Спасао 45 Срба, а три дана раније убили су његове

Спасао 45 Срба, а три дана раније убили су његове

Датум објаве: петак, октобар 13, 2017
 Амир Реко из села Гудељ код Горажда, бивши је официр ЈНА, који је спасао 45 српских цивила из села Бучје од сигурне смрти.
Амир Реко
Амир Реко

Он је то учинио само три дана након што му је српска страна у кући спалила мајку и неколико чланова породице.

Амир Реко рођен је у малом селу Гудељ, код Фоче, у којем су живели и Срби и Муслимани. Ту је растао, а мајка га је учила да буде фино васпитан, да постује старије, да буде човек. Да упише Војну академију, Амир је желео још као мали, водили су га његова борбеност и жеља за правдом, али и жеља да на њега буду поносни родитељи, село, мештани.

А онда се десило да је СФРЈ почела да се распада. Амира је то задесило у Зајечару, а рат у Босни га затиче на месту официра ЈНА. С једне стране, имао је потребу да чува братство и јединство, да буде веран ЈНА, али ситуација на терену је била нешто сасвим друго. Остао је у армији све док се рат није прелио на територију БиХ, и док борбена дејства нису почела у његовом родном месту.

Добија информацију да су српске снаге окупирале Фочу, и његово село које је близу, и тада је донео одлуку да дезертира.

„То је тешка одлука и њу доносите потпуно сами“, каже Амир. Одлуку је саопштио својим пријатељима, пре свега Драгану Симићу који је тада био у Нишу. Да одлази у своје село да буде са својим родитељима и фамилијом.

Драган га је, без икакве осуде, питао: „Шта ти могу помоћи“? Рекао му је да ће му помоћи да прође територије које су под српском командом, али да после мора сам да се сналази.

Двојица пријатеља и двојица официра крећу заједно ка Босни, на територију на којој обојица могу бити убијени. Амир – јер је Муслиман, а Драган – јер помаже Муслиману.

Дошли су до Устипраче, тачније до моста на Лиму, али је војска коју су ту затекли донела одлуку да их не пусти, већ да морају да иду у главну команду. То је значило да је Амир, дезертер, требало да се сретне са свим главнокомандујућима за напад на Горажде.

Током врло непријатног разговора са двојицом војника на мосту, а захваљујући Драгановом одсечном наступу, војници су спустили оружје и пустили их да прођу ту деоницу пута. Следећег дана, на путу ка Устипрачи, нису више били сигурни да ће преживети.

Драган Симић сведочи да је знао шта могу да очекују, да је било опасно, али да зна шта његовом пријатељу значи да буде са својом породицом. Тражили су од Драгана да убије свог пријатеља, или ће они. Али, нису. Драган је Амиру спасао живот. Двојица пријатеља се ту растају, не знајући да ли ће се икада више видети и да ли ће његов пријатељ стићи до села жив, јер ако га нису убили са ове стране моста, не значи да га неће убити његови на пола моста, не знајући ко је.

Амир није имао избора. Ако припуцају, скочиће у воду, то је једина мисао коју је имао. У тим тренуцима, страх је нормалан, али је јача мисао о мајци, о својим најближима, и то га је једино водило напред.

Није се десило ништа. Амир је прешао мост. Махнуо је пријатељу и то је за 25 година било последњи пут да су се видели и знали нешто један о другоме.

Стигао је у Горажде. Мислио је да тамо постоји команда којој ће се пријавити, али је затекао само анархију и безнађе.

Амир је јако брзо преузео команду. Једног јутра је дошао курир да поднесе извештај с фронта. Не знајући коме рапортира, курир је рекао да су у селу Гудељ српске снаге сместиле мештане у једну кућу и живе их запалили. Почео је да набраја имена породице Реко, седморо њих, међу којима и име Амирове мајке.

„Постоји ли већа казна за некога него да му мајку запале живу? Може ли се човеку нешто теже десити, него да му неко изгори у живој ватри“ објашњава Амир како се у том тренутку осећао. Амир зна ко су људи који су урадили то злодело. Један од њих живи у Канади.

Фото: Screenshot/Prva

Неколико дана касније, Амир као главнокомандујући, добија наређење да уђе у село Бучје, у којем је тог момента било 45-оро Срба. Команда је гласила: „Очистите село!“

Добио је замерку што се тога није и сам сетио раније, а он је провокативно питао: „Шта то значи очистити, хоћете децу да побијем“? Рекли су му: Да!

Рекао је да он то неће извршити. Послали су другу бригаду да то уради, они су кренули, али је Амир рекао да ће поћи са њима. С намером да спречи покољ. Наредио је да не сме ни један метак да се испали, док Амир не заврши разговор са Србима. Дошла су тројица Србина и рекао им је у каквој су ситуацији, да се морају предати, и да им он може обезбедити да се спасу.

