SVE DOK SE DIVIMO STRANIM MEDIJIMA ŠIROKIH OČIJU I OTVORENIH USTA UMESTO DA SE OSLONIMO NA NAŠ UM I USPEH, BIĆE NAM OVAKO KAKO NAM JE! PORUKA Novaku JEDNOG ZADRANINA

СТРАДАЊЕ И ВАСКРСЕЊЕ ЛИВАЊСКИХ СРБА, КРИПТА ХРАМА СВЕТОГ САВЕ

Владика Артемије, први епископ у историји СПЦ који је лишен монаштва и изопштен из Цркве: Отпадник на правди Бога?

Разговарала: Драгица Бг. Пушоњић

Београдски глас – Пре 15 година, као епископ Епархије рашко-призренске од 1991, владика Артемије (85) повео је спор без преседана у међународном праву. Од суда у Стразбуру тражио је заштиту и обештећење због насиља учињеног – под окриљем КФОР-а – над имовином СПЦ, свештенством и народом на Косову и Метохији. Убрзо одбија захтев Синода да повуче тужбу, касније долази и до канонског сукоба, па постаје први наш владика у историји који је екскомунициран, приде и кривично пријављен грађанском правосуђу.

Сад столује у Новој Никеји, центру Епархије рашко-призренске у егзилу. Ту, у манастиру који је подигао на својој очевини у ваљевском селу Лелићи, разговарали смо, између осталог, о разлозима његове неподобности за црквене и световне власти.

Против којих држава и зашто, уз благослов патријарха Павла, 2004. подносите тужбу Европском суду за људска права у Стразбуру?

– Као епископ Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске тужбу сам поднео против Енглеске, Немачке, Италије и Француске, које имају своје зоне одговорности на Косову и Метохији. Како тај суд није надлежан за питања која се тичу САД, тужбом није обухваћена Америка, мада има своју зону одговорности. КФОР је дошао 12. јуна 1999. на основу Кумановског споразума и Резолуције 1244, са задатком да обезбеди повратак свих прогнаних лица и миран живот свим грађанима. Тај задатак КФОР није извршио ни до данас.

КФОР је по доласку омогућио брз повратак само Албанцима који су избегли или прогнани, или намерно политички изманипулисани и отишли у избеглиштво да би створили хуманитарну кризу, јер то је био повод за интервенцију НАТО-а на Србију, тада СР Југославију. Али КФОР није обезбедио миран суживот свим грађанима. Повратком Албанаца почиње прогон српскога народа и то истога дана кад је стигао КФОР.

Под заштитом КФОР-а, другим речима НАТО-а плус Америка, у првих неколико месеци или током прве године, са КиМ је протерано око 250.000 Срба, ту су и Роми, и Црногорци, и други. За ових двадесет година на КиМ се вратило можда један или два одсто расељених, док је истовремено отишло много више.

Срба или Срба и Албанаца?

– О Србима говорим овде. Исељавање и прогон трају до данас и настављају се упркос свим услугама и уступцима које је, нажалост, власт у Србији – било ко да је на власти био, до ове данас – толерисала и омогућавала. Током прве четири године порушено је 115 цркава и манастира, а марта 2004. за два дана извршен је погром над српским народом. За та два дана протерано је око 4.000 Срба, спаљено више од 800 српских кућа и порушено још 35 цркава и манастира. Закључно са тим, 150 наших светиња је уништено, порушено или оштећено.

Све ово показује да мисија УН-а и КФОР-а није извршила задатак. Због тога сам као надлежни епископ за КиМ, у договору са тадашњим патријархом Павлом и још неким архијерејима, решио да поднесем тужбу за ово насиље над српским народом и нашим светињама. Тужба за накнаду штете поднета је у лето 2004, а за то сам добио сагласност и благослов Светог архијерејског синода. И судски процес је кренуо. После месец дана почиње кампања против мене као владике Артемија.

Дипломатски притисак на Цркву

Одакле и зашто та кампања?

– Нажалост, из Патријаршије. По подизању тужбе су код патријарха Павла реаговали амбасадори четири тужене земље. Италијански амбасадор се у посети патријарху пожалио јер је те године Свети синод одликовао Орденом Светога Саве војну јединицу која је чувала Дечане и Пећку патријаршију. И амбасадор тада каже: „Како то, Ваша светости, с једне стране додељујете одликовање, а с друге стране подижете тужбу против нас?“ Не знам да ли је било и других интервенција, али тада почиње кампања и одлучан притисак да повучем тужбу.

Да ли је патријарх Павле тражио повлачење тужбе за накнаду свеукупне штете нанете Цркви и српском народу?

– Тражио је Синод с Павлом на челу. Многе преписке биле су од Синода према мени и од мене ка Синоду по том питању. И та борба, буквално борба, трајала је све до маја 2005. када је Сабор СПЦ без мога пристанка повукао тужбу. Тиме се то питање, нажалост, тако завршило.

Истовремено је, ваљда у марту 2005, потписан меморандум између Светог синода патријарха Павла и не знам кога из међународне заједнице да обнављање порушених цркава иде преко тендера на којима могу да учествују сви. Дакле, и Албанци. И ту сам био одлучно против.

Зашто?

– Образложио сам да наше цркве не могу да обнављају они који су их рушили. И ова борба је вођена дуго, наравно да владика Артемије није успео да спречи такву одлуку Синода. Кренула је обнова стриктно оних цркава које су порушене у марту 2004. У обзир није узимано оних 115 порушених пре тога. И та обнова коју су Шиптари углавном вршили, њихове фирме и предузећа, а плаћала међународна заједница, Брисел или већ ко, није била враћање у првобитно стање, већ нека врста обнове да би се могло пред међународном јавношћу манипулисати: „Па, ево, Албанци су добри, брину о верским објектима Српске цркве!“ Такав приступ им је требао да би могли и даље да спроводе терор над Србима.

Око тога су се водиле борбе све до 2010. и мога прогонства, а у задње две, три године као да се Патријаршија пробудила и ваљда схватила која опасност прети око такве обнове цркава, па је макар вербално почела да се заступа за очување српске верске и културне баштине на КиМ. Кажем вербално, јер у пракси није учињено ништа.

Албанци чекају задњи потпис

Да ли је суд у Стразбуру узео у рад тужбу због кршења људских права на КиМ?

– Тужба је прихваћена. Остало је да се судски поступак даље одвија, па је зато тражено повлачење тужбе. Али прво је стопирана, онда и повучена.

Тад је била прва влада Војислава Коштунице, да ли су подржали тражење судске заштите?

– То не бих могао да кажем јер смо са председником Коштуницом имали коректне односе и сарадњу, уз многе сусрете о проблемима нашег народа на КиМ и стању у колевци српској. Али од 2008, после Коштунице, била је директна сарадња Патријаршије и власти у прогону владике Артемија на основу мога рада, заузимања и борбе за опстанак српског народа на КиМ и опстанак КиМ у Србији као саставног дела. Тада је бар на политичком плану почела политика попуштања.

У ком смислу?

– Албанци су постигли све што су хтели, а српска власт није имала стратегију. Увек је говорено: „ако они ураде то и то, ми ћемо онда, као, супротно томе“. Није било визије шта хоћемо, већ се гледало шта Албанци хоће и да их само у томе онемогућавамо. Као да тадашњим владама све до данашње није било јасно да и међународна заједница хоће исто што и Албанци.

Како су наши под притиском на све пристајали, дошло је до задње тачке коју треба ставити на слово „ј“. Ка томе су водили и воде преговори у Бриселу. И актуелни председник често говори да не могу Албанци да добију све, а ми ништа. Албанцима фали још само задњи потпис на признање Србије да је Косово независна држава. Зато преговори у Бриселу отварају многа питања.

Која?

