појам политичког морала

Само да подсетим на појам политичког морала

Спремни смо да брзо заборављамо, а не тако давно, веома смо лако прешли преко још једног обећања дато српском народу, које је погажено. Ја га са намером спомињем….

Морал је у начелу посматрања сваког појединца можда основно мерило наших људских вредности.
У нашем свакодневном сретању са тим појмом, спремни смо да понекад и не гледамо, онако уско, налазимо у себи разлоге за толерисање неких понашања која, ето онако, људски, понекад и одступају и не поштују тај појам који и те како карактерно ствара слику о нама, обичним људима.

Политички морал, сестре и браћо, има у себи увек једну посебну тежину.
Политички морал је појам вере у истинитост, пуна приврженост својој  политичкој линији, коректност у свим видовима кроз оданост својој Отаџбини и свом народу.
Морал је и заштита изговорене речи, заклетва на верност и оданост добијеном од народа у поверењу, у циљу спровођења политике у његову корист и интерес. Заштита тих интереса је света ствар а морал је слика и вредност човека који иза задате речи стоји.
Не тако давно, доживесмо још једном, по ко зна који пут, да за неке наше политичаре којима је поверена судбина и народа и Отаџбине, та реч, –  Морал не постоји у њиховом вокабулару. Немогуће га је видети ни у њиховом карактеру.

Човеку коме је српски народ поклонио поверење и дао му мандат да брине о његовој судбини, човеку који у рукама носи судбину Отаџбине Србије, од тог човека који има моћ, и власт, средства и јасне смернице којих би се морао држати, јер би морао спроводити вољу свог народа, чули смо опет лаж!
Председнику државе Србије и вођи српског народа, реч морал и часно задата реч, браћо Срби, не значи ништа.
Празна реч, на празном папиру, превара свих обечања која се тичу користи и интереса наше земље, нашег народа, наших територија силом нам одузетих.

Положили сте заклетву Господине Борисе Тадићу да ћете својим умом, разумом, памећу и у верности својој Отаџбини и свом народу, радити и владати и том државом и тим народом, у његову корист и у племените интересе у очувању и заштити оних жеља  које  се тичу слободе, независности и целовитости територија Републике Србије и отетог српског Косова и Метохије.

Своју свечану заклетву, дату српском народу и ентитетима који са њим живе у заједничкој Отаџбини, завршили сте речима које сте пред крстом и Вером нашом изговорили: – тако ми Бог помогао.
И Бог и српски народ немају више поверења у вас Господине Председниће!

У тешкој политичкој ситуацији из које произилази неповољна по Србију, одлука Уједињених нација да се кроз третман Међународног Суда Правде, дело отимања српских вековних територија усмери ка новим погледима на тај нечастан чин, ви сте Господине Борису Тадићу пред јавношћу и без и најмањег политичког морала, поменули поделу и распродају српског тла.

Као политичар и Председник наше Отаџбине, грубо сте се огрешили  у чврстој одлуци српског народа да се свим силама борите за очување Косова и Метохије, слагали сте свој народ и радите без сагласности истог, на штету државе Србије.
Не оправдавамо ваша правдања и објашњења да сте другачије мислили. Ви сте одрастао човек и морали би познавати основне вредности изговорене речи, а својим, изговореним, нанели сте велику штету интерсима Републике Србије, којом, несретним случајем, владате.

Ваши изабрани сарадници више и не спомињу сву трагичност српског народа којег сте на Косову и Метохији, оставили незбринутог и изложеног свим могућим репресалијама. Својим понашањем, својом политиком и својим погрешним уверењима, отуђили сте се од српског народа. Ваши изговори су опет само нове пароле, само нова празна обећања!

Ви сте очигледно само извршилац воље и интереса својих иностраних ментора!

Молите се драгом Богу да вам опрости грех и очигледни недостатак морала,
српски вам народ то неће никада опростити.

Пидиканац

Werbeanzeigen

ŠTA ĆE DANU (U) CANU?!

GLAS DIJASPORE

 

GLAVNOM I ODGOVORNOM UREDNIKU

 

Gospodinu DUŠANU NONKOVIĆU

Poštovani,

Dostavljam tekst „ŠTA ĆE DANU (U) CANU“ za objavljivanje u vašim elektronskim novinama.

 

Podgorica, srijeda, 16. februar 2011. godine                Dr Momčilo Dušanov Pejović,

 

 

 

ŠTA ĆE DANU (U) CANU?!

 

Odmah, na samom početku, da kažem da neki moji lični stavovi, razmišljanja i principi, koje ću iznijeti na temu CANU ili DANU, DANU u CANU, CANU i DANU, DANU (ne) može u CANU, DANU sa CANU, DANU pod CANU, CANU bez DANU, može DANU, ne u CANU i slična kombinatorika, ne bi trebalo da nekoga (za)brinu ili izazovu polemiku – reagovanje, jer sam principijelno davno raskrstio sa svim postojećim i   mogućim asocijacijama ili udruženjima koja nastaju ad hoc kao grupa građana, (ne)vladine, humanitarne ili strukovne organizacije i tako dalje, pa stoga ne pripadam ni jednoj političkoj ili bilo kakvoj drugoj organizaciji – (u)druženju.

Činjenica je da za dvije decenije vlasti „mladih, lijepih i (još) pametnih“ postoje brojne (ne)vladine organizacije i nekolike paralelne institucije. Kao dobar ili pravi primjer problema, koji zaokuplja pažnju crnogorske i čak „evropske“ javnosti ili izvjesni nastoje da ga podignu na viši stepen – internacionalizuju, jeste postojanje paralelnih „institucija“ CANU i DANU ili DANU i CANU, kao i SPC i CPC odnosno CPC i SPC!