Поверовали су му, плакали су и одлучили да предају оружје. Амир им је рекао да ће их побити војници којима су породице живе спаљене. Амир им је војничким тоном наредио да се склоне и да нико не сме ништа да каже и уради без његове команде. Србима је рекао да имају две опције: да предају оружје и да ће им помоћи да оду, или ће бити убијени.

Син једног од тројице Срба са којима је Амир преговарао, Миливоје Чарапић, сведочи за Живот прича да су Бучјани, међу њима и он, тада остали живи само захваљујући богу и Амиру Реку.

Амир не сматра да је то јуначко дело, само дело човека и да га то не разликује од других Људи, са великим Љ. Зато верује да ова прича треба да остане само као нека порука, а не као неко херојство.

Жељу за осветом није имао, јер му је све време пред очима била мајка, њено васпитавање, њене речи и поруке. Упркос слици да је изгорела, јер су је запалили људски изроди. Каже да му је мајка шапнула да уради то што је урадио. Јер, доброта мора победити, друго ништа нема смисла.

Због тога што је спасао Србе, Амир добија информацију да хоће да га ликвидирају Муслимани. Налогодавци његовог убиства су и данас на власти.

Screenshot/Prva

После свега тога, Амир се обрео у Данској, као избеглица. Такав какав је, неустрашив и упоран, снашао се, почео велики и уносан бизнис. Оснива породицу, добија две ћерке, али му брак не опстаје.

2008. године одлучује да се врати у Босну. И судбина поново уплиће прсте. Када је, као младић, отишао на Војну академију, Амир је срце оставио лепој Азри, љубави свог живота. Поштар се прописно уморио размењујући писма, али када је једном дошао на одсуство и желео да види Азру, рекли су му да се удала.

Године су пролазиле, Азра и Амир су живели своје животе, а да ништа једно о другом нису знали. Рат је обома донео породичну трагедију – Амиру је спаљено седам чланова породице, Азри је рат однео мужа. У великим и правим љубавима постоји једно правило – ако нису заувек, онда то и нису праве љубави. После 25 година, Азра и Амир су се поново срели.

Амир је 2008. године дошао у Сарајево и седео са једним другом. Са њима су биле две жене. Када су отишли, друг му је рекао: „Знаш ли, Амире ко је она старија жена“? То је мајка твоје бивше девојке Азре.

Рекао му је и да Азра има сина и ћерку, да јој је муж погинуо. Он је пожелео да види Азру. И видео је. Недуго затим, пожелели су да се венчају. То су и урадили. Данас су у браку, пресрећни.

Иако никад није размишљао да се бави политиком, Амир је основао народни покрет „Мост 21“, који треба да повезује све народе који живе на простору БиХ, отворен за свакога који поштује темељна начела заједничке државе. Иако многи сумњају у његове добре намере, Амир верује да „Мост 21“ мора да служи једино за састајање, за успостављање покиданих веза и да као нова снага покрене промене на Балкану.

(Прва)

Извор: Б92

Тагови:
Advertisements

(А)ЛУДИРАЊА Милијана Балетић: КАТАЛОНСКА И – ШИПТАРСКА ЕУ-ропа

(А)ЛУДИРАЊА Милијана Балетић: КАТАЛОНСКА И – ШИПТАРСКА ЕУ-ропа

Milijana sajt

Врхунац лицемерја којим је Брисел објаснио своје „поштовање“ међународног права и негирање референдумске воље Каталонаца, био је „алиби“ за подршку целовитости Шпаније, „јер је чланица ЕУ“ – и подршку отимању КосМета „јер Србија није чланица ЕУ“?! Али, како год – ЕУропејска Шпанија никада више неће бити оно што је до сада била! И – не само Шпанија…! А сети се само, демократски Западе – колико су Шиптари безочно били сигурни у ваше бомбе, па чак ни референдум – ма чисто оно камуфлаже ради – нису хтели да организују?!

Референдум о независности Каталоније који је и у припреми данима дизао велику прашину, јер га Шпанија сматра нелегалним и сецесијом, одржан је 1. октобра, под, до тада, невиђеним околностима! Поред махања шаренилом транспарената широм Шпаније, на којима је писало „Живела Шпанија“; „Каталонија никада неће отићи“… и оних у Каталонији „Независна Каталонија“; „Каталонија није Шпанија“ – званични Мадрид ништа није препуштао случају! Упутио је и на хиљаде полицајаца који су широм Каталоније затварали биралишта, пленили изборни материјал, по улицама се борили са народом и активистима, шутирали и растеривали бираче, чупали и вукли жене за косу…! Радили су пендреци, песнице, гумени меци, севале крваве главе и збрајало се на стотине повређених! Оснивач Викиликса Џулијан Асанж у току дана је поставио ове снимке на друштвеним мрежама и упутио позив председнику Европске комисије Жан-Клод Јункеру да суспендује Шпанију из ЕУ! Ма, само што није! ЕУропа је читаво то време ћутала, стрепела и навијала за целовиту Шпанију и то – а гле чуда – против, како би они рекли, најдемократскијег изражавања воље народа?!
У свему овоме има и један куриозитет! На дан каталонског референдума, кроз Војводину су осванули „црни“ графити – црним спрејом исписани „Војводина = Каталонија“ и нацртана каталонска застава! Познати патриота Чанак и његова Лига су по војвођанским местима (тамо где још увек постоје канцеларије ЛСВ), окачили и заставу Каталоније да поред лигашке вијори! А онда су отпутовали у Барселону, како би и њу ишарали лигашким графитима и махали транспарентима?! Заиста не знам шта би Шпанија и свет да им није такве, у својој држави потврђене – патриотске громаде – какав је Чанак?!

