Iverdon pomaže Loparama

Iverdon pomaže Loparama

Komentara 0

| veličina teksta:+

ersetzt: http://www.facebook.com/plugins/like.php?locale=hr_HR&href=http%3A%2F%2Fwww.vesti-online.com%2F%2FDijaspora%2Fdrzava%2FSvajcarska%2FVesti%2F130757%2FIverdon-pomaze-Loparima&layout=button_count&show_faces=false&width=100&action=recommend&font=arial&colorscheme=light&height=21

Ovih dana put Lopara krenuo je kamion natovaren školskim nameštajem, koji je opština Iverdon darivala osnovnim školama u ovom mestu Republike Srpske. Najviše zasluge za ovu dragocenu donaciju ima Slaviša Obrenović, novi predsednik Udruženja Majevčana u Švajcarskoj.

Školski nameštaj darivali Švajcarci


– Stanje u školama u rodnom kraju je, na žalost, loše. Zbog toga je svaka pomoć dobro došla, te se nadam da će stvari koje smo poslali bar malo ulepšati život našim osnovcima – kaže za „Vesti“ Obrenović. On ističe da se u donaciji nalaze klupe, stolice, nekoliko tabli sa kompletnim priborom, ormani za čuvanje dokumentacije i školskogog pribora, te nekoliko električnih uređaja.

Hvala domaćinu

– Zahvaljujemo se vlastima grada Iverodona koje su nam omogućile da pošaljemo ovu donaciju školama na Majevici. Takođe, zahvaljujemo se i na  gostoprimstvu jer u ovom gradu žive brojni pečalbari poreklom sa Majevice – istakao je Slaviša Obrenović.

– Sve dobijene stvari su korišćene, ali su u očuvanom stanju. Ima i novih, kao što su table i sanitarije. U opštini Iverdom naišli smo na ljude spremne da nam pomognu i bez kojih ova akcija ne bi bila moguća. Pored Švajcaraca akciju su pomogli i naši Majevčani Dragan Mitrović, Nenad Tešić i Saša Obrenović, kao i Radislav Đokić, koji je ugovorio transport za rodni kraj – dodaje Slaviša.

Putnik gornji

Ovo nije prva humanitarna akcija namenjena Majevici. U decembru prošle godine, uz pomoć Udruženja žena Sunce i pozorišta Duga, prikupljena su materijalna i novčana sredstva za tri porodice na Majevici, a podelu i transport robe do ugroženih porodica obavio je Vasilije Obrenović, povratnik iz Švajcarske, uz nesebičnu pomoć Irene Jeremić i Tanje Pantić.


Udruženje Majevčana, kako su „Vesti“ više puta izvestile, postoji od marta prošle godine, a osnovano je da bi Majevčani koji žive u Švajcarskoj pomogli rodnom kraju.

Majevčani su, da podsetimo, napravili projekat za gradnju fabrike izolacionih materijala od ovčje vune. Cilj im je da stvore uslove za pristojniji život na Majevici i povratak onih kojima je dosta pečalbe.
Miodrag Lukic

www.pozoristeduga.ch
www.majevica.net

Dvorac u blatu

Dvorac u blatu

Od toliko ružnih osobina našeg mentaliteta, jedna mi posebno bode oči: čak i kada nam svakih nekoliko decenija neki ratni vihor ne odnese ono malo kuće što uspemo u međuvremenu steći, mi smo tu da se pobrinemo da je, ako ništa drugo, držimo u temeljnoj zapuštenosti. Gledam, i iznova se čudim. Zemlja obilno natopljena snegom koji kopni, a vozači automobila, tobože da ne bi smetali saobraćaj u ulici na periferiji, jedan za drugim silaze sa kolovoza i točkovima riju blato pa se u njemu zaustavljaju. Tu gde je do tada bio travnjak u pokušaju, sada se ruga zdravoj pameti neki polovnjak koji tek što ispunjava uvozne propise u pogledu starosti, i njegov ponosni vlasnik. Nedugo potom, on će ponovo izaći na asfalt sa svom silom blata i prljavštine koju će sa sobom doneti, kao da je to najnormalnija stvar.

Razmišljam i znam da bi se takav čin u uređenim (zapadno)evropskim zemljama tretirao na isti način poput uništenja dela nameštaja u kući. Oni i svoju travu koja ponovo može narasti paze i neguju kao živo biće, a koliko su tek osetljivi kada je reč o državi, porodici i svakom pojedincu… Standardi, zapravo shvatanje da li je nešto važno ili ne, razlikuju se između njih i nas. Njima će pred kućom ostati negovani travnjak, a nama prašina na obući kada se blato koje smo sami izrovali osuši. Svakom svoje.

No, ako predgrađa naših gradova ne liče na obode Beča ili Ženeve, njihova jezgra ne zaostaju. Premda je Krleža svojedobno cinično konstatovao kako je jedini primerak grada u nas potez od Terazija do Slavije, naši „gradovi“ i njihove šoping-zone stoje uz bok sa Kärntner Strasse ili Via Veneto, sa adekvatnim cenovnicima. Tako je na čitavom prostoru Intermariuma, od Baltika pa do Tirane, svuda gde se nastanila najveća ekonomska kriza (Nebojša Katić) u istoriji zvana tranzicija, tojest prelazak nečega u ništa, u prevodu. Jer do sada najveća kriza trajala je od 1929. do 1933, dok se ovoj ne nazire ni kraja ni smisla.

