ЗАР САМ САМО ЗАТО ФАШИСТА ЗАТО ШТО САМ У МОЈОЈ КЊИЗИ ТРАГОМ СРБА 3 УКАЗАО НА ЧИЊЕНИЦУ ДА РЕЧ СУНЦЕ КОД СВИХ ЕВРОПСКУХ ДРЖАВА, СТАРОСЕДЕОЦА ИЗУЗЕВ МАЂАРА, БУГАРА И ГРКА ПОЧИЊЕ СА “С” СЛОВОМ, ЗАШТО АКО НЕ ЗАТО ШТО СУ ТИМ ДРЖАВАМА МАЛА ТУЂА ПЛЕМЕНА НАМЕТНУЛЕ СВОЈ ЈЕЗИК ДРАКОНСКИМ МЕРАМА. ТО ДОВОДИ ДО ЗАКЉЗЧКА ДА СУ ТЕ ТРИ ДРЖАВЕ УКЉУЧИЈУЋИ И КАО ЧЕТВРТУ ВАТИКАН ЗАСНОВАНЕ НА ТЕРОРУ МАЊИХ ТЕРОРИСТИЧКИХ ГРУПА ОДНОСНО ТУЂИХ ПЛЕМЕНА! ТА ПРАКСА СТВАРАЊА НОВИХ ДРЖАВА ПУТЕМ ТЕРОРА НИЈЕ СЕ УГАСИЛА ДО ДАНАШЊИХ ДАНА. ТОГА СЕ МОРА БИТИ УВЕК СВЕСТАН ДА ИЗА ТЕРОРА НЕ СТОЈЕ НАРОДИ ВЕЋ ИНТЕРЕС ПОЈЕДИНЦА ИЛИ МАЊИХ ГРУПА.
ДА СУ ТЕ ДРЖАВЕ НАСТАЛЕ НА ТЕРОРУ МАЛИХ ПЛЕМЕНА ДОКАЗУЈЕ ГЕНЕТСКО СТАБЛО. ГЕНЕТСКИ СКОРО И НИСУ ЗАСТУПЉЕНИ У ТИМ ДРЖАВАМА, СЕМ ИМЕНА НЕМА НЕКИХ ВЕЋИХ ГЕНЕТСКИХ ПОПУЛАЦИЈА КОЈЕ БИ УКАЗИВАЛЕ НА СВОЈЕ ОСВАЈАЧЕ.
СКОРО ДА ДАНАС НИШТА НЕ УКАЗУЈЕ НА НЕКАДАШЊЕ ОСВАЈАЧЕ ПО КОЈИМА СУ ДОБИЛЕ СВОЈЕ ИМЕ.
ДОК СУ У СТВАРНИ ГЕНЕТСКИ НАРОД СТАРОСЕДЕОЦА, САСВИМ ДРУГИ НАРОД КОЈИ СЕ РАЗЛУКУЈЕ ОД ОСВАЈАЧА КОЈИ СУ ИМ ДАЛИ ИМЕ И АСИМИЛАЦИЈОМ УТИЦАЛИ НА КУЛТУРУ. ПОСЛЕ ПРЕПАДА И УБИЈАЊА ВОЂА АУТОТОНОГ НАРОДА МАЛО КО ЈЕ ХТЕО БИТИ НА СТРАНИ ГУБИТНИКА. ТАКО СУ ЗА САМО НЕКОЛИКО ГЕНЕРАЦИЈА ЗАБОРАВИЛИ СВОЈ МАТЕРНЈИ ЈЕЗИК.
МИСЛИМ ДА ЈЕ ДОШЛО ВРЕМЕ ДА СЕ ТОЈ ИСТИНИ ПОГЛЕДА У ОЧИ И КОНАЧНО ЗАУСТАВИ СТВАРАЊЕ НОВИХ ДРЖАВА ПУТЕМ ТЕРОРА. ТЕРОР НЕ СМЕ БИТИ ЧАК ЈОШ И НАГРАЂИВАН ИКАКВИМ КОСЕСИЈАМА А ПОНАЈМАЊЕ ДРЖАВОМ.
ВИШЕ ПУТА САМ ПОДНОСИО ПЕТИЦИЈЕ НЕМАЧКОМ ПАРЛАМЕНТУ ДА УЧЕСТВУЈЕ У ИЗГРАДЊИ СВЕОБУХВАТНОГ МУЗЕЈА У БЕОГРАДУ ЖРТВАМА ФАШИСТИЧКОГ ТЕРОРА И ВЕРМАХТА! АЛИ СВАКИ ПУТ ЈЕ ОДГОВОР БИ ЊЕТ! ГДЕ ЦАРУЈЕ СИЛА ТУ МОРАЛА НЕМА! ИСПРЕД БУНДЕСТАГА СУ НА КОМПЛЕСУ ЗАДИВЉУЈУЋЕ ВЕЛИЧИНЕ ПОДИГЛИ НЕПОЈМЉИВИХ РАЗМЕРА СПОМЕНИК ОПОМЕНЕ И СЕЋАЊА НА 6 МИЛИОНА ЈЕВРЕЈСКИХ ЖРТАВА! И НЕКА СУ, ТАКО И ТРЕБА САМО СЕ ПИТАМ ГДЕ ЈЕ СПОМЕНИК ОПОМЕНЕ И СЕЋАЊА НА 27 МИЛИОНА РУСКИХ ЖРТАВА А О СРПСКИМ И ДРУГИМ ДА И НЕ ГОВОРИМ! ЗАШТО? ПА ВАЉДА ЗАТО ШТО НЕ МОРАЈУ И ШТО НЕМАЈУ МОРАЛА НИТИ САОСЕЋАЊА А НИ КАЈАЊА ЗА ПОЧИЊЕНО ЗЛО! ИЛИ МОЖДА ЗАТО ШТО ИМ ТАКО ДИКТИРА АМЕРИКА!?