Za neke je, ili ga neki hoće tako vidjeti, postojanje CANU i DANU „veliki“ državni i „naučni“ problem izuzetno bitan ili problematičan za postojanje crnogorske države i nacije! Na drugoj strani, izvjesni smatraju da tome ne treba pridavati nikakav ozbiljniji značaj, jer se radi o dvije sasvim različite ustanove, po svome nastanku-formiranju-osnivanju. Jedna je CANU, koja je institucija od nacionalnog značaja za društvo i državnu Crnu Goru i proučavanje njene prošlosti, a s druge strane postojanje druge „institucije“ DANU odnosno njeno osnivanje je na nivou i značaju jedne nevladine organizacije, koja pretenduje da ima sve atribute koje ne može imati samom činjenicom što se radi o nevladinoj organizaciji iako sa „ozbiljnim“ i velikim aspiracijama da potisne CANU, državnu i nacionalnu instituciju ili da se ujedine odnosno objedine radi zadovoljenja, prije svega, ličnih, a uz to „naučnih“, državnih i nacionalni potreba!

E, tu se lome velika i mala, tanka, debela i gvozdena koplja. Ko će što dobiti u tome „ratu nerava“ odnosno igri „agrumenata“ p(r)ozivanja (na) prošlost(i), tradiciju, znanje,  postojeće eksperte i bogme finansije. DANU kao mlađa, po osnivanju i trajanju, „institucija“ ima svoje „akademike“ koji hoće državi Crnoj Gori da nametnu regule koje joj po „zakonu“ kažu legalno i legitimno pripadaju i da se „ubace“ u državni budžet ili da se „spoje“ pa ko koga nadvlada ili asimiluje! Mlađi su po godinama i izdržljiviji, rekli bi oni koji ne žele da se u to petljaju niti su uopšte zainteresovani, ali gledaju na njihovo rivalstvo iz „zadovoljstva“ i zabave radi, kao na ono ne bilo im rečeno veliku „borbu bikova“! Sjetih se, na um mi pade tekst koji je nekad izazvao veliku polemiku-galamu a nosio je naslov: „Bik i akademik“. Riječ je o tekstu jednog našeg počivšeg Cetinjanina, poznatog profesora, kozera, humoriste i znalca cetinjskih angdota i viceva, koji je je znao na jedan veoma specifičan, uman, indirektan a nadasve humorističan cetinjski način reći brk u brk ili dim u dim ono što nije htio direktno reći onome koji sebe povisoko uzdizaše.

Isto ili gotovo slično rivalstvo ili „borba“ se vodi oko CRKVE, crnogorske, srpske, pravoslavne i hrišćanske. Jedna je, SPC (Srpska pravoslavna crkva ili Crnogorska mitropolija) mnogo stoljeća po svom postanku stara i služi(la) narodu i državi. Druga je crkva po svom postanku mnogo desetina puta mlađa i nosi ime CPC (Crnogorska pravoslavna crkva) i kako kažu kao takva registovana je u policijskoj stanici na Cetinju još za vrijeme ministrovanja jednog od čelnika Narodne stranke. Sami čin postojanje SPC i CPC u malenoj Crnoj Gori samo po sebi izaziva čuđenje, a posebno tome ide u prilog aspiracije novopostojeće i od skoro registrovane CPC u javnosti crnogorskoj da sve vrati u pređašnje stanje i (o)krene svojim korijenima i vjeri prađedovskoj!

Neka, ako je narod(na) (po)treba, postoje još dvije, dvadest i dvije, a može i dvjestadvadeset i dvije crnogorske crkve na jednoj strani, samo ako je Crna Gora kao  država tako ekonomski bogata i prosperitetana, kako je ova generacija zvanih „mladi, lijepi i (još) pametni“ evropski promovisala! Međutim, ne bi trebalo, ako nema narod(ne) potrebe da nekome smeta postojanje Crnogorske mitropolije ili kako je nazivaju Srpske pravoslavne crkve i zašto bi u krajnjem smetalo i srpskom i crnogorskom narodu odnosno onima koji se tako osjećaju ili izjašnjavaju, ne ulazeći dublje u razloge vjerovanja, političkog djelovanja ili pomodarstva odlaska u crkvu?

Danima i mjesecima, pa već i nekoliko godina čitamo razna javna saopštenja od strane CPC ili njenih „izaslanika“, vjernika i predstavnika, koji imaju zaduženje da istupaju u javnost u cilju zaštite svojih i crkvenih interesa. Hoće da imaju svoju crkvu i svoja prava da podignu na internacionalni nivo i bogme prijete zabaviti o jadu i evropski sud u Strazburu ili OUN-u. Neka svi traže svoja prava ako smatraju da su oštećeni, to je demokratski i legitimno pravo svakojega Crnogorca, Srbina i svih ostalih pripadnika naroda i nacionalnih i etničkih manjina. Sud evropski imaće da se o jadu zabavi za narednih pola vijeka samo od brojnih pritužbi od građana Crne Gore i zvaničnih ili nezvaničnih, privatnih i državnih institucija kojima su prava povrijeđena ili uskraćena. Tražili ste i gledajte Evropo Crnu Goru proevropsku, transatlantsku, trazicionu, demokratsku, ekonomski prosperitetnu i td., i td. Opet, sve je isto i tu se velja koplja lome. U pitanju su, reklo bi se prije svega samo novci u državnom budžetu i crkvi odnosno narodu da se uzimaju kao nekada crkveni prirezi, tako se barem čuje od onih istih među njima koji se bore za prava svoje CPC. Neka ekonomski prosperitetna i demokratska država Crna Gora odriješi kesu-budžet i pomogne obadvije crkve jednako pa i njih kojih nije tako veliki broj, ali shodno procentu!!!