Jedina reforma koja je kod nas uspela od vremena Milke Planinc do naših dana je ona kozmetička, kada nakon svakih izbora lokalna vlast sredi pešačku ulicu u centru grada, poploča je iznova, sredi fasade sa grafitima i ostacima izborne kampanje, da narod vidi kako se nešto radi i da može, u velikom stilu, kad već nije u Rimu, ući u jednaku prodavnicu kao da je tamo. Hteli ste Zapad, to ste i dobili. Obećano-učinjeno! To se, naravno, (iz opravdanih razloga) ne odnosi na primanja stanovništva, ali i ovo što je postignuto mora se smatrati ogromnim napretkom. Nije li neko rekao da je, zapravo, sve u oku posmatrača? Uostalom, stara kapitalistička mudrost uči kako i bogataš i siromah imaju jednaka prava da spavaju u „Hiltonu“.

I tu se, sa ulicom Kneza Mihaila, otprilike i završava svaka sličnost sa zemljama na koje bi da se ugledamo. U traženju razloga zašto je to tako, nedostajući novac bi, eventualno, zauzeo tek treće mesto po važnosti. Prvo i drugo odnosilo bi se na mane našeg mentaliteta te izdaju intelektualaca. Ovo prvo izbija sve argumente onima koji bi voleli brza i laka rešenja, bilo kroz revoluciju ili kroz izbore, jer je menjanje navika dug i mukotrpan proces što zahteva posvećenost i disciplinu koja upravo i nedostaje. Ovo drugo onespokojava.

Jer, ako bi se za potrebe nekog kosmičkog eksperimenta dogodilo čudo da se svo bogatstvo sveta u jedan tren raspodeli na jednake časti svakome, opet bi, i vrlo brzo, došlo do novih razlika među ljudima. Te razlike, gotovo neshvatljive, na groteskan način otkriva Tanjugova vest kako je 75-to godišnja starica u Gruziji dok je kopala motikom presekla međunarodne kablove, što je uzrokovalo prekid interneta u dve države… Proizvod određenog mentaliteta su i „biznismeni“, kao jaje jajetu slični širom trećesvetskih zemalja. Oni koji u ozbiljnim zemljama zaista imaju novac, uklapaju se u sliku sredovečnog ili starijeg gospodina, kulturnog i obrazovanog, tihog, skromnog, urednog, porodičnog, odevenog u belu košulju sa kravatom i klasično odelo, koji nosi najbolje ali pendžetirane cipele a vozi neupadljiv automobil i stanuje u nasleđenoj porodičnoj kući u elitnom kraju na periferiji nekog važnog svetskog grada. Upitao sam jednog od njih svojevremeno, na kom moru planira da letuje, ciljajući njegove simpatije prema Hrvatskoj. „Neću putovati u inostranstvo, želim da ostavim svoj novac tamo gde sam ga i zaradio“, rekao je. „Ići ću kod prijatelja u (pokrajini) Salcburg u ribolov, osim toga uživam da radim u svom gartenu (vrtu – prim. P. A.). Drugi je, iako multimilioner, vozio običan Audi, sve dok mu lekar zbog poodmaklih godina i problema sa vidom to nije zabranio.

Kod nas i sličnih nama, sve je potpuno drugačije, po meri nas samih. Važno je da se novac vidi, ako se već ne vidi njegovo poreklo. Uostalom, šta će ti lova ako je ne pokazuješ? Novac ionako služi samo zato da bi se potrošio.

Budući bi (gotovo)svako baš za sopstvenom pameću potrčao da se one kotrljaju niza stranu, odgovor na čuveno filosofsko pitanje – kada će nam već jednom biti bolje, iz gornjeg razloga može samo da glasi – neće skoro. Dobro, reći ćete kako ovim nisam otkrio Ameriku, i da to svi znamo, ali tu se loše vesti ne završavaju. Boljitak, ako pre njega ne stigne neka ekološka katastrofa ili ratni armagedon, neće biti posledica ni izbora ni revolucije. Čuo sam mišljenje (dvostruko pogrešno) da „promene“ može izvojevati samo nova generacija nezadovoljnika u želji da konačno počne da živi „kao sav normalan svet“ i zarađuje tri hiljade evra mesečno koje zavređuje. Najpre, ni u „normalnom“ svetu se toliko ne zarađuje, a zatim, i još važnije, pripadnici generacije mladih i visokoobrazovanih će linijom manjeg otpora radije otići u „svet“ nego što će pokušati da „svet“ ovde stvore. Promena nije nikada dolazila od dole, nego uvek odozgo, konsekventno sa najvišeg nivoa, voljom ili dopuštenjem Božijim. U našem slučaju, mislim, i to će za mnoge biti loša vest, ona će doći tek onda kada oni koji su napravili dvorac odluče da srede blato oko njega, kao što je to uvek bilo u istoriji.

Predrag Anđelić

http://www.predrag-andjelic.com/tekstovi.html

Жарко Видовић ЛОГОРСКА ИСТОРИЈА СРБА – СВЕТИ ВУКАШИН ЈАСЕНОВАЧКИ И САРАЈЕВСКИ ЂУРЂЕВДАНСКИ ТЕФЕРИЧ 1942.

ПОДСЕТНИК

Жарко Видовић
ЛОГОРСКА ИСТОРИЈА СРБА – СВЕТИ ВУКАШИН ЈАСЕНОВАЧКИ И САРАЈЕВСКИ ЂУРЂЕВДАНСКИ ТЕФЕРИЧ 1942.

