“The Institute for Research of Genocide of Canada”: Genocide Deniers, Hypocrites, Character Assassins By James Bissett

Please do distribute this gem far and wide. It’s truly worth it…

http://www.balkanstudies.org/articles/%E2%80%9C-institute-research-genocide-canada%E2%80%9D-genocide-deniers-hypocrites-character-assassins

“The Institute for Research of Genocide of Canada”: Genocide Deniers,
Hypocrites, Character Assassins
By James Bissett

Former Canadian Ambassador in Yugoslavia James Bissett, Chairman of The Lord
Byron Foundation, unveils some curious and disturbing facts about a gauche
Bosniak outfit that has tried to “ban” Dr. Srdja Trifkovic from speaking at UBC
Vancouver next week. It’s an eminently postmodern and thus grimly amusing little
story…
*********************************
ABosnian-Muslim propaganda front, calling itself The Institute for Research of
Genocide of Canada, has triedto have Dr. Srdja Trifkovic “banned” (South African
Apartheid-style) from speaking at the University of British Columbia next
Thursday, March 24. What is outrageous – and faintly funny, in a postmodern kind
of way – is that, over the years, the “Institute” has indulged in World War Two
genocide denial of the sort that would make David Duke blush. It has also
attempted to blacken the reputation of one of Canada’s most highly respected
soldiers and to make patently false claims about its standing in the
“Bosnian-Canadian” community. <?xml:namespace prefix = o />

GENOCIDE DENIAL – Before the “Institute’s” director, Emir Ramiæ, and his cohorts
remove the incriminating material, please take a look at their featured article
“Examination of Serbian Deaths in Jasenovac Camp” – a nauseating piece of
Holocaust denial – and then contrast it with a more authoritative source, such
as the Simon Wiesenthal Center. Contrast the “Institute’s” hate-filled ravings
with the entry on “Jasenovac” by Menachem Shelach, Encyclopedia of the
Holocaust, 1990, p. 739, which says, “Some six hundred thousand peoplewere
murdered at Jasenovac.” The Holocaust Education & Archive Research Teamestimated
“that close to 600,000 … mostly Serbs, Jews, and Gypsies, were murdered at
Jasenovac.”

“A historical revisionist like Trifkovic should not be allowed to lecture in an
academic context,” says the “Institute.” This is the moral and intellectual
equivalent of David Irving demanding measures against Yad VashemCenter (at which
Dr. Trifkovic, incidentally, delivered the keynote speech at a symposium on the
holocaust in Yugoslaviain June 2006). Historical evidence clearly suggests that
the magnitude of the crimes that were committed at the Jasenovac death camp
during the Second World War exceed anything that happened at Srebrenica in 1995
by not less than thirtyfold. In nature those crimes were unspeakably more
gruesom.

SELECTIVE MEMORY — What happened to the Armenians around the time of WW I
constitutes an infinitely more genuine case of „genocide“ than what happened to
any one side during the Bosnian war of 1991-95.  Nevertheless, I am not aware of
the „Institute“ seeking to ban and as the „genocide deniers“ those Turkish
government officials — meaning ALL Turkish government officials — who are
adamant that what happened to the Armenians is NOT a genocide.

CHARACTER ASSASSINATION – An indication of the lengths this disreputable
organization will go to misrepresent the facts and slander the name of anyone
who might take a different (i.e. more objective) view of the events that took
place in Bosnia during the conflict there in the early 1990s is the item posted
on their web site on December 26, 2010, entitled “The Shocking Account by Raped
Bosniak Women and Criminal Undertakings of Lt. General (Ret.) Lewis Mackenzie.”

During the war in Bosnia, the Muslim leadership became furious when General
Mackenzie – who was representing the United Nations – was not deceived (as many
journalists were) by the blatant propaganda generated by the Muslim side and by
his insistence at remaining impartial. In an attempt to have him replaced, the
Muslims concocted false charges of rape and misconduct against him. These
charges were so obviously fabricated they were summarily dismissed by
responsible authorities. As the general was able to prove, he was not even in
Bosniawhen many of the alleged offences took place.