Tako ova dva „važna“ državna i nacionalna problema potežu se od njihova skorašnja  postojanja bolje reći uknjiženja – osnivanja DANU i CPC prije desetak ili nešto više godina, nije toliko bitno za suštinu stvari ili njihovo registrovanje u policijskoj ispostavi, stanici ili policijskoj postaji! Kad možemo imati „vanjske“ poslove možemo imati u „policijske postaje“, ništa nije čudno, već samo „njegujemo“ svoj (za)gubljeni jezik koji nam je „otet“ (o)davno, još prije Vuka i kongresa u Beču! A, znali su oni još tada da ćemo se mi oko toga svađati, dijeliti i bogme ratovati. Bili su dalekovidi i to mnogodesetljeća unaprijed!?  A, što ’no velite sad, ko je krivac za takvu projekciju, ima li ga i kako mu je ime!? To je naš veliki usud državni, nacionalni i vjerski problem, prije bih rekao vještački, dobro osmišljeni od ovih i nekih skorojevića i lezilebovića koji bi da prekrajaju istoriju i događaje, književna djela i kulturnu baštinu Crne Gore kako im kad bude odgovaralo.

Srpska pravoslavna crkva (SPC odnosno Crnogorska mitropolija) nesporno mnogo vjekova postoji, a novoformirana CPC uvedena je na mala vrata kao „nevladina“ ili crkvena organizacija. Dakle, za razliku od one CRKVE koja svoje utemeljenje ima u državi, društvu i narodu i koja legalno i legitimno postoji mnogo vjekova i čiji rad upravo počiva na široj državnoj i društvenoj zajednici, druge novoformirane crkve počivaju na uskoj ličnoj, privatnoj, vjerskoj, nacionalističkoj podlozi i tome slično. Postojeća vlast „mladih, lijepih i (još) pametnih“ dala je puni svoj doprinos upravo podjelama na vjerskoj i nacionalnoj osnovi i tako se u stvari i održava na vlasti u Crnoj Gori, ugađajući čas jednima a čas drugima i ponekad se tobože distancirajući i od jednih i od drugih, kao država i crkva su odvojene i ne miješaju se jedna drugoj u nadležnosti svjetovne ili duhovne vlasti! Kamo sreće da je tako.

Činjenica je da se (ne) znaju „zakonski“ okviri nastanka nekih paralelnih institucija i da je pod velom sumnji njihov način finansiranja „naučnih“ projekata i posebno intencije „prevođenja“ književnih djela na novi „crnogorski jezik“, a uz sve to i uloga i značaj njihovoga rada i postojanja, rekao bih da se hoće, jer „klimatski“ uslovi su danas u Crnoj Gori upravo optimalni, preskočiti nešto što jednoj „asocijaciji“ ne daje legitimno pravo da se pripoji drugoj „sličnoj“ pa makar ona bila i naučna ili nevladina organizacija, iz prostoga razloga što je ova druga osnovana od države kao subjekta i društveno je njen rad po tim osnovama opravdan.

U posljednje dvije – tri godine potencira se pitanje udrživanja postojećih akademija, više neformalno, a danas sve više i „zvanično“ sa nečije strane podstrekuje se pitanje objedinjavanja – ujedinjavanja i na taj način izjednačavanja zakonskih uzusa za sve akademike i na jednoj i na drugoj strani po principu ravnopravnosti, legalnosti, naučne utemeljenosti i društvene opravdanosti „kao izraz uzvišenog stanja individualnog i zajedničkog razuma i duha…“, kako to vide i argumentima brane zagovornici pripajanja DANU – mlađe akademije, članovima starije akademije CANU. Zašto baš hoće DANU da postane CANU odnosno da se „ujedni“ sa njom ako joj već ona odavno je na drugom gledanju i ne baš kako bi oni rekli „politički“ ispravnom opredjeljenju prema većini „značajnih“ pitanja za postojanje jedne akademije koja preferira nacionalno iznad društvenog i državnog?

Tekst koji pročitah prije par dana dade mi podsticaj ili isprovocira me da nešto kažem i iznesem svoje mišljenje neobavezno, nezainteresovano i sasvim neutralno ne želeći da podržim jednu ili drugu stranu odnosno bez pristrasnosti htjedoh da kažem koju riječ, a koja ne bi trabala da nekoga razgnjevi, naljuti ili odobrovolji tražeći u tekstu nešto što bi moglo biti „sjeme razdora“ ili zrnce oko koga bi nastalo naše buduće sporenje. Pitanje za sve nas, koji ne bi trebalo da reagujemo ili da podržimo (ne)opravdane zahtjeve za ulazak – pripajanje DANU akademiji CANU, jeste da zagovornici toga čina argumentovano pokažu i dokažu legalnost i legitimnost njihovoga zahtjeva u činu osnivanja akademije DANU. Nije dovoljno i bez ikakve snage je mišljenje, a nadasve je subjektivno, da je „nepravedna i nerazumna razdvojenost ove dvije akademije! Da li u činu legalnosti osnivanja akademije DANU zagovornici pripajanja – objedinjavanja vide „tiraniju“ nad postojećim pozitivnim propisima i primjenu „zakonskoga neprava“ i „nadzakonskoga prava“? Veoma je neubjedljiv način kojim se želi ući u akademiju CANU od strane akademika DANU riječima „rješavanja“ vječite suprotnosti „ljubav i mržnja, egoizam i altruizam, pravo i pravda, moral i antimoral, kultura i tiranija… a sve u cilju postavljanja zajedničkog naučnog i umjetničkog štaba crnogorske misli…“!

