Za Nikolu Teslu čuo je ceo svet, ali malo ko zna KO SU BILE NJEGOVE SESTRE i kakva ih je sudbina zadesila

Na današnji dan 1856. godine u Smiljanu u Lici, u porodici pravoslavnog sveštenika Milutina, rođen je Nikola Tesla, jedan od najpoznatijih srpskih i svetskih pronalazača i naučnika. I dok se o njemu mnogo toga zna, životni putevi članova njegove porodice mnogo su manje poznati.

Teslini roditelji Milutin i Georgina su, osim njega, imali sina Daneta i kćerke Angelinu i Milicu – Milku, koje su bile starije od Nikole, i Maricu, najmlađe dete u porodici. Dane je poginuo pri padu s konja kad je Nikola imao pet godina, a ovo je priča o tri sestre Nikole Tesle – Marici, Milki i Angelini i njihovim životnim putevima.

 

Sve tri rođene sestre Nikole Tesle su bile kasnije udate za lokalne sveštenike.

 

Milka Tesla

Najstarija sestra Milka se rodila u Senju neutvrđenog datuma. Najpre se udala za Voju (Vukašina) Glumičića koji je preminuo krajem 1892. godine. Sa njim je imala ćerku Ginu, a ostalo je zabeleženo i da im je brak bio veoma loš.

 

Nakon Vukašinove smrti se preudala, što u njihovoj patrijarhalnoj porodici nije bilo lepo primljeno.

 

Više o majci Nikole Tesla možete saznati KLIKOM OVDE!

Porodica Marice Tesla

Marica Tesla, udata Kosanović, imala je talenat za matematiku, navodno je govorila četiri svetska jezika, a znala je desetine hiljada stihova iz svetske književnosti. Bila je dopisnik nekoliko listova – Srbobrana u Zagrebu, Branka, Budapester Tagblama… čime je nastavila porodičnu tradiciju oca Milutina Tesle, koji je takođe bio honarni dopisnik iz Like nekoliko austrijskih, novosadskih i drugih novina.

 

Sačuvana su pisma koje je bratu Nikoli slala iz Sušaka i Rijeke, gde joj je suprug Nikola  dobio parohiju, a u kojima ga je obaveštavala o uspešnom školovanju svoje četvorice sinova. U ime brata Nikole prisustvovala je svečanoj akademiji, 28. maja 1936. godine na Kolarčevom univerzitetu u Beogradu povodom osamdesetog rođendana Nikole Tesle.

 

Marica je umrla u osamdesetoj godini i sahranjena u Zagrebu 1938. godine.

 

Njen sin Milutin Kosanović, doktor medicine, ubrzo po diplomiranju, 1912. godine, kada su počeli Balkanski ratovi, postao je srpski dobrovoljac, vojni lekar. Po povratku iz ratova Milutin je bio hirurg u bolnici u Ogulinu. Nesebično je pomagao siromašnima.

 

Najmlađi Maričin sin Sava Kosanović doktorirao je pravo u Budimpešti.  On je kasnije bio generalni sekretar Samostalne demokratske stranke Svetozara Pribićevića i u tri navrata poslanik. Otišao je sa Pribićevićem u emigraciju.

 

Jula 1944. postao je ministar u privremenoj vladi Ivana Šubašića, a zatim u prvoj vladi maršala Tita od 7. marta 1945. Bio je član Predsedništva Narodnog fronta Jugoslavije i Prezidijuma Narodne skupštine. Nakon rata, od 1948. do 1950. godine je bio ambasador FNRJ u Vašingtonu i ministar informisanja.

 

Sava Kosanović, kao jedini naslednik Tesle u SAD, odlučio je da se zaostavština njegovog ujaka prenese u Beograd, nakon čega je osnovan Muzej Nikole Tesle, ustanove koja  sada pripada svetskoj kulturnoj zaostavštini.

 

U svojim uspomenama Sava Kosanović je zapisao: „Kada sam 7. januara 1943. ujutro ušao u Teslinu sobu, s jednim bliskim prijateljem, Tesla je ležao mrtav. Još mršaviji i bleđi malo zgrčen, sa zaleđenim sažaljivim izrazom, gotovo osmehom na licu. Na velikom okruglom stolu stajala je jedna otvorena metalna kutija, kakvih je mnogo imao, sa pismima i izvučenom slikom, poslednjom Teslinom, u grupi posetilaca 1942. godine“.

Angelina Tesla i njena porodica

Treća Nikolina rođena sestra Angelina Tesla, udata Trbojević, bila je supruga prote Nikole Trbojevića. Venčali su se u Metku kod Gospića. Imali su petoro dece – Uroša, Petra, Nikolu, Maricu i Milicu. Svi su završili fakultete, a četvoro su postali doktori nauka.

 

Angelina je umrla u Kistanjama, u severnoj Dalmaciji, gde je sa suprugom, penzionisanim protom, provela poslednje godine života kod ćerke Marice i njenog supruga, bogatog kistanjskog trgovca Nike Jankovića.

 

Angelinin sin Petar, u monaštvu Petronije, nakon monašenja živeo je u Šišatovcu na Fruškoj gori, a postao je i arhimandrit tog manastira. Petronije se, što je takođe bila porodična tradicija, dopisivao s ujakom Nikolom Teslom, ali su pisma koja su bila sačuvana u manastirskoj biblioteci izgorela u vreme Drugog svetskog rata.

 

Pre toga, ostalo je zabeleženo na papiru da je Nikola Tesla od svog brata od tetke, tražio da molitvom pomogne „njegovom praznom srcu“, a Petronije se sa drugim šišatovačkim kaluđerima neprestano molio za ozdravljenje Nikoline duše.

 

Petronije je u Prvom svetskom ratu manastir pretvorio u sirotinjski dom, izučavao je život crkve, tražio liturgijsku obnovu, a navodno se zalagao da se služba obavlja i na mađarskom jeziku. Pravo je studirao u Budimpešti, 1906. je doktorirao teologiju, a tri godine kasnije i pravo.

 

Petrov brat Nikola poznatiji u Americi i literaturi kao Nikolas Terbo pokazao je da, ne samo zbog imena, ima najviše talenta za tehniku od svih Teslinih rođaka. Završio je gimnaziju u Budimpešti i 1911. u tom gradu diplomirao na Tehničkom fakultetu.

 

Nikola koji je i likom podsećao na ujaka, a u SAD je otišao tridesetak godina posle Tesle. Taj matematičar i priznati pronalazač ostvario je u Americi i u Evropi više od 120 patenata, najveći broj u automobilskoj industriji. Posle rata bio je profesor praktične nastave na Lorens institutu za tehnologiju u Detrojitu .

