ОСАМДЕСЕТ ТРИ ЧОБАНСКЕ ФРУЛЕ ПЕСНИКА (ПЕСНИКУ ДОБРИЦИ ЕРИЋУ)

Почетна страница > Новости

Славица Јовановић

ОСАМДЕСЕТ ТРИ ЧОБАНСКЕ ФРУЛЕ ПЕСНИКА (ПЕСНИКУ ДОБРИЦИ ЕРИЋУ)

ОСАМДЕСЕТ ТРИ ЧОБАНСКЕ ФРУЛЕ ПЕСНИКА (ПЕСНИКУ ДОБРИЦИ ЕРИЋУ) Осамдесет три чобанске груле засвираше небеским стадима од облака, однесе их песник ливада и пашњака, рађања и пропланака… Оде и ти добри човече и однесе осамдесет три земаљске фруле, да њима небеским стадима од облака записујеш мелодије. Знао си добри човече казивати у перо, сад стихујеш твоја је оловка фрула и свих десет прстију по једна свирала чобансја, док свитања исписујеш цвркутањем птица. Јеси ли имао огледалце добри човече, да завучеш руку у оџак и видиш тај круг неба, те кружне годове светлости и да се нека метална птица није надвила над нашим огњиштем, видиш ли небо у том комаду огледала, којим ти измерише последњи дах, самртни ропац, тај издисај тајну временског записа словариш, тај флеш који ће се винути у небо, та душа човекова и просути се светлуцавим грумењима злата, да постане светлост песнику који се тек рађа. Видиш ли тамо чобанске плетенице виле суђениве, ту рибљу кост украшену невеном и пупољком, због којих гост у грлу застаје… Јеси ли у шакама понео зрневље пшенице исклијале, да засејеш њиве Светог Саве и пупољке и руже и божуре и босиља, метвице, да развучес осмех ко усне хармонике, понесе ли са собом праг вековни и запис храста, јеси ли или ниси добри Добрице , или макар само малу лепињу и мало кајмака, чокот тамјанике или кап шљивовице, да тамо негде беле вране из облака обојиш вином руменим и потоцима брзацима, изворима надахнућа, однесе ли осамдесет три вилина коњица и свица, остави ли свој прамен косе уместо бабина свом новом рифјењу, у хербаријуму ливадског биља.. Јесу ли понео Милошу и Радмили песнице фрулашу тестаменте оџаклија, житница и винарија, тапију живота између првих млечних зуба до зуба времена, вратио мајчино млеко до млечног пута. Песнику ћурлика, славуја и ласта, Ти који си песник и запис вековног храста, импулс надничарских руку. Однесе ли босиљу босиљка и жиле куцавице песничког првенца и негде у унутрашњем џепу капута сиротињског, калем српске лозе непрскане, однесе ли у устима песму да је шапатом бисера просипаш усним шкољкама, песницима амбасадорима љубави, који те дочекаше да се поново родиш на небу, овенчан славом песника, шљивика и вишњика. Однесе ли осамдесет три светиње и сто књига, шуму церову, сечу бадњака и компас да се вратиш уназад кад дође време а ти отелотворен и оваплоћ ен кроз нежне пролећне капи кише, да песмом умијеш девојацка лица и залијеш тек посејане нииве, вишњике и житнице, помилујеш погледим од суза њихове руке и рамена пре Врбице, младих снаша што тек поскидаше џемпере од вунице. Дал ти у усима одзвања мелодија осамдесет три фруле и стихови песмарице? Понесе ли огледалце добри човече, да кроз оџак огориш димњаке да сукне пламен огњишта у висине, ако се нека метална птица надвила изнад крова, па се не виде годови круга ко светлости из тунела, да грцамо загрцнути и закашљани од превеликог облака чаџавог дима, којим инквизитори песму чобанску и бистру реку и небо над земљом србице и ћирилице, вруће погаче и соли са мајчиним млеком посисаним, на овој земљи задужбини Млечног пута, а тамо где нема птичијег млека и меда из саћа, где живе светилишта и фењери од стихова, који ће надгледати наше животе. Понесе ли добри човече осамдесет три народне ношње и опанке шиљкане да се преобуку и преодену сви „горе“ под скутем Божјим усускане, да се обуку они у дроњицима којима је дотрајала, негде у небеском јату, негде у небеском јату где живе пастири и песме самониклице и загрљаји крај реке, сред пашњака и пропланака, вечитим уздахом неудахнуте девојке из града, однесе ли жубора и шумора и птица, шумадијски дечаче и старче, песниче – сељаче, да шшшшуморе и пссс не говоре тишини шутњу. Однесе ли осамдесет три дуката да платиш небеске музичаре, кад крену с тобом у небеску свирку и кад над неким лугом будеш дрозд или ластавица., однесе ли песмотворне словарице и боровину и миропомазање да зауставиш црвоточине на дрвеним крстовима засипајучих смоластим тамјаном, да окрпиш опанке шиљкане, кад ти кумови на крштењу новорођења буду песници минулих векова, испевали све ил шта оста неиспевано, видару и травару, биљоберу, песниче оца и сина, свирало од зове, наскупљана јабуко дивљако у прегачи мајке и стари орају у џепу праоца… Песниче љубави и пролећа јави виде ли где да голуб са врапцем гнездо свија или кос са соколом или ко код нас грлица са грлицом пре Лазареве Суботе и Врбице, песниче чобанине у чијим је рукама фрула оловка, да тамо горе свираш и певаш небеским стадима и да бдијеш изнад српских оџаклија, ризничару и чувару ћирилице – добри човече, Добрице… Нек вечна слава песнику шума и птица, игранки и прела, сеница и голубица, песнику села, олтара и опела, крстења и рађања, песнику ливада изникли из шумора шума и жубора , са извора песме изворне и девојачких стргнутих ђердана, песниче ливада, чобанских стада, радничке класе и надничара, песниче љубави и бехара, пророка лакоскока, песми мајке оца и сина , деде и унука, веснику чобанских пролећа. Несаломиви, чудесни , жило куцавице, свирачу и орачу, копачу, самоникла ливадска биљко лековита , песмотворе , Ти који си грмаљ а долећес као врабац под прозоре пред свитање , где на чела уморних стављаш облоге од месечине, свих својих песничких слобода. Данас је Гружа и слављеница тужна, остала без песника руже ветрова. Слава ти. Славица Јовановић новинар , књижевник 29.3. 2019. године