– Зашто се воде под лажним именом као преговори Београда и Приштине? Не преговарају градоначелници двају градова него председник државе Србије и председник тзв. државе Косово. То нису унутрашњи већ међународни преговори у којима се, до дана данашњег, пристајало на сваки услов Албанаца.

Наша власт је наводила бројне, као озбиљне, разлоге. Говорило се, не дамо „Трепчу“, то је српско предузеће. Питао сам се тада је ли „Трепча“ важнија од Косова? Па Брезовица. Па север КиМ, али шта је са југом? Стигло се дотле да то више уопште нису преговори јер се говори о увођењу таксе на робу из Србије од сто одсто, што се представља као наводни кључ који ће решити питање КиМ. Као одлучни смо, док не повуку таксе, нећемо сести за преговарачки сто! А таксе су уведене претпостављам на наговор или уз пристанак међународне заједнице, Албанци их се тако чврсто држе зато да би, када их укину, да онда Београд, а не Србија, настави преговоре, па ће доћи став Брисела да је сад ред да и Београд нешто уради. Иако нисам политичар, питање је судбина мог народа и моје цркве, зато невољно морам да пратим токове политике у односу на будућност нашег народа и православне цркве.

Без подршке у мисији по свету

Од 1991. лобирали сте за КиМ: где све и јесу ли вас подржали држава и СПЦ?

– Нисам политичар, још мање дипломата, али био сам принуђен да се бавим и дипломатијом. Моја дипломатија се сводила на борбу за очување свога народа на КиМ и КиМ у саставу Србије. Од 1999. до 2010. више од двадесет пута био сам у Америци, увек у циљу борбе о којој је реч. У томе нисам имао подршку ни Србије, мислим на власти тадашње, па ни саме СПЦ.

Мислите и на патријарха Павла?

– Па, он је тада био патријарх. Тачно је само да сам за свако путовање тражио и добијао благослов патријарха, ништа нисам радио самовољно. Ишао сам и у све земље Европе, у Русију више пута, у Израел, Јужноафричку Републику.

Кина?

– Не, даље у Азију нисам ишао. Мој рад се није свиђао многима у земљи и свету јер сам био принципијелан, без уступака и компромиса. И на свим могућим пријемима код мене на КиМ и дочекивању представника УН, амбасадора и других међународних званичника имао сам кристално јасан став да компромиса око КиМ не може да буде. То је засметало многима.

Коме у Србији од световне, а коме од црквене власти?

– Рећи ћу овако: и грађанска власт, председници наши тада, били су под утицајем, надзором и контролом Брисела, ЕУ и Вашингтона. Ове силе су, нема сумње, вршиле притисак на тадашње власти у Београду да се тај чврсти став олабави, ублажи, да се крене у преговоре, за које смо рекли до чега су довели.

На све су пристали да би 9. јануара 2010, уочи избора садашњег патријарха Иринеја, неки амерички адмирал јавно рекао да ће на КиМ доћи кооперативан владика. Значи, Артемије мора бити уклоњен. На томе су тада здушно радили и представници наших власти и, нажалост, Патријаршије. Нећу да кажем Српска црква, него Патријаршија. Доказа има много, довољно је прочитати књижицу „Викиликс“, објављена је у скраћеном обиму и на нашем језику, где се говори и о Артемију и његовој борби. Патријарх Иринеј је изабран 22. јануара, а већ почетком фебруара био је у посети америчкој амбасадорки Мери Ворлик. Између осталога, у разговору о Артемију он је њој обећао да ће питање Артемија решити. Није прошло много, покренуо је прогон владике Артемија.

Склоњен тајним гласањем

У књизи „Прилог измирењу раскола епископа Артемија“, из 2017, архимандрит Никодим Богосављевић образлаже зашто је свака одлука Синода и Сабора везано за вас била неканонска.

– То је тачно. И неуставна и неканонска. У Уставу СПЦ се о црквеним судовима изричито каже: „Нико не може бити кажњен ниједном црквеном казном без претходног саслушања.“ Са управе рашко-призренске епархије уклоњен сам 12. фебруара 2010, постављен је администратор док се, наводно, ствар не испита, што сам прихватио мира ради у кући, али мира није било. Очекивао сам да ће све расправити Сабор у мају. Три дана пре заседања Сабора администратор ми уручује оптужницу на 32 стране. Погледао сам, тамо нема клаузуле да се одређује рок за мој одговор на оптужницу. На том заседању решавали смо многа питања и на самом крају је прозван епископ који је писао оптужницу да је прочита.

А то је?

– Владика Фотије далматински. И он је прочитао. Била је тишина, читао је више од сата, а кад је завршио, каже патријарх мени: „Шта имате да кажете на све ово?“ Ништа, одговорио сам. И питао колики ми је рок одређен да одговорим, ако је то оптужница. „Нема га.“ Тад сам рекао да немам у џепу архиву на основу које бих спремио одговор на оптужницу јер ми је архива одузета још 12. фебруара 2010, кад сам суспендован.

За шта сте оптужени?

– Наводна канонска кривица. Немам на шта да се изјасним, додао сам, јер то није суђење по канонима кад нема рок за одговор. На суђењу владици Дионисију америчком 1964, у оптужници су му дата три месеца да се изјасни. Тражио је шест месеци, дали су му три, а мени ни један дан. Завршено је одлуком Сабора да сам разрешен епархијске службе.

Да ли се неко јавио за реч и да ли је одлука била једногласна?

– Одмах се ишло на тајно гласање, мислим да нису били једногласни, али била је већина. Нисам само разрешен епархије већ сам од Цркве и прогнан са КиМ. По канонима и Уставу СПЦ, ако епископ из здравствених и било којих других разлога буде разрешен епархијске службе, има право да изабере један од својих манастира у коме ће живети до скончанија свога. Ја сам ту милост тражио, али је нисам добио. Речено ми је отворено: „Не долази у обзир.“

Екуменизам је јерес

Ко вам је рекао?

– Мој брат Амфилохије Радовић. Тако сам прогнан на крајњи север, у манастир Шишатовац на Фрушкој гори. И то сам прихватио због мира у кући. Али ни ту ме нису остављали на миру јер је за мном кренуо велики број и мушког и женског монаштва са КиМ. Више од стотину.

Где су они живели?

– Првих дана, по сеоским кућама. Сваке недеље и празником прелазили су двеста, триста километара да буду на литургији у Шишатовцу. Уз њих је почело да долази и све више народа из Срема и других крајева, пратили су развој догађаја и знали о чему је реч. Сваке недеље је у Шишатовцу било по више стотина верника, па им је и то засметало, и исти митрополит Амфилохије пустио је вест да „Артемије гради себи шишатовачку епархију“. У томе је протекло лето 2010. и онда је настао прелом.

Какав?

– Борба је до тада углавном била за КиМ, наше светиње и народ, а онда се отворило ново поље. Почетком 20. века појавила се јерес екуменизам, чедо тог века које у почетку није било отворено ни масовно. Реч је о новој јереси: да се уједине све хришћанске деноминације, са конференцијама које је започињао Цариград, али тако да се не исправљају они који су кроз историју скренули са правога пута, већ да буду прихваћени какви јесу, да свако остане при своме, а да сви опште са свима. То је у најкраћем срж екуменизма од ког су у опасности све помесне православне цркве јер реч је о питању вере, истине Божје и спасења. Светски савет цркава створен је 1949. и од тада екуменизам добија на актуелности и убрзању.

СПЦ је члан од 1965.

– Јесте и то под клаузулом да је органски део тог тела, а претходно су приступиле мање-више све православне помесне цркве. И пре избора за епископа, а нарочито потом, борио сам се против таквога духа у нашој цркви. Јерес екуменизма је нарочито критиковао Свети Јустин Ћелијски, који је то називао „свејерес“: све јереси које су кроз историју узнемиравале цркву сада су ту, у тој једној. Патријарх Иринеј је током посете Бечу 2010. изјавио и посведочио за себе: „Ја сам екумениста и пацифиста“, ако се зна шта то значи. После те изјаве патријарха отворено сам иступио, осим по питању КиМ, и на том другом плану, боље је рећи на првом плану, јер је питање вере изнад и испред свега.