Vilijem Terbo, sin Nikolasa Terboa, Teslinog sestrića, Foto: Printscreen

Prema navodima njegovog sina Vilijema Terboa, dvojica Nikola imali su nesporazum, jer je stariji Tesla bio bez finansijskog pokrića za svoje pronalaske i nekoliko puta je potpuno bankrotirao. Terbo je investirao novac u neke ujakove projekte u vezi sa automobilima, ali je Tesla to potrošio u druge svrhe.

 

Vilijem Terbo je danas počasni predsednik, a jedno vreme je bio izvršni direktor,  Teslinog društva u SAD. Više o njemu možete pročitati KLIKOM OVDE!

Izvor:

http://www.dnevno.rs/istorijski-zabavnik/zanimljivosti-iz-istorije/103030/za-nikolu-teslu-cuo-je-ceo-svet-ali-malo-ko-zna-ko-su-bile-njegove-sestre-i-kakva-ih-je-sudbina-zadesila

Ratna šteta mora da se naplati-Nemačka vlada hoće, naša se ustručava!

ИНТЕЛЕКТУАЛА ВОЈСКА СРПСКОГ НАРОДА! ОДОШЕ НАМ МЛАДИ И НАЈПАМЕТНИЈИ

ИНТЕЛЕКТУАЛА ВОЈСКА СРПСКОГ НАРОДА! ОДОШЕ НАМ МЛАДИ И НАЈПАМЕТНИЈИ често можемо чути и прочитатаи у средствима јавног информисања не само нашим него целог региона. Да ли је то баш толико лоше? Ако јесте може ли шта добро произаћи из тог покрета? Ако да, ко је задужен за тај део? Знамо да је највећи потенцијал наше земље баш наш народ у свету,али тај народ се полако али сигурно асимилира у друге народе.Ништа ново у свему томе тако нам је већ вековима…неки су постали муслимани неки католици све ради ситних бенефиција. Да ли неко осећа потребу да се ту било шта измени? Историју вероватно нећемо моћи вратити нити мењати,али ово што се сада дешава се дефинитивно може окренути на много боље уколико постоји воља.

ЧИЈА ВОЉА?

ДА ЛИ ЈЕ У ПИТАЊУ ДА НЕКО НЕ ДОЗВОЉАВА ДА СЕ НАПРАВИ ТАЈ ПРОЦЕС ИЛИ ЈЕ ЈЕДНОСТАВНО НЕИНТЕРЕСАНТНО ЗА ВЛАДАЈУЋУ ЕЛИТУ СРБИЈЕ КОЈА СЕ УВЕК ВАДИ НА „ВЛАДАРЕ ИЗ СЕНКЕ“?

Са добрим националним програмом у који би били укључени СВИ СРБИ СВЕТА дошло би до великих позитивних промена у нашој земљи на опште задовољство СВИХ СРБА СВЕТА и наравно лојалних грађана Србије и других националности. Поново по ко зна који пут креће иста прича САРАДЊА МАТИЦЕ И ДИЈАСПОРЕ… Имам утисак да је то једно добро истраживање да се чује бар нешто од дијаспоре и кад се ми изјаснимо онда је лакше сасећи све из корена,али то се ради на један изузетно смишљен начин тако да већина и не примећује шта се дешава. Константо омаловажавање дијаспоре преко средстава јавног иформисања је сада веће него и у Титово време,а стално се питам ЧИЈИ СМО МИ ТО НЕПРИЈАТЕЉИ? ДОКЛЕ ВИШЕ? КО ВАМ ДАЈЕ ПРАВО ДА НАС ОДВАЈАТЕ ОД НАШЕГ НАРОДА? Оправдање увек постоји за „ЕЛИТУ“ све што није прописано није ни обавезно.Влада не спроводи оно сто није дефинисано НАЦИОНАЛНИМ ИНТЕРЕСОМ И НАЦИОНАЛНИМ ПРОГРАМОМ ,а господо они га неће напсиати ни дефинисати јер овако могу да раде шта хоће. КО ЋЕ УРАДИТИ/НАПИСАТИ НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ У КОЈИ ЋЕ БИТИ УКЉУЋЕНИ СВИ СРБИ СВЕТА?

Nikola Lonchar/Никола Лончар President / Founder Tesla Science Foundation Phone: 484 955 0545

Припремио за објављивање Љубиша Павловић

 

VUČIĆ SE POIGRAVA SVOJOM GLAVOM VIŠE NO ŠTO SE TO ĐIHNĐIĆ SVOJOM POIGRAVAO A ZNAMO SVI KAKO JE ZAVRŠIO-ZA SRBIJU JE KOSOVO VAŽNIJE OD BEOGRADA!

Izgleda da Vučić kao i oni koji mu pune glavu takvim nebulozama nisu svesni da je za Srbiju Kosovo važnije i od samog Beograda, da je Beograd deo tela Srbije ali Kosovo je srce i žila kucavica tog tela. Ili znaju to pa baš zato i traže Kosovo. Posmatrajući politiku koju je vodio Đinđić meni je bilo već nekoliko meseci unapred jasno da on tu svoju politiku neće moći preživeti! A ako nastavi Vučić ovako kao i do sada ubeđen sam da onda ni Vučić svoju preživeti neće!

O kakvoj to osovini govori Vučić koja bi rešila problem srba i Srbije te otvorila vrata EU koja se već sad nalazi pred svojim raspadanjem. A što je najfatalnije cilj globalista, koji mu ispod skuta piju rujno vino, i Vučićevih savetnika poput Blera, nije stabilizacija Srbije već naprotiv, destabilizacija radi još većeg udrobljavanja Srbije kako bi još lakše i više ostvarili ličnog profita. Ti Evropski navodni savetnici mu uvaljuju Ikeju i poneke otrcane poslodavce da bi se stvorio utisak u srpskom narodu, nekog privrednog svetskog čuda poput Nemačkog posle drugog svetskog rata. Ohrabreni iskustvom nemačkog privrednog razvoja zapostavljaju činjenicu da se i sami ti tvorci privrednog čuda nalaze u privrednoj krizi svetskih razmera i da je i sam motor pokretač svetskog privrednog čuda pred neminovnim raspadom u konfliktu sa celim svetom. Tako da i sama Nemačka postavlja pitanje da li mora kao članica NATO učestvovati u konfliktu atomskog razračunavanja sa Severnom Korejom kojoj je Kina štićenik a Kina Nemačkoj najvažniji trgovački partner u koju Nemačka izvozi najveći deo svoje robe. Pa kad se uzme u obzir da Amderučka imperija zahteva od Nemačke sprovođenje embarga Rusiji, odustajanje od severnog toka privredne žile kucavice nemačke privrede onda se tek može donekle naslutiti i kakav nas ćorsokak vodi Vučić. Ređaju se neizvesnosti do neizvesnosti a Vučić bi da ugura Srbiju da bude deo tih neizvesnosti radi šarenih laža i prividnog privrednog čuda kroz totalnu ovisnost od sumljivih investicija poput Fijata i sad Ikeje kako bi se mase najsiromašnijih slojeva zadovoljile. Pritom Vučić upodpunosti zanemaruje činjenicu da je naš narod sposoban iz sobstvenih umnih i radnih kao i naučno istraživački kapaciteta da stvori i kvalitetnije i bolje proizvode od ovih drugorazrednih koje mu vešto podmeću njegovi vrli domaći i strani savetnici. Vučiću, molim te ko rođeno dete, trgni se, razbudi se te sagledaj današnju situaciju u svetu i odnos sila; Rusije, Kine, Indije, Brazila na jednoj strani pa se osloni na sposobnosti svog naroda ako želiš da izbegneš sudbinu Đinđića. Otresi se svojih stranih agenata i zlih savetnika pogotovo onih koji su ruke skrvlju nedužnog naroda ogrešile. Skini više jednom tu ljagu i sramotu koju si naneo sebi i svom narodu. Nije istina da će se zapad moći mešati u unutrašnje stvari suverene države a još manje je moguće da će se još jednom ogrešiti o zakone UN. Još manje je moguće da će privrednom blokadom moći bilo šta učiniti ako na vreme napuniš ambare i upoznaš narod sa eventualnom kratkom, prolaznom krizom dog se ne uskladi produkcija sa drugim izvorima saradnje.

