Boris Staparac o Metohiji za Glas Dijaspore
Posted on Decembar 7, 2007 од стране dijaspora | Edit
METOHIJA Šta se to zbiva, neverni brate moj da jeftino prodaješ najvredniji deo sebe, za šaku krvavog sjaja paganske nagrade, zlata? Šta se to zbiva da daješ ćoravom da te vodi, mutavom da te zastupa, gluvom da sluša za tebe i prenosi ti poruke koje nemaju logos reči već blejenje kako već biva kod onih bez sluha duhovnog? Šta se sa tobom događa Srbine da ostavljaš majku i oca i zemlju i ikonu, i veru i crkvu i sebe i ideš u svet da prosiš ne bi li postao bogat? Sve ono što je Sveti knez Lazar Hrebeljanović podigao i postavio u Nebesku Srbiju, ti sada skidaš i lomiš pobesneo od besomučeništva veseleći se zlatnom teletu zapada. Ko si ti? Ko te je učio da je telo pretežnije od duše? Ko te je učio da je smrt krajnji cilj života? Da su satanske pesme izlaz u svet bogatstva. Ko, ako ne zmije adske koje se vesele tvome dolasku na kolodvor Zo sa kojega ćeš poći u svoju propast. Danas su velike seobe naroda serpskog. Sva vrata sveta su širom otvorena i hrupi Srbin bez vodstva velikog Arsenija Čarnojevića i vere Pravoslavne no vođen na ularu kao zver ne znajući za krst časni i slobodu zlatnu. Sela ostadoše pusta, jedino majke još uvek stoje kraj plotova i čekaju svoju decu koja su ih zaboravila. Sutra se izdaje Metohija. Sutra se izdaje i srce tvoje Srbine pred Gospodom Isusom Hristosom. Sutra sudite da nam ne treba Nebeska Srbija. Sutra ta ista Nebeska Srbija sudi TEBI. Tebi kojem je ovo možda zadnji čas života i možda već sutra staneš pred sud Hristosov. Šta ćeš reći? Kako ćeš se odbranit? Hoće li te na sudu Hristovom zastupati Hartmund ili Alija. Možda koju reč kaže Ante ili Jure? Neće. Neće te zastupati nego ti se smejati kao što ti se i danas smeju u lice.Vodiš svoj narod u kataklizmu ne znajući ništa sem blebetanja: „Ja, ja, ja.“ Celo svemudrenije sveta si satvorio u ljubljenje sebe. Jesi li čuo za Inke? Znaš li kako su nestali? Prestali su da veruju i više nisu imali smisao življenja. Jesi li čuo za Asteke? I oni su isto tako nestali. I mnogi pre njih i mnogi posle njih. Pa što ne bi i TI. TI Srbine koji juriš da tuđu veru primiš kako bi u slasti proživeo tren života na zemlji ne hajući što tako izvlačiš stolicu ispod nogu svojoj deci i u mesto da postanu svetlost vere i duhovnog preobraženija, oni će postati skitnice sveta, narkomani koji u satanskom traže smisao života. Smisao sebe i tebe koji si ih prodao. U krajini nema više ljudi, no ni ptica. 150000 pravoslavnih Srba je prešlo na katoličku veru u Hrvatskoj. Kako su Srbi stvorili bošnjake u Bosni tako sada stvaraju Hrvate u Hrvatskoj ne verujući ni veri Alahovoj ni veri Katoličkoj kao ni svojoj. Pašnjaci pusti, sela ogoljena, vera napuštena. Hiljade izbeglica hoda po Srbiji bez cilja. Hiljade Srba luta po svetu bez smisla. Neko je ugasio kandilo Srpsko i zatamnio vidjelo vere. Metohija zvoni. Zvoni na uzbunu molitvama monaha koji neprestano jecaju Hristosu za TVOJ spas. Ti se držiš za ular zlatnog teleta. Možda si ipak čuo za viteštvo velikana srpskih. Kralj Vukašin nije vojevao na Marici za sebe, no za Krst i veru i nije bio sam već sa Hristosom. Tako je ratovao i Stevan Sinđelić na Čegru i kralj Milutin protiv Huna. Danas ti menjaš istoriju samo svojim neznanjem vere. Hoćeš li i ovaj put napuniti vagone svojim telima i ići da braniš ZLATNO TELE na Galiciju? Izgleda da hoćeš. Na Metohiji danas odzvanjaju zvona pravoslavna. Svetli Metohijom glava Svetog Lazara kao kandilo. Ne boj se nego se boj. Pogledaj u nebo večeras ako smeš. Pogledaj oči sa nebesa koje te gledaju kao zvezde. Znaš li da je Nebeska Srbija otvorila vrata nebeska. Znaš li da te gleda i Milutin i Lazar… a bogami i tvoj deda i pradeda i čukundeda i plaču jer te bez plača ne mogu gledati. Otvorio je i svet vrata i mami ti decu zlatnim teletom da bi imao ko da im tamo na zapadu čisti nužnike i ulice. Da im bude smeće i da trguju sa njim kao robljem. Hoćeš li se naučiti pameti ili ćeš krenuti u svoju propast odluči sam. Danas su nahrupili Janjičari Srbi iz sveta da spašavaju Srbiju i da je uvedu u blagostanje zapada. Pitam se znaju li ti nesretnici koliko je teška ta zemlja natopljena krvlju? Sigurno ne znaju jer da znaju ne bi posedali u Trojanskog konja i dogalopirali da joj isčupaju srce. METOHIJU. I šta će biti taj novi Srbin bez srca? Veseli zapadnjak? Pokažite mi jednog koji je srećan na zapadu. Pokažite mi i jednog koji ima smisao. Porodicu, veru, ljubav. Sutra se izdaje Metohija i Tvoje srce brate Srbine. Ali što izdade decu svoju i proda kao roblje da po svetu zarađuje koricu hleba proseći? Hoće li se i tvoja Milica sutra zvati Franka ili Stevan- Josip odluči sam. Ja te pak pozivam da okačiš klepalo Metohijsko oko vrata i zvoniš na uzbunu srcu svome. Ceo se svet urotio protiv nas. Hoćeš li se i ti urotiti sa zmijom protiv sebe, ne znam. No jedno te molim, klekni sa mnom i molimo Gospoda Isusa Hristosa da nam oprosti i spase od sebe samih. Kada izgubimo Metohiju izgubili smo i sebe i jedinu vezu sa Carstvom Nebeskim koje će od nas okrenuti glavu. A onda je tu kraj jednoga naroda. Naroda Pravoslavnog Serpskog. Rab Božiji Boris S Staparac
Filed under: Literatura, Umetnost
Uvodna reč redakcije
Istinita priča
Poziv na saradnju
Dobro dosli na Internet prezentaciju srpske dijaspore 
Probni komentar
Razlog razbijanja Jugoslavije treba tražiti u imperijalističkim namerama neokolonialnih moćnika koji pokušavaju udruženim snagama pod zastavom globalizacije da povrate sve ono što su pojedinačno izgubili-prije svega vlast nad tudjim teritorijama! Da bi ostvarili svoje ciljeve nisu im bila nikakva načela sveta. Politika; zavadi pa raskomadaj i vladaj bio je deo njihovog načela a prosipanje uranijuma po nedužnom narodu deo njihove strategije!
Srbija je kao osnivač Jugoslavije, uz to, po povrsini naj veća a po brojnosti stanovnika naj snažnija republika bivše Jugoslavije je morala biti prva žrtva njihove politike i strategije njihovog neljudskog pohoda!
Dusan Nonkovic
Pozdrav svima ,obzirom da je objavljenno kako je srpska dijaspora mene ubacila u nekakav program pomoci i da u moje ime sakuplja novac ,zele bih da sve Vas obavestim da je to neistina,nikada niko se nije ni javio iz srpske dijaspore ili bilo ko drugi a kamoli mi pomogao,Hvala Dusan Damnjanovic
http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-12-03-2008/dusan-damjanovic-odbio-da-svedoci-protiv-seselja
http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=9836#komentari
d_damnjanovic@yahoo.com
Sobzirom kako se drzava a i mnoge organizacije odnode pre nama koji drzavu nismo branili recima vec delima dobro da jos i postojimo………
liridon_kosova@yahoo.de | IP: 80.80.169.163
mislim da ste izgubljeni u vremenu i prostoru,treba vi otici u BIBLIOTEKU u ALAXANDRIJI i tamo da nadjete detaljnije o vezi KOSOVA cije bilo ko tamo ziveo vjekovima kako ste ubijali neduzne civile i ostalo,.,vi ste samisebe sr… ostacete sa mo sbeogrado u pausaluk ,srecno 2008
Dok su iliri kao civilizovan narod ziveli na tim prostorima, vi i vasi siptarski pastiri obitavali ste u zabiti planinskim predelima i visoravnima I NISTE IMALI NIKAKVE VEZE SA ILIRIMA.
Te vase teze o ilirskom poreklu su smesne, da ne upotrebimo neki drugi naziv. O Skenderbegu da i ne govorim.
Recite mi sta na vasem jeziku znaci KOSOVA?
Na mom jeziku znaci Kosovo (polje) po ptici kos.
Slobodno mozemo pricati ko je na KOSOVU I METOHIJI ziveo vekovima i ko je koga vekovima, ubijao, sliovao, proteravao, palio manastire……
posto jos nabadas malo jezik drzave koja te je cenila kao svog gradjana i u kojoj si uzivao sva manjinska prava evo malo da naucis o svom narodu:
http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-l/1998/06/article-07.html
Neka te Bog pomogne i spase i oprosti sagresenja tvoja
te lazi sto su vasa takozvana Srpska Akademija Nauka, to su samo lazi dragi srbi. Kosova nije nikad bila, niti nece nikad da bude srpska zemlja. To treba da shvatite. Sve to sto ste naucili o Kosova, to je cista laz iz strane vasih pametni ljudi i vase crkve, crkva sto je saradjivala sa turcima u najtezim vremenima Balkanskih prostora. Vasa crkva je ta crkva sto se prodala.
Ja se cudim kako mozete da zovnite kosovu ko nesto vase, to je LAZ dragi srbi. Laz. I laz uvijek se otkrije.
Kosova je Albansko, ali u njoj mognu da zive svi sto hocu prosperitet. Sa lazima ne moze da se zive. Vi ste dosli sa karpata a mislite da ste autoktoni ovde. joj lele majko. Izbacite oni ljudi sto vas vladaju, treba vam malo distance iz te crkve sto vas otrovi. Srbija je mala, bila mala i ostat ce mala u geografiskom smislu. A nemojte ostati mali i u pametu kao sto se dokazate do sada,
Pozdrav Milanu Slavkovicu, Djokicu Stanojevicu i drugim srbima i crnogorcima sto su sami ubili okolo 1000 ljudi u Djakovicu. Da vas Bog to vrati, kriminalci jedni. Ubili ste decu i zenske i civile Bog vas ubio.
da da vi na Kim nemate nijedan spomenik niti jedan dogadjaj koji vas veze u bilo kom vremenu za taj prostor… inace genije samo da znas vecina Hriscana Albanaca su Srbi na silu albaniceni i neki pokatoliceni, a Skadar je preko milenijuma bio glavni grad srpske kraljevine. Doseljavanje sa Karpata je izmisljenio od strane okupatora ciji ste vi eksponent, a Albanija ne znaci nist au vesem jeziku ne slucajno, a ima itekakve veze sa gordim Albionom kao sto Zagreb i Sofija sa Srbima.
Поздрав и од мене и да БОг да да им се рука позлати.
Iz samog teksta koji si napisao vristi mrznja. Onda se pitam kako je sada manjijskom stanovnistvu u tvojoj nelegalnoj drzavi.Ako se vec upustas u diskusiju onda bi morao da znas, koliko je ubijenih neduznih nealbanaca na kosovuod Drugog svetskog rata pa do danas. Ubijeno od albanskih ekstremista koji su vodili strategiju odcepljenja od matice Srbije jos od davnina.Ako se vec pozivas na Ilire, znaci li to da smerate sve teritorije da zauzmete koje ste jos pre vecnosti posedovali.Ne znam da li vas je jos Bog na toj teritoriji stvorio ili ste je vi nasilno zauzimali? Sve u svemu vekovima Kosovo pripada srbima i Srbiji i ako medjunarodna zajednica ima sopstveni interes onda ce te drzavu Kosovo dobiti, bespravno. Znas za onu; sila ne zna za milost i pravdu.Ali treba i to da znas,uslov je da dobijete drzavu da budete jedna od kolonija, za zamenu onih koje su posedovali u Africi.Njih interesuje zlato, bakar i ostalo bogadstvo koje pokriva kosovska zemlja.Albanci ih interesuju bas koliko i Busmani u Africi.
Lepo čovek reče da se Kosovo zove po ptici koja se zove na srpskom KOS. Ovo je sasvim nešto novo da albanci daju svojim teritorijama srpska imena!
djabe da se debatira sa srbima oni znaju dobro sta su radili oni znaju odakle su dosli iz karpatske sume oni znaju ko su albanci i zato se plase od albance .
Hvala bogu da sm rodjen ko ALBANAC inace da bi bio srbin bi ubio samog sebe.
Ako jedan rus se zeni sa jednu ciganku onda djete ce da rodi srbin eto kakav narod su srbi. A sto se tice kosovo ima da mu se vrati staro ime DARDANIJA i to nece dugo da se zove kosova .
ZIVELA VELIKA ALBANIA
Iliri jesu bili pre mnogo vekova na Balkanu ali koliko znam a to i svi ostali znaju oni tada nisu bili muslimani po veri nego pagani,tako da veza izmedju siptara i ILira ne postoji.To je isto kao kad bi neko za danasnje Makedonce rekao da su oni potomci Aleksandra makedonskog,znaci glupost nema granica.A da je Kosovo i Metohija uvek bilo srpsko evo dokaza:1)Metohija ili metos na grckom znaci crkveno imanje sto znaci da je Metohija bila u posedu pravoslavaca.2)1918 godine Albanaca na kosovu nije bilo vise od 5% od ukupnog broja stanovnika i ziveli su uglavnom u pogranicnom delu sa Albanijom u blizini danasnje Djakovice.3)I pored silne prodaje privatne imovine Srbi po katastarskim knjigama drze veliku terotoriju oko 1/3 ukupne teritorije Kosova i Metohije u prostori Kosovo Polja(iako etnicko cisto),Caglavice,Lipljana,K.Mitrovice,
LOL
Verujemo u pravdu bozju. Ako danas KiM treba da postane zemlja siptara zato sto su natalitetom postali brojniji, tada mora doci dan da KREUCBERG postane TURSKA. U jednoj staroj knjizi pise: „Kamile ce piti vodu iz Rajne“
Kakvi ste vi Albanci vi ste Shiptari ne lazite vise.
Da vas Srbi nisu negovali ,hranili, pojili tesko da bi vas ovoliko bilo …mi vas hlebom vi nas kamenom…
Sve sto ste stekli ,napravili to je zahvaljujuci Srbima.
A vidi se kako ste vratili….na dobrotu ste odgovorili zlom
a ja kazem bumerang koji ste bacili ka Srbima vratice se vama a tada vas vise nece biti…i zavrsicu sledecim citatom“Zlo ciniti od zla braneci se tu nikakvog greha nema“rekao je Njegos …SIPTARI vise ni BOG ni ALAH ni Buda vam nece pomoci
Ma ognjenka….i ti sad kako amerikanci kazu,, Cry Baby““ ma sta hoces reci da vi ste hranili albance…znate sta albanci su bili vase sluge…pa kad sad oni porasli …vi nemate ko da vas snabduje sa ogljem po beogradii cepa drva za grijanje…morate sami da postajete vase sluge.
Albanci su radili po beogradu i zrenjaninu da hrane svoju porodicu…..vam nije se dopadao da albanci imaju skolu i da se obucavaju za sam sebe.Ma gdje vi zivite ….sta ima veze ko je gde zivio…albanci htjeli su da budu jednako sa vama …pa vi niste to dozvolili..i bilo je dobra sansa da ostaju svama zajedno i jednako… vi ste izgubili kosovo sam sebi….12000 pobili ste na kosovu i sada hocete da oni budu svama!!??
Lepo je videti da Siptari citaju Srpske novine.
Lose je videti da Siptari sebe pokusavaju predatviti Ilirima koji su nekada naseljavali Balkansko poluostrvu jer ne postoji niti jedan naucni dokaz koji povezuje Ilirsku kulutu sa kulturom, ako se to moze tako nazvati, danasnjih Siptara. Ako neko od njih poseduje te dokaze molio bih ga da ih posalje evropskim institucijama koje to verovatno zeljno iscekuju. Nemate slicnosti niti u jeziku niti u bilo cemu drugome sa drevnim Ilirima, a sebe predstavljate kao njihove naslednike.
Cujem da sami imate i vise nego velike probleme, pre svega finansijske prirode, 70% nezaposlenih po recima americkih i evropskih sticenika, elektrane Vam ne rade posto ste ih uzurpirali, kriminal vise nego cveta, a droga i prostitucija su uzeli maha, pa cujem da pristinnska yeleynicka stanica podseca na stanicu zoo u Nemackoj. Nije da se tome radujem niti cu ikada ali novac koji vam Evropa salje nikada necete ni videti jer vam vasi politicari-ubice i politicari-secikese-dileri podelise kosovo i metohiju na spahiluke kojima komanduju privatne vojske, pa to je kao da zivite u kolumbiji.
Kosovo i Metohija su deo Srbije i tako po zakonu i pravu mora ostati.
Naftovod?
Faktuelno se slazem da postoje genetsko-antropoloski elementi naseg drustva koji su vise skloni razdoru i unisatavanju, pa cak i samo-unistenju. Imam poznanika koji ih sve zove „brdjani“. Po njegovom tumacenju oni nisu domacini jer poseku ili zapale sumu pa se onda presele u neki nov sumovit predeo da tamo nastave istom praksom. Taj moj drug je Srbin iz Zrenjanina – i cvrsto tvrdi da nema srpskog „stvaranja i ocuvanja domacinstva“, a tek nakon toga treba stvarati vislje elemnte drustvenog uredjenja (porodice, zadruge, opstine, gradove, drzavu). Ima tu dosta istine.
Ono gde zameram i Vama i ovom Lali se sastoji u daljnjem deljenju i cepanju. Mislim da je bilo kakva podela Srba na ovakve ili onakve vise stetna nego korisna. Ima i Srba Muslimana koji se klanjaju Alahu – sram ih bilo, ali ih sve treba primiti kao Srbe. Nas su kao mali narod uvek jahali i terali u katolicanstvo, islam i ko zna gde ne. Bilo bi najsvrsishodnije ne obazirati se na razlike nego krenuti drzau najprirodnijim putem bez obzira na razlike. Toliko kolektivne politicke pameti nas narod nema.
Znam jednog Srbina u Floridi, Beogradjanin (ima oko 67-70 godina), drugog Shapchanin u Seattle, Washington-u (ima oko 45 godina). Ovaj iz Shapca je vojevao dvaput u Bosni u doba ratova dok je imao kanadsko drzavljanstvo od kad je uzeo americko drzavljanstvo ne sme vise tako lako da se hvata oruzija.
Sve u svemu i jedan i drugi (a i ja donekle) veruju da je jedini izlaz Srbije u oruzanom ustanku po uzoru na hajduke i uskoke. I ono malo inteligencije i sposognog naroda sto imamo nestade negde a vladaju bas ove protuve koje ste Vi naveli – ne znam iz kojih biolsko/etnickih razloga su protuve i sheprtelje ali ostaje nepobitan cinjenica da jesu. Mozda bas mi deduskere treba da se odmetnemo u sume i ustanak da dizemo (ne bi nam bilo prvi put).
Ako ovi Albanezi mogu da dodju u Srbiju i da dizu svoj ustanak za otimanje nase zemlje, zasto se mi deduskere ne bi skupili po sumama da dizemo svoj SRPSKI USTANAK, kakve Razvodjnjene Nacije, Ujedinjeni Fashisti i ostali, pusku u ruke i u sumu dok ne svrgnemo ove sheprtlje sa vlasti. To moze biti najbolja opcija. Greota od Boga da se moze desiti i Srbe da ubijamo ali ti Srbi su iz one posebne botanicke vrste „Rent-A-Srbin“ – tako da njih i treba pomlatiti.
Среда 9. август 1995: први пут од избијања рата у бившој Југославији њемачким гледаоцима пружа се прилика да се преко медија суоче са чињеницом да иза сатанизованих Срба стоје мала дјеца, старци и старице, мајке на новорођенчадима у наручју, шипарице и тинејђери. Њемачке ТВ станице приказују непрегледне колоне избјеглица из Српске Крајине и олупине трактора и возила поред којих леже тјела српских цивила раскомадана од хрватских бомби. Усташке војнике са црним гусарским повезом репортер је цинично описао као „хрватске рамбое“, а један се од њих на исквареном њемачком језику хвалише да је из Њемачке, гдје иначе живи, „скокнуо“ до Крајине како не би пропустио „повијесни тренутак“. Коментатор антисрпског „Франкфуртер алгемајне“ пасивно држање Београда према хрватској агресији на РСК тумачи са насладом, жељом предсједника Србије Милошевића за укидањем санкција, због чега му је потребна наклоност Америке и Њемачке, а не крајишких Срба“. Tempora mutantur, nos et mutantur in illis – времена се мењају, и ми (Карл Билт на пр.) се мења у њима: „Након што је Карл Билт већ првог дана оштро осудио хрватску агресију и препоручио хрватског предсједника Туђмана Међународном суду у Хагу због бомбардовања Книна, посредник ЕУ Карл Билт проглашен је у Загребу непожељном особом. У изјави за БиБиСи Билт је указао и на двоструке стандарде који су и овом приликом дошли до изражаја. Јер, каже Билт, „ако смо осудили, а морали смо, бомбардовање Сарајева и ракетне нападе на Загреб, не можемо да ћутимо када се гранатира Книн. Изузетно је важно да будемо доследњи, да немамо једне критеријуме за Србе, а друге за Хрвате“, рекао је Билт, тада. Ја Билту ни онда нисам вјеровао. Његове изјаве објашњавао пре, да Република Српска и надаље располагала респектабилном армијом. А у Београду Милошевић још није био проглашен „балканским касапином“ јер његова сарадња била потребна у Дејтону. Док у Београду фактор „европејци“ био у дефанзиви. Времена се уистину променила. 1999. на горе! А како je данас?
Posecivanje, uredjenje i održavanje grobnih mesta
Odgovorne, pouzdane i savesne osobe nude mogucnost da umesto Vas, koji ste daleko od rodnog kraja, sacuvaju uspomene na Vaše pretke. Možda ste mnogo puta poželeli da obidjete grobove Vaših najmilijih u rodnom kraju, upalite svecu i položite cvece, ali velika udaljenost, prezauzetost i brz tempo života Vas sprecava da to ucinite.
Mi cemo, kada Vi to poželite, uraditi umesto Vas:
-Posetiti grob, urediti, upaliti svecu i položiti cvece
-Organizovati pomen ili na drugi nacin obeležiti znacajan datum
-Održavati i izvršiti potrebne popravke spomenika
Placanje ce te izvršiti nakon što Vam dostavimo fotografije ili video zapis, kako biste imali uvid u kvalitet i verodostojnost izvršene usluge.
Usluge realizujemo na teritoriji Republike Srbije a mi smo u Beogradu.
info i kontak rodjacibre@hotmail.com
Друштво: Војислав Шешељ ИДЕОЛОШКИ КОНЦЕПТ И ТЕОРИЈСКА ПАРАДИГМА ГЛОБАЛИЗМА Postavljeno 18.01.2009 – preneto iz, http://www.widovdan.org
Posted on January 18, 2009 by dijaspora | Edit
ИДЕОЛОШКИ КОНЦЕПТ И ТЕОРИЈСКА ПАРАДИГМА
ГЛОБАЛИЗМА КАО НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА
I. Глобализам као нови облик тоталитаризма и његово практично политичко манифестовање
1. Политичка суштина новог светског поретка као материјализације америчког погледа на свет и визије сопствене доминације у њему
Нови светски поредак прокламован је актом злочина, уводом у злочин и његовим оправдањем, поводом америчке агресије на Ирак 1991. године, од стране тадашњег америчког председника Џорџа Буша Сениора. Означена је тако универзална политичка, економска и војна хегемонија Сједињених Америчких Држава, након слома биполарног светског система и престанка хладног рата поразом и сломом Совјетског Савеза. После државе Александра Македонског, Римског царства, Наполеоновог и Хитлеровог европског поретка, човечанство је по први пут искусило поредак који је заиста општесветски. У недостатку равнотеже снага великих сила руше се основни принципи међународног јавног права, а цела организација Уједињених нација претвара у инструмент једне државе која у потпуности жртвује морал и хуманизам, да би тријумфовала над историјом, унишитила правду и човекољубље. Опстанак људске врсте доведен је у питање себичним интересима главног креатора индустријског и технолошког прогреса чији су резултати претворени у суштинско средство доминације и обесправљивања, уништења колективне свести нација и аутохтоних култура. Кад су људи очекивали да су створене могућности свеопштег напретка, солидарности, мирољубиве коегзистенције и одрицања од употребе силе у међународним односима, свет се одједном нашао у невиђеном хаосу, организованом и добро смишљеном хаосу, поретку хаоса.
а) Свет је узбуркан јер Американци најбоље лове у мутној води
Све устаљене и вековима неговане вредности доведене су у питање, али не противречности њиховог сопственог развоја, него споља, вештачки и брутално. Врховни идеал је постала успешна и плодотворна лаж. Методологија манипулација доведена је готово до савршенства. Технологија је постала главно средство поробљавања људи, уместо да их потпуно ослободи и усправи. Тако нови светски поредак није од света створио целину чији се делови међусобно односе по унапред прописаним правилима. Сада не постоје никаква стална правила. Једино правило које важи је поштовање неприкосновености воље најмоћнијег и апосолутна послушност према тој вољи. Ни његова сила ни његова моћ нису ни под каквом контролом. Испољавају се у најогољенијој варијанти, пуни себичности, нетрпељивости и садизма према свима који су непослушни, држе до свог субјеткивитета, индивидуалитета, морала, поноса, части и храбрости. Као једина правилност овде се исказује немилосрдна казна за сваку непослушност. Облици провођења одмазде некад су уређени, а некад неуређени, зависно од прилика и околности, док се систематичност исказује само у продукцији мржње према свима који се супротстављају медијским кампањама сатанизације и демонизације.
Стварни циљеви и суштинске вредности новог светског поретка више или мање успешно се прикривају сталним заклињањем у слободу и демократију. Слободним се сматра само оно што је послушно, а демократским безвољно и некреативно. Такав поредак се не сматра универзалним зато што обухвата цели свет, него и због тога што претендује на потпуно обједињавање политичке, економске, културне и правне компоненте. Он је свеобухватан, добро контролисан из једног центра, заправо тоалитаран. Ни безазлена дечија игра не може да измакне његовој контроли и манипулацији, тежњи за испирањем мозгова и њиховом програмираном развоју. Међутим, тај централни мозак моћ је толико опила да га је учинила склеротичним. Он није у стању да брзо размишља и осмишљава, интелегенција му је парцијална и сувише практична, једнозначна, утилитарна. До сада су се цивилизације развијале захваљујући култури, њеном напретку, процвату, интеракцијама и интеграцијама међу различитим културама. Данашња цивилизација настоји да уништи сву наслеђену културу и створи нову, вештачку. Историја је показала да су све вештачке културе временски биле краткотрајне, неодрживе, да ни своје творце нису наџивљавале. Најупечатљивији облик такве вештачке културе била је нацистичка, Хитлерова, а за њом холивудска нимало не заостаје по суштинским карактеристикама.
Рушећи културне тековине, цивилизација новог светског поретка припрема и сопствени слом. Уништила је већ интелектуалност, естетику и моралност. Интелектуалци су претворени у њене роботе и делују по задатку. Вредност науке не цени се кватумом или квалитетом стеченог знања, него његовом брзом апликативношћу. Уметност је замењена кичом и шундом у огромним количинама, као продуктима такозване масовне културе, вида негације сваке естетике. Етика је систематски срозавана на своју потпуну негацију. Морално је само оно што је корисно, по узору на оно примитивно афричко племе у коме су антрополози установили да добром дефинише кад оно победи суседно племе и отме му жене и храну, а лоше је кад суседно племе победи њихово, отме им жене и храну. Потрошачка цивилизација је управо то. Она је свесна да не може баш цели свет тако бесомучно и с толиким интензитетом трошити. Зато је оправдано да троше само одабрани, да се међусобно надмећу у трошењу, а да остатак света, његових пет шестина популације, испашта. Тако је научни и технолошки прогрес, уместо да ослободи човека и све људе, кренуо да уништава човечанство. Док већина умире од глади или једва преживљава, мањина је разуздана, похлепна, незасита, корумпирана, на све начине искварена у материјалној раскоши, лишена осећања солидарности или неизвесне будућности.
Противречности у свету су толике да западна цивилизација и не може другачије да опстаје него као претећа и грозна империја. Она обнавља робовски систем Римског царства. Само је ланце и окове осавременила, учинила их привидно поношљивијим. Један политички систем функционише у западном свету, привидно демократски и с владавином права, а сасвим другачији политички систем намењен је остатку света, послушнички, марионетски, систем пљачкашких трансмисија чија се погубна природа прикрива хорским заклињањем у западњачке вредносне идеале. Чак се и нова, свеобухватна синкретичка религија пројектује од стране конспиративних светских владара. Империја се формира глумећи да то није прикривајући своју природу. Она жели да буде вољена и општеприхваћена, али као погонску снагу љубави она користи само страх и обману. Страх је намењен свесним, разумним, интелигентним, а обмана глупим и лаковерним. Попут свих претходних, и америчка империја жели да буде свемоћна, неприкосновена, без икакве конкуренције. Она би да се овековечи, да обележи крај историје, да буде коначна државна творевина.
Уводи се и нова политичка терминологија. Сви потчињени се “охрабрују” да буду беспоговорно послушни. Једна моћ је прво сузбила све остале, али онда и њихове остатке претворила у сопствене инструменте за обављање прљавих послова, како би сама остала медијски неукаљана, у јавном мњењу непоколебана. Вера у разум и научно осмишљен напредак човечанства претворила се у своју супротност научно усавршеним и софистификованим облицима поробљавања. Наука и техника не само да нису победиле зло, него су се претвориле у његова најстрашнија оруђа. Морални развој није пратио научно-технолошки, а убрзо су наука и технологија у моралу почеле да гледају само ирационалну баријеру. Свест о слободи се дегенерисала и извитоперила. Јаком и моћном не треба морал, а културне и цивилизацијске тековине му само нелагоду стварају. Он настоји да моралне судове прекомпонује, културне и цивилизацијске тековине преиспита и новим тумачењем својим циљевима прилагоди, а слободу своди на претварање, глумљење добровољног прихватања наметнутог обрасца понашања као објективне нужности.
Свака империја на врхунцу моћи као да предосећа свој скори слом и то је чини крајње нервозном и бескруплозном. А цели Запад је већ дуго у кризи, свеопштој и несавладивој. Криза се испољава у политичкој, моралној, економској, религијској, уметничкој и породичној сфери. Све је у процесу распадања, а свежих идеја већ деценијама нема. Уметност, религију и идеологију одавно обједињава сатанизам, масонска конспирација и шаблонско тумачење догађаја и појава, узрока и последица. Повлађује се најпримитивнијој свести да би се што лакше савладало оно што интелектуално штрчи, што прети да би умно и рационално могло да објасни, разголити и превлада постојеће. Данашњи амерички филм, музика, јавни медији и књижевност управо изражавају тај примитивни дух масовне забаве као замене за истински духовни развој. Обнављају се мистицизам, сујеверје, астрологија и слични облици манипулације масама који редовно и непогрешиво рачунају на људску глупост, необразованост, лаковерност и брзоплетост. Систематски неред у друштву једноставно подразумева хаос у људским главама, избегавање интелектуалних напора и подлегање упрошћеној слици света и идеализацији постојећег поретка.
Међународни привредни ситем који карактерише непревладива диспропорција мањине богатих наспрам огромне већине безнадежно сиромашних и све израженија експлоатација других од стране првих, у планетарним размерама, развио се много пре прокламовања новог светског поретка, али представља његову суштинску подлогу. Првобитну капиталистичку експлоатацију унутар једне земље и на томе засновану класну диференцијацију унутар друштвене структуре заменила је класна стратификација између држава суперразвијеног и неразвијеног света. Основне социјалне противречности западних земаља успешно се премошћују високим просечним животним стандардом који оне постижу све интетнзивнијом пљачком економски сиромашних народа и држава, отимањем њихових сировинских ресурса или најмом крајње јефтине радне снаге. То се не постиже реализацијом концепта слободног тржишта, које се редовно прокламује, него бескрупулозним монополизмом, финансијским шпекулацијама и зеленашким кредитирањем, али највише подмићивањем локалних екипа политичке власти.
