OVO JE MLADI SRPSKI GENIJE! Stvorio napravu koja će spašavati milione života! (FOTO)

SRBIJA

OVO JE MLADI SRPSKI GENIJE! Stvorio napravu koja će spašavati milione života! (FOTO)

http://www.facebook.com/plugins/likebox.php?href=https://www.facebook.com/pages/Dnevners/285026438313323?fref=ts;width=292&height=62&colorscheme=light&show_faces=false&border_color&stream=false&header=true&appId=573390072709785

Podelite sa prijateljima:Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone

genije

Stefan Velja, mladi pronalazač iz Novog Sada, uspeo je sa samo 18 godina da osmisli izum koji otklanja tromb iz ljudskog organizma i osvoji prvo mesto, zlatnu medalju i orden na festivalu pronalazaka „Eureka“ u Briselu

Mladi pronalazač, Stefan Velja, oduševio je svet i Srbiju svojim dostignućem sa samo 18 godina.Naprava koju je patentirao za razbijanje tromba u organizmu osvojila je prvo mesto i zlatnu medalju i orden na festivalu pronalazaka “Eureka” u Briselu.

On je pobedio je u žestokoj konkurenciji više od 40 inovatora u oblasti zaštite zdravlja. Stefanov pronalazak je veličine stenta, ima električni čip, a sama osnova je od plastike, dok je mreža od legure nitanola.

Ovaj mladi Novosađanin i maturant gimnazije “Jovan Jovanović Zmaj”, skromno govori o svojim dostignućima, ali i planovima za budućnost. On je učestvovao na mnogim takmičenjima do sad i osvajao vredne nagrade, a kako kaže prirodne nauke, naročito fizika je ono što ga je oduvek zanimalo.

Pored nauke, bavi se i muzikom , svira klavir i gitaru, igra tenis i bridž i kako kaže za sve ima vremena. Kada su u pitanju njegove lične ambicije, motivacija i disciplina u radu, kaže da je spreman sam da se gura kroz život i da se trudi.

Foto: Telegraf.rs

Kako si došao na ideju za ovaj pronalazak?

– Sama ideja za uređaj mi je sinula kada sam se prijavljivao za jedan naučni kamp u Finskoj. Tada je trebalo nešto da prijavimo kao ideju. Imao sam period kada nisam mogao ništa pametno da smislim, ali kroz jedan razgovor sa roditeljima spomenuli smo tromb koji je otac tada imao u nozi.Ubrzo mi se sklopila ideja u glavi i znao sam šta želim da uradim.

Na koji način bi taj uređaj funkcionisao i kako bi izgledao?

– Što se tiče samih detalja u to ne bih smeo da zalazim, ali ovako okvirno to je jedna mala naprava koja bi se na isti način kao stent ubacivala u organizam i dok je tamo ona se fiksira u neki krvini sud.Cilj joj je da zaštiti vitalne organe od štete koju tromb može da napravi tako što uđe i zapuši krvni sud.

Kada tromb naleti na napravu ona ga fizičkim putem zaustavi, nakon toga se pokrene mehanizam koji će hemijski i lokalno da ga razradi. Korisnik sve vreme ima podatak o tome šta se dešava u napravi .Da li treba da se poseti lekara, da li ima neke opasnosti ili ne i najbitnije ne remeti ni na koji način korisnikov svakodnevni život.

Da li su ti se javljali možda neki klijanti za otkup tvog patenta posle pobede i svega?

– Za otkup mi se još uvek niko nije javljao. Međutim zvali su me da popričamo i razgovaramo o izumu i o svemu što sam zamislio. Nadam se da će od tih razgovora nešto da se realizuje i da će biti nešto od toga.

Foto: Telegraf.rs

U Briselu si dobio prvu nagradu, da li je postojao način da odeš lično po nju?

 – Nisam, nažalost išao. Nisam imao finansije da otputujem tamo jer je sama kotizacija veoma skupa 7600 evra. Putni troškovi bi bili previsoki jer je Brisel sam po sebi izuzetno skup grad. Te tako, let, smeštaj, hrana i sve ostalo što bi morao da platim bi bilo previše.

Kakvu ulogu je imala tvoja porodica u svemu?

