Хладни талас у српско-хрватским односима

Predgovor Dusan Nonkovic

Prvo, ako neko negog treba da tuzi zbog genocida onda to treba da uradi Srbija jer je u Hrvatskoj prije drugog svetskog rata zivelo cetiri miliona hrvata, tri miliona srba i pola miliona ostalih. Ako laze koza ne lazu rogovi! Pavelic je u svom govoru u Zagrebu pozdravio Hitlera sa recima da je on najveci sin Nemacke i da se nije moglo nista bolje desiti nemackoj do toga da je dobila ovakvog sina(pogledaj video u Glasu Dijaspore) Potom je nastalo mrcvarenje koje ni za nicim nije zaostajalo iza krstaskih ratova, kojim je decimirano srpsko stanovnistvo. To govori nemacki publicista a ne neki srbin. Taj video je prikazan na nemackoj televiziji. Ustaske horde su izvrsile i progrom u Zadru. I o tome je napisao knjigu nemacki publicista svedok dogadjaja! Jadan nam je narod i srpski i hrvatski utoliko ukoliko im nesmetano vladaju proamericki tutori! Valda zato mora Mesic za Kosova a Sutanovic za Ameriku! Dusan Nonkovic-urednik Glasa

Време је за суштински српско-хрватски дијалог уместо протоколарних, какви су били до сада, и време је да се то охрабри и подржи, а не да се спотиче, каже Милодар Пуповац

Време отопљавања: Санадер у Београду 20. марта 2009. Фото Бета

Игра топло-хладно у односима Србије и Хрватске последњих недеља је опет у „минусу”. Почело је учесталим оптужбама одлазећег председника Хрватске Стјепана Месића на рачун Републике Српске и улоге Србије у унутрашњим односима у БиХ, а наставило се прошлонедељним наступом хрватских представника пред Међународним судом правде где су не само заступали косовске Албанце него и отворили питање Војводине. Заоштравање је кулминирало Месићевом најавом да ће опроштајни сусрет са лидерима региона одржи у Призрену на православни Божић. Београд је реаговао оштро упозоривши Загреб да је закорачио у унутрашње односе Србије и да се такво мешање не може толерисати.

Аналитичари оцењују да би овај последњи хладни талас могао да потраје, јер за било какав помак у међусобном дијалогу мора се сачекати нови станар председничког дома на загребачком Пантовчаку.

„Након одласка Драгољуба Мићуновића у Загреб и доласка Ива Санадера у Београд у марту ове године, изгледало је да ће се односи вратити у нормалан дијалог у коме треба да се реши мноштво отворених питања. Позитивни моменат се изгубио након што се Међународни суд правде у Хагу огласио надлежним за случај хрватске тужбе против Србије за геноцид”, каже Милан Симурдић, председник Форума за међународне односе Европског покрета у Србији и амбасадор СРЈ и СЦГ у Загребу од 2001. до 2005. године.

Жарко Пуховски, професор загребачког Филозофског факултета, констатује да су односи Србије и Хрватске последњих година били у политичком врху бољи него што су били у социјалној реалности, захваљујући неколицини политичара, а с хрватске стране пре свега захваљујући Стипи Месићу. „И сада је дошло на наплату то што смо добијали као предност захваљујући приватним способностима и карактеристикама неких политичара, рецимо господина Месића. Исто оно што никоме није сметало када су ствари ишле јако брзо напред, захваљујући шарму, темпераменту, па онда наравно и политичкој вољи господина Месића, сада на другој страни постаје проблем”, истиче он.

Пуховски Месићев позив колегама за сусрет у Призрену доживљава као лош виц. „То би био искок као кад бих ја мог пријатеља свештеника позвао на опроштајну вечеру у јавну кућу па се чудио зашто он тај гест сматра неприкладним”, рекао је он.

Пуховски сматра да у актуелној српско-хрватској причи влада Хрватске нема никакву улогу, јер се тренутно бави другим пословима и проблемима. „У Србији је тешко схватити да је читава прича са исказима на суду у вези с Косовом била искључиво учињена зато да би се Хрватска извукла из једне неугодне ситуације у којој се нашла при кочењу њеног уласка у ЕУ. И онда наравно догодило се то да је Србија изгубљена из вида”, истиче он.