Ево дана који нам је дао Бог: у Архијерејској саборној Литургији, у Храму Светога Саве на Врачару, на дан Светог апостола и евангелисте Јована 2000. године, Дух Свети кроз уста Цркве – литургијске заједнице народа са Васкрслим Христом – прославља имена српских Мученика и Светитеља, Сведока Христових, међу њима и Светог Вукашина из Клепаца и Сарајева, Светог Вукашина Јасеновачког.

Био је из херцеговачког рода Мандрапа који је своју грану имао и у Сарајеву: стара угледна кућа у улици Милоша Обилића, на Пируши. (Због сувише видних и свежих трагова НДХ, и усташког терора према Србима и Јеврејима, ни власти тито-комунизма* се нису 1945. усуђивале да мењају предратне, српске називе улица, тргова и места, тако да су они остали исти све до 1992–1995. Тако су и Обала Војводе Степе, Булевар Војводе Путника, Немањина улица, Улица Милоша Обилића у којој је била кућа породице Мандрапа, дочекали етнички рат потпирен још 1939, давањем Хрватима посебних територијалних права у Краљевини Југославији.)

Мандрапе су били богата стара трговачка породица у Сарајеву. Били су добротвори и чувари имања и саме цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила, такозване. ‘‘Старе српске православне цркве’‘ из 15. века, најстаријег здања у Сарајеву. Синови старог Чича-Ђорђа Мандрапе, Чедо и Добро (Добрило), први стар око 25 година, а други око 20, били су већ од априла-маја 1941. у вези са ‘‘шумом’‘, то јест оружаним јединицама ЈВО (Југословенске војске у Отаџбини) – одредима који су бранили српска села и збегове од усташког зулума и геноцида који је почео већ маја 1941, недалеко од Сарајева. Но обојица су страдали у Јасеновцу, где и њихов стриц, Свети Вукашин. А до година 1970-их преживели су син Богдо (Богдан, тежак инвалид) и кћи Славка, учитељица. Њезин син, а унук Ђорђа Мандрапе, око 1980. био је библиотекар у ‘‘Вијећници’‘ – Народној (универзитетској) библиотеци, која ће 1994, на снимцима готово свих светских ТВ станица, бити приказивана као ‘‘објект гађан српским гранатама са Требевића’‘, иако је заправо је страдала у пожару подметнутом да би се уништила силна документација о прошлости Сарајева, и заједничком животу све четири верске заједнице – православне, муслиманске, католичке и јеврејске.

Сама кућа Мандрапа у Милоша Обилића улици, репрезентативан пример грађанске архитектуре 18. и 19. века, сличила је Манаковој кући у Београду или згради у којој је сада кафана Знак питања, код Саборне цркве у Београду, и као историјски споменик етничке културе била предвиђена за државну заштиту.

У тој кући живео је и око трговине, у ‘‘магазама’‘ (магацинима трговачким), радио и Вукашин Мандрапа, цењен као ревностан чувар имовине и Српске православне цркве на Башчаршији – што је још један разлог да тај Храм и цело Српско Сарајево слугу Христовог и Архангеловог, Светога Вукашина, славе као свога службеника и заштитника. С њим су и Чедо и Добро, а и остали чланови куће Мандрапа служили у Старој цркви као чтеци и појци у хору. Нека Бог и данас дâ да тај Храм и Српско Сарајево штити икона и вера Светога Вукашина Јасеновачког, Клепачког, Херцеговачког, Сарајевског, Српског и Свеправославног! Његов последњи душевни израз био је Христов мир, а последњи покрет ‘‘Крст од три прста’‘, те му је крвник управо зато засекао и руку – да би, поражен, бацио нож и, још за живота, пао у вечни мрак. Нека тај Крсни знак Светог Вукашина Јасеновачког лебди над напаћеним овим народом као благослов и мир Вукашинов, мир Христов. Јер само ‘‘у овоме знаку ћеш победити!’‘. In hoc signo vinces!

Завера ћутања

Свети је у Сарајеву остао негде до јуна а можда и јула 1941, када се и многи други угледни српски грађани склањају – ко у Србију, ко ‘‘у шуму’‘. Свети Вукашин је изабрао ‘‘шуму’‘, то јест Херцеговину, своје родно село Клепце код Чапљине. У партизане није могао јер њих тамо још није ни било. Од тада о Светоме ни његови рођаци Мандрапе у Сарајеву не знају ништа. Прве вести о његовом мучеништву, и величини као Христова сведока, стижу у Сарајево тек после рата, и то не само од др Недељка Неђе Зеца*. А доктор Зец је вест донео управо у кућу преживелих чланова породице Мандрапа, Богдану и Славки, кад им је 1947. дошао на Никоље (Светога Николу), њихову крсну славу.

Тако се за Светога знало већ 1947, и то не само у Сарајеву, него и Мостару и Чапљини. Читава породица и род Мандрапа сматрани су мученичким, те се под утиском тешких злочина НДХ над Србима и Јеврејима ни сама титовска полиција Сарајева није усуђивала да их дира. Али се о Светоме није говорило јавно, као ни о самом Јасеновцу – непреболној рани хиљада сарајевских породица и читаве Босне и Херцеговине. Непосредно после рата састали су се, наиме, у Сарајеву преживели логораши Јасеновца – јасеновачки ‘‘занатлије’‘, у издвојеном делу логора држани да обављају занатске послове за оближњи усташки гарнизон, те стога поштеђени и храњени све време свога робовања, или заточеници који су имали среће да их од усташа преузму Немци. Такви су заправо само прошли кроз Јасеновац на путу за Немачку, или били замењени за усташе заробљене од четника (ЈВО) или партизана. Намера преживелих логораша била је да заједнички запишу сећања на Јасеновац и утврде, колико могу, чињенице о тамошњем страдању њихових побијених сапатника. Тим састанцима обавезно је присуствовала Удба ((УДБ – Управе државне безбедности), која и у СР Југославији слави 13. мај 1943.