Novo vrijeme, koje nas je „zadesilo“ početkom posljednje decenije 20. vijeka, i „nova“ vlast, koja se instalirala sa ulice, omogućila je mnogima, koji su bili uz vlast, da u prelaznom-tranzicionom periodu uništavaju državnu i društvenu da se sve pretvori u privatnu i njihovu svojinu gdje će generacija „mladih, lijepih i (još) pametnih“ carovati, dozvoljavajući „posilnima“ da se i oni domognu mrvica sa njihovoga-državnog stola i steknu enormna materijalna bogatstva sa kojima danas profitiraju na tržištu nekretnina, a ujedno da takvim činom prvo razdrobe državu SFRJ kao zajednicu „bratskih naroda“. Jednom riječju pojedincima iz „rata za mir“ omogućeno da ne poštuju zakone, da vlada anarhija u smislu „radi što hoćeš, ali znaj da sam ja vlast i da zavisiš od mene, dozvoliću ti da radiš samo mene da slušaš!

Samim činom javljanja na ovu temu sigurno je da će me jedna strana gledati poprijeko i sa velikom političkom i (ne)lojalnom prema državi dioptrijom pa se izlažem svjesno takvim nakaradnim pogledima. A možda će me ne samo prekoriti i poprijeko gledati nego će mi uz sve to još mnogo toga nadodati na sve ono što mi je stavljano za ove dvije decenije, lično i službeno, političku i naučno. Ko zna sve koju će mi (ne)podobnost, (ne)lojalnost i tako dalje staviti na moja leđa i na taj način me onemogućavati na svakom koraku posebno na naučom planu rada i realizacije naučnih projekata, a s druge strane i usporavanja napredovanja u hijerarhiji naučnih zvanja. Nebitno, jer to trpim već deceniju i po, pa godina, dvije ili tri još nijesu mi problem da izdržim i preživim. U jednom treba da budu sigurni da me neće uspjeti natjerati da se promijenim odnosno da jedno mislim, drugo radim a treće pričam, ili da sam bez stava i mišljena po tom i mnogim drugim pitanjima koja se tiču mojega ličnoga, porodičnoga i naučnoga života i objektivnog a kritičkog sagledavanja društvene zbilje koja se odigravala za prethodne dvije decenije u Crnoj Gori.

Pitanje osnivanja akademije od strane države, društva ili pojedinaca ne bi trebalo nikoga da uznemirava niti da mu daje više od onoga no što mu država po slovu zakona omogućava. To je barem svima jasno i tako bi trebalo biti. Naravno kod nas u prav(n)oj državi zakoni se mnogo ne poštuju odnosno ne primjenjuju se striktno i ne odnose se na sve podjednako, pa se zato pojedini hvataju za ustavne norme ili za neke zakone i bacaju krivicu na ustav i ostala zakonska akta da se „ravnopravno“ i po zakonu ne primjenjuju na novoosnovane naučne institucije koje su od skora osnovane i postoje kao nevladine organizacije (NVO)! Zašto, pitaju se oni kada im to po zakonu pripada?

Nijesam pravnik i neću se u tu pravnu polemiku upuštati ali ću reći da jedna „naučna institucija“ koju je osnovala „grupa intelektualaca“ ili grupa građana, grupa bogataša ili grupa književnika i tome slično ne mogu da pretenduju da se u pravnom smislu izjednače sa naučnim insitucijama koje su mnogo ranije osnovane i koje je država Crna Gora osnovala radi proučavanja njene prošlosti u svim naučnim segmentima, iako s druge strane novac u „budžetu“ može da se raspodjeljuje shodno naučnim kriterijma i na  konkursima,  ali opet ne na ravnopravnoj osnovi kao da je to državna ustanova jer na taj način se utemeljuje nešto što je nastalo na privatnoj inicijativi sa onim što je država i društvo osnovalo zarad državnih i društvenih potreba jedne države. Pravnici kažu iz neprava ne možeš da ostvaruješ pravo ili rečeno tome slično! To je velika razlika kojom neko hoće da se izjednači sa nekim čiji su temelji ili korijen jaki i duboki, a s druge strane nastoji da prisvoji neko pravo koje mu ne pripada odnosno hoće da „od roga postane svijeća“, koju će država podjednako tretirati bez obzira na čin osnivanja i potreba države i društva Crne Gore.

Sva „zagonetka“ oko toga da li treba DANU ili CANU i ko će kome prići, da li će CANU u DANU ili će DANU ući na silu u CANU i na osnovu „zakona“ o osnivanju nevladinih organizacija – osnivačkom aktu – koje je shodno zakonskim propisima imalo pravo na takav način osnivanja, postali ravnopravni akademici i prisvojili i to što im ne pripada po „pravu i pravdi“ ili kako bi rekli pravnici legalno i legitimno izvršili ujedinjenje-objedinjenje! A da li je legalno i legitimno da DANU traži objedinjavanje odnosnu ujedinjavanje ove dvije sasvim različite po načinu osnivanja akademije koje i jedna i druga pretenduju da su na državnome budžetu? I, mnogi bi rekli da se sve svodi na činjenicu koja je kao kost u grlu nekome da se (po)dijele državne pare u budžetu i na sve one koji se kao grupa građana ili drugih individualaca udružuju u privatne organizacije samo da uđu i izdržavaju se doživotno o trošku državnom, namirujući prije svega svoje lične prohtjeve a pokrivajući se „naučnim“ projektima za potrebe „društva i države“ Crne Gore. Na taj način bi svi članovi DANU bili zadovoljni, pa recimo sljedeće ili baš ove godine „niknu“ ili se „(iz)rode“ još nekolike akademije nauka kao nevladine organizacije i sve njih strpaju opet u državni koš pa postanemo malena, nezavisna, ekološka, univerzalna država Crna Gora koja ima akademija više nego članova i to sve „majorakademika“, kao zakon „vis maior“ u crnogorskome društvu. Sigurno da će se u takvim akademijama naći mjesta za političare iz „rata za mir“, jer su se na vrijeme uz politiku „doškolovali“ i osigurali doktorskim titulama i profesorskim zvanjima. Takvo društvo koje se kani izgraditi već je unaprijed propalo društvo bez obzira o kojoj se državi radi.

