H A I K U by Pamela A. Babusci, USA

H A I K U

by Pamela A. Babusci, USA

first yellow crocus

i release

my winter heart

 

prvi žuti šafran

ja puštam

moje zimsko srce

 

Translation into Serbian:

Verica Živković

„Sjetimo se samo izjava…“ Novaka Kilibarde, podsjećanja radi…!

 

GLAS DIJASPORE

 

Glavnom i odgovornom uredniku Glasa Dijaspore

 

Gospodinu Dušanu Nonkoviću

Poštovani,

Dostavljam tekst „Sjetimo se samo izjavaNovaka Kilibarde, podsjećanja radiza objavljivanje u vašim elektronskim novinama.

 

Podgorica, četvrtak, 10. februar 2011. godine       Dr Momčilo Dušanov Pejović,

 

 

 

„Sjetimo se samo izjava Novaka Kilibarde, podsjećanja radi!

 

Uvijek kada ne treba promijenim kanal na tv-u i odgledam medijsku atrakciju ili „poslasticu“ koju nam neko sve češće plasira u udarnom terminu, zarad „gledanosti“ i edukacije javnosti, masa i „neukih“ pojedinaca!

„Dragi“ i nekad medijski veoma popularan tv lik opet je na malim ekranima i štampanim medijima, a mislio sam da su ga opravdano ili nepotrebno zaturili! „Sjetili“ se urednici crnogorskih štampanih i elektronskih medija pa ga ne skidaju sa tv dnevnika, iz kolumni i reagovanja, izjava i tumačenja, anketa ili naučno-popularnih istorijskih ogledala, kao na primjer što je „moja strana istorije“.

Paše mu uloga vođe, tv zvijezde, čovjeka kojega mjerodavni faktori za sve stručno i naučno konsultuju i koji zna najviše od svih zajedno, koji ima dobro pamćenje o svima i svakome i za sve samo ne o sebi i svojoj političkoj prošlosti, ili je to on „riješio“ već odavno i jednom za vazda sa izjavom „bilo je što je bilo“ i jednostavno „zabludom“! Za sve i svašta ima odgovore prave, spremne, dubokomislene, valjane, istinite, pravu riječ na pravom mjestu i u pravo vrijeme! Njegova ima da se čuje i da na znanje „upamet se Crnogorci“, kao nekada, samo što je sada kako ono kažu „silu na sramotu“! Opet je postao mjerilo svih stvari, naučni kriterij za istoriju svih natroda od pamtivijeka pa sve do posljednje decenije 20. vijeka. On je politička i moralna gromada generacije „mladi, lijepi i (još) pametni“, brend njihovog moralnog lika i našega dvodecenijskog parlamentarizma u jednome dahu i stranački ostrašćenom duhu!?

Vidjeste li i čuste li ga kako zbori, govori i tvori, zastajkuje, zamuckuje, trepće i preporučuje preko TV INPULS-a kao „cenzor“ kreiranja javnoga mnjenja, kako tumači i (pod)sjeća se svega ko je što, kad i gdje govorio? Čuste li ga kako umno i pametno zbori i „(u)tvrdi“ da su izjave pojedinih ljudi „politički smišljeni udar na Crnu Goru od strane Srbije“? On kao ateista (za)kleo (bi) se da je sve tako kako nam on kaže, tumači i (do)kazuje argumentima po njegovom sjećanju, dobrome pamćenju i „velikome“ znanju iz istorije, jer je to njegova – „moja strana istorije“!

Umislio Novak Kilibarda da je „silan Turčin“ pa ne preza da potura i protura svoja tumačenja povodom raznih izjava od strane njegovih neistomišljenika i sveštenih lica. Ateista pa tumači zakon Božji! Alal mu vjera!?

Da li je to onaj Novak Kilibarda za kojega rekoše da je „sumnjivi konvertit ili nesumnjivi grešnik“? Vrag bi ga znao, rekao bi on! Da li je opet njegova „uslužna“ djelatnost na djelu i cijeni ili nešto drugo je u pitanju pa samo on na to pitanje zna pravii odgovor? Ako se kad sjeti priznaće naknadno iz pragmatičkih razloga, kao za ono prilikom osnivanja njegove nekadašnje stranke!

Šta sve ne bi N. Kilibarda pitao gospodu, a posebno onu koja se ne „sjeća“ svojih izjava! Međutim, nikako da među tom „gospodom“ pronađe sebe i svoju ne tako davnu a nepravedno zab(o)ravljenu političku prošlost ili je (u)mislio da je on nju za uvijek uspješno izbrisao! To je ta njegova strana najnovije istorije, uskraćena za njegov doživljaj i bez pamćenja svojih izjava, govora, intervjua i tako dalje.

Još je kao (sam)ostal(n)i političar „upotrebljiv“ i nije za ba(ca)nje. Može trebati njima i onima, starima i novima, jer su iz istoga političkoga tabora. Iako nije više politički metak, već zarđala fišečina politička, ostarjela i za(b)luđela, na usluzi je i biće od koristi, makar da se zametnu nečiji tragovi. Njega, kao i one njegove političke drugare iz „rata za mir“, niko ne p(r)oziva na sud bilo za „rat za mir“, bilo za deportaciju Muslimana, ili za sve ono što se dešavalo u vremenu nacionalističkog „ludovanja“, političkog moralisanja, ratnog huškanja, zagovaranja i tako dalje!