Шта сте писали Синоду?

– Послао сам 13. септембра 2010. писмо Синоду позивајући се на ту његову изјаву и на све раније неканонске одлуке у вези са мном и мојим монаштвом на које сам до тада пристајао ради мира. И рекао да се више нећу повиновати њиховим досадашњим и будућим неканонским одлукама. На то је стигла казна, забрана свештенодејства до следећег Сабора. Иако је и ово неканонска одлука, без икаквог саслушања, испоштовао сам је очекујући да ће Сабор у новембру коначно расправљати и све решити канонски.

Све наше катакомбе

Зашто нисте били на том заседању?

– Нико ме није позвао. Противно пракси да се кадровска питања решавају на крају Сабора, тада је већ на првој седници прва одлука била попуњавање Епархије рашко-призренске и одређен је епископ. Ко други, до мој монах и викарни епископ Теодосије. То је кап која је превршила чашу.

Доследан писму Синоду из септембра да се нећу повиновати неканонским одлукама, из Шишатовца сам кренуо на КиМ у моју епархију. Чуло је монаштво и са свих страна су у мој манастир Дубоки Поток кренули многи, да не кажем сви. Одслужио сам свету литургију са мојим монаштвом, али због интервенције новог „епископа“ и Патријаршије по други пут смо са КиМ прогнани и монаштво и ја. Увече је дошла косовска полиција, додуше Срби – али у служби косовске полиције, избацили су нас из манастира. Буквално су износили монахе и монахиње из конака и трпали их у кола, па избацили са КиМ. Буквално се тада родила Епархија рашко-призренска у егзилу. Остали смо оно што јесмо, али ван своје територије и почео је овај нови период нашег рада и живота.

Где сте сви ви отишли и каква је реакција Синода и Сабора?

– Због одласка у Дубоки Поток рашчињен сам епископског чина и враћен у ред монаха. Владика Артемије постаје монах Артемије, а касније долазе друге ствари. После избацивања са КиМ дошао сам у станчић у Београду, у Бистричкој 29. То није моје, али још користим кад дођем у Београд. Моји монаси су добили гостопримство у етно-селу Лозница код Чачка, на имању Милоја Стевановића, званог Грешни Милоје, и у селу Љуљаци. Ту су били црква и потпуно празан огроман конак који је подигао прота Тома Марковић, мој друг и пријатељ, а о свему се старао протин рођак Милан Марковић, који је отворио врата и примио део мога монаштва.

Ту сам, са монаштвом и мноштвом народа, одржао прву литургију у егзилу. Било је неколико стотина верника, прочуло се, сад информације путују брзо. Јављали су се људи и поклањали кућу, имање, давали на закуп, коришћење, све у свему тако су настајале наше катакомбе. Катакомбе су познате из првог времена хришћанства, кад је оно било гоњено и хришћани се крили по пећинама, подрумима, гробовима. По њима су наше катакомбе добиле име јер смо у прогонству, у егзилу, а сад их је више од 35.

И ова у Лелићу, у којој разговарамо, једна је од њих.

– Јесте и, мада најмлађа, сада је седиште. Катакомбе имамо и у БиХ, у Гринбаху крај Беча, у Франкфурту, Детроиту, Торонту, Лондону, у Русији три, четири и једну у Грчкој. Укупно имамо више од 150 монаха и монахиња, као и петнаестак свештеника. То нису свештеници који су дошли нама, већ породични људи, верници који су долазили на молитве, упознали се са монаштвом, научили нешто, показали се достојни да буду и служитељи Божји, и ми их рукополагали, па су сада изврсни свештеници и пастири.

Исцрпљивање суђењем

Како реагује Патријаршија?

– Више не реагује. Они су свој посао завршили.

Али први сте владика у историји СПЦ који је као отпадник лишен монаштва и изопштен из Цркве.

– Враћен сам у ред мирјана, то су урадили касније, 2015, јер је прогон настављен кроз године. Са њиховог гледишта сада ја нисам ни хришћанин.

Света тајна крштења се, ваљда, не може поништити или одузети?

– Искључили су ме из Цркве. Они су ме једноставно брисали.

Како то разумети: јесте ли ви, по доносиоцима одлука, сада Србин православац?

– То треба њих питати. Таква одлука не постоји, већ она о искључењу из Цркве, што значи да немам право ни на сахрану црквену сутра кад се упокојим. Немам право ни да се причешћујем у цркви. Немам право ни на какву молитву црквену.

То је анатема, проклетство Божје?

– Да. То јесте анатема.

Као код Лава Николајевича Толстоја, Јованке Орлеанке, Ђордана Бруна, протестанта Мартина Лутера…

– За Толстоја знам, за остале не знам, они нису били православни хришћани.

Шта је са кривичним поступком који је марта 2010. Синод иницирао пред грађанским правосуђем против вас и неколико ваших сарадника?

– Свесни да је неканонско све што су урадили, требало је то да у јавности нечим покрију. Шта је лакше него оптужити некога за лоповлук, проневеру црквених пара, злоупотребу службеног положаја? Пријава је поднета против двојице мојих сарадника, касније је проширена на још једног и мене. То траје, ево, девет година. Процес је у Вишем суду у Београду посебно интензиван у задње две, три године. Рочишта су сваки месец-два, испитују сведоке оптужбе, али ниједан није нас оптужио, или нешто доказао, док су многи или бар неки од њих у суду говорили нама у прилог. Без обзира на то каква ће бити одлука суда, ја сам већ дебело кажњен.

Десет година на челу носим натпис „оптужен“. Никог не интересује зашто, али, знате, то је онај што је покрао паре, што је оптужен. То није мала казна. Друго, у овим годинама, а имам 85, није лако тако често ићи у суд, уз степенице, додуше има лифт сада, седети тамо по два-три сата и да ни реч не проговориш, само слушаш разне актере. Али уз помоћ Божју све иде. Како Бог хоће, тако ће се и завршити.

Нисам примио Амфилохија

Негде у време убрзања ког помињете, на сајт СПЦ пуштен је текст епископа Атанасија о вашем стрмоглаву и томе да су вам годинама узалуд слали посреднике да напишете писмо покајања и да вас лепо врате у Цркву. Ко су изасланици, од кога, како сте разговарали?

– Никада нико није дошао у том циљу. Амфилохије је пре четири, пет година самоиницијативно дошао у Бистричку, ненајављен, увече око осам. Примио сам га. Говорио је два сата, ја сам ћутао два сата и за то време ако сам поставио неко потпитање два минута укупно. Толико о доласцима.

У задњих годину, две било је порука преко верника, не званичних и не писаних, да би они, ето, хтели да напишем неко писамце, макар две речи Синоду, Сабору. Чак не молбу, него да преразмотре моје питање. Немам намеру то да пишем, на незванично не реагујем.

Када вам је други пут дошао митрополит Амфилохије, који је са епископима Атанасијем, Иринејом и вама међу најпознатијим ученицима Св. Јустина Ћелијског? Амфилохије је плакао 2017. у манастиру Ћелије током беседе о вама као отпаднику…

– Плакао је, али говорећи о брату Артемију као злочинцу који гради куле по Лелићу „новцем закланог српског народа“. Као да је Артемије наручивао клање нашег народа на КиМ и то наплаћивао. Па који то мозак, који то језик може да тако нешто извали? Говорио је: „Кукала му мајка…“ И у Призрену је скоро, на прослави осам векова самосталности СПЦ, држао говор који опет не може без Артемија. „Безумник, нека га господ Бог уразуми и врати!“, то су његове речи. А у Бистричкој ме је убеђивао да се, по њему, нађе излаз.