Despite the facts, the “Genocide Institute” continues to knowingly slander the
good name of General Mackenzie and their web site contains a long list of so –
called rape victims who relate in lurid detail how they were raped – sometimes
seven and eight times – by the Canadian officer. They even claim that during
some of these rapes the general was “protected ‘– not by UN troops but by
heavily armed “Chetniks.” The stories are so obviously fabricated that to those
who know the General personally – as I do – can only wonder at the seriously
psychotic nature of individuals who would repeat these lunatic charges.

MISREPRESENTATION – Outrageously, Emir Ramic purports to speak “on behalf of
more than 50.000 Canadians of Bosnian origin” when demanding a “ban” on
Trifkovic. People of “Bonsian origin” are Serbs, Croats, and Muslims (who have
taken to calling themselves “Bosniaks” in the 1990’s). Statistically, of those
50,000 Canadians some 22,000 are Muslims, 17,000 Serbs, and 9,000 Croats. It is
to be hoped that the Bosnian-Muslim community in Canadahas enough common sense
not to allow Mr. Ramic to claim to speak on its behalf. As for the Serbs and
Croats, the claim is patently preposterous. It is the equivalent of the IRA
claiming to speak on behalf of all Northern Irishmen, Protestants included. It
is the equivalent of Hezbollah claiming the authority to represent all people of
“Lebanese origin.”

HYPOCRISY – When it suits its peculiar agenda, the „Institute“ wants to
promote the decisions of international bodies, such as The Hague Tribunal
(ICTY), as sacrosanct and decisive: after the Tribunal’s verdict is pronounced,
no debate is allowed – the issue is no longer a matter of opinion. At the same
time, its activists demand the revision of the 1995 Dayton Accords and in
particular they clamor for the abolition of the Republika Srpska established
under Dayton. This demand is in clear contravention of a key political decision
of the highest international body of them all, the United Nations… the body
which is the founder of The Hague Tribunal itself. A subsidiary offshoot is to
be kowtowed to unthinkingly, but its originator is to be defied, as it suits the
political needs of the “Institute” and its abettors.

AS FOR THE UNIVERSITY, let me note that the UBC powers-that-be have not
responded directly to the call for Trifkovic’s “ban,” but rather by
re-circulating the 2009 “Respectful Debate” memorandum to students and staff by
the University President, Professor Stephen Toope. Written in the context of the
controversy surrounding an event related to the Middle East, it reiterated the
University’s respect for free speech and its demand for respect for opposing
viewpoints. Only indirectly does it address the attempt of one group to prevent
another from articulating its views, thus thwarting “discussion across
boundaries and across preconceptions” that Professor Toope asserted the UBC
favours.

Personally, I would have preferred a more specific answer to this issue. The
reaction to a specific wrong should include, but should not be limited to, a
blanket condemnation of all similar wrongs. Pope Pius XII has been criticised,
rightly, for using oblique and indirect language to condemn real and present
wrongs. While not of the same order of moral magnitude, the reaction by USB
authorities is not qualitatively different.

JUST A COINCIDENCE? – Let it be noted that the “Institute for Research of
Genocide of Canada” uses for itself the acronym “IRGC.” That acronym is more
commonly associated with the Iranian Revolutionary Guard Corps. While
conceivably accidental, the coincidence is not altogether inapt.

