„Geopolitika“ – Intervju sa Zvonimirom Trajkovićem našim najuticajnijim političkim analitičarem i geostrategom. Srbija može izaći iz krize za najviše dve godine

   Zvonimir Trajković
       politički analitičar
23. jun 2012. Beograd
„Geopolitika“ – Intervju sa Zvonimirom Trajkovićem našim najuticajnijim političkim analitičarem i geostrategom. Srbija može izaći iz krize za najviše dve godine

Strana ulaganju su velika laž političkih neznalica, lopova i prevaranata. Ozbiljna strana ulaganja idu ka velikim tržištima i zemljama – a mi smo manji od jednog kineskog grada i zašto bi neko u Srbiju pravio gigante? Samo je država ta koja ima snagu i resurse da veliku privredu pokrene, koja će onda pokrenuti mnoštvo malih i srednjih preduzeća, jer ona ne mogu da postoje ili opstanu ako velike privrede nema. To mora da bude osnovna strategija izlaska iz krize – druga jednostavno ne postoji.

·         Poštovani gospodine Trajkoviću, Vaše procene o destabilizaciji Makedonije koju ste izneli u martovskom broju Geopolitike su se pokazale tačne. Vlada u Skoplju je uhapsila počinioce ubistva 4 makedonskih mladića i jednog ribara. U Makedononiji je trenutno zatišje. Kako će se po Vama odvijati budući razvoj događaja, i kakva će bili u tome uloga velikih zapadnih zemalja i makedonskih suseda?

Početkom maja uhapšena je grupa od dvadesetak terorista, ali ne i trojica glavno osumnjičenih. Hapšenje te poveće grupe, Vlada u Skoplju je nazvala iskonstruisanim nazivom „radikalni islamisti“, što jasno ukazuje da Skoplje nema „snage“ i spremnosti da stvari nazove pravim imenom, a kamo li da taj problem i reši. Ne radi se ni o kakvim „radikalnim islamistima“ niti islamiskim teroristima, već o Šiptarima državljanima Makedonije, pripadnicima ONA („Oslobodilačka nacionalna armija“) koji su počinili zločin na Smilkovačkom jezeru. Svi uhapšeni su lokalni Šiptari iz sela Aračinova, Jaja Paši, Šutkima, kumanovskog sela Lipkovo, kao i sam svedok ubistva, Hazir Haziri koji je iz skopskog naselja Šuto Orizari. Trojica direktnih ubica, Haljilj Demiri, Afrim Ismailović i Agim Ismailović su pobegla na Kosmet i kosovska policija za njima navodno traga. Kada pročitate njihova imena i vidite fotografije više je nego jasno da to nisu nikakvi „islamisti“ već Šiptari iz Skoplja i okolnih sela, poznatih uporišta terorističke organizacije ONA još iz 2001 godine i tadašnjih oružanih sukoba u Makedoniji. U svom tekstu „Nemačko porobljavanje Balkana!“ ja sam i bez posebne istrage, odmah ukazao odakle su mogle doći ubice nedužnih mladića, ribolovaca na jezeru Smilkovci pokaj Skoplja. Tokom pretresa u ovim selima zaplenjene su veće količine oružja, razna vojna oprema i propagandni materijal OVK kao bazne terorističke organizacije i za ONA koja se tek posle dolaska NATO snaga na Kosmet, pojavila u Makedoniji.

Ova fraza „radikalni islamisti“ govori da Makedonska Vlada neće delovati oštro, i krenuti u potpuno čišćenje terorističkih uporišta Šiptara, već će sve učiniti da se ceo slučaj zataška nadajući se kako će time amortizovati međunacionalne tenzije. To je pogrešan pristup koji samo ohrabruje Šiptare da agresivnim i terorističkim delovanjem mogu dovesti do federalizacije Makedonije kao međukorak u samoj podeli Makedonije.

Zapad te tenzije i podgrejava, pa su reakcije mlake, a trojicu direktnih izvršioca odbeglih na Kosmet ne traže ni KFOR ni EULEX već policija Kosova. Sa zapada se Skoplju „savetuje“ da situaciju smiruje, a kada nacionalne tenzije budu eksplodirale, što je neminovno – zapad će opet napraviti neki novi „Ohridski sporazum“ kojim će Makedonija biti federalizovana odnosno podeljena. Da li će Makedonija kao država tada i nestati, podeljena između Albanije i Bugarske zavisiće od situacije i već više puta primenjene floskule „nove realnosti na terenu“. Zapad podstakne Šiptare da proteraju Srbe sa Kosmeta, pa onda konstatuje da je na terenu uspostavljena nova realnost i da se ne možemo vraćati na prethodno stanje. Po mom mišljenju sukob Makedonaca i Šiptara je neizbežan a kada će zapad dati signal Šiptarima za „pobunu“ teško je precizno odrediti, jer će sve zavisiti od globalnih kretanja u Svetu i nemačkog tajminga o zaokruživanju dominacije na Balkanu.

·         Kakvu politiku naša zemlja treba da vodi prema Makedoniji imajući u vidu bliskost sa narodom našeg južnog suseda i geostratešku važnost doline Vardara?

Srbija je jedina susedna država Makedoniji koja nema pretenzije, a ni interes da ona kao država nestane. Međutim makedonska marionetska Vlada to „ne vidi“ i pod sugestijama svojih zapadnih uništitelja sve se više udaljava od jedinog mogućeg spasioca. Tadićeva Srbija i ne bi pomogla Makedoniji u nekom novom oružanom sukobu između Makedonaca i Šiptara, ali mislim da Nikolić može zauzeti drugačiju poziciju. Makedonci su u stvari deo srpskog naroda, nekadašnja Južna Srbija i sasvim je prirodno da Srbija u takvoj krizi bude glavni oslonac Makedoniji.

Osim toga geostrateški za Srbiju je jako važno da ima kontrolu nad vardaskom udolinom, isto kao što je od posebnog značaja da ima izlaz na more preko Crne Gore. To su za jug Srbije dve najvažnije geostrateške tačke koje direktno utiču na sam bezbednosni položaj Srbije. Makedonija i Crna Gora imaju i velikog značaja kada je Kosmet u pitanju jer bi se on tada našao u potpunom okruženju, pa bi ga mnogo lakše vratili pod puni suverenitet Srbije.

Stoga politika Srbije prema Makedoniji mora biti zaštitnička bez obzira na trenutnu politiku koju vode vlasti u Makedoniji. Ni Makedonija ni Crna Gora kao samostalne države neće moći da opstanu jer su previše male i slabe, pa će ponovno ujedinjenje sa Srbijom biti jedine njihove opcije opstanka. Ne govorim o budućnosti od 50 godina već o vrlo bliskoj budućnosti u kojoj ćemo morati svi zajedno da se branimo od agresivna politika Nemačke dominacije na Balkanu. Ubrzo će svima biti potpuno jasno da je navodni ulazak u EU bila samo lepa upakovana laž evropskih pljačkaša i njihovih domaćih marioneta, pa ćemo biti prinuđeni da „otkrijemo“ da svet ima i istočnu stranu sa kojom možemo ravnopravnije sarađivati.