као дан свог оснивања). Тако су подаци и вести о Јасеновцу могли са састанка заточеника да прођу у јавност само уз њено допуштење. А како Броз никад није помињао, нити одобравао да се помиње Јасеновац, то је и његова политичка полиција гушила сваки глас о том губилишту. Но упркос свега, о Светом Вукашину је знао и говорио чак и муслиман Заим Топчић, логораш-занатлија који је постао књижевник после рата, и уредник на Радио-Сарајеву.

Али је званичан државни – и ‘‘државотворни’‘ – став остао ћутање, па и о Старцу Вукашину. Ћутање о њему било је што и ћутање о Јасеновцу, и још више: идеолошки обавезно и наметнуто ћутање о истинској српској историји! Не сматрати Јасеновац ‘‘природном, логичном, чак праведном осветом за српски терор у монархо-фашистичкој Југославији’‘ представљало је тешко кршење владајућег става – коме су, у оквиру ‘‘правилног схватања историје’‘, политичку и идеолошку потпору пружали управо српски комунисти. Јер, ‘‘братство и јединство’‘ је баш од Срба и српских комуниста тражило такву ‘‘самокритику’‘, и такву ‘‘историјску свест’‘.

Транспорт за Јасеновац

Данас ми је, на Литургији, у Храму Светога Саве, оживело сећање и на мој транспорт, и долазак у логор Јасеновац.

Дана 6. маја 1942, усташка полиција Независне Државе Хрватске приредила је у Сарајеву Србима ‘’усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич‘’ – у Јасеновац. На трамвајској а уједно и жељезничкој прузи поред Миљацке – на Обали од Башчаршије и ‘‘Градске вијећнице’‘ (послератне Библиотеке и Архива) па све до Електроцентрале – била је наиме постављена дуга композиција теретних вагона, за транспорт затвореника до Јасеновца. (Пошто су трамвајске шине биле исте ширине као и жељезничка ускотрачна пруга, воз из Брода могао ући у град, обићи га кругом од Башчаршије и онда се обалом поред Миљацке вратити у жељезничку станицу, па за Мостар, или натраг за Брод.)

Извели су нас из затворских ћелија и околних касарни ујутро око четири сата, пред само свануће: на уранак, али не Ђурђевдански – мада је тада у возу певана, чак и спевана, тужна сарајевска песма Ћурђевдан је коју ће, између многих, и Горан Бреговић дивно обрадити*.

Ту композицију теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. А ка њој су силазиле, да буду укрцане, колоне затвореника из Јајце-касарне на брду изнад Бембаше и Невјестине махале, из Градског затвора иза Градске Вијећнице код Баш-чаршије, из затвора Беледије, Ћемалуше, Централног затвора (’‘Судског’‘, аустроугарског), из касарне Војводе Степе (до НДХ, касарне испод Бистрика, на Тргу 6. новембра, чији је назив обележавао дан уласка српске војске у Сарајево, 1918). Но неких пет стотина метара пошто је кренуо, воз се зауставио да би и предњи део композиције примио затворенике из касарне Краља Петра Првог, у Новом Сарајеву. (Године 1941, та је служила као сабиралиште за Јевреје и њихове породице, одакле су их транспортовали на стратишта, па смо ми преживели логораши покушавали да од ЈНА добијемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом. Нажалост, наш бојажљив предлог команда ‘‘ослободилачке’‘ армије грубо је одбила. После 1945. то је, наиме, постала Пешадијска школа и Касарна Маршала Тита!)

Тако се у тој композицији теретних вагона 6. маја 1942. нашло окo три хиљаде затвореника: младих људи ‘‘војно способних’‘ – али и ‘‘добрих’‘, нажалост, и за Јасеновац. Међу њима, а то ћу сазнати у Сарајеву тек после рата, било је и угледних домаћина похапшених заједно са синовима: Мандрапа, Кошараца, Мостарица, Ковачевића, Ћоровића, Коњевића, Стојановића, Вapaгићa, Суботића, Пaндyрeвић, Рубинића, свих из сарајевског српског кварта Пируше, па Јовановића, Илића, Богдановића са Ковача, на прилазу Јајце-касарни. Али било је и муслимана, затворених јер су се заузимали за Србе или изјаснили као Срби: млади мостарски правници, дипломци београдског факултета, као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкија Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зија Диздаревић – сви из Беледије, ћелије број 4, истог броја као и моја у Градском затвору. Мостарски муслимани су затворени и што су били против Споразума Цветковић-Мачек, којим је 1939. Мостар прикључен Бановини Хрватској. То ће их ‘‘србовање’‘ све коштати главе.

На теретним вагонима у које су нас укрцавали, памтим, још су биле ћирилицом и латиницом исписане старе ознаке ‘‘ЈДЖ’‘ (Југословенске државне железнице) и натпис ‘‘седам коња (или) четрдесет војника’‘ – колико, за нужду, може највише да стане у један вагон. Нас су међутим трпали и по две стотине у један! А ваздуха само кроз четири мала, решеткаста отвора, високо под кровом у угловима вагона. Додуше ти вагони су, као ‘‘четврта класа’‘ воза, били намењени сељацима који су ишли ‘‘на пазар’‘, али смо и ми ђаци често њима путовали, ‘‘на излет’‘. Тада су ‘‘шибер-врата’‘ на средини, на обема странама стајала широм отворена.