Излаз је у оном писму?

– Тако је. Он 2017. у Ћелијама држи говор, о коме је малопре било речи, а 14. јуна 2018. поново ненајављен долази мени овде. Пред њега је изашао мој архимандрит Варнава, и он каже: „Је ли ту домаћин?“ Знате, он тражи домаћина! Мој Варнава каже да је владика ту и да га је питао. „И шта је рекао?“ Не жели да вас прими, каже Варнава. „Охо-хо“, чудио се Амфилохије, „па ја никога нисам вратио са мога прага! Па ја му носим благослов нашега Светога старца и братску љубав.“ А Варнава каже: „Што се тиче братске љубави, то оставите по страни.“ После свега што је раније (2017.) изговорио, он долази са братском љубављу. Е ту нисам хтео да га примим.

Да ли је могућ позитиван расплет?

– Свакој болести има лека, али сви болесници не долазе до њега. И за ово што се десило има лека. Отац Јустин је говорио да је излаз из свих безизлаза један, а то је покајање. Покајање онога ко је погрешио. Ко је прекршио каноне, ко је до овога свега довео, тај треба да се покаје, да исправи своје поступке, да стави ван снаге све неканонске одлуке и да почну разговор с владиком Артемијем, а не са Марком или монахом Артемијем. Тада бисмо се можда нешто и договорили, али би и тад постојао услов, међутим, не желим преко вас да шаљем услове. Почетак је исправљање канонских грешака, то није ствар појединца, већ Сабора који једини може анулирати своје одлуке.

Заборављени Срби јужно од Ибра

Ни КиМ није ствар појединца. Које су грешке српске власти у политици према КиМ, постоји ли и пре НАТО агресије континуитет лоших одлука?

– Корени су далеко дубљи и сежу у време пре Другог светског рата, нарочито током њега, а откад је дошао комунизам, питање КиМ иде све на ниже гране. Током рата Албанци су протерали 100.000 Срба, којима је повратак забранила држава Југославија, тај закон важи и данас. Рекао бих да је то почетак. Из Албаније су масовно долазиле читаве породице, са стадима оваца и стоке, насељавали су испражњене српске куће и тиме је стваран нови притисак на српски живаљ да се додатно исељава. Онда је КиМ издвојена као покрајина, што је вид одвајања од Србије као матице. И током и после комунизма власти стално иду на руку Шиптарима.

Шта би сад требало учинити?

– Како се каже, касно Марко на Косово дође. Нити сам на месту да кажем, нити би ме ико чуо и послушао. После доласка окупатора у виду КФОР-а, тад је требало и могло се учинити нешто одлучно, мада ни сад није касно, али треба хтети.

Хтети – шта?

– Да Влада и Скупштина Србије прогласе КиМ својом окупираном територијом. Тачка. Док је год окупирана, она је наша, и док је тако, имамо право да се боримо за њено ослобађање. А са животом на окупираној територији имамо искуство, нисмо мало били под турском, немачком и чијом све не окупацијом. То би било брана да КиМ не постане држава.

Да ли ће то учинити садашња власт?

– Неће. Пре више година прогласили су да ЕУ нема алтернативу, што је одрицање од КиМ унапред. Флоскула „ЕУ нема алтернативу“ своди се на то да ће све учинити да у ЕУ уђемо и без КиМ. Питање је хоће ли нас увести у ЕУ, а и да нас уведу, увешће нас у гробницу из које нема васкрсења. Ето, сад је циљ укинути таксе, наставити преговоре, ићи на компромисе. Око чега? Уби се председник говорећи о компромисима, о разграничењима, о не знам чему. Нема ни говора о проглашењу окупације.

Како живе Срби јужно од Ибра, којих има више него на северу, о коме се једино говори?

– На северу је око 50.000 Срба, а 70.000 је јужно од Ибра. Живе како могу, како се довију, трпе сталне нападе, убиства, крађе стоке, механизације, трактора. Ту важе закони Приштине које је Београд признао, јер у влади Косова учествује српска странка. А чија је то странка? Странка владајуће странке у Београду. Али да не идемо у политику. Често чујемо да има ко да заштити наш народ ако неће КФОР. Празне речи. Чиме су показали да га штитимо? Откад су пустили ту крилатицу, мало ли је било напада, убистава, рањавања, крађа и пљачки? Ни од КФОР-а ни од међународне заједнице не треба очекивати заштиту, они су ту да Шиптарима омогуће стварање државе. То је потребно и Америци и Европи, али се често позивамо да је „међународна заједница дужна да учини…“ То су бајке и прича тек нешто да се каже. У коју међународну заједницу имате поверење? С тим је одавно требало рашчистити, али…

Какав је био став патријарха Павла о КИМ и да ли је тачно да се пред смрт „исповедио“ Добрици Ћосићу да је и он за поделу?

– Био је одличан. Борио се и док је био на КиМ и као патријарх. То што кажете да се „исповедио“ као да пристаје на деобу КиМ, Боже сачувај! То је чиста клевета. Неки садашњи су можда на то спремни, па да би  њихов став добио на снази, приписују га патријарху Павлу. Дегутантно је тврдити тако нешто.

Народ се одазива ако Црква зове

У којој је мери анахрона догма да народ иде ка цркви, а не обрнуто (као што је принцип Католичке цркве), треба ли народ да иде цркви или црква народу?

– Није догма да народ треба да иде ка цркви уместо црква ка народу. Питање је шта се под црквом подразумева у конкретном случају. Господ је апостоле послао у народ и није им рекао: „Седите у Јерусалиму, чекајте да вам народ дође“. Значи да је црква упућена ка народу, да га води, брине о њему, да му служи, да га спасава што и јесте циљ. На народу је да се одазива цркви на њен позив и да одлази у цркву, да јој помаже и да је издржава. То је обострано. Иницијатива је, дакле, у представницима цркве, епископима, свештеницима и монасима, они су упућени као апостоли на мисију у народ. Е, колико успе њихова мисија, толико се народ одазива.

Прилагођавање режиму

Да ли је српски специјалитет то што је Црква по правилу слаба на државу уместо да је обратно?

– Није. Све помесне православне цркве мање-више тесно сарађују подржавајући текући режим а не државу. Друго је бити за државу, она је једна, она се не мења, али режими се мењају, па се често прилагођава сваком режиму, што је случај и са нама.

Сви кооперативни су НАТО лобисти

Ових дана је вест да група владика „из јужне струје, која је блиска са васељенским патријархом Вартоломејем“, у клановским борбама спрема „свилен гајтан“ патријарху Иринеју. О чему је реч, да ли би и зашто Александар Вучић спасавао патријарха?

– Нисам за то чуо, нити имам сазнања. А ако би дошло да неко спасава патријарха Иринеја, Вучић би имао разлога јер је Иринеј спасавао њега изјавама својим, да се он лавовски бори за КиМ, да је њега Бог послао, да он има поверење у њега итд. Те изјаве за Вучића много значе и он би имао разлога, ако би нешто било у вези са Иринејом, да га спасава. А да ли ће га спасити пред Господом, то оставимо Господу.

Има ли владика који су НАТО лобисти?

– Заиста не знам.

Да ли би вас зачудило ако би постојали?

– Па, пазите, сви који су кооперативни они су и НАТО лобисти. Пре свега узурпатор на КиМ. Он је и дошао као кооперативни епископ. У чему је његова сарадња, то не могу да анализирам.

У свему доживљеном, који су вам моменти најупечатљивији, шта су највећи успех и неуспех, највећа срећа и туга?