·         Kako ocenjujete stanje u Srbiji posle parlamentarnih i predsedničkih izbora?

Stanje u Srbiji je svako izmenjeno, ali ako se fudbalskim rečnikom izrazim rezultat je 1:1, s tim što je ovo po mom mišljenju rezultat samo posle prvog poluvremena. Kakv će krajnji rezultat utakmice biti teško je prognozirati jer treba malo vremena da se vidi hoće li novi predsednik Nikolić dremuckati na Andrićevom vencu ili zasukati rukave i krenuti da nešto po Srbiji i pospremi. A mnogo toga se mora uraditi ako mislimo da iskoračimo iz bede u kojoj se nalazimo. Ingerencije predsednika po Ustavu nisu velike, ali snaga njegovog autoriteta može biti velika ako ga Nikolić izgradi. Bez obzira na ustavna ovlašćenja on će tada biti u stanju da se obračuna sa korupcijom koja je najveća upravo u vrhu države. Predsednik je u stanju da pokrene mnoge procese i natera Vladu kao izvršno telo da probleme brzo i efikasno rešava, ili da tu neposlušnu Vladu dovede do raspada.

Prema tome, odlaskom Tadića otvara se prostor za ozbiljne i krupne promene, samo je pitanje da li će taj prostor od strane predsednika Nikolića biti znalački iskorišćen. Tadić je bio vrlo neuspešan predsednik i Nikolić će imati odličnu polaznu poziciju da pokaže da se problemi mogu drugačije, brže i efikasno rešavati. Naročito na međunarodnom planu, oko Kosmeta, pa i privredi. Nikolić će imati priliku da pokrene pravu borbu protiv korupcije, Tadić to nije mogao jer bi trebao da prvo udari na svoje najbliže okruženje pa i samog sebe. I da ne nabrajam ima mnogo stvari koje predsednik može bar da otvori i insistira da se ona raščiste, ako ih već sam ne može rešavati.

·         Da li je po Vama bilo krađe na izborima, i koliko stvaranje nove-stare Vlade sa Demokratskom strankom i Socijalističkom partijom Srbije odražava raspoloženje građana Srbije?

Da. Krađe na izborima je bilo i to mnogo više nego što se to pretpostavlja. Pokradene su uglavnom male stranke, posebno Dveri kako ne bi prešle cenzus za ulazak u Skupštinu, ali i SNS naročito u Vojvodini. Ova krađa je od DS-a, LDP-a i URS-a bila planirana znatno pre izbora jer je jedino tako DS mogao da napravi skupštinsku većinu i zadrži mogućnost pravljenja Vlade.

Krađa na izborima 6. maja se odmah potvrdila u drugom krugu predsedničkih izbora. Kada saberete glasove DS-a, LDP-a, URS-a i svih ostalih stranaka koje su podržavale Tadića, on bi morao dobiti bar 5-7% više glasova od Nikolića, ali se to nije dogodilo. Nije razlog manja izlaznost birača jer to više šteti Nikoliću, već je to što LDP, URS nemaju 5-7% biračkog tela kako to prikazuju parlamentarni izbori, već znatno manje pa je u konačnom zbiru Tadić dobio 2,7% manje glasova od Nikolića. Tako velike oscilacije su nemoguće u samo dve nedelje što jasno govori da je ozbiljne krađe na parlamentarnim izborima bilo i da su LDP i URS samo na taj način obezbedile cenzus.

Nikolić to dobro zna i malo me čudi da kao novoizabrani predsednik nije prvo taj deo raščistio, jer je to krupan problem koji novi saziv Skupštine čini nelegitimnom a samim tim i Vladu koju će ta Skupština izglasati. Možda je procenio da kao novi predsednik još nema snagu da tako nešto izgura na čistinu, jer su sve državne institucije još uvek pod kontrolom Tadića i da bi to bila nemoguća misija kojom bi mogla da se ozbiljno destabilizuje cela Srbija. Nije nemoguće da se to uradi i kasnije, ali posle izbora najavljene Vlade sa Tadićem na čelu to će biti znatno teže.

Što se tiče stvaranja nove-stare Vlade gde okosnicu čine DS i koalicija SPS-PUPS-JS ona svakako ne odražava volju naroda, ali u Srbiji želje naroda su zadnja stvar na šta se stranke osvrću. Kod nas se već oformila jedna čudna rekao bih tradicija, da se koalicije i Vlade uvek prave tako da ne odražavaju raspoloženje građana Srbije iskazano na izborima. Ko uopšte i pita građane šta oni hoće i žele, građani su tu da glasaju i da ne talasaju. Nadmenim političkim strankama dalje nisu ni potrebni, jer one i njihovi lideri sve znaju, pa i to šta je za građane Srbije „najbolje“.

U stvaranju nove Vlade će učestovati blizu 40 stranaka, strančica, pokreta, manjina… i tu „raščerečenu Srbiju“ treba zamisliti kao veliki kolač od koga za sebe treba odvojiti što veće parče. Niko tu niti misli niti sanja, a i nezna kako država funkcioniše, koji su prioriteti, šta su državni interesi, kako ih čuvati ili se boriti za njih. Sve Vlade od dolaska DOS-a na vlast su bile samo veliki skupovi gramzivih uličnih političara koji sa svakim mogu ući u Vladu jer im programi stranaka ne predstavljaju ništa što se ne može pogaziti – ako je dobra pljačka na vidiku. To se događa i sada jer da tu ima i D od državotvornog razmišljanja, politika DS-a je poražena na svim polima i oni ne bi trebalo ni da učestvuju, a ne da pravi novu Vladu. Međutim imperativ DS-a da ostane na vlasti nije spašavanje Srbije, već pojedinaca, koji ako ne budu na vlasti naći će se u zatvoru.

·         Koliko kohabitacija vodi u međusobno kontrolu i stabilnost a koliko u moguću konfliktnost imajući u vidu, pored sukoba političkih stranaka i tešku ekonomsku i socijalnu situaciju u zemlji?

Mislim da je taj termin kohabitacija za političko delovanje neprikladan. Kako mogu zajedno da sarađuju i politički deluju Nikolić i Tadić kada je politici Tadića narod jasno rekao NE. Da li će sada Tadić da promeni svoje „političko uverenje“ odnosno nalog zapada, da bezalternativno treba ići ka EU i NATO-u, pa prihvatiti Nikolićevu politiku sa otvorenim vratima i prema zapadu i prema istoku, u kojoj za NATO nema mesta. Ili će Nikolić već na startu slagati predsednika Rusije Putina da Srbija neće ući u NATO. Njihov zajednički rad je moguć samo ako Nikolić prespava svoj predsednički mandat na Andrićevom vencu, a Tadić nastavi da čereči Srbiju, jer po ustavu Vlada vodi unutrašnju i spoljnu politiku zemlje. Kada logički sve sagledamo, u praksi, ta izmišljotina Tadićevih medijskih analitičara, zvana kohabitacija je neodrživa, odnosno jedina varijanta da se Tadić i pored poraza na parlamentarni i predsedničkim izborima ipak spase.