E, to je glavni problem što se neki akademici zalažu da uđu u CANU i „opravdano“ i „realno“ gledaju na objedinjavanje DANU i CANU odnosno spajanje CANU sa DANU ili obratno, pa će jednoga dana tražiti da se članovi CANU kao politički neopodobni u „ratu za mir“ izopšte ili postanu članovi novoosnovane DANU ili izaberu novi naziv „objedinjene akademije“ koja bi se zvala: CANU – DANU ili DANU-CANU, a najbolje bi odgovaralo „DANUJECANU“!? Da li bi ova nova kovanica, novi naziv nove (ob)jedinjene akademije bio prihvatljiv za članove DANU koji se iz sve snage naprežu da postanu akademici i CANU, jer su „(samo)voljno“ postali akademici DANU osnivačkim aktom i pristupnim predavanjem, besjedom koju su imali prilikom inauguracije. Samo što još nije jasno ko je i po kojim kriterijima odlučivao da mogu biti kandidati, koji će pristupnu besjedu održati kao čin kojim će biti promovisani za člana DANU!?

Sjetih se pitanja i odgovora koje mi upravo sada pade na um, iako sve to moram iznijeti u vidu parafraze jer nijesam mogao naći svoju davnu (za)bilješku: „…koji su kriteriji za ulazak u DANU i ko odlučuje“? Na moje pitanje, kao sa visine ču se glas: „… pa, valjda JA“!? Postade mi sve jasno o načinu ulaska u novoosnovanu tadašnju akademiju! Ako danas neko hoće da pristupi i postane član akademije koji su kriteriji i naučne reference potreni? Da li se primaju akademici po nekadašnjem principu odlučivanja i uluska „… pa valjda JA“!

Akademici DANU potežu argumente „naučne“ i sa njima navaljuju na CANU misleći da će je na mah osvojiti pa će po principu osnivačkoga akta njihovoga odlučivati o prijemu novih članova. U tako „ujedinjenoj-objedinjenoj“ akademiji, koja će nositi naziv „DANUJECANU“ imaćemo stroge zakonske uslove za odabir nove ujedinjenje prisilno  objedinjene akademije čiji će član biti ili predsjednik koji je osnovao akademiju DANU kao nevladinu organizaciju ili neko ko će to zaslužiti po političkim osnovama iz vremena „rata zamir“, koristeći se i pokrivajući naučnim titulama i referencama tek stečenim.

Samo da ne bude zabune, ne sporim pravo da se i još nekolike novoformirane akademije  u budućnosti, koje bi mogle uslijediti po istom principu prisajedinjenja novoj sada objedinjenoj akademiji i nađu se svi zajedno na državnim jaslima i planduju razmišljajući,  kujući planove i projekte sa kojima će doživotno ostvarivati akademijske dodatke i naravno ono što im pripada po projektu koji država finansira. Teško toj državi koja bude imala toliko akademika koji nastaju kao NVO ili asocijacije građana pa svi budemo zemlja (major)akademika!

 

Podgorica, srijeda, 16. februar 2011. godine               Dr Momčilo Dušanov Pejović,

NISU ZNALI STA RADE

NISU ZNALI STA RADE

O, sabraco moja, gde sam ja bila
dok ste vi o NJEMU pevali,
vi ga poceli sanjati vec
a ja tek danas shvatila
da su neki Kosovo uzeli.

Kako uzeli, kako ga nemamo,
kako se moze uzeti srce,
kako se moze uzeti svetinja,
kako se moze uzeti tudje,
kako…?

Ne, ne, to nije moguce,
to je samo privid nekakav,
neka ih, mozda misle da mogu,
shvatice brzo…

…i oni Boga imaju,
opomenuce ih ako i nije,
osinuce ih ako moradne,
kaznice ih da ce morati
da cucnu pred vama
i mole…OPROSTICETE IM,
NISU ZNALI STA RADE…

Социјалистичка Република Хрватска, као федерална јединица Југославије, имала је уставно право да се издвоји из СФР Југославије – али она је одбила да издвајање обави ЗАКОНСКИМ путом. Одлучила се за рат.“?

6 02 2011
Поштовани господине министре у избеглиштву Личина,
На основу чега Ви тврдите:
„1.     Социјалистичка Република Хрватска, као федерална јединица Југославије,
имала је уставно право да се издвоји из СФР Југославије – али она је одбила да
издвајање обави ЗАКОНСКИМ путом. Одлучила се за рат.“?
Устав СФРЈ из 1974. године (додаци) није давао право ни једној републици ни на
отцепљење ни на самоопредељење. То је било природно и нормално. Нису републике
стварале Југославију. Њу су створили југословенски народи.
Цео Устав СФРЈ 1974., а тиме и сама СФРЈ, се заснивао на праву (југословенских)
народа на самоопредељење укључујући право на отцепљење. Тиме почиње прва
реченица Устава СФРЈ 1974. Да не бисмо о томе много дискутовали, у додатку Вам
прилажем копију почетка Устава СФРЈ 1974.