– О успеху ће други да говоре. И о неуспеху, такође. О срећи не говорим, она није јеванђелски појам, у Светом Писму не постоји појам „срећа“. Најтужније је бомбардовање српског народа, рушење цркава и манастира, „победа“ у којој војска одлази са КиМ. А конкретно страшан је масакр 14 жетелаца у Старом Грацком 23. јула 1999. Убиство деце у Гораждевцу, на реци. Дизање у ваздух аутобуса код Подујева. И многи, многи други случајеви. Тада је сваки дан доносио по неку такву вест, ту утехе није било. Ако бисмо могли да кажемо, утеха и нада је била једино у Бога. И тада, и данас и у вјеки вјекова.

Од оних који су вас екскомуницирали чује се да сте подлегли греху гордости јер је Бог истина, а не владика Артемије, а каже се и да нисте при чистој памети.

– То је Амфилохије рекао јавно, а на вама је да из овога закључите да ли је Артемије такав или није.

Да ли сте икада срели човека обузетог грехом гордости који је за своју највећу тугу видео патњу других, а не сопствену?

– То други нека цене.

Извор: Београдски глас, 21. 8. 2019, број 56.

OTVORENO PISMO DARIJI KISIĆ TEPAVČEVIĆ

(Mal‘ ne rekoh „poštovana“) gospođo Darija… Posle 100 dana potpune, i meni nesvojstvene, strpljivosti odlučih da Vam se javno obratim i unapred se izvinjavam što ću teško uspevati da Vas smatram damom! Posle Vašeg poslednjeg, jučerašnjeg obraćanja koje mi je opet izazvalo dijareju, pišem Vam sa WC šolje dok obavljam četvrtu nuždu od jutros… Dakle, Vi ste, ne trepnuvši, juče izjavili da se korona virus širi zbog neodgovornog ponašanja naroda, jer organizuje veselja i žurke!? Da li Vi ponekad sebe slušate šta, da izvinete, lupate? Dakle, virus napada ljude koji žene sina, udaju ćerku, krste dete, slave rođenje, maturu ili punoletstvo, ali ne napada Vaše SNS saborce dok organizuju predizborne skupove, kvaziizbore i slave kasniju „pobedu“ na istima, sve uz trubače!? Tamo korona virus ne zalazi? Moguće… Jer sasvim je moguće da ste se čak i njemu zgadili! Ovo pišem kao misleći čovek, građanin, ali i muzičar. Dakle, kao prijavljen samostalni umetnik, uprkos obećanju Vaše SNS bande, nisam dobio ni onaj, zakonom propisan, minimalac. Onemogućen sam tokom vanrednog stanja da radim i izdržavam porodicu, a s druge strane, sa svojim kolegama ostao sam i bez one najminimalnije brige koju je svaka normalna država pokazala prema svojim građanima. Možda ja previše očekujem od države u kojoj vladaju nenormalni, ali Vi i sada prvo udarate na nas koji svojim poštenim radom pokušavamo da zaradimo za život. Bili ste (kao) prepuni brige za naše najstarije, držali ih u kućnom pritvoru, ali Vam uopšte nije bilo do brige za njih kad su onako stari, dementni, Alchajmerom načeti, u nedelju hrlili na biračka mesta da, u svojoj staračkoj gluposti, još jednom daju legitimitet mafiji čiji ste Vi svakodnevni portparol postali!? Dežurno kokodakalo! Ne ulazeći u Vaše stručne reference, samo da Vas obavestim da Vas niko više neće pamtiti po Vašoj (diskutabilnoj) stručnosti, ali po svakodnevnom servilnom uslužnom radu za voljenu Vam stranku itekako hoće! Ako već nećete da se mešate u svoj posao, ja Vas molim, ostavite nas na miru. Pustite nas da, kao i dosad, sami dostojanstveno umiremo. Sve sa osmehom na licu, sa pesmom na usnama, kao ljudi i makar prividno srećni. Samo nemojte Vi i Vaši mentori, kojima je više nego nama potrebna stručna medicinska pomoć, da brinete o našem zdravlju… Za kraj, nudim Vam svoje reproduktivne organe na bliski uvid i napasete mi se bujnog rastinja oko njih, kako Vi, tako i oni kojima tako servilno služite!

Bez bilo kakvog poštovanja,

Dragan Jurić, a samo za prijatelje, Jurke…

NAŠ PONOS-Folkloraši širom sveta, pogledaj kako sloga lepo zvuči:

За Видовдан 2020; ХЕРОЈИМА ПАШТРИКА И КОШАРА

Posted by Dušan Nonković on Thursday, June 25, 2020

Душан Нонковић Теодоровић

OKUPATOR NAM ODREĐUJE, PUTEM PRODANIH DUŠA, ŠTA NAM NAROD SME A ŠTA NE SME! OVA МОЈА POSVETA VETERANIMA I HEROJIMA DOŽIVLJAVA ISTU SUDBINU ЗАБОРАВА ПУТЕМ МЕДИЈСКОГ МРАКА! МОГУ КАКО ХОЋЕ АЛИ НЕ И ДОКЛЕ ХОЋЕ!

NAJOPASNIJI VIRUS JE VIRUS BOGAĆENJA NA OSNOVI PROVIZIJA KOJI NIJE MIMOIŠAO NI SVETSKU ORGANIZACIJU ZDRAVLJA

NAJOPANIJI VIRUS KOJI NAS JE INFICIRAO A KOJEG NISMO SVESNI JE VIRUS PROVIZIONAŠKE POLITIKE ZBOG KOJEG SE NALAZIMO NA INTERVENUOZNOJ INFUZIJI STRANOG FAKTORA, GDE NAM SE KAP PO KAP UKAPLJUJEOVISNOST OD STRANIH INTERESA NE BI LI PREŽIVELI NA SAMRTNOJ POSTELJI!

NIJEDAN NAM ORGAN, OD ŽIVOTNOG ZNAČAJA PO DRUŠTVO I DRŽAVU, NE FUNKCIONIŠE U INTERESU NARODA, NE IZGLEDA DA NIJE INFICIRAN I SMRTONOSNO UGROŽEN PROVIZIONAŠKIM NAČINOM PRIVREĐIVANJA I UPRAVLJANJA DRŽAVOM. VAŽNO IM JE DA PROVIZIJA FUNKCIONIŠE PA MAKAR SE POSLE TOGA SVE URUŠILO ZBOG KRATKOROČNIH INTERESA ALAVIH POJEDINACA.

DA SU NAM BANKE I RESURSI PRIVREDE VEĆ ODAVNO INFICIRANI TOM BOLJKOM, ZNALI SMO VEĆ ODAVNO, OD KAD GLADUJEMO I PORED SVOG PRIRODNOG BOGATSTVA NAŠE SRBIJE. ALI SAD JE ZAHVATIO TAJ VIRUS I KULTURU I DESANKU MAKSIMOVIĆ-PITANJE JE SAMO VREMENA KAD ĆE MO IZGUBITI SVE I IZDAHNUTI.

ISTORIJU SU NAM VEĆ ODAVNO ZAMENILI LAŽNOM KAKO BI NAM UGROZILI SAMOPOUZDANJE I UNIŠTILI KROV NAD GLAVOM POD KOJIM BI SE SKUPLJALI I ŠTITILI OD „NEVREMENA“ I POSTALI OTPORNIJI NA „ANOMALIJE“ SPOLJA. SAD SU NAM TI SMRTONOSNI VIRUSI PRVO SITNOG PA ONDA KRUPNOG PROVIZIONAŠTVA POD NAZOROM VLADARA IZ SENKE ZAVLADALI CELOKUPNIM KRVOTOKOM.

NAJBOLJE BI IM BILO, KAKO JE TO MATIJA BEĆKOVIĆ REKAO; DA SE NIČEGA NE SEĆAMO A NITI DA IMAMO KIČMU!

TAKO SU NAM VEĆ PRIJE 600 GODINA PROMENILI IME U SLAVENE I AKO SMO BILI ISTOG JEZIKA, VERE I KULTURE.