Pa hajde i sa tom Ikejom da je naša pa da se njome i njoj sličnim Srbija ne stvara podpuno ovisna i ucenjiva. Srljamo ponovo u totalnu privrednu ovisnost od neokolonijalista ili globalista ili nazovite ih kako hoćete kao da tu privrednu skoro totalnu zavisnost od inostranstva nismo već jednom skupo platili. Mlađi ne znaju ali meni je još dobro u sećanju kad sam skupljenim parama iz nemačke došao u Suboticu da kupim deci gluhonemog doma 130 pari cipela pa otišao do Petoletke fabrike cipela da ih kupim i ostavim pare radnicima a ono u Petoletci samo vojni portir, čuva zgradu i tridesetak pari cipela koje niko nije trebao jer su bile ogromnih brojeva. Na pitanje zašto nema cipela u fabrici gde je nekad radilo 5 000 radnika, rekao mi je, taj portir, da italijani ne šalju granulat za pravljenje đonova zbog privredne blokade. Moja rođena mati je tada umrla jer nije mogla na vreme nabaviti lekove za srce zbog blokade. Zar to hoćemo!? Zar nam nije dovolna škola to što smo već jednom naseli lepoj priči izmanipulisanog UN da netreba svaka država sve da proizvodi. A koliko vredi preporuka UN vidili smo kad se Američka administracija otela svakoj kontroli i prva srušila i pogazila međunarodno pravo bombardovanjem Jugoslavije bez UN mandata. Zar treba da budemo topovsko meso za podkusuravanje belosvetskih profitera koji su spremni za šačicu dolara da gaze preko leševa. Ili možda da da budemo lager rezervnih organa ili uvučeni u atomski rat koji nije naš već onih koji ga podpiriju iz sigurnosne udaljenosti bez obzira koliko će doneti žrtava. Zar Vučić ne vidu da se mora otresti tuđih agenata i savetnika? Zar ne vidi da su naši inovatori svugde po svetu među najboljima stvarajući za drugog najbolje izume i produkte. Kad će više shvatiti da se mora osloniti na svoj narod koji nije manje sposoban od stranca jer samo na taj način može sačuvati suverenitet Srbije. Zar nam nije dosta iskustva iz zajedničkog suživota sa našom pokatoličenom braćom pa nam sad trebaju braća Albanci. Prije će Srbija moći preživeti atomski udar nego još jedno lažno bratimljenje i sa njim stabilizovanje zemlje! To bratstvo neće prijati ni srbima ni Hrvatima ni Albancima jer će Srbiju kao najveću zajednicu uvek smatrati odgovornom i krivom za sve svoje propuste i zlo uz zloupotrebu stranog faktora. Ne zaboravimo da se i Jugoslavija rasturila jer su je kao najjaču republiku, globalisti imali na viziru i za sve nedaće hrvata, slovenaca i bosanaca okrivljivali ti isti dobrotvori koji sada navode Vučića na tanak led! – Dušan Nonković Teodorović

VUČIĆ PRELOMIO: Menjamo Ustav, pa pravimo osovinu sa Albancima! (VIDEO)

• Balkan
• Srbija

by nemanja mmm – 12/08/20170

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, izjavio je da se vidi da u Srbiji nema dovoljno hrabrosti da se Ustav promeni, i upozorio da bi to moglo zaustaviti put Srbije ka Evropskoj uniji.

 

„Ako ne budemo imali dovoljno snage da promenimo Ustav, a vidim da je nemamo, naš put ka EU će biti zaustavljen”, rekao je Vučić gostujući na TV Pink.

Vučić je ocenio da oni koji neće da menjaju Ustav žele da sve ostane kao i danas, a oni koji hoće – žele da se odreknu Kosova, te se u tom začaranom krugu ne može doći do rešenja.

„Da imamo Oktroisani ustav i da ga donesemo na silu, ne pada mi napamet”, rekao je Vučić i dodao da Ustav mora da bude rezultat širokog konsenzusa.

Vučić je ocenio da Srbiju nerešeno pitanje Kosova mnogo košta, da su zato sve ideje o rešavanju kosovskog pitanja dobrodošle, te da je važno da se od septembra dijalog dodatno institucionalizuje.

„Postavlja se suštinsko pitanje, da li ćemo imati dovoljno hrabrosti da sebi pogledamo u oči i kažemo ovo je realno a ovo nije i da onda dođemo do ozbiljnih rešenja”, rekao je Vučić gostujući na TV Pink i dodao da „nije na njemu da ima ‘gotovo’ mišljenje” već da sasluša ljude i da se zajednički dodje do rešenja.

Prema njegovim rečima, na njemu je da nađe nezadovoljavajuće rešenje, jer samo takvo može biti kompromisno.

„Sve ideje su dobrodošle, sve slušam, neophodno je da se dijalog dodatno institucionalizuje u naučnim forumima, u crkvi, sa civilnim društvom, da razgovaramo o svemu… da vidimo šta možemo da očekujemo od budućnosti i šta su posledice jedne i druge opcije”, rekao je Vučić, komentarišući dve opcije o kojima se govori u javnosti da po pitanju Kosova ne treba ništa raditi ili da sve treba predati Albancima.

Predsednik je rekao da nije pristalica teorija “odrecite se svega i tako ćete dobiti sve” jer su stvari mnogo složenije.