Милорад Пуповац, председник Српског народног већа у Хрватској, оцењује да у односима Хрватске и Србије доминирају четири отворена крупна питања: повратак избеглица, питање Босне и Херцеговине, питање Косова, као и питање тужбе Хрватске против Србије за геноцид, коју сматра највећим проблемом у односима две земље.

„Београд и Загреб морају уложити велике напоре да у директном дијалогу, и то тако да буду уважени интереси и погледи обе стране, а не само једне као што то сада углавном превладава, почну решавати једно по једно од ових питања. Време је за суштински српско-хрватски дијалог уместо протоколарних какви су били до сада, и време је да се то охрабри и подржи, а не да се спотиче”, истиче Пуповац.

Симурдић каже да је веома тешко рећи који ће од присутних трендова (сарадња и назадовање) надјачати. „Ово са судовима упозорава на то да би могли надјачати неспоразуми. У сваком случају, до избора председника Хрватске тешко је направити пробој у дијалогу. Уз то, председнички избори могу довести до ванредних парламентарних, а изборне године нису добре за дијалог”, оцењује он.

Б. Баковић

———————————————————–

Више се виђамо по судовима него за преговарачким столом

Питања Косова и хрватске тужбе против Србије, ако ништа друго, доводе до атмосфере у којој има више прошлости него будућности и сад смо у пат-позицији која није добра ни за кога. Када се више виђамо у судницама него за преговарачким столом, онда је тешко очекивати напредак у, рецимо, решавању питања везаних за избеглице, јер потребна је огромна вештина да се те ствари раздвоје”, каже Милан Симурдић.

———————————————————–

Месићев кабинет без коментара

На молбу „Политике” за коментар Стјепана Месића о актуелним српско-хрватским односима, као и за одговоре зашто је изабрао управо Косово за опроштај са лидерима региона и да ли одлази са функције председника Хрватске са утиском да је на истеку свог мандата допринео побољшању односа Хрватске и Србије, из његовог уреда стигао је одговор да је „становиште Републике Хрватске и председника Месића лично како према независности Косова тако и према потреби не само одржавања него и јачања добрих односа између Хрватске и Србије добро познато и нема никакве потребе за даљњим образлагањем”.

Томислав Јакић, спољнополитички саветник хрватског председника, рекао је прошле недеље за радио Слободна Европа да је после признања Косова Хрватска са своје стране учинила све да до погоршања односа са Србијом не дође, те да сумња да Месићеву посету Косову на Божић „ико нормалан може схватити као провокацију”.

———————————————————–

Неупућени кандидати

Жарко Пуховски сматра да ће за будуће односе, што се тиче хрватске стране, све зависити од тога ко ће заменити Месића. „Сви су научили да се не сме говорити у противсрпским фразама као деведесетих, али осим једног или двојице председничких кандидата, нико нема никакву идеју шта би радио са Србијом. Ако не буде изабран неко од ових који познају проблеме (као Весна Пусић која, међутим, има мале шансе), наставиће се застој”, сматра Пуховски.

[објављено: 16/12/2009]

пошаљите коментар | погледајте коментаре (0)