Oduvijek je volio biti u čoporu, jer se tamo najbolje snalazio, pokazujući svoje političko umjeće, a godilo mu je za buduće događaje koji su slijedili i koje je njegov osjetljivi politički „nerv“ (preds)kazivao i osjećao, pa je čopor bio i ostao njegov najbolji (za)klon i njegovo elementarno saoodržanje.

Novak Kilibarda u „ratu za mir“ protiv Novaka Kilibarde u evolutivnom „hodu vremena i promjena“, nekad u „ratu za mir“ danas za NATO! Od istine do zablude i nazad do snova. „Iz hobija“ u politiku!? Kako se nekada, a nije tako davno bilo, N. Kilibarda pripremao da bude ozbiljan narodni tribun i političar, da bi danas bio (naj)samostalniji političar? Prošao je politički put od političara na usluzi pa do političara skutonoše. Put njegove „katarze još traje“ i u fazi je aktivnog „čučanja“, mudrovanja, pametovanja, podsjećanja, prekrajanja, brisanja, ribanja i timarenja onih političara koji su zajedno sa njim bili na visokim političkim i državnim položajima i funkcijama, i danas ga još koriste za posebne usluge u cilju javnog „podsjećanja“ šta je nekad neko (iz)govorio, naravno na sebe i na ostale iz njegove družine potpuno je zaboraviio.

Da li je danas revanšista ili pacifista, integrista, ujedinitelj, pomiritelj ili kolumnista, negator samoga sebe i svega onoga što je na političkom planu delao u posljednje dvije decenije? Da li se i danas, još uvijek, latio svoga posla i postao ratnik ili osvetnik, pa iz zasjede puca na izjave onih sa kojima je bio i od istih (u)gošćen i debelo nagrađen i potpomognut materijalno i moralno? Mogu li to biti sve njegove političke zavjetrine, zablude iz pragmatičkih razloga ili je to serija njegovih snova poslije seanse sa jednim stranim ambasadorom? Sada iz praktičkih razloga, kao dobar poznavalac narodne književnosti, tumači nanovo ona ista zbivanja o kojima je imao drugačije „istinito“ tumačenje i zaklinjao se u svoje znanje, nauku i dobro-odlično poznavanje istorije, ali ne i one do njegovoga političkoga doba i djelovanja! Zašto bi to vrijeme pamtio i skretao pažnju na sebe kada je najbolje ukazati na druge sa devizom „držite lopova“?

Gdje su sada pare, gdje je sada njegov „genocidni“ pjesnik, gdje su sada njegovi izlivi tuge i žalosti, pokajanja sa odra njegovog nekadašnjega ljutog „inovjernika“ i političkog protivnika? Šta je sada sa N. Kilibardom? Da li je to onaj isti N. Kilibarda iz posljednje decenije 20. vijeka ili je to onaj drugi N. Kilibarda iz prve decenije 21. vijeka, a možda je to sasvim novi, treći ili entu N. Kilibarda iz samoga početka druge decenije trećega milenijuma?! Koliko tek ima premaza na njegovom političkom liku i koliko ih je do sada skinuo ili premaze nove stavlja odnosno namaz na namaz postavlja, zaboravljajući i ono što je juče pričao, pripovijedao, tumačio i iz pragmatičkih razloga kalkulisao? Rekao bi vajni „samostalni“ političar, a nekadašnji lider politički, valjaće za (u)buduće i stare dane.

Ko podržava takvoga političara, kao barda među političkim kameleonima, ne samo među crnogorskim političarima nego mnogo šire na balkanskim političkim prostorima? On je juče kao i danas, a biće i sjutra, što i dokazuje svakom svojom političkom izjavom, Arlekin crnogorske političke scene i „žrtva“ sopstvenog romantičarskog zanosa i pragmatičnog prkosa, dobrovoljac i prvoborac, „velika srbenda“ i „najodaniji“ Crnogorac, nekadašnji promiloševićevac i sadašnji antimiloševićevac, nekadašnji obožavalac pa nipodaštavalac V. Koštunice, najcrnogorskiji politički bend, reper političkoga morala i brend crnogorskoga političkoga proizvoda, kodeks ponašanja crnogorske političke klike iz vremena „rata za mir“.

Da li su ovo danas, što u dnevnim štampanim medijima čitamo po kolumnama ili što ga gledamo na tv ekranima, kao gosta ili medijsku zvijezdu, sve Novakove životne zablude ili eho „(r)evolucije“ njegovih političkih snova i zabluda? Nekada istaknuti predstavnik i protivnik inovjerstva sada je njihov najveći protagonista. Današnji N. Kilibarda kao „samostalni“ političar, koji više nikome nije na političkoj usluzi niti uzdi, sada je najveći „antiislamista“ i apologeta Osmanskoga carstva!

Svi su krivi, samo je nekadašnji političar i veliki a bivši politički lider, sada (samo)stalni N. Kilibarda nevin?! Umislio je da se zaboravom može prekriti njegovo buđenje i (o)triježnjenje uz ambasadora! Metamorfoza njegove političke i moralne ličnosti prošla je dvije velike faze od nekada unikatnog i evolutivno-eruptivnog političara do današnjeg političara kao evolutivno-integrativne razvojne ličnosti. Nekad je bio klik-klak predsjednik stranke i političar, a danas je samo (sl)obodni strijelac i (sam)ostal(n)i političar i penzioner. Novak Kilibarda je politički „čistunac“ i „naivac“ iz pragmatičkih razloga!                