Овај референдум по више основа је историјски а резултати у „бројкама“, оригинални! Од око 2.300 бирачких места, шпанска полиција је затворила 319, а према првим подацима у полицијским нападима повређено је, што теже – што лакше, 844 грађанина, а Бога ми и 33 полицајца! Од укупног броја каталонских гласача, ако ћемо баш о правилима у овој комплет неправилној ујдурми – ни број изашлих није довољан – свега 42,3 одсто, што је 2.262.424. Већина, изгледа, није хтела, није смела или није успела, да се појави на гласачким местима, али од изашлих се 2.020.144, или 90 одсто, изјаснило за независност! Сутрадан, Шпанија каже – то вам је то – ни довољно нисте имали! Каталонија узвраћа – уплашени су остали код куће! А поједини интервјуисани грађани жалили су се како су трчали од места до места, узалуд покушавајући да гласају!

Шпански премијер Маријано Рахој тврди да су Каталонци преварени, да већина није ни желела да учествује на референдуму који је шпанским Уставом био забрањен, да је то кршење и међународног права, да уствари референдума није ни било и да ће потегнути поново Устав – и то онај убитачни члан 155 – и одузети Каталонији аутономију, ако овако настави?!

На другој страни, каталонски председник владе Карлес Пуџдемон, недуго по затварању биралишта, устврдио је да је овим шпанска регија Каталонија добила право да постане независна држава, али неће ићи на нагло одвајање него ће правити нови споразум са Шпанијом и тражити међународну медијацију! Одмах је затражио повлачење шпанске полиције из Каталоније, те најавио формирање комисије која ће испитати њене бруталности на дан референдума, и подвукао: „Моја влада ће у наредних неколико дана послати резултате данашњег гласања у каталнонски парламент – ту лежи суверенитет нашег народа“. А у интервјуу за ББС рекао је и да ће Каталонија у „наредних неколико дана прогласити независност“! Паралелно са овим изјавама, цела Каталонија је, у карневалском духу, славила свој „успех“, а дан након славља организовала генерални штрајк у којем је учествовало преко 40 синдиката, у знак протеста против репресије шпанске полиције! Прикључили су им се и клубови шпанске фудбалске лиге из Каталоније, па је тако више од 700.000 људи блокирало поново улице Барселоне!

Мук ЕУропе прекинуо се сутрадан када се преко своје Европске комисије „оћитовала“ и рекла да је референдум о отцепљењу Каталоније против Устава Шпаније, те је као такав нелегалан и неуставан, да је то њено „унутрашње питање“ и подржала је у свим њеним одлукама, нагласивши Каталонији да – „насиље не може бити инструмент политике“?! Кад сам ово чула, мом одушевљењу ЕУропејским легализмом краја није било! Просто не знам која ми је од које „бриселске“ реченица била дража! Ај‘ сад да неко каже да сам ја увек против омиљене ми ЕУропе! Тешко да од мене тренутно могу наћи већег подржаваоца, а поготово око овог напрасног им противљења политици насиља и насилног отцепљења!

Не да сам одушевљена, него бих вам сваку и потписала – али имам проблем! Србија, господо – где вам је ту држава Србија?! Где вам је једнакост светиње суверенитета и територијалне целовитости међународно признатих држава?! Где је ту, једно од основних људских права на које се позива Запад и ЕУ – право на власништво?! Како је могуће отети Србији – више од једне седмине територије – агресијом, помагањем бомбама и заштитом окупационог шиптарског народа и Албаније?! Где вам је овде став да је то унутрашње питање Србије које мора бити решено у складу са њеним Уставом?! Где су вам ту ти европски принципи, правила демократије – где вам је поштовање међународног права?! Где вам је овде тврдња – „Насиље не може бити инструмент политике“?!