ОСАМДЕСЕТ ТРИ ЧОБАНСКЕ ФРУЛЕ ПЕСНИКА  (ПЕСНИКУ ДОБРИЦИ ЕРИЋУ)

12.04.2019. год.

Славица Јовановић

Werbeanzeigen

СТРАНАЦ У СРБИЈИ

ПОМОЗИМО АМЕРИЦИ

ПОМОЗИМО АМЕРИЦИ ДА СЕ ОСЛОБОДИ

ЗЛИХ ФАШИСТА И ЛАЖНИХ, ДЕМОКРАТА

ПОМОЗИМО НАРОДУ УБОГОМ И ЈАДНОМ

ДА ПРОГЛЕДА, ТЕ ДА ИСТИНУ ПРЕПОЗНА

ДА ГА ОД ИСТИНЕ СЛЕПА НЕ ПРОКЛИЊУ

ДА И САМИ СЕБЕ НЕ ЧИНИМО ГРЕШНИМ

УБИ ГА ОД МЕДИЈА ЗАРОБЉЕНА ИСТИНА

ВЛАДАРА ИЗ СЕНКЕ ЛАЖНА ПРОПАГАНДА

Душан Нонковић Теодоровић

НЕ ЗАБОРАВИМО; СВАКА ТЕРИТОРИЈА СЕ МОЖЕ НА КРАЋЕ ИЛИ ДУЖЕ СТАЗЕ ИЗГУБИТИ, НАСИЉЕМ ОТЕТИ АЛИ САМА ТЕРИТОРИЈА НЕ СТВАРА ЈЕДАН НАРОД ВЕЋ КУЛТУТА ЈЕДНОГ НАРОДА КАО И ПЛЕМЕНИТА ДЕЛА СВАКОГ ПОЈЕДИНЦА-УЗАЛУД НАМ АЛБАНСКИ ЕКСТРЕМИСТИ ОТИМАЈУ ТЕРИТОРИЈУ, НЕ ЋЕ СТИМ МОЋИ ИМАТИ И НИКОЛУ ТЕСЛУ НИТИ ИКОГА ОД ПОСЕБНОГ ЗНАЧАЈА НА ДУГИМ СТАЗАМА. НЕ ЗАБОРАВИМО, НАРОД ЧИНЕ И ПЛЕМЕНИТА ДЕЛА СВАКОГ ПОЈЕДИНЦА КОЈА ОСТАЈУ ЗА ВЕЧНА ВРЕМЕНА УГРАЂЕНА У ТЕМЕЉЕ СВОЈЕ ДРЖАВЕ-НАРОД БЕЗ СВОЈЕ КУЛТУРЕ ЈЕ НАРОД БЕЗ ТЕМЕЉА СВОЈЕ ДРЖАВЕ.