Da li je zaboravio ili je (iz)brisao iz svojega inače „dobrog pamćenja“ sve izjave, govore, intervjue, pripovijedanja, objašnjenja, pojašnjenja, tumačenja, pripovijedanja, oproste, izvinjenja, stid i sram, lični i politički ponos i trijumf ideja koje je zastupao? Treba li ga na sve to podsjećati još jednom ili po ko zna koji put, dokle god jednom za vazda ne utuvi u tu svoju političku tintaru period od deset godina – posljednju deceniju 20. vijeka, kada je svojim govorima podizao nacionalističke strasti svojih istomišljenika, žario i palio svojim govorima, zagovarao i podstrekivao, zavodio „umnim“, umilnim i suptilnim govorima, stihovima iz narodnih pjesama, a kasnije se od toga svega odrekao jednostavno svojom „zabludom“!

Ko N. Kilibardi danas može vjerovati kada ga čuje kao „gosta“ tv dnevnika, ili kao piscu kolumni i tome slično, pa čuje ono što govori i pročita ono što napiše i koga danas on (može) zastupa(ti)? Da li neko ko je politički varao, obmanjivao i na kraju bio u „zabludi“ svjesno može držati tirade o moralu, drugoga kritikovati ili treba da se pokrije političkim ušima za vazda i ostane da ćuti, jer je grešan ne samo premnogo nego do „beskrajno plavog“ crnogorskog neba visoko i najvisočije!

Neka zaćuti već jednom ili neka cijelu istinu već jednom kaže, ali ne onu za koju on kaže da je „istina“, jer znamo njegove političke izjave, govore, istine i zablude iz pragmatičkih razloga, koje i danas prosipa kao medijska zvijezda naših štampanih i elektronskih medija, najpoznatije političko tv lice mnogih televizija u Crnoj Gori. Njegov „put katarze još traje“, jer je vaskrsnuo i nekom je još potreban i dokle je god tako on će biti glavno lice, medijska politička ljepotica tv-e ekrana, (baro)metar našega političkog pozorišta i političkog morala onih koji su došli sa ulice, uskočili u fotelje državne i političke, bili „mladi, lijepi i (još) pametni“, kao generacija generacije u mnogovjekovnoj istoriji crnogorskoj! Tako su nastali i ostali pa sada samo ćute, jer su grešni i daju ostavke. Međutim, njihov politički poltron govori i drži govore na tv ekranima, kritikuje, trabunja, reaguje na brojne izjave onih sa kojima je sjedio, jeo, pio i gostio se, zaklinjao se i krstio u Manastiru, a sada je „ateista“!?

Kako takvom (sa)ostal(n)om političaru, naučniku i književniku vjerovati? A gdje su nevine mlade žrtve, crnogorski vojnici, koji su izginuli na ratištu? Da li su njegovi politički govori i stihovi bili podsticaj za uzaludne žrtve? Da li je roditeljima i majkama poginulih sinova izjavio saučešće, lično otišao u njihove domove i zatražio oprost? A danas od svega N. Kilibarda vrši otklon i kazuje da je to bila njegova „zabluda“ svjesno i nesvjesno, namjerno i nenamjerno, pragmatički i samostalno uz svesrdnu pomoć jednog stranog ambasadora!

Dokle tako čovječe, ako se uopšte možeš uporediti sa ljudskim bićem, poslije svega što si činio? Da li imaš ljudskih obzira i dokle sežu tvoje političke „zablude i snovi“? Ućuti već jednom i ne dijeli moralne lekcije, jer ti najmanje imaš na to prava da podsjećaš nekoga šta je ko, kada i gdje govorio. Baci sve „u zaborav“, utihni već jednom ili ćemo te podsjećati na ne tako davna tvoja djela, govore, izjave, tumačenja, snove i zablude.

Svi oni koji takvog (sam)ostal(n)og političara N. Kilibardu podržavaju i protežiraju na tv ekranima, dovode kao „gosta“ da nam pametuje i dijeli lekcije o moralu i iz istorije bliske ili daleke prošlosti, oni ga prihvataju i medijski plasiraju tražeći od njega komentar kao reper njegovog i njihovog moralnog i političkog lika. Oni koji ga na tv-u održavaju, dajući mu medijski prostor da zanoveta i podsjeća nekoga na izjave, isti su kao i on. Ista je to kuhinja onih koji su kuhali nekada i ne tako davno sve ono što nam se (iz)dešavalo, a danas spremaju nova jela sa istim političkim kuvarima, iz istoga su političkog lonca i istoga menia-jelovnika generacije „mladi, lijepi i (još) pametni“, zaboravljajući svoju i njihovu političku prošlost.

Da li još uvijek sanja snove o „srpskom Dubrovniku“ i da li će stolovati uskoro u njemu kao prestonici „Dubrovačke republike“? Da li bi mu danas bilo malo „Dušanovo carstvo“? Da li je još sanjar ili za(b)luđeli političar, kritičar ili udvorica, političar, lider, diplomata, samo ne pjesnik i državnik? Čuči li još uvijek na političkom startu ili se već uveliko batrga u sopstvenom političkom blatu? Da li je i danas padobranac bez padobrana i osvetnik „sa kamom“ ili olovkom u rukama kao „oružjem“ sa kojim će brisati ono što se izbrisati sa njega ne može? Političke maske su njegovo nadahnuće i životni moto.