Брачни пар Нонковић – Наша Борба!
Народе, чувајте се кад се више прича и пише о мржњи него о љубави! Кад се више говори о правима мањина него о правима већина. Кад се екстремна, минорна мањина екстремиста прогласи за регуларну и легитимну меру људских права па ма колико то била мала и сулудних начела онда се већински поштеном народу ништа добро не пише нити може ишта добро очекивати. У том случају не сме огромна већина умних и хуманих људи дозволити, својом незаинтересованошћу и ћутањем, да њом овлада шачица безумних па ма ко то стајао иза тих нељуди у људскоме лику.
Брачни пар, Криста Нонковић (Christa Nonković), носилац високог државног одликовања Немачке, Крста заслуга за помоћ и залагање у интересу оболелих од мултиплесклерозе и Душан Нонковић, носилац високог државног одликовања Човекољубла Србије и Црне Горе за заслуге у хуманитарној помоћи за време привредне блокаде Југославије – је у браку који траје више од 4 деценије и поред изалеђних прорицања да ће бити кратког века као и многи други мешовити бракови а поготово брак Србина и Немице. О томе медији нису никад ништа писали јер љубав не паше у калуп мржње који је глобалистима потребан да би оправдавали своје ратне походе са циљем неоколонизације и профита стратегијом; завади па владај. Љубав је непримерна мера за вођење и оправдавање ратова па о њој није нико од водећих медија, под притиском глобалиста ни писао а било је довљно разлога поготово кад се зна да је тај брак сина жртве стрељаног у Краљеву од Немачког вермахта и Немице чији су родитељи преживели други светски рат а који упркос свему још увек траје.
Наравно да ми је отац целог живота фалио, недостајао као и сваком детету којем би се о оцу све најбоље говорило и ако нисам имао прилике да ми остане у свесном сећању јер ми је тада било тек нешто више од годину дана. Али и поред те за мало кога разумљиве боли која ме је пратила и прати целог живота, највећа бол ми је нанета сатанизацијом Срба представљајући нас светској јавности сатанистима, најгорим олошом па и крвним џелатима. А колико смо ми то ти и такви џелати показује и чињеница да сам ја и поред немачког злочина почињеног над нашим народом а посебно стрељањем мог оца оженио немицу. У том браку су ми рођена два сина и једна ћерка. Све троје су за пример одрастали и постали људи од поштовања. Ћерка ми је била седам година непрекосновени првак немачке у плесу на ролшулама, а потом и председник покрајинског удружење у том спорту. Иначе је и учитељица из математике и спорта, доживотно државни чиновник/учитељ којем се не може дати отказ. Син ми је дипл. инг. наутике, мастер екологије, психологије и бечела, отпловио је потребан стаж за капетана цивилне морнарице, одбио је служење војног рока бундесвера. Други син ми је испитни инжењер свих врста возила који је исто тако одбио служење војног рока у немачкој војсци. Доживео сам да ми ћерка роди унуку што ме је посебно учинило срећним али исто толико и тужним што ту радост, први корак и дечији осмех и све друго и мој отац није имао прилику да доживи односно што му је та могућност насилно била ускраћена.
Поред свих животних тешкоћа које живот носи собом могу ипак рећи да сам био веома богато надарен Божијом вољом тешким али још срећнијим животом. А и поред свих залеђних прогноза да ће ми брак бити кратког века живим са својом супругом већ више од 4 деценије у браку без икаквих грубости, увреда и повреда у физичком или душевном смислу. Наравно да ми је велики проблем представљало то да је моја будућа супруга Немица па је и то била предбрачна тема где ми је тада 10 год. млађа, садашња супруга, рекла да она није била ни рођена кад се то десило и да може, вратила би ми оца.
Оца ми није могла вратити, али ми је ипак родила и ваљано узгојила три детета. Више од 4 деценије је делила свако добро и зло самном и децом а то није било нимало тако мало бреме. Зар смо онда уз све то морали доживети сву ту злобу и сатанизацију за коју ни моја супруга нема речи, а ја сам је прије уласка у брак опомињао да би се то зло почињено од Немаца могло поновити, на шта ме је она са неверицом погледала и рекла да се тако нешто неће никада више поновити. И ето, шта даље рећи до се упитати да ли сам ја тај Србин сатана којег треба згазити ко мрава. Знам, многи ће рећи, шта се жалиш, сам си одлучио без да те је неко терао али то је само пола истине! Цела истина је да постоји и савест по којој се треба равнати. Моја је чиста! Нико није дужан ничије глупости прихватати а још мање мржњу подпаљивати и одржавати, а онда кад букне злочином, онда кукати! Мој отац би био поносан на своју немачку снају, унучад и праунуку!
Недопустиво је окривљивати недужну особу због злочина који је починила нека друга особа, односно за којег је неко други одговоран. Паушално просуђивање и оптуживање су алатке ратних профитера којима се на сву несрећу служе будуће жртве политике „завади па владај“ прихватајући ту врсту ширења мржње паушалним осуђивањем.