Za nezaposlenost, lošu ekonomsku situaciju, katastrofalan standard građana, probleme koji će oko Kosmeta tek da isplivaju, kriva je dosadašnja Vlada i Tadić. Kako će sada isti ljudi u istom koalicionom sastavu da to sve poprave? Smešno i žalosno. Pa da su znali i mogli oni do ove katastrofalne situacije Srbiju ne bi ni doveli. Ali narod, građani, to tako neće gledati – biće kriv je Toma jer smo ga birali a on ništa nije uradio.

Da bi se ovo bunilo u Srbiji jednom za svagda razrešilo, mi moramo prvo da promenimo sistem, i da uvedemo predsednički umesto parlamentarnog sistema. Naš narod hoće da ima vođu, da zna za koga glasa, te da sutra on ispuni njihova nadanja, radi i odgovara za ono što je uradio. Tada će taj izabrani predsednik biti primoran da formira najstručniju Vladu jer želi da bude uspešan, a samima tim i da obezbedi sebi još jednu pobedu na narednim predsedničkim izborima. U tom slučaju Vladu ne bi sačinjavalo skoro 40 stranaka i od nekog minornog stranačkog liderčića neće zavisiti većina u Skupštini pa ni opstanak Vlade. Niko tada u Vladi neće postavljati ucenjivačke zahteve, a Srbija neće biti „pečeni vo“ od koga svi gledaju da odseku najveće parče.

·         Kakav će biti odnos Zapada prema novoj vlasti. Lajčakova poseta nam, uprkos lepoj retorici, sugeriše da će biti nastavljena politika ultimatuma. Kako se prema tome odnositi?

Posle Nikolićevog razgovora sa predsednikom Rusije Putinom gde je nedvosmisleno izneo da Srbija neće u NATO, i da do ulaska Srbije u EU ima mnogo vremena te da će Srbija aktivnije sarađivati sa Rusijom, na zapadu je upaljen alarm. Stoga je Lajček odmah i poslat u Beograd sa paketom ucena da se mora poštovati sve što je Tadić dogovorio. A on je prihvatio da se na mala vrata Kosovo prizna i odustane od ideje „i Evropa i Kosovo“, da se na celom Kosmeta ukinu paralelne institucije, pa stoga tamo nije ni bilo lokanih izbora. Te da se odmah počne sa primenom dogovora između Beograda i Prištine, kao i da se druga faza tih takozvanih „tehničkih pregovora“ nastavi, kojima Srbija treba da zaokruži puno priznanje Kosova. Usput je Lajček podsetio da ništa nismo uradili na reforma sudstva i ekonomije, kao i u borbi protivu korupcije.

Mene ovde pored Kosmeta najviše zabrinjava reforma ekonomije, koja podrazumeva da prodamo Elektroprivredu i omogućimo slobodnu prodaju zemlje, odnosno obradivih površina. Kada to uradimo mi onda i definitivno kao država ne postojimo – bićemo samo jeftina radna snaga na sopstvenim njivama. Posle ovih Lajčekovih ultimatuma stići će novi, samo upakovan u MMF-ov paket, koji je produžena ruka istih nam „prijatelja“.

Ovaj paket sa ultimatumima nije donet Tadiću, jer on to odavno zna, već Nikoliću da se upozna i da ga, ako je moguće, još ovde u Beogradu proguta kao gorku pilulu. Zapad ima taktiku da novom predsedniku odmah „polome kičmu“ što su svojevremeno uradili sa Koštunicom, a kasnije sa Tadićem, kako se oni nikada više ne bi mogli „uspraviti“, odnosno odbiti bilo kave ultimativne zahteve. Stoga pravi ispit Nikolića čeka u Briselu gde će lideri EU odmah krenuti da mu bez anestezije „lome kičmu“ tvrdim ultimatumima koje Srbija mora da prihvati.

Srbija ništa ne mora, jer ne ulazi sutra u EU, a veliko je pitanje hoće li ikada i ući. Stoga Nikolić mora da ostane uspravan i da vrlo jasno podigne lestvicu ispod koje Srbija neće ići, zato što ju je Tadić spusti do same zemlje. Može to u početku dovesti do malih zahlađenja na relaciji EU-Srbija, ali i evropski moćnici znaju da svoje stavove koriguju ako im Srbija uopšte treba. A upravo iz njihovih interesa Srbija im treba, bar zbog svog geostrateškog položaja. Da bi taj geostrateški položaj bio dobro „unovčen“ Nikolić se mora držati uspravno, i mora držati širom otvorena vrata ka Rusiji. To će biti jasna poruka, da ako nam vi Evropljani isporučujete samo ultimatume, potražićemo neke druge za saradnju bez ultimatuma. Jedino taj jezik oni razumeju.

·         Da li pod tim „lomljenjem kičme“ novom predsedniku podrazumevate i ove aktivnosti KFOR-a na severu Kosova, gde KFOR demonstrira silu uz spremnost da upotrebi i oružje na Srbe  

Upravo tako. To je baš taj oblik pritiska na Nikolića koji ima dvojaku svrhu. Da se vidi kako će novi predsednik na upotrebu sile na Kosmetu reagovati, šta je spreman da preduzme i kako će se prema nasilnom uspostavljanju kosovske državnosti odnositi. Dok drugi aspekt toga je da takozvana međunarodna zajednica novom predsedniku pokaže da će morati da poštuje i sve ono što je Tadić dogovorio. To može biti veliko iskušenje za Nikolića jer on još nije konsolidovao svoju poziciju kao predsednik, pa mu je i adekvatno reagovanje otežano.

·         Kako opet s druge strane se odnositi na činjenicu da u Srbiji imamo novog predsednika Tomislava Nikolića a u Rusiji ponovo na predsedničkom mestu Vladimira Putina. Vidite li tu neke šanse i kako ih iskoristiti?

Da svakako. Rusiji je stalo da sa Srbijom ima što bolje odnose kako privredne tako i političko-bezbednosne, odnosno da Srbija ne uđe u NATO. Rusiji i Putinu je dosta našeg poigravanja gde su oni često bili u poziciji da budu veći Srbi od samih Srba. Mi smo mala zemlja i sam prijem Nikolića od strane Putina i ozbiljan duži razgovor, moramo shvatiti kao gest posebnih odnosa, jer Nikolić tada nije bio i zvanično predsednik Srbije. Putin je čak Nikoliću rekao da u Rusiju može doći kad god to poželi i bez velikih protokolarnih najava, što su sve izrazi prijateljstva koja govore da su od strane Rusije vrata otvorena za mnogo dublju saradnju.