SVI SMO VEROVALI U S-UNCE, R-AĐANJE I B-OGA I ZATO SMO SE SVI OBELEŽAVALI I PREPOZNAVALI SA REČI SRB ! PO SKRAĆENICAMA ODNOSNO PRVIM SLOVIMA REČI SUNCE, RAĐANJE, BOG!!! KAKO INAČE OBJASNITI DA REČ SUNCE KOD SVIH DRŽAVA EVROPE POČINJE SA SLOVOM S IZUZEV NEKOLICINE DRŽAVA NADOŠLIH NARODA! (MAĐARSKE, BUGARSKE I GRČKE…)

TO DA SU, PO KLJOSOVU SVI NARODI EVROPE, VEĆINSKI GLEDANO, SLAVENSKOG“ GENETSKOG KODA, POKAZUJE SAMO DA SU SE NEKI ASIMILISOVALI, KULTURNO I JEZIČNO, U NADOŠLU MANJINSKU KULTURU NOVOG U MALOM BROJU STRANOG OSVAJAČA KOJI JE BRUTALNIM METODAMA, LUKAVSTVOM, SILOM ILI MILOM NAMEĆAO SVOJE DAŽBINE KAO ŠTO SU TO BILI MONGOLI U MAĐARSKOJ ILI NEKO STRANO PLEME U GRČKOJ I BUGARSKOJ A VEROVATNO I ŠPANIJI I FRANCUSKOJ I MOŽDA JOŠ PONEGDE GDE SE NE GOVORI STAROSRPSKIM JEZIKOM.

KO I ZAŠTO IMA NEKO INTERES DA NAS UČINI „BESKUČMENJACIMA“

VEROVATNO ONAJ KOJI BI DA NAM VLADA, ZA NJIHOVO A NE ZA NAŠE DOBRO!

GOVORE NAM DA ISTORIJA NIJE BITNA I DA JE RODOLJUBLJE SIMBOL FAŠIZMA I SVAKE VRSTE RASIZMA A SAMI STOJE U STAVU MIRNO KAD IM SE ZASVIRA NJIHOVA HIMNA.

KAD SAMO I NAPOMENEMO SVOJE PRETKE ODMAH NAS OPOMINJU DA SMO NACISTI A ONI, VAGNEROVOM OPEROM; SUMRAK BOGOVA, PODSEĆAJU SVAKE GODINE NA OMILJENU OPERU ADOLFA HITLERA.

DOVELI SU NAS DOTLE DA SE STIDIMO SVOGA POREKLA, ODRIČEMO PLEMENITE BORBE ZA SLOBODU KOSOVA I KOSOVSKE BITKA DOK TI KOJI NAS NAJVIŠE NAPADAJU, U PRVOJ STROFI SVOJE HIMNE PEVAJU; DOJČLAND, DOJČLAND IZNAD SVEGA I AKO JE NEMAČKA VINOVNIK DVA SVETSKA RATA KOJA JE POBILA NA MILIONE NEDUŽNOG I NEVINOG SVETA.

I SAD POGLEDAJTE DOKLE SU STIGLI ONI UZDIŽUĆI SEBE I SVOJU SVEST A DOKLE SMO STIGLI MI STIDEĆI SE SVOJE PLEMENITE ISTORIJE I DOSTIGNUĆA KOJA UOPŠTE NISU BEZNAČAJNA PO SVET. DA NE BEŠE NAŠEG NIKOLE TESLE SEDELI BI SAD U MRAKU, VOZILO BI SE VOLOVSKIM KOLIMA A NE ELEKTROAUTOMOBILIMA, NIT BI BILO RADIJA NITI DALJINSKOG UPRAVLJANJA A NI MAGNETO REZONANCIJE PO BOLNICAMA. PODMUKLOM DEMORILIZACIJOM DOVEDEN JE NAŠ NAROD, BAŠ OD TIH KOJI BI IMALI RAZLOGA DA SE STIDE SVOJE ISTORIJE, DO TOGA DA NA PODMUKLI NAČIN NAŠ NAROD OMALOŽAVA SOBSTVENU SVEST O SOBSTVENOJ ISTORIJI DOK ONI PEVAJU; NEMAČKA NEMAČKA IZNAD SVEGA A NAŠA POKOLENJA, DECA IM ODLAZE NA NOGE DA IM SLUŽE I BUDU GASTARBAJTERI!!! DOVEDENI SMO DO TOGA DA BUDEMO SAMI SEBI NAJVEĆI NEPRIJATELJI. ZAR SE ONDA TREBA ČUDITI ZAŠTO SMO TAKVI KAKVA NAM JE I SVEST O SEBI. KAKVO NAM JE SAMOPOUZDANJE TAKVI SU NAM I REZULTATI. A ŠTO JE NAJGORE OČEKUJEMO UVEK DA NAS PRVO POHVALI STRANI FAKTOR KAKO BI POVEROVALI U SOBSTVENE SPOSOBNOSTI I TAKO NAM CELA PRIVREDA OVISI OD STRANIH SAVETNIKA KOJI UZIMAJU DEBELE PROVIZIJE NAMEĆUĆI NAM PROIZVODNJU NEKONKURENTNE ROBU NA SVETSKOM TRŽIŠTU.

DA BI STALI NA SVOJE NOGE I BILI USPEŠNI POSLODAVCI I PROIZVOĐAČI MORAMO BITI SVESNI SVOJIH SPOSOBNOSTI. A TO ĆE MO MOĆI BITI TEK SA UČENJEM SOBSTVENE ISTINSKE ISTORIJE. SAMO SA VISOKOM SVESTI O SEBI MOGU SE POSTIĆI I VISOKI REZULTATI U SVOJU KORIST. A TO NEĆEMO MOĆI UKOLIKO PREĆUTKUJEMO MLADE NAUČNIKE I SVETSKE PRVAKE U MATEMATICI I DRUGIM NAUČNIM DISCIPLINAMA. AKO IM SE, KAO DO SADA NE POSVEĆUJE NIKAKVA PAŽNJA PA NI ZA OSVOJENE ZLATNE MEDALJE, ŠTO IMA METODEONDA, ONDA NIJE NI ČUDO ŠTO ODLAZE U NARUČJE BAŠ ONIMA KOJI NAS I NAŠU ISTORIJU A STIM I CELOKUPNU POPULACIJU PODMUKLO I NA PREKRIVEN NAČIN OMALOVAŽAVAJU.

UZ UČENJE NAMETNUTE LAŽNE ISTORIJE, OBEZBEĐUJEMO NAŠOJ DECI STATUS ROBA!

I AKO SU SRBI JEDINI NAROD NA SVETU KOJI JE DO DANAŠNJIH DANA, U SVOM IMENU, SAČUVAO SIMBOLE NAJSTARIJEG LJUDSKOG VEROVANJA, RELIGIJE, SIMBOLE NAJSTARIJE CIVILIZACIJE SVETA.

SRB I JA

AKO SE REČI SUNCE ODUZMU SVA SLOVA DO PRVOG ONDA OSTAJE SLOVO „S“, NAJSTARIJI SIMBOL ZA OBELEŽAVANJE SUNCA. NIJE SLUČAJNOST DA REČ ZA OBELEŽAVANJE SUNCA, KOD SVIH STARESEDEOCA EVROPE ZAPOČINJE SA „S“, I KOD SRBA I KOD NEMACA I KOD ITALIJANA I KOD ŠPANACA I KOD ENGLEZA I FRANCUZA I SKANDINAVIJSKIH ZEMALJA I.T.D.

SLOVO „R“ JE PRVO SLOVO REČI RAĐANJA A „B“ JE PRVO SLOVO REČI BOG, DODAVŠI SEBE, I JA NASTAJE SRBIJA. TAKVA KOMBINACIJA NIJE IZVODLJIVA NI KOD JEDNOG IMENA DRŽAVE U EVROPI! KO NE VERUJE NEK POKUŠA!