Лепо од вас што тврдите да је кршење међународног права одржавање референдума у једној држави који није у складу са њеним Уставом и који не одобрава централна власт – а шта ћемо са вашим прстићима у противуставним реферундумима, сецесијама и надуставном снагом коју сте дали Бадинтеровој комисији у крвавом распаду Југославије ’90-тих по комунистичким Брозовим унутрашње-административним границама?! Шта ћемо са нелегалним, противуставним и против одлуке Савета безбедности убијањем Србије и отимањем КосМета?! Замисли – демократски Западе – колико су само Шиптари безочно били сигурни у ваше бомбе – чак ни референдум, ма чисто оно због камуфлаже – нису хтели да организују?! И шта сад са свим тим вашим „легалним“ работама – ево само на нашем простору – господо легалисти?!

Врхунац лицемерја којим је Брисел објаснио своје „поштовање“ међународног права био је „алиби“ за подршку целовитости Шпаније, „јер је чланица ЕУ“ – и подршку отимању КосМета, „јер Србија није чланица ЕУ“?! Има ли очигледније злоупотребе и дуплих стандарда у „читању“ међународног права од овога – којим правдају своју агресију над Србијом и окупацију дела наше државе?! Не, да ја знам?! Али, како год – ЕУропејска Шпанија никада више неће бити оно што је до сада била – и не само Шпанија…!

Када се ово „унутрашње“ шпанско питање стави у шири међународни контекст, стварност изгледа много болније! А кад смо већ код бола – ја ћу о ономе што мене највише боли! Са аспекта српскога народа и Србије – Шпанија није признала такозвану независну државу „Косова“! Лепо од ње! Хвала јој! Али, ево једна мала дигресија. За време НАТО-агресије на нашу државу 1999. године, тадашњи портпарол НАТО Џејми Шеј, одмах негде на почетку, у марту, рекао је: „Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити“?! Ево и ја спадам у Србе, али, ако икако може – опрости ми „дијагностичару“ Шеј – што не могу да заборавим, па ћу и – тамо вас – подсетити!

Тада, ’99.године, како би помогле шиптарску окупацију – наше аутономне области – три месеца је над нама сејало смрт, бомбе и осиромашени уранијум 19 држава НАТО?! О последицама – срушеној земљи, побијеним и осакаћеним људима, отетом КосМету, канцеру који епидемиолошки хара Србијом – овај пут нећу! Ту групу од 19 наших одабраних пријатеља чиниле су: Америка, Велика Британија, Немачка, Француска, Мађарска, Италија, Канада, Пољска, Чешка, Грчка, Турска, Исланд, Норвешка, Белгија, Холандија, Данска, Луксембург, Португалија и – Шпанија! Ви сте тада били портпарол НАТО, а на његовом челу био је – Шпанац Хавијер Солана!!!

Данас, после Брегзита, међу ових преосталих 27 чланица ЕУ, 22 су признале независност монструм-држави „Косова“, а 5 нису! Тих 5 су : Словачка, Румунија, Кипар, Грчка и – Шпанија! Хвала још једном! И неизмерно хвала – Словачкој, Румунији и Кипру – који нису били међу оних 19 „милосрдних анђела“!!! Разлози уздржаности ове 3 државе које нам ни у једној опцији нису наносиле зло, могу се тражити и у њиховим унутрашњим проблемима, као што је потезање Тријанона и мађарске мањине у Словачкој и Румунији, као и окупација половине Кипра од стране Турске на северном делу где живи турска мањина! Али, без обзира на разлоге , још једном – неизмерно хвала!!! Код ове друге две, које су нас бомбардовале, како би Шиптарима помогле да нам КосМет отму, али га сада не признају за државу, пријатељски однос према Србији прорадио је због „мечке“ која игра у њиховој кући – Шпанији због Каталоније, Грчкој због Кипра, Македоније, а и шиптарске мањине на северозападном им делу државе! Но – ипак хвала!

И, на крају, у читавој овој отужној и за Србе увредљивој игри – има нешто и добро! На дан „оћитовања“ ЕУропе, председник Србије Александар Вучић – јавно је, сам себи, поставио питање: „И шта ћу ја сад кад одем у Брисел?! А које питање да поставим…, а како то у Каталонији не важи референдум, а на Косову може и без референдума…?!“ То – управо то! Питање Вам је ко из модле! Ко да сам Вам га ја написала! Једва чекам постављање оваквог – напокон – питања у сред Брисела – од оних којима је Србија у руке предата и који је – под таквим условима – терају у „загрљај“ ЕУропе!
Преузето са сајта: milijanabaletic.com

ОБАВЕШТЕЊЕ: Обавештавамо вас да ми породице киднапованих и убијених на Косову и Метохији не прихватамо учешће на Конференцији Регионалне Координације која се одржава у Приштини.

Славица Јовановић

Председници управног одбора РК Олгици Костић Божанић ОБАВЕШТЕЊЕ Поштована, Обавештавамо вас да ми породице киднапованих и убијених на Косову и Метохији не прихватамо учешће на Конференцији Регионалне Координације која се одржава у Приштини.