CALL FOR HELP to the Serbian Orthodox Diocese of Ras-Prizren and Kosovo-Metohija

15.12.2009.
Source: Diocese of Ras-Prizren and Kosovo-Metohija

CALL FOR HELP
to the Serbian Orthodox Diocese of Ras-Prizren and Kosovo-Metohija

The Diocese of Ras-Prizren and Kosovo-Metohija is forced to turn to the Serbian people in Serbia and Serbian diaspora to ask for help.
Years of living and working under existing conditions have left the Diocese drained of resources necessary for achieving its basic goals.
Assistance sent to the Diocese in the past was sufficient to meet the many needs of the Serbian people in Kosovo and Metohija and to comfort and encourage the Diocese in the performance of its Mission in spite of the enslavement, persecution and having to face daily instances of eradication of all things Serbian.
Recently, however, the situation has seriously deteriorated, while the diocesan economic strength and its ability to respond to the constantly growing needs under increasingly complex conditions is becoming weaker day by day.
The problems with which the Diocese of Ras-Prizren and Kosovo-Metohija has to deal with on a daily basis are in many ways unique. They require undertaking specific measures, assistance of experts in various areas and formation of organizations which must be able to react appropriately to ever multiplying and unexpected challenges in increasingly difficult conditions.
We have not forgotten the assistance rendered by the Serbian Government in past years.
Today, however, all that has become totally inadequate and quite insufficient to cover effectively the needs of the Diocese in the performance of its basic activities.
For this reason, the Diocese of Ras-Prizren and Kosovo-Metohija finds itself obliged to turn to the Serbian people in Serbia and in the Diaspora and ask them for help hoping that, within the limits of their ability, which is greatly curtailed by the present financial crisis, they will make an extra effort and help the Diocese to discharge its obligations more fully and more extensively.
Assistance can be sent to the account at the Komercijalna banka and further information obtained by using the following internet address:

INSTRUCTION FOR PAYMENT ORDERS IN FAVOR OF LEGAL ENTITIES IN USD

INSTRUCTION FOR PAYMENT ORDERS IN FAVOR OF LEGAL ETITIES IN OTHER CURRENCIES

The Bishop of Ras-Prizren and Kosovo-Metohija Artemije

Praznici su i vreme za citanje izabranih dela a predpraznicko, za trazenje poklona! Gls Dijaspore preporucuje dela VIOLETA BOZOVIC

