SEĆANJE NA SLADJANU KOBAS I ŽRTVE NEDUŽNIH BEBA – ZLOČIN „CIVILIZOVANOG“ ZAPADA

VEOMA ME JE OVO GANULO, RAZTUŽILO I NALJUTILO-VELIKA JE TO TUGA ZA IZGUBLJENIM MLADIM ŽIVOTIMA I NE MANJI JE GNEV ZBOG POČINJENOG ZLOČINA NAD NEDUŽNOM DECOM! STRAŠNO JE TO DA SE NAŠA VLADA NE TRUDI DA UPOZNA TAKOZVANI CIVILIZOVANI SVET SA ZLOČINIMA KOJEG SU POČINILI U NJIHOVO ODNOSNO IME TOBOŽNJE HUMANITARNE POMOĆI ZVANE GLOBALIZACIJA A U STVARI NEOKOLINIZACIJE, NAZIVAJUĆI ŽRTVE NJIHOVOG  ZLOČINA KOLETERALNOM ŠTETOM(POD KOLETERALNOM ŠTETOM SE PODRAZUMEVAJU ŽRTVE KOJE SE NEZAPAŽENO NADJU NA BORBENOJ LINIJI TE NEZAPAŽENO IZGUBE ŽIVOTE)-USKRAĆIVANJE KISEONIKA BEBAMA NIJE NI BORBENA LINIJA NITI NEŠTO NEZAPAŽENO VEĆ JE TO BILO NAMERNO USKRAĆIVANO (NE DOZVOLJAVAJUĆI TRANSPORT KISEONIKA U BOLNICU DO SAMIH BEBA ODNOSNO INKUBATORA U KOJIMA SU LEŽALE BEBE I NA KRAJU U TEŠKIM MUKAMA PREMINULE) UZKRATILI SU KISEONIK I PORED TOGA ŠTO SU ZNALI DA SE RADI O BEBAMA KOJIMA JE TAJ KISAONIK OD ŽIVOTNOG ZNAČAJA BEZUSLOVNO POTREBAN ZA PREŽIVETI A NALAZIO SE TAKO REĆI PRED BOLNIČKOM KAPIJOM! TO NE MOŽE BITI KOLETARNA ŠTETA VEĆ SAMO SVESNO POČINJEN ZLOČIN ILI UBISTVO SA PREDOMIŠLJAJEM)

TRINAJESTA DEVOJČICA, SLADJANA KOBAS, JE ŽIVELA 13. GODINA KAO U INAT ZA SVAKU OD NJIH PO JEDNU. PREMINULA JE U CVETU SVOJE DEČIJE MLADOSTI.

NA SLICI JE  PISAC VIOLETA BOŽOVIĆ KOJA JE NAPISALA KNJIGU, DNEVNIK SLADJANE KOBAS, OTIMAJUĆI TAKO IZ ZABORAVA TRINAJEST BEBA BANJALUČKE BOLNICE, ŽRTVE DO TADA NEVIDJENOG I NE ČUTOG ZLOČINA JEDNE SUPERSILE PREMA NOVORODJENIM BEBAMA, KAKO SE NEBI ZLOČINI PONAVLJALI!

Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

 

Ko je Sladjana Kobas? Budimo član projekta da se ne zaboravi i ne ponovi! 