Није било клупа, седело се на поду, али је по пет-шест нас седело у њиховом отвору, на ивици вагона, певајући и ‘‘тамбурајући ногама’‘ док је ‘‘ћира’‘ ишао тако лагано да смо понекад могли искочити из њега, убрати понеку шљиву поред пруге, и вратити се на места. А на Ђурђевдан 1942, не знајући за Јасеновац – као нажалост ни многи други Срби ни тада ни потом, у разним Југославијама – мислећи да се растајемо од завичаја само привремено, сабијени у вагон да би нас транспортовали за Немачку као заробљенике, поред још отворених врата смо запевали:

‘‘С оне стране Јајца, гајтан трава расте
По њој пасу овце, чувало их момче.
Младо момче плаче, још тужније пјева
Свака туђа земља, туга је голема!’‘

‘‘А Ђурђев-дан је!’‘ запевали смо, да охрабримо и ободримо сапутнике паралисане од страха и неизвесности. Али, пред сам полазак воза, усташе нагло и с треском затворише наша шибер-врата и чусмо их како на њих стављају ланце и полугу, закатанчивши их: ‘‘Е, сад пјевајте колико вам је воља!’‘ Нађосмо се збијени, без ваздуха и у мраку. Није било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, јутарње, које у оној трци и гурњави јутрос нико није стигао да обави у затворској ћелији, у ‘‘шкаф’‘, обављане су стојећи, јер смо били тако сабијени да нико није могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча или да седне. Дечаци су најпре плакали, а онда падали у несвест. Заправо, не може се рећи да су ‘‘падали’‘, пошто су и онесвешћени стајали усправно, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода, где смо стигли тек увече, 7. маја.

Ту је била прелазна станица: вагони нормалног колосека били су притерани напоредо уз наше, уског, те је требало прећи у њих. Чујемо како се отварају врата на вагонима наше композиције и вику: ‘‘Испадај, брзо!’‘ И, ударце! Отворише се, најзад, врата и на нашем вагону. И ту ће се догодити нешто што ће се поновити и кад будемо излазили из вагона широког колосека, у станици Јасеновац. Искачемо, а иза нас и поред нас падају беживотна људска тела, као кладе! Нисмо ни знали да су мртви док су стајали не могавши да падну, смождени, сломљени, удављени нама и једни другима! А онда су нас у транспорт за Јасеновац из по два мала сарајевска вагона сабијали у један јасеновачки, нормални. Исти мрак, иста збијеност, исти недостатак ваздуха као и од Сарајева до Брoда. Зато смо станицу Јасеновац, чекајући да се отворе врата на средини вагона, дочекали као крај мука и спас!

Али кад у станици отворише врата, пред вагонима угледасмо усташе. Било је то 8. маја 1942. на Марков-дан. Питају: ‘‘Јесте ли добро путовали? Има ли ко да је гладан или жедан?’‘ Јави се, једва жив, плачним гласом, један дечак од шеснаестак година. Усташа наређује, пре него је командовано излажење у строј: ‘‘Пустите га на врата!’‘ А онда оштро виче дечаку: ‘‘Зини!’‘, па му набацује шљунак и грумење земље и наређује да их хвата устима: ‘‘Ово ће вам бити четничка гибира!’‘ (следовање). Тако, док није наређено: ‘‘Испадај!’‘, и покрет. Са станице ка главном, пријемном логору (делу огромног система логора названих скупним именом ‘‘Јасеновац’‘), посрћемо трком, под ударцима кундака. Ко остане на ногама живеће – до логора. Ко падне, дотуку га – кундацима, или метком.

А пред пријемним логором изненађење које се дешавало ретко којем транспорту, али нама 8. маја 1942, на Марков-дан, ипак јесте. Чекају Немци! Организација Тот, радна служба Рајха. Прихватају ‘‘тотовци’‘ свеж транспорт – раније допремљени логораши будући већ исцрпљени и на самрти. У Јасеновцу се наиме умире од изнурености, глади, жеђи, болести, пошто људи кад уђу у логор не добијају ни храну, ни воду, спавају под ведрим небом на киши и мразу, на земљи испод које вода ‘‘вришти’‘ под ногама. На тих неколико квадратних километара мочварне ледине поред логораши раде, док могу, искључиво ‘‘гробарске послове’‘. Додуше, у близини су и бараке, али само за занатлије – свеједно да ли су они Срби, Јевреји, Муслимани или Хрвати! Ти ‘‘повлашћеници’‘ живе и раде под кровом, редовно добијају храну, њихови производи и услуге будући неопходни усташком гарнизону и домобранима. Међу њима и стручњацима налази се и доктор Зец, па и неки сарајевски Јевреји, вешти мајстори.

То је значајан чинилац чувеног ‘‘Пробоја’‘, априла 1945, о којем, из посебних идеолошких разлога, ни дан данас, па ни на РТВ Београд, званични ‘‘историчари’‘ не откривају пуну и праву истину. Јер Пробој из Јасеновца извршили су занатлије, пошто су само они имали снаге да га предузму. Схватали су да им је то једини спас, сазнавши преко свога тајно монтираног и скривеног радија за наредбу да буду поубијани, као једини преживели сведоци Јасеновца. (Делове за тај радио набавили су кад су под стражом слати у Загреб по материјал за свој посао.) Они су били спремни да сведоче о Јасеновцу, пред јавношћу нашом и светском. Али то није одговарало Брозу, те су истражне комисије чекале све до данас, ваљда да сви сведоци поумиру.