Na pitanje koliko Srbiju košta nerešen problem sa Albancima, Vučić je rekao „mnogo”.

„Nikada ne volim da govorim o tome, naša državna kasa bila bi značajno punija, kako god da rešimo problem, sa druge strane rešavanje dugoročnog odnosa sa Albancima oslobađa energiju, zajednički možete da lobirate, a ne jedni protiv drugih, Srbiji približavate luku Drač, Albancima otvarate puteve kroz Srbiju, da nam ostavljaju novac i ne idu tri dana duže do Evrope, preko Crne Gore i Hrvatske”, rekao je Vučić.

On je podsetio da u razgovorima sa Prištinom učestvuje pet godina i da zajedno sa još nekoliko ljudi zna svaki detalj, detalj svakog privrednog subjekta na Kosovu, kao što su Gazivode, Valač, da je izučio hiljade i hiljade stranica i da je svestan toga koliko je to složen i komplikovan problem.

Važno je, ocenio je Vućić da se sa Albancima urede odnosi i to jednom za svagda, jer kako je ocenio “ako napravimo osovinu mira i stabilnosti na liniji sever-jug na Zapadnom Balkanu, između dva najveća naroda, Srba i Albanaca, u narednih 100 godina rešili smo 80 odsto naših političkih problema”.

„Moja nada nije velika, ali ne bih ulazio u to da ta nada ne postoji”, rekao je Vučić i dodao da je svestan da mu Srbija neće oprostiti bez obzira kakav kompromis napravi. Dodao je da zna posledice i političke i lične za onoga ko u tome učestvuje.

Potrebna su nam strateška partnerstva sa Albancima, jer su oni nacija u narastanju za razliku od nas, rekao je Vučić i dodao da takođe preostaje i rešavanje pitanja odnosa sa Bošnjacima.

Prema rečima Vučića, kada je reč o rešavanju kosovskog pitanja, ne odlučuje se o prošlosti i sadašnjosti već o budućnosti.

Vučić je dodao da je zahvalan reditelju Dušanu Kovačeviću koji je govorio o kosovskom pitanju i budućnosti Srbije na otvoren način, a kako je rekao, zahvalnost iskazuje jer se naslušao junaka koji bi sve branili tuđim, a ne svojim srcem.

http://balkanbreakingnews.com/2017/08/12/vucic-prelomio-menjamo-ustav-pa-pravimo-osovinu-sa-albancima-video/

Долазак Рио Тинта – Србија на заирском путу! (2) Пише: Стефан Каргановић

Долазак Рио Тинта – Србија на заирском путу! (2)

Пише: Стефан Каргановић

 У претходном тексту („Долазак Рио Тинта – Србија на заирском путу!“,[1] ФСК, 28.јул 2017.) у општим цртама смо изнели позадину (да  се ради о појединцу, рекло би се „морални лик“) наднационалне корпорације Рио Тинто, која се спрема да преузме контролу над нимало безначајним литијумским резервама Србије.[2]

Сада ћемо прећи на шири контекст растућег интересовања које страни корпоративни фактори удељују Србији и њеним ресурсима. У најмању руку, могло би се рећи да то „интересовање“ представља све друго осим комплимент Србији.

1. Рат за ресурсе

Суштина тог ширег контекста налази се у немилосрдном, свеобухватном и глобалном походу наднационалних привредно-финансијских структура на све преостале „чврсте“ ресурсе, било где у свету. „Чврсте“ и опипљиве, за разлику од њихових имагинарних и виртуелних, у замену за које стичу та добра, а то се односи на „новац“ који према потреби и у неограниченим количинама они стварају из ваздуха, ex nihilo. Они знају да њиховом преварантском систему истиче рок, али се надају да ће пре тога за буквално „ништа“ зацементирати своје власништво над свим ресурсима од опипљиве вредности.[3] И надају се, када се њихова финансијска фатаморгана неизбежно уруши, да ће и даље располагати довољном физичком и војном премоћи да заувек обезбеде тако стечена „власничка права.“

Пре нешто мање од једног века, Антоан Жишка је луцидно проценио да „кап нафте вреди више од капи људске крви.“[4] Тај концепт би се данас могао проширити на грам бакра, злата, кобалта, титанијума, уранијума или литијума, између осталог.

Што се конкретно литијума тиче, амерички финансијски часопис „Форчун“ (Fortune), несумњиво изванредно обавештен о стварима овакве врсте, недавно је устврдио да „не мањкају компаније које истичу своје право на део профита од расподеле очекиване литијумске добити.“[5]

Напад на Авганистан пре седамнаест година почео је да би се у тој земљи припремио терен за постављање гасовода, под контролом Запада, за доставу енергената из централноазијских република до лука на Индијском океану. Међутим, недуго после успешно извршене окупације те земље дошло се до једног новог и не мање релевантног открића:

„Према заједничком саопштењу Пентагона, Геолошког завода САД, и USAID-а, сматра се да се на територији Авганистана налазе неискоришћене минералне резерве чије постојање је до сада било непознато. Количина тих резерви се одговорно процењује на око трилион долара.“[6]

Затим:

„Претходно непозната лежишта – што се односи на огромне залихе гвожђа, бакра, кобалта, злата и индустријских метала од кључног значаја као што је литијум – толико су огромна и обухватају толико врста минерала који играју суштински значајну улогу у савременој индустрији, да би се Авганистан могао претворити у један од најважнијих рударских центара у свету, по мишљењу америчких званичника.“[7]

Ако Авганистан звучи предалеко да би деловао релевантно у оквиру локалних разматрања на ову тему, нека се читалац приближи свом кућном прагу и размотри шта се после 1999. године догодило на окупираним територијама, након што су се распрсле пропагандне флоскуле измишљене да би се оправдала агресија. Око седамдесет одсто рудних и минералних ресурса Србије налази се на Косову и Метохији. Ти ресурси сада прелазе у руке наднационалних корпорација. У многима од њих међу главним акционарима су управо личности из војних и политичких кругова који су стајали иза агресије.

У оваквим ситуацијама, и у односу на те кругове, питање сукоба интереса се једноставно не поставља.

2. Судбина Патриса Лумумбе

Постколонијална (неоколонијална би био бољи израз) историја бившег Белгијског Конга (или Заира, ако баш хоћете) је незаобилазан саставни део нашег разматрања „намера“ (као у наведеном Меморандуму) које се откривају у вези са налазиштем литијума у Јадру, код Лознице, у Србији. Ево зашто.