Dnevnik Slađane Kobas
Ja posvećujem sebe za njih, da i oni budu osvećeni istinom. (Jevanđelje po Jovanu, Jevr. 10.10)
Ovo je priča o jednoj izuzetnoj devojčici kojoj je od rođenja,odlukom gospodara rata uskraćen kiseonik ratne 92-ge godine kad je zajedno sa dvanaest svojih drugara tek rođenih  čekala humanost . Kiseonik nikad nije stigao.Ostao je zarobljen na liniji razdvajanja. Iako je koridorom dopremljen  iz Srbije,odbili su ga preuzeti plavi šlemovi i to samo pet stotina metara, koliko im je bilo potrebno  predati ga na Srpsku stranu da bi bio dopremljen umirućim bebama u Banja luci. Iz takve odluke smrt je dobila bitku.Jedna po jedna dvanaest beba je umrlo. Jedina preživela beba Sladjana Kobas  bila je jedini svedok bezumlja odraslih.O njenom životu koji je trajao samo trinaest godina, njenoj tragičnoj sudbini,o bolesti i  činjenici da ju je odmah po rodjenju ostavila majka i to u vremenu kad je glad na prostorima Krajine bila sastavni deo rata,Violeta Božović književnica iz Beograda je napisala knjigu,inspirisana potresnom sudbinom ovog nesretnog deteta. Uz danonoćni rad  i želju da knjigu objavi tačno na prvu godišnjicu od smrti ove malene heroine,nastao je roman pisan u formi dnevnika,kako bi ga pisala  malena Sladjana da joj je život omogućio tu privilegiju.Tačno 9 februara knjiga je ugledala svetlost dana i promovisana je u Prijedoru u velikoj Sali pozorišta Prijedor,kao nepristajanje na smrt i kao početak novog života Sladjane Kobas. Po rečima autora Violete Božović cilj je da devojčicu vratimo ponovo medju nas i da taj datum taj 9 februar ne bude uspomena na njenu smrt,već početak njenog novog života koji će trajati onoliko koliko budemo čitali o njoj.Jer ova knjiga nije samo nastala  u ime Sladjane Kobas i njenih dvanaest umrlih drugara. Knjiga je posvećena svoj deci ,našoj deci da se rat nikad i nigde ni jednom detetu ne dogodi .Knjiga govori o herojskoj borbi deteta koje   hrabrošću koja bi trebala zadiviti odrasle započinje svoju borbu za svaki novi dan .Uz roman svako poglavlje prate autentične fotografije devojčice nastale u vreme dogadjaja koji je opisan kao i neki odlomci iz novinskih članaka koji su pratili njenu borbu sa bolešću.Sladjana Kobas je uz pomoć plemenitih ljudi obišla svet  sa ocem koji je bodrio da uspije u borbi za život.Zato je knjiga Dnevnik Sladjane Kobas početak sudjenja zlu i pokušaj razvijanja svesti  da se zlo više  nikad ne ponovi.
Das ist die Geschichte über ein besonderes Mädchen,das seit ihren Geburt durch die Entscheidung von den Herrscher des Krieges im Jahr 92 der Sauerstoff entzogen wurde,als sie gemeinsam mit ihren zwölf Freunden die Humanität erwartet hätte.Der Sauerstoff ist niemals überreicht worden.Er blieb an der Trennungsgrenze festgehalten.Obwohl er durch das Koridor aus Srbija gebracht worden war,die blaue Helme haben es abgelehnt ihn zu übernehmen.500 m,so viel war es nötig damit er an die serbische Seite gelangt,wo er den sterbenden Babys im Banja Luka gereicht werden könnte.Aus einer solchen Entscheidung kriegte der Tod den Kampf.Von zwölf Babys starb eine nach den anderen.Die einzige überlebende Baby war Sladana Kobas,die die einzige Zeugin von den ganzen Unvernünftigkeit von den Erwachsenen war.