To se posebno na privrednom planu može iskoristiti, što bi bio vrlo efikasan lek za lečenje naše teško obolele privrede. Predsednik Nikolić na tom planu može odigrati značajnu ulogu, jer ga i Rusi, ne skrivajući to, doživljavaju znatno drugačije od Tadića. To se moglo videti u Moskvi, a ruski ambasador u Beogradu Konuzin je pobedu Nikolića dočekao komentarom „Konačno je došlo vreme za Rusiju i Srbiju“. Rusija ima svoje prioritete u spoljnoj politici i nemojmo se zavaravati da su odnosi sa Srbijom u tom prvom koncentričnom krugu ruskih prioriteta – nisu. Zato se mi a ne Rusi moramo ozbiljno potruditi da Srbiju nekako uguramo u taj prvi krug prioriteta jer od toga možemo imati samo koristi. Rusija značajno drugačije funkcioniše od zapada, pa tako dobri politički i prijateljski odnosi odmah iniciraju i povoljne privredne odnose.

·         U Srbiji je stvorena slika da se ne može ništa uraditi bez spoljnog faktora. Da li se uticaj stranog faktora precenjuje, odnosno da li se snaga i potencijali unutrašnjega faktora, odnosno srpske nacije i njenih ljudskih i materijalnih resursa potcenjuje. Kakav stav po Vama treba zauzeti prema stranom faktoru odnosno njihovom uticaju i mešanju u unutrašnja pitanja Srbije?

To su zablude kojima odavno robujemo. Najčešće mi sami strani faktor uvlačimo u čisto naše unutrašnje stvari. Ako Tadiću na izborima treba podrška ličnosti iz Evrope ili SAD, onda oni stiču pravo da se u naše unutrašnje poslove mešaju. Pošto Tadić nije mogao da ubedi Dačića da 2008 uđe u koaliciju sa DS-om, on se obratio zapadnim ambasadorima koji su Dačića ucenili i Vlada je sastavljena u britanskoj ambasadi. Ako tako sastavljamo „našu“ Vladu, logično je da se strani faktor onda meša i u sve ostalo. Strani faktor ima i imaće uticaja u Srbiji i toga se ne možemo u potpunosti osloboditi jer smo mala zemlja, ali nam niko ne sme sastavljati Vladu ili kreirati pobednike na izborima.

Imamo mi i ljudskih i svih drugih potencijala da naše unutrašnje probleme sami rešavamo, ali u tome moramo biti brzi i odlučni kako strani faktor ne bi imao ni vremena i prostora da se u ta rešenja upliće. Ako mi nijednu krizu od početka raspada SFRJ nismo uspeli da rešimo brzo i efikasno već je mesecima pa i godinama razvlačili, naravno da će se na kraju u sve to umešao i strani faktor. Iz mog ličnog iskustva kao savetnika više predsednika znam da smo mnoge naše unutrašnje nesporazume mogli rešiti i bez uplitanja stranog faktora. Trebalo je samo raditi brzo, odlučno i politički hrabro, uz žustro odbijanje bilo kakvog pokušaja uplitanja stranog faktora u naše unutrašnje stvari. Ne pobeđuju uvek jaki, već mnogo češće mudri a pre svega odlučni.

·         Koliko je pobeda Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima važna za Srbiju sa bezbednosnog i strategijskog aspekta, imajući u vidu da on ima značajna ovlašćenja u delokrugu odbrane. Šta zemlja može dobiti ukoliko novi Predsednik imenuje načelnika generalštaba, i recimo odluči da umesto dosadašnjih „reformi“, koje su u praksi značile smanjivanje odluči da jača vojne potencijale Srbije. Kako se to može odraziti na Kosovo i Metohiju?

Pobeda Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima će biti važna za Srbiju onoliko koliko on bude odlučan i hrabar da stanje u Srbiji popravlja. Odlučnost i hrabrost će mu značajno podići autoritet sa kojim se i ozbiljni problemi lako rešavaju. Druga povoljna okolnost za Srbiju može proisteći iz toga što Nikolić nije u obavezi da prihvati sve ono što je Tadić, dogovarao sa zapadom, a nije definisano nekim državnim sporazumom ili aktom. Usmeni dogovori i obećanja Tadića za Nikolića nisu obavezujući. Ako zapad na tome bude tvrdo insistirao Nikolić to treba da iznese pred Skupštinu pa neka Skupština odluči da n.p. treba priznati Kosovo. Najgore je od naroda kriti pretnje ili ultimatume kojima smo pritisnuti, davati tajna obećanja, a onda varati svoje građane da bi nešto što ste obećali mogli da sprovedete – što je upravo činio Tadić.

Što se tiče Vojske Nikolić jeste vrhovni komandant Vojske Srbije, ali smenjivanje i imenovanje komandnog vrha Vojske, predsednik obavlja na predlog ministarstva odbrane kao i sve ostalo vezano za Vojsku. Kod nabavki oružja, opremanja Vojske pa i njene reorganizacije nadležnosti nisu u rukama predsednika već ministarstva odbrane. Samo ako Nikolić izgradi snažni autoritet on će moći da centar odlučivanja značajnije pomeri ka Andrićevom Vencu, pa i snažnije uticati na Vojsku i pravac daljeg razvijanje naših oružanih snaga.

Mi Kosovo i Metohiju samo diplomatskim putem ne možemo da branimo i Nikolić u tu zamku ne bi trebao da upadne. Diplomatija iza koje ne stoji i ozbiljna oružana sila je sterilna pa je niko ozbiljno i ne doživljava, naročito u ovakvim problemima kakav je Kosmetski. Samo snažnom oružanom silom iza sebe vi imate sasvim drugačiju pregovaračku poziciju i sa Prištinom i sa zapadom. To odmah ne znači rat, ali vaša pozicije dobija na dominaciji jer ako drugačije ne može spremni ste da problem i vojnim sredstvima rešite – brzo i efikasno. Ako hoćemo da budemo uvaženi činilac na Balkanu a to moramo da bi uopšte opstali, moramo imati i znatno opremljeniju i snažniju Vojsku, bez obzira da li se to zapadu dopada ili ne.

·         Može li ova zemlja iz jedne opšte defanzive u svim oblastima, preći u jednu ofanzivnu, proaktivnu politiku prema Kosovu i Metohiji. Možemo li verovati da se uz promenu politike u Srbiji i promenu međunarodnih okolnosti i odnosa snaga u našu korist, vratiti Kosovo i Metohiju pod puni pravni i faktički suverenitet Srbije. Da li je to tako nerealno, kao što danas izgleda, ili je taj veliki cilj dostižan za neki vremenski rok, recimo 10 ili 5 godina? 

Poražena nacija ne može ništa. Samo u pobedničkom zanosu može se stvoriti ambijent za new deal. Bez takvog ambijenta nema brzog izlaska iz krize, privrednog napretka, moralne obnove nacije i celog društva. Taj pobednički zanos treba upravo stvarati od vraćanja Kosmeta pod puni suverenitet Srbije i to odmah. To uopšte nije nerešiv problem, kako se građanima predstavlja i ja smatram sasvim suprotno da se može brzo rešiti samo ako počnemo da na tome ozbiljno radimo.