Зато што сплет околности и след догађаја у Заиру свакој интелигентној особи сугеришу чврсто утемељени закључак – ма колико контраинтуитивно звучао – да је у данашњем свету откриће значајних природних ресурса на територији неке земље за ту државу и њене становнике околност која може да буде изузетно опасна и лоша. Једино што је још горе од тога је када се страном, мародерском фактору дозволи да почне са експлоатисањем тих ресурса и згртањем баснословних профита. Он се тада никада неће добровољно и без борбе повући, и употребиће све глобалне војно-политичке везе које му стоје на располагању (у претходном тексту о импозантном политичком арсеналу компаније Рио Тинто довољно је речено), осим ако га не истера неко јачи. А слаба, зависна неоколонијална држава то свакако да није.

Рио Тинто тада управо проглашеног „независног“ Конга носио је назив Union Minière.[8] Мало ко је чуо или се сећа овог моћног рударског конзорцијума, са седиштем у Бриселу, који је ведрио и облачио централном Африком, као што је мало ко икада чуо за Рио Тинто. Али то је сасвим небитно. Није важно колико сте познати или на каквом сте гласу, него само то колико утицаја имате или можете да купите.

Елем, по повлачењу Белгијанаца, као премијер на чело „независног“ Конга дошао је Патрис Лумумба. Важно је подвући да се вађење огромних рудних богатстава колоније одвијало деценијама пре тога. У тој пљачци водећу улогу играла је компанија Union Minière, тесно повезана са белгијском краљевском кућом и најважнијим светским индустријским и финансијским центрима. У јеку хладног рата, новопечени премијер Лумумба је направио неколико несмотрених изјава које су се могле протумачити као израз потенцијалне нелојалности интересима западног блока. То је било довољно за оно што је уследило.

За детаље ове гадне приче, најбољи извор је исцрпна студија „Смрт у Конгу: убиство Патриса Лумумбе“ (Death in the Congo: The murder of Patrice Lumumba[9]) аутора Емануела Жерара и Бруса Куклика. Извод који следи баца светло природу и н динамику догађаја:

„Бурден (Вилијам Бурден, амерички амбасадор у Бриселу 1960. године – наша прим.), који је на тај положај постављен захваљујући огромним прилозима Ајзенхауверовој кампањи 1956. године,  проводио је своје дане у Бриселу похађајући дипломатске пријеме (…) Амбасадор је био први који је зазвонио на узбуну када се појавио Патрис Лумумба (…) Бурден је Далсу у Вашинтон почео да шаље алармантне депеше још пре Лумумбине изборне победе (…) До лета [1960.] Бурден је Вашингтону слао депеше где је захтевао да се ‘Лумумбина влада уништи’ зато што угрожава ‘наше животне интересе у Конгу’…”

Ти „животни интереси,“ како је објашњено, односили су се на – у том тренутку – не више од теоретске могућности геополитичког престројавања Конга под Лумумбиним вођством и практично подједнако незнатну могућност да би новој домородачкој влади могло пасти на памет да природне ресурсе земље – на уштбр Union Minière и осталих страних власника – стави под националну контролу.

Оно што је уследило можда ће деловати шокантно, али аутори минуциозно документују сваки детаљ свог приказа догађаја:

„На састанку Савета за националну безбедност у августу 1960. Ајзенхауер је [тадашњем шефу ЦИА]Далсу дао непосредно одобрење да ‘елиминише’ Лумумбу. Роберт Џонстон, који је хватао белешке на том састанку Савета за националну безбедност … изјавио је да није било никакве двосмислености приликом издавања Ајзенхауеровог смртоносног наређења. ‘На мене је деловало запрепашћујуће док сам слушао председника да тако нешто говори у мом присуству и у присуству групе других људи’…“

“… ‘Лумумба ће представљати озбиљну опасност,’ Далс је рекао на том саветовању одржаном 21. септембра 1960, ‘све док га се не отарасимо.’…”[10]

Случај отимачине заирског рудног богатства[11] и зла судбина Патриса Лумумбе нису тек само занимљива историјска епизода, неповезана са нашом темом. То је – парадигма, и она задире у саму срж.

Да ли је ово довољно? Српским дилетантима вероватно није.

3. Димензије пљачке

Иза успављујућих и ноншалантних саопштења често су прикривене или недоречене чињенице од великог аналитичког значаја. На случај српских лежишта литијума код Лознице које је намерачила наднационална компанија Рио Тинто, то опште правило односи се – буквално.

У ноншалантном јавном саопштењу страних и домаћих актера помиње се само то да је „тим српских и америчких геолога“ открио налазиште литијума чија количина се „процењује на 200 милиона тона“. Међутим, сама по себи наведена бројка не значи апсолутно ништа. Без контекста комерцијалне вредности садржине тих налазишта, то је подједнако информативно као констатација да је у некој северноафричкој земљи откривено налазиште које садржи 200 милиона тона песка.

Критично питање је колико, према важећим проценама количине расположивих руда, тај српски рудник вреди? Сва остала питања, и закључци, следе из тог податка.

Одговор на то питање није тешко пронаћи у извештајима светских финансијских и берзанских ауторитета:

„Дугорочни уговори за испоруку литијумског хидроксида, хемикалије која се користи у батеријама, доносе $13,000 по тони на северноамеричком тржишту, док у Кини спот цена лебди на око $23,000 по тони.“[12]

Сличну тржишну цену наводи и други ауторитативни извор по овом питању, Oil and Gas Investments Bulletin.[13]

Да би добили оквирну слику о вредности овог сегмента националног рудног богатства Србије, треба да помножимо 200 милиона тона са ценом од $13,000 по тони. Када то учинимо, добијамо цифру од 2 трилиона 600 милиона америчких долара као приближну вредност налазишта литијума „Јадар,“ код Лознице, на територији Србије.

Да би се схватило о каквим количинама је реч, потребно је извести још једну математичку операцију, а то је да се два трилиона 600 милиона америчких долара, што представља приближну вредност рудника, подели на 7 милиона становника Србије. Тада добијамо цифру од $341.428,50 као удео сваког грађанина Србије појединачно у националном богатству које се налази на том локалитету.

Да би разумевање ових огромних цифара било још лакше, направићемо поређење са једном другом статистиком. Америчка установа која се бави проучавањем и прогнозом финансијских кретања „Zero Hedge“ 27. јула 2017. објавила је висину укупног јавног и приватног дуга у  Сједињеним Државама, који је управо прешао цифру од 41 трилион долара. „Zero Hedge“ је ту цифру затим поделио са бројем домаћинстава у САД и добио је износ од $329,961.34 као приближан удео сваког домаћинства у укупном дугу земље.[14]

Подразумева се да ове упоредне цифре не изражавају апсолутне монетарне вредности. Међутим, оквирно оне су довољно речите а оријентационо сасвим адекватне. Из њих у најмању руку следи један важан, заправо необорив закључак. Одприлике колико је свако америчко домаћинство у минусу, толико је сваки грађанин Србије у плусу захваљујући оном делу националног природног богатства који му припада, а који се налази у руднику литијума поред Лознице.