Зашто Вам ово сад пишем? Па разлог је логичан и сасвим једноставан. Поново се звецка оружјем без милости воде ратови а коњуктура мржње има, у медијима, приоритет број један. Као да се једва чека да се једно другом удари по „њушци“ зарије нож у срце као да би то решило и један наш овоземаљски проблем. Не народе, напротив сви би били унесрећени, 99 одсто до оног једног процента похлепних који профитирају од ратова и ратовања!
Писањем о успелим браковима, о љубави не може се ширити мржња, а без мржње не могу се водити ни ратови. Да подсетим, исти ти садашњи саветници који су одговорни за нелегално бомбардовање, без УН одлуке и с тим починили ратни злочин, су у доба када је у Сарајеву живело по трећина Срба, Хрвата и муслимана, и једна трећина мешовитих брачних парова ширили мржњу и поред трећине мешаних бракова, што де факто значи да су се венчавали као и свугде у свету углавном из љубави а не мржње!
Медији „слепи“ за ту љубав, ту стварност тумачили су је за мултиетничку мржњу због које је наводно морало доћи до крвавог братоубилачког рата. Сад кад су свој посао завршили и ставили све под своју чизму, истим тим „правдоборцима“ не смета што је Сарајево 96% етнички „очишћено“.
Ето драги моји пријатељи, зато Вас молим да одлучно утичете на своје медије кад почну да пишу о мржњи, слепи за љубав и истину. Мржња и рат не решавају проблеме, већ их само заоштравају и чине већим. Немојте дозволити да Вас профитери рата заразе мржњом, јер Вам онда неће бити спаса нити игде мира, а понајмање пред сопственом савести.
СНАГА ДРЕСИРАНИХ МАСА ПАУШАЛНИМ КАТЕГОРИЈАМА РАЗМИШЉАЊА!
Снага размишљања у паушалним категоријама стигла је у до Данске границе. Боље речено до Данског пограничног полицајца.Мада сам већ деценијама живео у Немачкој, ожењен немаком држављанком доспела је слика о сатанизованим србима и до Данске границе, данског пограничног полицајца. Супруга је возила кола, ја сам седео на предњем седишту до ње а троје малолетне деце на стражњем седишту. Полицајац је прегледао пасоше, мрко погледао и рекао: Ти, упирући прст у моју супругу па потом у моју децу рекао: ти и ти и ти и ти даље а ти упирући у мене; назад. Деца нису разумела о чему се ради те их је обузео панични страх плачући и вриштећи! Супруга му је тада дословно одговорила: Зар ви мислите да ћу ја оставити свог супруга на граници!? Нато је полицајац војничким тоном рекао: онда сви назад. Супруга је окренула кола и ми смо се упутили назад. Око ту негде педесетак километара од границе на немачкој територији живела је сестра и зет моје супруге. Договорили смо се да ме зет и сестра одбаце кући до Либека а супруга је са децом продужила за Данску јер њени родителји који су већ били тамо и чекали да са унуцима проведу годишнји одмор нису били доступни телефоном па смо били сигурни да се брину због нашег кашњења. После телефониранја од куће са Данским конзулатом речено нам је да срби не могу без визе у Данску. Ја сам имао југославенски пасош у којем није писало да сам србин. Али онда ми је речено да испред броја пасоша стоји С слово. То С слово је било важније од свих хуманитарних акција које сам организовао у Либеку. Чак и од спашавања избеглица које су биле жртве напада десничара у којем је изгубило 10 особа живот и малолетне деце у том пожару. Отишао сам код градоначелника Либека и пред многобројним медијима упитао: у каквој то ми држави живимо где се поново спаљују живи људи! Прикључио сам се округлом столу за бригу о преминулој цеци и одраслим жртвама из Афлике. То је било прије разарања Југославије. Тако сам постао на Данској граници анониман број ладице у којој су били сатанизовани срби без обзира на свој индивидуални људски карактер. Довољно је било бити србски држављанин па да као јевреј за будеш обележен за време Хитлера.
Der ungesühnte Chemiekrieg gegen Serbien: Wer verurteilt endlich die Nato?
Ist mit dem endgültigen Urteil gegen den bosnisch-serbischen Armeechef Ratko Mladić die Aufarbeitung der Kriegsverbrechen in Jugoslawien wirklich abgeschlossen?
dpa/Sasa StankovicEin Mann in den Ruinen seines Hauses nach einem Nato-Angriff am 7. Mai 1999 auf Nis, rund 230 Kilometer von Belgrad entfernt. Mindestens 15 Personen wurden damals getötet. Ziel war offenbar ein Industriegebiet außerhalb der Stadt, aber auch auf den Stadtrand fielen Bomben.
Achtundsiebzig Tage lang bombardierte die Nato 1999 ohne Uno-Mandat serbische Krankenhäuser, Schulen, Wasserwerke und Chemiebetriebe. Dieser erste Angriffskrieg mit deutscher Beteiligung seit 1945 führte zu einer ökologischen und humanen Katastrophe. Doch Kirchen, Umweltverbände und Bündnis 90/Die Grünen schweigen bis heute.
Am 24. März 1999 begann die Nato ihren Luftkrieg gegen Serbien. Ausgerechnet der grüne Außenminister Joschka Fischer heizte mit seinem Kollegen Rudolf Scharping die Kriegsstimmung an. Um „ethnische Säuberungen“, weitere „Vertreibungen“ und eine „humanitäre Katastrophe“ zu verhindern, sei es dringend nötig einzugreifen. Diese Behauptungen sind längst widerlegt, wie Oberstleutnant a.D. Jochen Scholz, ehemaliger Referent beim Generalinspekteur der Bundeswehr im Verteidigungsministerium schon vielfach bestätigte. In den Lageberichten des Amtes für Nachrichtenwesen der Bundeswehr für die Parlamentsabgeordneten war bis zum letzten Tag vor dem Angriff immer nur von einem blutigen Bürgerkrieg zwischen UCK-Soldaten und der serbischen Armee die Rede.