– Veoma veliku uglogu je moja porodica imala, već od samog početka kada su me podržavali u toj ideji. Od malih nogu kada su me podržavali u mom interesovanju za prirodne nauke, pa i za ovu ideju. Maksimalno su se zalagali za mene, počev od finansija pa do podrške i same pomoći oko nalaženja ljudi sa kojima bih mogao da se kosultujem sa ljudima iz polja medicine, jer mi to nije bila bliska oblast. Majka je dizajnirala veći deo plakata i postera. Ja sam joj samo objasnio šta treba da bude na njemu , na čemu je akcenat, ona je sve ostalo uradila.

Foto: Printscreen/Facebook/Stefan Velja

Zašto ne planiraš da nastaviš studije u Srbiji?

– Ako bih mogao mislim da bih izabrao da studiram u insotranstvu, jer su uslovi dosta bolji. Mislim da bi mi samo studiranje u inostranstvu, pored znanja više pomoglo da dalje nastavim neke studije ili da nađem zaposlenje ili slično. Mlad sam još uvek i znam da će mi nedostajati stvari koje imam ovde prijatelji, porodica i lagodan način života kada ne moram da brinem da li će mi nešto biti skuvano, opravno i slično. Ali, snaći ću se i što se toga tiče i u inostranstvu, moraću pre ili kasnije a i znanje koje ću dobiti je mnogo veće.

Koji fakultet bi upisao?

Konkurisao sam za Kembridž i sada zavise da li će me primiti ili ne. Takođe, imam opciju da studiram u Helsinkiju , tamo su me pozvali nakon što sam učestvovao na njihovom kampu. Ako ništa od toga se ne realizuje, ostao bih ovde na PMF-u u Novom Sadu.

Koliko je teško po tvom mišljenju uspeti u Srbiji kao mlad čovek?

– Meni je najvažnije da na pošten način ispunim sebi ciljeve koja sam zacrtao. To bi značilo da i doktoriram. Voleo bih da živim život kakav želim, da se bavim prirodnim naukama, konkretno fizikom najverovatnije, da imam vremena za svoje hobije kao što su muzika, sport ,da osnujem porodicu. Možda sam ja to sve prerano zamislio, ali nađem vrmena i da maštam. I naravno, kada su finansije u pitanju voleo bih da priuštim svojoj porodici život kakav mislim da zaslužuju. To je za mene uspeh. Nažalost, mislim da je u Srbiji to danas teško izvodljivo i da što se toga tiče, mislim da bi bilo bolje da se za početak školujem u inostranstvu. A kasnije, ja se iskreno nadam da će uslovi biti takvi da ću ja moći da se vratim u Srbiju i da tu živim kasnije.

Foto: Printscreen/Facebook/Stefan Velja

Da li imaš neku poruku za svoje vršnjake i za sve mlade ljude u Srbiji?

 – Pre svega, mislim da svako treba dobro da razmisli koji fakultet želi da upiše. Bitno je pronaći kompromis između toga što vole i onoga što će im u životu biti korisno, od čega će moći da žive. Ne bojte se da razmišljate kreativno i otvoreno, jer mislim da svako ko je nešto više u životu postigao je u suštini radio nešto konvencionalno i nešto što sem njega niko ranije nije i za to prvenstven treba imati hrabrosti i ne plašiti se upuštanja u tako neka razmišljanja.

(M. Č. /Telegraf.rs)

Podelite sa prijateljima
Werbeanzeigen

HVATAO SAM NAJVEĆEG KRVNIKA SRBA, A DRAŽINI ČETNICI SU MI UBILI OCA: Ispovest najstarijeg živog narodnog heroja

HVATAO SAM NAJVEĆEG KRVNIKA SRBA, A DRAŽINI ČETNICI SU MI UBILI OCA: Ispovest najstarijeg živog narodnog heroja (FOTO)

– Mog oca ubili su četnici, kada se vraćao kući posle Kolašinske skupštine 1943. godine. Tako da mi je neshvatljivo da je rehabilitovan četnički komandant – kaže sa tugom Velimir Radičević

Velimir Veco Radičević, narodni heroj, star 102. godine

Foto: Milena Đorđević

Posle Sutjeske, bitke koja mu je bila najteža, nije ni sanjao da će dostići tako duboku starost, kaže Velimir Radičević Veco, najstariji živi narodni heroj koji je pre samo dve nedelje napunio 101 godinu!

pročitaj još

  • NAJVEĆA TAJNA DRAŽE MIHAILOVIĆA: Đeneralov najbliži saradnik bio je STALJINOV ŠPIJUN!