Novak Kilibarda je „moralna vertikala“ i paradigma političkog miljea današnje Crne Gore, nezavisne, demokratske, „ekonomski prosperitetne“, sa evropskim prosijekom potpuno privatizovane, transparentno tranzicione i, naravno, da se ne zaboravi ekološke države. Da li mu se može i treba vjerovati kada je od drugoga zahtijevao ili ga prozivao govoreći: „Gospodine…, prije izbora bićete dužni da orden koji ste dobili od Karadžića izvadite iz fijoke, pa ili ga stavite na prsi ili ga vratite Karadžiću, a ja orden neću vratiti koji sam dobio od Radovana Karadžića“, kliktao je starina Novak u jednoj od predizbornih kampanja? A, koliko je takvih njegovih kliktaja, makar u vremenu posljednje decenije 20. vijeka?

Mora se priznati da je bio neumoran borac za postizanje sopstvenih ciljeva i odbacivanju svoje nacionalističke prošlosti samo da ostane i opstane što duže u vlasti, sa onima protiv kojih je do juče bio oštar, uvredljiv, ciničan, zlonamjeran, upitan, proračunat, prevrtljiv, kameleonski spretan da se odmah uklopi u novu političku situaciju i bogme sebe nezasluženo uzdigne povisoko. A šta bi rekao kada bi mu tv stanice svakodnevno davale termin i priliku da govori ono što hoće: „… Ja samo mogu masi da govorim …!?

Ima li mjesta na tv stanicama za njegove „snove, zablude i ispovijesti“? Koliko mu kao „gostu“ za sve njih treba vremena? A da ga podsjetimo i na riječi: „… Ja sam dao podršku mladim i školovanim ljudima koji u metuzalemskoj pričaonici samoupravne strahovlade svježe govore i predlažu nešto novo. Učinilo mi se da će ti mladići uspješno razbijati marksističko-titoističku vlast i misao. Međutim, prevario sam se u tome što nijesam uzeo u obzir da su ti mladi ljudi pripremani u komunističkom duhu da jednoga dana zamijene te iste starce koje su i zamijenili… Ako mislite na njihovu namjeru da Crnu Goru osamostale čim mognu, onda ću vam reći da Crna Gora nikada ne može biti ono što su države tipa Lihtenštajna… Međutim, ja takvu Crnu Goru jednostavno ne mogu zamisliti…“! Da li N. Kilibarda prepoznaje svoje proročke i „mudre“ izjave, intervjue, govore i slično ili ih se uopšte ne sjeća, jer je bio u „snovima“ i „zabludi“?!

Da li N. Kilibarda može sebe danas prepoznati i negirati ili je sve bacio u „mutnu Maricu“, kako je znao ponekad reći? „… Prema tome, zaključio bih ovako: demokratska misao, iako ja nikada ne priznajem Milu Đukanoviću da je do sada bio demokrata, krenula je širokim kolosjekom. I poručujem s ovog mjesta kao Srbin iz Crne Gore i kao čovjek koji predstavlja srpsku stranku…“!!!

Sa koliko iskrenosti i sa kojim je ciljem N. Kilibarda tražio, molio Boga i ljude „…da oproste Narodnoj stranci što je učestvovala u osvajačkom ratu…“ i da li mu se u njegovim „ispovijestima“ išta može povjerovati sem da zagovara, opet zavodi, upliviše na mnoge ljude, mase da mu oproste. Nekadašnju politiku selektivnog sjećanja N. Kilibarda opet potura i prosipa preko tv ekrana i štampanih medija crnogorskoj javnosti i sa njom hoće da spere političku ljagu, i kako reče zbog učešća Narodne stranke „u osvajačkom ratu“! Da li u tim riječima i tome priznanju N. Kilibarda vidi mogućnost da dobije jednoga dana sudski poziv od državnoga tužioca ili misli da bi i drugi zajedno sa njim bili pozivani i prozivani? Da li je i to opet „iz hobija“ gospodine N. Kilibarda ili su to tvoje nove „političke vizije i iluzije“ sa kojima misliš svoju političku prošlost obesmisliti, a mase oglasiti krivim i odgovornim, jer su te „rado“ slušale?

Ostalo je Novaku Kilibardi da jasno odgovori ili negira svoje ne tako davne izjave, i naravno, orden koji je dobio da li nosi ispod zimskoga kaputa ili ga je odložio za neka druga vremena i nove političke postavke? A možda će jednoga dana on orden izvući, čisto iz prkosa i pragmatičkih razloga! Da li se N. Kilibarda sjeća svih svojih izjava i propovijedi, intervjua i govora ili je u pitanju pragmatizam „nerva“ koji ga ne da prevariti i tjera ga da se na vrijeme osigura i zaštiti od političke prošlosti iz vremena „rata za mir“?

Danas N. Kilibarda ne mitinguje, „mirno“ živi, radi, „stalni je penzioner“ i prima dobru penziju, a naravno aktivno sudjeluje na raznim skupovima gdje promoviše svoje „zablude“. Kao „gost“ na pojedinim tv stanicama u udarnim terminima zvanični je tumač sebe samoga i svih „snova i zabluda“, počevši od mladosti pa sve do njegovoga trećeg doba. Ako se ne sjeća, podsjećamo ga, takav je bio na odru svoga politički ljutog protivnika i „inovjernika“, u svojstvu zvaničkog tumača i predstavnika!

Da li je još aktivan u nastavi na visokoškolskim ustanovama privatnim ili državnim i šta o svemu studentima još ima i može da kaže i protumači kao svoje „zablude iz mladosti“ ili „snove i zablude u starosti“?