Über ihr Leben,das nur 13 Jahre dauerte und ihren tragischen Schicksal,ihr Krankheit und die Tatsache daß ihre Mutter sie gleich nach der Geburt verlassen hat und das alles in der Zeit als die Hunger in dem Raum von Kraina herrschte,dass untrenbare Teil des Krieges war.Die Schriftstellerin aus Beograd Violeta Bozovic,die mit dem Schicksal von diesem unglüchlichem Kind inspiriert war, schrieb das Buch.Mit harter Arbeit,die Tag und Nacht dauerte und dem Wunsch dass das Buch über diese kleine Heldin genau im Jahr nach ihrem Todestag herrauskommt,ist dieser Roman entstanden,der in der Form von dem Tagebuch geschrieben ist,wie ihn die kleine Sladana geschrieben hätte,wenn ihr das Leben dieses Privileg erlaubt hätte.Genau am 9.Februar hat das Buch das Licht des Tages gesehen und ist im Prijedor in dem großen Saal des Teaters promoviert worden,wie sie nicht dem Tod einwilligen wollte und wie der Anfang von neuem Leben von Sladana Kobas aussah.Nach den Worten von Schriftstellerin und Autorin Violeta Bozovic ist das Ziel das Mädchen wieder unter uns zurückzubringen und das dieses datum 1.Februar,nicht nur an ihren Tod erinnert sondern an der Beginn von ihrem neuem Leben ,das nur soviel dauern werde,solange wir über sie lesen.Weil,dieses Buch ist nicht nur wegen Sladana Kobas und zwölf ihren toten Freunden entstanden.Das Buch ist allen Kinder gewidmet worden,,unseren Kindern,, dass der Krieg niemals und nirgendwo keinem Kind zustößt. Das Buch spricht über den Kampf eines Kindes,das mit seinem Mut die Erwachsenen in Verlegenheit bringen mußte und desen Kampf um jeden weiteren Tag des Lebens.Jedes Kapitel des Romans begleiten die autentischen Bilder von diesem kleinem Mädchen,die in der Zeit entstanden sind wie der Teil des Kapitels,der die Autorin gerade beschreibt,genau wie einige Teile aus den Zeitungsabschnitten die den Kampf mit ihre Krankheit begleiteten.Sladana Kobas hat mit seinem Vater,der sie in ihrem Kampf um das Leben unterstützte, dank den guten Leuten die ganze Welt bereist um Hilfe für sich zu finden.Das Tagebuch über Sladana Kobas ist der Anfang von den Verurteilungen über das Böse und den Versuch auf die Memschlichkeit zu apellieren,damit sich das Böse niemals widerholt. Die Biographie von Violeta Bozovic: Das Buch ist die besste Biographie von dem Schriftsteller und ihre Darstellungswert ist ihre lesbarkeit.Das sind die Worte von Violeta Bozovic,die mit jedem neuem Buch ihre Dauerhaftigkeit bestätigt.Sie gibt mit jedem Buch der Beweis,dass die Literatur der besste Weg ist um die Vergänglichkeit aufzuhalten. ,,Der Kern von allem ist das Wort aus dem alles hervorgegangen ist.Violeta Bozovic hat ihre Worte durch die Poesiebücher ins Leben gerufen.So sind die Bücher endstanden,wie: 1.,,Kandilo sjecanja,,- 2000. god. 2.,,Remenje monaskih sandala,,- 2003.god. 3.,,Kako se pravi nebo,,- 2005.god. Von jeder Freundschaftsart liebt sie am meisten die mit der Natur,obwohl sie mit der Achtung zugibt,dass sie das Mitglied von der jugoslavischen Literaturgemeinschaft ist,genauso wie der von Montenegro,Republika Srpska und kurzlich auch Srbija. Sie lebt und arbeitet im Beograd.
Na noć osmehnuta Zaspala si u svojim igračkama Prosute suze u snu Na noć osmehnuta Devojčice Koja si poput sićušnih pahulja Letela niz ovo olujno doba i dodirom ručica ispisala prve ljubavi u vrtovima detinjstva Poslušaj noćas stih moj s kojim te tražim u svetlosti onih dalekih sazvežđa. Ti znaš kako je teško biti sam sa svojim suzama kad majčina ruka ne teši san da dođe na uzglavlja kad zabole svetlosti tuđih ognjišta u kojima bezbrižna deca imaju sve a ti ništa… Ti znaš kako su bolele zore na tvojim staklima noseći dane sve bliže i bliže trenu nestajanja i kako je to voleti sunce kroz promrzla okna dok niz trg našeg malog grada vetar za tebe korača. Šapuću drvoredi o tvojim osmesima pljuskom o obale Sana kao da grca o bezumnom dobu jednog surovog rata što ote i tebe zvezdo trinaesta na noć osmehnuta Violeta Božović