Die Nato beschoss Krankenhäuser, Schulen, Klöster, Industriebetriebe
In einem Arte-Film des ORB vom Sommer 1999 von Sascha Adameck mit dem Titel „Bomben auf Chemiewerke“ erklärte der britische General und ehemalige Befehlshaber der UN-Schutztruppe in Bosnien, Michael Rose: „Das Ziel war, die Militärmaschinerie Miloševićs auszuschalten und zu zerstören. Doch das endete in einem Misserfolg. Daraufhin erweiterte man die Liste der Ziele auf sogenannte zivilmilitärische Ziele, also Brücken, Straßen, Stromversorgung, Krankenhäuser und sogar Fernsehstationen.“
Ex-JugoslawienMassaker von Srebrenica: Ratko Mladic bleibt weiter lebenslang in Haft
Die Nato zerstörte oder beschädigte 60 Brücken, 110 Krankenhäuser, 480 Schulobjekte, 365 Klöster, das Fernsehzentren, die Strom- und Wasserversorgung, 121 Industriebetriebe. 2500 Menschen fanden den Tod. Als besonders zynisches Kriegsverbrechen gilt bis heute neben dem Einsatz von über 30.000 Urangeschossen an über 80 Orten die vorsätzliche Bombardierung der großen Chemiezentren in Pančevo, Novi Sad und Bor. Am 4. April 1999, zwölf Tage nach Beginn der Luftschläge, trafen zum ersten Mal Raketen die Raffinerie von Pančevo. Das auslaufende Öl brannte zwei Wochen. Am 6. April 1999 griffen Langstreckenbomber die ältere Ölraffinerie in Novi Sad an. 80.000 Tonnen Öl liefen aus, 20.000 Tonnen verbrannten. Eine riesige Wolke aus Ruß, Teer, Ölpartikeln, Schwefeldioxid und Stickoxiden lag über der Stadt. Nur ein Bruchteil davon löste im gesetzesstrengen Deutschland später den Dieselskandal aus und Debatten über jährliche Todesopfer.
Am 15. und 18. April 1999 und selbst noch am 8. Juni, kurz vor Waffenstillstand, zerstörte die Nato das serbische Chemiezentrum in Pančevo völlig. Erst wenige Jahre zuvor war es auch mit US-Hilfe modernisiert worden. Bauplangenau trafen computergesteuerte Raketen die Düngemittelfabrik, die Ölraffinerie, das PVC-Werk und auf den Meter exakt einen noch halbvollen Tank mit 450 Tonnen Vinylchlorid, dem krebserregenden Vorprodukt für die PVC-Herstellung. Es war einer der Behälter, die die Werkleitung noch als besonders gefährlich an die Nato gemeldet hatte. Obwohl vorsorglich noch 8000 Tonnen Ammoniak nach Rumänien transportiert worden waren, entwichen auch von diesem tödlichen Gas Hunderte Tonnen.
Energie & KlimaDas Wundergas von morgen heißt Wasserstoff
So zog eine 20 Kilometer lange Giftgaswolke mehr als zehn Tage über die Vororte von Belgrad in die Gemüse- und Kornkammern Serbiens. 40.000 Menschen wurden evakuiert. Allein die Konzentration des Vinylchlorids stieg zeitweise auf das 10.600-Fache des internationalen Grenzwertes. Als der Wind sich drehte, kroch die Wolke weiter nach Bulgarien, Rumänien, Ungarn. Selbst 550 Kilometer südlich maßen Wissenschaftler der griechischen Universitäts-Station Xanthi hochgiftige Dioxine und polyzyklische aromatische Kohlenwasserstoffverbindungen.
Serbien hat die heute europaweit meisten Fälle von Lungenkrebs
Schon wenige Jahre nach Kriegsende beobachten serbische Mediziner wie der führende Belgrader Onkologe Vladimir Čikarić und die Neurologin Danica Grujičić einen dramatischen Anstieg der Krebsrate und Sterblichkeit. Heute liegt Serbien bei Lungen- und Brustkrebs an der Spitze Europas. Erst im Mai 2018 konnten Ärzte im westorientierten Belgrader Parlament die Gründung einer Untersuchungskommission für alle Folgen der Angriffe mit Uranmunition und auf die Chemieindustrie durchsetzen.
Für die Toxikologin Ursula Stephan aus Halle/Saale ist die Bombardierung der serbischen Chemiebetriebe bis heute ein ungesühnter vorsätzlicher Chemiekrieg, der Tausende Opfer von Langzeitschäden bewusst in Kauf nahm. Als 1999 alle deutschen Umweltverbände dazu schwiegen, war Stephan Vorsitzende der deutschen Störfall-Kommission, einer Expertenvereinigung für Sicherheitsfragen der Industrie und auch für die Folgen und Verhütung von Chemieunfällen. Als einzige Fachperson in Deutschland war sie Ende Juli 1999 auf Wunsch des World Wide Fund For Nature (WWF-Büro in Wien) dazu bereit, die zerstörten Chemieorte in Serbien (einem der über 150 „Weltzentren der biologischen Vielfalt“) zu besuchen und ein Gutachten zu den medizinischen und umweltrelevanten Aspekten zu erarbeiten.