NAJSLIČNIJE JE KOD IMENA RUSIJA– ŠTO BI SE MOGLO PROTUMAČITI ZA RAĐANJE U SUNCU.

LJUDSKI MOZAK JE ČUDO NAD ČUDIMA KOJE SE HRANI SVOJIM MISLIMA, U KOJIM SU SADRŽANE SVE MISLI I DELA NAŠIH PREDAKA KAO INDIVIDUALNA TAKO I KOLEKTIVNA SEĆANJA. MISLI SU MU HRANA A I OTROV I MELEM.

MOZAK JE, KAO I SVE, BOŽJA BLAGODET, ŠTO MU SE PREDANIJE MISLIMA (MOLITVOM) OBRAĆAMO STIM SMO BLIŽE PRAVILNIM ODGOVORIMA ŽIVOTNIH IZAZOVA, HARMONIJI ŽIVOTA I DELA A STIM I BILIŽE DOBROM ZDRAVLJU.

TELO NAM JE PROLAZNI DEO ŽIVOTA A PODSVEST OFORMLJENA MISLIMA I DELIMA JE DEO VEČNOG INDIVIDUALNOG I KOLEKTIVNOG OD BESMRTNOSTI ŽIVOTA.

PODSVEST NAM JE BOŽANSTVENI DEO JEZIKA KOJI NAM SE JAVLJA U SIMBOLIMA.

PRIMER: SVECI NA IKONAMA IMAJU NAD GLAVOM OKRUGLU ZLATNU PLOČU. NE ZELENE ILI PLAVA ILI BILO KOJE DRUGE BOJE VEĆ ŽUTE PO UZORU NA SUNCE. NIJE NI U OBLIKU TROUGLA ILI KVADRATA ILI BILO KOJEG DRUGOG OBLIKA VEČ JE OKRUGLA, ISTO PO UZORU NA SUNCE. ODAKLE NAM TO ZNANJE AKO NE OD TOGA DA SU NEKADA, NA SAMOM POČETKU CIVILIZACIJE LJUDI SMATRALI SUNCE ZA IZVOR ŽIVOTA OD IZUZETNE MOĆI PA SU ONE KOJI SU POSEDOVALI POSEBNU MOĆ I SPOSOBNOST SMATRALI DA IM JE SUNCE PODARILO DEO SVOJE MOĆI TE SU TAKO SVOJE SVECE OBELEŽAVALI KRUGOM NAD GLAVOM.

ČINJENICA JE I TO DA DETE ZNA, ČIM SE RODI, DA SISA BEZ DA JE IMALO PRILIKU DA TO VIDI OD NEKOG I NAUČI. TO DOLAZI IZ KOLEKTIVNE PODSVESTI A NE OD INSTINKTA KOJEG NEZNA NIKO DA OBJASANI ODNOSNO VERODOSTOJNO DA OBRAZLOŽI.

DANAS SE ZNA DA JE PRIRODAN NAČIN ŽIVOTA ZDRAV PA I LEKOVIT. MEĐUTIM TO NIJE NIŠTA NOVO. TO JE ČOVEK ZNAO OD SAMOG ZAČEĆA CIVILIZACIJE STIM ŠTO SE RAVNAO PO PRIRODNIM SILAMA I GLEDAO SUNCE KAO NA BOŽANSTVO A ISTO TAKO JE GLEDAO NA PRIRODU KOJA GA JE OKRUŽIVALA, SMATRAO BOŽJIM DAROM. IZGLEDA DA JE PRVOBITNI ČOVEK BIO DALEKO NAPREDNIJI OD DANAŠNJEG SAVREMENOG ČOVEKA PO SUŠTINSKIM PITANJIMA OBSTANKA. DA JE TO TAKO DOKAZUJE I ČINJENICA DA DANAŠNJI LJUDI NE BI MOGLI NI ZNALI PREŽIVETI U USLOVIMA PRVOBITNOG ČOVEKA.

ČOVEČANSTVO SE NAŠLO NA IVICI SVOJE PROPASTI PA SE DEŠAVA ZAOKRET PREMA PRIRODI.

MOZAK, TO ČUDO NAD ČUDIMA, NAĆI ĆE SIGURNO POZITIVNO REŠENJE PO ČOVEČANSTVO SAMO MORAMO DOBRO PRIPAZITI DA BEZUMNI NE OVLADAJU UMNIMA, „LAŽNIM DIPLOMAMA“ JER ONDA NAM PROPAST NE GINE.

Dušan Nonković teodorović

Dr. Nestorović ruši mitove o pandemiji korona virusa i priča o izmišljenim podatcima!!!

GOVORE NAM DA ISTORIJA NIJE BITNA I DA JE RODOLJUBLJE SIMBOL FAŠIZMA I SVAKE VRSTE RASIZMA A SAMI STOJE U STAVU MIRNO KAD IM SE ZASVIRA NJIHOVA HIMNA.

GOVORE NAM DA ISTORIJA NIJE BITNA I DA JE RODOLJUBLJE SIMBOL FAŠIZMA I SVAKE VRSTE RASIZMA A SAMI STOJE U STAVU MIRNO KAD IM SE ZASVIRA NJIHOVA HIMNA.

KAD SAMO I NAPOMENEMO SVOJE PRETKE ODMAH NAS OPOMINJU DA SMO NACISTI A ONI, VAGNEROVOM OPEROM; SUMRAK BOGOVA, PODSEĆAJU SVAKE GODINE NA OMILJENU OPERU ADOLFA HITLERA.

DOVELI SU NAS DOTLE DA SE STIDIMO SVOGA POREKLA, ODRIČEMO PLEMENITE BORBE ZA SLOBODU KOSOVA I KOSOVSKE BITKA DOK TI KOJI NAS NAJVIŠE NAPADAJU, U PRVOJ STROFI SVOJE HIMNE PEVAJU; DOJČLAND, DOJČLAND IZNAD SVEGA I AKO JE NEMAČKA VINOVNIK DVA SVETSKA RATA KOJA JE POBILA NA MILIONE NEDUŽNOG I NEVINOG SVETA.

I SAD POGLEDAJTE DOKLE SU STIGLI ONI UZDIŽUĆI SEBE I SVOJU SVEST A DOKLE SMO STIGLI MI STIDEĆI SE SVOJE PLEMENITE ISTORIJE I DOSTIGNUĆA KOJA UOPŠTE NISU BEZNAČAJNA PO SVET. DA NE BEŠE NAŠEG NIKOLE TESLE SEDELI BI SAD U MRAKU, VOZILO BI SE VOLOVSKIM KOLIMA A NE ELEKTROAUTOMOBILIMA, NIT BI BILO RADIJA NITI DALJINSKOG UPRAVLJANJA A NI MAGNETO REZONANCIJE PO BOLNICAMA. PODMUKLOM DEMORILIZACIJOM DOVEDEN JE NAŠ NAROD, BAŠ OD TIH KOJI BI IMALI RAZLOGA DA SE STIDE SVOJE ISTORIJE, DO TOGA DA NA PODMUKLI NAČIN NAŠ NAROD OMALOŽAVA SOBSTVENU SVEST O SOBSTVENOJ ISTORIJI DOK ONI PEVAJU; NEMAČKA NEMAČKA IZNAD SVEGA A NAŠA POKOLENJA, DECA IM ODLAZE NA NOGE DA IM SLUŽE I BUDU GASTARBAJTERI!!! DOVEDENI SMO DO TOGA DA BUDEMO SAMI SEBI NAJVEĆI NEPRIJATELJI. ZAR SE ONDA TREBA ČUDITI ZAŠTO SMO TAKVI KAKVA NAM JE I SVEST O SEBI. KAKVO NAM JE SAMOPOUZDANJE TAKVI SU NAM I REZULTATI. A ŠTO JE NAJGORE OČEKUJEMO UVEK DA NAS PRVO POHVALI STRANI FAKTOR KAKO BI POVEROVALI U SOBSTVENE SPOSOBNOSTI I TAKO NAM CELA PRIVREDA OVISI OD STRANIH SAVETNIKA KOJI UZIMAJU DEBELE PROVIZIJE NAMEĆUĆI NAM PROIZVODNJU NEKONKURENTNE ROBU NA SVETSKOM TRŽIŠTU.