Baš kao što svaki autor i hoće – da mu se, prije svega vjeruje, naročito kada na ovakav način satvori knjigu o vjerovanju: na smrt osuđene djevojčice u pravo na život, njenog oca – u ljubav koja može da umilostivi sudbinu, neumovoljive sudbine – u svoju neizbježnost i najzad, poetese – u moć literature nad smrću, zlom i zaboravom. Uistinu, ko je kome posac, a ko lik u ovmo djelu? Čast i čestitke poetesi Violeti Božović, a slava podvižnici Slađani Kobas. (dio iz recenzije, Zorana Kostića)
Pismo Miloša Milinčića (bivšeg direktora pedagoškog zavoda Republike Srpske) :
Uvažena Violeta, Primio sam vašu knjigu o potresnoj sudbini Slađane Kobas. Knjiga je i na mene proizvela snažna, pomiješana i mučna sjećanja. Vratila me u 92. Tad sam kao jedan od predsjednika krajiških opština (Srbac) pratio i tu dramu proisteklu blokadama, izolacijom, satanizacijom… O tom sam govorio i u Hagu, u predmetu jednog od haških sužnjeva. Pominjući banjalučke bebe-anđele citirao , sam velikog Dostojevskog, Tolstoja… I evo, sad se krug oko toga zatvara, otvarajući brojna nova pitanja: zašto se šta desilo? Vama Violeta čestitam na činu kojim ste se pobunili, pa makar i protiv zaborava. Zoolinim stilom ste izrekli i naše “optužujem“ To nije malo! Hvala, S poštovanjem, Miloš Milinčić Banja Luka, 11.04.2007.
Remenje Monaških Sandala
Mesečeva pesma Ako su zvezde uspavale vetar U tvojoj kosi putniče Što bosim nogama prelaziš sazvežđa Odeven u jesen Ako tvoj jauk otele lastavice Sa uvelog proplanka I srne te sakrile u svoj duboki pogled Budi mom domu gost Mom srcu brat Moje jutro podne i večer Nisu se moje ruke umorile od nežnosti Niti su moje reči samo vetar u oluku Što škripi i budi Snove dečje Ja u srcu nosim tebe Kao skamenjenu bol Koja se plaši prve suze Iz srca da poteče Da ga ne razbije U komadiće sitne Malecke Ti ako si zvezdama brat A gorske vile ti ljube dlanove bele I ako si onaj O kom mi dugo priča huk planine I samoća žene Budi mom domu gost mom srcu brat Moje jutro podne i večer A ja biću melem za tvoje rane Dok svu noć uz huk planine Nas će grliti mesec
Jezikom i govorom ove pesnikinje ovladava najviši humanističi poriv, što brojim i izuzetna svojstva ovoga pevanja primetna još u njenoj prethodnoj pesničkoj knjizi “Kandilo sećanja“. U pitanju je najčistije svetosavsko vraćanje sebi samom, što je u vremenima u kojima smo se obreli gotovo prava retkost. Ići od sebe i iz sebe, ka drugima i u druge, postići oslobođenje sebe od greha, niskih strasti i pobuda, jedini je put ka Bogu i sopstvenom savršenstvu. Zato se i reč ove poezije na izvestan način obožila , postala hristološka i euharistična! Dati se onome ko se nama bez ostatka daje! “Otćutala s tovom bih ovaj trenutak Sklopljenih očiju sakrila želju…“ (“Pokloni mi dragi…“) U ovoj poeziji Tišine, Molitve i Kontemplacije s razlogom je najviše – ćutanja! Glasnog, umnog, brižnog ćutanja. Ćutanja za svet i za sudbinu sveta i čoveka! Ćutanja za naše živote i njihovo mesto u tome nagrađenom svetu! Ćutanje za onu čovekovu lirsku suštinu. So oboga pevanja i njegova najčistija suština jeste ljubav! Ta Velika Žena koja pokriva ceo čovekov svet. “Ko si ti Što nežno priklanjaš glavu Na umoran jastuk Dok drhte sazvežđa“ (“Njegova duša“) Molitveni prizvuk, element vode u pesmi, sna i bilja, nežno tvore ovaj autentični lirski krik, primetne lepote i snage. Kao posebno vredna pesnička ostvarenja u kojima i pesnički i postupkom ova poezija vrhuni, posebno bih istakao pesme: “Pomiluj Gospode“, “Pred licem tvoga hrama“, “Mnogo je suza“, “Snoviđenje“, “Mesečeva pesma“, “Nagoveštaj“, “Napi svati“, “Molitva nerotkinje“, ceo ciklus pesama Glas leta u morskim školjkama i još neke pesme. Na osnovu svega rečenog, pesnička knjiga Remenje monaških sandala mlade pesnikinje Violete Božović, van svake sumnje je pesnički rezultat vredan svakog poštovanja i respekta. Ona dopevava