б) Апсолутна држава као израз тоталитарне политичке воље
Процес друштвене и политичке интеграције човечанства, због огромне диспропорције економских утицаја и војне моћи појединих држава, није се кретао у правцу универзалне светске заједнице независних и суверених држава и народа. Он је постепено изграђивао стриктно хијерархијски уређен међународни политички систем који пред нашим очима достиже ниво планетарне империје у којој је најмоћнија држава апсолутни господар, творац права и морала, тумач постулата доминирајуће политичке идеологије, њеног система и мерила вредности. Вишевековно одређење суверености као основног државног атрибута, доводи се у питање неприкосновеном хегемонијом суперсиле којој смета све што жели да остане самостално, аутохтоно и национално. Таква ситуација ће трајати све док се не обнови бар биполаризам, мада би најпожељнији био мултиполаризам, јер би то елиминисало међународни правни и политички систем скројен по мери интереса једне државе. То не може сасвим укинути економску експлоатацију и политичко поробљавање, али пружа бар минималну шансу за алтернативу, која у концепту новог светског поретка једноставно не постоји. Тамо где су хегемонија и доминација доведене до апсолута поредак не може бити дугорочно стабилан. Уместо противречности која постоји услед међусобне конкуренције великих држава, појављују се као примарни антагонизми унутар хијерархијског система у коме једна сила тотално доминира. Оно што се подразумева у појединачном политичком систему и правном поретку било које демократске државе – постојање опозиције и њене парламентарне институционализације, у тоталитарно осмишљеном новом светском поретку највеће је светогрђе. Ту се сматра и отворено показује да су у обрачуну са опонентима сва средства дозвољена. Свет се доводи у стање постојања само једне, суверене политичке воље, која не само да нема конкуренције, него не трпи ни размишљање о евентуалној алтернативи.
Да међународни систем држава заиста прераста у светски поредак, сведочи чињеница да водећа сила кроз међународне организације креира опште правне норме и спроводи санкције за њихово кршење. Облик креирања и санкционисања је доследно аутократски и ауторитаран, а по тежњама за једнообразном свеобухватношћу тоталитаран. Потчињавање свих досадашњих субјеката међународног јавног права не само да се подразумева, него се захтева и прави церемонијал, боље речено ритуал, исказивања добровољности у том прихватању. Наравно, “добровољност” је последица страха због претњи одмаздом у случају неслагања или супротстављања. Могућност кажњавања је заснована на монополу организоване физичке силе којом главна држава располаже и које се већ успоставља, мада је још далеко од тога да буде потпун. Државе које још нису постале жртве тог поретка исказују спремност да сарађују у провођењу силе над непослушним или се повлаче у пасивну уздржаност. То Американцима помаже да насилничко провођење својих себичних интереса легитимишу постигнутим “консензусом” унутар међународне заједнице. Такав облик мимикрије им се веома свидео па је постало уобичајено да своју вољу већ редовно јавно промовишу као ставове међународне заједнице.
Наметањем таквих принципа појединачним државама се негира својство главних субјеката међународних односа и оно преноси на међународне организације и институције колективне безбедности, како се у последње време јавности представља најагресивнији војни пакт, формиран после Другог светског рата. Американцима је тако лакше да сопственој вољи навуку рухо колективног духа. На тај начин жељена универзална политичка организација човечанства у пракси делује по начелима разбојничке банде у којој главни бандит не угњетава само мирне грађане, него и своје саучеснике у разбојништву, бар по питању неједнаке расподеле приграбљеног плена. Ни општеправне норме, маколико биле прецизно формулисане, немају никакав суштински значај ако нису у сваком тренутку сагласне са америчким империјалним интересима и политичком вољом вашингтонске администрације. Успостављена је светска тиранија каква никад раније није постојала у целокупној историји човечанства. Држава тиранин прибавила је себи монопол легалне примене силе у међународним односима, а истовремено другим државама негира основно право употребе силе у унутрашњим односима као главно својство суверенитета. То је Сједињене Америчке Државе претворило у главног међународног терористу, монополску терористичку организацију која своју реалну снагу, силу и моћ убрзано претвара у међународно јавно право, а послушност свих других држава у правно санкционисану дужност.
Сасвим је природно да Америка тежи да прикрије праву суштину сопствене хегемоније и доминације над целом планетом, па се њени идеолози труде да нови светски поредак представе као, напокон, успостављање принципа владавине права у међународним односима, система у коме јачи штити слабије, као и стања у коме ће Повеља Уједињених нација после толико деценија занемаривања бити у целости примењена. Амерички председник Џорџ Буш 1990. године, усхићен падом Берлинског зида и сломом Варшавског пакта, а спремајући агресију на Ирак, новом светском поретку приписао је начело мирног решавања спорова међу државама, нове начине сарадње међу нацијама, солидарно супротстављање агресији, смањење светског наоружања и надзирање његових стокова, као и правично поступање међународне заједнице према свим народима. У пракси, обесмишљено је постојање Савета безбедности Уједињених нација страхом других великих сила да улажу вето на одлуке које протежира Америка, претварајући тај орган у сопствени инструмент наметања својих парцијалних интереса и система вредности читавом свету. Славодобитно је Буш саопштио да је Америци победа у хладном рату једноставно наметнула одговорност за судбину целокупног човечанства. Американци су потом просто затрпани флоскулама о њиховој узвишеној светскоисторијској мисији шампиона демократије.
Партикуларни амерички национални интереси (мада ту и не постоји никаква нација по традиционалном европском схватању тог појма, него је реч о конгломерату најразноврснијих нација у коме водећу улогу имају потомци западноевропских досељеника, посебно англосаксонских) заодевају се у рухо вредности западњачког либерализма и демократског плурализма. Једна велика сила себе сада види у улози демијурга светске историје сматрајући садашњи глобални однос снага вечним и непромењивим. Као главне препреке у томе она види суверене националне државе које су већ самим својим постојањем неуклопиве у амерички цивилизацијски модел, који се само вербално заснива на либералној политичкој демократији, тржишној економији и поштовању људских права, посебно права расних, етничких, верских и других мањина, у чему све већу улогу игра истицање права хомосексуалаца и питања полности кроз заиста равноправан друштвени третман црнаца, Латиноамериканаца и Азијата у сопственој социјалној средини. Добро би било да покажу на делу како у Америци функционишу концепти широке аутономије и специјалних статуса, односно, конфедерација и лабавих федерација. У Америци је све на продају, па и демократија. Свака политичка функција доступна је само ономе ко има довољно новца, односно подршку најмоћнијих економских и финансијских корпорација. Чак је и корупција институционализована кроз систем конгресног лобирања. Масовни медији су до краја идеологизовани, необјективни, контролисани и инструментализовани као главно средство манипулације и продукције поданичке колективне свести обезличене масе грађана. Вест је роба и њена вредност није у степену истинитости или поузданости, него у могућности добре продаје на тржишту. Ту морал у потпуности одступа пред корисношћу и циљношћу. Медији су стриктно идеолошки и пропагандно средство власти по свим битним питањима. Слобода медија је могућа само у оним секторима у којима је власт недовољно заинтересована за постизање униформисаног мишљења. Чак и у сфери вере се протежира идеологизована варијанта такозваног хуманистичког екуменизма или синкретички концепт цивилне религије, како би се људска душа што боље оковала, да би јој се свест лакше контролисала. Међутим, пошто “лонац за топљење” разних етничких група, култура и цивилизација у основи није успео, Америку тек чека унутрашњи сукоб цивилизација.
Мисионарска предрасуда о историјском позиву западњака да цивилизацију све друге народе и државе у пракси је произвела културни империјализам и у крајњој инстанци владавину америчке псеудокултуре. То је био драгоцени додатак економској и финансијској снази, војној сили и врхунској технологији. Ипак, после врхунца моћи који је постигнут победом у хладном рату, неминовно почиње пад доминације западњачке цивилизације. Као главни изазов појављују се источни народи, посебно Кинези, који имају најдинамичнији развој и упорно чувају сопствену независност. Кинеска стопа привредног раста највиша је на свету, а кинески народ није склон неограничено расипништву потрошачког душтва, не показује себичност и саможивост, а поседује висок степен радне дисциплине. Али, изазов америчкој саможивости све више ће представљати и Русија, Јапан, Индија и арапске земље. Уколико их Америка не уништи, предстоји јој да у догледно време пред њима капитулира, јер су неке од њих већ показале да су много способније у провођењу синтезе делотворне економије, технолошке експанзије и духовног осмишљавања људског живота и друштвених процеса.
в) Тиранија није никаква гаранција сигурности тиранину
Успостављањем планетарне тираније Американци су до крајњих консеквенци довели концепт доминације западне цивилизације и њене улоге неприкосновеног хегемонистичког мисионара у сфери идеолошког погледа на свет и кодекса моралних вредности, политичког пројекта либералне демократије заснованог на индивидуализму као привилегији одабраних, економском концепту слободне конкуренције, нерационалне производње и бесомучне потрошње, дајући јој завршну социјалнопатолошку форму сигурног наговештаја скорог краја. Проклетство својевременог крволочног и систематског геноцида над северноамеричким Индијанцима, као и обнова ропства отмицама афричког становништва, усправља се као егзистенцијална претња савременом човечанству. Човечанство ту претњу мора да савлада или ће потпуно пропасти. Али, историја се у коначном виду иронично нашалила са актерима претње, јер која год варијанта превагне они су сигурно осуђени на слом. Биће темељито поражени и ако победе и ако изгубе у том планетарном судару. Америци је успело да пружи заокружену слику наличја европске културе, коју је стари континент вековима покушавао да сакрије јер је представљала фундаменталну негацију саме идеје слободе као генеричког бића човековог. Америка се непрекидно труди да благовремено уочи, препозна и неутралише непријатеље широм света, али јој никада није пошло за руком да у самој себи препозна свог највећег непријатеља и најопаснију претњу егзистенцији сопственог народа, грађана у чије се интересе ритуално заклиње.
Експанзијом мултинационалног капитала Американци су најинтензивније Европу колонијализовали, док су остатак света гурнули у невероватно дужничко ропство. Кредитирање у форми помама пре неколико деценија достигло је толике размере, да је опасност од изненадног ембарга на враћање дугова већине презадужених земаља сломила цели светски банкарски систем у коме Американци, без озбиљнијег ривала, воде главну реч. Огромна количина свеже одштампаних америчких долара одавно нема апсолутно никакво реално покриће, осим слепе вере власника да у рукама заиста држе опипљиву вредност. Каква се тек темпирана бомба крије у тонама америчких државних обвезница чије штанцовање и емитовање неодољиво подсећа на образац пословања такозваних пирамидалних банака. Оне веома успешно послују привлачећи све веће финансијске улоге и поткрепљујући их примамљивим каматама што ствара илузију финансијског чуда, док у једном тренутку група већих поверилаца или штедиша не дође на шалтер да наплате своја потраживања подносећи гомилу лепо дизајнираних папира. На тако несигурним и крхким темељима заснован је масонски пројекат владавине светом, прокламован већ на првој новчаници од једног долара, украшеној традиционалним симболима ове конспиративне организације интернационалног карактера.
Ропство потире све људске, друштвене и културне разлике, па тако представља идеални статус за оне над којима се влада. Мравињак или кошнице су идеалан узор. Људи су мрави или пчеле радилице. Њихово је да изгарају на послу, да добију колико им је потребно за храну, индивидуалну или колективну релаксацију облицима обездуховљене масовне забаве, али је суштина у матицама и матичњацима. Њима је све подређено, и они су израз постигнутог јединства воље и акције, субјекти хегемоније и доминације, овлашћени спроводници замисли Великог архитекте универзума, чувари његових тајних знања и парапсихолошких моћи. У ту сврху се мисаоно униформишу људске личности, унификује се поглед на свет и став према животу, али и прави све већи раскорак између идеализоване слике стварности и друштвене будућности у односу на оно што се заиста дешава испод површине. Идеологија индивидуалног поседовања труди се да човеку уништи интерес за стицањем знања само знања ради, као и свих облика критичког размишљања. Заокупљеност наметнутом потребом сталног раста производње и потрошње доводи у питање људску персоналност на пољу доказивања, исказивања и усавршавања личног и колективног духовног идентитета.
Светски капитализам је одавно целовито изменио своју провобитну природу. Основни облик есплоатације није више присвајање вишка вредности који је настао у призводњи, него манипулисање доларом као светском валутом, кредитирање, субвенционисање, манипулисање трговинским олакшицама, стимулацијама и преференцијалима, заправо дириговање робно-новчаним токовима. Догодило се управо оно чега су се традиционални економисти ужасавали већ као саме могућности, која их је подсећала на вишак вредности остварен крађом, пљачком, преваром итд. Капитал се данас најбоље оплођује надмудривањем и обмањивањем, притисцима и уценама, али и тако стечен профит увек има негде материјално упориште у реалној вредности. Махом се ради о отимању коре хлеба из уста човека који не зна ни ко му је то отео ни шта га је, заправо, снашло. Зато се са највећим ентузијазмом прогоне и онемогућавају они који прогледају, схвате велику обману и покушају да се ослободе из неподношљивих канџи њених актера.
Спољашњи амерички сјај, потенциран агресивним и синхронизованим наступом свих видова дириговане популарне културе, успео је да фасцинира наивне, лаковерне и глупе, али такви су у једном тренутку представљали већину човечанства. Зато је буђење и отрежњење данас тако болно и непријатно. Да трагедија буде већа, фасцинацију није изазавала квалитетна чоколада, него привалачни шарени омот у коме је запакована и нападна телевизијска реклама која је промовисала бескрајним понављањем, док људи нису почели да реагују по неком психолошком механизму који неодољиво подсећа на пословични Павловљев рефлекс. Сан о метеријалном богатству суспендовао је изворну људску духовност и човеково схватање среће као бескрајне доброте, своје и туђе. На сву срећу, критичка самосвест као основна одлика интелетуалности морала је кад тад да се обнови и доведе у питање наметнуте вештачке вредности да би допринела обнови оригиналне људскости. Мада су у том, још увек неравноправном, судару са декадентном цивилизацијом, преовлађујућа осећања псесимизма, нада у промену разгорева се, испочетка као усамљена искра, сад већ као нешто јачи пламичак упозорења и стимулисања да се потенцијална енергија забринутости преточи у плодотворни активизам који неће подлећи пропагандним обманама и уиграним техникама манипулације. Ако своје почетне дилеме брзо не замени свестраним критичким трагањем за могућим алтернативама, песимизам може бити и контрапродуктиван, водећи у апатију беснађа и резигнираности. Најгоре би било масовно осећање и став према коме је ионако све пропало па је свака борба узалудна, унапред осуђена на неуспех и ново разочарење.
Пошто је амерички културни колективни дух разорен релативизацијом морала и његових вредносних судова, дегенерацијом образованог система, заглупљивањем људи електронским медијима до срозавања на ниво идиота у политичком и етичком погледу, кретена у погледу личног дигнитета и самосвојности, дебила у погледу квантума знања којим располажу и жеље да се оно непрекидно повећава и усавршава, вероватно је потребна нека врста шок-терапије да би се изазвао преокрет у људским главама и човек, који је некад био мисаоно биће, опет натерао да размишља и поломи окове анитукултуре, псеудокултуре или поткултуре, као облика варијација масовне културе у десоцијализованој пракси. Да не би нихилизам заиста тријумфовао и означио дефинитивни крај човечанства, потребно је одмах уздрмати глобализам као његов најмодернији дериват и најуспешнији вид мимикрије под плаштом пропагирања вредности либералне демократије као универзалних и незамењивих. Само, да ли је уопште могуће изазвати такав преокрет у главама људи чији су мозгови неколико деценија излагани погубном дејству рок-музике, на пример. Та музика као да је створена да, делујући на подсвест, подстакне на испољавање намрачнијих и најнижих карактеристика људске личности, да пробуди неку анималну склоност ка паразитизму, с којим се већ камена секира обрачунавала. Функција рока је да разори људску емотивност и редукује мождани потенцијал, да подстакне склоност лењости, дангубљењу, било ком облику асоцијалног понашања. Одсуство сваког осећаја за естетику, првенство даје чистом ритму, ритму који је сам себи сврха и уједно визија света наркотицима презасићеног мозга. Недостатак слуха и елементарног музичког ускуса надокнађује се несносном буком чија је улога да изазове транс, својеврсну изолацију од реалног света, уз постизање неке врсте сурогата сексуалне жеље, њене оријентације у противприродном правцу, у сваком случају. Колективна мастурбација као да доводи до неког делиријума колективног оргазма, који човека појединаца лишава природности и стварних људских потреба, претварајући га у роба ритма од кога на крају експлодира мозак, како је то, вероватно сасвим случајно, обрађено у једном филму из, иначе, имбецилног серијала “Ноћ вештица”. Основни циљ који се оваквом квазимузиком постиже је претварање људи, појединаца са изараженом индивидуалношћу, у аморфну масу психоделиричних овисника. Показало се да је то идеалан рецепт за непродуктивно пражњење природног младалачког бунта, од кога су увек стрепеле старије генерације у условима друштвених криза и у преломним историјским временима. Урнебесна музика се прописује као терапија за социјално незадовољство, личне и колективне фрустрације.
Примарни задатак је да се испирањем мозга човек лиши сопствене духовне и моралне индивидуалности, а секунадрно се постиже нестајање чак и телесног и полног идентитета, људи се претварају у тесто погодно за мешење свих врста пецива. Добровољно се томе подврћи представља, верованто, врхунац савременог мазохизма, раван некадашњем стављању главе у лављу чељуст. Најуспешнији је онај ко најбрже изгуби присуство самосвести, присебност, ко се темљито изолује од стварности, трансцендирајући у фантазију и колективну хистерију. Душевно здравље је неподносиво оптерећење, сувишан лускуз, док је добровољно распамећивање врлина која се највише цени. Живот је претворен у бесмислено клаћење и ваљање. Мелодија крикова и урлика у човеку буди праисконску звер, чији лик се појављује кроз гримасу сладострасног бола и хистеричног смеха. Усмерени зраци разнобојне светлости, који се емитују у ритму нормалном уху крајње непријатног звука, свему том изражавању анималних инстинката и нагона даје посебну драж, ако је мозак притом довољно алкохолисан или натопљен дрогом халуциногеног дејства. Није нимало случајно што су две најопасније и широко примењене дроге вештачког порекла, настале у лабораторијама бездушних господара света. Пошто и рок-музика остварује наркотичко дејство у мозгу који се од ње природно брани одређеним хемијским реакцијама, човек је двоструко дрогиран, чак и зависник од музике која му је у нормалном облику, као уметност, духовна потреба. Такав облик квазикултуре и псеудоуметности постизања људског задовољства на уштрб човекове личности и њене духовности, сасвим природно прати такозвана брза храна коју и сами Американци зову смећем, зашећерена водица с мало стимулативног наркотика на бази коке, који ствара навику и просто тера да се чаша за чашом испија итд. И начин одевања томе је прилагођен, изглед, фризура, кућни љубимци, по принципу што екстравагантније то новом модном тренду примереније. Сексуална усмереност ту више није ствар природе, здравља или памети, него питање слободног опредељења, попут учлањивања у политичке партије. На све стране просто бујају верске секте чија се асоцијалност манифестује као апсолутна социјалност, тотална друштвеност која подразумева обезличење личности, идеологија такозваног новог доба лансирана је да би провела потпуну дехуманизацију међуљудских односа кроз максималну манипулацију и инструментализацију.
Тако је Америка прво социјално и психолошки разорила сопствену популацију, проблематизујући јој све вредности на начин који не води њиховом усавршавању него деструкцији. Темељито угрозивши цели свет, Америка је показала да му представља главну претњу по његову будућност, али је систематски стварала услове и за свој предстојећи дефинитивни слом. Да парадокс буде већи, она је то постигла уништавајући друге. Поред Кореје, Вијетнама, многих других азијских, афричких и латиноамеричких земаља где се, као логистичка припрема пројекта новог светског поретка, манифестовала срж америчке политике насиља и деструкције, парадигматични примери практичне реализације америчког концепта планетарне слободе и глобалне демократије представљени су кроз геноцидну завојевачку политику против српског, ирачког и палестинског народа. Кад је цели свет после хладног рата са олакшањем очекивао смирење и дужи предах по питању сталних политичких и војних конфронтација, Американци су међународну сцену поново узбуркали, показујући да се у мутној води њихова политика хегемоније и доминације најбоље сналази. Своју тоталитарну политичку вољу сада отворено промовишу кроз концепт апсолутне и универзалне државе, али при томе не могу да сакрију унутрашњу клицу самодеструкције коју носи амерички начин живота. Изгубили су из вида древни, антички наук политичке филозофије да тиранија ни врховном тиранину не представља никакву гаранцију сигурности. Наравно, јасно нам мора бити да ниједна тиранија неће сама, својом вољом, пропасти. Зато је упорно морамо, свим средствима, доводити у питање, а, према томе, водећи интелектуални прегаоци човечанства имају пред собом широко поље стваралачког критичког ангажовања и шансу да докажу да на дугу стазу политика нема никаквих шанси у конфронтирању са разумом, савешћу и моралом.
проф. др Војислав Шешељ
Re: Војислав Шешељ ИДЕОЛОШКИ КОНЦЕПТ И ТЕОРИЈСК (Ocena: 0)
od Dušan Nonković (dusan.nonkovic@gmx.de) na 19.01.2009
Ceo problem se sastoji u tome da se krupni kapitak oteo ne samo demokratskoj kontroli već kontroli uopšte i postao monopolom nad novcem sila za krojenje i upravljanje svetske politike u interesu ostvarivanja ličnih interesa odnosno kontrolisanja sile da bi bogati postajali još bogatiji i u suštini kroz koncentraciju sile u svoje ruke postali ne dodirljivi takoreći moderni „Bogovi“ koji vedre i oblače svetom. Da je ne kontrolisani, porobljivački kapitalizam opasan po svet uočeno je već davno. Pitanje je kako ga sad staviti pod kontrolu.
Zna se da to jezgro tog kapitalizma predstavlja Bilderberggrupa( 300 najbogatiji ljudi sveta koji poseduju preko 80 procenata sveukupnog bogatstva odnosno kapitala)koja se konspirativno sastaje bez ijole kontroke nad ogromnim kapitalom kojeg mogu uložiti po svojem nahodjenju za ciljeve od ličnog interesa.
Globalizacijom su sebi omogućili nesmetani protok novca i robe što ih je dovelo u mogućnost da stave političare pod svoju kontrolu. Oni odlučuju o selidbi celih fabrika i stim odlučuju o zaposlenosti ili besposlici država i regiona po sobstvenim ciljevima. Tako je došlo do toga da je demokratija kao i politika i političari i svi relevantni faktori za razvoj društva i političkih sistema, postalo podredjeno Bilderberggrupi.
Umesto da demokratija kontroliše Bilderberggrupu kontroliše ta grupa demokratiju.
Tu treba imati na umu da se dinastija Bušove familije već odavno obogatila na trgovini ulja odnosno nafte. Otac Georga Buša bio je prije nego što je postao predsednik Amerike šef SIA. On je postao predsednik Amerike, njegov sin isto a mladji je bio u CIA na visokoj poziciji kad su te bliznjakinje, neboderi u Njujorku bile srušene. Navodno je i Buš kao i Engleska kraljica, član te Bilderberggtupe.
Sve dok se ta Grupa ne stavi pod demokratsku kontrolu neće svet doći miru.
Očekivao sam da Šešelj kaže nešto konkretno o tom ideološkom konglomeratu koji je odgovoran za da je svet takav kakav je. Ta grupa je svojom vladavinom iz senke inscinirala mnoge konflikte za koje bi morala da odgovara pred istinskim tribunalom za sve zločine koji su proistekli iz te vladavine iz senke. Mora doći više kraj ovoj vladavini iz senke kako nebi najmoćniji ljudi sveta odredjivali ispod skuta, u kojem pravcu mora politika da maršira a da za svoje greške ne snose nikakvu odgovornost. Njima“uspeh“ kroz ucene i zločine a političarima odgovornost, tome mora doći kraj ako se ne želi da svet ogrezne po treći put u krvi.
[ ]
Re: Војислав Шешељ ИДЕОЛОШКИ КОНЦЕПТ И ТЕОРИЈСК (Ocena: 0)
od Вуле na 19.01.2009
Марко, не би требао тако о Шешељу. Нико није идеалан, сви имамо своје мане и врлине. Ипак тај се човек лавовски бори и побија не само наводе своје оптужнице, него и покушај наметања колективне кривице за рат Србима. А то је управо поента целе ове папазјаније и наводног геноцида у Сребреници. Његове „Одбегле ласте“ ја не би да коментаришем, осим да су могле сачекати бар пролеће. Видим да су преорали међу Карловац-Карлобаг-Вировитица. Пилатски перу руке од идеологије коју су до јуче заступали. Нико никога не тера у рат за те границе, али се оне не смеју заборавити. Ми у овоме моменту немамо снаге (савремене војне технике нити људства) повратити ни колевку КиМ, а коритом твоје логике све треба заборавити, не маштати. Ту грешиш, неке ствари морамо учити од Јевреја и Енглеза који су ратовали за Фокланде. Речју, не сме бити места маловерју и апатији. Тиха вода брегове ваља. Чинимо добро а сваком злу дошао је крај, и што је најважније, верујмо у Бога и снагу синова рода свога.Узми карте Холандских историчара из средњег века па ћеш видети Душаново царство и Србију од Крке до на Пелопонез. Људи су их поштено цртали. Ова граница на Дрини је неприродна и њу праве западне силе после Берлинског конгреса. Треба ли и ја да им аминујем, а дедовину су ми поцепали злотвори. Располовили су воћњак и јабуку. Мало им би и то па секу и семе у јабуци. Ко? Ове мраке о којима пише господин Нонковић. То је добро знати, али им не треба придавати претерану пажњу. Они то и хоће, да се чује о њиховој „моћи“. То је један свештеник одлично приметио на овом форуму. Наш је Војсковођа јачи од њиховог. Хросто се роди!
[ ]
Re: Војислав Шешељ ИДЕОЛОШКИ КОНЦЕПТ И ТЕОРИЈСК (Ocena: 0)
od Марко na 19.01.2009
Вуле, свака ти је на месту.
Нисам ја никада заборавио храброст и мудрост Шешеља у Хагу. Не спорим ја да он бије неравноправну битку.
Ја тврдим да су његова политичка гледишта лоша, јер када је нпр у јеку избора поручио „да је Звеки српски Гаврило Принцип“, коме је одузео гласове ?
Није СРС ЊЕГОВО власништво .
Доста више и тзв књига о курвама и …
Ми смо ваљда поред тога што смо поносан и цивилизован народ.
Шешељево време је ПРОШЛО.
[ ]
Re: Војислав Шешељ ИДЕОЛОШКИ КОНЦЕПТ И ТЕОРИЈСК (Ocena: 0)
od Dušan Nonković (dusan.nonkovic@gmx.de) na 19.01.2009
Vule, svaku rečenicu mogu ti podpisati, sve si pravo rekao samo se ipak nebi složijo da zločince ove mračne kako ti to reče, treba prićutkivati. Naprotiv, njh treba na svakom koraku razotkrivati jer je njihova moć u senci. Malo sveta zna za tu poganost pa su se uobrazili da mogu i zločine da prekrštaju i nude kao dobrobit. Svaku stvar treba nazvati svojim imenom. Slabiji su oni daleko više nego što se misli. Kaže se da je Kenedi platio svojom glavom što je javno u jednom govoru rekao da je najveći neprijatelj demokracije baš tajanstvo i konspirativni dogovori ciljajući na Bilderberggrupu. Kad se bude otkrilo do tančina znaće svet zbog čega i od koga nastaju ratovi pa će biti i manje onih koji će se moći podkupljivati za mračne poslove.
Ostajem pri tome da je tajanstvenost njihova najjača zaštita. Ako razotkrijemo njih onda smo razotkrili i najveće nalogodavače svih genocida. Sve ostalo si sjajno napisao da te od istine i tuge srce zaboli-veliki pozdrav
Dušan
Preneto iz, http://www.vidovdan.org
Свет: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – владари света из сенке
Postavljeno 13.01.2009
Tema:
Група „Билдерберг“ – владари света из сенке
„Увек ће постојати људи који верују у завере, али ствари се одвијају много некохерентнијим током“. Речи су седамдесет шестогодишњег виконта Етјена Давињона, наводног председника тајне Билдерберг групе, корпоративног директора и бившег европског комесара. Али, у томе и јесте квака: треба да поверујемо да не постоји организовано зло ради самог зла. Треба да поверујемо да не постоји план, намера и координисано спроведена акција у циљу да се Србија сведе на меру која одговара опскурним интересима тих моћника. Треба да помислимо да се све ствари у природи и друштву одвијају по принципу такозваних случајних узрока, па тако и све оно што нам се догађа већ вековима, а сада је кулминирало отимањем Косова. Треба да верујемо да се сасвим случајно на листи чланова Билдерберг групе налазе имена попут Карла Билта, Ричарда Холбрука, Лорда Крингтона, Медлин Олбрајт, Била Клинтона и супруге му Хилари, Доналда Рамсфелда, Ђанија Ањелија, Веслија Кларка, Џорџа Робертсона, неизбежног Хавијара Солане и нараво Мартија Ахтисарија, Тонија Блера, Кенета Кларка (бившег канцелара Велике Британије), Пола Волфовица (бившег шефа Светске банке), Била Гејтса, Руперта Мардока, Дејвида Рокфелера, Џорџа Сороша, Хенрија Кисинџера, Корнелија Самаруге (председника Црвеног крста), принца Чарлса, холандске краљице Беатрисе (чија породица је власник “Royal Dutch Shell Oil-a”) и имена кључних бизнисмена и банкара с обе стране Атлантика.
Тих људи је заиста шака јада у односу на број људи на планети, свега 120, а штета коју праве мери се у космичким размерама.
Што се тиче Џорџа Буша, по свему судећи, он је само онај који је подлегао притисцима Билдерберга, а није њихов пуноправни члан. Због тога је доносио низ нелогичних одлука, које су му знатно ослабиле позицију у оквиру саме републиканске партије, као на пример нагла промена одлуке у вези прихватања LOST-a (Law Of The Sea Treaty), којом САД губе суверенитет над океанима и морима у корист УН бирократије. Прихватање LOST-а значи да би новац од свих пореза и дозвола за екплоатацију океанског блага, одлазио директно у руке Билдерберберзима и то преко глобалне администрације под окриљем УН.
Слична игра води се и у погледу вртоглавог раста цене нафте, што су на својој кожи осетили сви они који седе за воланом широм планете. Највећу штету ипак трпе САД, а то може јасно да види свако онај ко погледа курсну листу, на којој долар константно пада у односу на евро. Дакле, сасвим парадоксално у овој причи САД су на губитку, а нас највише збуњује чињеница што не можемо да докучимо ко у ствари има највећу корист. Све указује на то да су то управо Билдерберзи и остали чланови Елите светских моћника.
Баш зато господин виконт жели да нас разувери да група Билдерберг има извршну моћ, па истиче да су они нешто као интернационални дебатни клуб најутицајнијих и најбогатијих људи на свету, који искључиво размењују мишљења, са циљем да се око горућих економских и политичких питања постигне минимални консензус (наравно у мишљењу). Јер, „бизнис утиче на друштво и политика утиче на друштво, то је чист здрав разум“, појашњава виконт, са подтекстом да нема ничег лошег у томе да се представници светске елите у миру, далеко од очију јавности, боре за тај светли циљ, кроз дијалог, а дијалог је основно демократско средство.
И заиста у томе нема ничег лошег, јер све звучи као права здраворазумска идила.
Ако Билдерберзи заиста немају директан утицај на владе многих земаља, како је онда могуће да сваки пут када се састану изнајме службене хеликоптере, специјалне војне јединице и локалне полицијске снаге сваке земље у којој се затекну?! Наводно, они то све плаћају из сопственог џепа и логично је да најутицајнијим и најбогатијим људима на планети треба добра заштита. Али, ако су ти њихови форуми тако бенигни као што кажу, зашто се онда све обавља у толикој тајности и скривању од медија? Зашто су приликом састанка у Отави, 2006. године специјалци мучили и држали заробљене шест сати три радознала канадска грађанина, који су хтели да сазнају какав се то мистериозни скуп одиграва у њиховом мирном месту?! Новинари, наравно, нису могли да помисле да уђу, јер нису ни знали да се скуп одржава, или су их слагали да се не одржава никакав скуп званичника, већ четири венчања у исто време, или да је у питању конгрес лекара. Истовремено скупу је присуствовало четрнаест главешина најугледнијих медијских кућа, који нису издали ни једно саопштење за јавност. Када је исте те године један амерички новинар, радио водитељ и документариста, Алекс Џоунс, стигао у Канаду да извештава са састанка из „Брукстрит хотела“ у Отави, одмах на аеродрому га је привела канадска имиграциона полиција. Ислеђивали су га петнаест сати уз гомилу претњи, одузет му је пасош, камера, сва техничка опрема и све личне ствари. Његов много старији колега Џим Такер, ову групу прати од 1975. године. У почетку скептичан, тек 2005. године објављује књигу под називом „Џим Такеров дневник Билдерберга“ (Jim Tucker’s Bilderberg Diary), која представља плод његовог дугодишњег праћења и истраживања ове озлоглашене групе.
Данијел Естулин, совјетски емигрант, чијег је оца мучио и убио КГБ, исте године издаје књигу под називом „ Истинита прича о Билдерберг групи“ (The True Story Of The Bilderberg Group), која представља најрелевантнији извор информација о суштини идеологије Билдерберга, нарочито с обзиром на обавештајне податке које му је отац оставио у аманет. Зашто су толико дуго чекали да објаве своја драгоцена сазнања, ако су знали шта све ова група ради много пре 2005. године? Одговор вероватно лежи у страху због претњи којима су били изложени током свог храброг подухвата.