 

Podgorica, četvrtak, 10. februar 2011. godine           Dr Momčilo Dušanov Pejović,

*Zvuci sa Balkana osvajaju Ameriku, od vrha !!!*

*Zvuci sa Balkana osvajaju Ameriku, od vrha !!!*
*
*
*http://www.youtube.com/watch?v=25TdnwKwtQo*<http://www.youtube.com/watch?v=25TdnwKwtQo

КОСОВО НИЈЕ ДРЖАВА

КОСОВО НИЈЕ ДРЖАВА

Пише: адвокат мр. Горан Цветић

Након што је Међународни суд правде у јулу прошле године донео Саветодавно мишљење о  “декларацији независности” Косова, у медијима се појавило на десетине чланака који су се бавили тим питањем. Аутори су отворено и оправдано изражавали своје незадовољство и бес. Међутим,  упадљиво је да саму одлуку, као ни опречна мишљења четворице судија која су гласали против, нико није анализирао на начин који би доказао да Косово, у међународно-правном смислу, не испуњава услове државности. Елемената за такав закључак има на претек, a преговори се приближавају.

Саветодавно мишљење Међународног суда правде (МСП) од 22. јула 2010. године је срочено на такав начин да се (не)упућени читалац са правом може упитати: да ли ово мишљење представља правни акт који личи на правну “кофу” из које вода липти на све стране или је то акт који је донет да би се тумачио и у корист Србије? Вероватно да ће већина читалаца од ове две опције одмах изабрати прву. Ја се опредељујем за обе. То мишљење нити држи воду, нити се категорично може тумачити као пораз Србије каквим га неки представљају, баш зато што је неодрживо. А када се томе придодају и четири опречна мишљења судија које су гласале  против (Корома, Бенуна, Скотников и Томка), поставља се питање због чега  је наша власт тако дефитистички реаговала на ову одлуку и подлегла захтевима ЕУ који су пред њу постављени.

Јер, МСП у свом мишљењу наводи да декларацију независности нису донеле привремене институције Косова, установљене резолуцијом Савета безбедности УН 1244. Ту декларацију је донело 109 особа која себе називају “изабраним представницима народа Косова.” и то делајући ван правног поретка установљеног резолуцијом 1244. Тако нам каже МСП. Одиста, како Косово може бити независна држава када се ни не зна у ком капацитету су делала лица која су објавила његову “независност”? МСП каже да та лица нису ни косовска скупштина. Па ко је то онда? Кога су то државе које су признале Косово уопште признале? У свом опречном мишљењу марокански судија Бенуна као мантру понавља, а и одговара: “сто и нешто више лица”!(1)

Тачно је да је наш правни тим пре мишљења МСП-а знао за постојање Саветодавног мишљења Врховног суда Канаде по питању евентуалне сецесије Квебека. Такође му је био познат начин на који је питање у том случају било срочено, како то наводе критичари формулације нашег питања МСП-у. Нисам адвокат нашег правног тима. Али, руку на срце, пре него што се МСП огласио, нисам приметио да је и један правни стручњак сматрао да је наше питање такво да га искусне судије МСП-а не би могле правно идентификовати или ваљано реформулисати. Јер, оне имају и право да га реформулишу, не мењајући суштину, да би се дошло до задовољавајућег одговора. И у том смислу, судија Бенуна поставља круцијално питање: да ли је могуће да судије МСП-а нису схватиле оно што их је питало 77 чланица Генералне скупштине УН? Званично, МСП-у се са питањем обратила ГС УН, усвојивши српски предлог. Или другим речима, пита се часни судија Бенуна, да ли је баш могуће да ни једна од ових земаља чланица ГС УН није правилно схватила шта значи питање које је постављено МСП-у!? Пре ће бити да смо суочени са ситуацијом у којој се правни формализам користи за давање бесмисленог мишљења у којем се судије претварају у хохштаплере који “не разумеју” чему води декларација независности и који су њени ефекти по суверенитет једне земље. И док строго формално тумаче наше питање, судије МСП-а дају одговор на питање које им уопште није постављено.

Јер, круцијално, питање суду је било “да ли је декларација независности привремених институција самоуправе  Косова у складу са међународним правом”? И исто тако круцијално, МСП је дао одговор који нема везе са питањем! Навео је да декларацију независности нису донеле привремене институције Приштине већ “сто или нешто више лица”. Стога, Косово није држава. И зато су са правом четири супротстављене судије, у својим опречним мишљењима, навеле и да је МСП морао одбити да да одговор на постављено питање пошто је питаље било о легалности декларације привремених институција Приштине, а не неког другог.

Дакле, независност од Србије је објавило 100 и нешто више лица. Истовремено, МСП наводи да је резолуција 1244 и даље на снази, али да су наведена лица делала мимо правног режима установљеног том резолуцијом. МСП такође наводи да се не бави питањем да ли Косово испуњава услове за постојање као држава, нити да ли су признања Косова легална и да ли прозводе правно дејство. Па зашто су се у светлу оваквих “интелектуалних конструкција”, како их назива потпредседник суда Томка из Словачке (2), наше власти толико уплашиле и доживеле мишљење МСП-а као пораз због кога морају да убаце кљун под крило као кокошка у сутон?