    27. Jun 2015.
  • CRNOGORCI UVELI KAZNU OD 300 EVRA ZA SRPSKE TURISTE: Ko nema pare da plati, NEĆE MOĆI DA SE VRATI U SRBIJU!

    27. Jun 2015.
  • SMRT TERORISTE iz Tunisa uhvaćena na video snimku! (VIDEO)

    27. Jun 2015.

Posle njegove male dremke ugostio nas je u svom domu na Vračaru gde su bili i njegov sin Vladimir i njegova ćerka Olga koji veoma pažljivo vode brigu o njemu.

Eh, ko bi se nadao da ću doživeti stotu, a kamoli da ću zagaziti i u 102. godinu života, ali eto… – sa osmehom na licu rekao je Velimir.

Udobno smo se smestili u dnevnoj sobi njegovog doma i počeli priču sa drugom Vecom koji je sada pukovnik u penziji.

Rođen je 14. juna 1914. godine u u Goričanima kod Podgorice, u seljačkoj porodici. Osnovnu školu završio je u svom selu, a pet razreda gimnazije u Podgorici, posle čega se vratio u selo i do Drugog svetskog rata se uglavnom bavio zemljoradnjom.

Foto: Milena Đorđević

Posle odsluženja vojnog roka, sredinom 1936. godine bio je primljen za člana Komunističke partije Jugoslavije. Nekoliko meseci kasnije, postao je sekretar ćelije KPJ u svom selu i član opštinskog partijskog biroa.

Krajem 1937. godine, postao je član komisije za rad s omladinom pri Pokrajinskom komitetu KPJ za Crnu Goru i Boku. Sledeće godine, postao je član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a. Istovremeno je bio i član Sreskog komiteta SKOJ-a Podgorica, a posebno je rukovodio organizacijom SKOJ-a u Zeti.

Aprila 1937. godine, pokušao je da se sa grupom drugova prebaci u Španiju, ali ga je policija u Sutomoru uhvatila. Nekoliko je puta bio hapšen, a jednom je zbog svoje komunističke delatnosti bio izveden pred Vojni sud.

Pred rat, tačnije na leto 27. marta 1941. godine bio je zatvoren u logoru u Smederevskoj Palanci.

Poslat sam u logor na prisilni rad. Komanda logora tada bila je žandarmerija. Šta da vam kažem, bili su to teški trenuci u mom životu – kaže Velimir.

NA SLICI: Velimir Radičević u koncetracionom logoru u Smederevskoj Palanci 1941. godine

Foto: Privatna arhiva

Posle okupacije Jugoslavije 1941. godine, učestvovao je u pripremama KPJ za oružani ustanak, prikupljavši oružje i municiju, učestvovao je i u formiranju oružanih grupa po selima. U Pljevaljskoj bici, 1. decembra 1941, učestvovao je kao bombaš.

Tokom prve polovine 1943. godine, učestvovao je u mnogim borbama Pete proleterske brigade, poput borbi na Treskavici, oko Gornjeg Vakufa, na Torlakovcu, u Novom Šeheru, Tešnju, Prozoru, Konjicu, Nevesinju, Javorku i Bioču.

Bitka na Sutjesci bila je najteža. Odvijala se u kanjonu reke Sutjeske i bilo je stvarno strašno. Iz te bitke izašli smo kao pobednici, ali je na žalost ljudski gubitak bio veoma veliki – priča Veco.

NA SLICI: Velimir Radičević i Milan Krdžić. Bili su veliki prijatelji. Fotografija je nastala 1945. godine.

Foto: Privatna arhiva

Jedan od najtežih stvari u životu koja mu je pala jeste smrt njegovog brata.

– Rođeni brat Dušan mi je poginuo posle bombardovanja Konjica. poslednji put sam ga video u bolnici u Donjem Vakufu. Šteta, bio je tako mlad – sa tugom priča Velimir.