Fast zeitgleich untersuchten Spezialisten der damals von Klaus Töpfer geleiteten UN-Umweltbehörde Unep vor Ort die Schäden der Chemieangriffe, darunter auch Experten vom Landesumweltamt Brandenburg. Doch sie hielten am Ende in ihrem Bericht den Ball Nato-freundlich flach und erklärten als Fazit ihrer Analysen, dass die meisten der durch die ausgelaufenen und verbrannten Chemikalien entstandenen „Verschmutzungen“ Altlasten aus der Zeit vor dem Krieg seien.
Nach deutschem Gesetz war das ein Super-GAU
Ursula Stephan dagegen deklarierte das Ausmaß der Zerstörung, der Bodenbelastung und vor allem der weiträumigen Giftgaswolken nach den strengen deutschen Gesetzen als „exzeptionellen Störfall“. Sozusagen als Super-GAU. Das heißt, als eine Katastrophe außer Kontrolle, für deren Ausmaße es keine Erfahrungen, Berechenbarkeit, keine Vorbereitungsmöglichkeiten und deshalb keine Abwehrszenarien gibt. Vergleichbar mit Tschernobyl oder Fukushima.
Aus 78.000 Tonnen verbrannter Explosiv- und Raketentreibstoffe und den Abgasen aus über 150.000 Flugstunden der Bombenflugzeuge und Marschflugkörper wurde, so die Experten, zu allen Chemikalien noch über eine Milliarde Kubikmeter luftverschmutzender Substanzen freigesetzt. Diese Gesamtmenge an Kohlendioxid, Stickstoffoxiden und unverbrannten Kohlenwasserstoffen war seit dem Golfkrieg der größte Beitrag zur Luftverschmutzung und zum Treibhauseffekt. „Wer die Chemieindustrie angreift“, sagte Frau Stephan 1999 im ORB-Umweltmagazin „Ozon“, „weiß, was er tut“.
Schon während der Luftangriffe hatte auch der Berliner Universitäts-Professor für Umweltplanung Knut Krusewitz diese Schläge gegen Chemiezentren als neuartigen Umweltkrieg bezeichnet, mit dem die Nato das Genfer Verbot von chemischen Waffen gezielt umging und gegen die Enmod-Konvention der UN-Vollversammlung von 1978 verstieß, nach der „umweltverändernde Techniken, die weiträumige, lang andauernde oder schwerwiegende Auswirkungen“ haben, als Mittel der Kriegsführung verboten sind. Doch bis heute herrscht zu den dramatischen Folgen dieses ersten Angriffskrieges der Nato mit deutscher Beteiligung großes Schweigen.
Im Umweltschutz keimte einst die friedliche Revolution von 1989
Wo ist sie hin, die in Ost wie West gewachsene Einheit von Umwelt- und Friedensbewegung? Während einer Europäischen Konferenz zur Atomaren Abrüstung in West-Berlin besuchten im Mai 1983 Petra Kelly, Gert Bastian und drei weitere Bundestagsabgeordnete der Grünen spontan Ost-Berliner Friedensaktivsten. Und entrollten auf dem Alexanderplatz mit der Forderung „Abrüstung in Ost und West“ gegen den Nato-Doppelbeschluss ein Transparent: „Die Grünen – Schwerter zu Pflugscharen“. Dieses biblische Symbol hatte der Kleinmachnower Grafiker Herbert Sander 1980 einer berühmten sowjetischen Skulptur vor dem New Yorker Uno-Gebäude nachempfunden. Und evangelische Jugendgruppen in der DDR verwendeten es während einer zehntägigen „Friedensdekade“ als Lesezeichen.
Die von der Stasi abgebrochene Aktion der grünen Friedens-Aktivisten Kelly und Bastian mit diesem Symbol bekundete auf spektakuläre Weise jene Friedens- und Umweltgedanken, aus denen 1989 in der Berliner Umweltbibliothek, der Dresdner Kreuzkirche, im Wittenberger Friedenskreis und in der Leipziger Nikolaikirche die Montagsdemonstrationen keimten. Und schließlich die friedliche Revolution von 1989. Nun, über 30 Jahre nach dem unblutigen Aufbruch der Ostdeutschen ist zu fragen, was ist aus den Idealen der westdeutschen Grünen und ostdeutschen Umweltbewegung geworden? Und was aus der so grundlegenden Uno-Charta von 1945 zum Gebot von Frieden: Alle Mitglieder unterlassen in ihren internationalen Beziehungen jede gegen die territoriale Unversehrtheit oder die politische Unabhängigkeit eines Staates gerichtete oder sonst mit den Zielen der Vereinten Nation unvereinbare Androhung oder Anwendung von Gewalt.
Hartmut Sommerschuh lebt als Autor in Potsdam. Von November 1989 bis 2003 war er Redaktionsleiter, nach der Zusammenlegung von SFB und ORB zum RBB verantwortlicher Redakteur der Umweltsendereihe „Ozon“. 1999 enstand unter seiner Verantwortung für Arte der erwähnte Film „Bomben auf Chemiewerke“ (Autor: Sascha Adamek).
Das ist ein Beitrag, der im Rahmen unserer Open-Source-Initiative eingereicht wurde. Mit gibt der Berliner Verlag freien Autorinnen und Autoren sowie jedem Interessierten die Möglichkeit, Texte mit inhaltlicher Relevanz und professionellen Qualitätsstandards anzubieten.