Да, тачно је да у међународном праву нема ничега што спречава 100 и нешто лица  да прогласе независност Вождовца од Србије. Правни ефекат такве декларације и не би био много другачији од косовске декларације. Не чуди да су после мишљења МСП-а били одиста одушевљени косовски Албанци, али да нашу власт тим несувислим мишљењем толико преплашише Вестервеле, Ештонова, Клинтонова и остали, заиста је за чуђење. За чуђење је и да се после тог мишљења није стало на лопту, урадила једна озбиљна међународно-правна анализа која би била презентирана јавности у виду огласа у свим медијима, а тек затим вукли даљи потези. Уместо тога, наша скупштина, пуна “међународних правника”, је одмах усвојила једну резолуцију, затим ју је власт изменила па је на Ист Ривер неовлашћено од скупштине однела другу. Одиста, када се чита мишљење МСП-а, иако је неповољно по нас,  стиче се утисак да би од њега зазирали само правници перо-лаке категорије. Слика колико то мишљење има ауторитета у свету је чињеница да је након његовог доношења свега пет држава признало Косово. Гвинеја Бисао, на пример, после посете Беџета Пацолија. Губитак ауторитета МСП-а овим мишљењем је огроман, то мишљење је вероватно једна од најлошијих одлука МСП-а икада, али то не значи да из њега не требамо извући оно што нама одговара. А тога има баш зато што у свакој судској одлуци које је урађена под спољним утицајем увек морају постојати гротескне нелогичности.

Никада нисам могао замислити да ће МСП пасти на тако ниске гране као што је то учинио овим мишљењем. МСП не само да је изменио наше питање, што потврђује и судија Корома из Сијера Леонеа у свом опречном мишљењу; тај суд је одбио да се изјасни да ли Косово као ентитет поседује елементе државности да би уопште могао бити независан и као такав признат. То је намерно учињено баш да се не би обесмислила признања Косова. Јер, сваком разумном је јасно да декларација независности води ка – независности, сецесији. Ако је наше питање било да ли је декларација независности у складу са међународним правом, онда се може извући закључак да је МСП морао размотрити и питање легитимитета ентитета који очигледно жели да постане независтан. Према Конвенцији о правима и дужностима држава из Монтевидеа из 1933. године, која представља чврсто установљене принципе међународног права, једна територија се може сматрати државом уколико има 1) стално становништво, 2) дефинисану територију, 3) владу која врши власт над њима, као и 4) капацитет да одржава међународне односе. Има ли у мишљењу МСП-а нечега што указује да Косово не испуњава те услове? Има.

У свом чланку “Србија пред Међународним судом правде”(3), објављеном пре мишљења МСП-а, сугерисао сам да наш правни тим мора чврсто инсистирати да Косово не задовољава наведене међународно-правне услове за постојање као држава. Наш тим, на жалост, то није урадио. А да јесте, готово би у потпуности онемогућио МСП да у свом мишљењу изнесе став да је независност Косова прогласило 109 лица за које није јасно у ком су капацитету то учинила. Та лица не представљају ни један орган Косова и свакако не задовољавају услове које предвиђа Конвенција о правима и дужностима држава из Монтевидеа. Из мишљења суда уопште није јасно какве државотворне функције она имају и којим органима “државе” управљају.

Будући да је МСП навео да је 1244 и даље на снази, то значи и да су акти Специјалног изасланика Генералног секретара УН за Косово и даље – на снази. Један од таквих аката је и Уставни оквир који предвиђа да су сви међународни односи Косова у надлежности Специјалног изасланика и то: закључење уговора са државама и међународним организацијама који се тичу резолуције 1244, као и спољни односи, како са државама тако и међународним организацијама. Дакле, Косово не испуњава елементе државности како их формулише конвенција из Монтевидеа. Када томе додамо да је Специјални изасланик УН  25. јула 1999. године донео регулативу 1999/1 по којој је “сва законодавна и извршна власт, укључујући управу над правосуђем, у рукама Специјалног изасланика”, онда је јасно да Косово није држава у међународно-правном смислу. Баш зато МСП жели да избегне ове чињенице гротескно наводећи да “сто и нешто лица” која су објавила независност нису делала у правним оквирима исцртаним резолуцијом 1244. Тако је МСП створио правно шизофрену ситуацију на КиМ: са једне стране постоје привремене институције Приштине које нису прогласиле независност и, са друге, “сто и нешто лица” која јесу. Можда међу тим лицима има и оних који су трговали људским органима. Стога, Србија може и мора преговарати искључиво са представницима привремених институција Косова које, по МСП-у,  НИСУ прогласиле независност.

Опречно мишљење судије Короме би потписао сваки само-поштујући међународни правник.(4) Он  истиче чињеницу да је МСП прогласио 1244 као lex specialis у конкретном случају. Будући да је то обавезујућа резолуција Савета безбедности УН, то истовремено значи да косовска декларација независности није у складу са међународни правом пошто води сецесији Косова од Србије, што 1244 не предвиђа. Управо супротно, та резолуција штити територијални интегритет Србије. Судије Бенуна, Скотников из Русије и Томка су такође у тој равни размишљања. Они  још додају да је МСП морао одбити да да мишљење пошто Генерална скупштина није главни орган који се бави питањем Косова(5). Тај орган је Савет безбедности УН, па је МСП могао дати мишљење само у случају да се суду обратио тај орган. У погледу Ахтисаријевог плана на којем је косовска декларација базирана, при чему није усвојена ни у једном међународном телу ни потписана од Србије, судија Бенуна бескомпромисно наводи да “Ахтисаријев план обавезује искључиво свог аутора”. Читалац опречних мишљења ових судија стиче утисак да су она написана у циљу очувања кредибилитета МСП-а за који сматрају да је опасно пољуљан ставом већине; читана заједно она одају утисак сихронизованог деловања у том правцу. У њима се може пронаћи и зрнце спрдње са новозеландским судијом Китом (Keith) који, прво, гласа да МСП не треба да да мишљење пошто питање није дошло из Савета безбедности, “али ипак гласа за мишљење због свега изнетог у њему”!?