Rođen sam u Prištini, tamo sam živeo do 1982, poznajem taj ambijent i mentalitet jako dobro, i baš zbog toga kažem da je problem Kosmeta za Srbiju rešiv. To nije država niti će ikada biti, već leglo mafije koja nema kapacitet da od te naše pokrajine stvori državu u kojoj će postojati vladavina prava i zakona jer se to krši sa osnovnim principima delovanja mafije. Glavna i gotovo jedina „privredna grana“ današnjeg Kosova je šverc i trgovina drogom. Zato ni posle 12 godina tamo nije proradila industrija niti se eksploatiše ruda iz 27 rudnika gotovo svih metala,pa i zlata. Taj ogromni potencijal nisu mogle da aktiviraju ni velike zapadne kompanije jer ne postoji stručna radna snaga koja može da bude uključena u ozbiljne tehnološke procese.

Međunarodne okolnosti nama idu na ruku jer zapad ubrzano tone, a shodno tome i njihov uticaj. Neće Nemci, Amerikanci, Britanci ratovati za Šiptare, je za to nemaju ni jedan valjani razlog, ali mi nismo ni testirali tu njihovu odlučnost da od našeg Kosmeta stvore neku kvazi državu Kosovo. Vladajuće strukture od 2000. nikada nisi odlučno zahtevali da se rezolucija 1244 i od strane NU u potpunosti sprovede, već su se isključivo povlačili čineći smo ustupke prema sve većim zahtevima zapada. Mislim da je sasvim sazrelo vreme da se na tu defanzivno-gubitničku politiku stavi tačka. Novi predsednik Nikolić ima idealnu priliku da se baš na pitanju Kosmeta proslavi. Ako za njega zapadni zahtevi, kao za Tadića budu „zakon“, brzo će potonuti. Od njegovih poteza a prvenstveno odlučnosti mnogo toga zavisi, i da sam ja na njegovom mestu Kosmet bi sigurno bio pod puni suverenitet Srbije u narednih 2-3 godine – bez rata, jer Šiptari ozbiljan rat nisu u stanju da vode.

·         Kako ocenjujete trenutno stanje međunarodnih odnosa u svetu, odnose velikih blokova Amerike i Evrope, Rusije, Kine, Indije…krize u Siriji i mogućeg sukoba u Iranu. Koliko budućnost procesa u svetu pruža šansu Srbiji?

Zapad se nalazi u dubokoj krizi koja je strukturalnog karaktera i iz nje neće moći da se izvuče u narednih 10-15 godina. Oni jednostavno rečeno proizvode isuviše malo roba da bi mogli da održe standard koji imaju. Živeli su parazitski, pljačkajući ostatak sveta skoro 300 godina i tome je došao kraj. Sa druge strane ubrzano se privredno, a onda i vojno uzdižu Kina Indija…, mnogoljudne azijske zemlja gde se preliva i kapital. A baš kapital je bila jedina poluga, osim vojne sile, kojom je zapad ucenjivao i pljačkao ostale države. Na razvijenom zapadu sada u uslugama radi više od 75% zaposlenih i ta situacija je neodrživa jer usluge ne stvaraju novu vrednost. Fini engleski štofovi se više skoro 50 godina ne proizvode u Engleskoj kao ni masa roba široke potrošnje – to je za rezultat imalo da su nekadašnji tkači postali bankari, radnici raznih consulting company i prodavci magle. Međutim kupaca magle je sve manje.

Ovde sada imamo i jednu posebnu zemlju Rusiju, koja je zemlja kontinent, sa ogromnim prirodnim resursima i koja izvozom energenata i sirovina ostvaruje veliki novac, koji će joj neminovno omogućiti ubrzani razvoj. Cela strategija brzog oporavka zapada svela se na to kako, opljačkati ova Ruska bogatstva a onda porobiti Aziju i pretvoriti je u zapadni proizvodi pogon. Međutim ta strategija je samo u domenu fantastike i ona će za dve tri godine i zvanično biti ugašena kao neostvarljiva jer zapad nema tu vojnu moć i tako superiornu vojnu nadmoć da bi tako nešto mogao da izvede.

Stoga se zapadne kompanije u svom pljačkaškom pohodu orijentišu na manje zemlje poput Iraka, Libije, a sada je na red došao Iran. U tom pljačkanju naftno-gasnih resursa države poput SAD, i vodećih država EU su samo izvođači prljavih ratnih poslova, ali glavni pokretači svih tih ratova su u stvari multinacionalne kompanije. Ne smeta Izraelu Iran, niti ga bezbednostno ugrožava, već bi Izraelsko-Američki EKSON želeo da pod svoju kontrolu stavi iranska nalazišta nafte i gasa. Za svetske bankare rat je veliki biznis gde se dobro zarađuje, dok sve to plaćaju građani kao poreski obveznici. Ipak, mislim da je Iran sa 85 miliona i svojom vojnom snagom malo preveliki zalogaj i za vojnu silu SAD – koja svako može osvojiti Iran, ali sa koliko žrtava i posebnim pitanjem kako ga posle držati pod kontrolom. Zato smatram da do takve agresije na Iran i neće doći – već da će se pokušati sa unutrašnjim urušavanjem postojeće vlasti i dovođenjem na vlast nekog marionetskog režima. Tada EKSON i drugi lešinari neće imati enormnu dobit, ali će ona biti sasvim zadovoljavajuća u odnosu na sadašnje ništa.

Mi smo u ovim velikim globalnim sudarima gotovo zanemarljivi. Srbija se uporno i dalje davi više po inerciji, i želji Nemačke da zaokruži svoju dominaciju na Balkanu. SAD guraju istu priču jer i preko Srbije treba poslati poruku drugima, održavajući straha u Svetu od „svemoćnog zapada“. I pored svega, oni nas toliko i ne dave koliko mi sami, da bi im se dodvorili a iz ličnih interesa pojedinaca, sami navlačimo omču sebi na vrat. Po mom mišljenju i dosta bogatom iskustvu smatram da je odlučnost ključ svakog uspeha. Treba testirati tu zapadnu odlučnost i videćemo brzo da prepreke koje nam postavljaju uopšte nisu nepremostive. Od naše politike zavisi sve, mnogo, mnogo manje, od njih.

·         Da ste Vi hipotetički gledano predsednik Srbije ili predsednik Vlade Srbije, šta bi ste uradili za svoju zemlju; šta prvo a šta drugo, šta na kratkoročnom, (taktičnom) a šta na dugoročnom (strateškom planu)?