ZAŠTO VLAST DOPUŠTA RAZVOJ SUMNJI I AKO SE ZNA DA JE SUMNJA PRETEČA SVAKOM POVERENJU TAKO DA SE POSTAVLJA PITANJE DA LI SE RADI O PRAKTIKOVANJU GLOBALIZACIJE PUTEM COVIDA ODNOSNO VAKCINISANJA I NA TAJ NAČIN GUBLJENJA SLOBODE NA GLOBALNOM NIVOU KONTROLAMA COVIDA ODNOSNO ZARAŽENOSTI MADA JE ZARAZA PROCES STVARANJA PRIRODNE IMUNIZACIJE!? AKO SE U TOM PRAVCU SUMJA ONDA JE JASNO KOLIKA NAM PRETI OPASNOST PO MIR. DA SE I PORED TAKO OZBILJNIH SUMNJI, POSLEDICA PO MIR ONDA JE JOŠ JASNIJE DA NAM VLAST NE RADI U INTERESU NARODA JER DA RADI UČINILA BI SVE ZA RASVETLJAVANJE TOG PITANJA DA DOĐE ISTINA NA VIDELO!
ZAŠTO ĆUTI CELOKUPNA ZAPADNA DEMOKRATIJA O TRGOVINI OTETIM LJUDSKIM ORGANIMA, ZLOČINU KOJI NE PAMTI ČOVEČANSTVO U SVOJOJ CELOKUPNOJ ISTORIJI PO SVOJOJ SVIREPOSTI! ZAŠTO GA PREĆUTKUJU AKO NE ZATO ŠTO SU BILI PROJEKT KOJI SE UKLAPAO U PROCES GLOBALIZACIJE, ZAŠTO AKO NISU DEO ZLOČINA NAD ZLOČINIMA, SAUČESNICI, KOJI SE DO TADA NIJE DESIO U ISTORIJI ČOVEČANSTVA.
ČEŠKI STUDENTI SKONČALI U „ŽUTOJ KUĆI“: Pisac Jozef Urban, posle petogodišnjeg istraživanja, objavio potresnu knjigu o trgovini organima
Dragan Vujičić
27. 09. 2021. u 08:00
JAN Pavelka (22), Mihael Pavelka (23) i Lenka Tučkova (21), septembra 2001. zauvek su nestali u vrletima Prokletija na tromeđi Srbije (Kosmeta), Crne Gore i Albanije. Posle pet godina istrage, sa velikom sigurnošću mogu da kažem da su se tokom planinarenja našli na putu švercerima organa zarobljenih Srba koje su iz logora na KiM prebacivali u klanicu „žute kuće“. Postoje ljudi u Albaniji koji su videli da su troje Čeha sprovedeni u jedan od 11 sabirnih logora, gde su nesretnici dovođeni pre vađenja organa, koji se nalazio u Valboni.
Ovako, ekskluzivno za „Novosti“, govori Jozef Urban, čuveni češki pisac, autor knjige „Habermansov mlin“ prema kojoj je 2010. nastao i filmski hit. Pisac čeških bestselera je punih pet godina, od 2016, istraživao šta se moglo dogoditi sa studentima iz sela Praška Žerenica, o čemu je napisao knjigu „Povratak u Valbonu“ (selo koje se nalazi 30 kilometara od Burelja i „žute kuće“), koja je upravo objavljena u Češkoj. Nezahvalnom zadatku se posvetio pošto ga je posetila majka nestalih momaka, Helena Pavelkova, zajedno sa bratom Lenke Tučkove, moleći ga da barem on preduzme nešto pošto je policija „nemoćna“.
Kako veli Urban, odmah mu je bilo sumnjivo da od Čeha „nikada nije nađena ni pertla“ jer su navodno pali u bezdan, budući da je znao da takve provalije nema u albanskom Nacionalnom parku Tet. Znao je, kaže, da je tamo bilo nečeg mnogo goreg. Od 1989. išao je na planinarenje po Balkanu i zato dobro poznaje lokalitet gde su bili mladi Česi.
– Helena Pavelkova mi je donela rezultate istrage koju su vodili ljudi iz njihovog sela koji su u Albaniju krenuli početkom oktobra 2001. Posle 20 dana potrage, praktično su bili najureni iz Albanije. Majka je takođe išla u „zemlju orlova“ već u novembru iste godine, obraćala se na televiziji eventualnim svedocima, ali sve je bilo uzalud – kaže Urban.
Pisac je 2016. sakupio tim ljudi iz Češke i otišao u Albaniju. Kaže, vraćao se na mesto gde su studenti poslednji put viđeni čak četiri puta.
– Prema svedočenju šefa prve češke misije koja je tražila mlade ljude krajem septembra i početkom oktobra, odmah na granici Albanije njih desetak je sačekala albanska policija sa 15 naoružanih ljudi koja se nije odvajala od meštana sela Praška Žerenica koji su krenuli da traže sunarodnike – govori Urban. – Kada su se prvi put popeli na vis iznad Gorskog jezera gde su se ukrštali putevi sa Kosmetom, jedan od policajaca ih je obavestio da je dobio telefonom informaciju od tužilaštva u Skadru da su tela Čeha, ipak, nađena u jezeru sa metkom u čelu i da se hitno spuste. Došavši u Skadar, tužilac ih čak nije ni pustio u zgradu, nego im je preneo informaciju da su mladi planinari taj dan nađeni u Nacionalnom parku i da se vrate po njih. Međutim, ta informacija, mada je kasnije objavljena u medijima, nije bila tačna. Nikakva tela nisu pronađena. https://6a8102022637dc5fb2b83cf5a063688d.safeframe.googlesyndication.com/safeframe/1-0-38/html/container.html
Pošto su se tragači iz Češke vratili u rejon Nacionalnog parka Tet zajedno sa policijskom pratnjom, pojavili su se naoružani ljudi iz OVK, uz poruku „da se gube iz Albanije kako ne bi nestali kao studenti“. Da treba da odu savetovala im je čak i albanska policijska pratnja. Česi su otišli, a sve je prijavljeno Interpolu u Pragu.