Не заборавимо; територија се може на краће ил дуже стазе изгубити, насиљем отети али сама територија не ствара нацију већ култура једног народа у шта спада како наука тако и литература и поезија-Узалуд нам албански екстремисти отимају територију, не ће стим моћи имати Николу Теслу нити неког од посебног значаја на дугим стазама! Јевреји су били хиљадама година без своје територије па су опстали. Из тих разлога не треба поезију подцењивати-не заборавимо да је и поезија део културе као и лирика или књижевност и још много тога што чини један наро, као што су то и племенита дела сваког појединца која остају за вечна времана уграђена у темеље своје државе. Народ без културе је народ без темеља своје државности! ГЕНИЈИ СЕ НЕ ОТИМАЈУ, ОНИ СЕ РАЂАЈУ!

Душан Нонковић Теодоровић

(ВИДЕО) Заставник који је изгубио обе руке – Видео поводом 20 – це НАТО агресије-пренето у Глас Дијаспоре

(ВИДЕО) Заставник који је изгубио обе руке расплакао Србију: Нисам бринуо за себе, војник сам! Крв ми се сливала низ лице…

25. марта 2019.И. Л. 0 коментараNiš, Sladjan Vuckovic, НАТО бомбардовање

Један од најупечатљивијих тренутака церемоније обележавања годишњице НАТО агресије у Нишу било је обраћање Слађана Вучковића, пиротехничара, пензионисаног заставника прве класе, који је приликом чишћења терена од касетне муниције изгубио обе руке.С

Слађан Вучковић је током обележавања почетка бомбардовања у Нишу рекао да се НАТО пре 20 година дрзнуо на кукавички чин — да нападне све нас, нашу децу, нашу земљу, малу али поноситу.

На данашњи дан пре 20 година Слађан је био на терену у склопу редовних активности војске. Његов посао био је да уништава убојита средства. Тада се наизглед мирно поподне претворило у агонију.Т

– Нисам бринуо за себе, дао сам заклетву држави још 1982. као питомац војне школе. Бринуо сам за породицу, супругу и двоје деце. Ћерка је тада имала непуних десет, а син непуних пет година – рекао је Слађан Вучковић.О

Сећа се да је 15. априла било прохладно поподне када је чистио терен од бомби. Очистио је 106, а онда је на ред стигла и та 107, која му је променила живот.

У експлозији те бомбе остао је без обе руке и једне ноге.и

– Сећам се експлозије и дима и како покушавам да нађем наочаре… Крв ми се сливала низ лице, али видим да колеге трче према мени. Не осећам физичку бол, само бол у души. Сада више никад нећу моћи да помилујем децу, да их учим да цртају, пишу, да играмо кошарку – испричао је заставник прве класе у пензији Слађан Вучковић.

Тада су, каже, деца још била мала, а на њему је био велики терет – како им објаснити да им је тата другачији јер је радио свој посао и уништавао бомбе које су тате неке друге деце послале на нас.Д

– После неколико месеци деца су ми дошла у посету. Био сам пресрећан што их видим, али и тужан што више не могу да их ухватим за руку. Када су отишла, плакао сам…- испричао је Слађан Вучковић.Његова деца су, истиче, прерано одрасла и суочила се са суровом стварношћу коју доноси рат.

АНЂЕЛИ СМРТИ НАД ПОЉИМА ХРИСТОВЕ ПШЕНИЦЕ – Из поглавља Гласа Дијаспоре поводом 20-це НАТО агресије – аутор Борис Стапарац

24. марта љета Господњег 2019. одржан је двадесетогодишњи помен жртвама Нато агресије у храму светих Врачева Козме и Дамјана у Кикинди. Тим поводом је настао текст, да се не заборави.