DA BI STALI NA SVOJE NOGE I BILI USPEŠNI POSLODAVCI I PROIZVOĐAČI MORAMO BITI SVESNI SVOJIH SPOSOBNOSTI. A TO ĆE MO MOĆI BITI TEK SA UČENJEM SOBSTVENE ISTINSKE ISTORIJE. SAMO SA VISOKOM SVESTI O SEBI MOGU SE POSTIĆI I VISOKI REZULTATI U SVOJU KORIST. A TO NEĆEMO MOĆI UKOLIKO PREĆUTKUJEMO MLADE NAUČNIKE I SVETSKE PRVAKE U MATEMATICI I DRUGIM NAUČNIM DISCIPLINAMA. AKO IM SE, KAO DO SADA NE POSVEĆUJE NIKAKVA PAŽNJA PA NI ZA OSVOJENE ZLATNE MEDALJE, ŠTO IMA METODEONDA, ONDA NIJE NI ČUDO ŠTO ODLAZE U NARUČJE BAŠ ONIMA KOJI NAS I NAŠU ISTORIJU A STIM I CELOKUPNU POPULACIJU PODMUKLO I NA PREKRIVEN NAČIN OMALOVAŽAVAJU.

UZ UČENJE NAMETNUTE LAŽNE ISTORIJE, OBEZBEĐUJEMO NAŠOJ DECI STATUS ROBA!

I AKO SU SRBI JEDINI NAROD NA SVETU KOJI JE DO DANAŠNJIH DANA, U SVOM IMENU, SAČUVAO SIMBOLE NAJSTARIJEG LJUDSKOG VEROVANJA, RELIGIJE, SIMBOLE NAJSTARIJE CIVILIZACIJE SVETA.

SRB I JA

AKO SE REČI SUNCE ODUZMU SVA SLOVA DO PRVOG ONDA OSTAJE SLOVO „S“, NAJSTARIJI SIMBOL ZA OBELEŽAVANJE SUNCA. NIJE SLUČAJNOST DA REČ ZA OBELEŽAVANJE SUNCA, KOD SVIH STARESEDEOCA EVROPE ZAPOČINJE SA „S“, I KOD SRBA I KOD NEMACA I KOD ITALIJANA I KOD ŠPANACA I KOD ENGLEZA I FRANCUZA I SKANDINAVIJSKIH ZEMALJA I.T.D.

SLOVO „R“ JE PRVO SLOVO REČI RAĐANJA A „B“ JE PRVO SLOVO REČI BOG, DODAVŠI SEBE, I JA NASTAJE SRBIJA. TAKVA KOMBINACIJA NIJE IZVODLJIVA NI KOD JEDNOG IMENA DRŽAVE U EVROPI! KO NE VERUJE NEK POKUŠA!

NAJSLIČNIJE JE KOD IMENA RUSIJA– ŠTO BI SE MOGLO PROTUMAČITI ZA RAĐANJE U SUNCU.

LJUDSKI MOZAK JE ČUDO NAD ČUDIMA KOJE SE HRANI SVOJIM MISLIMA, U KOJIM SU SADRŽANE SVE MISLI I DELA NAŠIH PREDAKA KAO INDIVIDUALNA TAKO I KOLEKTIVNA SEĆANJA. MISLI SU MU HRANA A I OTROV I MELEM.

MOZAK JE, KAO I SVE, BOŽJA BLAGODET, ŠTO MU SE PREDANIJE MISLIMA (MOLITVOM) OBRAĆAMO STIM SMO BLIŽE PRAVILNIM ODGOVORIMA ŽIVOTNIH IZAZOVA, HARMONIJI ŽIVOTA I DELA A STIM I BILIŽE DOBROM ZDRAVLJU.

TELO NAM JE PROLAZNI DEO ŽIVOTA A PODSVEST OFORMLJENA MISLIMA I DELIMA JE DEO VEČNOG INDIVIDUALNOG I KOLEKTIVNOG OD BESMRTNOSTI ŽIVOTA.

PODSVEST NAM JE BOŽANSTVENI DEO JEZIKA KOJI NAM SE JAVLJA U SIMBOLIMA.

PRIMER: SVECI NA IKONAMA IMAJU NAD GLAVOM OKRUGLU ZLATNU PLOČU. NE ZELENE ILI PLAVA ILI BILO KOJE DRUGE BOJE VEĆ ŽUTE PO UZORU NA SUNCE. NIJE NI U OBLIKU TROUGLA ILI KVADRATA ILI BILO KOJEG DRUGOG OBLIKA VEČ JE OKRUGLA, ISTO PO UZORU NA SUNCE. ODAKLE NAM TO ZNANJE AKO NE OD TOGA DA SU NEKADA, NA SAMOM POČETKU CIVILIZACIJE LJUDI SMATRALI SUNCE ZA IZVOR ŽIVOTA OD IZUZETNE MOĆI PA SU ONE KOJI SU POSEDOVALI POSEBNU MOĆ I SPOSOBNOST SMATRALI DA IM JE SUNCE PODARILO DEO SVOJE MOĆI TE SU TAKO SVOJE SVECE OBELEŽAVALI KRUGOM NAD GLAVOM.

ČINJENICA JE I TO DA DETE ZNA, ČIM SE RODI, DA SISA BEZ DA JE IMALO PRILIKU DA TO VIDI OD NEKOG I NAUČI. TO DOLAZI IZ KOLEKTIVNE PODSVESTI A NE OD INSTINKTA KOJEG NEZNA NIKO DA OBJASANI ODNOSNO VERODOSTOJNO DA OBRAZLOŽI.

DANAS SE ZNA DA JE PRIRODAN NAČIN ŽIVOTA ZDRAV PA I LEKOVIT. MEĐUTIM TO NIJE NIŠTA NOVO. TO JE ČOVEK ZNAO OD SAMOG ZAČEĆA CIVILIZACIJE STIM ŠTO SE RAVNAO PO PRIRODNIM SILAMA I GLEDAO SUNCE KAO NA BOŽANSTVO A ISTO TAKO JE GLEDAO NA PRIRODU KOJA GA JE OKRUŽIVALA, SMATRAO BOŽJIM DAROM. IZGLEDA DA JE PRVOBITNI ČOVEK BIO DALEKO NAPREDNIJI OD DANAŠNJEG SAVREMENOG ČOVEKA PO SUŠTINSKIM PITANJIMA OBSTANKA. DA JE TO TAKO DOKAZUJE I ČINJENICA DA DANAŠNJI LJUDI NE BI MOGLI NI ZNALI PREŽIVETI U USLOVIMA PRVOBITNOG ČOVEKA.

ČOVEČANSTVO SE NAŠLO NA IVICI SVOJE PROPASTI PA SE DEŠAVA ZAOKRET PREMA PRIRODI.

MOZAK, TO ČUDO NAD ČUDIMA, NAĆI ĆE SIGURNO POZITIVNO REŠENJE PO ČOVEČANSTVO SAMO MORAMO DOBRO PRIPAZITI DA BEZUMNI NE OVLADAJU UMNIMA, „LAŽNIM DIPLOMAMA“ JER ONDA NAM PROPAST NE GINE.

Dušan Nonković teodorović

https://www.facebook.com/notes/du%C5%A1an-nonkovi%C4%87/nije-dovolnjno/3021800277868507/

NIJE DOVOLJNO

Posted by Dušan Nonković on Saturday, June 20, 2020