To je baš hipotetičko pitanje jer mislim da takvu priliku ne ću imati, mada da budem iskren, voleo bih takvu poziciju – i to poziciju predsednika Vlade. Ne iz vlastoljubivosti jer ja time nisam očaran, već da pokažem i dokažem kako se Srbija može izvući iz krize za samo godinuipo do dve. Mi smo toliko mali da ako pokrenete desetak velikih, sada umrtvljenih preduzeća, cela privreda će se pokrenuti. Mala i srednja preduzeća ne postoje bez velike privrede i ne mogu se otvarati i razvijati.

Strana ulaganju su laž političkih neznalica i prevaranata, jer ozbiljna strana ulaganja idu ka velikim tržištima i zemljama. Mi smo manji od jednog kineskog grada i zašto bi neko u Srbiju pravio gigante, pa posle to izvozio u druge velike zemlje nailazeći na carinske i sve druge barijere. Ako se neka strana kompanija i opredeli da ovde otvori pogon to može uraditi samo zbog jeftine radne snage. Međutim, kako se onda postiže visok standard građana, koji obećavaju politički prevaranti, ako nam je osnovni adut jeftina radna snaga.

Jedino je država ta koja ima snagu i resurse da veliku privredu pokreće i to mora da bude osnovna strategija razvoja. Probali smo sa privatizacijama, i manje više sve su propale. Pa zašto onda ne usvojimo danas najuspešniji model razvoja, kineski model kombinovanog privrednog delovanja. Velike kompanije su u državnom vlasništvu a more malih kooperanata u privatnom. Nećemo nikoga sputavati već mu pomagati da od male kompanije postane gigant, ali ne da gigante prodajemo strancima koji ih uglavnom zatvore, ili domaćim švercerima koji su se na brzinu obogatili, ali koji nemaju znanja da gigantima kasnije upravljaju. No kako Srbinu, i to još sa parama, objasniti da on nešto nezna – kad on sve zna, jer ako je znao da švercuje naftu zna on da vodi i „Prvu petoletku“. E da bi te „pametne“ koji sve znaju obuzdali, neka ipak „Magnohrom“ bude u državnim rukama a vi pametni budite njegovi kooperanti, pa ćete možda jednog dana biti i vlasnici Magnohroma.

Što se tiče poljoprivrede mi nemamo problem tržišta, jer sve što možemo da proizvedemo kupiće samo Moskava, koja je brojnija od cele Srbije. Ali da bi naša poljoprivreda pet puta više proizvodila država mora da otvori tržište Moskve, EU, Egipta…, seljak to ne može. On samo mora da ima siguran plasman po pristojnoj ceni i ništa ne brinite što se ljudi neće vratiti u sela i početi da proizvode, ako od svoga rada mogu pristojno da žive.

Ali da se vratim na pitanje. Prema već iznetom prvi zadatak je ubrzano pokretanje privrede. Sklapanje ugovora sa Rusijom o kooperaciji u proizvodnji oružja kao najpropulzivnijoj grani privrede koja angažuje sve privredne potencijale. Vojna industrija će nam pokrenuti pola privrede a i omogućiti najjeftinije opremanje naše Vojske, koju treba znatno ojačati da nekim kriminalcima poput Tačija ne bi nikada palo napamet da nam prete. Jačanjem Vojske, pritiscima na Kosovo, presecanjem nako-kanala Šiptara, i neskrivenom odlučnošću, tu našu pokrajinu možemo brzo vrati pod puni suverenitet Srbije.

·         Ja bih vas samo ovde malo prekinuo. Ako sam vas dobro razumeo vi smatrate da Kosovo i Metohiju možemo vratiti pod puni suverenitet Srbije za 2-3 godine. Možete li nešto određenije reći šta na tom planu sve treba preduzeti i na kave pritiske na Kosovo mislite.

Nikolić će za koji dan ići u Brisel i on ima odličnu priliku da našu dosadašnju defanzivnu politiku pretvori u ofanzivnu. Da svojim sagovornicima iz EU bez ustručavanja kaže: – Od 2000 godine mi smo bezuslovno ispunjavali sve vaše zahteve i ultimatume, a šta smo time dobili, ništa. Osim da nam vi i dalje postavljate sve novije i teže uslove, pa nam sada Lajček u Beograd donosi novi paket ultimatuma. Tako više ne možemo da razgovaramo. Prvo je bilo da nam Solana govorio „Standardi pa status“ onda ste zaboravili na standarde, pa se „status“ pretvorio u državu Kosovo koju je većina članica EU priznala kao novoformiranu državu. To je direktno u suprotnosti sa rezolucijom 1244 SB UN i „Kumanovskim sporazumom“ i mi ćemo od UN zahtevati da se EULEX sa Kosmeta povuče jer nije neutralan, već u službi izgrađivanja kosovske državnosti. Od SB UN tražićemo da se u potpunosti sprovede rezolucija 1244 jer smo mi sve odredbe te rezolucije ispunili ali druga stran nije ispunila mnoge važne tačke te rezolucije. A tu spada:

–          Da se na Kosmet vrate svi proterani Srbi i ostali na svoju imovinu, kao što su vraćeni i Šiptari.

–          Da se na Kosmetu vrati do 1.000 naših vojnika i policajaca.

–          Da carinici i policija Srbije budu na granicama prema susednim državama a Kosmet u carinskom sistemu Srbije.

–          Da se UNMIK vrati kao jedini civilni organi vlasti, a da Kosovo i Metohija ima svoje pokrajinske organe kao što to ima Vojvodina.

Ako svoju rezoluciju 1244 SB UN neće da sprovede, onda je KFOR okupaciona sila prema kojoj se mogu primeniti sve mere kao i prema svakom okupatoru. Sa takvim zahtevom ćemo se obratiti Generalnoj skupštini UN i preduzimati recipročne mere ako KFOR i dalje koristi vojnu silu protivu Srba.

Jasno im nagovestiti da ćemo odlučno braniti deo naše teritorije i da smo u tom sklopu spremni da poništićemo sve do sada postignute dogovore iz „tehničkom sporazumu“ između Beograda i Prištine. Da smo, ako to ne da rezultate spremni da Izvršimo potpunu blokadu Prištine u domenu saobraćaja kroz Srbiju, isporuka električne energije (jer jedna termoelektrana van sistema ne može da funkcioniše), prekinuti sve PTT veze i blokirati vazdušni prostora Srbije za avione koji lete na Kosmet. To automatski znači da izlazimo iz SOFA sporazuma sa NATO-om i slobodi kretanja NATO snaga.

Naravno to ne znači da ćemo istog dana krenuti da to i sprovedemo, ali moramo pokazati odlučnost i čvrstinu da najbogatiji i za Srpstvo najznačajniji deo svim sredstvima branimo – diplomatski u UN, a na terenu pritiskom i silom.

Ima tu još mnogo sitnih detalja koje ne bih iznosio jer Geopolitiku čitaju i oni koji prema nama nisu dobronamerni, ali ključ je da Kosovo učinimo potpuno nefunkcionalno, snažan pritisak i ono bi se brzo samo raspalo. Na njega se moraju izvršiti svi oblici pritiska, a Evropi i SAD pokazati odlučnost i rešenost Srbije da deo svoje teritorije vrati pod svoj suverenitet. U takvim okolnostima EU neće godišnje bacati 5-6 milijardi na održavanje neke kvazi države, od koje ne može da uzeti ništa, pa bi i oni promenili svoju politiku.