Тако је од нас око три хиљаде – колико је кренуло из Сарајева (срачунато на основу броја вагона композиције) до самог логора стигло око две хиљаде: сваки трећи је успут страдао, као и при свим транспортима и колонама за Јасеновац. Немци ‘‘тотовци’‘ нас постројавају у неколико редова на великом ‘‘зборишту’‘ испред улаза у главни, пријемни логор, у строј дуг око двеста метара. Стојимо у ставу ‘‘мирно’‘ (’‘позор!’‘ на усташком). Иза сваког реда, нама иза леђа, иду задригли ‘‘тотовци’‘ и тешком чизмом ударају сваког постројеног логораша под колено. Ко поклекне или падне, не сме да устане. Ко остане на ногама, мора трком на другу страну – међу одабране, снажне, способне за тешке радове у Немачкој (а заправо Норвешкој, северно од Поларног круга). Они који су поклекнули и седе на земљи, иду у логор, осуђени на лагано али сигурно умирање – осим ако баш тих дана не буде ‘‘наступ’‘, када ће их усташе поубијати маљем или ножем.

Растанак у Јасеновцу

Ми који смо издржали ‘‘тотовску’‘ пробу и преглед, нас неколико стотина, издвојени смо у посебан угао логора, под управом тотоваца-Немаца који с времена на време долазе и узимају радну снагу за Немачку. У томе посебном делу логора су и бараке. Тако су и нас сместили у њих, одвојене жицом од осталог логорског комплекса дуж насипа Саве – огромне, непрегледне ледине велике као простор од Славије до Калемегдана, па доле до Дунава. Између нашег, ‘‘тотовског’‘ логора и главног – самртничког, мученичког, ограђеног посебном бодљикавом жицом у два реда – брисани је простор, са тридесет метара размака од њихове до наше жице. По тој ширини шетају или претрчавају, као да нешто ‘‘вежбају’‘, усташе. Ваљда надзиру да се неко не би из оног логора провукао у наш. Јер, три пута дневно ми од Немаца добијамо по порцију куване, војничке хране! Једемо из порција, а наша гладна, осуђена браћа стала уз њихову жицу и гледају како ми једемо, стигли истим транспортом с њима. Међу њима и понеки рођак, брат, отац, стриц. Немци им допуштају да се довикују с нама па се ни усташе не противе; распитују се, мученици, за познате или рођаке из наше групе, поручују: ‘‘Ако икад видиш моје…’‘ Машу, поздрављају, крсте се. Знају или осећају да смо се растали заувек.

А то знамо и ми: кад добијемо порцију окрећемо им леђа или се кријемо у бараци, да нас не виде – или, можда, да не бисмо ми њих гледали? Шта да им кажемо, једући? Ми чекамо спас: пут за Немачку на који ћемо 17. маја 1942, у недељу, кренути из Јасеновца, и то у купеима путничког воза. Стижемо до Земуна, па трком до ‘‘Сајмишта’‘* на Сави, а одатле – почетком јуна, бродом, Дунавом, за Аустрију и Немачку.

Тако смо се растали од наших у Јасеновцу. Знамо да су тамо остали Добро и Чедо Мандрапа. Не знам где им је, и да ли је с њима страдао и отац Ђорђо. Не знам ни којим је транспортом стигао или којим ће следећим, из Сарајева, у Јасеновац бити довежен његов брат Вукашин Мандрапа, из Клепаца и Сарајева. Не знам ни да ли је он затекао живе синовце Чеду и Добру.

Логорашки поглед на српску историју

Тада смо први пут – али и заувек – схватили једно: неважна је непријатељу наша подела на четнике и партизане. Тако се делимо ми, док смо за душмане сви само ‘‘логораши’‘, логорашка нација! То ће нам, својом одлуком о Србима 1944*. и 1989–1999, показати и наши ратни ‘‘савезници’‘: да смо за њих народ чију историју обележава логор – а не ‘‘устанци’‘ и ‘‘победнички ратови’‘. Зато о повести Срба – мимо четничког, партизанског, устаничког, ратничког или побуњеничког, али заправо митоманског искуства и суда – треба саслушати и проучити искуство логорашко, да бисмо га уградили у нашу веру, душу, у виталност заједнице!

То ћемо схватити управо својим логорашким доживљајем рата и кад се 1945. будемо, ретки преживели, вратили из логора и заробљеништва, у земљу тобоже ‘‘ослобођену’‘. А вратили смо се опет у логор: додуше мирнодопски, али такође неумољив! То су нам досудили Савезници, када је Црвена Армија, у договору с њима, 20. октобра 1944. предала Србију са Београдом тито-комунизму. Већ тада је Србија постала логор у којем су тито-комунисти чинили све да нам убију душу! То јест, да не гледамо своју прошлост, као што једући у Јасеновцу нисмо гледали, или могли да издржимо поглед, на браћу која су остала с ону страну жице! А тамо су остали и Вукашин и Христос као иконе обележене сужањским искуством, да нас бодре када смо на дну наше историје. Свети Вукашин из Клепаца, срж новије српске историје, наша је жива вера, Тумач и Заступник пред Христом. С њим никад не можемо заборавити да је ‘‘Свијет овај тиран тиранину, а камоли души благородној!’‘, те да нас са овога дна не може подићи никакво политичко решење ако нас претходно не подигне смиреност вере Светог Вукашина Јасеновачког!