4. Одакле Рио Тинто?

Стога је потпуно умесно и оправдано поставити питање: коме ће тај рудник и све што се у њему налази припасти? Ко ће бити признат као његов природни и неотуђиви власник: народ Србије или Рио Тинто, компанија за коју нико није чуо пре недавне лаконске најаве о потписивању са њом „Меморандума о сагласности.“

Ако у провинцијској Србији до пре неколико дана нико није знао за постојање компаније Рио Тинто, за то би се могло понудити бенигно и привидно задовољавајуће објашњење да се српска јавност није бавила много литијумом па да не би било ни разумно очекивати да ће знати за светске играче на том специјализованом тржишту. Такав одговор би ипак био потпуно депласиран јер и на нивоу светског тржишта литијума компанија Рио Тинто представља – непознату количину.

У свету постоје четири главне и највеће компаније које се баве ископавањем литијума: америчка Albemarle, чилеанска Sociedad Química y Minera de Chile S.A., америчка FMC Corp. која са канадским партнером Nemaska Lithium, Inc. експлоатише литијумска налазишта углавном у Аргентини, и кинески рударски конзорцијум Chengdu Tianqi Group, са неколико филијала које су ангажоване на вађењу и комерцијализацији литијума. Поред чињенице да Рио Тинта на овом списку литијумских гиганата уопште нема, интересантно је и то да је, између 2004. и 2014, светски удео у производњи литијума прва три од  наведених предузећа пао са 85% на 53% од укупне производње, док се удео кинеског конзорцијума повећао за 40%.[15]

(Неко би, очигледно, требало да пошаље „меморандум“ бившем председнику Николићу и да му постави питање да ли је, као функционер који је испред Србије задужен за унапређивање привредних односа са Кином, кинеске колеге упитао шта они мисле о налазишту „Јадар“ поред Лознице, и да ли би их занимало да га поближе погледају?)

Ако Рио Тинта нема међу главним светским произвођачима литијума,[16] има ли га у другом ешалону ове бранше рударства, у „јуниор лиги“? Lithium Investment News, берзанска организација која прати кретања на овом тржишту, сасвим недавно (31. марта 2017.) објавила је списак десет мањих компанија које су активне на тржишту литијума. За сврху њиховог пресека, то одређење се односи на фирме које су током претходне године на ископавању литијума зарадиле преко десет милиона америчких долара. Ни на том списку друголигаша нема компаније Рио Тинто.[17]

5. Какав је пословни план?

Зашто би се уопште разматрало да се тако важан сегмент националног богатства преда страној фирми која се у том сегменту уопште не истиче? То не значи да компанија Рио Тинто није јака фирма у светским рударским оквирима, да она не поседује капитал, опрему, способне инжењере и све остало што је неопходно за вађење руде. На страну оцена компанијске праксе са социјалног и моралног становишта, о чему је било речи у претходном тексту, али није споран капацитет Рио Тинто да копа и да руде и минерале вади из земље. Као што смо видели, он то већ чини, на пример, са бакром. Али поента је у нечем другом. Компанија Рио Тинто нема искуства на пољу вађења и комерцијализације литијума. Зашто је концесија за вађење литијума у Србији дата баш тој, а не некој другој фирми која је искуснија и компетентнија у овој специфичној области? То све, наравно, под предпоставком – не заснованој ни на једном једином рационалном аргументу – да је Србији нужно  да у овај посао уводи ма које страно предузеће да би му, заузврат за нешто што су српски радници, инжењери и пословни људи савршено способни да сами раде, предавала лавовски део добити, док би само понеки грош остајао њој. Препуштамо политичкој машти читалаца да покушају да одгонетну овако бизарну пословну стратегију.

Наоко необјашњиви упад мародерске и, у глобалистичко-финансијским токовима, изванредно увезане наднационалне компаније Рио Тинто у Србију мотивисано је, пре свега, класичном тежњом за експлоатисањем туђих ресурса и грабљењем профита који се тиме стиче. Истовремено, пословно беспрекорном логиком да приграби налазишта где год је то могуће и да се благовремено позиционира на светском тржишту литијума, које расте вртоглавом брзином. Са стране Рио Тинта, побуде су врло прозирне (какве су са стране других умешаних актера, о томе нећемо нагађати). Ти покретачки мотиви у јасним назнакама изложени су у анализама стручњака за ово тржиште:

„Игнорисати литијум било би опасно за препреденог [на изворном енглеском, shrewd] инвеститора. Goldman Sachs за литијум каже да је то ‘нафта у другом облику,’ а то свакако није израз који би једна од највећих инвестиционих банака на свету олако употребила. Кад се све сабере, нафта је преко један век била најважнија сировина на свету. Да ли је литијум следећи?“[18]

За Рио Тинто, његове локалне сараднике и међународну финансијску камарилу која иза њих стоји, српски рудник литијума је остварење мокрог сна, безусловно win-win deal. За српску државу и народ тај дил испољава сва обележја циничне пљачке непревазиђених размера.

 

 

 

[1] http://www.fsksrb.ru/kljucna-rec/rio-tinto/

[2] Меморандум потписан 24. јула 2017. од стране Владе Србије и компаније Рио Тинто у вези са експлоатисањем рудних налазишта на локалитету Јадар налази се овде: http://www.riotinto.com/media/media-releases-237_22865.aspx

[3] Доктор Кисинџер је философију ове клике најсликовитије и најтачније сажмео: „Преузмите контролу над нафтом, и контролисаћете читаве народе; када преузмете контролу над храном, држаћете под контролом и људе“, http://investmentwatchblog.com/kissinger-control-oil-and-you-control-nations-control-food-and-you-control-the-people-us-strategy-deliberately-destroyed-family-farming-in-the-us-and-abroad-and-led-to-95-of-all-grain-reserves/

[4] Anton Zischka: Ölkrieg, GoldmannVerlag, Leipzig 1939.

[5] http://fortune.com/2016/06/06/lithium-price-tesla-metal-future/

[6] New York Times, „U.S. Identifies Vast Mineral Riches in Afghanistan“, 14. јун, 2010. Такође, BBC, 14. јун 2010.

[7] Ibid.

[8] Union Minière du Haut Katanga, да будемо потпуно прецизни.

[9] Harvard University Press, 2015.

[10] “…until he is disposed of,” ibid. За краћи приказ ових дешавања, видети: http://www.globalresearch.ca/death-in-the-congo-why-did-the-us-want-to-kill-patrice-lumumba/5600901

[11] После убиства Лумумбе на власт у Конгу инсталиран је послушни и корумпирани деспот, Мобуту. После тридесет година неоколонијалног управљања, његови господари су га бесцеремонијално сменили. Када се изгнани Мобуту појавио на шалтеру једне бриселске банке да повуче део „бакшиша“ који је годинама скупљао, информисан је да је услед оптужби да је током своје владавине кршио људска права његов рачун блокиран, и да он у тој банци нема шта да тражи.