Ako ste me već hipotetički stavili u ulogu predsednika Vlade Srbije ja bih takvu politiku sproveo i poznavajući Kosmet i mentalitet Šiptara odlično, garantujem da bi za dve do tri godine ono opet bilo pod puni suverenitet Srbije i bez rata. Srbija može da zbrine 55-60 hiljada Srba koji sada žive na centralnom Kosmetu, kako ne bi bili taoci ili žrtve tih pritisaka, a isto toliko Srba na severu Kosova su defakto u Srbiji i tu problema ne može biti. Na tih 120 hiljada Srba na Kosmetu, Srbija i onako troši blizu pola milijarde evra godišnje, a oni i dalje žive u getu. Posle vraćanja Kosova i Metohije pod puni suverenitet Srbije svi izbegli će moći i imati gde da se na Kosovo i u Metohiju vrate.

Ono što je kod pitanja Kosmeta ključno to je da Šiptari žive od šverca droge koju najvećim delom donose američkim vojnim avionima uz vojnu opremu – heroin iz Avganistana, a kokain iz Južne Amerike. Ta droga se onda uglavnom preko Srbije, Crne Gore i dalje Hrvatske, prebacuje u Evropu. Radi se o skoro 1-1,5 tone narkotika mesečno, i ti putevi se moraju potpuno zatvoriti. Druga glavna delatnost je šverc svih vrsta roba čiji dobar deo završava i u Srbiji. Ostale ozbiljne privrede i poljoprivrede nema, i kada te navedene puteve šverca presečemo, cela konstrukcija te mafijaške države se ruši i odmah se traži neka povoljnija „baza“ za šverc.

Ako ste zadovoljni obimom odgovora, možda niste i detaljima, šta bih sve preduzeo ja bih se vratio na ostale delove gore postavljenog pitanja, jer će se i kroz njih jasnije sagledati greške naše politike – čija je samo posledica današnje stanje na Kosmetu.

Venecuela nas moli deset godina da otvorimo ambasade, da im izgradimo fabriku kalašnjikova i oružja kao što je Crvena Zastava, a mi nećemo. A zašto nećemo, jer se Amerikancima Čavez ne sviđa. Takvo ponašanje iz naše politike moramo da izbrišemo jer to je biznis i na njega niko ne može da utiče. Venecuela nije pod sankcijama UN i mi sa njom moramo da poslujemo ne osvrćući se da li se to nekome sviđa ili ne.

Dugoročno i strateški moramo se povezati sa zemljama koje su naši tradicionalni prijatelji Rusijom i Kinom pre svega, zbog toga što su to zemlje u usponu, ogromne privrede sa kojima uvek možemo naći mnoštvo tačaka za saradnju. Od Rusije uvozimo energente i bićemo u tom domenu trajno zavisni, pa je i sa te tačke logično da sa njima imamo blisku saradnju. Sve što EU proizvodi proizvode i druge zemlje sveta i nema nijedna stvar koja nam je iz EU neophodna, a ne može se nigde drugo kupiti. Pa koji nam je to interes da se za nju bezalternativno vezujemo. Ako nas pak EU bez uslovljavanja pozove da budemo njen punopravni član dobro ćemo odmeriti da li je to za nas isplativo ili ne, jer ovo je svet interesa bez emocija. Osim toga mislim da EU nema budućnost i da će se ubrzo raspasti i vratiti na poziciju bivšeg EZ-a

Može se ovo moje izlaganje mnogima može učiniti nerealno i naivno, ali ja tvrdim da bih ga kao predsednik vlade za dve godine bez ratovanja i većih potresa realizovao. Sve smo probali samo ovo gore izneto i ako je vrlo logično, nismo. A nismo zato što je zapadu bilo u interesu da navede na pogrešni put potpune zavisnosti od njih, kako bi od nas u bescenje uzeo sve što mu je potrebno.

Prvenstveno se moramo osloniti na sopstvene snage i mi tu snagu imamo. Zamislite da država u posustalu privredu godišnje ubrizga samo tih 2,5-3 milijarde evra koje se u Srbiji godišnje kroz korupciju i ostale vidove krađe odliju, koliko bi smo preduzeća mogli da pokrenemo. Ali ne sa poslušnim, a nesposobnim partijskim kadrovima kako je to danas, već sa pravim stručnjacima koji negde na marginama društva danas tavore ili su pobegli u inostranstvo jer nisu hteli da budu lopovi, a ni partijski poslušnici. Nama ne treba 10.000 vrhunskih menadžera, pa ih ne možemo naći, već 500-600, a bar duplo ih više ima u Srbiji i inostranstvu. Srbija je zemlja sa dobrim privrednim potencijalima, odličnom obradivom zemljom, dobrom klimom i u Srbiji niko ne sme biti gladan – mnogo je gladnih jer Srbiju vode lopovi, neznalice i politička mafija.

Zvonimir Trajković
www.trajkovic.rs

 

Spas u zadnji čas: poslednji dani evroatlanske diktature u Srbiji – Vidi vraga, u sred grada Haga

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=272&cl=03

Do koske

Spas u zadnji čas: poslednji dani evroatlanske diktature u Srbiji

Vidi vraga, u sred grada Haga

 

Posle dugog niza godina lutanja i ponižavanja, Srbija je našla put izlaska iz sigurne propasti, pripremljene u Vašingtonu i Briselu. Zapad pokazuje bes i nemoć, haški Tribunal oslobodio je optužene hrvatske generale, oslobodiće i albanske zločince na čelu sa Ramušom Haradinajem, ali će i Srbija da se oslobodi od nasilja evroatlanskih „kuferaša“. Dolazi Rusija.

 

Nikola Vlahović

 

Trećeg novembra 2012. godine, potpredsednik ruske gasne kompanije Gazprom Aleksandar Medvedev, doneo je vest koja je morala da zabrine susednu Hrvatsku, jer je tog dana i zvanično potvrđeno da će je gasovod „Južni tok“ zaobići i da će ovaj gigantski projekat epohe proći preko Srbije u Mađarsku, i dalje prema Sloveniji i Italiji.

U ponedeljak, 12. novembra 2012. godine, i javne i tajne službe istočnih i zapadnih sila, zabeležile su da je predsednik Srbije Tomislav Nikolić obavio jedan vrlo važan telefonski razgovor sa predsednikom Rusije, Vladimirom Putinom. Uobičajeno za ovakve prilike, taj razgovor je vođen zaštićenom vezom, ali, samo dan kasnije, na zvaničnom sajtu ruskog predsednika Putina, svako je mogao da pročita o čemu je bilo reč: da su predsednici Rusije i Srbije potvrdili  „…Razvoj bilateralne saradnje i sprovođenja sporazuma postignutih 11. septembra na samitu u Sočiju…“.

