođača, da vidi i odmjeri visinu podsticaja, da posavjetuje i umetne u neku od kategorija koja podsticaj zaslužuju. Trebaće nam i sila drugih službenika koji će to pregledati i kontrolisati i spriječiti eventualne zloupotrebe. Odličan je to prijedlog – kontam da ćemo se riješiti nezaposlenosti – još samo da nadjemo dovoljno para za podsticaje i za plate ovima što podsticaje dijele.Činjenica je – mi poljoprivredom ne znamo da se bavimo.

Imamo ovolike rijeke a stradamo od suše. Imamo ovolike nezaposlene i ovolike neobrađene površine. Rješenje nije u podsticajima za gredicu luka i tri paradajza. Rješenje je u porezu na ljenost. Ko god ima neobrađene zemlje ima da plati pofino poreza. Neka se rješava te zemlje, kako zna i umije. Neka je daje pod zakup. Neobrađena ne smije ostat.

rammstein, 18.09.2012. 16:09:57 [50346]
ex-1978, 18.09.2012. 14:05:02Ау…па то комунистички синдром, отимачина земље, „национализација“, „колхози“,… ко си ти да ми отимаш земљу или да ми уводиш свој порез на њу?
Ја бих производио, али пошто немам државу која би ми помогла и субвенционисала, не желим ни да ми узима харач, значи радићу на њој тек толико да ми држава не може своју погану њушку завући на мој терен!
А не да ја радим на њиви за лезилебовића у лакташима и адм. центру на сред Бањалуке! Не, не… Тамо гдје држава завлачи своје прљаве шапе, тамо не улазим, само што даље од мене!

MiloradLabus, 18.09.2012. 17:03:25 [50367]
Naša država kad počne priču o subvencijama odma počnu strani ambasadori da lupaju po guzici.A nedaj bože da pomisle na neki drugi vid zaštite.
Mi smo kolonija i kao takvi moramo da prouvodimo šta nam se kaže i kako nam se kaže.

A da vidimo toga ko će pokušati nešto da promjeni po tom pitanju. Jedino ako se približimo rusima pa da izvozimo tamo a za to nam treba 10 godina.

ст, 18.09.2012. 17:06:36 [50371]
Ево штиво на исту тему:
http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=20161
Само лежернији стил.
rammstein, 19.09.2012. 10:46:34 [50450]
Ја се никако не могу начудити типовима попут овог екс1978, ако ти је то годиште, онда си језиво сјебан у мозак и непоправљиво заљубљен у режим.Па по твојој логици, хајде да онда ударимо на оне несретнике власнике затворених пословних простора који су некад планирали имати неку малу занатску радњу, па их држава ојадила са даџбинама, тако да им је исплативије држати то празно, него радити у корист своје штете?
Слажеш ли се?:P

Али исто тако, ‚ајмо спуцати огромне порезе тој поквареној руљи која се представља као држава, за свако затворено предузеће, фабрику, јавно и опште добро, које су девастирали и затворили својом трулом политиком? Е то би био пун погодак, да држава плаћа казнене поене и велики порез за сваку непокренуту фабрику, па да видимо онда ко коси, а ко траву пасе!?

Напомена: остављања коментара је омогућено само регистрованим корисницима!

Алекса Милојевић: Mлади Џон Перкинс у Угљевику

Алекса Милојевић: Mлади Џон Перкинс у Угљевику

Млади, јер се убрзо покајао, патио од неподношљивог унутрашњег моралног притиска и на крају настојао да се искупи пред собом и људима.

Посебно пред онима којима је као економски експерт Свјетске банке учино толико зла… Као изузетан амерички студент брзо је код Свјетске банке стигао на листу пожељних. Након кратке обуке придружио се тиму за економско освајање свијета.

Сваки од њих је требао да одабере одређено подручје у свијету, одређену неразвијену земљу, која је интересантна по свом одређеном природном богатству и да нађе начина да се то богатство преузме. Изузимајући одређене појединости углавном се то завршавало у три корака.

У почетку се одлази у сиромашна подручја те земље, сеоске школе, домове здравља, разне социјалне установе додјељујући им ситне помоћи. Облачи се скромно, ријечник се спусти на најнижи ниво и настоји придобити повјерење трудећи се да остави утисак бола и властите патње због таквог стања. Обећава се још већа помоћ у будућности.