– Ni majka Helena koja je u Albaniji bila u novembru nije prošla bolje – kaže naš sagovornik. – NJen telefon i razgovori u hotelskoj sobi sa prevodiocem prisluškivani su, jer su albanski policajci unapred znali gde je taj dan nameravala da traži svoju decu. Vratila se u svoju zemlju potpuno skrhana.
Svoju misiju u Albaniji, pisac je planirao detaljno. Istraživao je u stranoj štampi šta je sve pisano o „žutoj kući“ i tako je došao do intervjua Vladimira Vukčevića, tada tužioca za ratne zločine u Beogradu, gde on kaže da je zajedno sa Srbima na jedan od devet punktova u Albaniji dovedeno i troje Čeha i desetak Rusa:
– Pisao sam Vukčeviću koji mi je potvrdio ta saznanja iz 2001, ali uz napomenu da je svedok koji je to ispričao odbio dalju saradnju.
Urban ističe kako se njegovoj ekspediciji „posrećilo“ na samom startu misije. Priča o misterioznom nestanku studenata među retkim meštanima u planini ostala je kao mit i teret na savesti i oni su je podelili sa gostima iz Praga.
– Tri naša studenta, prema priči ovih gorštaka, odsela su u kući učiteljice Mire, jedine koja je u Valboni znala engleski. Mira je bila i vodič češkoj deci kroz planinske staze, ali je jednog dana bila sprečena, pa je zamolila svog sestrića Mikuna da ih povede. Te večeri on se vratio bez Čeha, pijan, lakonski objašnjavajući da su studenti pali u provaliju!
Nedugo potom desila se čudna stvar: sestrić Mikun je iz automatske puške novembra 2001. ubio svoju tetku Miru! Baš u to vreme majka Pavelkovih bila je u Albaniji i obraćala se na nacionalnoj TV za pomoć.
– Poslednja vest o Mikunu koju sam dobio glasi da je izašao iz zatvora i da sada ima hotel u Nacionalnom parku, baš tamo gde su Česi nestali – kaže Urban, dodajući da nije išao da priču proveri.
URBAN napominje da je kraj ove priče više nego tužan: Helena Pavelkova je „ni živa ni mrtva“, majka Lenke Tučkove je izvršila samoubistvo, a otac umro u duševnoj bolnici. Pisac još kaže da je nedavno ponovo obnovio kontakte sa srpskim tužilaštvom za ratne zločine u Beogradu i da se nada nekim novim informacijama…
RTS: Oko Magazin: Smrt u Lageru, 80 godina od streljanja u Kraljevu-kao i o samitu nesvrstanih…
Emitovano 14.10.2021. svedoči svojim sadržajem da Jugoslavija odnosno Srbija nikad nije bila suverena zemlja da su se samo smenjivali demagozi od tada pa do današnjih dana. Mada to nije bio cilj te emisije.
Kako inače objasniti da se u čitavih 80 godina od streljanja u Kraljevu samo jedan, jedeini film snimio 1975. Kako objasniti da se do današnjih dana nije podiglo nešto poput Holokausta u Izraelu ili barem poput centralnog spomenika seäanja na žrtve u Jermeniji. Zar su naše žrtve drugorazredne ili čak trećerazredne!? Odgovor je jednostavan koliko i logičan. Izrael odvaja 4% državnog budžete za sećanje na žrtve a naše vlade ne samo da ni približno toj meri nisu odvajale za sećanje na žrtve već je čak i ova aktuelna vlada ne dozvoljava (i pored toga što se čeka već više od 80 godina) da se izgradi u Beogradu centralni spomenmuzej sećanja na žrtve a kamoli zid jda. Ako se uzme u obzir da je Fond dijaspore nudio financiranje izgradnju u milionskim iznosima a da nije dobio prostor u Beogradu onda to može govoriti samo o činjenici da nam vlada nije suverena a stim ni Srbija ili da radi u tuđem interesu a ne u interesu svog naroda. Možda će se reći da se tako nešto podiže u Dvorima odnosno u blizini Jasenovca ali molim vas lepo; zašto onda niste održali sednicu Samita nesvrstanih tamo već ste je održali u Beogradu! Ne samo da je to velika sramota što se žrtve izdvajaju, možda je ispravnije reći skrivaju daleko od svetske javnosti pa i od oka nesvrstanih! Onda ne treba da se čudimo što nam se zločini ponavljaju pa ako nastavimo ovako ponavljaće se sve dok nas ne nestane. Ovo ne piše neko iz dokonih razloga već sin streljanog u Kraljevu kojem je sada 81. godina života a koji celo ovo vreme, ceo svoj životni vek gleda i posmatra ovu komediju oko podizanja centralnog mesta posvećenog svim žrtvama. Krajnje je vreme da i naš parlament donese odluku da se odvoji 4% ukupnog budžeta za financiranje sećanja na naše žrtve!