Velimir je učestvovao i u hvatanju odbeglih ustaških zločinaca Ljubo Miloša, Ante Vrbana i Božidara Kavrana. Ukratko nam je opisao kako se to desilo.

Presreli smo ustašama kurira i naterali ga da nam kaže podatke. Zatim smo Ljubi Milošu zakazali sastanak na teritoriji Jugoslavije. Zahvaljujući hapšenju Ljube Miloša i Ante Vrbana uhapsili smo i Božidara Kavrana – kaže Radičević.

U razmaku od 1947. do 1948. godine sva trojica su pogubljeni.

NA SLICI: Poleđina jedne njegove slike iz 1945. godine

Foto: Privatna arhiva

Pitali smo ga i šta misli o Draži Mihailoviću i njegovoj nedavnoj rehabilitaciji.

Ma kakvi! Uopšte se ne slažem sa tim. Mog oca Vasilija ubili su četnici. Kada su se vraćali posle Kolašinske skupštine 1943. godine, njih nekoliko među kojima je bio i moj otac presreli su ih četnici i prebili ih, a zatim su ih streljali. To je bilo veoma bolno za mene i ceo život nosim ogromnu ranu na duši zbog svega toga. Zbog toga mi je neshvatljivo da je rehabilitovan četnički komandant – priča sa tugom Velimir.

U njihovu čast u mestu Maslina, u Crnoj Gori, postoji spomen ploča sa imenima stradalih, gde je upisano i ime njegovog oca Vasilija.

Velimir je nosilac Partizanske spomenice iz 1941. godine, a odlikovan je i Ordenom Narodnog heroja 10. jula 1953. godine.

Foto: Milena Đorđević

Ambasador Rusije Aleksandar Čepurin uručio mu je jubilarnu medalju “Sedamdeset godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu 1941–1945″, u sećanje na doprinos u borbi protiv fašizma, a naročito učešće u bitkama na Sutjesci, Neretvi i operaciji oslobađanja Knina.

Bio je prvi predsednik Planinarskog društva “Kopaonik” , najvećeg planinarskog društva u Srbiji.  Njegova unuka, Maja Nikolić nasledila je ljubav prema planinarenju i postala uspešan osvajač mnogih vrhova po svetu.  Između ostlih osvajala je vrhove Akonkagva u Južnoj Americi, Monblan, Kilimandžaro, Mekinli.

Velimir svoje penzionerske dane provodi u svom domu u Beogradu. Voli da šeta po kraju, najviše do Crvenog Krsta, do muzeja “Nikole Tesle”, Miročkom ulicom.

Do pre par godina okupljao se sa svojih troje prijatelja u hotelu “Slavija”. To su bili sve generali u penziji. Međutim, u međuvremenu svi su preminuli. Društvo mu je mnogo značilo i sada mu to baš nedostaje. Naročito mu fali supruga Kristina koja je preminula pre šest godina – kaže njegov sin Vladimir.

Foto: Milena Đorđević

Posle završenog razgovora pitali smo Velimira da li se umorio rekao je da jeste malo ali da uvek koliko god je u njegovoj moći izađe svima u susret.

Iz njegovog doma nismo mogli da odemo a da ne nazdravimo uz jednu “lozu”. To je omiljena rakija Radičevićevih uz koju proslavljaju mnoge važne događaje u njihovoj porodici, ali i toplo dočekuju goste. U ovom slučaju to je bila ekipa Telegrafa.

Uz neobavezno ćaskanje i rakiju gledali smo Velimirove slike i prepričavali najvažnije detalje iz života njegove porodice. Slike koje vise na zidu i ocrtavaju prebogat život ovog narodnog, ali i porodičnog heroja služe mu da kad god baci pogled na njih shvati da je i posle dobrih, loših i teških stvari u životu uspeo da izvede svoju porodicu na pravi put. Sada ima tu sreću i uživa u ljubavi svoje troje praunuka.

NA SLICI: Proslava Velimirovog stotog rođendana sa praunucima

Foto: Privatna arhiva

Pozdravom i dragim osmehom ispratio nas je, a zatim legao u svoj krevet i nastavio dremku koju smo mi na kratko prekinuli.

(Saša Kostić)

Video-Intervju – Sanda Rašković Ivić, Boško Obradović

https://www.youtube.com/watch?t=25&v=zildvMFuOTs