‘‘Само ти, синко, ради свој посао!’‘ – вели Свети Вукашин Мандрапа Јасеновачки – а ја се крстим и Христу обраћам, и за непријатеља молим да њему пре свега Бог подари свету тајну покајања, јер зло се неће искоренити оптужбама против непријатеља, него тек његовим сопственим покајањем*…

Напомена: Објављено први пут у часопису Митрополије црногорске Српске православне цркве Светигори бр. 99, октобра 2000.године.

Жарко Видовић, рођен је 1921. у Тешњу, Босна и Херцеговина. Добровољац и Априлском рату 1941, предратни скојевац, атлетичар, син високог полицијског службеника Краљевине Југославије. Побегао у Шведску из немачког логора код Нарвика у окупираној Норвешкој. У Шведској дипломирао философију и историју уметности. По повратку у Југославију након рата, брозовске власти су га ухапсиле и пустиле тек после дужег ‘‘проверавања’‘. Потом му је дозвољено да докторира и предаје, прво на Загребачком свеучилишту, потом на Сарајевском универзитету. Пред почетак распада СФРЈ, у саобраћајној несрећи испод Требевића погинуо му је једини син са још четворицом младих, национално опредељених Срба, а једина ћерка му је слично страдала у Норвешкој. Др Жарко Видовић је аутор многих запажених дела из философије српске историје, и члан хора Цркве Светог Марка у Београду.

НАПОМЕНE МОМЧИЛА СЕЛИЋА

‘‘Титокомунизам’‘ је израз који Жарко Видовић неизоставно користи описујући друштвени систем, идеологију и политички став и праксу који су владали ‘‘овим просторима’‘ од ‘‘ослобођења’‘ Београда 1944. до пада Анте Марковића. Но у свести и понашању и многих данашњих уживалаца монопола на политичко, друштвено и културно делање, ‘‘титокомунизам’‘ је нажалост још жив, одувек готово искључиво будући технологија власти и политичког самоодржања на домаћој и светској сцени.

Сведочење др Недељка Зеца, логорашког лекара из Јасеновца који је преживео Пробој, објављено је у многим публикацијама и сајтовима, као и у зборнику Предрага Драгића Кијука Catena Mundi.

Тринаести мај, дан устанка Драгољуба Драже Михаиловића противу сила Осовине, је југословенска (а потом и ‘‘српска’‘) тајна, политичка полиција (испрва звана Озна – Одељење за заштиту народа, па Удба – Управа државне безбедности, данас Биа – Безбедносно-информативна агенција) узела за свој јубилеј вероватно да би тиме потрла слављење првобитног догађаја. (Због тога истински Равногорци данас обележавају 8. мај, Марковдан, као прави датум Трећег српског устанка.)

Песму Ђурђевдан је Горан Бреговић ‘‘теслимио’‘ Ромима, као њихову безмало химну. ‘‘Циганизација’‘ Срба иначе није ништа ново, сећамо се добро повика са хрватских, ‘‘бошњачких’‘ и других југословенских стадиона и игралишта. Да не постоје сведочанства као ово Жарка Видовића, и тај допринос кривотворењу нашега националног бића ушао би – ако већ није – у књиге и енциклопедије, докторске дисертације и слично.

На крају, познајући Жарка Видовића лично, мимо свег поштовања за његову личност и безмало светачко праштање и љубав, његов позив на самопокајање наших душмана ми нажалост личи на хомилије да ‘‘никад више не буде’‘ ратова, логора, геноцида, глади и сличног. Ни рат, међутим, није ‘‘историјска појава’‘ како тврде марксисти, већ вечна пошто му суштину не чини оружани сукоб, него само непријатељство. Схватајући немогућност људског поимања Зла, Срби су свој став према њему изразили са: ‘‘Удри врага, не остав му трага!’‘

Јасеновачке и друге наше жртве, наиме, тек чекају освету и своје заслужено место у званичној историографији нашега народа и државе, а они који су нам их нанели нека се сете старе аријске изреке: ‘‘Ко се не освети, тај се не посвети!’‘

Ниједан Србин, међутим, под тиме не подразумева убијање бар милион и по Хрвата, колико су нам стараца, жена, деца и нешто људи бојеве доби они у прошлом столећу зверски побили. Наша освета, и посвећење наших невино погубљених мора се испољити нашим повратком на српску земљу коју су окупирали, уз њихово свођење на оно што су били и у Аустроугарској – три жупаније око Загреба.

Тек са таквом Хрватском можемо имати колико-толико ‘‘нормалне’‘ односе, и то пошто нам она вишедеценијским, па ако треба и вишестолетним понашањем, не докаже да се одриче ‘‘накана’‘ и метода своје срамне, геноцидне и митологизоване ‘‘повијести’‘.

Remix jedne srpske pesme

Postovani Krsticu, poznajem te bezlicne pjevace, ima ih mnogo a vodeci iz BiH su najgori!? Svi su oni unovcili svoje „srpstvo“ u Srbiji. Masa Srba na veseljima skace na ritam ciganske muzike pa i sote siptarske? Evo kada se prvi put napisala i grupno pjevala pjesma „Djurdjevdan“. Povod je uzasan i onaj ko je te stihove napisao u sarajevskom sabirnom logoru nije prezivio Jasenovac. Srbi su odvozeni iz Sarajeva a pjesma je ostajal od grupe do grupe sve do oslobidjenja.
Ovu tuznu pjesmu su prikacili za cigane, samo radi naziva i da se zaboravi za nedjela na logorasima medju kojima je bio i moj otc i ujaci. On se tresao kada je prvi put cuo tu pjesmu preko radija. Svima nam je rekao da je to pjesma srpskih zarobljenika kojima su ustase stalno govorili da idu na djurdjevdanski uranak a ne u Jasenovac ili robiju u Njemacku i Austriju. Moja dva ujak nisu prezivjeli a otac je imao vise srece, njega su oslobodili Rusi 1945. u Austriji.  Konacno je ovo ptvrdjeno od meni nepoznatih logorasa u ovom svjedocenju.
Pozdrav od Marka.