Србија данас није први пут у ситуацији када треба да донесе једну судбоносну одлуку о својој будућности

ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И

КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА У ЕГЗИЛУ

Званична интернет презентација са благословом Епископа рашко-призренског и
косовско-метохијског Г.Г. Др АРТЕМИЈА

www.eparhija-prizren.org

Србија данас није први пут у ситуацији када треба да донесе једну судбоносну
одлуку о својој будућности. Евро-атлантске интеграције – да, или не? Последњи пут
Србија се нашла пред једном таквом сличном одлуком 1914 године, након што је Први
светски рат већ био почео. Требало је одлучити о томе шта су ратни циљеви Србије. И
Србија је 7. децембра 1914 године, донела судбоносну одлуку у чувеној Нишкој
декларацији:
„…влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима
једини задатак, да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у
тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све
наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца …“.
Подвучени део могао је да гласи и овако:
„…да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је
започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење свих Срба у Краљевини
Србији“.
Али није. Србија је тада била одабрала пут јужно-словенских интеграција.
Захваљујући судбоносној одлуци у Нишу, Срби су 1918. године изгубили Краљевину
Србију, и настала је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, тј. Југославија. Судећи по
релативно скоро објављеним чланцима српских историчара, као на пример чланку
Слободана Г. Марковића: „Између тријанонског синдрома и евроатлантског
идентитета “, на сајту НСПМ, српски историчари још увек пишу о стварању Краљевине
СХС као неком успеху Србије. То је постало опште место у српској историографији,
које ће, верујем, све више изазивати општу досаду код трезвеног читаоца коме је
циљ да схвати шта се то десило Србима у 20. веку. Изгледа да је потребан прави
ментални преокрет да би се о том фаталном догађају почело мислити другачије и
конструктивније.
Ни тада, почетком 20. века, слично као ни данас, са евро-атлантским интеграцијама,
Срби наравно нису могли имати искуство о томе шта значи одабрати јужно-словенске
интеграције, тј. шта значи одбацити своју сопствену државу, Краљевину Србију и
прихватити улазак у нову, мулти-националну и мулти-културну државу, Југославију.
Наравно, након стеченог искуства у тој новој држави, и након њеног распада 90-тих
година, већина Срба је схватила да је Југославија била промашени пројекат. Али
иста већина и даље мисли да је стварање Краљевине СХС био српски успех а не пораз,
и да је постао пораз тек касније, због Хрвата и Словенаца, који нису хтели да
остану у Југославији.
Сама чињеница да је српској политичкој елити било потребно искуство , и још толико
дуго искуство , да би схватила промашеност југословенског пројекта, представља
управо доказ њене политичке обезглављености, која траје ево већ скоро 100 година.
Наиме, овакви емпиријски, пост-фестум закључци увек скупо коштају. Србија је као
омађијана провела 90-те године борећи се и даље за „очување Југославије“, и чекала
пасивно до последњег тренутка, да јој „братски јужни Словени“ својим
сецесионистичким ратовима обезбеде независност. Тако је круг затворен, и у смислу
независности, Србија се нашла тамо где је била пре 1. децембра 1918 године, али против
своје воље. Потом се распадање Србије наставило.
Тренутак је више него погодан да се размисли о томе како је уопште било могуће да
српска елита Краљевине Србије види јужно-словенске интеграције у Краљевину СХС и
самоукидање сопствене државе као нешто добро и пожељно за српски народ? Да би
остало на теоријском нивоу, то размишљање би требало да буде лишено ма и најмањих
референци на оно што су Хрвати и Словенаци после чинили у тој Југославији. Оно би
само требало да одговори на просто питање: да ли је идеја југословенства била сама
по себи добра и пожељна за Србе, или је напротив била лоша и непожељна?
Остатак текста можете прочитати на адреси:
http://www.eparhija-prizren.org/sr/clanci/24-domaci/203-jedna-istorijska-paralela-juznoslovenske-i-evroatlanske-integracije.html