[12] http://business.financialpost.com/commodities/mining/lithium-is-the-latest-hot-metal-commodity-but-investor-fever-could-be-cooling/wcm/2b06233b-a044-4a98-bbc2-2a7810ea0ed1

[13] https://oilandgas-investments.com/2017/latest-reports/lithium-prices-to-stay-high-to-2024-ubs/

[14] http://www.zerohedge.com/news/2017-07-27/total-government-and-personal-debt-us-has-hit-41-trillion-dollars-32996134-household

[15] http://investingnews.com/daily/resource-investing/energy-investing/lithium-investing/top-lithium-producers/

[16] Те четири компаније између себе, без сарадње са Рио Тинтом, контролишу око 90 одсто светске производње литијума: http://www.newswire.ca/news-releases/this-emerging-lithium-producer-could-disrupt-the-entire-industry-570101761.html

[17] http://investingnews.com/daily/resource-investing/energy-investing/lithium-investing/junior-lithium-stocks/

[18] http://www.newswire.ca/news-releases/this-emerging-lithium-producer-could-disrupt-the-entire-industry-570101761.html

– Zašto Srbija ne traži kidnapovane Srbe, otete 1998, 1999, 2000… godine?

Početna stranica > Novosti

https://www.facebook.com/profile.php?id=100011827320604&fref=ts | Slavica Jovanović   | 11.08.2017.

– Zašto Srbija ne traži kidnapovane Srbe, otete 1998, 1999, 2000… godine?

 

 

Srbijo, odluka je tvoja:

KIDNAPOVANI SRBI I PRAVDA
ILI ZLOČINAČKA KOALICIJA „OVK“

– Zašto Srbija ne traži kidnapovane Srbe, otete 1998, 1999, 2000… godine?
– Da li Srbiji treba pravda za 2500 ubijenih Srba, Roma, Albanaca, Goranaca… od strane zločinačke „OVK“ i NATO agresora?
– Da li Srbiji treba povratak Srba na svoja vekovna ognjišta na Kosovu i Metohiji?
– Da li Srbiji treba primena Rezolucije 1244 SB UN?
– Da li je Srbija „morala“ u Brisel na pregovore sa Tačijem? Porodice žrtava traže da u Brisel pregovaraju generali Lazarević, Radosavljević…

Mi porodice žrtava predratnog, ratnog i posleratnog perioda, najveći gubitnici i tada i danas pitamo:
– Da li je pravedno da Srbija ostane bez Kosova i Metohije, a da Bosna dobije teritoriju Republike Srpske i to:
BEZ PRAVDE ZA SRPSKE ŽRTVE???

U Beogradu,
06. 08. 2017 godine
Upravni odbor Udruženja

 

Foto . Slavica Jovanović

СИМПТОМИ ПРОПАСТИ АМЕРИЧКЕ ИМПЕРИЈЕ

СИМПТОМИ ПРОПАСТИ АМЕРИЧКЕ ИМПЕРИЈЕ

СВАКА ПА И НАЈМАЊА ЗАЈЕДНИЦА ЈЕ НУКЛЕУС ИЗ КОЈЕГ МОЖЕ НАСТАТИ ИМПЕРИЈА!

СА ПОРАСТОМ ИМПЕРИЈЕ НАСТАЈЕ И ПОРАСТ ПОТРЕБЕ ЗА СИЛОМ У СВРХУ ЗАШТИТЕ!

ПОРАСТ СИЛЕ У ИНТЕРЕСУ ОДБРАНЕ ЈЕ ЗНАК РАСТА ИМПЕРИЈЕ А ПОРАСТ НАСИЉА У СВРХУ НАСИЛНОГ ОДРЖАВАЊА И ШИРЕЊА ИМПЕРИЈЕ ЈЕ ПОКАЗИТЕЉ ЊЕНОГ ОДУМИРАЊА!

ИМПЕРИЈА НЕ НАСТАЈЕ ИЗ СИЛЕ И НАСИЉА, СИЛА И НАСИЉЕ НАСТАЈУ ИЗ ИМПЕРИЈЕ.

ИМПЕРИЈА НАСТАЈЕ ИЗ НАПРЕДНЕ ИДЕЈЕ СВОГ ВРЕМЕНА И ДОБРОВОЉНИГ ПРИХВАЋАЊА ОД СТРАНЕ НАРОДА РАДИ СТВАРНО ОСТВАРЕНИХ ЖИВОТНИХ, СОЦИЈАЛНИХ И БЕЗБЕДНОСНИХ ЖИВОТНИХ УСЛОВА КОЈЕ ОБЕЗБЕЂУЈЕ СИСТЕМ КОЈИ ВЕЋИНА НАРОДА ДОБРОВОЉНО ПРИХВАТА, ПРИДРУЖУЈЕ ПРИСВАЈАЈУЋИ ЖИВОТНЕ УСЛОВЕ ЗАГАРАНТОВАНЕ СИСТЕМОМ, ДРУШТВЕНОГ УРЕЂЕЊА ИМПЕРИЈЕ У ПОРАСТУ.

ИМПЕРИЈА РИМСКОГ ЦАРСТВА НАЈУБЕДЉИВИЈЕ ДЕМОНСТРИРА ТАЧНОСТ ОВИХ КОНСТАТАЦИЈА.

Римске империја је настала из нуклеуса права, закона који је већ више од двеипо хиљаде година, до данашњег дана, саставни део права и правних наука, који гласи; у случају двоумљења доноси се одлука у корист оптуженога /Ин дубио про рео/ а распала се проткана неправдом и насиљем све бруталнијијих размера и ратова.

Сами зачетци Римске империје су настали на безначајном простору данашњег Рима, мочварног земљиште из закона који су већ у то време били револуционарно напредни а неки суштински су се одржали до данас и заузели чврсто, темељито место и у данашњем савременом правном законодавству, да се недоказана „кривица“ изрекне у корист оптуженог/ Ин дубио про рео/ те оптужени без чврсти доказа мора пустити на слободу. Просто је невероватно па ипак истинито да је тај закон преживео Римску империју и до данашњег дана у примени широм света.

Добар закон који није правио правну разлику између богатих и сиромашних је био део животне сигурности који је окупљао све више народа око себе, у своју опут, из чега су настали зачетци империје.

Други одлучујући фактор је настао кроз изградњу великог канала за изсушивање мочваре при чему су становници себи обезбеђивали сигурну егзистенцију кроз свој рад.