Причу о постојању Билдерберг групе први пут после четрдесет и три године тајног састајања у јавност износе канадски новинари „Торонто стара“ 1996. године. Иако их је овај догађај веома уздрмао, то уопште није умаљило тајновитост садржаја њихових састанака. Ипак, неке информације су процуреле, а добрим делом су се тицале политике око Босне, Косова, Македоније, Турске, Кипра и Албаније. Закључак који се може извести на основу штурих података је отприлике овај: Билдерберзима је стално потребан рат ниског интензитета са повременим хуманитарним кризама и колатералним штетама и то баш на овој геополитичкој тачки света да би, с једне стране, могли да контролишу и дезавуишу Нато снаге и САД, а с друге Русију и Кину. План Билдерберга објављен исте године сугерише да ако рат у Босни не буде у довољној мери запалио читав Балкан, тежиште конфликта би требало пребацити на Косово (што се и догодило 1999. године), а ако и тај план не буде ишао жељеним током (да рат за Косово постане „Вијетнам деведесетих“), подхитно распламсати сукоб између Грчке и Турске око северног Кипра. У тај рат би аутоматски биле увучене Сирија, као савезник Грчке и Израел, као савезник Турске, поготово јер су Руси продајом ракета S-300 Сирији
(а пре тога у августу 1998. године и Грцима на Кипру) угрозили израелску ваздушну надмоћ у региону. С обзиром на то да су Билдерберзи итекако остварили свој план у вези Косова, уопште не чуди то што је само неколико дана после нелегитимног проглашења независности, новоизабрани кипарски председник, комуниста Деметрис Кристофијас контактирао УН и затражио састанак са лидером кипарских Турака Мехметом Тататом у вези поновног уједињења Кипра. Лепа мировњачка идеја у начелу, али питање је да ли испод ње заправо тиња жариште новог сукоба, на велику радост Билдерберга.
Да би конкретни циљеви ове групе постали бар мало јаснији, морамо се вратити у 1954. годину када је одржан њихов први састанак у хотелу Билдерберг у Остербергу у Холандији. Иницијатива је потекла од Јозефа Ретингера, за кога се у медијима спекулисало још онда да је ватикански агент, а запамћен је и као политичар који је основао Европски покрет. Тај покрет представљао је увод у стварање „Савета Европе“ 1949. године. Са ове платформе Ретингер је могао несметано да реализује своју идеологију уз помоћ извршног комитета са седиштем у Стразбуру. Та идеологија представљала је ништа друго до оно што се данас назива Европска унија. Његови планови да војно и економски уједини Европу, служили су само једном циљу – стварању светске владе која би опорезивала све што се може и не може опорезивати, а обично становништво лишила сваке приватности (у циљу такозване транспарентности) и довела га у дужничко ропство преко кредита и хипотека. Да би се овај концепт реализовао било је потребно уништити фундаментални принцип на коме је изграђен свет после Другог светског рата: територијални и економски суверенитет националних држава. Ретингер је свакако знао да се овај сценарио не може остварити без повезивања Европе и САД. Тако је конституисање Европске уније, заправо постало субверзивни циљ америчке политике, колико год то парадоксално звучало. Имајући ову амбициозну идеју на уму, Рeтингер је позвао свог блиског и моћног пријатеља принца Бернхарда од Холандије. У то време он је био важна личност у нафтној индустрији, заузимао је главну позицију у Шел Оилу (Royal Duch Petroleum), као и у Сосијете Женералу Белгије (Société Générale de Belgique), глобалној корпорацији. Ретингер му је предложио да се одржи тајна конференција са Нато званичницима на којој би се разматрала важна питања интернационалне безбедности у доба Хладног рата. Пошто је принц Бернхард био одушевљен идејом, оформили су комитет који би организовао скуп. Бернхард је о идеји састанака иза затворених врата, најутицајнијих људи Европе и САД, обавестио тадашњег америчког председника Трумана. Иако је план наишао на позитивну реакцију, прва група с америчке стране биће оформљена за време мандата председника Ајзенхауера. Два кључна играча у тој групи били су генерал Валтер Бедел Смит (директор Централне информативне агенције, илити CIA-e) и Ц.Д. Џексон (најближи председников саветник). Од самог почетка ова група била је под снажним утицајем породице Рокфелер, који су власници Стандард Оила, конкурентске корпорације Берхардовом Шел Оилу, па се чини да је Билдерберг група суштински настала само ради тога да би се одржао њихов монопол.
Значи, испада овако: удружили се нафташи с обе стране Атлантика и Нато званичници да би креирали будућност света, а у ствари енормно увећавали своје богатство и моћ на штету истог. То се данас тако јасно види с обзиром на глобално загревање, безброј људских жртава страдалих у бесмисленим ратовима и уништену инфраструктуру, чија им обнова доноси огромне профите.
На крају, можемо слободно закључити да је политичка ситуација на Балкану, а нарочито у Србији, у последњих двадесет година само један нус производ, или колатерална штета, у трци за профитом ових великих светских играча.
И да се вратим на почетак: био то сурови капитализам, Билдерберзи, Трилатерална комисија (њихова млађа сестрињска организација), Савет за спољне односе (Council For Foreign Relations, CFR), ЕУ, или сам ђаво, њихови циљеви никако не служе ономе што представљају њихова прокламована начела – очување мира у свету преко стварања слободног тржишта и јаких културних веза међу нацијама. Пре ће бити да служе свему супротном од оног што се може назвати добрим, а што је народ на овим просторима итекако осетио на својој кожи.
А шта онда ми треба да урадимо, знајући колико смо немоћни да им се супротставимо?
Србија се тренутно налази пред егзистенцијалим хамлетовским питањем: бити, али бити с ђаволом, или уопште не бити на земљи, већ се придружити светом кнезу Лазару на небу?
Иако у овој безнадежној пат-позицији, Србији би било најпаметније да започне нову партију шаха у својој историји, у којој би свој контроверзни геополитички положај усамљеног пиона искористила да добије нову краљицу, одлучну да матира црног краља. А, то може, само ако се та нова краљица буде бринула о својим пионима и не буде их остављала да понижени цркну од глади, срамоте и самоће.
Та краљица се, нажалост, неће појавити, уколико се коначно не појави прави краљ, свестан ко му је, у ствари, прави непријатељ.
До сада је мислио да су то били пиони.
Ирина Марковић
Linkovi koji se bave istom temom
Najčitaniji članak o :
генерал Милен Симић: Заборав води у нестанак
Ocena članka
Prosečna ocena: 4.94
Glasova: 17
Odvojite malo vremena i glasajte za ovaj članak:
Izvrstan
Veoma dobar
Dobar
Dovoljan
Loš
Opcije
Stranica za štampu Stranica za štampu
Pošalji prijatelju Pošalji prijatelju
„Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – владари света из сенке“ | | 17 komentara
Komentari su vlaništvo osobe koja ih je postavila. Nismo odgovorni za njihov sadržaj.
Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
od Пролазница na 13.01.2009
Супер текст!
И на Хамлетовско питање: Бити или не бити? ево мог одговора: БИТИ ВЕЧНО КРАЈ КНЕЗА ЛАЗАРА НА НЕБУ!!! ДИЛЕМЕ НЕМА!!!
Срећа православна Српска Нова Година свима!!!
[ ]
Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
od Dušan Nonković (dusan.nonkovic@gmx.de) na 13.01.2009
Ovu temu treba postaviti na što širu bazu javnih diskusija jer se tu radi o konspirativnoj, tajnoj, grupi koja poseduje ogroman kapital sa kojim je podčinila politiku i demokratske procese svojim ličnim interesima. Tu negde oko trista najbogatijih ljudi sveta koji poseduju preko osamdeset procenata sveukupne svetske vrednosti predstavlja operativno ta Bilderberggrupa od 120 osoba. Predu se i legende da je Kenedi posle njegove javne kritike upućene tajnoj grupi rekavši da je najveći neprijatelj demokratije tajno odnosno konspirativno delovanje i da je to platijo životom. Koliko je tu istine a koliko legende teško je reći ali ostaje ne oboriva činjenica da je ta grupa postala veoma ne obuzdana i bez demokratske kontrole, zbog kapitala sa kojim raspolaže,. to joj omogućava veoma veliku aktivnost i uticaj u mnoge političke procese-od insciniranja kriza do učešca svojim kapitalom i u izborrima Američkih predsednika. Tu nema sumnje da se kapital ne procenjivih razmera, oteo ne samo demokratskoj već i svakoj drugoj kontroli zahvaljujući Globalizmu odnosno globalizaciji novca i robe ali ne i ljudstva. Pod naslovom, Globalizacija diktatura svetska vlada u rubrici, Aktuelno ili video… Glasa Dijaspore, https://dijaspora.wordpress.com/ nalazi se više videodokumentacija na tu temu. Ova grupa sa ovolikim kapitalom bez demokratske kontrole predstavlja opasnost po svetski mir i po čovečanstvo. Jedini lek protiv te degeneracije sile je stavljanje tih giganata pod demokratsku kontrolu kako bi javnost imala uvida šta se radi sa tim silnim novcem kojim raspolaže ta Bilderberggrupa. Hvala redakciji Vidovdana što je postavio ovaj članak na uvid čitaocima!
[ ]
Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – владаѢ> (Ocena: 0)
od cap.miki (mikiveter@gmail.com) na 14.01.2009
srecna VAM NOVA GODINA
duze vreme se bavim i citam o tim Билдерберг sotonama i pitam se dali ovi nasi muceni politicari tzv.elita ista citaju i da li imaju pojma o konstelaciji stvari u svetu uopste?
bilo bi mi jako drago da su neobavesteni ali se plasim da su potkupljeni i to bas oni koji ne bi smeli{verujem da i ti bogatuni znaju kome treba dati lovu jelda?).
pred nama je jako tezak period i plasim se da ce stvari biti jako lose po nasu Srbiju jer je vode korumpirani nesposobni i nadasve nepatriotski nastrojeni ljudi.
zato nam treba korenita promena ljudi u svim rukovodstvima ,a glavne osobine vodecih ljudi moraju biti SPOSOBNOST-NEPOTKUPLJIVOST-EFIKASNOST-PATRIOTIZAM kako to lepo rece V.cetkovic u SERIJI ‚MOJ RODJAK SA SELA‘
KOJU JE INACE I SAM HASKI SUD napao ,ne bez razloga
pozdrav
[ ]
Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
od Ирина (irina_markovic@yahoo.com) na 14.01.2009
Predu se i legende da je Kenedi posle njegove javne kritike upućene tajnoj grupi rekavši da je najveći neprijatelj demokratije tajno odnosno konspirativno delovanje i da je to platijo životom.
Нишла сам и на ту спекулацију, али нисам имала довољно доказа, па сам тај детаљ прескочила…
Иначе, чик мпогодите ко је изазвао светску економску кризу?
[ ]
Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
od puskin na 15.01.2009
Kako bi se sakrili pravi vladari sada se sve vise lansiraju price o Bilderbergerima, Trilateralnoj komisji i drugim toboze tajnim organizacijama. Ali, ako sve te grupe imaju nekakav svoj interes, onda mi objasnite zasto se nikada ne sukobe sa interesima Cionista i drzave Izrael. Odgovor je jasan: zato sto su oni samo sluge Cionista sto je sasvim lepo i precizno opisano u „Protokolima sionskih mudraca“, daleko najvaznijem dokumentu na tu temu do danas. Tamo je lepo objasnjeno kako ce masoni biti iskorisceni za cionisticke ciljeve, a potom biti otpisani, pa cak i istrebljeni, vec prema potrebi. Dakle, kolo vode Cionisti koji su uzurpirali Ameriku i koji rade sto im je volja, sto se lepo vidi iz trenutnih dogadjaja u Palestini.
Jos jedna stvar me je zbunila u Vasem tekstu. Pominjete strucnjaka za Bilderberger grupu, ruskog Jevrejina Daniela Estulina. Daniel se pre vise godina iz Toronta preselio u Spaniju, gde je preko noci od propalog muzicara postao ekspert za Bilderbergere. Poznajem ga licno, kao i njegovog brata Arija. Ne razumem kako je u svojoj knjizi mogao da tvrdi da mu je KGB ubio oca, kad njegov otac vec decenijama zivi u Misisagi, delu Toronta.
Budite oprezni kada slepo verujete knjigama, pa cak i onim koje kritikuju Bilgerbergere. Najveci deo konspirativne literature u kojoj ima nesumnjivo dosta istinitog i zanimljivog, napisan je samo zato da se odvrati paznja od pravih Vladara iza senke. A upravo oni se najmanje skriveni, jer im to omogucuje moc koju imaju.
A sto se tice krvolocnih protuva iz grupe Bilderberger, pa oni samo mogu da izazovu na povracanje, u pitanju su zlocinci. Ali, ne zaboravite da i oni imaju gazdu. Zato, ako hocete da se bavite pravim gazdama, izvolite. Videcete kako je lako objaviti tekst o Bilderbergerima, a kako tesko o njihovim gazdama.
[ ]
Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
od Dušan Nonković (dusan.nonkovic@gmx.de) na 15.01.2009
Ja ne držim ništa do paušalnog sumnjačenje jednog, ovog ili onog naroda jer nije ni svaki jevrejin milioner niti svaki od njih zna za tu Bilderberggrupu a i svaki član Bilderberggrupe ne pripada jednoj te istoj naciji. Tu se radi o jednoj Grupi od oko trista članova koji poseduju preko 80%sveukupnog bogatstva planete. Koliko je meni poznato tu se ubraja Engleska Kraljica, Holandska Kraljica, familija Bush koji nisu jevreji ali koji su u zajedničkoj alijansi sa sebi ravnima po kapitalu. Pogrešno je celokupan narod sumnjačiti pa i kažnjavati samo zato što imaju ponekog iz svojih redova koji su zloupotrebili svoje bogatstvo da bi svet držali u šah-mat poziciji. Narodi se izkrvare a ti pojedinci nadju uvek neki kutak na ovoj zemlji gde su sigurni. Neograničena i ne kontrolisana suma novca u rukama pojedinca je ogroman potencijal sile kojim vlasnik raspolaže.
Ko je drugi odgovoran za nastanak svetske krize ako ne onaj ko poseduje silu kroz monopolnu poziciju nad novcem odnosno kapitalom. Jedno je sigurno a to je da što se više narodi izmedju sebe krvare da se ti „Bogovi“novca skojim vedre i oblače, osećaju ne dodirljijim kako bi za svoje učinjene greške odgovarali. Sadama Huseina su obesili zbog verovatno nekoliko stotina mrtvih a Georg Bush je odgovoran za nekoliko stotina hiljada mrtvih i sad nikom ništa zbog svojih grešaka koje su vodile u stotinu hiljada mrtvih. To ne može tako, da se donose katastrofalne odluke a da se za njih he odgovara. Zar se onda treba čuditi moralu koji je zavladao svetom. Sada je dobio Georg Bush za naslednika jednog Huseina koji bi trebao da zna da predhodnika Busa i njemu slične stavi pred sud.
Samo se tako može savladati kriza u koju su on i njemu slični ceo svet gurnuli.
[ ]
Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – владаѢ> (Ocena: 0)
od miki (mikiveter@gmail.com) na 15.01.2009
verujem da nisu svi jevreji cionisti i hocu da verujem i da medju njima ima onih koji osudjuju agresivnu netolerantnu unistivacku politiku koju cionisti sprovode prema ostalom svetu{gojama},ali ih mi ne cujemo?
ali takodje verujem da uzivaju u moci koju imaju nad covecanstvom i laganom ,mada sad vec izvesnom kontrolom nad svetskim ekonomijama ,resursima a bogami i nad kontrolom ratnih igara.
pitanje je sta mi cinimo i kako se od toga braniti i u toj borbi pobediti?
SRBIJA JE VECNA
[ ]
Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
od Dušan Nonković (dusan.nonkovic@gmx.de) na 15.01.2009
Miki, mislim da se slažemo da medju Bilderberggrupom ima i onih koji nisu jevreji ili cionisti već da jih veže zajednički interes. Društvo jednakih ostaje uvek zatvoreno za sebe.
U kupeu voza nećete niko sesti kraj odrpanog.
Šta treba raditi da bi se stanje u Srbiji promenilo znase samo kako to postići uz narod koji je u većini pasivan. Pasivnošću se ne donose promene na bolje.
Kako to postići?
prvo informisati tako da svaki pojedinac dodje do saznanja da mora i sam nešto učiniti da promene dodju. Potom smeniti vladu, izabrati ljude od poverenja i učiniti kako agrarnu reformu
tako i političku reformu koja bi obezbedila Srbiji suverenitet odnosno ne zavisnost od stranih tutora takozvanih saradnika. Sve društveno relevantne grupe ujediniti i ustavom im obezbediti stabilan razvoj. Ustav bi bio apsolutna mera kojeg bi se moralo bezuslovno pridržavati. To je duga priča ali svaki dugačak put počinje malim korakom u našem slučaju prepoznavanjem pravih prouzrokovača!
[ ]
Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
od irina (irina_markovic@yahoo.com) na 15.01.2009
naravno da nisu svi Jevreji cionisti. oni isti jevreji koji su zrtvovali svojih 6.000.000 ljudi u konc logorima ss Nemachke, e ti su oni o kojima prichte. Dakle, oni su ujedno i neprijatelji sopstvenog naroda.
vidimo shta se sad dogadja u Palestini. Drzava Izrael je veshtachka tvorevina tih istih, jer je potrebno da dole konflikt bude stalan itd.
Ja sam prochitala da mu je otac bio agent i da je ubijen. Odlichno je shto ste me ispravili, ali ako mozete dajte mi relevantnu referencu
[ ]
Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
od Dušan Nonković (dusan.nonkovic@gmx.de) na 15.01.2009
Ne sme se izgubiti ni za trenutak iz vida ko je manipulator i ko je u stanju raditi manipulacije takvih razmera! Ko drugi ako ne Bilderberggrupa!?
Nisam jevrej niti cionist ali ja ostajem pri tome da paušalna sumnja i okrivljavanja idu na ruku samo Bilderberggrupi. Jedan opeglani cionista ili bilo ko drugi neće sesti u vozu pored odrpanog čoveka pa makar on biuo jevrejin, cionista francuz ili amerikanac ili bilo ko drugi
Svaki rat pa i ovaj izmedju jevreja i palestinaca je rezultat manipulacija ne masa prosečnog primanja već moćnih grupa i pojedinaca!
Konflikti izmedju masa naroda završavaju se uvek u korist moćnih manipulatora a njima je sve jedno dali se to radi o palestincima i izraelcima ili kao na balkanu svako protiv svakoga po motu, ako smo mi braća kese nisu sestre!!
I još toliko, ako Obama ne strpa u zatvot Georga Busha propašće sve mogućnosti da ostvari nade i očekivanja onih koji su mu dali svoj glas da postane prezident.
[ ]
Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
od Ирина (irina_markovic@yahoo.com) na 15.01.2009
Али, знате ли Ви шта је ту кључно, а то сам само дала у назнакама у уводу текста?
Има овде аутора, који би могли доста о томе да кажу, ако ја не одлучим да све прочитано у вези тога ипак синтетизујем (али ко ће то да ми плати, јер морам и ја од нечег да живим?).
Моја главна, а не изречена теза је да су они заправо отворени станисти. Е, то кад би се схватило, непријатељ би био, да тако кажем, локализован…. А ту је и одговор зашто им је толико важно да униште богомоље на Косову и Метохији – па управо да спрече ту вертикалу, доток Божије благодати кроз молитве монаха и монахиња доле, јер тамо је снажна концентрација духовности вековима утемељена. То је циљ разбити, а њихово главно оружије је да нас убеде да то није њихова намера, да смо параноидни зилоти….ако то докажем, то ће већ бити нешто…Дакле, која доктрина је иза Билдрберга…они свакако јесу Илуминати, Кости и лобања (ту је Буш), или шта већ, али треба доказати њихову ОЗВОРЕНУ ЗЛУ НАМЕРУ, ИЗА ДИПЛОМАТСКИХ ФРАЗА, а ови наши су потпуни морални дебелокошци и не виде даље од свог џепа без дна.
[ ]
Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
od Dušan Nonković (dusan.nonkovic@gmx.de) na 16.01.2009
Eh, kad bi bilo malo više ovakvih Irena, Srbija bi stajala drugačije.
Podpuno ste u pravu. Moju podršku imate!
Nadajmo se da će se još po neko pridružiti!
Sve što radi ova Bilderberggrupa radi da bi održala i proširila svoje bogatstvo. Za to su im svaka sredstva prijatna i prikladna a i ništa sveto.
[ ]
Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – владаѢ> (Ocena: 0)
od milan (nezevic2001.yahoo.com) na 16.01.2009
sve je istina , u clanku i u komentarima, a nazalost poznato je i mnogo pre „ruskog“ emigranta. stvar , hamletovska , kako se ovde postavlje je pogresna. ako se suprostavite tigru on ce vas pojest, ako ga propustite i uzjasete, mozda vas i odvede tamo gde treba!
ovde moram da napomenem , to je moje misljenje, furda , bilderberska i ostala , razume samo govor pesnicom u nos. kad se za to stvore uslovi ( ima li nade?) nestace ih ali do tada treba gledati na pravu stranu. neki sahovski potezi u zadnje vreme pokazuju koliko je bzezinski slab sahista, ali i da oni koje su otpisali jako dizu glavu i vec su stali na crtu azdaji. pitanje je po meni kada ce poceti seca azdajinih glupih glava ( azdaja je inace izmisljeno ali glupo bice!). do tada ja ne bih zurio sa hamletovskom dilemom ( btw uopste neprikladnom za nas kosovski mit!). mozemo!
[ ]
Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – владаѢ> (Ocena: 0)
od milan (nezevic2001.yahoo.com) na 16.01.2009
sve je istina , u clanku i u komentarima, a nazalost poznato je i mnogo pre „ruskog“ emigranta. stvar , hamletovska , kako se ovde postavlje je pogresna. ako se suprostavite tigru on ce vas pojest, ako ga propustite i uzjasete, mozda vas i odvede tamo gde treba!
ovde moram da napomenem , to je moje misljenje, furda , bilderberska i ostala , razume samo govor pesnicom u nos. kad se za to stvore uslovi ( ima li nade?) nestace ih ali do tada treba gledati na pravu stranu. neki sahovski potezi u zadnje vreme pokazuju koliko je bzezinski slab sahista, ali i da oni koje su otpisali jako dizu glavu i vec su stali na crtu azdaji. pitanje je po meni kada ce poceti seca azdajinih glupih glava ( azdaja je inace izmisljeno ali glupo bice!). do tada ja ne bih zurio sa hamletovskom dilemom ( btw uopste neprikladnom za nas kosovski mit!). mozemo!
[ ]
Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
od Остоја na 17.01.2009
Прави владари већег дела света су Илуминати који броје 13 породица а све изван тог контекста може се означити као шпекулација и (не)свесно замагљивање суштине.
ЦИА, Ционисти, Савет за иностране односе (CFR), Билдерберг група, масони,..нису врх пирамиде већ обично оруђе поменутих Илумината.
solaric.wordpress.com/category/тајна-друштва
[ ]
Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
od Dušan Nonković (dusan.nonkovic@gmx.de) na 17.01.2009
Za Bilderberggrupu se zna da poseduje preko osamdeset procenata sveukupnog svetskog kapitala. I to se zna da taj ogroman kapital ne podleže demokratskoj kontroli i da se zloupotrebljava za insciniranja kriza radi stavljanja demokratije pod svoju kontrolu. To nije nikakva tajna već realnost. Sve dok se kapital odnosno novac kojim raspolaže Bilderberggrupa ne stavi pod demokratsku kontrolu i to globalno kako se nebi mogli seliti svojim novcem iz države u državu, sve dok zahvaljujući globalizaciji koja im je omogućila sloboden tok robe i novca a ne i radne snage i sve dotle dok poseduju nekontrolisani budžet veći od bužeta mnogih država sve dotle neće svet imati mir niti će biti istinske demokratije.
Tu se zna da su oni veliki lobiisti koji ne prepuštaju politička odvijanja slučajnosti. Nema ničeg što nema svoju cenu i što se novcem ne može podkupiti. Zato mora ta grupa pod demokratsku kontrolu ako se namerava sprečiti da svet globalno ogrezne po treći put u krvi. Svetska kriza je više nego samo jedno bezopasno upozorenje.
[ ]
Re: Ирина Марковић Група „Билдерберг“ – влада� (Ocena: 0)
od иван ђуровић na 19.01.2009
овакви текстови, који освјетљавају мрачне циљеве непријатеља и дају решење у“ пат позицији“ су неопходни…да се чује истина, када је свуда око нас лаж…
vi srbi ste smjesni ……………….niko vas nevoli na balkanu …… gdje god odete preziru vas………. jeste lise zapitali zasto ???
BANER SAKRALNE UMETNOSTI i ZANATSTVA, BISER MEDJU BISERIMA GLASA DIJASPORE!
Imati baner medju biserima banera Glasa Dijaspore nije samo priviligej biti medju najboljima već predstavlja i izvesnu baštinu kulture naseg naroda.
Svaki od njih poseduje poseban šarm kvalitet i težnju ka boljoj budućnosti. Svaki za sebe pruža specifičan doprinos društvu i predstavlja pravi mali kosmos kulture za sebe.
Preko banera u Glasu Dijaspore dobija se prilaz i drugim veoma interesantnim i informativnim banerima koje vredi pogledati.
Mnogi od tih banera stavili su za uzvrat kod sbe i Baner Glasa Dijaspore tako da i njihova specifična publika ima pristup Glasu Dijasapore a stim i svim banerima koji se nalaze na stranici Glasa Dijaspore.
Primera radi, kad kliknete na baner ikonografije možete se upoznati sa umetnošću pored ikonopisanja i sa duborezima u kamenu i drvezu kao i različitim rezbarijama sve do pozlaćivanja zlatom takoreći svih materijala. Pored toga možete preko drugih banera nešto naći i o bogatoj istoriji srpskog naroda.
Osećam se privilegovan da imam tu čast da stavim ovaj biser od banera na stranicu Glasa Dijaspore.
Dragi čitaoci Glasa Dijaspore, pozabavite se ovim izuzetnim banerima, siguran sam da će svako nešto naći u njima za sebe što bi ga moglo oduševiti.
Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore
Prenosim Vama, Dragi čitaoci Glasa Dijaspore, ovu lepu pohvalu jer pripada Vama! Sve je zavisilo i zavisi od Vas i Vašeg angažovanja!
Posted on February 2, 2009 by dijaspora | Edit
Dragi
Dusane,
saljem
ti ovaj clanak ako mozda nisi procitao. Smatram da je u velikom i
tvoja
zasluga sto je postignut ovako veliki uspeh. Naime postavljanjem mogucnosti za
glasanje na tvom sajtu svakako je veliki doprinos tome.
Srdacno
te pozdravljam i zelim i dalje
Puno uspeha
u svemu sto radis.
Dragica
http://www.blic.rs/kultura.php?id=77153
Đavolja
varoš prva u konkurenciji za sedam svetskih čuda prirode
Autor: Tanjug | 02.02.2009. – 19:24
Đavolja varoš kod Kuršumlije trenutno je na prvom mestu
u konkurenciji za sedam svetskih čuda prirode u kategoriji pećina,
formacija stene i dolina, objavljeno je na sajtu “Novih sedam
čuda”.
Glasanje u sedam kategorija, od A do G, traje do 7. jula ove godine kada
će biti izabrano novih sedam čuda priroda. U svih sedam kategorija
kandidovan je ukupno 261 zanimljiv objekat iz 222 države, među kojima
su pustinje, glečeri, kanjon Kolorado, Gibraltar, Nijagarini vodopadi,
Plitvice, prašume, reke, jezera, vodopadi, koralni grebeni…
Đavola varoš se nalazi na jugu Srbije, tridesetak kilometara od
Kuršumlije. Ovaj prirodni spomenik čine dva, u svetu retka, prirodna
fenomena – zemljane figure, kao specifični oblici reljefa koji u prostoru
deluju vrlo atraktivno, i dva izvora jako kisele vode sa visokom
mineralizacijom. Ova dva, u svetu retka prirodna fenomena, posmatrana zajedno
Đavolju varoš čine pravim svetskim čudom prirode.
Lokalitet Đavolje varoši je stavljen pod zaštitu države
1959. godine, a 1995. proglašen je Uredbom Vlade Srbije za prirodno
dobro od izuzetnog značaja i stavljen u prvu kategoriju zaštite –
Spomenik prirode.
Na Kosovu, a ni bilo gde u kontinetalnom delu Balkana nikad nisu ziveli Iliri. Iliri iako su ih Rimljani smatrali za barbare. (barb. barb.) su bili civilizovano pleme, i uglavnom su bili skoncentrisani na podrucju Dalmacije, i nadalje u ostalim primorskim gradovima Jadrnskoe obale, koje su Rimljani pokusavali da usredsredjenom propagandom santanizuju. Nesto sto i danas rade delovi latinske kulture prema Srbima. U istoriji novijeg vremena, dakle u doba kada je veliki Zupan Stevan Nemanja sirio svoju drzavu prema jugu, na podrucjima juznog dela Metohije su bili zapusteli i u ruinama, Helenski odnosno Vizantijski gradovi. Te gradove, kako cak i nasa istorija belezi, o tome dosta ima zapisono kod Stevana Prvovencanog a i kod Svetog Save, da je te gradove Nemanja porusio, i na tim rusevinama kasnije su iznikli srpski Gradovi. Prerkrajanje necije istorije, a to danas cine horde balkanskih Azera, predstavlja krivicno delo. Ako bi i bilo tacno ono sto Balkanski Azeri tvrde, da su oni kao toboze potomci Ilira, samo buni kao ne odabrase da budu potomci Tracana, posto i de fakto tu su nekada zivela i Tracka plemena, odakle Spartak vodi poreklo, Albanija i Albanci a to se vidi iz teksta iz priloga, na engleskom, su u satavri negdasni Azeri, plemena oko predla Kaspijskog mora sa kojima su Turci Seldzuci imali mnogo muke, pa su ih po osvajanju raselili u najzabitije delove Otomanske imperije. Jedno takvo pleme su gurnuli u brda Prokletija. Istorijska je cinjenica da su autihtoni Albanci bili Pravoslavni narod, jos iz vremena dok su ziveli u danasanjem Azerbedzanu i Jermeniji, sve dok ih Turci Seldzuci nisu raselili i tada se Albanci pocinju gubiti kroz asimilaciju i prihvatanje islama. Ukoliko ti Albanci iz danasnje Albanije imaju bilo kakve veze sa Ilirima, onda zasto tu svoju Albaniju ne prekrste u Iliriju? A ako su iskreni Muhamednci, onda zasto ne ukinu dvoglavog orla na savoim amblemima, i ne stave polumesec?
Originally Posted by IRON_CROSS View Post
History of Albanians
Albanians originally come from the Kavkaz mountains or todays Azerbedjan and Dagestan. They call themselve Squiptar wich means „mountain people“. Araps used to call them „Arnauts“ wich means „those that did not come back“. Today the Turks have taken over this name. In the Kavkazian Albania 10 tribes lived of wich only 4 came to what was back then Serbia. There language originates from an Kavkaz dialect wich has nothing in common with European languageses (Remember Illiryan is a Latin language). During the cause of time many outside factors have influenced there language of wich Serbian had its biggest share. On the Albanian territory of today you will not find a single placename etc.. wich is Albanian. All of it originates from Serbian or is an translation from the Greek. The first ever written tekst they produced was in 1462 and it was written in the Serb language. Btw the name „Illyr“ (Ilir) is also from Serb origin. In the VIII century Arabs conquer the Kavkaz region from the christian Hazars with the help of the Albanians living there that where unsatisfied with the hard Hazar rule they where succumbed to. After this they practicaly all take the Islam as there religion. Albanians also have a saying wich goes : „There where the sword is, is the faith“ wich during there history they have lived by. Or you can also say, I’m with the strongest. When the Arabs conquered Sicily and Southern Italy they needed people to work there lands over there so they deported all Albanians from the Kavkaz region to Southern Italy and Sicily. They stayed there for a hundred of years until the christians take this part of the world back into the ranks of the European people. A part of the Albanians convert to christianity and are granted to stay while a good part of them flees with their Arabs. In 1043 George the „Maniak“ a Byzantine expelled officer starts a rebellion against Constatinopel and gathers an army in Southern Italy and Sicily. Among his army there are also Albanian reserve troops who gathered all there women and children to go with them to battle against Constantinople. Near the lake of Dojran , George „the Maniak“ gets killed and his army surrenders immediatly to the Byzanthine army. The Byzanthines accepted all the surrendered man of the sicilian army on to there territory accept for the Albanians who they did not want. The Albanians now desperate not having vessels to go back to Sicily beg the Serbs to accept them as there cattle farmers. The Serbs of hearing that the Albanians are good cattle farmers accept this deal and give them a small territory in the Southern Danuebe in exchange for an extensive amount of cattle on a yearly bases. What a mistake this turned out to be.
Pa kada citam vasih redova vidim da ste 150 god unazad..
Zalosno je to,jedno pitanje ?da li vi mislite da to zlodijela 1999 ucinili sami Albanci??
dali vi mislite da Srebrenica nije istina?
dali vi mislite da Vukovar nij eistina??
da li vi mislite da bivsa YU da nij e vas bila bih najveca ko SCHweiszarska DANAS?