То је ординарна ЛАЖ коју су руководиоци СКЈ ширили у народу да су имали право на
самоопредељење САМО ДО  отцепљења.
Исто тако је ординарна лаж да је Устав СФРЈ 1974. давао републикама право на
самоопредељење и право на отцепљење.
Молим Вас да овакве заблуде рашчистите и да их више не преносите.  Ако не можете
да поштујете истину, онда Вас молим да о томе више не пишете.
С поштовањем,
Љубомир Т. Грујић

________________________________
From: ANTIC.org-SNN <mantic@rogers.com>
To: Postojbina@yahoogroups.com; SIEM-News <news@siem.net>;
sorabia@yahoogroups.com; srbija_medjusljivama@yahoogroups.com;
SrpskaInformativnaMreza@yahoogroups.com; srpski nomadi
<SRPSKI_NOMADI@yahoogroups.com>; Srpski_rodoljubi@yahoogroups.com;
srpski_svet@yahoogroups.com
Cc: republikasrpska@yahoogroups.com; serbianforum@yahoogroups.com
Sent: Wed, February 16, 2011 1:26:54 PM
Subject: [Postojbina] – Нечасна изјава бившег председник Хрватске, Стјепана
Месића –

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА – ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11.080 Земун, Магистратски трг 3
Тел. 3077-028, vladarsk@gmail.com
Бр. 1300/11– 16. 2. 2011.

С  А  О  П  Ш  Т  Е  Њ  Е
– Нечасна изјава бившег председник Хрватске, Стјепана Месића –

(Влада и Скупштина РС Крајине у прогонству упућују прекор
редакцијама медија, јер, од фебруара 2005. године, не објављују крајинска
саопштења. Ово је тешко огрешење о националне и државне интересе и кршење је
новинарског кодекса).

У београдском дневном листу „Политика“, од 16. фебруара 2011, на
страни 04, објављена је изјава доскорашњег председника Хрватске, Стејапана
Месића. Рекао је, да је у време разбијања Југославије, од 1990. до 1995,
„хрватски домовински рат био чист до крајњих граница“.
Оваква изјава о разбијању Југославије и учињеном хрватском злочину
геноцида над српским народом у Републици Српској Крајини и Хрватској, никога
није узнемирила у Европској унији, чија тела у Брислу, свакодневно, обавештавају
о демократији и људским правима. Овако неистинита изјава хрватског државника,
треба да се размотри од стране свих чланица Европске уније, јер су обавезне да
уклањају сваку неистину у међудржавним односима. Неистине имају за последицу
погоршање међудржавних, међунационалних и међуверских односа у Европи – а ако те
неистине стижу од хрватских званичника, то додатно трује међународну сарадњу у
Европи, јер је Хрватска кандидат за чланство у Европској унији.
Наводимо само неке од поступака хрватских државних органа, војске и
полиције према Југославији и српском народу, на основу којих се види да је
такозвани хрватски домовински рат НИЈЕ БИО НИШТА ДРУГО ДО злочин геноцида над
српским народом:
1.     Социјалистичка Република Хрватска, као федерална јединица Југославије,
имала је уставно право да се издвоји из СФР Југославије – али она је одбила да
издвајање обави ЗАКОНСКИМ путом. Одлучила се за рат.
2.     Парламент Хрватске је 1990. године изгласао промену Устава Хрватске,
којом је двонационалну Хрватску (државу хрватског и српског народа) прогласио
једнонационалном. То би значило исто – као кад би Фламанци прогласили Белгију
само државом Фламанаца, занемарујући државотворни народ: Валонце.
3.     Парламент Хрватске је 1990. године прогласио државотворни српски народ у
Хрватској националном мањином. То би било исто као кад би у Белгији Фламанци
прогласили Валонце националном мањином.
4.     После ових уставних измена (без сагласности српских посланика), хрватске
установе и привредне организације почињу с отпуштањем Срба са посла.
5.     Хрватска власт је организовала војне и полицијске јединице које почињу с
минирањем, рушењем и пљачкањем српских кућа, предузећа и друге имовине. Већ
1990. године, српским породицама се прети и оне се прогоне, а у њихове станове
се усељавају Хрвати.

6.     Хрватске власти траже у Госпићу, у Лици, да сви Срби потпишу лојалност
хрватској држави. Они то чине, а онда их хрватски војници убијају 1991. године –
убијено је око 200 српских цивила.
7.     Хрватска војска убија цивиле у Осијеку и Вуковару 1991.
8.     Хрватска војска на мосту на реци Корани убија разоружане југословенске
војнике 1991. године, а више пута упада у Републику Српску Крајину (Зону под
заштитом УН) и убија и српске војнике и српске цивиле (Миљевачки плато 1992,
Равни Котари 1993, Медачки џеп 1993, итд.
9.     Хрватска војска окупира Републику Српску Крајину 1. маја 1995. и 4.
августа 1995, а 80% српског становништва прогони, а сву њихову имовину пљачка и
запоседа.
10.  У стан српске породице у Загребу, усељава се данашња председница Владе
Хрватске, г-ђа Јадранка Косор.
11.  Да све ово набројано не може да се сматра „хрватским ратом чистим до
крајњих граница“ је више него очигледно. ТО ПОТВРЂУЈЕ И НЕДАВНА ИЗЈАВА
ШВАЈЦАРСКОГ ПАРЛАМЕНТАРЦА, ДИКА МАРТИЈА, КОЈИ ИСТРАЖУЈЕ ИСТИНУ О ТОМ „ЧИСТОМ
ХРВАТСКОМ РАТУ“, У КОЈЕМ СУ, КАКО КАЖЕ ДИК МАРТИ, ХРВАТСКИ ВОЈНИЦИ УБИЈАЛИ
ЦИВИЛЕ (па и децу) СРПСКЕ И РОМСКЕ НАЦИОНАЛНОСТИ И ВАДИЛИ ИМ ОРГАНЕ – ПА ТЕ
ОРГАНЕ ПРОДАВАЛИ ПО КЛИНИКАМА У ЗАПАДНОЕВРОПСКИМ ДРЖАВАМА.

Ратко Личина, министар

S poštovanjem, R. Ličina, ministar

Kupite Srpski oficijalni ragbi dres i podrzite Ragbi Srbije

Get your official Serbian Rugby Nationalteam Jersey and support the Serbian Rugby by clicking here.