 

 

Председници управног одбора РК

Олгици Костић Божанић

ОБАВЕШТЕЊЕ

Поштована,

Обавештавамо вас да ми породице киднапованих и убијених на Косову и Метохији не

прихватамо учешће на Конференцији Регионалне Координације која се одржава у Приштини.

 

12985444_100412160363028_6243096957567063314_n (1).jpg

Нема тог новца за који би породице жртава преко разних конференција и састанака признале

институције лажне државе „Републике Косово“, без правде за српске жртве.

Када злочиначка ратна коалиција „ОВК“ буде у тамнице, тек тада ћемо са поштеним Албанцима,

нашим комшијама и земљацима разговарати о свим питањима, па и о помирењу.

Мишљења смо да нико себи не може да да за право да се преко жртава и породица жртава

признаје лажна држава „Република Косово“.

Конференција ,,Процес ексхумација и идентификација особа несталих на подручју Косова*“

Дневни ред – нацрт

25.10.2017. године

Хоте. Емералд

Приштина, Ауто пут Приштина – Скопље

09:30 Долазак и регистрација учесника

10:00 Поздравна реч и обраћање Председнице Управног одбора Регионалне координације

1. Актуелно стање у процесу ексхумација и идентификација посмртнихостатака несталих особа/лица

на подручју Косова

10:10 Председник Комисије за нестала лица Владе Републике Косова*

10:20 Председник Комисије за нестала лица Владе Републике Србије

10:30 Спесијални Тужилац за ратне злочине Републике Косова

10:40 Тужилац за ратне злочине Мисије ЕУЛЕКС-а

10:50 Тужилаштво за ратне злочине Републике Србије

11:00 Представник Института за судску медицину и нестала лица Косова

11:10 Представник београдске делегације Радне групе за нестала лица у догађајима на Косову Проф. Др. судске медицине

 

11:20 Међународна комисија за нестале особе (ИЦМП) Сарајево и Приштина

 

11:30 Међународни комитет Црвеног крста (МКЦК) Сарајево, Београд и Приштина

11:40 Црвени крст Косова

11:45 Црвени крст Србије

11:50 Кафе пауза, 30 минута

12:20 Наставак Конференције

2. Дискусија – питања представника удружења породица несталих и одговори представника надлежних институција и међународних организација

14:00

Усвајање заједничких закључака од стране свих учесн ика Конференције као и израда листа обавеза/корака на које се надлежне институције обавезују да ће предузети до краја

године, а у циљу убрзања процеса решавања судбина несталих лица

14:30 Конференција за штампу

 

, 14:30 Заједнички ручак

15:30 Одлазак учесника конференције

 

„*Овај назив се не доводи у везу са питањем статуса Косова и у складу је са Резолуцијом 1244 Савета Безбедности УН и мишљењем Међународног суда правде о косовској декларацији о независности”

Члановима УО РК, Савезима и Удружењима породица/обитељи несталих особа/лица на подручју Републике Србије и Косова*

Предмет: Позив за учешће у раду Конференције на тему:

,,Процес ексхумације и идентификације посмрних остатака несталих особа/лица на подручју Косова”

Поштовани,

Позивамо Вас да учествујете у раду Конференције о процесу ексхумације и идентификације несталих особа/лица на подручју Косова*, која ће се одржати 25.10.2017. године у хотелу ,,Емералд“ у Приштини уз финансијску подршку МКЦК, ИЦМП-а и Комисије за нестала лица Владе Републике Косоава*.

Вашим учешћем на конференцији допунићете сазнања са новим информацијама и помоћи у процесу тражења несталих укључивањем у делу предвиђеном за дискусију са предлозима и препорукама за постизање бољих резултата.

Циљ конференције је убрзање процеса тражења несталих особа/лица на подручју Косова, информисање чланова породица и шире јавности о проблемима и препрекама које оспоравају процес .

Учесници конференције посветиће се тематском излагању, дискусији и усвајању закључака:

1. Актуелно стање процеса ексхумације и идентификације несталих особа/лица на подручју Косова*

2. Предузете мере и кораци надлежних институција власти, међународних организација и невладиниог сектора за решавање идентификације посмртних остатака у мртвачници у Приштини

Заједничким радом свих надлежних институција укључених у процес тражења истине о судбинама несталих лица на Косову и сарадњом представника Удружења породица несталих лица на Косову, пронађен је механизам за решавање проблема погрешних идентификација пре увођења ДНК тестирања. ДНК резултати реексхумираних посмртних остатака потврдили су забринутост и сумњу породица несталих лица да је један број био сахрањен под туђим именом а воде се на листи несталих особа /лица”.

Учесници на конференцији биће представници удружења породица несталих из Републике Србије, Косова и чланова Управног одбора Регионалне координације.