DA LI VI MISTLITE DA PO BEOGRADU SETAJU LJUDI NORMALNI KOJI SU UBIJALI SILOVALI OPLJACKALI NEDUZNE LJUDE ZENE BABE I OSTALO???
ja poznajem dosta albanaca(izmadju njima se zovu shiptare ali drugi narodi ih moraju nazivati albanci zbog neki razlog).ubijanja je bilo na obe strane u ratu,srpske familije su morali napustiti svoje domove nasilno iz kosova i metohije i iz hrvatske.oko 100 srpskih crkva su bila zapaljena na KiM.u onaj trenutak kad su albanci gubili rat,poceli su plakati kako „losi“ (ustvari hrabri) srbi ubijaju njih. i normalno bili su spaseni od onih koji su imali interes da udju na balkan sa svoju vojsku.sve dok je ta strana vojska tamo albanci cu preziveti nekako ali za uzvrat dosta albanci cu biti hristijani(protestanti) i crnci.sta mislite svi zasto albanci(izmedju kojima ima puno dobrih familijarnih ljudi)postaju terorosti u evropu i ameriku.zapad je pokusao da im da nesto kao neku minijaturnu bozem drzavicu,samo da se spasi od njih i da ih vrati odakle su dosli.sad albanci iz KiM ne rade vise za srbe nego za zapadnjake-jos gore za njima,sad nema kod koga da pustaju suze.oni znaju da nemaju kuda.opcije1biti sa srbima 2 ziveti na zapad(hristijanske zemlje daleko od rodnog sela) 3 vratiti se u albaniju(ne pada im napamet).i oni sami znaju da za 10,20,30 godina stvari ce se promeniti i eventualno ce opet zakucati na srpska vrata za pomoc.
Nisu krivi šiptari sami smo krivi… Možda ne svih 100%, ali nekih 90% krivice je na nama, tj. onima koji su vladali srbijom posle prvog i drugog svetskog rata. Moja baka mi je pričala dok je još bila živa da su partizani proterivali značajnije kosovare i naseljavali šiptare i sve to u maniru BRATSTVO JEDINSTVO. A to nikad nije postojalo, vidite sta se desilo, moju tetku i teču su ubili ’99 na kućnom pragu šiptari, ne znam gde su moji preci sahranjeni, nikad neću videti gde je moja majka odrastala, a najviše žalim zbog nedužnih ljudi koji su proterani ubijani na najsuroviji način, a setite se da je kosovo kolekva srpskog naroda, to ne smemo zaboraviti
nesmemo to nikad zaboraviti.kosovo i metohija jeste srpska kolevka, ali albanci cu uvek biti tamo.sad su vecina, bili su manjina i opet bice manjina.srbi trabaju biti pametni i na lukav nacin da polako radimo za da promenimo javno misljenje na zapad.niko ne voli albance na zapad verujte mi.sami albanci su bili vecinom pravoslavni pre tursku invaziju na balkan,i borili su se protiv turka zajedno sa srba na kosovu.ali vecinom su preuzeli muslimanstvo. a manjina srba je podlegla muslimanstvu i to su sada srbi muslimani.srbi su najveci narod na balkanu i deseti po brojnost narod u evropu i prirodan je proces za srbiju da tokom vremena ojaca ekonomski ,stvori cvrste saveznike i srpska teritorija ce se siriti i vratiti ce se u prirodne granice.za sad gubimo prevlast na KiM ali dobijamo u bosnu.samo moramo biti pametni posto mogli bismo mi biti najjaci saveznik amerike i sad imali bih svu nasu teritoriju pod nasu kontrolu,ali sticaj okolnosti nije dozvolio.
plz, dragi prijateli, can you help me? rodila sam se u kosovo, sada zivim u rusii , studiram i trebami pomoc za diplomsku. can you tell me sta je sloboda za srbski narod? kako smisao ima sloboda u srbii? благодарью заранее, люблю вас.
dodji kuci republika kosovo vas ceka nemoras traziti pomoc uopste vi ste gradjanin nasoj drzavi i mi moramo da se brinemo za vas tu ces da studiras sve placa drzava s puno pozdrav ne ti treba rusija tamo nemas nista svakako se vrati u tvoj kraj i dase javis u ministarstvo za pomoc ako nemas kucu pravicemo ti
koja je to drzavica bez fudbalski nacionalni tim, ja ne vidim ovu ni u UN.mozda je samo san.znam da vam ne ide bas kako treba tamo ali osvestice te se uskoro da samo cistite govna za zapad i vratite ce se kog komsiju srbina.a mi cemo da vas lepo precekamo sa lozu i sajkacu isto kao kad ste dosli iz planine i mucurusta u albanije.pa pisi sine radomire pomoci cu ti.
zivela rusija.
konculi, am Januar 19, 2012 um 1:33 am sagte: Dein Kommentar muss noch moderiert werden.
viste barbarna sorta najlosa u planeti zemlja koju bog tek sada seje setio da pogresno vas dodao u planeti zemlja i oduzeo da vas makne sterilje pijandure vampire krvopije i hanibale ste tako kratko o vasoj istoriji toje vasa istorija ovo stava u prost za ove ruske gance koji nece ni sama srbija kako ih dole navikaju siptare meljezare brdjane i niko ni dobro jutro ni dobar dan sti nistave!!
DVANAEST PREMINULIH DEVOJČICA, GLAS DIJASPORE OBUSTAVLJA SVOJ RAD IZ PROTESTA DO DALJNJEG SVE DOK SE NE NADJE SPONZOR KOJI BI OMOGUĆIO PREVOD KNJIGE NA SVETSKE JEZIKE VIOLETE BOŽOVIĆ ČLANA SRPSKE MATICE U NOVOM SADU! NE VIDIM POTREBU ULAGANJA TOLIKO SVOG VOLONTERSKOG VREMENA UKOLIKO SE ISPOSTAVI TAKO SLABA KOOPERATIVNA VOLJA DA NISMO VOLJNI NI OVOLIKO MALO URADITI ZA SVOJU KULTURU!
Posted on May 14, 2009 by dijaspora | Edit
Za ovaku situaciji u prosveti i kulturi snosi odgovornost Ministar kulture i vlada koja takve ministre stavlja na dužnost. Narod je zaboravio da je odgovoran za vladu koju bira i da je dužan da je skida i bira novu ukoliko se postojeća pokaže ne sposobnom !!!
Pisac, književnik, Violeta Božović predsednik Udruženja pisaca Srpske Krajine i dijaspore primljena je u članstvo Srpske Matice u Novom Sadu-piše (moli) Dušan Nonković, urednik Glasa Dijaspore
Posted on May 14, 2009 by dijaspora | Edit
Glas dijaspore
https://dijaspora.wordpress.com/
Posted on May 13, 2009 by dijaspora
Pisac i književnik Violeta Božović, koja je predsednik Udruženja pisaca Srpske Krajine i dijaspore, primljena je u članstvo Matice Srpske u Novom Sadu. Povodom njene knjige, predstavio sam je čitaocima Glasa Dijaspore. Knjiga je sjajno i dirljivo napisana. Govori o devojčicama koje su u banjalučkoj bolnici predahnule samo zato što se na molbu bolnice oglušilo i u ime sankcija sprečila ta humanitarna pomoć koja je za život beba bila neminovna. Doprema flaša sa spasonosnim kiseonikom je sprečena, ostala je samo nekoliko stotina metara pred polničkom kapijom! Bebe su stim bile osudjene na smrt od “prijatelja” naših “dobrotvora”, boraca za “ljudska prava”!
Zbog tako banalnog razloga je umrlo 12 devojčica! Trinaesta devojčica je živela trinaest godina, kako pisac kaže, za svaku devojčicu po godinu dana. Na kraju je izgubila bitku za svoj dečiji život, podlegavši tako strašnoj bolesti kao što je to rak. Njoj je Violeta posvetila svoju knjigu, koja je veoma čitana, kojom je tu trinaestogodišnju devojčicu učinila besmrtnom.
Povodom te knjige, napisao sam nekoliko reči o Violeti na kojima se danas zahvalila i uputila neku vrstu apela nama u dijaspori. Upoznala me je sa situacijom po pitanjima pomoći kulturi, pogotovo književnicima, koja tako reći i ne postoji. Violeta apeluje na nas u dijaspori da se kupovinom knjiga naših pisaca založimo kako bi se pomoglo našim piscima i time omogućio njihov dalji rad jer štampanje knjiga je skupo a plaćaju ga često iz svojeg džepa odnosno, financiraju celokupan proces.
Naravno, novi član Matice Srpske, Violeta Božić, bila bi veoma srećna kada bi se našao neki sponzor koji bi financirao, odnosno pomogao da se prevede na engleski i druge jezike ta divna knjiga koja obavezuje a i koja čini “večnim”!
Ja Vas molim da prosledite ovu informaciju, kako bi se ipak našao neki sponzor koji bi omogućio prevod ove knjige u svetske jezike! Upoznajmo svet sa istinom! Ko će to ako ne mi!?
Srdačno vam se zahvaljujem
Dušan Nonković
dobije knjige.
Blog intervju sa Violetom Božović, autorkom romana „Dnevnik Slađane Kobas“
Published on 03/26,2009
Kada ste prvi put čuli za ime Slađana Kobas, i pod kojim okolnostima se to desilo?
Ovim pitanjem ste me vratili u ratnu 92. godinu. U Valjevo, gde sam boravila u periodu kad su granice između Srbije i Republike Srpske bile zatvorene, zbog oružanih borbi koje su se vodile na Koridoru. Sećam se noći kad je u jednom valjevskom restoranu, nastao muk i zaprepaštenje. Muzika je naglo prekinuta. Na tv ekranu su se odvijale potresne slike umiranja Banjalučkih beba u inkubatorima. Beba, koje su pred očima celog sveta umirale, samo zato što je, avionu natovarenom bocama kiseonika odlukom međunarodne zajednice bio zabranjen let za Banjaluku. Svi smo plakali. Izašla sam napolje, pogledala u nebo i pitala se „ZAŠTO“, moleći se – za te male nevine dušice što izdišu u agoniji.. Kiseonik su zatim preuzele kopnene snage koje su probijale koridor, boreći se da, da ako proboj uspe, on kopnenim putem bude dostavljen bolnici na Paprikovcu.. Iz te borbe smrt je dobila bitku. Jedna po jedna dvanaest beba je umrlo. Slike dece među kojima su pored srpske bila i deca drugih nacionalnosti, tužno su obišle svet.
Nisam ni slutila da ću u godinama koje slede, igrom proviđenja i sudbine, upravo ja biti određena da napišem knjigu o ovoj tragediji, i da ću patnju te umiruće dece sabrati u liku jedine preživjele bebe, male Slađane Kobas. Djevojčice iz Prijedora. Grada u kojem sam odrasla. Slučajnost!.? Živjela je trinaest godina. Kao da joj je svaka od njih dvanaest poklonila po jednu godinu svog života. Da svedoči.
Možete li ukratko da opišete događaje pred nastanak romana?
Godine su prolazile a ja sam se sve predanije bavila književnim radom. Boravkom u Beogradu se lagano ostvarivao moj životni put pisca, a moje knjige kao da su se utrkivale da se kroz mene i ostvare. “Kandilo sećanja“, „Remenje monaških sandala“, “Kako se pravi nebo“, „Dve senke za jednog čoveka“ i sudbonosni put mog ponovnog dolaska u Prijedor u kojem se tih dana sa tugom govorilo o poslednjim danima života Slađane Kobas, teško obolele od karcinoma. Tih dana u organizaciji TV Prijedor i Kozarskog Vjesnika, pripremalo se književno veče, povodom gostovanja mladih pesnika, mladim stvaraocima Ribnika, a u cilju povezivanja dva grada. Veče je planirano da se održi u Domu kulture, u Ribniku. Tim povodom me je pozvao da budem specijalni gost, direktor Televizije Prijedor, gospodin Zoran Sovilj, zamolivši me da mladima Ribnika priredim jedan lep kulturni događaj i tako dam svoj književni doprinos bratimljenju dva grada. Dan uoči toga, sve televizijske stanice u Republici Srpskoj su objavile vest. Umrla je Slađana Kobas. Opet isti osećaj tuge i nemoći, osećaj već proživljenog, sećanja na onu valjevsku noć kad sam i sama poput svih prisutnih bila svedok agonije banjalučkih beba. Uzela sam olovku i napisala pesmu „Na noć osmehnuta“, posvećenu mojoj maloj prijedorčanki. Veče u Ribniku počelo je minutom ćutanja i posvetili smo je uspomeni na Sladjanu Kobas.
Na noć osmehnuta
Zaspala si u svojim igračkama
Prosute suze u snu na noć osmehnuta
Devojčice koja si poput sićušnih pahulja
Letela niz ovo olujno doba
I dodirom ručica ispisala prve ljubavi u vrtovima detinjstva
Poslušaj noćas stih moj s kojim te tražim
u svetlosti onih dalekih sazvežđa.
Ti znaš kako je teško biti sam sa svojim suzama
Kad majčina ruka ne teši san da dođe na uzglavlja
Kad zabole svetlosti tuđih ognjišta
U kojima bezbrižna deca imaju sve, a ti-ništa.
Šapuću drvoredi o tvojim osmesima
Pljuskom o obale Sana-kao da grca
O bezumnom dobu jednog surovog rata
Što ote i tebe zvezdo trinaesta
Na noć osmehnuta…
Čuvši za tu pesmu otac umrle devojčice me je kontaktirao osam meseci posle. Da bi danas darovana uspomeni na nju, pesma stajala kao moj skromni dar, na njenom spomeniku.
Kako ste sakupljali građu za roman?
Otac pokojne Slađane mi je bio jako zahvalan na pesmi posvećenoj njegovom detetu. Jednom prilikom uoči mog odlaska u Beograd sam mu rekla da Slađana ne zaslužuje samo pesmu, već zaslužuje da uđe u celu knjigu. On me tad pogledao i rekao mi “Molim vas napišite knjigu o mom detetu, ja ću Vam platiti koliko god da košta“. Na njenom računu ima dosta novca i ja bih ga investirao u to. Odlučno sam odbila takav predlog i tad sam mu rekla da novac od njega za takvo što, nikad ne bih mogla primiti, pogotovo ne sa njenog računa. Može mi „platiti“ samo tako što će mi pomoći u tome da mi daruje što veći broj podataka, koji će mi biti neophodni da napišem istinu. Uz malo moje umetničke slobode, i njegovih sećanja, kao i uz pomoć podataka koji su prisutni na internetu, knjiga bi mogla biti kompletna. Tom prilikom sam mu rekla i svoj stav, da ako uspem dostojno izneti jednu ovakvu temu, i stati pred sud vremena u korist žrtava-istinom o stradanju dece u ratu, ja sam već nagrađena. Ako napišem dovoljno dobro delo, i iz tog rada proizađu nagrade i priznanja, i ako knjiga bude prevođena, to je za mene kao pisca najveća nagrada za rad. Važno je da Slađana živi na stranicama ove knjige. Darujući mi kao roditelj informacije iz kojih ću nadahnuta istinom kroz svoje spisateljsko umeće oživeti lik Slađane Kobas i tako sačuvati sećanje na nju i njenih 12 umrlih drugara iz banjalučkog porodilišta. Kao blagoslov za početak rada zamolila sam ga da mi da jednu olovku koju je koristila dok je bila živa. Da kao podstrek svom samopouzdanju pred jednom takvom temom, započnem roman pišući ga njenom olovkom, koju i danas čuvam kao sećanje na period kad je nastajao. On je to i učinio, blagoslovivši mi početak pisanja.
Vrativši se u Beograd počeo je moj danonoćni rad na romanu koji se s prva trebao zvati „Na noć osmehnuta“, a pošto je jedino mogao biti napisan u prvom licu, u formi Dnevnika, tako je i poneo naslov „Dnevnik Slađane Kobas“. Sedeći u trpezariji mog Beogradskog stana na čijem zidu su pod svetlom malog kandila svetlile dvije ikone,(Svete Petke i Bogorodice), pišući Slađinom olovkom, ne osećavši ni umora ni opterećenja, iz mene je nicao jedan novi svet u koji sam sa puno ljubavi, mašte i nežnosti preselila ličnost Slađane Kobas, stvarajući je na najbolji način kojim sam je mogla satvoriti iz sebe, slikajući o njoj rečima i događajima. U ime svih majki koje nisu ostavile svoju decu na milost i nemilost vremenu, htela sam iskupiti bol saznanja, da je nju majka ostavila još kad je bila mala, i time dala još teži pečat sudbini ove izuzetne devojčice. I da ja nisam napisala knjigu o Slađani Kobas, smatram da je to trebala i mogla napisati samo žena. I niko više i niko drugi, i ne bi ni imao veće pravo na to. Samo iz pera majke bi moglo izaći dostojno saosjećanje za dete koje je napušteno, skoro od rođenja. Nek mi oproste za ove reči moje kolege po peru, pisci muškog roda. Iz noći u noć su se rađala nova poglavlja, koja su me držala u grozničavom iščekivanju, šta će se to dešavati u svakom narednom. Posebno bih izdvojila jedno poglavlje u kojem sam opisivala manastir Ostrog, za koji imam saznanje da je više puta posećivala kad je bila teško bolesna. Naime, u toku pisanja pred očima mi se pojavilo sećanje na jedan san koji sam sanjala kao devojčica. Taj san u kojem mi se prikazao Sveti Vasilije, bio je toliko čudesan i lep, da sam ga naprosto vođena nekim unutrašnjim vođstvom, poklonila Slađani u romanu. Opisuje susret sa svetiteljem iz čijeg monaškog ogrtača su padali mali zlatni krstovi, prepuni svetlosti. Kad padnu u blato iz njega naprosto ponovo izviru i pretvaraju se u krstoliku svetlost. Tri nedelje prije prve godišnjice od smrti Slađane Kobas pred zoru, ispisane su poslednje stranice Dnevnika. U drugom delu knjige uvrstila sam i neke dokumentarne celine, u vidu novinskih svedočenja iz perioda kad se odvijala sva ta drama vezana za događaj. Da spojim dva književna žanra. Da roman ujedno bude i u funkciji dokaza o tom strašnom događaju. Knjigu je lektorisala jedna divna žena koja na žalost i sama boluje od karcinoma, a zove se Olga Tošić, žena koja mi je ukazala na neke sitne korekcije i pomogla mi da sugerišući mi da napravim neke sitne izmene da bi roman bio autentičniji. Tačno 9. februara, na prvu godišnjicu od smrti Slađane Kobas, u Prijedoru u velikoj sali Pozorišta Prijedor je promovisana knjiga, posvećena umrloj devojčici. Tako je simbolično taj deveti februar prestao biti uspomena na njenu smrt, već početak njenog novog života koji će trajati onoliko koliko budemo čitali o njoj. Ovom prilikom se zahvaljujem ocu male Slađane Stojanu Kobasu na saradnji i podršci koju mi je dao da bi što vjerodostojnije oslikala moju glavnu junakinju, Pedagoškom zavodu RS koji je kroz list „Riječ prosvjete“ preporučio knjigu školama Republike Srpske, direktoru Televizije Prijedor g.dinu Zoranu Sovilju i njegovoj supruzi Deborah na nesebičnoj podršci u medijima, posebno na Televiziji Prijedor, kao i svim televizijama i novinarima koji su radili na promociji ove teme, direktoru Pozorišta Prijedor -g.dinu Zoranu Barošu, gradonačelniku Banjaluke gospodinu Dragoljubu Davidoviću koji je ispred gradske uprave grada Banjaluke finansijski pomogao da se objavi prvo izdanje knjige, načelniku opštine Prijedor Marku Paviću na pomoći porodici Kobas za sve što im je bilo potrebno za vreme bolesti i posle svega što se desilo, sveštenicima SPC koji su dali svoj doprinos prisustvom na promociji, kao i svom suprugu Lazaru Božoviću na velikoj, nesebičnoj i nemerljivoj podršci koju mi je s ljubavlju darovao, pomažući mi dok sam radila na delu. Zahvaljujem se svim onim čitaocima koji su kupovinom knjige omogućili da izađe i drugo izdanje knjige Dnevnik Slađane Kobas. Posebnu zahvalnost dugujem ekipi akcije DARUJMO REČ, -gospodinu Aleksandru Saši Popoviću i Zorici Sentić, koji su objavljivanjem na blogu akcije omogućili, da ova tema na najbolji način dođe do onih, kojima je i namenjena.
U nadi da će ovo pročitati i oni koji joj mogu pružiti šansu da živi i van granica Srbije i Republike Srpske, i da će ovaj roman doživeti prevode na više jezika i svedočiti u Srpskoj Dijaspori, samo za vas, na blog intervju odgovorila vaša Violeta Božović.
Zahvaljujemo Vam se na ovom intervjuu
Posted by darujmorec at 13:30 Dodaj komentar (0) │ Trekbekovi (0) │ Generalna
Back to Home Prethodni Sledeći
Trackback URL
http://www.blog.co.yu/trackback.php?id=52622
NEMA KOMENTARA , GLADAN SITOM NEVERUJE ,DRAGA DIJASPORO ,SEM PISANE REČI SVAKI DAN ŽIVIMO U GLADNOJ REČI ,NAMA ROMANI NETREBAJU U NAŠIM PORODICAMA ,KOMŠILUKU ,FAMILIJI IMA ROMANA ŽIVOTNIH NA HILJADE,SVAKI DAN GLEDAM SUZE I JAD MOG NARODA ,MI NEMANO NOVCA NI ZA DNEVNE NOVINE ,ČAST IZUZECIMA,A KAMOLI ZA KNJIGE ..IMAM DETE SIROČE NA STARATELJSTVU A GLEDAM NA DESETINE SIROTE DECE KOJE NEMOGU DA UZMEM ,JEL JEDVA IMAM I ZA OVO JEDNO..ŽAO MI JE ŠTO VAM PRENOSIM TUGU..AL JAD JE JAČI OD SVEGA ,SEM GOSPODA ON JE NAJAČI..POLITIČARI SE DANAS SVAĐAJU OKO PREVLASTI A SRBIJA TONE..AVAJ BOŽE IMALI KRAJA..NEMA KNIGA SAMO ZELENAŠI , MAFIJA ,GATARE ,VIDOVNJACI I NARODNI PEVAČI TO JE HIT U SRBIJI…NEK NAM GOSPOD POMOGNE ,NEK NAS IZBAVI ..I NEK NAS CARIGRADSKI PATRIJAH ČIJI JE DANAS IMENDAN,SVOJIM MOLITVAMA IZBAVI…AMIN BOŽE DAJ
vov, snazne rijeci, ja vam to mogu reci zato sto sam proziveo pola tih stihova sam….zasto srbi, hrvati, muslimani… palestinci, jevreji da zive u miru u Americi, Canadi, Australiji….??? Sta misilite…. ZASTO !?………… zato sto nemaju ZEMLJE da se bore ZA NJU !!!! Nije NJIHOVA a ni historije ili PREPRICAVANJA ( kako kome odgovara)….. dok se mi borimo za MRVICE postacemo ROBOVI u svojim DRZAVAMA…. SVI…. to zlatno TELE ne pita za RELIGIJU nego za ROBA!!!! a vi politicizirajte i borite se za MRVICE dok ne izgubite SEBE!!! Zapamtite Evropa ima „previse“ GAZDA njima sad treba SLUGA…
preshe medvegja bujanovac su kosovo a KOSOVO JE ALBANIJA
Alooo, surujete sa Grcima, sa svim komsijama ste nas zavadili,vise Nokia je veca od nas.
Поради омаловажување и инсистирање на домаќинот да се прифати ултиматумот на грчкиот тим, македонската едриличарска репрезентација по инцидентот на отворањето ја напушти Балканијадата што се одржува во Долни Милановац – С.
hahaha pa vi neste bre sposobni dase oslobodite sam sebi od vase vampirije viste porazeni u svki rat vi ste niko i nista vi ste tiji sto trazite ratne nevnice koje prljave ratove ste na pravili nema bitka kuju ste vi dobili sve bitke su izgubljene jer ste pravili rat za okupacije vi neste ama nista sem pijandure i prljav narod ste zato smo vas motkovali unutar srbije jos ako nastavite cemo vas gurnuti ot kud ste i dosle kude ste jeli s prste u karpatske sume vi ste ponizeni vas skoro nece ni da ima jer i bog seje setilo da pogresno vas dodao na zemlju i uzeo da makne tu sortu !
mrznja nece da ti pomogne sine moj.
http://cabarkapamomir.wordpress.com/
Mene me cude moji zemlaci koji polemise sa onima koji pate od sugestije posto znaju da nemaje svoju sopstvenu drzavu,u stvari znaju da su cigani sa karpata,i ovde su doslaci.I zive od lazi svojih popova,akademaca \ AKO IH IMA\,intelektualaca,politicara i drugih lazlivaca, boz imaju neku drzavu pa zive u bedi i nadu za boli zivot..Slusajuci njih zapoceli ste nekoliko ratova i na kraju ste dobili debli kraj,Oni sto su bili pametni srbi pobegli u inostranstvu. osali samo oni koji su trovan lazima svojih politicara koji zive grovski .Pogledajte vasih TV stanica sta vam serviraju vasi politica,neke popove, crkve ,mitove neke ratove bez veze i puno sta nevalalo.Ne pokazuje vam sta radi napredi svet.kako treba izbegavati ratove kako ,ziveti bole.A ne da vas truje razni lazovima.Sto vam ne otvaraju arhive pa da vidit sta sve radila vasa politika na Kosovo od kad smo postojali zajedno pa i vas narod koji je podrzao takvu politiku pa da vam bude sramota da se prestavite kao srbi.
Ako imate priliki da dođete do knjige:
„Anatomija globalističkog smrada“
od Dragana M. Filipovića
i „Ordo Mundi“ od Nenada M. Minića,
stvari će Vam biti kristalno jasne kako smo došli u ovu situaciju i kuda će mo otići ako se u međuvremenu po naj kraćem mogućem vremenskom intervalu ne udružimo i samo organizujemo a da se ni na koji način ne ograničava ni po kojoj osnovi: obarzovanja, jezika, pola, klase, veroispovesti, političke pripadnosti
ТАМНА СТРАНА СВЕТСКЕ „НАДСИЛЕ“
(Пише: Милан Марковић, Сопот)
Али се не догађа баш тако, како умни човек жели, снага и сила не попушта. Када су се Сједињене Америчке Државе ‚повукле из либијске интервенције и препустиле команду НАТО-у‘ Моамер Гадафи је послао писмо Бараку Обами тражећо од њега да заустави НАТО бомбардовање његове мале земље. Одговара, а ко ће други, него ратни јастреб Хилари Клинтон. Она, од Гадафија тражи: да напусти градове које су пре тога освојиле опозиционе снаге, а његове повратиле и, напусти земљу. Колико у том ултиматуму видимо правду? Нема је. Сила силом намеће своје услове. Па како тој сили веровати? Никако. Докле год се служи силом, она је светски агресор , која настоји да очува своју моћ за период који долази. Па то је потпуно разумљиво: ‚вук длаку мења али ћуд никако‘, све се то наставља и потврђује све претходно изнето. Дуго ће мо се бавити овим проблемом. У свету се већ поче говорити о повратку на колонијални систем, о чему је било речи. Капитализам и не може опстати без експлоатације. Она се испољава као експлоатација човека над човеком, али у ширем обиму, то је експлоатација друштвених заједница над другим друштвеним заједницама, а то се не може догодити без, поновног завођења колонијалног ропства, без тога нема капитализма. Он настоји да очува своје позиције, али увек ратом. Зато се у свету догађа трка у наоружавању, јер се ни слобода не може бранити речима, ако је угрожава добро наоружана ‚фаланга ратника без морала‘. Долази време великих промена, у којима се умни човек мора позабавити, јер ће на крају, ако изостане његова интервенција, надвладати онај безумни, алави паразит, скоројевић без морала.
Тамна страна Светске ‚надсиле‘, која је осмишљала иструменте за владање светом. поред НАТО алијансе, светске обавештајне службе, и многих институција које себе називају делови ‚светске заједнице‘, сами се откривају. Такав један ‚детонатор‘ постављен је у срцу Европе, уз свесрдну помоћ чланица НАТО-а, да би изазвао експлозију када им буде погодно. Та колонијална тачка, којим руководе Сједињене Америчке Државе налази се на Косову. Ту ће дуго остати, све док се не разреше глобална светска питања у подели интересних свера.
Ултиматум, којег је САД, преко свог амбасадора у својој колонији Косово, којег је Кристофер Дел донео у затвореној коверти и ставио пред своје вазале, када се решавао избор ‚председника‘ квази државе Косово, изненадио их је, може се рећи ‚фрапирао‘. Било је то, до тада непознато име, америчког ђака Атифете Јахјага, па је она изабрана за ‚председницу Косова‘, на ванредној седници парламента те ‚државе‘ Одмах је она изјавила. ‚да је њен циљ учлањење у ЕУ и пријатељство са САД‘, тако ће овај ‚детонатор будућег бурета барута‘ бити постављен и у ЕУ.
Долазимо до закључка да за врхунске политичке вође, било где у свету, не морају се тражити умни и поштени, већ послушни и привржени. Где ће то довести овај виртуелни свет без свога циља? Да, овде тај ‚свет‘ предсављају ‚одабрани‘ помоћу којих ће се Светом владати, а они и те како знају свој циљ. Само што је тај циљ поставила насртљива колонија паразита и снобова, посебно скоројевића, спремних да ону већину дисциплинују милом или силом и ту се жртве не броје. Зато кажемо да живимо у времену владавине лица која потичу из Тамне стране света – којима се умни човек мора супроставити, иначе ће и сам бити њихов роб.
КАКО ДАЉЕ?
(ГОСПОДАР ИЛИ СЛУГА)
Аутор: Мила Марковић – Миле
ПОСЛЕ СВЕГА
(Задњи извод из будуће књиге)
Када сам ставио тачку на овај тектст догодише се, једно за другим, многи догађаји крајем априла и почетком маја масеца, па се вратих да и то забележим. Док ово пишем слушам Радио Београд (3.мај 2011. у 12:25 сати), где нам неки женски глас соли памет и лагодно нам прича бајке, да ти се кожа најежи. Она тражи неограничену слободу „седмој сили“, која је, када се осврнемо уназад, одигра „велику и пресудну улогу“ у нашим свађама, глупостима и најмање у интересу сиромашног народа, већ служи многим „камповима људских паразита“, која их издржавана. Неке редкције се прогањају због критичког односа према догађајима Већ дуже време ми имамо буржосаки (капиталистички) систем информисања, где нас, најчешће, брзоговорљиве спикерке и новинари, усрећују „новинама“ у испирању мозгова, посебно младим људима. Све је у рукама, и добром контролом, крупног капитала и новопечених капиталиста, чије се богатство справом доводи у питање.
Да се не изгубим у овом вртлогу догађаја, јер ово што мало пре написах нисам ни имао намеру да пишем. Два – три дана како се на свим средствима информисања објављују вести о ликвидацији Осаме бил Ладена у Пакистану, те убиство сина и троје унучади Муарема Гадафија у току бомбардовања Либије, а посебно венчани спектакл енглеког принца .Вест о убиству Осаме бил Ладена, с посебним задовољством објављује председник Америке Барак Обама, вазали брже боље му то честиташе, али, у време када се објави и убиство троје унучади и најмлађи син Муамењра Гадафија од стране Америчких „убица деце са одствојања“. Ја, справом сумњам у истинитост убиства Осаме бил Ладена, ако ништа друго, а оно баш у ово време када се и објављује ликвидација сина и унучади Гадафијеви. Да се амерички народ, који дуго живи у страху, не би бавио анализом „великог успеха у убијању деце у Либији“, сигуран сам да не би подржали Председника. Овако, ова вест (не материјализована) скрете пажњу и „донесе осмех“ американцима, који се увек радују оваквим ликвидацијама и подржавају администрацију у томе У исто време се у Лондону догоди велика фешта, која свет врати у прошлост и у средњовековно време. Дан и ноћ на српским телевизијама демонстрира се средњовековно богасто Енглеске и окоштали манири, које свет окупира, па брзо заборави задње злочине, а и многе пре ових, које су легије нових господара света учиниле и још увек чине свуда у свету. Све ово, а посебно оно око Осаме бил Лаедана, као да наговештава Велику буру која може задесити планету. Изгледа, да су у праву сви они у Вашингтону који траже документовање ове ликвидације. Плаше се, а имају и разлога да се и даље плаше неизвене будућности. Није ли ово озбиљан почетак великог сукоба цивилизација на планети, чији се крај не може сагледати.
Оно, да су Осаму бил Ладена сахранили у таласима мора, како објавише његове убице, наводећи да је таква врста сахране по муслиманском обичају. А, одмах затим муслиманска телевизија на Блиском Истоку устврди да се муслимани тако не сахрањују, па се добија утисак, да су убице, пре имале разлога да тело баце у море, како се не би могло пронаћи, па , необавештени, устврдише нешто што је убрзо демантовано. То збуњује и образованог, а како неће обичног човека…
Коментаришући на свим средствима информисања посебно ликвидацију Осаме бил Ладена, а посебно ОУ са својим саопштењем, наводећи „злодела Бил Ладена“, а никако да се позабави злочинима које су починили његови прогонитељи, а посебно нападима на Авганистан и Ирак, правдајући то борбом против тероризма.