Za naš katastrofalan ugled u svetu glavni krivac je propaganda “milosrdnog andjela” kako bi se opravdali vojni pohudi sa ciljem namećanja sile za realizaciju neokolonijalnih odnosa. Pod zastavom globalizacije vodila se politika zavadi pa vladaj koja je samo uz najcrnju propagandu bila moguća. Trpajući sve pa čak i nezamislive laži o srbima i Srbiji samo da bi se diskreditirala najveća republika Jugoslavije i slomila kičma Jugoslavij nahuškavali su manje republike pa i manjine protiv Srbije jer ako se slomi Srbija slomila bi se i kičma Jugoslaviji a izolovana za sebe, Srbija bi bila lak plen neoosvajača. Gde im nisu pomogle najcrnje intrige tu bi se dohvatili sile pa čak i bombardovanja uranskom municijom. Da im je to sve, manje ili više, pošlo za rukom je razlog i to što su mnogi naseli lažnim obećanjima Zapadne Alijase i novcu koji je ta obećanja pratio. Da bi se pred svojim narodima opravdala nužnost upotrebe sile i dobila legitimacija vojnom pohodu pod zastavom globalizacije pribeglo se ovoj propagandi samo da bi od državljana NATO država dobili legitimitet za svoje prljave rabote. Da je ova laž o srbima, koja se kao istina propagirala svetom, urodila plodom omogućeno je i našom pasivnošću i nesposobnosti da se organizujemo i argumentativno prikažemo istinu onako kakva je i kakvi smo u svojoj suštini, naime kao jedan od najgostoprimiji i gostoljubljivijih naroda sveta . Krajnje je vreme da se organizujemo i pomognemo da se dovrši prava slika o njihovim nedelima. Dnevnik Sladjane Kobas bi bio samo prvi korak u tom pravcu. Drugi autori knjiga bi sledili kako bi isplivala cela istina o naj odvratnijem i naj perfidnijem organizivanju zločina posle drugog svetskog rata. To nam ja dužnost kako se nebi zaboravilo i isto zlo ponovilo. Ko misli da od ovog projekta neće biti ništa mora znati da je takav stav u interesu naših zlotvora i da nas je doveo dovde gde jesmo. Budite član ovog projekta za istinu kako bi se baram na ovaj način odužili našim pokoljenjima a i sprečili da se zaboravi jer ako se zaboravi postoji opasnost da se to zlo ponovi.

Dušan Nonković

Blog intervju sa Violetom Božović, autorkom knjige “Dnevnik Slađane Kobas”

Kada ste prvi put čuli za ime Slađana Kobas, i pod kojim okolnostima se to desilo?

Ovim pitanjem ste me vratili u ratnu 92. godinu. U Valjevo, gde sam boravila u periodu kad su granice između Srbije i Republike Srpske bile zatvorene, zbog oružanih borbi koje su se vodile na Koridoru. Sećam se noći kad je u jednom valjevskom restoranu, nastao muk i zaprepaštenje. Muzika je naglo prekinuta. Na tv ekranu su se odvijale potresne slike umiranja Banjalučkih beba u inkubatorima. Beba, koje su pred očima celog sveta umirale, samo zato što je, avionu natovarenom bocama kiseonika odlukom međunarodne zajednice bio zabranjen let za Banjaluku. Svi smo plakali. Izašla sam napolje, pogledala u nebo i pitala se „ZAŠTO“, moleći se – za te male nevine dušice što izdišu u agoniji.. Kiseonik su zatim preuzele kopnene snage koje su probijale koridor, boreći se da, da ako proboj uspe, on kopnenim putem bude dostavljen bolnici na Paprikovcu.. Iz te borbe smrt je dobila bitku. Jedna po jedna dvanaest beba je umrlo. Slike dece među kojima su pored srpske bila i deca drugih nacionalnosti, tužno su obišle svet.

Nisam ni slutila da ću u godinama koje slede, igrom proviđenja i sudbine, upravo ja biti određena da napišem knjigu o ovoj tragediji, i da ću patnju te umiruće dece sabrati u liku jedine preživjele bebe, male Slađane Kobas. Djevojčice iz Prijedora. Grada u kojem sam odrasla. Slučajnost!.? Živjela je trinaest godina. Kao da joj je svaka od njih dvanaest poklonila po jednu godinu svog života. Da svedoči.

Možete li ukratko da opišete događaje pred nastanak romana?

Godine su prolazile a ja sam se sve predanije bavila književnim radom. Boravkom u Beogradu se lagano ostvarivao moj životni put pisca, a moje knjige kao da su se utrkivale da se kroz mene i ostvare. “Kandilo sećanja“, “Remenje monaških sandala”, “Kako se pravi nebo“, “Dve senke za jednog čoveka” i sudbonosni put mog ponovnog dolaska u Prijedor u kojem se tih dana sa tugom govorilo o poslednjim danima života Slađane Kobas, teško obolele od karcinoma. Tih dana u organizaciji TV Prijedor i Kozarskog Vjesnika, pripremalo se književno veče, povodom gostovanja mladih pesnika, mladim stvaraocima Ribnika, a u cilju povezivanja dva grada. Veče je planirano da se održi u Domu kulture, u Ribniku. Tim povodom me je pozvao da budem specijalni gost, direktor Televizije Prijedor, gospodin Zoran Sovilj, zamolivši me da mladima Ribnika priredim jedan lep kulturni događaj i tako dam svoj književni doprinos bratimljenju dva grada. Dan uoči toga, sve televizijske stanice u Republici Srpskoj su objavile vest. Umrla je Slađana Kobas. Opet isti osećaj tuge i nemoći, osećaj već proživljenog, sećanja na onu valjevsku noć kad sam i sama poput svih prisutnih bila svedok agonije banjalučkih beba. Uzela sam olovku i napisala pesmu „Na noć osmehnuta“, posvećenu mojoj maloj prijedorčanki. Veče u Ribniku počelo je minutom ćutanja i posvetili smo je uspomeni na Sladjanu Kobas.