Саветодавна мишљења нису обавезујућа, али, генерално говорећи, имају тежину због ауторитета МСП-а. Ово мишљење то – нема. Мора бити да су представници министарстава иностраних послова многих земаља ово мишљење читали са чуђењем и подигнутих обрва. Стога и није уследио талас признања Косова након ставова који је изнео МСП, а који и не дају одговор на постављено питање. Наше власти ово мишљење управо зато морају третирати као необавезујуће и морају пажљиво у будућим преговорима избећи било кога од “сто и нешто лица” која су прогласила независност. Статус у коме су она делала није јасан, али њихова имена нису тајна. Сем тога, неки од тих људи су можда учествовали у трговини органима. Можда су имали и нешто са ужасним догађајима у Клечкој. Али, тешко да ће наше власти бити пажљиве и паметно одлучити да морају искључиво преговарати са представницима званичних, на основу 1244, установљених привремених институција које нису прогласиле независност Косова. Можда се то не свиди некоме из ЕУ или САД ко управо жели да наше власти упадну у ту клопку!

У први мах, након мишљења МСП-а стекао се утисак да разговори о статусу нису могући. То пре свега због тога што косовски Албанци о томе не желе да разговарају, позивајући се на МСП. И Парламентарна скупштина Савета Европе је недавно издала препоруку у том правцу. Међутим, ни та препорука није обавезујућа. Али, постоји једна искра која ће, вероватно, разговоре о статусу морати да распали: Косово без сагласности Србије не може постати члан УН и ни једне друге значајне међународне организације. Е, то је ситуација у којој Србија држи бич.

Када је мишљење МСП-а објављено, један од наших дежурних међународних правника га је за Радио Слободна Европа окарактерисао као “неки штос суда”. Затим, нешто касније је изјавио “да државе и постају независне на основу неке декларације, попут америчке декларације независности ”. Има и других покушаја, посебно у САД, да се ове две декларације поистовете. Али, то је тоталан апсурд, пре свега са историјског аспекта. Америчка декларација је донета од представника колоније која се отргла од власти британске круне, при чему је у том тренутку у САД било 500.000 афричких робова, довежених бродовима у најнехуманијим условима. То би у данашњем свету било означено као ситуација “која згражава савест човечанства”. У таквој ситуацији независност данас не би била могућа. При томе, америчка декларација наводи прецизне притужбе на рачун британске круне, а по међународном праву, колонија може  постати независна. Косово, пак, није колонија. Косовска декларација је базирана на Ахтисаријевом плану који обавезује само тог Финца, при чему не наводи конкретне разлоге за своје постојање. У њој се изражава захвалност НАТО алијанси, али нема притужби на рачун Србије, “те је она пре акт зависности, а не независности”, како то наводе Ерик Гринависки и Харис Милонис са америчког Џорџ Вашингтон универзитета(6). Ове две декларације само повезује чињеница да су и косовски Албанци чинили злочине који згражавају савест човечанства, тргујући људским органима, спаљујући људе у Клечкој и рушећи наше светиње.

Након мишљења МСП-а, у нашој јавности је завладао песимизам који је и оправдан, пре свега због неправичности те одлуке. Било је и навода да би тужбе против земаља које су признале Косово биле још већа грешка. Да ли би? То нико са сигурношћу не може рећи. Једна од првих земаља која је признала Косово, а признаје надлежност МСП-а, био је Сенегал. Био је то идеалан кандидат за тужбу. Проф. Томас Флајнер из Швајцарске је упорно понављао да је тужба против макар једне земље неопходна. Том тужбом ми не бисмо питали МСП да ли је нешто у “складу са међународним правом”, већ apriori тврдили да није, пошто 1244 гарантује наш суверенитет.  Тврдили бисмо, између осталог, да су те земље признањем повредиле наш територијални интегритет, да Косово не испуњава услове државности, да је међународно право повређено. Ово стога и што је са 1244 Савет безбедности створио правни режим, обавезујући за све државе, којим је искључиво за себе резервисао улогу тела које ће донети коначну одлуку по питању статуса и који искључује једнострано нарушавање територијалног интегритета Србије. Дакле, имали бисмо проактивну улогу. А како би МСП одлучио? Ко зна. На реду је Хрватска…

МСП нас је саплео, пали смо, али сада треба устати. Државност Косова је нешто што за сада – не постоји. То лепо каже судија Бенуна завршававајући своје опречно мишљење о косовској декларацији, мишљењу суда и штитећи међународно право: “Такве декларације нису ништа до пена на плими времена; оне не могу учинити да прошлост буде заборављена, нити да будућност буде изграђена на делићима садашњости”.

(1) http://www.icj-cij.org/docket/files/141/15999.pdf <http://www.icj-cij.org/docket/files/141/15999.pdf>   “Суштински, Генерална скупштина не очекује од Суда да га снабде правним мишљењем о питању које му није ни поставила, тј. о  декларацији сто и нешто више лица, неповезаних са Уједињеним нацијама”. Опречно мишљење судије Бенуне, параграф 32.