——————————————————————————————————————-

2011/4/13 V <.net>

±Õ× ùãâúÕ,  ÐÛØ áÒÕ øÕ ÞÒÞ ã áÛãÖÑØ ÞÑÕáÜØèùÐÒÐúÐ Ø ÓÐÖÕúÐ áÒÕÓÐ çÐáÝÞÓ áàÑáÚÞÓ. ´Ð âÞ øÕ Ø×ÓÛÕÔÐ (áÒÕáÝÞ ØÛØ ÝÕ) ãÛÞÓÐ ØÛØ ×ÐÔÐâÐÚ ÞÝØå ÚÞøØ äØÛÜÞÒØÜÐ ßàÞÜÞÒØèã æØÓÐÝÕ, áàÑáÚã Ø×ÒÞàÝã, ÐÛØ  àÕÜØÚáÞÒÐÝã Üã×ØÚã ßàÞÜÞÒØèã ã× ÔØÒùØ ßÞÚÛØç °ÛÚÞåÞÞÞÛ! ÁÐÜÞ ÝÕÚÐ ÁàÑØ, Ð øÞè ÑÞùÕ áàÑÚØúÕ ÔÕÒÞøÚÕ Ø ÖÕÝÕ, ØÓàÐøã ßÞ áâÞÛÞÒØÜÐ Ø âÞ ßÐ×Ø  ÝÐ ßàÕáâØÖÝØÜ ÚãÛâãàÝØÜ ÔÞÓÐòÐøØÜÐ ÚÐÞ èâÞ øÕ ³ãçÐ ÞÔ ÚÞøÕ áã ÝÐßàÐÒØÛØ àãÓÛÞ, àÐ×ÒàÐâ, ÑÛãÔ Ø ÐÛÚÞåÞÛ. ´Ð, Ð ÝÐÜÐ ÁàÑØÜÐ âÞ øÕ ×ÐÑÐÒÝÞ Ø áÜÕèÝÞ! ±ØâÝÞ øÕ ÔÐ ÁàÑØ ÛãÔÕ Ø âÞ ÝÐøçÕèûÕ ã ÒàÕÜÕ ÝÕÚÞÓ ßÞáâÐ.  ° ºàÐøØÝÐ, Ð ±ÞáÝÐ, Ð ºÞáÞÒÞ Ø ¼ÕâÞåØøÐ, Ð ×ÐÚÞÝ Þ ßÕÔÕàØÜÐ, Ð áÐâÐÝØáâØçÚØ èÚÞÛáÚØ ßàÞÓàÐÜØ, Ð ÐÑÞàâãáØ, Ð áÒÐÚÕ ÓÞÔØÝÕ áÒÕ ÝÐá ÜÐúÕ Ø ÜÐúÕ ØÜÐ, Ð âÞÛØÚÞ ÓÛÐÔÝØå, Ð ÔãÓÞÒØ, Ð àÐáßàÞÔÐèÕ áÒã ×ÕÜùã, Ð ¼¼Ä, Ð ½°Â¾, Ð.., Ð.., Ð..Ð, ÚãÚã ÝÐÜÐ! ÃÔàØ ÑàØÓã, ÝÐ ÒÕáÕùÕ! ¸ÛØ ÑÞùÕ àÕûØ: ÁÜÕâÝØ ßÐÜÕâ  ã ÛãÔØÛÞ!

ÈâÐ ûÕ ÑØâØ áÐ ÝÐÜÐ, ÐÚÞ áÕ ÝÕ ÔÞ×ÞÒÕÜÞ ã ßÐÜÕâ (ÔãåÞÒÝã)?! ÃçØÝØ ±ÞÖÕ ÔàÐÓØ ÔÐ áÕ ÞáÒÕâØÜÞ, ÐÚÞ øÕ ØÚÐÚÞ ÜÞÓãûÕ! ÁßÐáØ ÝÐá ±ÞÖÕ ÔàÐÓØ!

¿àÐèâÐøâÕ, ÐÚÞ áÐÜ ²Ðá ÝÐ ÑØÛÞ ÚÞøØ ÝÐçØÝ ÜÞøØÜ ÚÞÜÕÝâÐàØÜÐ ãàÕÔØÞ ØÛØ ÞÝÕàÐáßÞÛÞÖØÞ.

ÁÒÐÚÞ ÔÞÑàÞ ÞÔ ³ÞáßÞÔÐ ¿ÞÑÕÔØâÕùÐ Ø øÕÔØÝÞÓ ¿àØøÐâÕùÐ ÁàÑÐ!

From: Jeremija Krstic [mailto:krstic.jeremija@gmail.com]
Sent: Wednesday, April 13, 2011 6:31 PM

Subject: Remix jedne srpske pesme

http://www.youtube.com/watch?v=BSiVIKR2eM0&feature=related

U ovoj dolaznoj poruci nije pronaden nijedan virus.