Питам се, а верујем да ће се и многи запитати, шта је претходило појави, не само муслиманског тероризма, није ли у питању терор над другим народима које заводе освајачи и окупатори других народа. Терор је тај који изазива потлаченог, који је сигуран да у отвореној борби не може сачувати слободу, па прибегава не само оружаном тероризму, већ и другим формама тероризма, а свет ће се тек суочити са многим таквим. Тако улазимо у нову еру страшних сикоба где се неће знати ко ти је пријатељ, а ко непријатељ. Такви ће се сукоби одвијати у великим центрима где се са малим снагама може постићи вели успех. Муслимански свет се припрема да ратује ван своје територије, па се и за такав општи сукоб сасвим добро припрема,
Иза ових, не оружаних сукоба, битку ће однети онај кога потлачени народи прихвате као свог ослободиоца. Зато светки агресор мора добро да схвати, да тлачењем пораженог народа, тај народ претвара у свог противника. Изгледа да ће наступајући век бити век великих сукоба, пљачки, отимачина, рушења и убијања, али без тријујумфа и велике добити агресора, као што је Америка осиромашила у време задњих ратова и тешко ће, али и дуго трајати њен опоравк, ако до њега дође..
Оно што се догађа, после ликвидације вође Ал Каиде, је веома занимљиво и открива нам многе догађаје из прошлости, а и садашњости, да бих схватили овај свет, који, у садшњем времену, као и у свим протеклим, тражи мир , али га никако не налази. Докле год су снаге агресије те које покрећу и мешају се у тражењу мира, мира неће бити. То је велика превара, коју врше главни креатори силе, да би наставили освајања. У игри су све врсте борбе, које једна другу смењују, све дотле док та борба траје за извршење главног циља којег је агресор поставио.
Сви председници Сједињених Америчких Држава су окружени јастребовима за све врсте борбе, а посебно оних, који ту државу стално гурају у ратове. Није ни чудо, јер је та Америка, те људе, и припремала за ту врсту посла (Војска, дипломатија, шпијунажа, ловци на људске главе, главосече, лопове, телохранитеље итд.), који и не знају ништа друго да раде, па су они ти који ће, развијајући своју делатност, гурати администрацију да им омогући њихово деловање, а то је увек уперено противу некога, ко тој Америци смета. У игри је, пре свега новац, који се најчешће ствара мутним пословима, где је и сама администрација умешана.
Најчешће су ти и заштићени, што законом, а много више корупцијом. Па је обичан човек у овој ситуацији и најмање заштићен. Мало ко се бави проблемом што САД имају навећи проценат затвореника по глави становника, у бројним америчким затворима, а тврде да је то заједница „са највећом демократијом“, баш је смешно да се у то и поверује
После онога што се догодило у Пакистану, када је и „ликвидиран“ Осама Бин Ладен, администрација САД тражи излаза у организацији Уједињених нација, како би легалозовала тај чин, и правно себе заштитила, због „нарушавања суверенитета Пакистана, свог важног савезника, са којим је сада све теже, али без кога се даље и не може“. Сада добро обратите пажњу које су то земље од посебне важности и савезници САД. Поред Пакистана, Саудиска Арабија, Израел, Турска, Египат итд. Па нова окупација Ирака и Авганистана, и наметаље вазалне власти, да би се дошло до нове колоније, а сада нови немири у Сирији, па у земљама Северне Америје, посебно у Либији, не говори ли нам све то, да нам сво зло, садашњег света долази с те стране, а све обавијено фолијом борбе противу тероризма – само методом страшног терора, где се примењују и недозвољена средства, па бомбардовање са даљине и сејање смрти по мирном становништву, а тој се немани и не може супроставити, јер је на време формирала институције које су се наметнуле човечанству да се, баш ти прљави циљеви остваре, на штету других.
Уверен сам, да ће иза овог светског лудила, губинци бити освајачи, а да ће се, умни део српског народа, наћи на побеничкој страни, сачувати нацију, борећи се за истину и хумано друштво, само, ако издржи и буде доследан у свом опредељењу да се супростави неправди, сачува колевку српства, у слози с народима који живе на овом потручју, не сврставајући се на погрешну страну.
Да би то обезбедио, мора се политички разрачунати са свим противницима, како унутрашњим тако и спољним, не препустити им иницијативу.
Погледај те документарни филм ОТЕТО КОСОВО (Чешки документарни филм, аутор Вацлав Дворжак).
Филм описује збивања на Косову почев од кратког прегледа историје Косова до бомбардовања Србије и ситуације након злочиначке агресије НАТО снага. Нарочит нагласак је стављен на збивања 1990их на Косову, пропраћена бројним разговорима са српским грађанима и, у мањој мјери, припадницима албанских терористичких јединица.
https://sites.google.com/site/djordjebojanicistorija/
СЈАЈ И БЕДА ЉУДСКОГ ДРУШТВА
Други део
(наставак)
***
На основу свега што се догађа почетком 21. века тешко је предвидети правце будућег развоја људске заједнице. Наредна поколења, на извесној дистанци, када буду анализирали садашњост, мноиге личности, по злу познате, биће сврстани у свирепе убице, чивекове злотворе, а који у садашњем времену себе виде у другом светлу.
Добија се утисак да се Други светски рат није завршио и да је настављен и у садашњем времену и још траје. Држава, учесник тог рата, која је у току рата пљачкала, отимала и од противника, а много више од „пријатеља“ у рату, расла као велика сила, потчинила све светске институције да им слиже, богатила се, богатила отимајући све вредно, улагала у војну силу, развијајући војну технику, која је опет развијала индустрију у којој су се сви добро охлебили и зарадили, градећи виртуелни свет без циља и сама себе довела у стање, када ни сама не зна куда ће даље. Њену будућност су трасирали задњи пет ратних председника, који су окрвавили руке већег дела човечанства, ратујући на свим меридијанима, да би увећали своје богатство, које се у исто време поче урушавати.
Тај дуготрајни рат којег воде Сједињене Америчке Државе, уз помоћ својих вазала и разног пробисвета, нанео је много штете људској цивилизацији, да ће у будућности служити као узор кога не треба следити.
Глобализација свега довела је свет пред непробојни зид и себе, као изнемогло кљусе, до срамног краја, јер је себи створила снажног противника, а то се назива замор и крај једне сулуде замисли, коју су многи злотвори прошлости покушали да остваре. Сада нико неће слушати „супер силу“ која се заглибила у властитом живом песку из којег је не може извући нико.
О таквој прљавој фашистоидној америчкој спољоној политици говорио је, почетком децембра 2005. године, енглески драмски писац Харолд Пинтер, поводом добијања Нобелове награде за књижевност за 2005.годину, оптужујући САД за све прљаве ратове које су водиле по завршетку Другог светског рата. Није ни поштедео тадашљег премијера В.Британије Тонија Блера, наводећи конкретно његове прљаве послове, за које би требао бити оптужен.
На другој страни света, после многих лутања и наседања, тадашњи председник Руске федерације Владимир Путин је наредио да се све стране банке протерају из Русије (на време је видео где лежи опасност), јер се не придржавају договора који је постигнут приликом давања сагласности за њихово оснивање. То се није догодило у Србији. У то време се у Србији ликвидирају успешне домаће банке, а уведене су стране. Тада је обећано да се то ради због стандарда становништва, али смо сведоци да нам је, од тог времена, стандард у Србији бивао све гори и гори и да је Србија постала најсиромашни држава, јер се десило сасвим обрнуто. Стране банке су, покупиле средства становништва Србије и почела су да пласирају тај капитал по много вишим каматним стопама него што то чине у својим земљама. Тако су згрнуле огромна средства, опљачкале домаћу привреду и становништво, средствима која су од њих убирали.
Тако је дошао период у коме се Србија нашла у депресији и економској беди, са катасрофалним грешкама у владању, дозволивши да јој се, по наруџбини, прогањају вредни људи, да уместо владавине права, влада снага политичких групација, говори се о борби противу корупције, али се не додирује главно жариште које се налази у уским круговима моћних. Појединци са деснице, са чврстим, али и сумњивим, везама у иностранству, спроводећи, мимо договора и државних одлука, политику која урушава Србију, стварајући услове за наматање туђих планова у Србији. Прелази из једне у другу водећу функцију везану за финансијски систем и економију, бави се уценом и вештом подметачином. У периоду предизборне активности обећава „куле и градове“, а ради супротно, угрожаајући већуну да би омогућио мањини да оствари своје циљеве. Дуго остаје у периду транзиције и лажима приказује своје намере. Такви људи у Србији држе доминатни положај и намећу садржаје психолошко-пропагадног арсенала капиталистичког поретка, којим је у свести житеља на другој страни гвоздене завесе створена илузуја да ће променом политичког и економског система брже доћи до лагодног живота. Тако је левица изгубила „лакоћу комуникације“ са људима, уверена да ће све што је најављено у „систему комунистичког благостања“ бити реализовано по строго пројектованим принципима.
Садашње се политичке и економске битке неосетно преселиле у просторе мас-медијских арена, тако да су пропагадне акције и психолошка убеђивања добиле сасвим друге облике, пароле и садржаје. Све је то помогло десници па је сугестивно понудила рушење социјалистичких темеља, уз, разуларену гомилу без јасних циљева, успева да мења стање, буђењем успаваних нада „да се сваком пружа шанса“, а како то видимо та се шанса пружа само мафији, људима без образа и морала, па нисам случајно употребио ону реченицу: „Већа је будала онај, који даје подршку будали“.
Тако, после две деценије „шок демократије“ Источна Европа, па и Србија је променила „политички шар, парцелишући се у духу нове етнографије примерене интересима великих играча на шахофској табли. Ко год посматра масовно друштво, одмах опажа да сваку владу, демократску или аутократску, на власт доводи пропагадна машинерија чије деловање има велике размере“. Другим речима, технолошка револуција је политику укључила у све облике масовне комуникације. Човек није свестан у какву је подлу мрежу упао. Па у место да му новитети доносе бољи живот, он постаје њен зависник, горе него сви други завсни облици, није у стању да сам расуђује, а налази увек спремно друштво, које ће га тровати, само на неки други начин. Па у место да човек буде слободан он, од „вишка“ слободе, изгуби и оно мало што је имао.
Избезумљен потрошачки дух, матеројалног тријунфа мас-медијских садржаја у својој генеративној снази трептајућих слика и шарених симбола, промовисан као универзални систем. Појединац је изгубио индивидуалну моћ расуђевања јер му је наметнута слика лажне левице и „грађанског“ друштва где нас Фукујама, Збигњев Бжежински, Самуел Хангтингтон, Џорџ Сорош и низ других новопроповедника неолибералног друштва покушали су да то представе као крах идеја – истрошеност покрета и модела левичарског организовања, говорећи о крају идеологије, они су сугерисали како је историја дошла свом крају. Коме је све то потребно и скојим је циљем то финансирао показје и ово што је остало забележено: „При сусрету Милошевића и америчког министра спољних послова Ворена Кристофера у Дејтону(август 1995,године) Милошевић се обраћа Кристоферу снеколико уводних информација о пријатељским и савезничким односима који су у досадашњој историји владали између наше две земље. Нуди му затим комад папира и пита да ли би на том папиру могао да формулише неке опште услове које Србија треба да задовољи да би опет могла да с Америком има исте односе. Кристофер одбија да прими папир и каже: ‚ви изгледа не разумете. Није реч о томе да ми Вама одредимо неке такве опште услове, Реч је о томе да кад год нама нешто затреба – ви нама то учините‘. Ако траже од Бугарске и Румуније да им дају аеродроме с којих би бомбардовали доброг суседа и пријатеља Србију, главари ових земаља су били срећни што су то могли учинити“ (из књиге „Правила ћутања“ – Момир Булатовић).
„Срби имају, наравно, другачију историју, традицију, правила понашања. Ни једна српска влада не би могла да учини све што нека велика сила тражи. Није, дакле, било начина да се рат избегне. Карактер и судбина и појединца и народа“ – изнео је Михаило Марковић, академик), па наставља: „Пораз левице на септембарским изборима и контрареволуција од 5.октобра 2000. године нису били узроковани само спољним чиниоцима – као што је разбијање Југославије 1991., потпуна блокада земље 1992. и агресија НАТО-а 1999. године. Губљење подршке већине народа допринели су и корупција, нагли пораст социјалних разлика, блокада на Дрини и несрећна политика фаворизована кроз ЈУЛ, која је под именом ‚левице‘ окупила велики број ратних богаташа“.
Тако протиче једно несрећно време, препуштајући кормило земље лажној левици и великом броју (18) разних партија и покрета окупљени у тору, док их је амерички амбасадор из Загреба обучлавао како да преузму кормило земље. Какав учитељ такви су му били и ученици па су нас усрећили, да је данашња Србија једна од најсиромашних земаља и презадужена; у којој је, малте не, живот стао, а огромна армија радника се нашла на улици без посла. Социјалне разлике су све израженије, што може довести до новог буђења маса, па да понове догађај из окторбра.
Ево више од једне деценије како траје драма српског, авганистанског и ирачког народа, а почиње са драмом либијског народа, што су „усрећитељи“ с поља и изнутра донели тим народима. И у време, док се ови редови пишу из Кабула вест да је пролазећи август (2011.) назван „црни август“ Американаца у Авганистану. У овом месецу су они имали и највећи месечни губитак у овом десетогодишњем рату. И док Барак Обама умирује нацију да се „приводи крају“ овај рат и да ће се американци из њега повући за наредни неколико година. Администрација у Вашингтону је извршила анализу и дошла до закључка, да је уложила 30 милијарди долара у Авганистански „препород“, а да ни један озбиљнији пројекат није, а нема ни изгледа да профункционише. Уложили су, рецимо, за изградњу затвора 40 милијона долара, зашто авганистанци нису били вољни, па сада зјапе зидине те америчке творевине без изгледа да буду довршене. Амерички освајач мисли да ће свет усрећити са својим изопаченим унутрашњим уређењем, и да ће, као и они у затворима држати већи број затворених, како би их остранили из јавног живота, па је Америка позната по томе да носи Прво место по проценту робијаша у свету, а хвали се својим хуманим односом и „правном државом“ – али је свет сада види у другачијем светлу.
Где је излаз из овог лавиринта који је веома дуг и траје?
Њега морају тражити све земље које држе до националне слободе, али се прво морају организовати и удружити, како би са својих леђа скинули „злог ђавола“, који је човечанству запретио да свако мора извршити задатак којег му „ђаво“ намеће; ослободити се контроле коју је „ђаво“ смишљено успоставио и држи све конце информација, људе на високим положајима власти, свуда, где су успоставили своју доминацију, политичку и економску. Окренути се националној економији и производити све што је за живот човека потребно, без обзира шта нуде корпорације које држе монопол. Њих потиснути на исти начин како су оне потисле малу привреду са тржишта, не ослањајући се на разне агенције које систем оснива под разним називима, јер оне најчешће штите крупан капитал и наносе штету малом произвођачу. Како се повезује крупан капитал, и организовано наступа, тако се морају повезати и сви мали произвођачи, обезбедити да један другом не наноси штету, и тако организовани могу представљати снагу која се може носити с крупним капиталом. Обнова друштва мора бити комплексна и обухватити све свере људског живота, успуно одбацити све оно што смета, и не дозволити да крупан капитал искључиво одлучује.
(Наставиће се)
СЈАЈ И БЕДА ЉУДСКОГ ДРУШТВА
Други део
(наставак)
У задње време мас-медији се баве оправдавањем многих потеза великих сила према малима и тврде да су оне те које решавају судбину свих, па и ратом. Све је с рачунато да се садашњи потези Западних сила, који се граниче с криминалним радњама, покушавају оправдати. Колико до јуче свима је одговарао Моамер Гадафи и Либија, а оптужена је америчка и британска служба безбедности да су они кривци што је Гадафи тако дуго остао у власти. Никоме није сметало. Сада, одједном су се сви окренули и ратују противу Либије, разарајући је дуготрајним бомбардовањем и подстекивањем унутрашње побуне. Сви који су се окомили на Либију не прогањају Гадафија, због њега, већ због Либије. И тако удружене четири Западне силе (Америка, Енглеска, Француска и Италија) пале и руше градове и инфра струтуру Либије ни мало се не осврћу на невине жртве тог народа. Баш тако како су у прошлости радили сви освајачи, које је историја забележила и осудила. И ево састали су се у Пољској да одлуче о обнови Либије. Ту, управо, се налази и разлог за овај некажњени злочин.
Криза, која је и кренула из ових агресивних земаља, траје, а рат и разарање ове државе, ће им послужити да у Либији запосле своје посустале фирме, уложе свој капитал у обнову, а из Либије извуку екстра профит и то добро наплате Либијском народу, остављајући га у сиромаштву и беди, да би паразитки капитал опстао у овој кризи. На овај начин чине све да се протерају досадашње фирме дргих, како су то урадили у Ираку. Тако се долази до закључка да све оно што се не може решити политиком и дипломатским путем решава се ратом. За ово су потпуно оглувеле и ослепеле институције УН и стављају се увек на страну освајача и ратних хушкача, тако да су овим пољуљани темељи претходне цивилизације и да се свет суочава са општом катаклизмом односа.
Ово што се сада догађа, да је специјални изасланик генералног секретара Уједињених нација стигао у Либију, како би са представницима побуњеника разговарао о начинима на који УН могу да помогну у изграђивању будућности Либије. Ово се догађало иза сваке агресије, коју су извршиуле Западне силе, посебно САД. Све је срачунато да се агресор не оптужи. Тако се још једном потврди да је ово матрица по којој они бомбардују земљу и смењују режиме да би довели оне који су им по вољи, који ће спроводити њихову политику, мимо воље народа и остварити њихове циљеве.
Америчке агенције су известиле да су се побуњеничке снаге окомиле на стране раднике који су се затекли у тој земљи, рачунајући да заштите имовину својих фирми које су тамо до сада радиле, па их затварају. Биће протеране све фирме из те земље које неће одговарати страном завојевачу, па зато је и извршена агресија на ову земљу.
И тако, стварајући себи и свом народу срећу, америчко и остала руководства многим народима је донело несрећу уз велике људске жртве и материјална разарања. То смо ми осетили у Србији у времену март – јули 1999. године.
Тадашња штета је процењена на сто-милијарди долара. Међутим, њихови плаћеници и доказане слуге, без знања народа, повукли су тужбе против НАТО-а, упркос, огромним материјалним разарањима и људским жртвама, које је претплела Србија. То је учињено под оптужбом да смо применили несразмерну силу у борби противу убачених убица из читавог света и да смо извршили агресију на Косово и Метохију (какав цинизам), која је заправо наша територија. Не схватљиво је да неко може извршити агресију на сопствену територију. Али је тужба противу Србије од стране Хрватске, Босне, па и Косова остале на снази.
То је једна од највећих издаја у историји Срба.
Садашње настојање да се ужурбано одвоји Косово од Србије, „чиме би Америка заштитила своје интересе на Балкану“. Ти се интереси састоје у отимању нашег националног богатства. Њихове се аспирације не заустављају на овоме. Настављају даљу борбу за српски бакар и злато, а то ће учинити преко својих мултинационалних компанија. Људи који мало чине за своју земљу уступили су канадској компанији Dundee Pecions Metals поверљиве податке источне Србије. Ти су подаци бесплатно уступљени поменутој фирми, које су прикупили домаћи истраживачи дугогодишњим мукотрпним радом, финансирано из државног буџета. Вредност тих информација је велика, и за њихово прикупљање је утрошено на десетину милијона евра.
Прве недеље септембра 2011. године београдски листови су објавили Танјугову информацију из Вашингтона. Како ова информација потрврђује ово о чему сам напред писао, то ћу преузети чланака који је Политика објавила:
„Вашинкгтон – Поред Централне обавештајне агенције (ЦИА), која је ликвидирала хиљаде лидера и обичних бораца Ал Каиде, Американци имају још једну мистериозну организацију која је протеклих 10 година побила још више непријатеља САД, пише јучерашњи „Вашингтон Пост.
У чланку, у којем лист преноси део књиге под насловом „Америка, строго поверљиво“, наводи се да је та тајна организација америчке војске – Заједничка команда за специјалне операције (ЈСОЦ) затворила и ислеђивала 10 пута више осумљичених терориста него ЦИА, и то у затворима које само она контролише у Ираку и Авганистану.
Та групација је основана 1980. године, а од напада 11. септембра 2001. године, њен бројни састав се повећао са 1.800 на око 25.000.
Два председника и три министра одбране рутински су од ЈСОЦ захтевали да прикупи обавештајне податкем широм света, као и да иде у акције ликвидидације непријатеља, углавном у Ираку и Авганистану, али и у Јемену, Пакистану, Сомалији, Филипинима, Нигерији и Сирији.
Тој организацији је чак дато ретко овлашћење да одабере појединце за своју листу за острел, а затим да их ликвидира, пре него да их зароби, преноси „Вашингтон Пост“. ЈСОЦ ипак нема дозволи да изводи тајне акције попут ЦИА, у којима се умешаност САД мора по сваку цену сакрити.
Операције ЈСОЦ су, међутим, врло сличне, али их владини правници сматрају традиционалним војним активностима, што значи да председник о њима уопште не мора да обавештава Конгрес. Амерички председника Барак Обама је користио ЈСОЦ чак више него његов претходник Џорџ Буш, наводи „Вашингтон Пост“. Прва мисија ЈСОЦ 1980. године, операција „Орлова канџа“, била је потпуни неуспех. Покушај да се спасу амерички дипломати које су као таоце држали ирански студенти у амбасади САД у Техерану завршио се сударом хеликоптера у иранској пустињи и погибија осам чланова тима. Када се ради о резултатима, ЈСОЦ је у Авганистану 2008. године извела 550 цивилних операција и ликвидирала око 1.000 људи, а наредне године, у 464 операције, убила је 400 до 500 особа.
У Авганистану који је упао у хаос у лето 2005 године извела је 300 операција месечно. У чланку се, такође, наводи да је један поверљиви извештај, урађен пре познатог инцидента са снимцима из ирачког затвора Абу Граиб, упозорио да се лоше обучени иследници ЈСОЦ тукли и мучили заточенике и чак затворили мајке, супруге, кћери оних које нису затекли код куће.
То се завршоло тиме да су 34 припадника организације суспендована на по годину дана – јавља Танјуг“.
И ни мало није чудно што се Амерока противи да се њени војници могу оптужити за ратне злочине, како се то обично догађа свима другима. Узмимо да су ови подаци потпуно тачни, онда постоји сумња да Америка има у свету своје логоре и затворе у којим држи заточене ван очију јавности. Онда се број несретника не може утврдити.
Ако свет запљускују разни акциони филмови, који често ипровизују причу, у којим се људи међусобно убијају, онда су ти „образовни“ филмови намењени да се млади човек ослободи страха и одговорности када потегне оружје. Па и њихове игрице и сва чуда која се шире по свету немају никакав поучни и васпитни карактер, већ су у функцији развијања личности спремне да убијаја. Не треба жалити што је грађанство Србије окренуло леђа Холивудским филмовима и радо гледају наше серије и филмове из прошлости, као и многе серије пореклом из Индије, Турске и других, где насиља има мање.
Почетком септембра (2011.) догађај који може да наговести нешто што смо у прошлости већ видели. У Београду се одржава Јубиларни састанак (Педесетогодишњица оснивања) Несврстаних земаља, трећи пут у овом граду, иако Србија наступа као посматрач на овом самиту. Дводневни састанак, са с вечаним пријемом, којег организује Србија, по броју присутних земаља премашује стотину и један је од бројно највећих скупова у овој години. Оно што је наговештено шта ће се расправљати, неће бити искључиво политичке несврстаности, већ је наговештено да су теме економског повезивања земаља овог покрета, који је у време „Хладног рата“ одиграо важну улогу, као катализатор, који је осујетио многе планове у то време. Сваки умни човек ће схавтити да је покретање ове врсте окупљања, једног дела нација, знак да се те земље желе ослободити светског утицаја – глобализма.
(Наставиће се)
СЈАЈ И БЕДА ЉУДСКОГ ДРУШТВА
Други део
(наставак)
Садашња сложена међународна ситуација, као и она пре педесет година, имају сличности. Пре педест година највећи број земаља које је окупио покрет несврстаних био је састављен од земаља које су се ослободиле стега колонијализма, остале неразвијене и сиромашне, које су тражиле свој пут у развоју. Међу њима се нашла ондашња Јгославија, али не случајно. Посебно се да закључити да несврставање, невезивање, неукључивање, неангажовање, неопредељивљње – суштински је значило исто и у политичкој терминологији које обележавају неприступање и не везивање за војно-политичке савезе и пактове великих сила.
Први самит одржан је у Београду, пре педесет година и ево како је те припреме и одржавање описао један савременик (Славољуб Ђера Петровић, амбасадор у пензији):
„Српска влада је учинила све што је било потребно да конференција у Београду успе. Изгласана су нова финансијска средства и учињено је све друго да се град што боље припреми за тако значајан догађај.
Из иностранства смо увезли или позајмили нову телекомуникациону опрему. Омах се почело са дотеривањем београдских улица, фасада и паркова. Снабдевање града прехранбеним артиклима знатно је побољшано. У двомесечном периоду одржано је у земљи, претежно, у Србији и Беобраду, преко 1.000 конференција посвећених предстојећој конференцији.
Свечано и добро организовано, Београд је на дан отварања Самита био на улицама. Лаганом вожњом аутомобила кроз шпалир грађана, шефови држава и влада долазили су на овај скуп, осећајући да је раздрагана маса поздрављала конференцију, али и сваког учесника по наособ.
Сваки гост је најављиван, сваком госту се клицало и свачије име је скандирано.
Стварање Покрета несврстаних високо је подигло морал малих, сиромашних и неразвијених земаља. То се осетило на првом заседању УН. Несврстани су наступали добро припремљени, храбро, организовано и јединствено. Наступали су озбиљно, али без победничког тријунфализма.
Блокови су наставили са притисцима, САД на свој начин, а СССР на свој. Тито је као домаћин конференције оштро осуђивао и једне и друге. Москву посебно јер је на данотварања конференције извршила атомске пробе.
Блокови нису били спремни да престану са дотадашњом праксом, али су стратези и на Истоку и на Западу почели да изучавају политичку снагу несрвстаних и да размишљају о њиховим конкретним предлозима.
Споро и са пуно неповерења почиње попуштање. Озбиљност и умереност несврстаних остварили су простор за контакте и за промене. Притисци су проређани, стижу и кнтакти међу блоковома. Искључивост је мање уочљива.
На истоеричарима и генерацијама које долазе је да детаљније и прецизније оцене улогу и допринос несврстаних у очувању мира и смањењу напетости у међународним односима.
Оно, што се може сада рећи, да су несврстани у другој половини 20. века одиграли значајну улогу јер су спречили рат и нове ратне сукобе, повратили су углед ОУН и истакли нове методе решавања питања у међународним односима, које се мање-више ипак поштују и опстају као новоуссвојени критеријуми“.
Пола века после може се констатовати, да су се већина земаља, чланица Покрета несврстаних, развијале, ослањајући се једна на другу, али је дошло до промене снага у свету и више „комунизам не преставља непријатеља број 1 капиталзму“, нема више СССР-а, али су се заоштрили односи друге врсте, који покрећу угрожене, и сиромашне, да се поново окупљају и супроставе новој колонизацији коју намећу удружене капиталистичке силе, које су увек престављале опасност остатку света, сврстане у НАТО савезу, које настоје да силом наметну свој колонијални систем у виду Глобалног поретка на већем делу планете…
Многи покушавају да минимизирају Покрет несврстаних, али су чињенице које говоре, да иако је пропала блоковска подела света и свет се претворио у униполарни, Покрет је еволуирао и даље се развија. Од 25 чланова у 1961. години Покрет сада, после педесет година, има 130 што је 2/3 свих нација света. То се не сме, а и неће занемарити у будућим односима у свету.
Оно што је учеснике Самита посебно интересовало је, као и пре педесет година, Београд и Србија. Како овај сусрет пада у време великих друштвеих превирања и у време еконоско-монетарне кризе, која потреса главне силе НАТО-а, то значи и њену оружану силу, то с правом се може закључити да ће ова јубиларна Педесетогодишњица оставити повољан трад по Србију, којег по сваку цену желе оспорити повампирене фашизоидне групације у Европи. Ако побројимо поименично присутне делегације на овом Самиту, најмање их је из Европе.
Као што ни у време Прве конференције остатак света није био равнодушан према овој групацији, у садашњем времену, треба очекивати реакцију остатка света, који је у датом периоду веома рањив. У наредном периоду друштвених збивања, посебно кроз институције ОУН, треба очекивати сличне потезе оним од пре Педесет година.
Окончава се рат у Либији са великим сеобама на северу Африке коју је иницирао ужи круг великих сила у склопу разешавања светске кризе, посебно тог дела света, који је, као и хитлер у току кризе тридесетих година, прошлог века, разрешио у Немачкој, заводећи режим који је човечанству нанело на десетине милијона људских жртава и огромних разарања.
Сада из немачке стижу предлози који треба да изврше крупне промене у ЕУ, на њеном модификовању у нову заједницу, која би, како се може наговестити, а то би требала да буде нова групација у Европи која би била у стању да се носити с другимвеликим субјектима глобалне политике. То је пре свих Азија под воћством Кине и САД након што се опораве од кризе.
Тако, бивши немачки канцелар Шредер поново активира идеју, не само економске већ и политичке интеграције дела Европске уније, наравно, окупљене око Немачке, а могуће и Француске. Шредер, као и Хитлер, види Немачку као осовину Европе и јединог монополисту у новој државној творевини „Сједињене Европске Државе“. Због тога се појавила идеја о образовању институција које Лисабонски споразум није предвидео. Немачка види себе у будућности у границама Европе, и Турску као чланицу, а Русију као придруженог члана, како би је одвојила од азијске интеграције и Кине.
А у Сједињеним Америчким Државама, после олује, гори Тексас, а у тој се држави већ захуктава нова изборна грозница, која онемогућава владајућу администрацију да покрене привреду и реши горућа питања настала помахниталом кризом. Конгрес је, како то други кажу, велика препрека привреди. С друге стране, идеје републиканаца за опоравак привреде немају шансу да прођу у Сенату јер је под контролом демократа.
Још две вести карактеришу садашње време. Генерални штрајк потреса Италију, коју може да задеси грчка судбина и неизвесан је исход италијанске владе, а бележи се даљи пад вредности акција и нови пораст камата на италијанске државне дугове. Неизвестан је исход свега што се догађа. Друга вест се односи на Белгију у којој су стационирана америчка нуклеарна средства, што ову земљу сврстава у „нуклеарну силу“.
Како смо већ закључили, садашњи светски процес, раван је сваком процесу који се догађа после великог светског сукоба. Веома брзо, почев од наредне године, могу се очекива нови интеграциони процеси, који нас могу и изненадити. Највероватније да ће се наћи могућност да свако сачува своју економију од даљег урушавања, јер, много је теже обновити нешто што је потпуно пропало. Па и Србија мора рачуни на унутрашње снаге, јер су туђи, па макар били и европски фондови, ризик по нацију и њену безбедност. Ко то не схвати остаје у будућности зависан, имаће везане руке и кратак дах, кога ће брзо заменити другим, по схватању оног јачег, који ће му донети додатну зараду. Док један зарађује онај други свако губи, то је закон пијаце.
(Наставиће се)
20.
СЈАЈ И БЕДА ЉУДСКОГ ДРУШТВА
Други део
(наставак)
Појављују се многа слична гледишта, која упозоравају на нешто што је, како видимо, бивши немачки канцелар Шредер најавио, а иза тога стоје предлози о обједињавању неких државничких функција за евро зону, као министар за финансије, те јединствена банка, те економска влада, па посебне Европске војне и безбедносне снаге итд… Све ово наговештава, како је већ наведено, нову државу која би се звала „Сједињене Европске Државе“. Да ли, у овом времену, можемо замислити такву творевину? Рецимо, да Немачка око себе окупи: Пољску, Мађарску, Аустрију, Чешку, Словачку и прибалтичке земље и покуша стварати јаку Немачку у ослабљеним осталим државама, где се капитал не може укротити и ставити под једну, Немачку лупу. У овим условима, док се рађају таква гледишта, свакако ће се, у исто време, развијати процеси, на овом простору, који ће супротно деловати.
Док на екранима гледамо порушену Либију, људе у колонама који беже из ратом захваћених простора, а тамо где одлазе лове их ловци на људске главе, и где се одстрел и хумке не бележе, размишљамо о сутрашњици. То у нама буди блиску прошлост када су нас, два месеца држали под бомбама и ракетама, па случно и исте снаге, које познају само рат и убијање, заогрнуто лажним ореолом, што је наредно време и показало. Ако се ово не заустави биће кобно по човечанство, нарочитго, како је наглашено, да ће се те освајачке снаге, као сада, отети контроли и да ће довести до новог светског сукоба – које у потаји и жели шачица која себе види у врху светске надсиле.