Позиви ће бити упућени у улози говорника (панелиста): Комисији за нестала лица Владе Републике Косова*, Комисији за нестала лицаВладе Републике Србије, Специјалном суду за ратне злочине Републике Косова*, Тужилаштву за ратне злочине Мисије ЕУЛЕКС-а у Приштини, Тужилаштву за ратне злочине Републике Србије, Међународној комисији за нестале особе/лица (ИЦМП)у Сарајеву и Приштини, Делегацији/мисије у региону Међународном Комитету Црвеног Крста (МКЦК) у Сарајеву, Београду и Приштини, Институту за судску медицину у Приштини, Представнику Проф. Др. судске медицине београдске делегације Радне групе за нестала лица која се воде као нестала у вези са догађајима на Косову, Црвеном крсту Србије, Црвеном крсту Косова,

У улози посматрача позиви ће бити упућени:

Амбасадама у Приштини: Велике Британије, САД-а, Швајцарске, Норвешке, представништву ЕУ у Приштини, представништву КФОР-а, представништву ОЕБС-а и медијима.

Почетак конференције планиран је од 10:00х а завршетак након прес конференције планиране за 14:30х до 15:00х.

Конференција ће се одржати у Приштини:

хотел ,,Емералд”, Ауто пут Приштина – Скопље

Љубазно Вас молимо да се одазовете позиву на Конференцију и да своје учешће или учешће особе коју именујете потврдите најкасније до 06.10.2017. године.

Неопходно је да нам доставите: број текућег рачуна код банке, назив банке, ЈМБГ личне карте, број личне карте, адресу пребивалишта/боравка, ИБАН, Сwифт банке за особу која ће присуствовати конференцији ради исплате путних трошкова у оба правца и потребу за смештај 24. октобра у хотелу ради резервације.

Нацрт дневног реда конференције прослеђујем у прилогу а накнадно ћу проследити финалну верзију након пријема потврде позваних представника.

Уколико су Вам потребне додатне информације, молимо Вас да контактирате организаторе на телефоне: Олгица Божанић +381 64 4680 233 и Смиља Митровић +387 66 816 923 или наведену мејл адресу: регионална.координација@гмаил.цом

С поштовањем,

Председавајућа УО РК

Олгица Божанић

„*Овај назив се не доводи у везу са питањем статуса Косова и у складу је са Резолуцијом 1244 Савета Безбедности УН и мишљењем Међународног суда правде о косовској декларацији о независности”

 

19665427_260522354352007_3738496194058428376_n (1).jpg

https://www.facebook.com/profile.php?id=100011827320604

VAŠINGTON SUROVO KAŽNJAVA ŠPANIJU: Ko neće da sluša ostaje bez teritorije

Реаговање удружења породица србских жртава у Сребреници

Почетна страница > Новости

Славица Јовановић

Реаговање удружења породица србских жртава у Сребреници СРПСКИ ЗИД ПЛАЧА-„СРЕБРЕНИЦА 1992“, 9.ОКТОБРА ДОЖИВЕО ЈЕ ГЕНОЦИД ОСЛОБАЂАЈУЋОМ ПРЕСУДОМ НАСЕРА ОРИЋА

 

12985444_100412160363028_6243096957567063314_n (1).jpg

Реаговање удружења породица србских жртава у Сребреници

СРПСКИ ЗИД ПЛАЧА-„СРЕБРЕНИЦА 1992“, 9.ОКТОБРА ДОЖИВЕО ЈЕ ГЕНОЦИД ОСЛОБАЂАЈУЋОМ ПРЕСУДОМ НАСЕРА ОРИЋА

Оптужени Срби захтевају, да Тужилаштво за ратне злочине које је подигло оптужницу против србских шкорпиона, бораца, војника и припадника МУП-а Републике Српске, и исте терете да су убијали муслимане у Сребреници, да им пришију и српске жртве. У тој оптужници им поред жртава муслимана додајте и наше чланове породица српске националности. Броју жртава муслимана требате додати 3.672 убијених Срба у селима општине Сребреница и Братунац 1992-1993… године. Из разлога јер је суд у сарјеву донео ослобађајућу пресуду за Насера Орића и његове саучеснике у крвавим злочинама. Исти су од 09.10.2017 године, постали слободни грађани и велики „хуманисти-миротворци“. У противном биће да су Срби сами себе убијали, па након тога сами себе бацали у јаме и масовне гробнице и сами себе закопавали. Порука суду у Сарајеву, Хашком трибуналу, свим судовима на простору бивше СФРЈ и тужиоцима за ратне злочине у Београду, Бруну Векарићу и Миши Виторовићу: -Господо србски тужиоци у Вашој оптужници против србских бораца, слободно наведите да су починили злочине у општини Сребреница и Братунац, док су командант Насер Орић и „Зелене беретке“ били недужни, невини и велики хуманисти током рата у Босни и Херцеговини. Дајте Србима милион година тамнице, јер су једино они злочинци и геноцидан народ и преко тога уђите у историју а остали злочинци других нација и вера постадоше државници и миротворци. Не схватљиво је да је Хашки трибунал једино игнорисао српске жртве и није желео да осуди ни једног словеначког, хрватског, албанског и муслиманског злочинца по командној одговорности. Сви судови на простору бивше СФРЈ, укључујући и апелациони суд у Београду, као и Хашко-Хрватско- Муслиманско-Албанско-Србско тужилаштво су неправедни и нечасни, и због великог новца игноришу једино српске жртве.