Корак други

Касније, у другом кораку, креће се са издашнијим помоћима уз изношење мишљења о могућем властитом развоју вођеним њиховим савјетима. То је већ пут до Владе. Када се добија њена наклоност креће се у разраду пројеката. У владу стижу експертски тимови обучени у најбоља одијела са високим подигнутим стручним ријечником. Шире се карте и износе компликоване формуле о невиђеном успјеху. То је трећи завршни корак. Тада се повлаче експерти, а на сцену ступају кредитори.

Да би се приволила Влада на сарадњу, посебно њени истакнути чланови чини се све да им се пружи могућност остварења властите користи што се углавном прихвата. Они који то одбију излажу се уцјенама и пријетњама. Ако се и тада пружи отпор крећу како каже Перкинс „шакали“ који су спремни на ликвидације, што се њему догодило са предсједником Чилеа – Аљендеом.

Када је након одређеног времена сагледао којом брзином и у какво јадно стање доспијевају те земље и народи, у њему је настала права морална побуна, неподношљив немир. У почетку сасвим пристојни услови живота, а кратко за тим, након прихватања савјета и „помоћи“, очај, сиромаштво и неподношљива задуженост. Није више могао. Напустио је тај посао и повукао се у собу да пише књигу: „Како сам постао плаћени економски убица“, не говорећи ни породици шта ради, увјерен и спреман да буде убијен.

Књига за шакале

Када је завршио рукопис послао га је у Кину, Русију, Индију и још многим издавачима у свијету. Када је књига изашла нема „шакала“ који је очекивао. Вјероватно су оцијенили да им се то не исплати, да би била већа штета од користи, закључује Перкинс. Данас Џон Перкинс има своју приватну агенцију.

Све то не би имало свог посебног значаја да 01.08.2012. године није код нас у Угљевик стигао млади Џон Перкинс у лику Синише Мајсторовића извршног директора „Комсар енерџи Републике Српске“ представника Рашида Селимовића, контроверзног руског бизнисмена који по свему судећи живи у Женеви, који је за потребе изградње „Термоелектране три“ основао фирму на Кипру са швајцарским телефонским позивним бројем на којој адреси је како стоји на интернету жбуње, чија имовина је предмет испитивања руске полиције и који се налази на сајту који говори о Руској мафији. А довео нам га је наш предсједник Милорад Додик да нас својом инвестицијом усрећи.

Уколико се све ове контроверзности око Рашида Селимовића Сердарова истините, а које до сада нигдје нису оспорене, онда би Милорад Додик, предсједник Републике, у најмању руку требао да се извине људима Републике Српске и цијеле Босне и Херцеговине за повреду достојанства и понижења које подносе. А он због функције коју обавља не би требало да буде у таквим друштвима.

Синиша Мајсторовић – Џон Перкинс

Својом посјетом Угљевику у петак 01.08.2012. године Синиша Мајсторовић понавља прве кораке младог Џона Перкинса на путу нашег колонијалног заробљавања. И он је као и млади Перкинс пронашао сиромашне породице Јелку и Љубу Радовановић, које исељава из њиховог Богутовог села због наводне изградње ТЕ 3, а за узврат им у селу Забрђе уручује кључеве од скромних кућа, те жури да о томе путем БН телевизије обавијести свјетску јавност.

Управо као и млади Перкинс изражава изузетну осјетљивост за проблеме људи и локалне заједнице те је спреман да помогне младе кадрове, спортске клубове, изградњу објеката од друштвеног значаја и слично.

Ово су први кораци младог Перкинса у лику Синише Мајсторовића. Да ли ће и он као и Перкинс осјећати силну грижу савјести и моралну мору, ако се стигне до краја, до нашег колонијалног заробљавања дијелом и на основи изградње „Термоелектране три“ у Угљевику? С обзиром на ужасне резултате иностраног инвестирања који су познати и много пута поновљени широм свијета било би много боље да не чекамо да се сами увјеравамо него да устанемо и спријечимо наше колонијално заробљавање.

Да не буде касно.