Na noć osmehnuta

Zaspala si u svojim igračkama
Prosute suze u snu na noć osmehnuta
Devojčice koja si poput sićušnih pahulja
Letela niz ovo olujno doba
I dodirom ručica ispisala prve ljubavi u vrtovima detinjstva
Poslušaj noćas stih moj s kojim te tražim
u svetlosti onih dalekih sazvežđa.
Ti znaš kako je teško biti sam sa svojim suzama
Kad majčina ruka ne teši san da dođe na uzglavlja
Kad zabole svetlosti tuđih ognjišta
U kojima bezbrižna deca imaju sve, a ti-ništa.
Šapuću drvoredi o tvojim osmesima
Pljuskom o obale Sana-kao da grca
O bezumnom dobu jednog surovog rata
Što ote i tebe zvezdo trinaesta
Na noć osmehnuta…

Čuvši za tu pesmu otac umrle devojčice me je kontaktirao osam meseci posle. Da bi danas darovana uspomeni na nju, pesma stajala kao moj skromni dar, na njenom spomeniku.

Kako ste sakupljali građu za roman?

Otac pokojne Slađane mi je bio jako zahvalan na pesmi posvećenoj njegovom detetu. Jednom prilikom uoči mog odlaska u Beograd sam mu rekla da Slađana ne zaslužuje samo pesmu, već zaslužuje da uđe u celu knjigu. On me tad pogledao i rekao mi “Molim vas napišite knjigu o mom detetu, ja ću Vam platiti koliko god da košta“. Na njenom računu ima dosta novca i ja bih ga investirao u to. Odlučno sam odbila takav predlog i tad sam mu rekla da novac od njega za takvo što, nikad ne bih mogla primiti, pogotovo ne sa njenog računa. Može mi „platiti“ samo tako što će mi pomoći u tome da mi daruje što veći broj podataka, koji će mi biti neophodni da napišem istinu. Uz malo moje umetničke slobode, i njegovih sećanja, kao i uz pomoć podataka koji su prisutni na internetu, knjiga bi mogla biti kompletna. Tom prilikom sam mu rekla i svoj stav, da ako uspem dostojno izneti jednu ovakvu temu, i stati pred sud vremena u korist žrtava-istinom o stradanju dece u ratu, ja sam već nagrađena. Ako napišem dovoljno dobro delo, i iz tog rada proizađu nagrade i priznanja, i ako knjiga bude prevođena, to je za mene kao pisca najveća nagrada za rad. Važno je da Slađana živi na stranicama ove knjige. Darujući mi kao roditelj informacije iz kojih ću nadahnuta istinom kroz svoje spisateljsko umeće oživeti lik Slađane Kobas i tako sačuvati sećanje na nju i njenih 12 umrlih drugara iz banjalučkog porodilišta. Kao blagoslov za početak rada zamolila sam ga da mi da jednu olovku koju je koristila dok je bila živa. Da kao podstrek svom samopouzdanju pred jednom takvom temom, započnem roman pišući ga njenom olovkom, koju i danas čuvam kao sećanje na period kad je nastajao. On je to i učinio, blagoslovivši mi početak pisanja.