Како су у Србији на власт, после бомбардовања и октобарских промена, дошли људи који су награђени да спрече сваку оптужбу на рачин злочина нанетих појединцу у време НАТО бомбардовања, то се не може спречити рецимо у САД, где избеглице из некадашње Републике Српске Крајине, а сада грађани САД, туже америчку компанију Л-3 МПРИ за учешће у геноциду и прогону 200.000 Срба из Крајине током операције „Олуја“. О томе је аутор Мирослав Лазањски објавио опширан чланак у „Политици“ од 7.сптембра 2.011. године. Како се то догађа у САД, у будућности се може догодити и на неком другом месту. Тако ће се компаније које раде у систему НАТО алијансе наћи на оптуженичкој клупи, што ни једна администрација не може спречити. И тако, поред кризе, елементарних и других непогода, свет ће се окренути међусобним правним обрачунима, па ће оптужени кренути у офанзиву да то спречи – могуће новим ратом.
Земље, које су изгубиле део своје самосталности и пренеле је на ЕУ, итекако су забринуте док ова криза траје. Свакако, да ће њено разрешење, за многе економије бити болно, јер ће снага једних утицати на пад снаге других, то се не може спречити. Онај који добија тешко се одриче тога, и није спреман да подржи свог конкурента на светском тржишту. Сведоци смо тога да и договорено има свој век, јер се брзо покаже ко добија, а ко губи. Губтник, свако, неће остати равнодушан.
Волео бих да будем демантован наредним догађајима и да се не остваре црне слутње. Да ће умни део човечанства знати да пронађе разрешење, које ће омугућити сваком народу на планети да се развија у миру. И, да ће нестати она сила, која се тренутно самонаметнула да „бензином гаси пожар“. Где год се умеша мира нема, нема ни решења, зато што су јој лични интереси увек изнад интереса других, јер себе увек види као надсилу. Али је свеукупна прошлост показала да све има свој крај.
Antworten
Hinterlasse eine Antwort
Милан Мрковић – Миле
Р А С К Р Ш Ћ А
Наставак
Дневна политика, још увек оптерећена глобалном кризом, неће се дуго тога ослободити. Западне капиталистичке земље, посебно оне које су се у времену глобализације нашле захваћене „опаком болешћу“, настоје да се већи део кризе пребаци у туђе двориште. Одавно је то туђе двориште на Балкану. Све ће учинити да се на просторима Балкана не гаси криза, и сукоби, коју су распламсали, јер им то даје алиби да се у овом простору мешају и увек буду присутни, као надређени газда. Свакога ко се стави у одбрану угрожене Србије дуго ће остати предмет њихове искључивоти и тешких оптужби свакога ко се везује за пријатеље ван њиховг блока. Значи, рат на Балкану још траје. Ти исти су, на један подмукли начин, окупирали део српског простора, завели окупациону власт, а када су успоставили вазалну управу, на том простору, коме настоје да пренесу текуће послове уз њихову помоћ, наилазе на отпор српског угроженог живља с тог простора, које тражи помоћ своје матичне државе. Ту настају проблеми за србе, како на КиМ, тако и у Србији. Они су већ дуго на удару једне удружене скупине насилника који долазе са Запада и који настоје да Србији наметну немогуће услове, како би се стално налази ту, контролисали и регулисали процесе, који се, пре свега, тичу њихових циљева, и потисну сваку другу страну која се појављује на овим просторима. Управо се, тренутно, одвијају процеси међународног сукоба великих размера, како великих сила на Западу, такође и сила које долазе са Истока и то се прелама преко Србије, коју још нису успели да „приволе“
Већ се показало да један део света није сагласан са начином којим се руководи у разрешењу „косовског питања“. То нагони актуелну власт и представнике Срба са Косова и Метохије, да се морају борити како би се ово, по Србију и Србе, горуће питање будућности, задржало у органима УН. То мора свако схватити. Докле год се слови да је ова Јужна српска покрајина, протекторат УН, и докле год се на њој буду налазиле трупе, па и НАТО-а, Србија ће с њима сарађивати. Свака непосредна сарадња са приштинским властима, води признању „незаисне“ државе Косово од стране Србије, а она то не сме урадити. Да не прогнозирам шта би се догодило када се та окупациона власт повуче са овог простора. Све нам говори да ће се окупатор тамо дуго заджати, јер није тамо дошао, ни због Арнаута ни због Срба, да би брзо отишао. Остаје због веома важних гео-политичких и стратешких разлога. Због трога се увек узбуне када се Србија окреће Русији. Отуда и све оно што се догађа, а треба бити спреман, и да ће се дуго догађати, да се неће бирати средства, посебно мас-медијска, која су под њиховом контроло, да нас покушају одвојити од Русије. Познато је да све што се супротно вољи народа намеће, рађа и отпор који у одређеном моменту може и да „експлодира“. Нека се зна, да за све ово није крив српски народ и његови умни људи, јер они не угрожавају никога око себе, а посебно не Америку, Енглеску, Француску, Немачку итд. које су се тотално окомиле у тежњи да се сломије сваки отпор агресору, да се агресор рехабилитује и да му се престане наметати кривица прошлости.
То посебно не одговара новим господарима у Европи и тамо преко океана, јер су, поред политичког притиска, дубоко продрли у економију државе, рачунајући је као будућу колонију, којој ће се одгађати улазак у ЕУ, али ће остати њихова колонија и у њој ће они одлучивати, јер су им велики економски интереси на првом месту. Ометаће Србију да се осамостали и да може бирати партнере у економској сарадњи. Све се чини да се једна страна(западна) и лажима прикаже у некој будућности, а друга (источна) пропагандом и другим средсвима сатанизовати, како би се потисли са ових простора. Тај рат (економски) може се сматрати да ће заменити прошли „хладни“ рат, и то може да потраје.
Како косовска драма дуго траје, и не прставља проблем само Шиптара и Срба, постао је у дужем пероду светки, у који су се уплеле велике светске силе, па да се још задржимо на њему. Како тренутно читам књигу Јевгенија Примакова „Свет без Русије“, па пошто се и он осврће на косовски проблем, то ћу преузети део из његове кљиге.
„Поставља се питање зашто се Вашингтон толико заузима за проглашење Косова – мале територије од 11.000 километара квадратних, са око два милијона становника – за самосталну државу, не водећи чак рачуна о могућности, по себе веома неповољним последицама. Желим да истакнем низ момената који карактеришу косовски конфликт, а које би, чини се, требало узети у обзир.
Покрајина Косово и Метохију Срби с разлогом сматрају колевком своје цивилизације, културе, идентитета. Тамо је у 9. 10. и средином 14. века настала и ојачала српска државност. Почетком 13. века настало је српско православље. Године 1389. на тој земљи се одиграла битка српске војске са војском Османлијске империје. Та битка за Србе преставља симбол националног хероизма. Албанци се такође вековима налазе на територији косовске покрајине. Али, максимум признате државности коју је Косово поседовало, престављала је аутономна покрајина у Југославији за време Јосипа Броза Тита. Године 1987. Слободан Милошевић је укинуо проширена права која је имала аутономна покрајина.
Косовски Албанци су паралелно основали Скупштину – „парламент“ који је 1990. године усвојио закон о независности покрајине. Међутим, то није довело до изласка покрајине из Србије. Може се рећи да је на Косову било установљено двовлашће, Ибрахим Ругова, који је био изабран за „председника“ Косова, придржавао се умерених ставова, што се огледало и током његових преговора с Београдом.
Присталица претварања покрајине у самосталну државу било је и ван Косова. Ја сам се на заседању Генералне скупштине УН у Њујорку 1996. године у својству министра иностраних послова Русије срео с министром иностраних послова Албаније. Одговарајући на моје питање, он је категорично изјавио, да његова земља. чак – његова земља – разматра решења косовског проблема само у границама Југославије. Такав став је био унесен у читав низ докумената контакт групе, у коју су ушле Русија, САД, Немачка, Велика Британија и Франциска. Саопштење контакт групе о Косову први пут је усвојен 24.септембра 1997. године уз моје учешће. Резолуција се односила на прекид оружаних сукоба који су се одвијали на Косову, прекид испоруке оружја, али је полазила од тога, да је косовски проблем – унутрашња ствар Југославије.
Собзиром на околности, ми смо касније више пута разматрали питање Косова, али је при том увек било присутно опште мишљење – Косово није независна државна творевина. Између мене и државне секретарке САД Мадлен Олбрат постојало је неслагање у вези са питањем формулације „Косово је део Југославије“ – што је говорила она, или „Косово је део Србије“ – како сам рекао ја. У сваком случају, и САД и Русија су Косово сматрале саставним делом друге државе. Осим тога, Стејт департмент у списак терористичких организација уврстио и Ослободилачку војску Косова – ОВК, која је оружаним путем прогонила Србе са Косова. Истина, војници ОВК су касније били преквалификовани у хероје
Од 1998. године ситуација је почела да се мења. Нећу препричавати све догађаје који су уследили – њих карактеришу крвави међусобни сукоби. Основно средство које је коришћено на југословенском попришту није била ни дипломатија, ни политика, зашта се залагала Русија, већ активности НАТО-а. Ситуација није променила то што је формално иницијативу преузела Привремена административна мисија Уједињених нација на Косову – УНМИК, која је успоставила „привремену цивилну управу“ , провела изборе за скупштину без обзира на бојкот српског становништва. Косово је преплавила међународна полиција од три хиљаде људи, специјалне снаге за Косово – КФОР – 16.500 војника из земаља чланица НАТО. То није спречило претварање Срба у грађане другог реда, који су били под сталним притиском косовских Албанаца, чија је намера била да из покрајине истерају чак релативно мали број преосталих Срба.
А шта даље? Русија је предлагала да се подржи став Београда, да се перспектива статус Косова разматра на озбиљним преговорима двеју страна, чак ако је за то потребно много времена. Не би требало заборавити да се кипарски, па и ирски проблем решавају деценијама.
Нико, наравно није позивао на одлагање решења о Косову на тако дуг рок. али САД и низ западноевропских земаља кренуле су путем ултимативног решења против Срба. Циљ је било хитно проглашење независности Косова. Кад нису успели да одговарајућу резолуцију спроведу кроз Савет безбедности Уједињених нација, решили су да сасвим заобиђу Уједињене нације и подстакли су Косово на једнострану одлуку о издвајања из састава Србије и проглашење независности. Косово као независну државу одмах су признале САД и две трећине земаља Европске уније, а до средине 2008. године – укупно четрдесет земаља. Ауторе такве одлуке апсолутно нису интересовале неизбежне последице, и то не само по Србију, већ и по друге земље. Основна последица јесте и то што се у целом свету подстиче сепаратизам..
Давање независности Косову може довести до нежељених измена политичке карте на Балкану. Не могу се апстраховати дугогодишњи планови о стварању „Велике Албаније“, а сада можда и „Великог Кососва“, којом ће тежити Санџак и муслимански делови Македоније и Црне Горе.
Такође, брину и све очигледннји планови да се укине Република Српска у Босни и Херцеговини. Томе су одавно тежили да Републику Српску обједине са муслиманско-хрватском федерацијом и да двочлани систем у БиХ, који је створен у Дејтону, претворе у једночлани. Другим речима, они би хтели да укину било какву самосталност Републике Српске и да је утопе заједничку државу. Таква настојања била су израженија, пошто је самопроглашење Косова потстакло тенденцију спајања Републике Српске са Србијом.“ – тако изјављује Примаков коме треба веровати.
У време Бушове администрације, ондашња државна секретарка САД, Кондолиза Рајс се супростављала сваком другом решењу, „Косово не може да буде преседан“ – говорила је она, али је историја оповргла њене прогнозе. Издвајање Косова из Србије подстиче жеље многих народа за оснивањем самосталних држава, што доводи до неповољних процеса, угрожавајући стабилност мира.
У току заседања Генералне скупштине УН, па при сусрету са Хилари Клинтон, председник Србије Борис Тадић је био изричит „да Србија неће признати Косово“, а у свом обаћању „Косово и ЕУ – два паралелна и реална циља“, „На другима је да одлуче да ли сматрају да је реализовање та два циља добро за цео регион и његову стабилност. Ми смо уверени да је то у интересу свих“, поред осталог рекао је Тадић.
Одмах се огласио Волфрам Маса, амбасадор Немачке у Србији, који, у интервујуу за „Политику“, објашњава да његова земља исчекује да се поменути дијалог „води конструктивно и озбиљно, а не само за показивање“, као и да Немачка „веома озбиљно“ схвата Србију као партнера у том дијалогу.
На почетку овог интервјуа , новинар Б. Чпајак наводи: „За одлуку Немачке о додели статуса кандидата Србије за чланство у Европоској унији суштинску улогу имаће то како ће се развијати дијалог између Београда и Приштине, односно биће пресудан начин на који ће се Србија бавити проблемима на Косову“ – ово су кључни ставови амбасадора Немачке у Србији. Ја би овде додао да ће дијалог између Београд и Приштине бити потпуно у сенци и принуди НАТО-а и ЕУ, да Србија разговара са „независним“ Косовом, а сами се запитајте, какву је, и какву ће улогу имати Немачка. (Не заборавите светске ратове прошлог века и бомбардовање српског народа на крају тог века, у којем је активну улогу имала Немачка. Никоме се није извинула, нити је штету надоканадила, а сада нам се намеће као „осведочени пријатељ“, па то је смешно и замислити).
Милан Мрковић – Миле
Р А С К Р Ш Ћ А
Наставак
***
Улазимо у други век сталних конфротација и ратова, а стално се говори о миру и сарадњи. Једно време које припада „хладном“ рату замени серија локалних сукоба, али који су се дешавали једновремено и на више места, што је захватило више од једног континента, па је неко овај период оквалификова као Трећи светски рат – који још траје. Теоретичари већ наговештавају Четврти светски нуклеарни рат, што сматрам да је то реоална процена. Захваљујући постојању ТАТО алијансе, силе која повезује чланице са већег простора, за сада, као покретаче ових сукоба, на једној страни, и угрожене народе и државе на другој, све у циљу окупације туђих простора и стављање под вазалну власт, довођењем послушника да обављају колонијалну управу. Још се увек ово задржава у Старим центрима моћи.
Шта је то што свет гура у сукобе и ратове? Да ли је то недовољна усавршеност људског бића, па се никако не може ослободити нагона који припада и другим живим бићима? Да, то је нагон у човеку, који људима влада и јачи је од његовог ума. Основа лежи у подели и присвајању. Сва настојања да се успостави равнотежа не даје решење. Онај ко је у позицији да присваја, тај жели и да влада. Он је увек око себе окупљао људе који ће у његово име да присили оног другог, над којим се успоставља влас, да мора слушити. Али, и онај који је употребљен као сила и плаћен за свој труд, најчешће се отуђује и врши притисак на власт да би створио услове за већу зараду и настоји да докаже, да власт не може без њега.
У садшњем времену отуђена сила се налази у војној сили и снагама безбедности, која ће увек измислити и предложити решења која ће им омогућити високу зараду и стандард. Најчешће се из ових редова регрутују моћни људи, са неограниченом зарадом и високим стандардом, а то је малобројна елита, која се издваја и намеће људском друштву. И они најчешће доносе одлуке о рату и миру. То, малобројно друштво, које се издваја има своја обележја, своје манире, свој морал, и најчешће се дружи и удружије са себи сличнима. Њихова деца, од малена стичу те навике, а после неколико генерација, то је потпуно отуђено друштво. Они сматрају да је њима све дозвољено и „богом дано“. Најчеће се међу њима развија висок степен корупције, и учиниће све, па и злочин, да би сачувао свој статус. Такав однос међу људима датира далеко у прошлости, захватио је сваку, па и најмању људску заједницу. Занимљиво је да су ти односи суровији што је заједница већа и богатија. Неограничена економска снага која омогући да такве јединке живе у изобиљу, док они други, око њих, који им служе, најчешће су крајње сиромашни и живе често у беди. Крајњу беду већини сирошних намеће шачица богатих, који су обезбедили себе лажним законима и лажним правима – стварајући привид склада демократског друштва, што оно и није.
Човек који је лишен средстава за производњу присиљен је да продаје свој ум и снагу, и он је тај који сада развија иновације, како би што више зарадио. Још увек има доста живих који памте када и како су настајале иновације и да је човек 20. века, у веома кратком времену, овладао многим новинама, пре свега у осмишљавању наоружања и ратне техника, па је врсту довео до саоуништења. Људски род је далеко од усавршености, јер је своја права уградио у законе који оправдава снагу јачега, који сопствену кривицу никако неће да призна и увек је пребацује на жртву.
И сада сретамо многе људе који су с војевремено престављали део неке елите, како настоје да оправдају себе. За њих је увек други крив. И када отпочну неки посао, настоје да, пре свега, себе истакну, и најчешће се тешко уклапају с другима. Добија се утисак како је нестало оно искрено и одано дружење у акцији.
Скоро сваки наредни дан нам доноси нова изненађења и разочарења. На једној страни смо преплављени акцијама многих „невладиних ореганизација“, убачених из иностранства, добро оскбљени, које нам проповедају о неком туђем друштву, што је неспојиво са нашим поднебљем. Подсетио бих на оно, што је раније написано о „крсташким ратовима“, који нису заобишли овај балкански простор, да је ту војску, европских варвара, пратиле многе групе, раљзличите намене од проститутки, лопова, јереси свих врста, трговци робљем, разни преваранта, који су у пролазу остављали крвав траг за собом. Нешто се слично догађало у читавом периоду до 20. века, када се распламсавају сукоби великих размера, са бројним људским жртвама, разарањима и пљачком.
Средином 20. века „заврши“ се Други светски рат, којег су „изгубиле“ снаге Централне Европе, па како је у основи тај рат требао да доведе капиталистички свет до нове поделе, како би се знало ко с ким влада и, чији су, и на ком простору, интереси, рат се наставља, али у другој форми, и како то други називају – отпочео је Трећи светски рат. Опет се покреће из Центра варварске Европе, оне која је својевремено уништила Римско царство, започињала многе сукобе, како би проширили свој животни простор. Дуго се припремао с ценарио, верујем, да потиче из времена Хитлерове владавине и наставља се.
На просторима бивше СФРЈ, било је озбиљних покушаја да се држава очува, али је на ове просторе дубоко продро интерес Централне Европе, сада удружене у НОТО-у, које су, много раније, обезбедиле своје послушнике, који ће радити за њих, а против интереса властитог народа, помажићи будућем окупатору да освоји ове просторе. Због тога су покушаји били безуспешни, јер се олако окупила елита жељна власти и личног богаћења. Дошли су у посед свих мас-медија, олако окупили оне који ће за њихов рачун, онако како Карла де Понте ради за свој интерес и интерес сопствене касте, објављући своја (не) дела, ни мало се не стидећи онога што је радила и што сада ради, као и њени наследници на том месту. Тако ради елита пискарала којима и није у интересу народ, већ њихов властити положај – продају се за мале паре.
НАТО (и део централних сила Европе) одужује се својим савезницима из времена Другог светског рата,. Олако, и без уцена, примају их, како у НАТО тако и у ЕУ, па се остварују планови и циљеви, давно зацртани. А биће прогањани, на разне начине, уценама и применом санкција сви неполушни, па се непослушни кажњавају, ако треба и да нестану са својих простора. Светом управљају изопачени људи, који су се наметнули остатку и одлучују о његовој судбини. Они себе виде, искључиво, у скупини богатих. Из њихових се редова регрутују кључни људи, а опет се одабир врши тако да се бира најсуровији – па како сам на више места навео, користе се искуства најсуровијих животиња. Ни мало није случајно да су многе заједнице у прошлости, а тога има и данас, за своје симболе и иконографију узимали сурове животиње, птице и многа натприродна бића коју је машта стварала.
Моћни људи који су дошли у позицију, па они предлажу и они одлучују, о обликовању „опште“ људске заједнице, развијајући процес глобализације свега, а посебно онога што има и највећу моћ, а то је новац. Тако је и та моћна сила изградила отуђени систем који се коцкао са својом будућношћу и будућношћу других заједница. Тако је човечанство себе довело, да маса постаје жртва, јер светом, државама и људима и, њиховим судбинама, управљају малобројни финацијски моћни центри, који намећу таква „глупа“ решења из којих произлази једини принцип што је горе, то је за владајућу касту боље.
Познато је да нешто опште и не може да постоји, јер се опште, може исказати само кроз посебно. И када свет то буде схватио, али дуго неће схватити, планетом ће владати сила и насиље. Зато, у времену свих криза, имамо повећану суровост, сукобе и ратове, прогањања, убистава и разних изопачених људских појава. У овоме страда она људска маса, за чије се животе и живљење не залаже она владајућа каста, јер она не жели да изгуби и остаће заштићена од свих овоземаљских проблема.
Настави ће се
Милан Мрковић – Миле
Р А С К Р Ш Ћ А
Наставак
***
Улазимо у други век сталних конфротација и ратова, а стално се говори о миру и сарадњи. Једно време које припада „хладном“ рату замени серија локалних сукоба, али који су се дешавали једновремено и на више места, што је захватило више од једног континента, па је неко овај период оквалификова као Трећи светски рат – који још траје. Теоретичари већ наговештавају Четврти светски нуклеарни рат, што сматрам да је то реоална процена. Захваљујући постојању ТАТО алијансе, силе која повезује чланице са већег простора, за сада, као покретаче ових сукоба, на једној страни, и угрожене народе и државе на другој, све у циљу окупације туђих простора и стављање под вазалну власт, довођењем послушника да обављају колонијалну управу. Још се увек ово задржава у Старим центрима моћи.
Шта је то што свет гура у сукобе и ратове? Да ли је то недовољна усавршеност људског бића, па се никако не може ослободити нагона који припада и другим живим бићима? Да, то је нагон у човеку, који људима влада и јачи је од његовог ума. Основа лежи у подели и присвајању. Сва настојања да се успостави равнотежа не даје решење. Онај ко је у позицији да присваја, тај жели и да влада. Он је увек око себе окупљао људе који ће у његово име да присили оног другог, над којим се успоставља влас, да мора слушити. Али, и онај који је употребљен као сила и плаћен за свој труд, најчешће се отуђује и врши притисак на власт да би створио услове за већу зараду и настоји да докаже, да власт не може без њега.
У садшњем времену отуђена сила се налази у војној сили и снагама безбедности, која ће увек измислити и предложити решења која ће им омогућити високу зараду и стандард. Најчешће се из ових редова регрутују моћни људи, са неограниченом зарадом и високим стандардом, а то је малобројна елита, која се издваја и намеће људском друштву. И они најчешће доносе одлуке о рату и миру. То, малобројно друштво, које се издваја има своја обележја, своје манире, свој морал, и најчешће се дружи и удружије са себи сличнима. Њихова деца, од малена стичу те навике, а после неколико генерација, то је потпуно отуђено друштво. Они сматрају да је њима све дозвољено и „богом дано“. Најчеће се међу њима развија висок степен корупције, и учиниће све, па и злочин, да би сачувао свој статус. Такав однос међу људима датира далеко у прошлости, захватио је сваку, па и најмању људску заједницу. Занимљиво је да су ти односи суровији што је заједница већа и богатија. Неограничена економска снага која омогући да такве јединке живе у изобиљу, док они други, око њих, који им служе, најчешће су крајње сиромашни и живе често у беди. Крајњу беду већини сирошних намеће шачица богатих, који су обезбедили себе лажним законима и лажним правима – стварајући привид склада демократског друштва, што оно и није.
Човек који је лишен средстава за производњу присиљен је да продаје свој ум и снагу, и он је тај који сада развија иновације, како би што више зарадио. Још увек има доста живих који памте када и како су настајале иновације и да је човек 20. века, у веома кратком времену, овладао многим новинама, пре свега у осмишљавању наоружања и ратне техника, па је врсту довео до саоуништења. Људски род је далеко од усавршености, јер је своја права уградио у законе који оправдава снагу јачега, који сопствену кривицу никако неће да призна и увек је пребацује на жртву.
И сада сретамо многе људе који су с војевремено престављали део неке елите, како настоје да оправдају себе. За њих је увек други крив. И када отпочну неки посао, настоје да, пре свега, себе истакну, и најчешће се тешко уклапају с другима. Добија се утисак како је нестало оно искрено и одано дружење у акцији.
Скоро сваки наредни дан нам доноси нова изненађења и разочарења. На једној страни смо преплављени акцијама многих „невладиних ореганизација“, убачених из иностранства, добро оскбљени, које нам проповедају о неком туђем друштву, што је неспојиво са нашим поднебљем. Подсетио бих на оно, што је раније написано о „крсташким ратовима“, који нису заобишли овај балкански простор, да је ту војску, европских варвара, пратиле многе групе, раљзличите намене од проститутки, лопова, јереси свих врста, трговци робљем, разни преваранта, који су у пролазу остављали крвав траг за собом. Нешто се слично догађало у читавом периоду до 20. века, када се распламсавају сукоби великих размера, са бројним људским жртвама, разарањима и пљачком.
Средином 20. века „заврши“ се Други светски рат, којег су „изгубиле“ снаге Централне Европе, па како је у основи тај рат требао да доведе капиталистички свет до нове поделе, како би се знало ко с ким влада и, чији су, и на ком простору, интереси, рат се наставља, али у другој форми, и како то други називају – отпочео је Трећи светски рат. Опет се покреће из Центра варварске Европе, оне која је својевремено уништила Римско царство, започињала многе сукобе, како би проширили свој животни простор. Дуго се припремао с ценарио, верујем, да потиче из времена Хитлерове владавине и наставља се.
На просторима бивше СФРЈ, било је озбиљних покушаја да се држава очува, али је на ове просторе дубоко продро интерес Централне Европе, сада удружене у НОТО-у, које су, много раније, обезбедиле своје послушнике, који ће радити за њих, а против интереса властитог народа, помажићи будућем окупатору да освоји ове просторе. Због тога су покушаји били безуспешни, јер се олако окупила елита жељна власти и личног богаћења. Дошли су у посед свих мас-медија, олако окупили оне који ће за њихов рачун, онако како Карла де Понте ради за свој интерес и интерес сопствене касте, објављући своја (не) дела, ни мало се не стидећи онога што је радила и што сада ради, као и њени наследници на том месту. Тако ради елита пискарала којима и није у интересу народ, већ њихов властити положај – продају се за мале паре.
НАТО (и део централних сила Европе) одужује се својим савезницима из времена Другог светског рата,. Олако, и без уцена, примају их, како у НАТО тако и у ЕУ, па се остварују планови и циљеви, давно зацртани. А биће прогањани, на разне начине, уценама и применом санкција сви неполушни, па се непослушни кажњавају, ако треба и да нестану са својих простора. Светом управљају изопачени људи, који су се наметнули остатку и одлучују о његовој судбини. Они себе виде, искључиво, у скупини богатих. Из њихових се редова регрутују кључни људи, а опет се одабир врши тако да се бира најсуровији – па како сам на више места навео, користе се искуства најсуровијих животиња. Ни мало није случајно да су многе заједнице у прошлости, а тога има и данас, за своје симболе и иконографију узимали сурове животиње, птице и многа натприродна бића коју је машта стварала.
Моћни људи који су дошли у позицију, па они предлажу и они одлучују, о обликовању „опште“ људске заједнице, развијајући процес глобализације свега, а посебно онога што има и највећу моћ, а то је новац. Тако је и та моћна сила изградила отуђени систем који се коцкао са својом будућношћу и будућношћу других заједница. Тако је човечанство себе довело, да маса постаје жртва, јер светом, државама и људима и, њиховим судбинама, управљају малобројни финацијски моћни центри, који намећу таква „глупа“ решења из којих произлази једини принцип што је горе, то је за владајућу касту боље.
Познато је да нешто опште и не може да постоји, јер се опште, може исказати само кроз посебно. И када свет то буде схватио, али дуго неће схватити, планетом ће владати сила и насиље. Зато, у времену свих криза, имамо повећану суровост, сукобе и ратове, прогањања, убистава и разних изопачених људских појава. У овоме страда она људска маса, за чије се животе и живљење не залаже она владајућа каста, јер она не жели да изгуби и остаће заштићена од свих овоземаљских проблема.
***
Већ дуже време траје драма у центру Волтрита, па неко то назива и његовом окупацијом. Нови модели друштвене активности стигли су и у сам Центар финацијских шпекулација, па пошто су Мајкл Мур и Наом Чомски добили подршку, Мајкл Мур је у центру њујоршког финанциског кварта узвикнуо „они су лопови! Они су ганстери! Клептомани“, док је тврдо језгро покрета „Окупирајте Волстит“ узвикивало у позадини. Те активисте је контраверзни амерички редитељ дошао да подржи.
Професор Ноам Чомси, нешто пре, дошао да подржи ове демонстранте. Чомски, кога сатанизује конзервативна Америка, добро је познат и у Србији. Њему се диве и многе либералне одганизације широм света, којима је послао отворено писмо подршке и назвао их је „храбрим и часним“, изразивши наду да ће њихова акција успети и врати политику на „здравији колосек“.
Он је истакао „да је најбољи начин, да се блокира демократија, јесте да се доношење одлука одузме грађанству и препусти институцијама“. Даље он наводи да то мугу бити принчеви, принцезе, свештеничке касте, војне хунте, партитократије (или страначке диктатуре) или модерне корпорације. У Америци, како је Чомски написао „окупаторима Волстрита“, не постоји вишепартијски систем, већ фракције једине постојеће „бизнис партије“.
Када је новинар Си-Ен-Ен-а пустио Мајкла Мура да говори, али га је водитељ питао „како да се овај редитељ, који је новац стекао тако што је правио добре филмове који се гледају, сада буни против капиталистичког система“? Мур је понављао увек исто: „четири стотине људи, од којих је 50 Њујорчана поједе девет од десет парчића пице. А само једно парче остаје за 250 милијона људи“. Коначно је дошло време да се сиромашни и гладни дигну и заштите своја угрожена права, замаскирана лажном демократијо.
Мур је онима који протествују изгледа прорекао историјску улогу. „Нека вас не брине што вас је мало, иза сваког од вас стоје милијони, сви велики покрети рађали су се исто овако. За сто година сви ће знати да сте ви били пионири.“ У будућности се може очекивати појава сличних покрета истог циља, што може озбиљно уздрмати устоличен капиталистички систем и довести до промена које ће се манифестовати уљуднијим људским правима и ограничити моћ крупног капитала. Да ће бројне невладине организације, које је крупан капитал и организовао, као своје полуге, помоћу којих и влада обрсправљеном масом лишеном средстава за производњу. Нестаће лажни синдикати, лажне радничке партије, и лажна левица. Организоваће се „заиста правна држава“, где ће сви грађани бити једнаки и са једнаким правима, а да ће се ограничити власт власника средстава за производњу и послодаваца – стварајући хумано друштво равноправних пред законом. Од прилике тако нешто виде тренутно Мур и Чомски. Верујем, да иза њихових акција стоји искрена борба за промене, које би људско друштво одвојило од обичне заједнице дивљих звери или чопора, променити процес будућег развоја људског друштва. Јасно је да се то не може тако лако извести, јер свака промена има своје кочнице и противнике, које будући процес мора умом савладати.
Управо, ово што се догађа у Америци, надамо се, да ће то бити почетак одбране праве демократије и одлучивања, ма да се очекује жилав отпор отуђених снага најбогатијед дела друштва, који неће тако лако пристати да им власт над другим измакне из руку.
На другом континенту и у другој друштвеној заједници борба да се сачува заједничка монета, која је тек почела да налази своје место, која је и сама угрожена од отуђеног система које је изградио Волстрит, а који је запао у кризу и који за собом повлачи у суноврат и евро као заједничку влауту еврозоне.
Крупне речи које ће забринути све у Европи, које је у бурној тросатној парламентарној дебати изнела Ангела Меркел, покушавајући да убеди своју коалицију да новац пореских обвезника неће бити узалудно потрошен, ма да је признала да не може да искључи могућност отписивања дугова уколико Грча на крају банкротира, што је и највећи страх оних који новац издвајају.
Процеси који су настали крајем 20. века, који су људско друштво и довели ко велике кризе, чији се крај не назире, наставили су трагањем за „реформама“, како би се „удар“ избекао, све мање даје решења. Посебно што је преходни, сада одлазећи, капиталистички систем Глобализације оставио дубок траг који је малобројну елиту богатих учино још богатијима, а огромну масу обесправио, осиромашио, оставио без посла, јер је хиперпродкцијим у мултинационалним корпорацијама уништио малу привреду, јер се натурио као велики монополиста, а који је формирао разне агенције које ће се „борти противу монопола“, а у ствари су то лажни борци. Законе крше велики. Корупцијом се баве велики. Мас-медијима управљају маникени – политичари, иза чијих речи нема дела, вед им служе да обману масу, која се баш лако и да обманути. Та елита је доласком на власт олако урушила производњу у властитој земљи, да би се сторио простор и тржиште за робу великих корпорација које су се међусобно повезале. Власници тих корпорација су скоројевићи, а по неки и бивши, који су се, често, и на непоштен начин домогли тог богатства.
„Политика“ је 29.септембра објавила чланак на страни 7 „Делта холдинг“ поклања друштву 10 осто укупне зараде. Одлука се примењује од 2012. године. На фотографији су лидери и власници доброг дела те корпорације: Драгољуб Жарковић, Јелена Крстовић, Мирослав Мишковић, Ружица Ђинђић и Бранко Ковачевић, читаоцу остављам да сам истражује како је и ко дошао до свог дела, и утицаја, у овој корпорацији.