pesnikinju prethodnu knjigu stihova Kandilo sećanja i jeste dragocen prilog novoj, savremenoj poetskoj reci u nas. Velikog i probranog tematskog registra, čvrste versifikacijske strukturiranosti i primetno autentičnog pesničkog umeća, pesnička knjiga Remenje monaških sandala iz razloga sadržanih u samoj poeziji, pouzdan je znak da pred sobom imamo veoma talentovanu pesnikinju čije vreme uveliko traje, pesnikinju od koje ćemo tek moći na pouzdan način očekivati prave pesničke bisere. Jedan takav biser upravo držim u ruci! Branislav Bojić – Banika
Kako se pravi nebo
Ovu knjigu posvećujem svom sinu, i svoj deci koja su poput njega uspela nam zabraniti da odrastemo. Kao i onim roditeljima od kojih su njihova deca napravila bolje ljude
Pismo Ne zaklanjaj sunce očima Izgoreće ti snovi. Pročitah poruku zapisanu u meni Za tvoja buduća vremena. Naši tragovi prolaze prašinom. Trg golubova. Ja i ti. Sa rukom u ruci posmatramo ptice Što kljuckaju Sunce u mrvama hleba. *** Pisala sam ti u pesku poruke Koje si nogicom razbijao do smeha Samo jedna te dotakla A ona glasi Mala deca su veća od ogromnog Sunca Kad ih gledamo očima peska A manja od svetlosnog zraka Pred ogledalom svemira *** Ljudski koraci se utrkuju s vremenom. Reke dana kao bujica odnose detinjstvo. Dolazi zrelost, ozbiljne jeseni u okraćalim Odelima. Poneki list se pre vremena u bujici izgubi. Pišem ti da bi imao hrabrosti odoleti burama vremena, Gledajući u nadu da će u tvojim kišama pevati sunčeva pesma. Živeći s tobom naučila sam: Male stvari u životu čine lepotu. Što je stvar veća to je teže od nje načiniti svemir. *** Kad osetiš da si sam Podigni pogled zvezdama. One uvek imaju šta da ti kažu ako hoćeš da ih čuješ. Jedna mi je u noći tvog rođenja napisala pesmu na staklu I osvetlila čitav beskraj u tamnoj bolničkoj sobi gde su kucale senke. Zato Kad god možeš došapni nebu našu tajnu. Jer sve su svetlosti lepe kad vode svitanju. Fotografija vremena Doći će neka nova leta Novi ljudi nove ljubavi Tvoje male cipelice Stajaće negde duboko u nekom ormaru. Na dnu. U sećanju. Doći će nove cipele. Novi koraci. Nove bore na tvom dlanu. Novi tragovi suza I fotografija mene Koja ti mašem Iz večnosti.
Ove pesme su oličenje nežnosti. Nisu za tvrdokorne i surove. Svideće se, pogotovo deci i pesnicima, jer su prvi u duši pesnici, a drugi su opet velika deca. To su populacije prijemčive za lepe stvari i lepe reči. Imaju doboljno plemenitosti i sluha za romantične treptaje od kojih je knjiga uglavnom sazdana. Tu su i snimci koji dočaravaju junaka te poezije. Violeta Božović neposredna je i krajnje iskrena osoba, pa će motom, odmah, saopštiti svoju nameru i tematiku ponuđene stihovanke. Ovu knjigu posvećujem svom sinu I deci koja su poput njega Uspela nam zabraniti da odrastemo, Kao i onim roditeljima od kojih su Njihova deca napravila bolje ljude Ništa se ovde ne krije, ništa ne podmeće, ništa ne folira. S obzirom da je ovo njena treća zbirka, očekujem da joj se , po onoj narodnoj, posreći. A sreća bi za nju bila ako stihovi naiđu na lep prijem, pre svega kod onih kojima su namjenjeni, dakle kod mladih. Čitalaca mladih godina i mladim duhom, jednako. Jer, ceo njen rukopis misli i želje, uspavanke i snovi, upozorenja i asveti. Revitalizovana je izreka da na mlađima svet ostaje, obogaćena nadom da će svet onih koji dolaze biti bolji od današnjeg, našeg haotičnog, nervoznog i turbulentnog. *** Dama koja je ovo napisala i objavljuje nesumnjivo je ostala dete. Sada nagovara sina da isto čudo ostvari. Već sam taj motiv dovoljan je da stanem bezrezervno iza njenog rukopisa nebeskih oznaka želeći da se tim divnim pesmama vrate detetu u sebi posetioci ove zbirke. Radomir Mićunović, književnik