У Београду 10.09.2017 године УО удружења у координацији Удружења породица србских жртава у Сребреници и Удружења породица „Косметске жртве

Поводом уделе Андрићеве награде Гордани Гоци Павловић за књигу : „Завештање мом српском роду“

(ко је заинтересован за набавку књиге, може се за све информације обратити ауторки или господину Љубиши Павловић преко фб порука)

А МИ ЋУТИМО…

Затровали су Воду моје Отаџбине. Пустили су је да тече и да се шири по целој земљи.
И било им мало.
Пијемо Воду, узимамо отрове и постајемо као и Они. Убијају нам осећање припадности, вере, слободе и бунта. Губимо понос и част. Губимо образ и остављамо да га газе како и кад хоће.
А ми ћутимо…
И било им мало.
Онда су прекопали наше њиве и искрчили наше воћњаке. Семе да нам затру, да се Србин више не рађа са српством у себи, да не прави више ракију шљивовицу, да не скупи фамилију око огњишта, да не крене са песмом на косидбу, да сину не показује крваву дедовину.
А ми ћутимо…
И било им мало.
Ваздух наше Отаџбине испрљаше, да више не осетимо миомирис земље после кише, да не чујемо ветар у крошњама тополе, ни мирис багрема који наговештава лето…
А ми ћутимо…
И било им мало.
Па дођоше међу нас, у нашу Отаџбину, умешаше се, брата на брата окренуше, син на оца да удари, мајка да се са кћерком завади, комшија комшију да мрзи, да се олако убија и гази. Онима послушнима све дароваше, изобиље и богатство.
Своје слуге наградише, а родољубе и слободоумне што уништише, што протераше.
А ми ћутимо…
И би им мало.
На ред дође и језик моје Отаџбине, овај наш матерњи и једини који имамо.
Изменише га, извитоперише, искривише, убацише своје речи, а наше избрисаше.
Постаде све штуро и опоро. И своје књиге нам под нос гурају и децу по школама терају да читају, а наше писце, чуваре ћирилице, бацише у неке буђаве подруме.
А ми ћутимо…
И би им мало.
Крстове на црквама поломише, споменике оскрнавише, гробове прекопаше. И мртвог Србина се плаше, па му сваки траг замећу, историју искривљују, а порекло заташкавају.
А ми ћутимо…
И опет им мало.
Онда ударише у саму Отаџбину, већ рањену и искасапљену, само јој још срце и душа остала.
Е, то желе највише. Срце моје Отаџбине да изваде и себи да га пресаде, јер га немају. И душу да узму, па можда и личе на људе. То им је циљ.
Вришти моја Отаџбина, а гласа не испушта, плаче моја Отаџбина, а сузе јој се не виде. Од бола и јецаја, груди јој набрекле само што не пукну.
Зове моја Отаџбина и чека да кроз нас пусти глас и сузу.
А ми? Ми ћутимо…

Kein automatischer Alternativtext verfügbar.

Bild könnte enthalten: 1 Person

КАКО СЕ СРБИЈА ОДНОСИ ПРЕМА СВОМ КУЛТУРНОМ БЛАГУ-КО НАМ ТО ЗАТИРЕ НЕ САМО ЂИРИЛИЦУ ВЕЋ И СПОМЕНИКЕ КУЛТУРЕ КАО И ЦЕЛОКУПНУ ИСТОРИЈУ!?

Foto: RAS / RAS Srbija

Osim sa manastirima na Kosovu i Metohiji, naša javnost nedovoljno je upoznata sa našim ostalim vrednostima na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine. I niko se ne uzbuđuje pred činjenicom da je njih zapanjujuće malo: na Unesko listama Srbija ima svega desetak zaštićenih jedinica!

– To je vrlo malo, ako posmatramo Srbiju kao staru evropsku zemlju, sa bogatom istorijom i prebogatim kulturnim nasleđem. Nisu prepreka složene procedure jer sve što smo ikada nominovali kod Uneska bilo je i prihvaćeno, nikada nismo odbijeni – kaže istoričar, nekadašnji upravnik Narodne biblioteke Srbije i državni sekretar za kulturu Dejan Ristić, inače član tima koji je pripremio nominacione dosije za jedinice prihvaćene u periodu od 2014. do 2016.