Јесење заседање Генералне скупштине УН, на коме су палестинци покушали да озваниче своју независну државу Палестину, још једном се показало да се то не може лако остварити. Најбоље је то објаснио Драган Симеуновић, професор Факултета политичких наука Београдског универзитета. Интервју, који је „Политика“ објавила 22.септембра 2011. године, у коме, поред осталог, он каже: „Нема сумње да се ситуација у блискоисточном региону поприлично искомпликовала, пре свега због снажне интервенције Палестинаца да добију државу, коју признају и УН, али и из других разлога. Тамо све кључа, и главни контролор ситуације на терену су и даље САД. Све је у њиховим рукама што се тиче чланства Палестине у УН, али чини се да је ситуација таква да би могла и њима да измакне контроли. Признање Палестине као државе може да води и моменталној објави рата тој држави од стране Израела, а његово не признавање пак води у палестинску интифаду и обнављање тероризма. Како год се окрене, насиље у некој форми је неизбежно“. Не говори ли нам то да се Сједињене Америчке Државе намерно служе изазивањен напетости у одређеном региону, како би нашле оправдање за своје присуство тамо. И ако нам је већ познато да се тероризам јавља тамо где је, противу одређеног народа, примењен терор било са стране или унутар одређене државе, али се после дужег времена јавља као светски процес, што неминовно води тероризму. Како је терор снажно подржан од одређене државе, тако и међународни тероризам има своје спонзоре, па се у садашњим условима и серијама локалних ратова, тероризам јавља као форма рартовања коме прибегавају сиромашне, слабије наоружане и организоване државе, да би ослабили аресора који их угрожава.
И сам Симеуновић кроз своје одговоре објашњава како би признавањем Палестине као државе, довело до тога, да би се Израел нашао окружен и усамљен на другој страни, јер су САД и раније натерале обе стране да се релативно брзо уразуме и смање међусобне тензије, а то је обезбедило Израелу, као кључном савезнику САД, неопходан предах у односу на Палестину и Турску. САД не могу бити потпуно сигурне у своје пријатељство са Египтом, јер се може лако догодити да у Египту на власт дође промуслиманска струја, попут Муслиманске браће, који могу добити у тој земљи значајну улогу у власти.
На задње питање о дометима тероризма професор Симеуновић одговара: „Тероризам је невероватно адаптиран феномен. Његова везаност за политику испољава се на разне начине, па и тако што следи интерес друштвене групе у чије име делује. Тако је и у Израелу замало терористичко насиље са арапске стране у време када је започела озбиљна кампања да се Палестина призна као држава, како се не би отежавао тај процес. Што се тиче стања у свету, када је у питању тероризам, у току су велике промене у складу са Бил Ладеновим плановима да се активности пребаце у двориште западних земаља у форми домаћег тероризма, који подразумева брзу радикализацију муслимана у САД и ЕУ путем Интернета и њихово подстицање на акте тероризма у соспственом окружењу. Ту врсту тероризма је већ сада јако тешко открити и зауставити, а уколико настави да се умножава – биће то и већа опасност од тероризма који долази споља.
***
Како су мас-медији добили модерну технику, то се на планети Земљи распламсао нови вид рата, који обухвата, малте не, све области живота. Па уместо, да подједнако служи сваком човеку, постаје оруђе богатог, расклашног и отуђеног дела друштва. Ако је још у власништву фирме из неке нама ненаклоњене земље, онда је то „гебелсовско“ оруђе уперено противу друштва и његових потреба и искључиво је пропагадно и разорно средство.
Што се више компликују међуљудски односи то су мас-медији опасније оруђе, најчешће у рукама оног малог броја људи који се намећу и чије је једино занимање да другоме нуди оно што он очекује, а да од понуђеног ништа не добије.
Постоје периоди када се све преноси на мас-медије, на улицу, па како се ти периоди често догађају, један број људи искључиво се бави „тим спортом“, јер је веома уносан и где се окреће велики новац. То привлачи сваки шљам, који и нема властити став, већ ради као слуга код газде у чијој је кеси новац. Новац је тај магнет који привлачи људе да ураде нешто и противу властите савести, јер му је новац једини извор за опстанак.
Тако се људско друштво определило да гради арене, раније за борбу гладијатора, па борбу бикова, па разнни турнири, сада спортске хале, свих врта спортова, огромне грађевине свих врста мас-медија, напуњене многобројним људима који мисле да раде корисне ствари, али, и а ко му се нешто отме прљаво, прогутаће то, јер му је новац потребан.
Улица, као главна арена гладних и обесправљених, али и изопачених и отуђених, постаје оруђе оног малог броја свемоћних и богатих, који су платили једном броју људи да им организује ту преставу на улици. Тако у спрези разних организација, трајних и повремених, са мас-медијима, главном организатору доноси моћ.
Настави ће се
Милан Мрковић – Миле
Р А С К Р Ш Ћ А
Наставак
Нама, који смо доживели и преживели двомесечно бомбардовање од стране НАТО алијансе, и сећамо се свега шта је претходило том рату, за време рата, а и после њега, да су се велике Радио-телевизиске компаније међусобно такмичиле, ко ће и какву поруку, посебно сликом, приказати да би удовољио главном газди који га за то ангажује. Па пошто смо већ рекли да су мас-медији оруђе рата, то се не треба ни чудити појави да су многи новинари, сниматељи и други представници тог оруђа, губили главу, онако како су је губили и они који су у рукама носили убојито оружје. Сведоци смо да никави међународни и други договори нису испоштовани ни од кога. „Седма“ сила је покушала да себи обезбеди вечити алиби за свој рад, али, како су се и они бавили мутним и прљавим пословима, морали су знати да им живот није заштићен ни у једном рату у коме они активно учествују. Када кажем активно онда мислим на њихове обавезе према ономе ко их плаћа. А знамо, да онај ко их плаћа, тај и експлоатише оно што је од њих добио .
Занимљиво је и тренутно стање мас-медија свих врста, како оних из вана тако и оних у Србији. Отуђена моћ мас-мадија, које граде јавно мњење, постају, хтели они или не, веома одговоран део друштва, и мора сносити одговорност за свој рад, не газди који га плаћа, већ маси којој се обраћају. А та маса обесправљених најчешће ствара вредност од чијег се рада малобројни богате, а и медији живе од њиховог зноја.
Узалуд нам је све то, што нам је познато, када су мас-медији унапред програмирани, и то на дужи рок, да одраде оно што им је наметнуто. Многи ће рећи да су „независни и објективни“, када знамо да то није тачно. Уређивачку политику намећу отуђени центри моћи и ту лежи све.
Дуго је и међу нама, а још увек влада обичајно право, које је јаче од права коју држава намеће. Центри моћи су нас заразили неким својим обичајним правима, које одређени народи никако не могу прихватити, али им се то на силу намеће. Некоме је стало да се његова властита изопаченост (као и код животиње), блуд и неморал наметне нормалном човеку, и заједници која се није томе заразила, али јој је намећу центри моћи заражени том изопаченошћу, што нормалан свет никако не може схватити и прихвати.
Зашто им је то потребно? И ово треба схватити као свако друго средство, али изопачено, које треба да зарази и другу страну, као што је то заразела ону која то намеће. Огроман број људи се бави овим феноменом, јер је нека будала узела себи за право да нешто неприроно (срамно) другоме намеће, како би се маса бавила тиме.
И почетком октобра 2011. долази до кулминације и конфротирања оних изопачених и блудних, који хоће да јавно парадирају улицама, а да их држава мора заштити од оних далеко бројних (нормалних) који се томе супростављају, али и они то чине на улици, јер је актуелана власт одавно прихватила све, било нормално или не било, да спроведе све што долази из изопачених центара моћи, који нам то натурају. Зар није срамота да поједини амбасадори своју подршку дају тој изопаченој маси, а не мисле шта ће овај народ у Србији мислити о држави коју он представља.
Такве се глупе манифестације из вана намећу баш у време најжешће кризе и сукоба којима је држава изложена, па се справом може сматрати да је та активност део глобалног рата, и да представља жариште сукоба, тако да је одговоран орган власти у Србији у задњем моменту донео одлуку да не одобри такву манифестацију. На сва звона су се огласили медији који се вишедневно баве овим питањем, и стварају јавно мњење. Не кажу да није одобрена манифестација, већ да је „држава донела срамну одлуку да забрани“ ово окупљања.
Ако се не одржи „парада поноса“, на жалост медија и њихових новинара, неће имати могућности да пошаљу у свет слику са поруком, ето како су и народи у Србији изопачени као други.
Зашто сам се и ја почео бавити овим, на око, споредним питањем? Схватио сам да је и то једно од оруђа с којим се западни капиталистички свет обрачунава с нама. Капитализам и почива на једној од стубова што је маси горе тим је малом броју богатих боље. Маса ће се забављати тиме и другим споредним проблемима, па ће тако бити подељена и међусобно супростзављена, а позната крилатица капитализма гласи: „завади па владај“.
***
У Србији, као и у многим другим државама, где се догађа изборна година, све се ставља на коцку. И нормалан рад престаје. Друштво у кафанама навелико о томе говори. Мас-медији налазе за себе теме које ће пласирати и стварати дуготрајан период јавног мњења који ће се бавити прогнозама, каркулацијама, прегруписавањима, јавним и тајним договорима, припремама бирократије како да осмисли најповољније услове да најављена средства (која нису мала), преточи то у џепове организатора, а мрцице (или без њих), ће дати најмасовнијем делу друштва које се ангажује у предизборној и изборној активности. Мас-медији су ти који би требали да забављају масу својом сликом и порукама, а многи међу њима ће тек наплатити свој труд, ако му подржавана страна победи. Тако ће мо се неколико месеци пред изборе, па неколико месеци после њих, бити и забављати порукама.
Западе ми за око ударна порука на првој страни „Политике“ од 2. октобра 2011. године са насловом: „Највећа предизборна обећања од 1989. до 2011. године. Анализирајући личности и време у којем су изговорене предизборне поруке долазимо до закључка да су се на овој страници нашли са својим порукама: на једној страни до 2000. С.Милошевић( 1989. „Шветски стандард“, 1990. „Брзе пруге Србије“, 1996. „Еурополис“, а после тог времена остали: В. Коштуница 2000. „Уговор са народом“, З. Живковић 2003. „Улазак у ЕУ до 2007.“, Т.Николић 2003.“Хлеб од 3 динара“, М.Динкић 2006. „Преполовићемо незапосленост за пет година“, 2008. „Бесплатене акције од хиљаду евра и двеста хиљада аутомобила“, Б. Тадић 2008. „Двеста хиљада нових радних места“. 2011. „Сто милијарди евра инвестиција“. Читаоче, сам потражи одговор на ова предизборна обећања и шта је од тога остварено. Шта је ко прекинуо, а шта је и колико допринео бољитку и, имали континуитета у периоду њихове владавине Србијом?!
За напред наведени период (1989. – 2011. година) из личног искуства, на сопственом примеру, приказаћу своје лично искуство, које може, до некле, објаснити шта се догађало. Са почетком наведеног периода војни сам пензионер чина потпуковника. Моја пензија је омогућила да издржавама четворочлану породицу, јер сам једини имао приходе. У то време су моји синови завршили школовање, запослили се, поженили и засновали своје породице и до 1997. свако од њих двојице је имао по двоје деце. Наизменично сам са супругом живео у заједници, прво са млађим сином три године, па наставио са старији. Још сам увек од своје пензије могао помагати своју децу. У међувремену су помрили моји родитељи, па сам са браћом поделио дедовину и добио пола сеоске куће и око четири хектара пољопривредног земљишта, од тога мање од хектара шуме. Наставио сам да обрађујем наслеђену земљу и приходовао доста добро, делећи то са децом.
После познатих промена 2000. године знатно ми се погоршала ситуација. У то време посебном уредбом владе Србије (2001.), заустављена је примена закона о кретању војних пензија. Тада ми је пензија и плата старијег сина (лекара специјалисте) била изједначена, а од тог времена моја пензија је 1/3 мања од синовљеве плате. Војни пензионери покрећу, преко суда, да им се исплати та разлика у примањима, а Скупштина доноси и одлуку да се та разлика исплати. И већ неколико година како траје процес и довео је до решења, веома неповољног по државу, па се закинути део исплаћује, али се смањење примања у насталом времену, са знатним повећавањем цена и замрзнутим примањима што се осети на мом стандарду.
Без икакве зараде, ја сам се упустио да се бавим писањем. Да не говорим о другим објављеним и необјављеним делима, већ да се задржим на две своје издате књиге о могућем развоју и ревитализацији села (прва издата 1999. и друга 2008.године), па сам хтео да се докажем и властити програм опитујем, Тако сам са још четворицом из свог краја регистровали 2006. године пољопривредно друштво са ограниченом одговорношћу, за подручје од шест села, рачунали смо да ће нас становници села разумети и прихватити, али се то није догодило. Ја сам унео део своје обрадиве земље као неновчану вредност у Друштво, док су остали уплатили само почетни део, да би се могли регистовати, даље се нису интересовали, јер их није ни занимало то Друштво. У то време Друштво покреће Пројекат за мелиорацију и уређење земљишта на простору око 1000 ха, и тај се пројекат налазио код Републичке дирекције за воде, па после сваке промене министра за пољопривреду и шумарство документ је завршавао у архиви, али сам ја то схватио и са променом власти појављивао сам се у Дирекцији и то стање некако мењао. На крају је тај пројекат завршио у Управи за воде Града Београда почетком 2011. године и чека решење. Покретањем тог Пројекта знатно би се убрзало и покретање целокупне замисли Друштва, али се још то не догађа.
У ово време сви знамо да је дошло до озбиљне кризе не само финасијске, па се добија утисак да је све стало. У селима се све већи број парцела не обрађује. Број сеоског становништва, посебно у појединим селима, се драстично смањује. У градовима се осећа проблем незапоселености. Али се подижу велика здања финасијских корпорација, де су ухлебљење нашли многи, који мисле да нешто вредно раде, а у ствари се смишљају многи квази програми који формално запошљавају ту масу која живи на терет друштва, јер бирократија сама себе репродукује, ако јој се не ставе кочнице. Ничу еспозитуре разних банака и у малим местима, где дневно и не прође велики број клијената, али се одржавају високим каматама које намећу.
У седишту једне омање општине, где се окупљају људи у пазарни дан, да би завршили неки посао, а многи и да би остварили дружење. Омањем друштву обрати се Јовичић и рече:
– До сада смо овде у локалу теже налазили место да би се сместили, а види ти сада, места колико хоћеш. Пола столица су празне.
– И ја то примећијем. Изгледа ми да је све већи број људи без новца. Нема посла и нема зараде. То нам потврђује и да је стандард код народа све нижи – одговори му онај коме су претходне речи биле упућене.
Слушам ту самонаметнуту полемику и размишљам да ли постоји решење за све то. Изненади ме један рођак који ми пружи књигу с белим корицама, ништа ми не рече, али сам схавтио да хоће тиме да ми се одужи, јер сам му поклонио свој роман. Назначи он да жури и одлази. Радознало окрећем књигу да би утврдио о чему се ради. Случајно сам окренуо страну на којој латиницом нешто пише, што ја и не разумем, чак и не знам на ком је то језику, па се чудим оном Драгану зашто ми је дао ову књигу коју не могу читати. Окренем је и на задњој страни корица лепо ћирилицом пише наслов: „Културно-туриетички потенцијал одрживог развоја сопотског краја“, издавач Центар за културу Сопот. Сасвим доле: Интернет конференција „Примери успешних локалних занатских индустрија“. Књига је издата 2011. године у тиражу 300 примерака. Спонзори и покровитељи си „Извор“ – Друштво за промоцију традиционалне културе и покровитељ Секретаријат за културу града Београда.
На унутрашљој страни књига слови као Зборник, па ћирилична има 72 стране, а она латинична 65 страна, рачунам да је превод валидан, али још нисам схватио на ком је то језику писано. Када сам све прегледао и утврдио да је то писано на неком енглеском језику који се говори у неком делу Америке, па ту је и главни текст који чини сиже целокупног „научног дела“, само не знам којој је то читалачкој публици намењена. Ја је схватам, јер сам кроз руке протурио много тога и схватио чему је то намењено, али нисам сигуран да ће је разумети други. Начелни ставови који више говоре о Србији, а мање о сопотском крају и мало пружају сазнање шта треба учинити да би сопотски крај постао интересантан за туристичку клијентелу, а посебно за бројне туристичке агенције које се налазе у Београду, а не знам да ли таква постоји у Сопоту. Знам да је постојала, и да сам својевремено био на њиховим научним скуповима, али то више не постоји.
Навешћу неке наслове објављене у књизи да би се схватила њена „вредност“:
„Микро радиност у америчким уметничким занатима – аутор Милеса Хилард Потер – уметник, саветник заната, доцент на колеџу Колумбија у Чикагу.
„Развој предузећа за јачање првреде земље“ – аутор Лорето А. Апиладо, инжињер и уметник, Папел Ликханг Камеј, Филипини.
„Одрживи туризам и основни проблеми његовог развоја у Србији“ – аутор Соња Иванишевић.
„Могућност културног туризма у Стратегији развоја туризма Србије“ – аутор Данијела Вићентијевић, самостални саветник, Министарство екологије и регионалног развоја, сектор за туризам.
„Појам и значај културног туризма у Србији“ – аутор мр Бранко Красојевић, Колсултанска агенција „саветник у туризму“.
„Од законске регулативе до активног учешћа: нова дефиниција баштине кроз одрживи развој и улогу локалне заједнице“ – аутор Драгана Русалић.
„Културни ресурси Србије као туристички потенцијал“ – аутор Маја Тодорић, истраживач, Завод за проучавање културног развитка Србије.
„Могућа улога традиционалне народне културе у програмима ревитализације и развој“ – аутор Саша Срећковић, кустос Етнографског музеја Београд.
Као што се види из наслова, али и из садржаја тих наслова, најмање је речи о културно-туристичком потенцијалу одрживог развоја сопотског краја, али ће се Центар за културу Сопот дичити овом књигом у наредном периоду, а ми смо ту да утврдимо колоко ће сопотска регија имати од тога користи.
Настави ће се
Милан Мрковић – Миле
Р А С К Р Ш Ћ А
Наставак
***
Сваки наредни дан јавност узбурка, а по нека вест доводи до усијања. Један од комесара ЕУ, без пардона, тражи изјашњење од председника Србије Бориса Тадића, да му објасни и „изложи разлог због којих је забрањено одржавање ‚параде поноса‘ у Беодраду“ и ако су влада и њени званичници све то добро објаснили. Тако разни „генерални секретари“, душебрижници, оруђе „демократије“ утерују дисциплину и уценама одржавају стање, ни рата ни мира. Издижу се изнад, и стварају наднационалну силу центара моћи, примењујући давно опробано средство „утеривања послушности“.
У исто време, Први дан Економског самита Србије дошло је до озбиљне полемике, коју будно прате грађани. Представници Западног капитализма, усрећитељи своји земаља, а посебно других малих, окомили су се на Србију. Посебно треба истаћи иступање Мерли Ворлик, амереичке амбасадорке, која је изнела „енергичана“ став Вашингтона у вези са Косовом, „независност Косова за Вашингтон готова ствар“ – каже она, али је то исто рекао биши амерички амбасадор 24.08.2004. године “Вашингтон ће “с гвозденом одлучношћу“ инсистирати да Београд испуни обавезе према Хагу. Косово: комплексна реалност, једноставно решење“, на чему ће САД инсистирати “с гвозденом одлучношћу“ (наведено раније у тексту).
: Прошло је време подела, јер је независност Косова за Вахингтон готова ствар. САД не подржавају даљу поделу земље у балканском региону. То време је прошло – изјавила је, поред осталог она.
Волфранг Валднер: (поред осталог) каже: Независност Косова је реалност, а подела није опција и што пре требало наћи формулу за решење питања севера Косова – био је сасвим јасан за своје позиције.
Јелко Кацин: (поред осталог) каже: Немачка канцеларка Ангела Меркел није недавно Србији поставила нове услове на путу ка ЕУ, већ је само тумачила постојеће – говори нам овај заступник немачке политике према Србији, кога смо сасвим добро упознали, у свим бојама. „Београд мора да објасни српској заједници на Косову да нико не тражи да они напусте покрајину. Кфор и Еулекс су ту да уведу владавину права и неће одустати од тога“ – изјавио је Кацин, и још једном потврдио даљу прошлост када је Словенија, подржавајући албански сепаратизам на Косову, увек била противз Србије. Тако граде суседи свој однос према Србији, а од ње се тражи да она мора решити све проблеме према суседима, али се нигде, и никада није рекло, да суседи морају решити преблеме према Србији. Докле такав однос у овом „равноправном“ свету, без праве равноправности?!
Оно, што обичан човек у Србији данас памти и о томе међусобно дискутује је оно што је у својој дискусији изнео министар унутршњих послова и заманик предсеника српске владе Ивица Дачић: „Ви говорите о реалности и стварности независног Косова и да подела није опција. Подсећам вас да је прво Србија подељена, па се онда дошло до става да нема подела. Да су прво границе Србије промењене, па се онда рекло да нема више промена граница. Од целог комунистичког, Титовог наслеђа, ви сте једини сачивали границе.
Албанци нису хтели да живе у Србији и ја им признајем то право, али ни Срби не желе да живе на независном Косову. Ја очекујем да им ви, као демократе, признате то исто право. Ми смо спремни да преговарамо о томе. Ви кажете да су за насиље на северу Косова криви криминалци, али криминал на северу Косова је дечија игра у односу на криминал у Приштини. Ако Тачи војно освоји север Косова, ми треба да прећутимо да би смо ушли у ЕУ?!
Садашња стварност је да постоје два Косова, српско и албанско. Ваша политика је свих ових година уважавала реалност и кад-тад ће уважавати и ову реалност. Важно је решити статус Косова уз сагласност земље од које се отцепљује и то је корисно и за све, јер свако од нас има своје Косово, само је питање када ћете доћи на ред.
Дуго, баш дуго, слушамо изјаве бројних представника, дела чланица ЕУ и САД, па се сећамо и шта се све догађало око Косова и Метохије па извлачимо закључак, да се чланице НАТО-а служе кризом овог подручја, коју подгревају намерно да би створиле алиби свог присуства и на крају тоталне окупације. Будућност ће разоткрити све мутне радње примењене на овим просторима, и на крају, ће бити осуђено мешање, а посебно ће варварски поступак и, безочно бомбардовање ових простора, и то од држава које себи узимају за право да то чине у интересу „мира“, борбе за „људска права“, „за демократију и равноправност“, па зар се тај осиони свет не стиди својих поступака. Плаћене убице деце, руштељи држава које су вредније од њихових, завођење свог изопаченог поретка, који се руши јер је оболео. Али се дављеник хвата за сламку. Он не размиша о маси обесправљеној ни у властитој земљи, штити малобројни свет богатих, који се намећу и диктирају своје услове.
„Ја сам створио кризу и рекао сам: Хоћемо да се тај статус одмах зна. Они кажу није време. Како није? Па што га онда решавате свакодневно ако није време? Зашто преносите на Косовски заштитни корпус надлежности безбедности, зашто утврђујете граничне прелазе према Албанији, а не питате Београд? То не може да буде добро. Друга фаза је да ми изађено са неким својим идејама како то питање може да буде решено. И моја врло једноставна идеја је прва фаза федерализације Косова и Метохије с тиме да ће Срби на Космету да буду признати као конститутивни народ, који ће да има своје институције у оквиру заједничких институција, а ми бисмо онда, као Србија, пустили време таквом Косову да профункционише ако може“ – тако је говорио Зоран Ђинђић (наведено раније у овом тексту) у свом мање објављивано интервју.
Амерички аналитичар са Института „Кејто“ ТедКарпентер је у тексту под насловом “Опасности од одбацивања подела На Балкану“, објављеном у америчком листу „Национални интерес“, указао на „изузетну селективност“, која се примењује као политичко средство, истичући да европска и америчка малобројна политичка елита није имала проблем када су „снаге НАТО-а помогле да се растури Југославија“, а „још мањи мањи број њих је изразио сумњу приликом насилног отцепљења Косова од србије“.
Овај аналитичар посебно истиче да је подршка НАТО-а и ЕУ једностраном проглашењу независности Косова 2008. године „представља прихватање сецесије од демократске земље, а не од Србије Слободана Милошевића“, и да су западне силе том приликом „безобзирно заобишле Савет Безбедности УН“. Ово треба схватити као кључно питање нарушавања међународних односа и злоупотреба силе као оруђа у рукама моћних држава, па их справом морамо прозвати за то злочиначко дело. Због такве самовоље, не само овде на Балкану, велике силе губе пријатеље, навлаче на себе гнев, који ће дуже потрајати, и не доприносе напорима да се успоставе нови нормални односи. Као да им је то и циљ, јер смо више пута констатовали, да је ово начин стварања алибија, како би се сила наметнула и задржала на тим просторима.
Потпуно је разумљиво што велики број западних политичара сматра да САД и земље ЕУ имају обавезу да подржавају максималне захтеве косовских Албанаца – не раде они то због Албанаца, већ им је важније њихово место које заузимају, па и они некоме служе, а посено себе ради и имају птичији мозак. Конфротација А нгеле Меркел са председником Србије Борисом Тадићем је један од задњих примера тог менталитета, а томе се придружише и Мери Ворлик, Волфранг Валднер и Јелко Кацин у конфротацији са министром унутрашњих послова и првим подпреседником српске владе Ивицом Дачић.
Све је учињено да се призна независност Косова, па и отворени притисци САД и неких чланица ЕУ на земље под њиховим утицајем да признају ту „независност“, али је јасно да то неће учинити велики број држава, што констатује и Карпентер и што ће озбиљно реметити и блокирати придруживању те територије међународним институцијама.
Карпентеров текст је одговор на недавно објављени заједнички ауторски чланак бивших америчких дипломата Мортона Абрамовица и Џемса Хупера – који су објавили да је немачка канцеларка Ангела Меркел у разговору са председником Србије Борисом Тадићем поручила да је „српска политичка игра око Косова завршена“, и да питање Косова мора да буде решено пре усласка Србије у ЕУ!!!
Посебно бих истакао, као могућност, да се никада неће решити то питање докле год се косовски Албанци ослањају на силу која их подржава. Престанак постојања такве силе, доводи ову етничку (издвојену) групу, у опасност да нестане, јер ће се већи број становништва иселити с тих простора због сиромаштва и стања које тамо влада, а економија ће доћи у руке јачег и жилавијег капитала, па у место да се овај простор самоодлучивањем удружује и опстаје, биће жртвован. Историја (посебно новија), говори да су се косовски Албанци ослободили немаштине и беде у време СФРЈ, па историски би требали бити захвални српском народу за своју еманципацију. Они би то и учинили, као етничка група, када би се ослободили елите, која се издигла изнад и продала се великим силама, зато су оне на том простору. Велике силе се не залажу за косовске Албанце због њих, њима је важнији тај простор, како је раније изнето, да би задржали своје снаге на њему, које ће контролисати „југоисточну капију Европе“ и држати вазале на оку.
Настави ће се
Западна, агресивна, алијанса познаје и признаје само реалност коју наметну другоме и на томе делују. Потпуно занемарују насталу реалност на Косову, да су се са подручја јужно од Ибра Срби, бежећи од албанске тортуре, њима добро познате из прошлости, део се привремено задржава на такозванолм Северном Косову, док се известан део расељава по Србији, као приврмено расељена лица. И тако, ко зна по који пут, косовски Срби морају бежањем спашавати голи живот, не само од албанаца са Косова, већ у прошлости од турске тираније и окупатора тог простора. Када је са ових простора нестала турска власт исељавање је заустављено. У каснијем времену, посебно током Другог светског рата, када је немачки и италијански окупатор држао ове просторе под окупацијом, албанци са Косова сарађују са окупатором и постају му ближи савезници, учествују у том рату на страни Немачке. За узврат и уз помоћ окупатора, албанци са Косова протерују већину Срба с тог простора Заврши се и та окупација. Обнавља се бивша Југославија, али сада као савезник у антифађистичкој борби и, победничке силе тог рата, верификују ново стање. Српско Косово и албанско Косово се формира као посебна српска Покрајина и све до почетка седамдесетих година функционише на задовољство обе етничке групе. Разбијачи СФРЈ, посебно они са њених просрора, елите Словеније и Хрватске све чине да ослабе Србију и ако су у тој држави били посебно награђени, јер су наметнули и знатно се брже развијају, тако да је животни стандард у Словенији и Хрватској, не само што се сматрају бољима, већ шпекулативним радњама био је изнад стандарда у остатку ондашње државе. Такво стање наметало је, да се остату СФРЈ, без Хрвата и Словенаца, наметне и политичко решење, што је подразумевало поткопавање Србије, подстицање сепаратизма код Срба, али и других етничких народа и група, па се разбијају ондашње институције државе и наметне ново стање. Најгрлатија елита ондашње Словеније и Хрватске се окреће и намеће ново стање, када је насилном сецесијом (Устав 1972.) Србији одузета та покрајина и претворена у неку квази Покрајину СФРЈ. Такво стање, у целом периоду после Другог светског рата, наметано је са Запада, који је подупирао, или боље речено, и планирао разбијање не само Србије већ и СФРЈ, што се, како сви добро знамо, касније и догодило.
Ни мало није чудно да се сада удружена Западна дипломатија служи тиме занемарујући историјске чињенице, па се сада, те државе, појављују у улози као раније Турци или током окупације Немци и Италијани – сила која окупира Балкански простор. Све остало је маска.
Западна алијанса сматра да је завршила са окупацијом Балкана, па неће дозволити да им се то ремети, због тога је тешко решиво ово питање, где један број српске елите сања о милосрђу Запада, заборављајући њихов паклени план „Милосрдни анђео“ и злочине које починише на овим просторима, очекују да их Запад прихвати као своје вазале. Пошто се у садашњем свету скоро ништа не догађа као одржво, то се српска Елита мора добро чувати да је српски Народ не назове издајницма. Јесте, да се код Срба с коро подједнако задржава сећање, како на хероје, тако и на своје издајнике и злотворе. У овом периоду српска елита сама гради своје место у будућој историји, али како је алава и без скрупуја.
„Обојене револуције“ које је покренуо НАТО, уз благослов корумпираних светских институција су заустављене и довеле до велике „странпутице“ западне алијансе ка Истоку. Творци ЕУ и њихови наследници су веома забринути садашњим стањем и све чине да шест потсовјетских држава удаље од Москве, покушавајући да промене тактику и учине енергичније финансијске потезе. Садашњи ратни јастребови В.Британије, Француске и Немачке, уз припомоћ Сједињених Америчких Држава, које су и саме запале у велику депресију и кризу, да зауставе даљу ерозију система, планирајући своје нове (агресивне) планове ка освајању Истока.
Нисмо ли се нашли у неком средњовековном времену, када је ратоборна елита Европе освајала „Диљи Запад“, а познато је шта су учинили са домородцима, које су прогањали и затварали у резервате, отимајући им имовину и угрожавајући им животе. Створена је реметничка творевина света, у коме су се само богати, ганстери, убице, простритуке, лопови, ловци на људске главе и сав шљам који се искључиво бави оружјем добро разумели, остали су им служили као робови, а сада и слуге. Не могу се други народи, чија је историја и култура другачија повиновати и прихватити оно што им се изопачено намеће.
Тај (Западни) свет неће да схвати да су Срби најмање глуп народ, и да имају вишевековно искуство како се супроставити непритељу који их угрожава. Код Срба се никада није дуго задржао на власти онај ко је био туђ вазал. Брзо је губио власт. То морају знати сви они који се тиме буду бавили. Са многим решењима треба причекати, јер се светска политичка с цена веома брзо мења. Дошло је време да и моћнијег „пријатеља“ треба добро проверити, пре него му узвратиш пријатељсто, а поготово сада када се лако крши пријатељство. Очити пример је многих високих политичара на Западу, који су, из користи, успоставили „пријатељство“ са Гадафијем, га би ти исти, повели хајку противу њега, с намером да на власт доведу колонијалну управу, јер им је основни циљ окупација и враћање статуса колоније. Тако се тренутно догађа на Средњем Истоку и Северној Африци. Поново се догађају сцене из Другог свестског рата, када је овим просторима жариле и палиле немачке фашистичке легијере све до своје капитулације.
У дневнику Политика од 9.октобра 2011. године на првој, ударној, страни фотографија, а испод натпис „Немачки војник (десно) и службеници Еулекса у Јарињу“. Чланак објашњава да је бункер изградио немачки окупатор овог простора у току Другог светског рата. Тако добијамо јасно објашњење да је окупаторска сила фашистичке немачке градила бункер, а сада сила исте државе, као окупатор овог простора, користи бункер у овом времену. Док се пишу ови редови у исто време слушам Ђелића, а новинар добаци напомену „бацање прашину у очи“ српс0ком народу и српској држави, једострано тумачећи, без аргумената, да нам је место у ЕУ, ни једном речи не наводи прошлост. Толико безвредних речи и не заслужују да се тумаче, јер добро знамо зашто је он ту, и чију политику спроводи.
Наставиће се
Догађаји се дневно мењају па треба бити обазрив. Криза, посебно у зони евра, узбуркала је јесен 2011. до усијања, да је после састанка у Бриселу, крајем октобра, уследио и састанак групе Г-20 , почетком новембра у Кану, која је била шокирана предлогом грчког премијера Јоргоса Папандреуа да референдумом упита грчки народ за мишљење о спасилачком програму, за који је лично пристао у Бриселу. Избила је општа свађа у грчкој владајућој странци, а и гневно реаговање Ангеле Меркел и Николе Саркозија, због најављених негативних токова од стране Еу и ММФ-а, на оно што је долазило из Грчке.