Kandilo Sećanja
Violeta Božović u svojoj poetskoj reči kroz slike sećanja dočarava bogatstvo svog unutrašnjeg sveta. Njena reč je i muzika i slika, i misao i mudrost, nežnost koja otvara latice svoje duše darujući nam bogatstvo svog pristupa poeziji. Njenu poeziju trebamo čiati stalno, da bi svaki put otkrili da je trebamo čitati i opet poklonivši svom duhu dar nadahnuća i ljubavi, zaboravljenih osećanja koja su od nas otuđili, stvarnost i događaji. Na sebi svojstven, prefinjen, ženski način ona voli i raduje se zglasom ugarku zore na raskršću, brine za starca sa violinom na cesti, za prosjaka što na mokroj zemlji spava i pije letnje kiše, za dečaka koji ide u rat nasmejan, a ne zna da li će sutra svanuti dan ili će neki surovi čas, večna noć doći po njega. Ona se pita: Koga to nema u zraku ptice ili neba, i svojoj baki svaku noć pošalje po jednu zvezdu da joj se pokloni i čuva njen večni san… Sklopljenih očiju zabrinuta za daljine iz kojih čeka suđenog dečaka ona se pita: Da li će ga prepoznati moja nestalna duša kad stigne sudbinom vođen uronjen u suton šutljivog brega, da li će mu srce poput brze vode biti puno za nju igrara i smeha. Duboko i iskreno ona voli poetskim vizijama i druži se sa gorskim anđelima koje pita začuđeno! Zašto je jutro na proplanku nađe onesveštenu? Ona je ljubimica muza sa čijih krila dobija poklončiće poetskih dragulja i žena pred kojom treba s ljubavlju zastati, pokloniti joj svoje srce čitajući i voleći njene pjesme. Poželimo joj mnogo dobrih knjiga… Nikola Tomović
Dok čitamo ovu knjigu neizostavno se stiće utisak da je svakom lirskom doživljaju predhodio bol, ali da ga je pesnikinja umešno savladala i onda kad ga je porazno osećala u sebi. Čini mi se da upravo u takvim trenucima Violeta Božović ostvaruje umetničke uzlete. Pesma joj postaje strastvena muzika reči i simbola, preko kojih se postepeno rasterećuje, a njen bol i strah od života i neostvarene ljubavi, dobijaju metafizički i egzistencijalni smisao. Knjiga Kandilo sećanja jeste izraz nostalgične ljubavi, duboke patnje i intimnog očajanja. reč je o onoj andrićevskoj ljubavi uz koju neizbežno, poput senke ide i patnja… U poeziji Violete Božović sve je izraženo hiperbolično jer je ona želela da apostrofira, da problem sugeriše u njegovim najkrupnijim dimenzijama, jer je želela da ono što je najskovitije u nama bude vidljivo… Violeta Božović je izuzetno senzibilna pesnikinja koja je u svoje pesme utkala svu bol,strast, i patnju, pa otuda prilikom razmišljanja o ovoj poeziji izvire osećanjem kao da prisustvujemo vlastitom porazu, ali i apoteozi i ironiji vlastitih ljubavi. Zoran Bognar
Zabrinuta za daljine Ko li će noćas moju suzu da prosi Na muška pleća da svali teret moje gorčine. Kome će biti duboke i tople moje oči kad iz njih plam ljubavi razgori srce tišine. Ko li će moje noći da teši i crpi život iz moga bedra, kome će biti topla i jedra moja njedra kad iz njih ljubav zablista, sjaj sunca, pev ptica. Da li će ga prepoznati moja nestalna duša kad stigne sudbinom vođen uronjen u suton šutljivog brega. Da li će mu srce poput brze vode biti puno za me igara i smeha. Da li će umeti da razume u snu moju suzu kad tiho kane, da li će u zagrljaj da me uzme Začaravši ljubavlju dane zanesen i brižan za moje srce koje se iznova rađa iz svakog drhtaja zvezda. Hoće li umeti da prašta sva moja leta, moje zime, moje oseke i moje plime. I kad mi srce od nepravdi sveta strada i gine da li će svoje rame pod moj teret da savije, da usnem, lakše prebolim rane Da ustanem brže i da se nasmejem. Kroz okna doleću ptice iz moje duše nestalne u kojoj stanuju priče, dok nalakćena zovem njegovo neznano ime zabrinuta za daljine.