АНЂЕЛИ СМРТИ НАД ПОЉИМА ХРИСТОВЕ ПШЕНИЦЕ

Псалам Асафов:

( 79)

Боже незнабожци дођоше у наслеђе твоје, оскрнавише свету цркву твоју, Јерусалим претворише у зидине. Трупове слуга твојих дадоше птицама небеским да их једу, тела светаца твојих зверима земаљским. Пролише крв њихову као воду око Јерусалима, и не беше ко да погребе. Постадосмо подсмех у суседа својих, ругају нам се и срамоте нас који су око нас..

Ко је Православни род србски? Ко су Светосавци тог малог племена који у ово време пометње народа стаје уз Крст и Христа не марећи за жртве, глад, нечасни суд и осуду? Ко је мало племе Савино и Христово да се у ово време Откровења дрзнуло да одбије печат звери па исуче мач вере и оружје љубави и стане уз свету војску Христову?

Две хиљаде година и више од прогона Христа и Хришћана страдавају праведници са светим именом љубави на вратима срца. Надувава се и кити блуд славећи нечастивог у свом раскошу његове изопачености. Содом изниче из зидина цивилизације намерене да себе прогласи богом а Бога историјом. Народи се гомилају пред вратима града изграђеног на костима и страху, на оштрици мача и на јауку деце. На крви и пљачки, на златним шаркама врата од пакла.Тискају се и траже свој део плена немани да утоле своју глад. Глад антихриста набујао до најцрњих одаја људске несвести. Народ светоотачки и Светосавни стаје у ред пред свете лавре. Стаје покорно у љубави, вери и нади. Чека се рука свештеничка да благосиља и да опрости. Да нагне путир на жедна уста Христа. Да благомири и да утеху. Чека се да се у метанијама добије сила и снага Богосина и да се издржи и последње распеће цивилизације. Народи се откидају од љубави, од вере, од будућности човека у боготелу и смишљају нову превару како досећи вечност у телу блата новог човека без Бога, без вере, без части без Духа светога. Пише се нова историја безбожника, укидају се јауци мученика, бришу трагови јунака. Нечасни се славе а јунаци тамниче и погубљавају. Такмиче се у колосеуму живота како убогим и гладним нахранити звери и изопачени ум бесрцног човека.

Један од народа који одолева тој немани је Светосавско племе српско. Оно у виноградима Господњим калемљено вером Христовом. У најезди тих зала вековима нападани и сатирани одолевају немани. Када се упалило кандило вере по земљи Србиновој, нечастиви посла на голоруки верни народ Турке. Кулук, прогон, пањевина, убиство, набијање на колац, робље, покрштавање. А на кандилу Српства све већи огањ вере Христославне. Изгину цела снага отаца уз светог кнеза Лазара на Газиместану, Љубостињке осветлише бакљама пут у Царство Небеско новомученицима Христовим. И ту се Царство небеско отворило Србину. Када су се безбожници надали да је угашено кандило вере из тог кандила изникоше Косовски божури, манастири и звоници. Изникоше нове колевке ратника Христових. И не прође много а безбожници немачке силе ударише армијама на мали народ. Велики рат. Мучеништво које се памти. Битке које се проучавају. У опанцима и полубоси, гладни и болесни Српски народ се окупио поново око Крста и око Христа. И наш мили род прикован за мучеништво одоле и тој немани. Доби и тај рат. Па дође Други светски рат. Па и он прође, како прође. У житије Срба се уврштише нова мучеништва и нови мученици. Од оних ратних прогона и збегова, до логора смрти и ужаса Јасеновца, Јадовног, до шкрапа и увала у које су бацани стрељани. Живи мучени, паљени.. Па дође време мира и немира где се забрани Бог и слава и очеви и оци и хероји. И све се збриса са истим хтењем да се укине Небо и успостави земља и глиб.

Господе, Господе Боже, наш. И окруни се племе Светосавско. Неман зари зубе у срце Србиново, али опстаде луч огња Христовог и када су се сви понадали да је угашено оно букне огњем и осветли Светосавско племе Србиново око Христа. Па дођоше данашња времена. Још више сиђе антихрист у празну зделу глади човекове. Још јаче окупи регруте смрти у армаду славе нечастиве. Овога пута хукне у све поре народа па и нашег.