Vrativši se u Beograd počeo je moj danonoćni rad na romanu koji se s prva trebao zvati “Na noć osmehnuta”, a pošto je jedino mogao biti napisan u prvom licu, u formi Dnevnika, tako je i poneo naslov “Dnevnik Slađane Kobas”. Sedeći u trpezariji mog Beogradskog stana na čijem zidu su pod svetlom malog kandila svetlile dvije ikone,(Svete Petke i Bogorodice), pišući Slađinom olovkom, ne osećavši ni umora ni opterećenja, iz mene je nicao jedan novi svet u koji sam sa puno ljubavi, mašte i nežnosti preselila ličnost Slađane Kobas, stvarajući je na najbolji način kojim sam je mogla satvoriti iz sebe, slikajući o njoj rečima i događajima. U ime svih majki koje nisu ostavile svoju decu na milost i nemilost vremenu, htela sam iskupiti bol saznanja, da je nju majka ostavila još kad je bila mala, i time dala još teži pečat sudbini ove izuzetne devojčice. I da ja nisam napisala knjigu o Slađani Kobas, smatram da je to trebala i mogla napisati samo žena. I niko više i niko drugi, i ne bi ni imao veće pravo na to. Samo iz pera majke bi moglo izaći dostojno saosjećanje za dete koje je napušteno, skoro od rođenja. Nek mi oproste za ove reči moje kolege po peru, pisci muškog roda. Iz noći u noć su se rađala nova poglavlja, koja su me držala u grozničavom iščekivanju, šta će se to dešavati u svakom narednom. Posebno bih izdvojila jedno poglavlje u kojem sam opisivala manastir Ostrog, za koji imam saznanje da je više puta posećivala kad je bila teško bolesna. Naime, u toku pisanja pred očima mi se pojavilo sećanje na jedan san koji sam sanjala kao devojčica. Taj san u kojem mi se prikazao Sveti Vasilije, bio je toliko čudesan i lep, da sam ga naprosto vođena nekim unutrašnjim vođstvom, poklonila Slađani u romanu. Opisuje susret sa svetiteljem iz čijeg monaškog ogrtača su padali mali zlatni krstovi, prepuni svetlosti. Kad padnu u blato iz njega naprosto ponovo izviru i pretvaraju se u krstoliku svetlost. Tri nedelje prije prve godišnjice od smrti Slađane Kobas pred zoru, ispisane su poslednje stranice Dnevnika. U drugom delu knjige uvrstila sam i neke dokumentarne celine, u vidu novinskih svedočenja iz perioda kad se odvijala sva ta drama vezana za događaj. Da spojim dva književna žanra. Da roman ujedno bude i u funkciji dokaza o tom strašnom događaju. Knjigu je lektorisala jedna divna žena koja na žalost i sama boluje od karcinoma, a zove se Olga Tošić, žena koja mi je ukazala na neke sitne korekcije i pomogla mi da sugerišući mi da napravim neke sitne izmene da bi roman bio autentičniji. Tačno 9. februara, na prvu godišnjicu od smrti Slađane Kobas, u Prijedoru u velikoj sali Pozorišta Prijedor je promovisana knjiga, posvećena umrloj devojčici. Tako je simbolično taj deveti februar prestao biti uspomena na njenu smrt, već početak njenog novog života koji će trajati onoliko koliko budemo čitali o njoj. Ovom prilikom se zahvaljujem ocu male Slađane Stojanu Kobasu na saradnji i podršci koju mi je dao da bi što vjerodostojnije oslikala moju glavnu junakinju, Pedagoškom zavodu RS koji je kroz list „Riječ prosvjete“ preporučio knjigu školama Republike Srpske, direktoru Televizije Prijedor g.dinu Zoranu Sovilju i njegovoj supruzi Deborah na nesebičnoj podršci u medijima, posebno na Televiziji Prijedor, kao i svim televizijama i novinarima koji su radili na promociji ove teme, direktoru Pozorišta Prijedor -g.dinu Zoranu Barošu, gradonačelniku Banjaluke gospodinu Dragoljubu Davidoviću koji je ispred gradske uprave grada Banjaluke finansijski pomogao da se objavi prvo izdanje knjige, načelniku opštine Prijedor Marku Paviću na pomoći porodici Kobas za sve što im je bilo potrebno za vreme bolesti i posle svega što se desilo, sveštenicima SPC koji su dali svoj doprinos prisustvom na promociji, kao i svom suprugu Lazaru Božoviću na velikoj, nesebičnoj i nemerljivoj podršci koju mi je s ljubavlju darovao, pomažući mi dok sam radila na delu. Zahvaljujem se svim onim čitaocima koji su kupovinom knjige omogućili da izađe i drugo izdanje knjige Dnevnik Slađane Kobas. Posebnu zahvalnost dugujem ekipi akcije DARUJMO REČ, -gospodinu Aleksandru Saši Popoviću i Zorici Sentić, koji su objavljivanjem na blogu akcije omogućili, da ova tema na najbolji način dođe do onih, kojima je i namenjena.

U nadi da će ovo pročitati i oni koji joj mogu pružiti šansu da živi i van granica Srbije i Republike Srpske, i da će ovaj roman doživeti prevode na više jezika i svedočiti u Srpskoj Dijaspori, samo za vas, na blog intervju odgovorila vaša Violeta Božović.