Nije bilo nikakve sumnje da je „kocka bačena“, i da je Srbija konačno odlučila na koju će stranu. Usledio je i odgovor sa Zapada, i to brz, nemilosrdan i preteći! Već 16. novembra, Tribunal u Hagu oslobađa od krivične odgovornosti hrvatske generale Antu Gotovinu i Mladena Makrača, optužene za sprovođenje zločinačkog poduhvata nad srpskim civilima u nekadašnjoj Krajini. Istog dana, po prvi put u svojoj istoriji, vlada Australije, odobrava izručenje jednog svoga državljanina (Dragana Vasiljkovića, poznatog i kao Kapetan Dragan), jednoj stranoj zemlji, u ovom slučaju Hrvatskoj. Do sada su zemlje takozvanog Komonvelta samo međusobno izručivale optuženike.

Tako će Vasiljković odgovarati  za ratne zločine, i to pred sudom hrvatske države, kojoj je sve zločine, jednim potezom,  „oprao“ Haški Tribunal. Istina, Hrvatska je dala 31 milion evra za odbranu dvojice svojih generala, ali joj ni to ne bi pomoglo da politika Zapada prema Srbiji nije odlučila drukčije. A, odlučila je tako jer je nezadovolja njenom geostrateškom orjentacijom prema Rusiji.

No, Srbiji trebaju veliki projekti, zapošljavanje, stabilna ekonomije, razvoj privrede…Ukratko, spas od galopirajuće pošasti novih kreditnih zaduženja kod proverenih bankarskih nemani, kakva je, na primer, Evropska banka (EBRD), Međunarodni monetarni fond (MMF) i Svetska banka, Srbija je potražila od Rusije, starog saveznika.

Poslednjih dvanaest godina, od kako je Srbija sebe svrstala u red evropskih parlamentarnih demokratija, administracija u Briselu i Vašingtonu vršila je neviđeno nasilje nad njenom imovinom, teritorijom, nasleđem i kulturom. Srbija je ubijana tačno tamo gde je bila najživlja i gde su joj potencijali najveći: u poljoprivredi, industriji, nauci, školstvu, zdravstvu, transportu…Istovremeno, sve srpske vlade u tom periodu, na najbedniji način, snishodljivo i kukavički, pristajale su na nova poniženja, na ispostavljenje novih obaveza, a sve sa ciljem da se jednog dana Srbi nađu u Evropskoj uniji. Cena je iz dana u dan rasla…

U Hag su poslati svi sa spiska traženih, završno sa Karadžićem, Mladićem i Hadžićem, ali to nije bilo dovoljno, pa je mali i tragikomični službenik Haškog Tribunala, Serž Bramerc, dolazio u Ministarstvo pravde Srbije, kao prosvetni inspektor u školu (bivša ministarka Snežana Malović ga je dočekivala u svojoj kancelariji, i to u stavu „mirno“, kao dobar đak u klupi). Ta praksa je nastavljena i sa novom vladom. Političko vođstvo je promenjeno, ali nije njegov odnos prema ovakvom nasilju.

Konačno, kad je u telefonskom razgovoru Nikolića i Putina, 12. novembra, pala odluka na koju će stranu Srbija, to je izazvalo bes do sada neprikosnovenih administracija u Briselu i Vašingtonu, tim pre što je i na svetskoj sceni njihov uticaj ozbiljno uzdrman, kako ekonomski, tako politički i vojno. Trebalo je maloj Srbiji pokazati ko je gazda, pa su odluke suda u Hagu i vlade Australije u Kanberi, bile skoro očekivane.

Ali, ni imperijalni „rukopis“ vlade SAD nije više tako siguran i pouzdan. Čin oslobađanja hrvatskih generala i izručenje Vasiljkovića Hrvatskoj, posredno su dokaz velike nemoći Zapada pred onim što je Srbija izabrala. Naviknuti na to da je ona krotka, podjarmljena, opljačkana i nemoćna, trebalo na neki način ponovo kazniti, povrediti i isprovocirati…

Ali, vremena su nepovratno promenjena, i ovde je reč o neskrivenim frustracijama Zapada pred činjenicom da je Rusija nesumnjivi energetski gospodar sveta, i da „čak i mala Srbija“ sklapa saveze sa njom, kako energetske, političke, odbrambene i svake druge…

No, i takvu malu balkansku državu, opterećenu unutrašnjim problemima, korupcijom, dugovima, ekonomskim razaranjem, špijunažom, otvorenim izdajništvom i kriminalom svih nivoa, od uličnog do institucionalnog, nije više moguće šamarati i vući za uši kao do sada. Najveći deo građana u Srbiji živi pošteno i trudi se da sačuva svoje porodice i svoj preostali ponos kako zna i ume. Njihov potpuni sunovrat bio je projektovan do detalja, od otimanja i uništavanja preduzeća u kojima su radili, do sistematskog ubijanja pamćenja, zaglupljivanjem novih generacija i uspostavljanjem „nove etike“, koja podrazumeva nerad, lenjost, brzu zaradu kriminalom i negaciju porodice.

Još jedan važan faktor presudio je ovog novembra meseca 2012. godine o dugoročnim ciljevima Srbije. NATO pakt, kao transnacionalna vojna organizacija i simbol američke imperijalne hegemonije, čije su nuklearne rakete uglavnom okrenute ka teritoriji Rusije, postavlja svakog ruskog  ekonomskog partnera ili političkog saveznika u jasan položaj: da bude njen prijatelj ili rizikuje da bude njen neprijatelj. Zvaničan stav Moskve je takav, da svako ko uđe u NATO savez, nije dobronameran prema Rusiji.

Srbija je iskusila „prijateljstvo“ sa NATO paktom, iskusila je „prijateljstvo“ sa američkom okupacijom Kosova i na svojoj koži isprobala kako izgleda kad elitne jedinice ekonomskih ubica za desetak godina zgaze sve što su generacije stvarale. Takođe, isprobala je i jedva preživela, teror velikih bankarskih korporacija koje su za male pare kupile dobar deo imovine države i građana, a ostatak Srbije procenile na bednih 150 milijardi dolara, kao da je u pitanju eksponat u galeriji, a ne država koja postoji vekovima.

Došao je krajnji čas da Srbija sačuva ovo što je ostalo od nje. A najbolji način je bio da aktivira sve sporazume sa jednom od dve najveće sile na svetu, Rusijom, koja je u kratkom roku, u svoj impresivni ekonomski i vojni savez, vratila nekoliko ključnih zemalja bivšeg Sovjetskog saveza (Ukrajinu, Kazahstan, Belorusiju, Jermeniju, zaključno sa Gruzijom).

Dogovor predsednika Nikolića i Putina vodi ka konačnom izlasku Srbije iz dugogodišnjeg robovanja administracijama u Briselu i Vašingtonu.