Изградња аквадукта за довод квалитатне, свежа пијаће, воде са околних брда, за све, био је други револуционарни фактор који је народ из околине привлачио. Имати воду у свако доба тако рећи на дохват руке, без копања бунара и цистерни у камену, што је због камене подлоге често било и неизводљиво, представљало је посебан комфор који је омогућавао живот без скупљања кишнице, пијаће воде, по бајатим резервоарима или доношења воде са удаљених извора. Већ само та чињеница је била довољан разлог да се народ досељава и настањује у Рим.

Римљани су били први у Европи и шире ти који су први започели са изградњом камених путева већ у петом столећу прије Христа, односно нове ере што је многима био извор егзистенције што је имало за последицу пораст у континуитету за радном снагом што је био следећи фактор за развој империје. 

Огромна потреба за чврстим путевима имала је за последицу велики број радника који су се радо прихватали тог посла јер им је то обезбеђивало социјалну сигурност за целу фамилију.

Ти радници су били и добро организовани војници односно легионари који су били оспособљени да одбране своје аквадукте и путеве од изненадних напада споља, неких пљачкаша и племена који римским легионарима нису представљали неку опасност. Већ појава добро наоружаних римских легионара у тако великом броју био је застрашујући призор сваком разбојнику или ненаклоњеном племену па су ти Римски легионари виш спроводили времена градећи путеве и аквадукте него што би проводили у рату.

Рим је постао пулзирајућа метропола о којој су многи сањали а сваки прираштај империји је доносио и богатство које је омогућавало боље и дуже путева и квалитетније аквадукте а и луксузнији живот у мертополи. Рим је изградио огроан, највећи амфитеатар који је већ тада могао примити око 70 000 посетилаца са веома добро смишљеним системом пуњења и пражњења. Јавним тоалетама које су својим капацитетима одговарале толиком броју гледалаца представљао је позитивну страну пулзирајуће метрополе. Затим су имали довољно места са текућом пијаћом водом. У то време је настала и изрека; хлеб и игре при чему су гладијатори били брутални део тог система. И ако су били робови, били су популани попут данашњих фудбалских звезда. У случају врућине могао се целокупан театар прекрити. Могућност купања за јавност је била сваким даном бесплатна и то како за мушкарце тако и за жене али у засебно, једним даном за жене а другим за мушкарце.

Рим се ширио столећима на основи прогресивне организованости и задивљујућег начина живота. Многи су живели у нади да ће једног дана видети Рим, чудо над чудима а и бити део њега. Границе Рима су досегле до крајних могућности свог система на којем је темељила империја наиме биле су тамо где је била ретка насељеност, наплаћивање пореза било немогуће или нерентабилно због ретке насељености или са великим ризиком повезано. Недостатка радне снаге причињавао је посебан проблем који је имао за последицу недостатак путева без којих нема ни логистике. А толико дугачке путеве због прретке насељености није се нити исплатило нити било у стању правити. Једноставно није се могло због ретке насељености толико радне снаге обезбедити. Тако је већи део такозваног славенског народа, огромне површине Еуроазије, више од пола Европе, целог Сибира, дела Азије, остао слободан без Римског утицаја а и без римског ропства.

Кад се Рим развио до крајњих граница своје могућности својег развоја и даљег напредовања настала је стагнација у новим дешавањима а стим и доконост без иновитета, незадовољство на једној страни и моралног распада, декаденције на другој страни, у самом центру Рима. Римска империја све чешће бива на својој периферији изложена конфликтима а у самом Риму борби за превласт. Сила и разврат доминирају Римом. Насиље и борба за превласт потискује правнополитички сјај из првог плана што доводи до губљења дисциплине у хијерархији а стим и до све већег хаоса и све мање подршке народа. Сировом силом владати Римом је водило до све чешћих ратова и све гласнијих телала да се ближи крај Римске империје. Сваки нови рат је био корак ближе до распада Римског царства, сушта супротност ономе што га је учинило империјом. Све учесталији ратови вођени из личних интереса су најавили пропаст Рима до чега је и немилосрдно дошло. Рим се столећима развијао да би се столећима распадао. Трајао је око хиљаду година захваљујући, за оно време, прогресивној идеји заснованој на праву и ако не на идеалној социјалној правди што је било и ако несавршено ипак нешто сасвим ново тадашњег времена. Ипак је човечанству остао, до данашњег дана, савремени закон да се не може нико осудити само на основи оптужби и индиција, без обзира на то ко би био тужилац а ко тужени /Ин дубио про рео/. Остали су и римски аквадукти који сведоче о високо развијеној архиктетуру и грађевинским способностима. Поред тога што су први у свету правили водоводе и на хиљаде километара калдрме, по којима су насути данашњи асфалтни путеви, остаће цивилизацији упамћен и по бруталној перверзији и гладијаторима који су ужитак маса плаћали својим животима.

Али и поред тога свега Рим нам је оставио и опомену својим распадом да је немогуће насиљем и ратвима одржати империју на дуже стазе и да је владати империјом и ширити је ратом унапред осућена на пропаст работа. Што учесталије се посеже за ратом, решавања проблема ратом и насиљем све брже јој се бложи крај.

Сви покушаји стварања империја ратом су били осуђени на пропаст и прије него што су, у правом смислу те речи, настале.

Америчка империја је империја која после Римске најдуже траје можда баш зато што је започела свој настанак слично као и римска, као земља неслућених могућности, од перача тањира до милионера. Све учесталије потезање за решавањем проблема ратовима најављује њен скорашњи крај у стилу Римске империје. Једино ми је нејасно шта би то нешто позитивно могло бити, што би могла оставити човечанству на сва времена до само потврдити оно што смо из настанка и пропасти Рима већ знали!

Како је римска империја подлегла унутрађњој борби за силу и власт тако и Америчка подлеже унутрашњим борбама неколико најбогатијих, најутицајнијих и уједно најмоћнијих фамилија које при томе подређују интереса народа својим интересима, интересима најмоћнијих фамилија Америке са неутољивим апетитима за профитом. Америка се налази у ери распадања своје империје у неспособности да служи интересима и свеукупном добру свог народа не нудећи ништа ново и револуционарно остатку света, нешто што би свет одушевило као што би то било скраћивање радног времена са што бољим учешћем свију у социјалним достигнућима. Очигледно неспособна да реши социјалне проблеме приближава се муњевитом брзином свом крају. Америчка администрација је миљама удаљена од потреба маса односно свог народа и што је најфаталније, нема ништа на шта би се обичан човек и остатак света могао угледати и пожелети а камоли прихватити за пример и узор којим би вредело штребети.

Велики прекоокеански брод Америка полако али сигурно тоне, чамци спаса се морају на време одвезати!

Душан Нонковић Теодоровић