Broj 193, 12.11.2009.
Menadžerija
Zna li KOS ko mu je bos?
Nekad se govorilo da je vojska svačija, pa dugi niz godina ničija, da bismo došli do tačke kad se kaže – ko zna čija. Današnja Vojska Srbije nalazi se u posttraumatskom stadijumu, i rada je da se preda menadžerima i bosovima koji njome posredno i neposredno već haraju. O tome šta je ostalo od savetničkog kapaciteta i generalske garniture, i do čega je dovelo međustranačko iživljavanje nad vojnim vrhom tokom 2001. i 2002. godine, specijalno za Tabloid piše Milan Jovanović, penzionisani pukovnik poslednje jugoslovenske armije.
Milan Jovanović
Šećerana za evro, cementara za tri, smederevska čeličana za šaku dolara, aranđelovački izvori na lepe oči, sto hiljada hektara plodne bačke zemlje na reč… Antologijski primeri lopovluka, umiveno nazvanog srpska tranzicija, a sve pod okriljem vlasti i budnim okom države. Bogatstvo uz alav i ko zna čiji novac, ministri uz lopovski profilisane tajkune, činovnici uz lokalne kriminalce, sirotinje i bede na sve strane. Ima li kraja tome u ovoj zemlji?
A srpska vojska? Gde je ona u tom trange-frange preoblikovanju društvenog u ostale oblike vlasništva? Je li i sa njom trgovano i dilovano, ko je provodadžisao a ko muvao, ko dizao cenu a ko spuštao? Znaju li se, konačno, kumovi ove vratolomije srpske odbrane i vojske i ćorsokaka u koji su je doveli? Znaju, ali šta to vredi u ovom borbenom poretku i sadejstvu tužilaca na partijsko dugme, sterilnih sudova i onemoćalog zakonodavstva.
Pamti li se još onaj herojski otpor srpske vojske natovskim zverima u agresiji 1999. i šta je još ostalo od te vojne sile posle desetak godina? Očnjaci, oštri ili polomljeni zubi, proteze ili opšta krezubost? Gde se dedoše sve one silne vojne veštine, komandantska harizma, heroizam na Košarama, maskiranje snaga i sredstava neviđeno u ratovodstvu dotada, logistika za svetske katedre i udžbenike!
Je li srpska odbrana, a u okviru nje i Vojska Srbije, stvar ove nejake države, ili onih napadno jakih napolju, domicilnog parlamenta, širokih narodnih masa, jedne političke stranke ili njenih vezira i jurišnika? Ima li mesta tvrdnji da je Vojska Srbije postala obična prćija u rukama privatnih moćnika obučenih u žute dresove išarane plavim zvezdicama?
Bezbroj je indikatora koji ukazuju na najprljaviji tretman srpske vojske od njenog formiranja do danas. Deluje li možda umirujuće što joj te bezočnosti verovatno ne bi svojim mentalnim a ni patriotskim sklopom hteli da urade ni Tadić kao rodonačelnik dezorijentacije srpske vojske, ni Davinić ni Stanković kao prolazna rešenja, pa ni Šutanovac kao egzekutor destrukcije, već da je sve to spakovano napolju i podaleko od komandnog mesta srpske vojne moći. Ali onda i toliko uznemirujuće što su svi ti igrači kao pravi pajaci dozvolili sebi, i kako vidimo vrlo su srećni, da budu razapeti između paučastih niti evroatlantskih opsenara i matičnog srpskog miljea.
Gledano stepenicu niže, stvar je poprimila drastičnije oblike razbijanja srpske vojne moći. Ako su već ministri proizvod stranačkih kalauza i kuhinja, kako to da profesionalni vojni vrh ostane bez sluha i vida? Vrlo prosto – drastičnom odmazdom su počišćeni svi srpski generali učesnici otpora NATO paktu, a onda ustoličeni neki novi klinci i pritajene adaptabilne kreature, u svemu zavisni od koalicionih spahija. Pa svaki ponaosob dodatno istraumiran i programiran po brojnim elementima atlantskog kodeksa ponašanja, što bi rekli – čipovan.
A na čelo im instaliraju junošu nezrelog da četu vojnika postroji, ali njima beskrajno odanog i blagovremeno poslatog na specijalizaciju u natovske brloge, pa onda vraćenog sa oreolom spasioca posrnule srpske vojne misli i akcije. Kakva je to epohalna edukacija bila u kojoj je Tadićev lični ljubimac i ultimativno rešenje za prvog generala srpske vojske diplomirao sa tezom o značaju i funkciji privatnih vojski u novim međunarodnim odnosima.