Наук Асафов:

Зашто се Боже, срдиш на нас дуго, дими се гнев твој на овце паше твоје. Опомени се сабора твога, који си стекао од старине, искупио себи у наследну државу, горе Сиона на којој си се населио. Подигни стопе своје на старе развалине: све је разрушио непријатељ у светињи. Ричу непријатељи твоји на месту сабора твојих, своје обичаје постављају место наших обичаја. Видиш, они су као онај који подиже секиру на сплетене гране у дрвета. Све у њему што је резано разбише секирама и брадвама. Огњем сажегоше светињу твоју, на земљу оборише оскрнавише стан имена твога. Рекоше у срцу свом:“ Потримо их сасвим.“ Попалише сва места сабора Божијих на земљи. Обичаја својих не видимо, нема више пророка.

Поново нечастиви уздигоше анђела смрти над поља Христовог жита. Помрче сунце од ужаса и поново падоше бомбе по градовима Срба. Овај пут је циљ био дубљи. Овај пут је сатана развезао све војске и све ужасе. Војске многих земаља се окупише на крвав пир над малим народом Савиним. Овај пут гранате смрти морају ући дубље. И падоше на многе фабрике, угасише им наковње. Падоше на војску и војне објекте и укинуше јунаке и браниоце пред силом немоћне аждаје. Падоше на градове и пустише по њима смрт. Пала су деца рођена по хумкама живота. У селима никну смрт испод сваког семена живота. Колевке се расушише и растурише. Ватра у камину се угаси и завлада мрак. Анђео смрти укину Србину право на живот, на рад, на веру, на Христа на Ускрснуће. Силе адске простреше празне јасле обмане у празне трбухе глади народа па златним кашикама засијаше пред очима похлепе. Нахрупише Срби у свет да се богате пролазном и пропадљивом материјом. Разаслаше нам децу по свету да нас укину, да нас нема, да подно Крста Распетог Христа није више племена Срба. Да нас не буде више око Крста и око Христа. Укинуше девојаштво и мајчинство а дадоше само могућност репродукције гена којег они створи. Разболеше народ. Дадоше им болести не излечиве, да копне и падају као снопље. Дадоше им жуч да се сладе весељем и радошћу далеко од храмова вере, испосништва и трпљења. И шта би подно Армагедона? Када се цео свет радовао што је Савино племе довео пред жиг звери из Србског срца, кад уста занемеше скупљена од бола, од туге од очаја тихо уз јецај звона поново се зачу:“ Алелуја, алелуја, алелуја, слава теби Боже“.

Е крвници света, када сте убили Милицу мислили сте убили сте нам децу, но она васкрсну у Христу и са Љубостињкама нам осветли пут у Царство небеско, у свеживот у Христу у вечност Љубави његове. Када сте по Косову и Метохији рушили манатире нисте ни знали да сте од сваког одбаченог камена саградили нов. Нов велики храм у сваком срцу Србиновом. Када сте нас хватали и секли, трговали нам органима, нисте ни знали да ген Србинов по свету шаљете а нове мученике у свету војску Христову и ено их где уз Лазара и светог Саву, уз Уроша и Милоша уз светог Николаја и Аву Јустина, уз многе светце и многе праведнике стоје уз Крст и Христа.

Напокон незнајући шта радите у својој бесумучној игри развејали сте жито од кукоља па на једну страну падоше они одкинути од вере и Христа а на другу они други Срби што кроз Христово пострадање и смрт чекају Воскресеније. Бадава вам векови мржње и ратова. Бадава вам логори и казаманати. Бадава сте нас раселили, осиротили, убијали нам младост и старост чинили сиротом и самом. Бадава сте смишљали уроте и судије и џелате, јер кад год зазвони звоно на храму светосавном Србин ће ма где био и ма колико патио и мучио се опет уз Крст часни и Христа.

Са вером у Бога раб Господњи Борис Стапарац

МИЛИЦА ЂУРЂЕВИЋ – ИЗ РУБРИКЕ ГЛАСА ДИЈАСПОРЕ ПОВОДОМ 20-це НАТО АГРЕСИЈЕ