Ана Филимонова: Курс у правцу раскола руководства Српске православне цркве

ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И

КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА У ЕГЗИЛУ

Званична интернет презентација са благословом Епископа рашко-призренског и
косовско-метохијског Г.Г. Др АРТЕМИЈА

www.eparhija-prizren.org

Деветнаестог новембра 2010. године завршено је ванредно заседање архијерејског
сабора СПЦ. Сабор је донео неколико одлука са далекосежним, не само религиозним,
него и политичким последицама: формирање Крушевачке и подела највеће
Београдско-карловачке епархије; нов начин организовања цркве у Јужној Америци,
формирање комитета за припреме празновања годишњице закључивања Миланског
едикта 2013. године; лишавање чина владике Рашко-призренског Артемија.
Уместо канонског, живог и здравог епископа Рашко-призренског Артемија, за шефа
епархије постављен је претходни епископ Липљански Теодосије (Шибалић).
Наименовање је само по себи у колизији са канонима, са Статутом СПЦ и црквеним
правом, којим се забрањује да се поред живог и здравог епископа на тај положај
именује друго лице. Али шеф СПЦ се одлучио на такав корак, изазвавши самим тим
веома тешку по својим историјским последицама појаву – раскол Српске
православне цркве.
Епископ Артемије био је заједно са својом паством у најсуровијим годинама
искушења – војне агресије НАТО; прогона и погрома Срба Косова и Метохије,
разарања православних светиња и, најзад, проглашења независности Косова. Његова
борба за православље, за православне светиње, за српски народ, а такође против
независности Косова, била је нашироко позната свету, од Америке до Аустралије.
Након антисрпских погрома 2004. године епископ Артемије је изнео оптужбу против
четири земље НАТО за разарање косовских православих светиња и тврдио, да они који
су их рушили не могу и да их обнављају (како је то стајало у Меморандуму Савета
Европе о обнављању порушених светиња).
У свом говору неколико дана пре проглашења независности Косова, 12. фебруара 2008.
године, он је упозоравао, да су се Балкански регион, Европа и свет у целини
суочуили са агресивном методиком стварања на територији независне, суверене
државе – Србије – „џихадијско-терористичке освајачке администрације у
Приштини“. Воља за отпором српског народа толико је угушена, истицао је еписикоп,
да су апологети антисрпске политике веровали: своје циљеве они ће постићи, Срби ће
се повити и неће пружити никакав отпор, неће се обазирати ни на какве потезе
противника. Владика Артемије је са тугом наглашавао, да је „много пута слушао,
како је низ српских политичара, чија имена је наводио јавно, износио уверавања, да
ће српски одговор на агресију и окупацију бити знатно слабији, него у случају било
које друге независне државе“, те стога Вашингтон тако чврсто верује, да ће се
„српска армија моћи држати на краткој узди“.
Позиција владике сводила се на то, да се не смеју допуштати напади на веру, на
државу и народ, да криза владе не треба да паралише способности Срба да се
супроставе намерама противника, Срби нису дужни да постану лак залогај, или ће их
проклети будућа поколења. Епископ је позивао да се „заведе ред у народном дому“ и
убеђивао, да нелегална окупација дела српске свете Отаџбине, тачније, безбожна
агресија, не може и бити победнник на крају. Мир и безбедност, сматра владика
Артемије, могу донети једино принципи права, морала и мирне коегзистенције. Али у
резултату окупације српски народ ће, упозоравао је он, истрпети још веома много
бола.
Остатак прилога прочитајте на адреси:
http://www.eparhija-prizren.org/sr/clanci/25-strani/202-ana-filimonova-kurs-u-pravcu-raskola-rukovodstva-srpske-pravoslavne-crkve.html

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА – ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И

КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА У ЕГЗИЛУ

Званична интернет презентација са благословом Епископа рашко-призренског и
косовско-метохијског Г.Г. Др АРТЕМИЈА

www.eparhija-prizren.org

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА – ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11080 Земун, Магистратски трг 3 – тел. 3077-028, vladarsk@gmail.com; vladaukninu@gmail.com
Бр. 1299/11- 14. 02. 2011 (7519. година по српском календару)