I šta smo od tog svetski značajnog štiva videli i doživeli? Po uzoru na vlasnike ciglana i šećerana, dakle samostalno i ne pitajući nikoga, počelo je prekrajanje srpske vojske. Ako po pitanju poslovanja giga-mega šoping-molova nema u Srbiji adekvatnog ili licenciranog sagovornika, ima ih i te kako za pitanja odbrane i vojske. Kakav je samo savetnički kapacitet u generalskoj garnituri izgubljen i razbucan 2001/02. u onom iživljavanju rogova u vreći nove srpske zore! Kakvi asovi vojnog profesionalizma su morali ustupiti ključna mesta i to kakvim diletantima nove percepcije Srbije i njenog podaničkog odnosa prema svemu i svačemu!
Dakle, kao u svakoj privatnoj firmi gde se čiste nesimpatični i oni bez jakih kumova, matrica je u vojsci bila vrlo slična: ko se kome dopada, ko je kome bliži, koga je i koja stranka poslala na put brzog uspona ka vojnom vrhu… Apsolutistički i bez valjanog kriterijuma, prema hirovima moćnika ili po volji feudalnih vlasnika odbrane, uz sasluženje natovskih zunzara. Reklo bi se privatno i nikako drugačije. A sve kao na dlanu vidljivo, sav taj savetnički kapacitet i menadžerska umešnost stranačkih liliputanaca na ključnim mestima srpske odbrane.
Privatnički duh u državnoj instituciji zvanoj vojska?! Odomaćilo se i to dostignuće, još od onog ispada Zorana Živkovića, premijera foliranta s Nišavu, kad je 2003. godine ponudio Pentagonu 1.000 srpskih glava za prljave Bušove rabote po Avganistanu i Iraku. Pa svi oni špijuni u Tadićevom vojno-ministarskom kabinetu, tobož eksperti za transformaciju vojske. Zatim otvaranje natovske filijale u srcu srpskog ministarstva odbrane, pa svi oni hepeninzi upriličeni u čast jučerašnjih zlikovaca s neba…
General Ponoš u natovskom šizofrenom koledžu, u klupi sa Džejmijem Šejom, zverolikim portparolom bombardovanja Jugoslavije, koji nam je onako toplo i humano objašjavao potrebu bombardovanja voza na Grdeličkom mostu, porodilišta ili televizije. U istu ravan privatnosti svrstava se odluka srpskog vojnog vrha da na crvenom tepihu u Batajnici dočekaju natovske bombardere i pilote koji su nas zasipali uranijumom koju godinu ranije. Potom kao na traci put Ohaja – studenti, đaci, policajci! MO Srbije kao turistička agencija za uniformisanu populaciju, brojni državni sekretari kao turoperatori i vodiči, može na rate, a i za džabe – samo treba ljubiti stope svog mudrog i estradnog menadžmenta. All inclusive!
I kao što to MPC, GTC ili slični trgovački giganti pakuju svoje veze i partnerstva ka WTC ili WGC, sa osnovnim motom dobijanja benefita, tako i ovdašnji odbrambeni giganti poput ministarstava odbrane Crne Gore, Srbije ili BiH slede pomenute privatne vizije. Kako što brže utrapiti svoje vojske ovoj svetskoj zlehudoj hegemoniji a lično se što više okoristiti.
Mogu li se ikako drugačije razumeti svi ovi rudarsko-minerski radovi na žutom feudalnom imanju? Mi ćemo u NATO, uradićemo ono što želimo, nećemo nikog ništa da pitamo. Čista logika privatnog kapitala i njegovih eksponenata, profita i bezobzirnosti. Verna kopija uspelih srpskih privatnih bosova. Ali, tamo su na tržištu roba i usluga neki regulatori čvrsto definisani i znaju se pravila, npr., pri ispadanju iz igre, dok je na terenu privatnih vojski, privatnih generala i privatnog naoružavanja sve obavijeno tzv. državnim tajnama. Jasno prema poreskim obveznicima, dok su karte potpuno otvorene prema svojim spoljnim instruktorima.
Bos u biznisu, bos u podzemlju, bos u politici! Može, ali ide li bos u vojsci, odbrani ili bezbednosti? Može li se reći glavni bos za put srpske vojske u NATO, ili bos za vojne liferacije, bos za sigurnost vojnih postrojenja, itd. Logičkim sledom činjenica o državnom ustrojstvu – ne. Ali kao nigde drugde u svetu, kod nas je to – da. U pedalj isto kao u posestrime Crne Gore gde je sve postrojeno u slavu bosovskog uređenja države, čak i stepenicu više. Kod nas bi šef države sutra da postane bos, a onaj podno Lovćena je već kandidat za dona.