Zahvaljujemo Vam se na ovom intervjuu

Posted on May 13, 2009 by dijaspora

Pisac i književnik Violeta Božić, koja je predsednik Udruženja pisaca Republike Srpske  i dijaspore, primljena je u članstvo Matice Srpske u Novom Sadu. Povodom njene knjige, predstavio sam je čitaocima Glasa Dijaspore. Knjiga je sjajno i dirljivo napisana. Govori o devojčicama koje su u banjalučkoj bolnici izdahnule samo zato što se na molbu bolnice oglušilo i u ime sankcija sprečila ta humanitarna pomoć koja je za život beba bila neminovna. Doprema flaša sa spasonosnim kiseonikom je sprečena! Bebe su stim bile osudjene na smrt od “prijatelja” naših “dobrotvora”, boraca za ljudska prava!

Zbog tako banalnog razloga je umrlo 12 devojčica! Trinaesta devojčica je živela trinaest godina, kako pisac kaže,  kao da je za svaku umrlu banjalučku bebu živela po godinu dana. Na kaju je izgubila bitku za svoj dečiji život, polegavši tako strašnoj bolesti kao što je to rak. Njoj je Violeta posvetila svoju knjigu, koja je veoma čitana, kojom je tu trinaestogodišnju devojčicu učinila besmrtnom.

Povodom te knjige, napisao sam nekoliko reči o Violeti na kojima se danas zahvalila i uputila neku vrstu apela nama u dijaspori. Upoznala me je sa situacijom po pitanjima pomoći kulturi, pogotovo književnicima, tako reći i ne postoji. Violeta apeluje na nas u dijaspori da se kupovinom knjiga naših pisaca založimo kako bi se pomoglo mladim piscima i time omogućio njihov dalji rad jer štampanje knjiga je skupo ga plaćaju iz svojeg džepa odnosno celokupan proces financiraju.

Naravno, novi član Matice Srpske, Violeta Božović, bila bi veoma srećna kada bi se našao neki sponzor koji bi financirao, odnosno pomogao da se prevede na engleski i druge jezike ta divna knjiga koja obavezuje a i koja čini “večnim”!

Ja Vas molim da prosledite ovu informaciju, kako bi se ipak našao neki sponzor koji bi omogućio prevod ove knjige u svetske jezike! Upoznajmo svet sa istinom! Ko će to ako ne mi!?

Srdačno vam se zahvaljujem

Dušan Nonković

 

Werbeanzeigen

Deutschland trägt zur Aufrüstung Bahrains bei

Newsletter vom 22.02.2011 – Maschinenpistolen und Munition

MANAMA/WASHINGTON/BERLIN (Eigener Bericht) – Mit erheblicher Sorge
beobachtet Berlin die anhaltenden Proteste im Königreich Bahrain. Der
dort regierende al Khalifa-Clan gehört zu den engen Partnern des
Westens auf der Arabischen Halbinsel, die die westliche Hegemonie über
die dortigen Ressourcengebiete sichern sollen. Noch in diesem Monat
wollte Bundespräsident Wulff das Land bereisen, um die beiderseitigen
Beziehungen auszubauen. Sein Besuch wurde mit Blick auf das
rufschädigende Massaker der bahrainischen Repressionskräfte an
Demonstranten jedoch nun kurzfristig abgesagt. Bahrain hat für den
Westen vor allem als Militärbasis Bedeutung; dort werden etwa
Operationen in Afghanistan und die westlichen Militärinterventionen
vor dem Horn von Afrika koordiniert. Deutschland trägt zur Aufrüstung
Bahrains bei, zuletzt mit der Lieferung von Maschinenpistolen und
Munition, wie sie zur Niederschlagung der jüngsten Proteste benutzt
wurden. In diesen Tagen besucht der Vorsitzende der U.S. Joint Chiefs
of Staff die arabischen Golfstaaten, um Absprachen zum weiteren
Vorgehen zu treffen. Wie Saudi-Arabien anlässlich seines Besuchs
mitteilt, wird es „mit allen Mitteln“ in Bahrain intervenieren, um den
Clan der al-Khalifa an der Macht zu halten. Dies gestattet es dem
Westen, PR-wirksam Mäßigung gegenüber den Protesten zu verlangen, ohne
den Verlust seiner feudalen Partnerregime zu riskieren.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/58012

SEĆAM SE MONJE – POD SRPOM MESECA – TUŽNA PJESMA – OBEĆANJE – SAN I LJUBAV VEČNA