КАНЦЕЛАР СР НЕМАЧКЕ
ЊЕ Ангела Меркел
(преко Амбасаде СР Немачке у Београду)

Ваша Екселенцијо,

Уверио сам се да нерадо примате писма Владе Републике Српске Крајине у
прогонству, али их упућујем, јер су њихови садржаји дубоко обавезујући за
савремене државнике, а посебно за премијера Немачке. Раније сам Вас подсетио, да
се у Европине доносе одлуке без пресудног става Савезне Републике Немачке, па је
лако закључити, да је судбина данашње цивилизације, увелико, у рукама Владе – на
чијем сте челу.
И судбина Европе и света је последња два столећа последица одлука немачких
државника – и онда кад су те последице биле катастрофалне и кад су биле корисне за
људски род. Данас Вам пишем, да бих вас, по ко зна који пут, подсетио – да су одлуке
немачких државника последњих деценија истородне немачким одлукама пре Првог и
Другог светског рата – кад су изазвале катастрофалне последице за људски род.
Ево кратког осврта на те одлуке немачких државника крајем 20. и почетком 21. столећа,
па ћете се уверити да су имале (у односу на српски народ) исте последице, као и у
Првом и у Другом светском рату – злочин геноцида над Србима. На основу немачких
ставова, Европска унија и НАТО су организовали разбијање СФР Југославије, од 1990.
до 1995. године, кад је обављен злочин геноцида над српским народом у Републици
Српској Крајини и Хрватској. Са српске етничке и историјске земље је прогнано до
800.000 православних Срба, који су чинили 88% становника Републике Српске Крајине. (Зар
је, госпођо Меркел, могла Немачка ово приредити Србима – који су чинили
одбрамбени штит немачкој држави, Хабсбуршкој Монархији /Аустрији/ од Турака, кад
су Турци, уз свесрдну помоћ Ватикана, Француске, Млетачке Републике, Пољске и
великог броја угарских племића /послушали су Ватикан/, покорили Угарску 1526. године
и, од тада, непрекидно ратовали против Немаца – до 19. столећа? А Срби су били немачки
граничари и бранили немачке земље!)

Ваша Екселенцијо,
Уз овакву историјску везаност Срба и Немаца – до 19. столећа, није се могло
очекивати, да ће Немцима бити једна од главних спољнополитичких преокупација, у 20.
столећу – истребљење и прогон православних Срба. Немци су у Првом светском рату
(са савезницима: Мађарима, Бугарима, Албанцима, Хрватима и Словенцима) убили 1/3
Срба у Краљевини Србији, а у Другом светском рату (са савезницима: Италијанима,
Хрватима и муслиманима) 1/3 Срба у Босни и Херцеговини и Републици Српској Крајини.
Колико је нецивилизацијски поступила Влада Савезне Републике Немачке, кад је, са
осталим чланицама НАТО-а, организовала сепаратистичке снаге за разбијање
Југославије – да би, између осталог, био прогнан српски народ из Републике Српске
Крајине и са Косова и Метохије, може се видети кад се упореде одлуке Аустроугарске
и Немачке у Првом светском рату, и одлуке немачког канцелара Адолфа Хитлера у
Другом светском рату. Ове одлуке и одлуке чланица НАТО-а су истоветне – кад се има
у виду њихов циљ, злочин геноцида над српским народом и уништавање српске
културне баштине:
1. Што се тиче аустроугарских и немачких злочина у Краљевини Србији у Првом
светском рату, видећемо то у два новинска извештаја из 1914. године. Писали су их
Француз и Рус. У свом чланку „Слово о Србији“, Рус Леонид Андрејев пише:
Остатак прилога погледајте на адреси:
http://www.eparhija-prizren.org/sr/clanci/24-domaci/201-vlada-rsk-kancelaru-nemacke.html

ZA LJUBITELJE LEPOG

VOLETI I BITI VOLJEN

DUŠAN NONKOVIĆ