Kupite Srpski oficijalni ragbi dres i podrzite Ragbi Srbije – klikni ovde.

Get your official Serbian Rugby Nationalteam Jersey and support the Serbian Rugby by clicking here.

Kupite Srpski oficijalni ragbi dres i podrzite Ragbi Srbije – klikni ovde.

Martin Bahm
Team Leader Events & Operations     Rugby ®evolution
General Manager     KAPAI Europe

Hertzbergstr. 14
D-12055 Berlin
T    +49 30 85615596
F    +49 3212 1282618
M  +49 178 9179163
martin.bahm@rugby-r-evolution.de
www.rugby-r-evolution.de

The information contained in this message (including any attachments) is confidential and may be legally privileged or otherwise protected from disclosure. This message is intended solely for the addresse(s). If you are not the intended recipient, please notify the sender by return e-mail and delete this message from your system. Any unauthorised use, reproduction, or dissemination of this message is strictly prohibited. Please note that e-mails are susceptible to change. Rugby ®evolution shall not be liable for the improper or incomplete transmission of the information contained in this communication, nor shall it be liable for any delay in its receipt.

*КРАЉЕВСКИ КЊИЖЕВНИ КЛУБ „КАРАЂОРЂЕВИЋ“*

*КРАЉЕВСКИ КЊИЖЕВНИ КЛУБ „КАРАЂОРЂЕВИЋ“*
Чингријина 32
11050 Београд, Србија
Тел. 011 2411 050

На Сретење Господње 15. фебруара 2011. године објављујемо јубиларни *20.
КОНКУРС* *“Карађорђе и Карађорђевићи“*

Из правилника конкурса:

ПОЕЗИЈА:                                            највише три песме;
ПРОЗА:                                                до седам куцаних
страна;
ЛИКОВНА УМЕТНОСТ                          један рад

РОК: 31.август 2011.године

Поред краће биографије, доставити име, адресу и телефон.
Свечано уручивање повеља „Карађорђевић“ најуспешнијим учесницима конкурса
биће на Св.Петку у Београду.

КРАЉЕВСКИ КЊИЖЕВНИ КЛУБ „КАРАЂОРЂЕВИЋ“

*Мирослав К. Костић*,
оснивач и председник

London Review of Books Covers for Kossovo Mafia

http://www.counterpunch.com/johnstone02142011.html
London Review of Books Covers for Kossovo Mafia
The Culture of Impunity, NATO Style
By DIANA JOHNSTONE
On January 25, the Council of Europe overwhelmingly endorsed the Report it had
commissioned from Swiss Senator Dick Marty on longstanding but officially
ignored indications that Kosovo Albanian separatist fighters extracted and sold
vital organs from prisoners around the end of the 1999 NATO bombing war that
detached Kosovo from Serbia.  Specifically implicated was the Drenica section of
the “Kosovo Liberation Army” (KLA) led by post-bombing Kosovo’s first and
current President, Hashim Thaci. The Council of Europe, whose main function is
to defend human rights, called for a proper judicial investigation, notably by
the European Union Rule of Law Mission in Kosovo (EULEX)
(For a thorough analysis of the Marty Report, see “Criminal Kosovo: America’s
Gift to Europe”, by Diana Johnstone, CounterPunch newsletter, Vol. 18, no.1,
January 1-15, 2011.)
The problem created by the Marty Report is the same as the one that gave rise to
it.  There is no clear judicial authority willing and able to undertake a
criminal investigation of the organ trafficking charges. The charges first
surfaced in the 2006 memoir of former Chief ICTY Prosecutor Carla del Ponte, who
complained that she was not allowed to pursue investigation of evidence in
Albania.  It was because of this judicial void that the Council of Europe
mandated Senator Marty to make his report, hoping to stimulate some sort of
legal procedure.  But the problem remains.  Most of the alleged crimes took
place on the territory of Albania, where the KLA operated bases and prisons, but
the Albanian authorities have so far refused to cooperate with investigators. 
EULEX was sent to Kosovo to try to fill the judicial void left by secession. 
However, like all the international protectorate structures set up to construct
“independent” Kosovo, EULEX is afraid of arousing the wrath of Kosovo Albanians
and has great difficulty gaining their cooperation in criminal investigation.
Media coverage of the organ trafficking charges implicating Hashim Thaci has
been far too muted to build pressure from public opinion on reluctant Western
governments to take the issue to court. Human Rights Watch has called for an
independent European prosecutor to pursue the case, but there has been no
audible response from the governments concerned.  Mr. Marty’s expressed fear
that his report will remain a “dead letter” seems quite plausible.