(2) http://www.icj-cij.org/docket/files/141/15989.pdf <http://www.icj-cij.org/docket/files/141/15989.pdf>

(3)http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/srbija-pred-medjunarodnim-sudom-pravde.html <http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/srbija-pred-medjunarodnim-sudom-pravde.html>

(4) http://www.icj-cij.org/docket/files/141/15991.pdf <http://www.icj-cij.org/docket/files/141/16001.pdf>

(5) http://www.icj-cij.org/docket/files/141/16001.pdf <http://www.icj-cij.org/docket/files/141/16001.pdf>

(6) http://www.transconflict.com/2011/02/kosovo-a-declaration-of-dependence-022/ <http://www.transconflict.com/2011/02/kosovo-a-declaration-of-dependence-022/>

knjizevno vece

knjizevno vece
Zorica Sentic
zajedno sa mladim piscem Bojanom Miticem
u petak u Vranju
11.02.2011. god. u 18h u
caffe bilijar DARKWOOD
preko puta gradskog parka
ul.Zmaj Jove broj 28

šta su rekli  drugi http://darujmorec.blog.rs/blog/darujmorec/poetski-trenuci/2008/11/08/ut2jnv2

o Ugasi TisinU http://darujmorec.blog.rs/blog/darujmorec/ko-je-zorica-sentic

Zorica Sentic
http://darujmorec.blog.rs/
„i ko ne traži nađe… treba malo više vremena…

POZIVNICA-Srpska knjizevna radionica organizuje autorsko vece pesnikinje Vere Dzambasevic

Postovani,

Srpska knjizevna radionica organizuje autorsko vece pesnikinje Vere Dzambasevic.
Druzenje uz stihove ce se odrzati u petak, 11.02.2011. u Frankfurtu, Arnsburgerstr.24 ,Saalbau Bornheim, Raum 3 sa pocetkom u 19:30 h.

Dobro dosli!

Momo Kapor: Šatroperamikalaza

 

Momo Kapor: šatroperamikalaza

Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori ¹est jezika obièno mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji.
Tamo čeznu za takvima! Ja, lično, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nadjem reči koje su mi potrebne za sva čuda koja nam se dogadjaju.

Još u gimnaziji, redovno sam išao na popravne ispite iz francuskog, ruskog i srpske gramatike.


Nikako da uhvatim jedno slobodno popodne i naučim taj engleski!
Jedna nadobudna dama u nekom otmenom diplomatskom društvu pokušala je da me uvredi:

„Kako nam to, vi, otkrivate Ameriku u svojim knjigama, a ne znate engleski?“- pitala me je.
„Gospodjo“, kazao sam, „Kolumbo je, takodje, otkrio Ameriku, a nije znao ni reči engleskog!“


Siroti naši prevodioci! Koliko li je tek njima teško kada pokušaju da prevedu neprevodivo. Piše mi jedan iz Amerike:
„U vašoj priči, koju upravo prevodim, postoje neki nejasni izrazi, pa vas molim da mi ih objasnite.

Pi¹ete da je to ko¹talo kao /kajgana svetog Petra . /Odakle znate da je sv. Petar jeo omlete?
Ako je, pak, jeo, koliko je mogla da košta ta kajgana kada je toliko skupa? Od koliko jaja? U kojoj valuti je plaæena? Da li bih taj izraz mogao da prevedem kao: */St.Peter’s scrambled eggs?/*


Kada smo kod jaja, kod vas sam pronašao izraz /jaje na oko/? Šta je to? */Egg on eye/*? Zasto bi neko stavio jaje na oko? Da se možda, kod vas očna oboljenja ne leče jajima? Unapred zahvalan itd.“
Jedan drugi me pita u pismu, šta to znači da je malisan bio /“pljunuti otac“/? Ko mu je i zasto ispljuvao tatu? Da li se kod nas pljuju očevi i kojom prilikom?


Zanima ga, takodje, izraz /“buni se k’o Grk u apsu“ /Zbog čega je taj Grk zatvoren kod nas i zašto je protestovao? I kako je, uopšte, moguće da nekome /“padne sekira u med“/? Otkud sekira u medu? Zar se med ne čuva u teglama ili zatvorenim posudama?

Sa izrazom /“spava k’o zaklan“,/ imao sam najviše neprilika. Kako prevesti na civilizovani jezik, da neko tako dobro i slatko spava, kao da su ga preklali? Da li smo se kroz istoriju toliko dugo klali da nam je pokolj već ušao u metaforične snove?

No, najviše pitanja dobio sam u vezi sa poetskom slikom da je jedan tip /“prdnuo u čabar“,/ to jest, čabrirao, što je potpuno neprevodivo ni na kakav jezik! Mada je i to teško, čovek bi, ipak, lakše mogao da objasni kakav je neko, koga zovu /“mrtvo puvalo“/ (mrtav a pu¹e) ali kako objasniti tipièan beogradski izraz koji ima toliko skrivenih značenja, a ne znaèi ništa – /landara pišore/! Ili kada je neko pomalo bleskast, pa ga zovu /indi-mindi-saja-paja/? Da ne pominjem stari izraz: /šatro, Pera,
Mika, Laza/!


Prevodioce zanima još i to zašto su za nas toliko udaljena baš /španska sela/ (To su za mene španska sela), kad ima mnogo udaljenijih, kao što su, na primer, novozelandska ili peruanska?
Dobro je da se nisu setili da me pitaju ¹ta znaèi /rasturi ga k’o Bugarin æurku/ i zbog èega se neko /smeje k’o lud na bra¹no/? ©ta ima sme¹no u bra¹nu? Da li kod vas u pekarama rade ludaci?


Ipak lak¹e mi je da odgovoroim na pitanje o reèima i izrazima nego o stvarima u ovoj zemlji koje ni ja, zaista, ne umem da objasnim.
Ukratko, da se poslužim rečima jedne novokomponovane pesme:
/Ne plači mi na kućnome pragu/
/Da mi vrata ne povuku vlagu./