Pećka patrijaršija

Foto: SPC / Promo Pećka patrijaršija

Ristić pretpostavlja da problem leži u našem odnosu prema kulturi.

– Mi se kulturom ne bavimo ozbiljno, strateški i sistematski, ne doživljavamo je kao resurs, već kao balast, što kao posledicu ima da Srbija retko i nakon velikih vremenskih pauza nominuje nešto kod Uneska. Ovih desetak jedinica pokazatelj su da ne postoji trud da se naša kulturna baština učini vidljivijom i prepoznatiljivijom u svetu – smatra on.

Deo nalazišta u Lepenskom viru

Foto: Zoran Lončarević / RAS Srbija Deo nalazišta u Lepenskom viru

Mnogo lokaliteta na našoj teritoriji ima univerzalnu vrednost koju Unesko očekuje, a isto važi za prebogate zbirke pokretnog ili nematerijalnog kulturnog nasleđa, napominje Ristić.

Miroslavljevo jevanđelje

Foto: A.Stanković / RAS Srbija Miroslavljevo jevanđelje

Da se neko setio na vreme, iduća godina bi bila idealan trenutak da se na Uneskovoj listi nađe i manastir Manasija.

– Manasija, koja je istovremeno divan spomenik sakralne arhitekture i jedna od najznačajnijih i najočuvanijih fortifikacija u Srbiji, dogodine će navršiti šest vekova svog postojanja, a prilika da se za tu impresivnu godišnjicu nađe pod zaštitom Uneska je – propuštena. Još stariji lokaliteti na našoj teritoriji koji datiraju iz praistorije i antičkog razdoblja značajni su u svetskim okvirima. No, iz celog tog korpusa samo je Feliks Romulijana pod zaštitom Uneska. Šta je sa Justinijanom Primom ili Lepenskim virom? Kolevka praistorijske kulture, Vinča kod Beograda, potpuno je zapuštena i prepuštena našoj zajedničkoj nebrizi i zaboravu. U zemlji koja kulturu doživljava kao resurs, Vinča bi bila fantastična turistička atrakcija koja bi tom delu prestonice donosila ogromne prihode i uticala na poboljšanje ugleda Srbije u svetu – procenjuje ovaj istoričar.

Manasija treba da se nađe na listi

Foto: Shutterstock Manasija treba da se nađe na listi

Po njemu, Feliks Romulijana, Justinijana Prima i Sirmijum tri su bisera kojim Srbija raspolaže.

– Sirmijum bi lako mogao da bude prva jedinica koju Unesko štiti na teritoriji Vojvodine. U tom delu zemlje trenutno ništa nije pod zaštitom Uneska, mada kompleks fruškogorskih manastira ima taj potencijal. Dalje, Đerdapska klisura može da se kandiduje za zonu izuzetnih prirodnih i kulturnih odlika gde se spajaju praistorija (Lepenski vir), antika (Trajanova tabla) i srednji vek (niz fortifikacija od Golupca do Rama) – smatra on.

Telegram objave rata Austrougrarske Srbiji

Foto: Đorđe Kojadinović / RAS Srbija Telegram objave rata Austrougrarske Srbiji

Odgovorno upravljanje kulturnim nasleđem, koje se danas potencira u svetu, kod nas je i dalje strana ideja.

– U zaštitu lokaliteta kod nas se malo ulaže, čak i kada nose oznaku „kulturna dobra od izuzetnog značaja“. I to se ne odnosi samo na nasleđe na Kosovu i Metohiji koje je, nažalost, vrlo ugroženo, već i na ostale jedinice našeg kulturnog nasleđa. Ono je jedini resurs na planeti koji je nepresušan, ali i neobnovljiv. Stoga bi trebalo da se ugledamo na mnoge zemlje Evrope koje su svoje nasleđe učinile turističkim atrakcijama, te putnici u te zemlje hrle, ne zbog noćnog života i dobre hrane, već da vide ta svedočanstva prošlosti – smatra Dejan Ristić.

Obaveza boljeg čuvanja

Dejan Ristić

Foto: Petar Marković / RAS Srbija Dejan Ristić

No, ni gomilanje kulturnog nasleđa nije rešenje ako se njime odgovorno ne upravlja, ako se ono ne štiti i ne vrednuje.

– Studenica je po mnogo čemu jedinstvena u sakralnoj arhitekturi, ali ni ona, ni Stari Ras sa Sopoćanima ne koriste se kao središta koja mogu da dovedu do razvoja krajeva u kojima se nalaze. Kada Unesko štiti vaše kulturno nasleđe, ne radi se samo o časti već i odgovornosti i obavezi boljeg očuvanja tih jedinica. Oko njih treba da se objedine kultura, prosveta, nauka, umetnost i privreda, jer lokaliteti pod zaštitom Uneska su fantastčne turističke atrakcije – kaže Ristić.