Even as the Marty Report appears fated to join the Goldstone Report on Gaza in
the limbo of good intentions, the counterattack was launched.  Oddly, the London
Review of Books chose to publish a five-page review of the Marty Report by
someone with a strong vested interest in discrediting it: none other than
Geoffrey Nice, who as assistant prosecutor at the International Criminal
Tribunal for former Yugoslavia (ICTY) in The Hague, led the prosecution of
Yugoslav president Slobodan Milosevic.  Nice’s only real achievement in the
five-year-long trial was to outlive both the presiding judge and the defendant. 
The monstrous dimensions of the prosecution, aimed at blaming Milosevic for
virtually all the woes of the complex civil wars that tore apart Yugoslavia in
the 1990s, succeeded in sending Milosevic to his grave before he could present
his defense, thus sparing the three judges the task of finding excuses to
convict him, as they were hired to do.
The LRB review gave Sir Geoffrey (he was knighted in 2007 for his services) the
opportunity to rehash the ICTY prosecution version of NATO’s Kosovo war (the
“objective was to forestall a humanitarian catastrophe”) complete with the
standard exaggerated figures (“at least 10,000 Kosovo Albanians killed”) and
crucial omissions (Hashim Thaci “was chosen to go to Rambouillet in preferance
to the Kosovan president, Ibrahim Rugova” – without saying by whom he was
chosen, namely the U.S. State Department).
Nice’s main diversionary tactic was to center his attack on an unidentified
“witness K144”. He titled his review “Who is K144?” and went on to answer the
question by claiming that K144 was both the basis for the Marty Report
accusations and non-existent creation of Serbian media propaganda.  A hasty
reader might overlook the parenthetical element in the following sentence:
“Stories in the Serbian press suggest that many of these allegations came from a
witness known as K144, although del Ponte never refers to this source in her
book (and nor does Marty, directly).”  In reality, there is no “witness K144”
mentioned in the Marty Report.  Nice’s citations from the Serbian press do not
correspond to the Marty Report.
The Nice article was immediately echoed and amplified by an article in The Wall
Street Journal, which enjoys a larger and more American audience.  Under the
title “Smearing Hashim Thaci: Are the organ-harvesting allegations part of a
media campaign against Kosovo?” (conclusion: yes) British journalist and Member
of Parliament Denis MacShane gave a rave review of Nice’s review.  “Most
troublesome, according to Mr. Nice, is that Mr. Marty’s narrative implicitly
depends on an anonymous witness, ‘K144’, who Belgrade says has provided evidence
of these atrocities, but who most likely does not exist.”
Denis MacShane is a prize attack dog from the kennel of Tony Blair’s poodle
imperialism.  He is a member of the Henry Jackson Society, a gathering of
warmongers whose model is the “Senator from Boeing”, Henry “Scoop” Jackson, who
in the 1970s, with the aid of the  Richard Perle, championed aggressive
anti-Soviet policies under a supposedly liberal banner. MacShane’s claim to be
“on the left” seems to rest almost exclusively on his championing of “the only
democracy in the Middle East”, which allows him to make up for the shortage of
communist threats with Islamic terrorism.  His “European Institute for the Study
of Contemporary Antisemitism” issued a 2009 report which undertook to define
which kinds of criticism of Israel constitute anti-Semitism. These included
describing the state of Israel as a racist endeavor and comparing contemporary
Israeli policy to that of the Nazis.  He is on the board of “Just Journalism”
whose aim is to oversee UK media reports on Israel.
Mr. MacShane was Labour Minister for the Balkans and then for Europe, but was
suspended from the Labour Party last October 14 pending investigation of expense
account padding.  He reportedly became the first British MP to be reported to
the police by the Parliamentary Commissioner for Standards concerning his claims
on taxpayer-funded office expenses.  MacShane’s claims over seven years totaled
about £125,000, including nearly £20,000 a year for an office located in his
garage, eight laptop computers in three years and over a dozen bills for
“research and translation” by an elusive “European Policy Institute” which
turned out to mean, basically, his brother Edmund Matyjaszek (for his
professional life, MacShane dropped his father’s Polish name for his mother’s
Irish name surname).  He has also been involved in numerous minor scandals
involving distortion of  facts.  None of this seems to have harmed his
self-confidence or his career, which includes regular essays for Newsweek.  From
his writings one can gather that the only Muslims he really trusts are the ones
in former Yugoslavia.
Aside from the K144 diversion, the Nice-MacShane attack on the Marty Report
zeroes in on two factors that to readers unfamiliar with the case may look like
serious weakness.  The report, they stress, gives no names of victims and no
names of witnesses.  The explanation for this is simple.  There are indeed lists
of potential victims: missing Serbs and ethnic Albanians who are presumed dead
after being taken prisoner by the KLA.  Without material evidence, it is nearly
impossible to ascertain the precise fate of missing persons over ten years ago
in a country, Albania, where local authorities have refused to cooperate and
have had ample time to dispose of evidence. 
As for the names of witnesses, Mr. Marty refuses to disclose them except to
serious judicial authorities with a witness protection program.  This caution is
absolutely necessary given the record of witness intimidation and even murder,
notably in the case of Thaci’s rival in the KLA hierarchy, clan leader Ramush
Haradinaj.  Sir Geoffrey refers to this politely as “accusations of witness
tampering”.
Geoffrey Nice concludes his review in the LRB by conceding that the allegations
against Thaci need to be dealt with, simply because they make a bad impression. 
Mr. Nice compares Thaci to the West’s man in Montenegro, Milo Djukanovic,
accused by Italian authorities of large-scale cigarette smuggling. “Montenegro,
like Kosovo, can readily be trashed as a criminal state; and also like Kosovo,
it seeks membership of the EU.  Djukanovic has just announced that he will stand
down and cease to hold political office.  This, some say, is intended to ease
Montenegro’s entry into organizations that are prepared to negotiate with the
likes of Djukanovic or Thaci when their states are emerging from conflict but
want afterwards to deal with someone less compromised.  Thaci might well have to
follow the same path as Djukanovic if the current rumors continue to circulate.”
Taking into account the habitual understatement employed by Geoffrey Nice
concerning the wrongdoings of “our side”, this can be read as acknowledgement
that both NATO protégés are crooks to some degree or other, who were useful in
wresting their lands away from the Serbs, but now had best step back to make way
for more presentable puppets.  Being prosecuted for those wrongdoings, whatever
they may be, is, however, out of the question.
Human rights campaigners in the self-righteous Western democracies are
intransigent when it comes to ending what they call “the culture of impunity” so
long as it involves, say, Africa.  But their own impunity and that of their
clients seems more secure than ever.
Diana Johnstone is the author of Fools Crusade: Yugoslavia, NATO and Western
Delusions. She can be reached at  diana.josto@yahoo.fr