Да се захвалимо на услугама, савјетима, сажаљењима и инвестицијама Рашида и сличних и њихових извршних директора у лику Синише Мајсторовића и сличних. Да задржимо наша природна богатства и онемогућимо њихову распродају. Без њих наш опстанак је немогућ.

Проклињаће нас потомци ако то не учинимо.

Кључне ријечи: Алекса Милојевић, Угљевик, ,

Алекса Милојевић: Стране инвестиције су штетне

Алекса Милојевић: Стране инвестиције су штетне

Толико се успјело овладати мислима, довести их у ропски положај да је данас тешко остварити признавање истине и онда када се она тако јасно показује.

Толико се успјело овладати мислима, довести их у ропски положај да је данас тешко остварити признавање истине и онда када се она тако јасно показује. Под диригентском палицом иностраних финансијера посебно Међународног монетарног фонда и Свјетске банке бројне мање развијене земље скоро у хору понављају ријечи благодати страних инвестиција за властити развој. Задужују се безвриједним новцем којег отплаћују извозом реалних материјалних вриједности. И ту превару слабе владе свом народу приказују као једини развојни излаз.

Иако је кроз вријеме развоја све мање, а дугова и неразвоја све више не престаје се са овом врстом говора. Без обзира што говор нема своје реално покриће са њим се не престаје. Разлог је једноставан. Слабе владе су ту доведене не због развоја него ради задуживања. Стране инвестиције нису за то да донесу добробит народу него да се лоше владе одрже на власти. Када би којим случајем престале да се задужују, брзо би сишле са власти.

С обзиром да нема властите акумулације страним инвестицијама се прибавља инострана акумулација која је тако потребна за остварење властитог развоја, најчешће је образложење које се чује. Ипак истина је на сасвим другој страни. Умјесто развоја увећава се неразвој. Богатство се смањује, а дугови и дефицити расту. Расте незапосленост и сиромаштво. То је опора стварност која не привлачи неку пажњу.

Нема земље која се значајније отворила за инострана инвестирања, а да је успјела у развоју. Све су завршиле у сиромаштву и дуговима. Чак и ова врста теоретских образложења није у стању да покрене ову врсту дискусије. Иако се штетност иностраних инвестиција показује скоро на сваком мјесту на њима се и даље упорно истрајава.

Штетност страних инвестиција је лако схватљива. Нагли прилив страног новца диже цијене у земљи. То обара вриједност домаћег, а диже цијену страног новца. Опада извозна цијена домаћих, а расте увозна цијена иностраних роба. И најповољнији кредити, која средства би чак била уложена у производњу, не пружају могућност остварења таквих профита који би били у стању да подмире трошак камата и трошак раста вриједности страног новца. Они су нужно мањи. То онемогућава отплату кредита.

Да би се прибавила средства за отплату кредита држава увећава порезе. То само погоршава економско стање у земљи. Расту цијене, привреда успорава развојни ход, расте платни дефицит, опада бруто друштвени производ, расте незапосленост. Предузимају се мјере девалвације валуте, репрограмирања дугова, дизања нових да би се вратили стари кредити. Почиње спирала дугова из које се углавном не излази.

Посебна тешкоћа је у употреби кредитних средстава. Посуђена средства владе углавном не употребљавају за производне него непроизводне сврхе, што је управо случај код нас.

Од укупно 3,3 милијарди КМ иностраних средстава (2010) буџет је потрошио 1,5 милијарди КМ, у инфраструктуру је уложено 1,5 милијарди КМ, а у привреду (жељезницу и слично) је отишло свега 300 милиона КМ. Може се само замислити које су силне негативне последице оваквог утрошка средстава. Оне су сада невидљиве због присуства чврстог девизног курса. Провала, сада задржане инфлације, тек ће наступити када ускоро престане да важи чврст курс. Тада ће изаћи на видјело и све погубне последице оволиког иностраног задуживања.

Само је модел привредног раста заснован на домаћој штедњи, домаћој акумулацији и домаћим инвестицијама успјешан. То показују примјери свих земаља које су одбиле „услуге“ посебно ММФ-а и Свјетске банке. Али тада на власт морају да дођу способне и патриотске владе. Хоћемо ли и ми имати ту срећу.

Извор: Фронтал.РС

Кључне ријечи: Алекса Милојевић, ,