E sad nešto i o tim famoznim nesvrstanima! Tu treba imati na umu Trst koji je posle drugog svetskog rata bio kao i Berlin bodljikavom žicom podeljen grad. Za oslobođenje Trsta je izginulo mnogo pripadnika Narodnooslobodilačke vojske te je polovica pripala Jugoslaviji! Zašto se ta činjenica prećutkuje? Zašto ako ne zato što ne paše u dogmu o osnivanju nesvrstanih kao neka vrsta suverenih zemalja, koje nisu to ni tada bile a nisu ni danas.
Šta se desilo? 1947. je bila velika suša. Komunisti uz vrlo delovanje skojevaca čistili su po selima tavane od žita. Zabranjeno je bilo klanje svinja, dešavale su se mnoga denuciranja-mnogi su zavrđili u zatvorima-Glad je bila velika, mleko se delilo na tačkice -u radnjama nije bilo skoro ničega za kupiti-kada bi ponešto stiglo, da bi nešto dobio, morao si već u 3 sata izjutra čekati u redu pa do osam kad su se radnje otvarale. Za celokupnu situaciju je komunistički komitet optužio Rusiju i centralno upravljanje i planiranje u Moskvi. Ruska vojska je morala napustiti Jugoslaviju po naređenju vrhovne komande što je i učinila. U toj situaciji Amerika iznosi problem Trsta pred UN sa predlogom da pripadne u celosti Italiji. Staljin se pri glasanju u UN suzdržao i Trst je bio izgubljen. Kao dečkić od 8 godina sam sa razredom izveden u centar grada gde je već bilo „more“ ljudi koji su glasno ptotestovalo; zona A zona Be to su naše obadve-Trst, prst itd.
Vrhovni štab se plašio odmazde Staljina i strahovao od napada Ruskih satelita, Mađarske, Rumunije, i Bugarske. Amerika je strahovala od komunističkog pokreta koji je zahvatio kako Rusiju tako i Kinu a i mnoge druge države. Da bi te sve te države, potencijalne saveznike Rusije i Kine ovojila iz tog procesa, Amerika je preduhitrila taj proces i osniva iz senke pokret nesvrstanih. Tito je prihvatio gubljenje Trsta ali je zato dobio od Amerike beskamatne kredite. (Sa kosovom bi nam se moglo desiti isto). Trgovine su tako reći preko noći bile popunjene različitom robom a Zapad je hvalio Jugoslavenski komunizam nazivajući ga komunizmom sa ljudskim obrazom. Kad je pao Berlinski zid Blok nesvrstanih država, postao je Americi nepotrebne te dolazi do razaranja Jugoslavije. Pošto ponovo dolazi do sve većeg uticaja Rusije i Kine počinje se ponovo sa oživljavanjem Nesvrstanih. Sve je ostalo isto samo su se demagozi promenili.
Покрет Заветници основала је почетком 2012. године група од двадесет људи, који су се окупљали на барикадама српског народа на КиМ, организовали бројне скупове и протесте, учествовали у хуманитарном раду, обележавали значајне историјске датуме и ширили државотворну и родољубиву мисао.
Само име покрета одабрано је по узору на историјско искуство у којем средишњу тачку заузима косовски завет, као вековна инспирација бројних владара, научника, песника, писаца, војсковођа и највећих српских умова.
Временом, Заветници добијају све већу подршку широм земље, региона и српског расејања. На пролеће 2016. године покрет организује највеће анти-НАТО демонстрације у Европи, а неколико месеци касније наступа на парламентарним изборима, освајања више од 30.000 гласова и стиче велике симпатије грађана.
На међународном пољу, Заветници стичу пријатеље и на Истоку и на Западу. Успостављају сарадњу са суверенистичким странкама широм Европе, које уважавају најважније српске државне и националне интересе. Представници руководства покрета учествују на бројним сусретима и дипломатским форумима са званичницима Руске Федерације у Москви и Београду. Као национално одговорна снага Заветници раде на повезивању са свим најважнијим политичким и друштвеним чиниоцима српског народа у Републици Српској, Црној Гори, Македонији и на просторима некадашање Републике Српске Крајине. Као одговор на бројне политичке, економске и друштвене изазове – Заветници усвајају свеобухватну Националну и државну стратегију, која постаје програмски темељ организације.
Ресорни одбори састављају и објављују Платоформу за обнову суверенитета на КиМ, План за привредни развој Србије, Документ за демографски опоравак и Стратегију за супростављање обојеним револуцијама и антиуставним невладиним организацијама. Након седам година постојања и деловања покрета Заветници, Главни одбор једногласно доноси одлуку о прерастању у политичку странку. Захваљући подршци више 11.000 грађана Србије, у августу 2019. године званично је основана Српска странка Заветници. На првом Конгресу изабрано је руководство странке, која излази на политичку сцену са конкретним решењима, обогаћеном кадровском структуром, људима од знања, искуства и интегритета и доследном вером у принципе око којих се окупљају сви чланови Српске странке Заветници.
НА НАЈМЛАЂИМА ОСТАЈЕ СВЕТ-ПОДРЖИТЕ ЗАВЕТНИКЕ ДА НАМ СРБИЈА ОСТАНЕ ВЕЧНА-Д.Н.Т.
КО ЖЕЛИ БИТИ ЧЛАН ИЛИ САМО ПОДРЖАТИ НЕКА УСПОСТАВИ КОНТАКТ СА НАШОМ КАНЦЕЛАРИЈОМ:
Dobro dosli na Internet prezentaciju srpske dijaspore 