KOMAR, dr Goran: MITROPOLITI SAVATIJE I STEFAN LJUBIBRATIĆI I NJIHOVO DOBA,- Herceg Novi 2009.-

KOMAR, dr Goran: MITROPOLITI SAVATIJE I STEFAN LJUBIBRATIĆI I NJIHOVO DOBA,- Herceg Novi 2009.-

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Doktor Goran Komar je poznata ličnost naše nauke. Uveden je i u LEKSIKON crnogorske kulture. Rođen u Berkovićima, kraj Herceg Novog, 1962, iako je diplomirao na Medicinskom fakultetu u Beogradu, posvetio se proučavanju prošlosti Boke i objavio o njoj više knjiga. Jedna od njih je i ova, koju mi je poštom poslao uz dve druge, objavljene: BOKA KOTORSKA iste 2009, a ĆIRILIČNA DOKUMENTA DUBROVAČKOG ARHIVA – 2010.

Ovom knjigom dr Goran Komar nastojava da nas potseti na vremena bokokotorske episkopije u razdoblju od Kandiskog rata, do njegovog svršetka, progonom vladike Simeona Končarevića. Ova episkopija, u vreme vladika Ljubibratića, uzvisila se u rang mitropolije i delovala je ne samo u Boki, već i u Dalmaciji, naravno – sa nasilnim prekidima. I kad je prekinuto njeno delovanje, Srpska Pravoslavna Crkva, oslanjajući se na narod, na uticajne svetovne krugove i srpsko sveštenstvo Dalmacije i Boke, nastavila je svoj rad i učinila sve da se održi i nanovo uspostavi mitropoliju. Svim tim pozitivnim nastojanjima prednjačio je manastir Savina, kod Herceg Novog, gde su se okupili sveštenici iz porušenog manastira Tvrdoše, kod Trebinja, pređašnje episkopsko sedište.

Srpski arhijerej Savatije i njegov sinovac Stefan Ljubibratić delovali su u vremenu koje je karakterisalo nastojanje Rimokatoličke Crkve da, putem specijalne ustanove, formirane 1622. godine, raširi svoje institucionalne i delatne međe na pravoslavni istok. Obojica su se odlučno usprotivili unijaćenju, iako su imali negativan primer crnogorskog mitropolita Mardarija.

Interesantno je da je njihov najveći protivnik bio zadarski nadbiskup Vicko Zmajević, poreklom od pravoslavnih Srbo-Crnogoraca, iz Njeguša sa Vrbe. I dok ih je on proganjao, katolik grof Ivan Burović, iako je bio za unijaćenje, branio ih je, jer se Savatije Ljubibratić i sabljom u ruci više puta borio uz njega protiv turskih okupatora Hercegovine. Kao guverner Herceg Novog, grof Burović je pridobio za sebe mletačkog generalnog providura Alovize Sebastijano Močeniga III, koji nastojava da zadrži intenciju Venecije u ovom pitanju. Kako se zna, Venecija se opirala instrukcijama Rima i štitila pravoslavne u svojim domenima. A to je činio i Dubrovnik, ističući činjenicu da Srbi čine velike usluge Republici. Pravoslavnu crkvu Dalmacije i Stefana Ljubibratića branili su i drugi novski katolici, ne samo oni srpsko-crnogorskog porekla, kao što je bio grof Burovic, već i drugih nacionalnosti, pa i ugledni profesor Padovanske Akademije, polatinjeni Grk Nikola Papadopulos, inače pobornik unije. Ipak je zadarski nadbiskup svojim žestokim pisanjem o „nametnutim episkopima“ Savatiji i Stefanu najzad uspeo: instaliranje ovih vladika tumačio je u kontekst širih nastojanja Moskve za iskorak na Balkan, a putem grofa Save Vladislavića.

Pada u oči korektan stav autora prema katolicima Boke i katoličkom sveštenstvu svih strana i svih naroda. Iz Dubrovačke aršive imamo mešaž: „Ko to kaže da nema Srba izvan pravoslavlja ?! Niko pametan, ostale vjere iz srpstva neće istisnuti!“ Setite se samo Matije Bana i Marka Cara ! U njihovo vreme, njihovom srpstvu mogli su zavideti i najveći Srbi pravoslavne vere, kao što danas mogu zavideti i nekim muslimanima.

Knjiga je ažornirana sa bezbroj dokumenata iz više arhiva, snimcima važnijih isprava i fotokopijama. Iako nema bibliografiju, iz fusnota se jasno vidi da je koristio svu moguću literaturu o predmetnom pitanju. Usto je napisana transparentim stilom, koji omogućava njenu pristupačnost svima, bez obzira na uzrast i obrazovanje.