Изнервирани тандем Меркел-Саркози позвали су грка у Кан да би му саопштили да може рачунати да ће Грчка испасти из зоне евра, и ЕУ, да би му потом издиктирали текст евентуалног референдумског питања и одредили датум могућег плебисцита. Меркелова је том приликом изјавила да Грчка неће добити ни евро помоћи, док ЕУ не буде сигурна у грчке планове. По повратку грка у Атину и после смутне седнице кабинета најавио је потез реформске консултације и одустати од најављеног референдума. Тако је дошло до преокрета па је грчки премијер позвао опозицију на разговоре о формирању прелазне владе очекујући да ће постићи договор око „спасилачког плана зоне евра“. Тако је Папандреуова влада преживела гласање, премијер је одбацио могућност превремених избора и указао на спремност за формирање владе националног јединства. На крају је то и прихваћено, али нову владу у Грчкој неће формирати Јоргос Папандреу – очекује се разрешење.
Италија, коју већ дуже време дрма дужничка криза, слична грчкој, којој је у Кану предложен „спасилачки план“, али је Белускони одбио помоћ и прихватио назор ММФ-а. Тако је после самита у Кану ММФ добио важну улогу арбитра у европској кризи, па је Кристин Лагард, извршна директорка ММФ-а изјавила „да је охрабрена подршком лидера Г-20 у три домена: обезбеђењу да ММФ има довољно новца да помогне, изградњи новог механизма за помоћ земљама суоченим са системским потресима и јачању надзора ММФ-а“. За сада се још не зна са колико ће средстава бити повећан спасилачки фонд ММФ углавном од стране великих економија у развоју попут Кине.
У исто време из Пекинга стижу поруке „да кинески народ има јасну поруку својој влади: и не размишља да спасава Европу. Уочи самита Г-20 у Француској, десетине хиљада обичних Кинеза је преко интернета пренело своју љутњу захтевајући од својих лидера да прво реше проблем Кине, па тек онда да спасавају Европу.
Треба се сетити времена када је ЕУ увела заједничку валуту у један број својих чланица и како је настала такозвана евро зона, да је у то време дошло и до наглог потискивања долара на многим берзама, а посебно су велике нафтне компаније прихватиле евро као обрачунску валуту уместо долара. Тај се сукоб од тада прати. Дуго је требало долару да се опорави од овог удара, тако да се може схватити, да је лихварски запад покушао да у глобализацији наступи са две обрачунске валуте, и да ће тако свет држати под својом контролом. Сада се могу чути и гласови да постоји идеја и треће обрачунске (светске) валуте будућности, још се само не може са сигурношћу рећи чија ће то валута бити, али се може назрети да се до тога неће дуго чекати. Због тога је велики знак питања како ће се кинеска економија будућности определити, због тога ће се на кинеске одлуке попричекати.
На самиту у Кану није остало незапажено да је Обама овом приликом био у споредној улози – може се рећи као посматрач сопствене, а и агоније својих пријатеља, где је делио савете, али су други констатовали како је „мало чудно да земља чији је кредитни рејтинг управо смањен – остатак света саветује како да среди своју финансијску кризу“. Како је објавио стални дописник Политике из Кана: „амерички савети нису помоћ ЕУ, него су и резултат сопствених интереса, и економских и политичких. Обама је у Кану тачно годину дана уочи поновног изласка пред бираче, у настојању да освоји други мандат“. Због тога Обама и чланови његовог тима дају супротне и противречне изјаве: једнима изражавају пуно поверење да ће Европа успети да сама реши проблем, да за то поседује ресусрсе и знање, док се у другима, њени лидери позивају да не оклевају, јер њихово нејединство плаши свет. Тако, да сем савета Америка не нуди ништа друго – првенствено због сопствених проблема у коју је доведена. Ни једном речи нису помињана своја новчана средства за допринос европској стабилизационом фонду. Тако је не само створен, него је и фактичи маргинализованој Америци, на важном светском форуму, али је то покушао да ублажи Џеј Карин, Обамин потпарол који је поручио да „Америка остаје утицајна због своје улоге у светској економији“. „Ја не бих умањивао вредност искуства које поседујемо, оно Европљанима може да буде веома корисно.“
У садашњој ситуацији Сједињеним Америчким Државама би одговарало да се у ЕУ постигне концезус у решавању дужничке кризе, али је то за мало веровати, јер Еу, углавном, се инсистира на смањењу потрошње и „стезању каиша“, а не на повећаном трошењу који би довео до новог задуживања. Сада, амерички председник не може више да буде заговорник стратегије владиних стумулација, јер је најновији пакет од око 470 милијарди долара намењен смањењу незапослености, а тешко може да убеди и добије подршку Конгреса.
Запажени су коментари који долазе из Прага, где чешки шеф дипломатије Карел Шванцеберг, познат по „народском“ изражавању, ових дана изазвао је дипломатски скандал изјавама о италијанском премијеру Силвију Берлусконију за кога је рекао да је своју земљу довео у тешку кризу, али му је искрено признао да му је „завидео на љубавним авантурама“.
У даљој својој изјави чешки дипломата је устврдио да земље као што су Грчка и Португал нису ни смеле бити примљене у еврозону, а за Италију је рекао да је та земља „тада изгледала боље“. Одмах после ове изјаве италијанки амбасадор у Прагу затражио је пријем код министра, који га је одмах примио, па су у познатом дипломатском разговору превазиђени ови проблчеми.
Ови догађаји, који потресају свет и Европу, изазивају повећани народни бунт на многим местима, па је рано да се доносе закључак, пре него се смири узбуркана ситуација, изазвана дужничком кризом. Чекају се решења главних играча.
Наставиће се
Где је танко ту пуца, одавно је човек схватио ову појаву, и тако ће се дужничка криза, посебно у усложеним друштвима, кретати кроз оболелу цивилизацију да би се на неком месту догодио прасак, али није искључено да се и тамо, где се није очекивало, догоди прави лом. Расплет, за сада у Грчкој и Италији, решен је по плану „владајућег“ центра – биће замењен врх власти, а очекују се и велике смене на наредним изборима. Покушаће да потраже излаз у „стезању каиша“, да се криза прелије на сиромашне и, очува стечено богатство, и утицај, крупног капитала. У тој игри коцкара, кладионичара, разног пробисвета и лопова, чија је игра у пуном замаху, а која је и довела до ове депресије, гура свет у сукобе и ратове. Тако се јављају плаћеничке институције које ће у овом смутном и неизвесном кретању развоја, уносити своје „историјске истине“ како би нам испрали, и онако доста шупље и неразвијене мозгове, који се олако одлучују, само да би се нешто променило, и на превару, довели на политичку сцену људи којима је лично ближе него заједничко, без морала, брљивце и велике причалице, хазардере и глумце, који ће маси понудити оно што она очекује, али јој то никада неће дозволити да она и оствари. Брзо се такви људи удружују с њима сличним, па тако светом овладаше они који нам никада нису обезбедили оно што смо очекивали. Они служе ужој владајућој касти, која програмира будућност, о којој се мало може дознати, јер је све увијено у фолију тајни. Како се то догађало и у прошлости – наставило је то и у садашњости.
Кризни периоди, као што је садашњи, не само дужничка криза, већ и криза односа у свим сегментима људског друштва, биће разрешена само крупним ломовима који следе, као што се то догодило после задња два Светска рата. У овом случају класичног светског рата неће бити, али ће се догодити нешто слично као и код поменутих ратова, на њиховом крају 1918. и 1945. када су се „распадала“ многа крупна друштва – губитници у сукобу, настајала нова победничка која су мењала слику света. То се може очекивати као реприза прошлости.
И овај период није и неће бити без звецкања оружјем, насиља и оружаних препада, које прати процес развоја дубоко подељених друштава, са веома различитим гледањима на будућност. Период „хладног рата“ и после њега, изнедрио је на светској сцени удружену Западну алијансу, која је понизила један број земаља, и наметнула им свој глобални пројект, коме је дошао крај, али, још увек настоји да се одржи. Није немогуће да се тај „мехур“ распрсне и, поједини крупни играчи, крену другим стазама куда их воде интереси у будућност.
Јевреји у Израелу не могу рачунати на садашњег „богатог“ заштитника вечито у будућности, јер и он неће то више радити на своју штету. Али, како је то „атомска сила“, коју је опремио заштитник, представља нову светску опасност, јер се све више доказује да су веродостојне информације да Техеран ради на развоју нуклеарног оружја, покушава приволети Русија и Кина да се сагласе о увођењу снакција Ирану, што ове две земље неће то прихватити.
У Сједињеним Америчким Државама буја гнев бирача, јер већина не верује ни да Барак Обама нити неки од његових републикабаца могу зауставити неповољне токове и спрече колапс земље. Занимљиво је писање и реаговање мас-медија у САД, па се углавном све своди да „сви“ лажу. Крупан капитал се углавном плаши садашње америчке дефанзиве и могућности да им се испостави велики рачун, који морају платити да би се држава спасила. Будућност, на тим просторима, још увек, је у рукама оних снага које владају јавним информацијама и креирају јавно мњење, али то и не мора да важи за спољни свет, који губи поверење у празну причу.
Један део чланица ЕУ гради започету будућност са Русијом, али се то не може у будуће одвијати без уступака. Вест: „Руски председник Дмитриј Медведев и немачка канцеларка Ангела Меркел пустили су у Лубмину, 250 километара северно од Берлика, у рад цевовод ‚Северни ток‘ којим ће ка западу Европе потећи нове количине руског гаса“. Овој свечаности су били присутни холандски премијер Марк Русте, француски колега Франсоа Фијон, као и европски комесар за енергетику Гинтер Итингер – симболично, заједничком одвртању вентила „Северног тока“ пуштајући прве количине гаса ка западу. Иза овога на званичном пријему на врху, у дворцу „Белви“ руски председник Медведев се заложио за потпуно укидање виза између његове земље и Европске уније. Раније су такве могућности разматране у сусретима са канцерарком Меркел, наводећи да је после усаглашавања карте пута могуће укидање виза, јер једино у том случају могуће је говорити о „јединственој Европи и партнерству у пуном смислу те речи“.
У оваквом стању односа и процесима у свету, српски умови морају тражити коначно решење свог питања, не уступајући пред силом, јер су све силе рањиве, и тражити своје историјско место које му припада, поштујући и туђа права, само онолико колико и своја. А то значи, да један део такозване међународне заједнице мора променити свој однос према србима, јер су до сада увек радили, и раде, на штету Срба, помажући другој страни да оствари и оно што јој не припада, стварајући независну шиптарску државу на српским просторима, угрожавајући права вишевековног народа, који је већ дуго присиљен да те просторе мора напустити. Ако се то историјски не отклони одмах, остаје у будућности стални извор сукоба. У овом случају ЕУ и САД не могу имати исти аршин, јер су и њихови интереси на овим просторима различити – због којих су у прошлости и међусобно ратовали. Па како да им верујемо да су те интересе усагласили – то само може веровати онај који им служи.
Наставиће се
***
Градити срећу на туђој несрећи, не само да је подло и злочин, већ преставља врхунац подлости. И управо сада, када су „силе“ НАТО-а рачунале да, „после победе“ поберу плодове свог злочина, у Либији долази до хаоса, а свет обилазе стравичне слике, беде, коју су тој земљи, као и свуда у свету, донеле НАТО бомбе, посебно оне америчке, због којих би се Америка морала постидети. Они, који су ову агресију планирали, финансирали и да им НАТО плаћеници обаве тај крвави посао, имали су јасну рачуницу. Улажући 300 милијона долара очекују да на тој несрећи зараде 300 милијарди, експлоатишући либијску нафту, улажући свој капитал да би се отклониле последице рата, док ће либијски народ и даље остати сиромашан, јер неће располагати ресурсима своје земље. За наредни период, који ће се протегнути у овом веку, још једно подручје пустоши, после Балкана, Авганистана,Ирака и многих других ту је и Либија.
Али, мрачни облаци прете глобалној економији, па је свет на прагу изгубљене деценије, неизвесности, у олуји вртложног финансијског кошмара, који за собом носи слом глобалне тражње, а то је неминовни пад привредне активности, када ће се многе, крупне, фирме зауставити, да се могуће никада више не појаве на тржишту. „Од избијања глобалне финансијске кризе на америчком хипотекарном тржишту 2007. презадужени, потрошачки настројен Запад драматрично је изгубио улогу предводника привредног и финансијског развоја“ – тако извештавају аналитичари. „Пре четири године светски јавни дуг износио је 23.000 милијарди долара, 2010. достигао 34.000 мијарде, док ће 2015. достићи 48.000 милијарди“, наводи Асвар Прасад, професор на Корнел унивезитету и високи сарадник Бруконгс института.
„Збирни дуг развијених економија 2007. износио је 19.000 милијарди долара, 2010. достигао 29.000 милијарди, док ће 2015. износити 42.000 милијарди долара…Амерички допринос расту светског дуга износио је 35%, преноси ‚Фајненшел тајмс‘, ММФ данас процењује да ће кредитно ослобађање САД идсуће године остварити привреднираст од само 1,8%, уз незапосленост од око девет осто и највеће социјалне разлике од Другог светског рата“.
Већ је познато да је поверење становништва Запада у политичке институције у веома великом паду, док је грађћанска непослушност у порасту, како наводе истраживачке институције.
Истовремено, Европска унија у 2012. очекује привредни раст од 0.5% и рекодну незапосленост од око 10% – саопштила је Европска комисија.
Посебно дужничка криза дрма ободне државе евро зоне и највећа је од оснивања, а европски банкари још увек прикривају размере последица својих инвестиција на америчком хипотекарном тржишту од пре 2007. године. За сада је познато да 16 водећих европских банака држу око 386 милијарди долара у сумњивим хартијама од вредности на међународном тржишту, верујем да се покушава подвалама и сумњивим прометом да се одрже на светском монетарном тржишту. Велико је питање када ће тих 16 држава, посебно немачких, француских и брутанских банака наплатити та спорна потраживања.
Глобалисти су још увек убеђени да ће се добити битка за повратак и глобалног поверења – што би та терапија била и врло мучна – могуће да се и не оствари.
На другој страни стижу вести да је Русија спремнија за други талас кризе, захваљујући економском рзвоју у овој години и лакше ће превазићи други талас глобалне кризе, преноси Танјуг.
„Постоје различите прогнозе, али ситуација је, у целини гледано, у Русији чак нешто боља него у многим европским земљама, зато што смо у пркос потешкоћама у претходном периоду обезбедили солидан раст бруто димаћег производа, који ће ове године бити у оквирима 4-4,5 осто“, рекао је руски председник Медведев, а пењноси агенција РИА Новости.
Руски председник је истакао да је претходна година, упркос економској кризи, у земљи опадала инфлација. У 2011. ће износити око 7%, што ће бити њен најнижи ниво у историји савремене Русије. Сада се Русија налази на једном солидном месту у вези према спољнем дугу и он износисвега 13%, док је у другим земљама и до 100% према БДП земље, па се истиче и знатно смањивање стопе незапослености и приходе који су на преткризном нивоу.Тако по речима председника Медведева, Русија ће бити заштићена од међународних проблема уколико обезбеди одржист, ма да је стопроцентна сигурност нереална.
Наставиће се
Р А С К Р Ш Ћ А
Наставак
***
Недавно је са задовољством објављено да је америчка глобална корпорација за истраживање рудних богастава „Аврупа минерале“ почела бушење у Косовској Каменици, у близини Гњилана, а почетком фебруара 2010. почели суистраживања и на четири налазишта сребра, олова и цинка око Косовске Митровице, пошто је то „европски најпродуктивнији регион за олово и цинк, а бакар истражују у Режњу“, како то у свом чланку навоти Слободан Кљакић, објављено у недељном издању Политике (13.11.11.).
Ево и разлога због којег је Америка ратовала на Балкану и окупирала део српске територије, под монтираним и крајње безобразним и измишљеним разлозима. Због тога су и на брзину, са својим европским глобалистима признали „независно“ шиптарско Косово.
Подаци, наведени у чланку јасно показују и који су то разлози да, варвари Европе у прошлости, и сада, ратују за ове просторе. Процењује се да је вредност налазишта олова, цинка, сребра, никла, мангана, молибдена и бора – седам стратешких руда чија се налазишта налазе на Космету и, то се процењује на 1.000 милијарди долара – што привлачи незасити капитализам и мобилише псе рата.
„У јулу ове године ‚Волстрит џорнал‘ је објавио вест да је изасланик светског финансијског магната Џорџа Сороша прошле године био пет пута на Космету. И то у друштву албанског милијардера Сахита Мује, с којим Сорош хоће да експлоатише косметски лигнит, процењен на вредност већу од 300 милијарди долара“ – наводи Кљакић.
Министарство енергетике Републике Србије је проценило 2009. године да је вредност имовине државе Србије у сектору електропривреде отето на Космету у вредности 1,5 милијарда долара, а када би се то прерачунало, узимајући у обзир перспективни износ који би се добио експлоатацијом, прелази 100 милијарди евра. Али садашње време освајача, коме за сада нико не може стати на пут, може бити и пролазно, па се не треба ни чудити што ће се Срби супроставити свакој сили, која им отима богатство на њиховој територији. Слушајући људе који су из српских редова учинили све да агресор на превару окупира Космет, како становништву Србије нуде нове капитуланске идеје и још увек, ма да су за њих одавно изречене осуде, има људи који им верују и служе.
Кљакић у наставку свог чланка наводи: „Када у априлу 2007. на страницама ‚Политике‘ објави текст под насловом Ќосметски ћуп злата‘ позвао сам се на тврдње недавно преминулог др Михаила Станишића о рудним богатствима Космета. Помињао је злато, нафту и изворе воде, тврдио да су та богатства одвајкада скривени узрок надметања за косметски простор, да постоје и писани трагови о том користољубљу, забележени у плановима преотимања тамошњег блага. Зато је радо цитирао запис византијског историчара Христовула из прве половине 15. века: ипак, није било само то (потчињавање срба), него су га и турски султани покретали (против Србије) пошто су открили изванредна својства, која су запањујућа и која пружају обиље свакојаких добара. Земља има велико плодно тле, која рађа све могуће плодове и све богато даје…
Али најважније је оно у чему она далеко надмашује све остале земље – злато и сребро, избија такорећи из извора, и свуда где се оно копа пружа златни и сребрни прах у великим количинама и најбољег квалитета, боље је од оног у Индији. Тиме је српска држава од почетка била повлашћена“.
Према речима др Станишића, који је имао поуздана обавештења с разних страна света, само резерве косовског лигнита вреде око 500 милијарди долара. „Том податку, због кога смо пре више од четири године обојица наилазили и на подсмехе, полако се приближавамо вредности коју је проценио ‚Волстрит џорнал‘ – наводи Кљакић са многим примерима и подацима, да би при крају чланка навео пример да је „Флора Саундерс још 30 јула 1998. објавила текст под насловом ‚Косово: рат је око рудника‘ и указала на чињеницу да стручно металуршке и сличне публикације обавештавају уске кругове из света финансија и бизниса о тамошњим великим природним богаствима Закључила је да ће ‚Трпчу‘ контролисати онај ко оружано победи на Косову, а НАТО доминација на терену би ставила америчке корпорације у најповољнији положај“.
Све, што је Кљакић навео у свом документованом чланку, није узбудило, нити ће узбудити, оне који су позвани да спрече овако нешто да се у свету не догоди, а управо, те институције покривају, и оправдавају ово насиље. За УН је то сасвим нормално да, под лажним и монтираним изговором, унапред испланираним циљевима рата, једној од чланица (оснивача) УН омогућава да се доносе резолуције и заводи блокада, а када је НАТО, без одобрења СБ напао СРЈ и бомбардовао више од два месеца, свет, а посебно Ораганизација Уједињених Нација остала је неактивна, да би се умешала по престанку бомбардовања и сада, великодушно доноси резолуције које су уствари наставак тог рата, да би омогућили, посебно Сједињеним Америчким Државана, да окупирају Космет и заведу окупациону власт, и омогуће да се насилно исели неалбанско становништво с већег дела Космета, преда власт косовским Шиптарима и призна „независна држава“ – тако да су институције УН и највећи кривци за оно што се догодило, а сада се открива и због чега се све то догађало. Сада нам постаје јасно ко је тренутно на планети „надсила“ којој је сваки злочин занемарен, али се зато жртва проглашава кривцем и кажњава. Умни људи се питају има ли томе краја?
Што се тиче водећих држава у ЕУ (Немачка, Француска, Британија) и у исто време главне снаге НАТО-а, у спрези са САД, животно су заинтересоване да се на Космету реши онако како је глобални план будућег развоја – глобалистичког друштва – одредио и све ће учинити да се од тога не одступи, јер у томе гледају искључиво само свој интерес. Уколико би се Србија и Срби енергично супроставили овим, по Србе неповољним плановима, није искључена ни примена силе, поред свега онога што је тај део европских држава учинио да Србија и Срби на Балкану буду осиромашени, и потпуно разоружани, да се не могу бранити. За историју, ово је један заиста мрачан период, гори од свих оних из прошлости. Како сам раније наводио, а и други су о томе писали, за Србију и Српски народ ово је Трећи светски рат који још није завршен. За будуће крвопролиће између срба и шиптара неће бити они кривци – кривац је онај ко их је довео у ову ситуацију која се неће, а ни под овим условима, не може решити повољно за народе који су упућени да живе на овим просторима, јер постоји „дошљак“ чији су апетити веома велики и не бира средства да их реализује. Токо се балканска драма продужи и траје, упоредо са авганистанском, ирачком, а сада и либијском, где разни пробисвети налазе извор свог богатства.
***
Србија некада и сада није се много у суштини променила, само је нова технологија омогућила да се примене разне методе, најчешће у преварама, и лажним илузијама које, посебно у предизборној години примењује политика. Тешко малом човеку који учи из мас-медија и тражи спасење, по њиховом рецепту. У шуми многих душебрижника, који су запосели инстуције привреде, политрике, и разних других „демократских“ организација, без јасне перспективе, које су нам, само пре пар година, слично обећавали, нудећи нам благостање, које се догодило само њима, а не и онима којима су то нудили.
У неком времену, када није било ни радија, а камоли телевизије, са ретким примерцима разноразне штампе, која се у то врме размахала, а случајно и у врме велике економске кризе Тридесетих година прошлог века, прваци многих политичких странака су обилазили вашаре, пијаце, села, јер се тамо налазило бирачко тело. Тада се могао, редовно, срести ондашњи посланик Среза космајског, који, са „шајкачом; на глави, торбицом од козје кострети, шареном и привлачном, на остарелим плећима и на остарелом сивцу коњу улази у Сопот, а био је то понедељак, када је у том насељу пијачан дан. Дојаше он до „паркинг простора“, где су се паркирала кола са сточном вучом, а где је постојао и уређен простор да се привеже коњ, а јахач крене међу људе. Иде Алекса, а за њим група беспослених, срета људе, који су га одавно упозтнали, здрави се и тапше их по рамену. Кратко се задржи па иде даље.
Кад се и пијаца плако празни, а незадовољан сељак враћа кући оно што је дотерао да прода, али купаца нема, Алекса дреши свог коња, води га за собом, спреман да и он крене пут свога села. Многи су тада кренули да се њему обрате и замоле га да им по нешто реши, а он ће рећи:
– Напиште то на цедуљу па ми дајте.
Прилазе људи са папирићем у руци, а Алекса појахује коња, спреман да крене. Пригне се мало па прихвати папирћ и ставља га за своју шајкачу. После краћег времена а шајкача окићена као сврачије гнездо. Када је завршио са пријемом креће свог коња ка Ђуринцима. Отпоздравља онима који очекују да им разреши животни проблем, десном руком скида шајкачу и њоме махне, а по неки папирић испаде и остаде на турекој калдрми, а Алекса се изгуби иза оштре окуке пута.
Данас, се не носе шајкаче, а ни шешири немају карактеристичну траку иза које би се евентуарло закачила цедуља, али, нема ни потребе.Политичар сад великодушно дели визит карте на коме је његово „величанствено“ име, са безбројним бројевима телефона, што на послу, што код куће, а ту је и неизоставни податак његовог И-мела.
Касније, људи који су дуго носили у свом џепу такву визит-карту жале се да га никада нису могли контактирати, тако да су, како у прошлости, тако и данас обманути, а и понижени од разних савремених политиканата.
Порука бирачима била би: Не слушј га шта говори и шта обећава, будно прати шта он ради и какви су му резултати, не подржавај рушитеље већ ствараоце и градитеље, али увек имај власти став према животу, којег сам мораш изабрати, нико ти неће помоћи, ако ти то сам себи не учиниш и не оклевај.
Многи покушавају да нам саветима и „својим“ идејама „помогну“, у овом периоду, дуготрајне кризе која је захватила планету. Најављује се „економска олуја“.
Наставиће се.
“Само пре два месеца владало је уверење, о могућем развоју у наредној години 4-4,5%, сада процене са свих страна гласе око 1,5%, па ће пад економске активности са собом носити, као последицу, и пад запослености, и то код постојеће високе незапослености у Србији. Они који буду радили добиће све мање новца, и то ће бити посебно изражено у приватном сектору.
Многи страхују да се због повећања обима ненаплативих зајмова то из привреде не прелије у банкарски сектор, јер има појаве да сваки пети привредник касни са отплатом кредита. „Неке банке ће имати проблеме. Можда ће се због мука у којем су се нашле њихове матице, морати да се повуку или ће доћи до спајања неких финансијски кућа. У сваком случају, то ће се углавном огледати кроз смањење добити, и да ће их задесити банкарско проклетство, јер ће имати пара, а неће имати коме да их продају, јер ће неликвиднсот привреде бити још већа“ – тврди Љубодраг Савић и додаје, да је врло тешко прогнозирати било шта у кризним ситуацијама, али да је врло извесно да је Србија ушла у дубоку кризу још од 2008. године.
Да су кретања рђава сматра и Владимир Глигоров, професор на Бечком институту за међународне економске студије, па додаје: „Стварна су три проблема. Прво, то што ништа није учињено у последње три године да се реформише јавни сектор и да се створе бољи услови привређивања и посебно запошљавања. Друго, што се никакве реформе не предвиђају до избора, а ако могу да закључим из програма које нуде различите партије ни после. Трећи, већи фискални дефицит финансира се веома скупим кредитима, што је веома неповољно и може, уз знатан страни дуг, да значи да у неком часу неће више моћи да се одржи финасијска стабилност“ – видно је забринут Глигоров.
Као што се види из предњих изјава, да се ова 2011. завршава веома неповољно и тако се улази у наредну изборну годину, што ће новој гарнитури власти знатно отежати „нови почетак“, када се ни стари није срећно завршио. Значи, ако се не направи знатан корак напред, Србија ће наставити привредну и политичу агонију и у наредној декади, када ће одлазећи људи бити још у већем сиромаштву, па не само да ће мо изумирати, како је напред речено, већ нећемо обезбедити квалитетан наследни кадар, тако да ће мо као обогаљено друштво осати на најнижим лествицама сиромаштва и беде, што се неће одности на оне који су до сада одлучивали о нашеим животима, одлучују и сад, а ако се овако настиви, одлучиваће њихови наследници и у будућности – слуга ће репродуковати слугу и пониженог човека. Да нам се то не догоди, као друштво, морамо се организаво супроставити негативним кретањима, наука и струка морају преузети главна тежишта будућег процеса и како би се ослободили туторства и туђих савета шта и како треба да радити у сопственој земљи. Будући пројекти и планове будућности, морају носити стручни и мање алави појединци, ослобођени политиких стега и разних пројеката који вуку назад, а њих није мало.
***
Да би се повезао континуитет светских збивања и да би се за будућност оставили веродостојни подаци, потребно је објаснити где су корени зла које савремено човечанство трпи и ко су носиоци тога. И други пишу које су то снаге узбуркале свет, довели до кризе, а даљу процеси могу бити и кобни по човека.
Тако, „рат у Либији – како га је доживео појединац открива нам да су Одлука о рату против Либије донете пре 10 година, и то није имало никакве везе са недавним догађајима, са „арапским пролећем“. Одмах после догађаја 11. септембра, буквално 4 дана после тога, на састанку у Кемп-Дејвиду, Бушова администрација је одлучила да нападне 7 земаља, једну за другом: Авганистан, Ирак, и као последњу – Иран. Те детаље је својевремено објавио Вилијам Кларк, бивши главнокомандујући НАТО-а, који је био против тог плана.
Свих година које су уследиле Либијци су се трудили да воде преговоре, да нађу заједнички језик са Вашингтоном, мислећи да ће тако избећи рат. Међутим, то је са њихове стране било погрешно, јер је оно најважније што су САД желеле било – да се утврде у Либији, да формирају у њој своју војну базу, како би затим могле да се шире по читавој Африци. Колико год се Гадафи трудио он није постигао никакав резултат. Само се сетите – 2003. године, одмах после пада Багдада, на Либију је направљен врло јак притисак. Тада је Гадафи одлучио да земљу учини отворенијом, те је ступио у преговоре са Вашингтоном, прихватио је њихове економске услове и тако уклонио напрегнутост која је дотле постојала у њиховим односима. Међутим, САД су наставиле да се припремају да истовремено нападну две земље: Либију и Сирију. Истина – положај Сирије је био другачији, она је имала међународне споразуме који су Сиријцима дозвољавали да се заштите. Шта се у ствари десило?“
Вашингтон се обратио Француској и Великој Британији тражећи од њих да у војним дејствима против Либије оне воде, јер Обама није могао да у очима америчке јавности оправда нови рат […].
„А у Либији: Гадафи је имао подршку највећег дела становништва. Био сам са много људи, који су по традицији представљали опозицију Гадафију, али су се због осећања патриотизма придружили Гадафију у његовој борби против агресије НАТО. 1. јула је у Триполију одржан величанствен скуп. Триполи је град са укупно 1,5 милион становника, а на скупу је било 1,7 милион људи. Значило је да су људи дошли са свих страна како би продемонстрирали своју подршку борби против НАТО-а… „О раду страних новинара у Либији могу да кажем само једно: сви су заједнички лагали. То су били новинари великих канала – BBC, СNN, France-24, France-TV(Ал-Џазире у то време није било, нису јој дозволили). Обично, када би телевизијска група добила акредитацију – то је увек било двоје: новинар и сниматељ, а овамо их је долазило по троје, четворо, понекад и по седам људи, и видело се да то нису новинари, јер су се појављивали људи са набилдованим мишићима, и по њиховом изгледу је могло да се схвати да су то добро истренирана војна лица, мада су имали акредитацију штампе… Видео сам како фабрикују лаж. У либијској влади су се водиле оштре дискусије о томе – шта да се ради са тим људима. Неки, на пример Ј.Шакир, познати либијски новинар, говорио је да их треба прогнати. Али Сејф ал-Ислам Кадафи је сматрао да, ако се сва та публика избаци напоље, кроз врата, о ономе што се у Либији дешава ће уопште престати да се говори, и уколико се то деси – једноставно ће све у земљи да буде уништено… France-24,званични канал француске владе, потписао је уговор са комитетом из Бенгазија о томе да ће му помагати у раду са масмедијима и у обезбеђењу међународних веза за побуњенике. Односно, француски новинари су тврдили да дају објективне информације, а у ствари су подржавали буну. Новинарима тог ТВ-канала је било дозвољено да се појављују свуда, они су се аутомобилима одвозили у места која су управо бомбардована, ишли су у различите делове Триполија, а на крају је утврђено: кад год би се ти новинари појављивали у било ком делу града, на пример, да би погледали ову или ону државну зграду – 15 минута после њиховог одласка почињало је бомбардовање управо те зграде. То јест – „новинари“ су служили као лица за навођење… Сви знају да се НАТО бави свим оним, чиме се бави и Израел – убиствима појединих руководилаца, убиствима њихових породица. Ако не могу да убију руководиоца, они врше њихово заплашивање тако што им убијају жене и децу. Један од високих либијских војних руководилаца је имао породично славље, на које је позвано и неколико новинара. Не зна се ко тачно, али је један од њих спустио кофер-GPSу дечју собу. Када је ноћу авијација НАТО-а бомбардовала ту кућу – бомбе су падале право у дечје собе, и сва су деца убијена…“
„Сада се види да се те исте методе, и та иста пропаганда, врте на спутњичким каналима, овога пута – против Сирије. Сада Ал-Џазира монтира специјалне студије који су копија трга Абасида и Омеида у Дамаску, то јест – спремају се да понове оно, што су урадили са Либијом“ – објави очевидац. „У Либији људи који су сарађивали са НАТО нису имали појма чиме ће се све завршити. Резултат је да је убијено преко 50.000 људи, да је преко 200.000 рањено, да су 2.000.000 постали избеглице. Да ли уопште можете да замислите шта ће бити у Сирији ? […].
„Француска и Велика Британија су још у новембру 2010. године потписале уговор којим се предвиђа формирање заједничког експедиционог корпуса. Тај уговор има прилог о заједничкој војној обуци, са списком свих јединица које ће у томе учествовати. Сценарио „обуке“ је следећи: „Ради спашавања цивила које малтретирају тирани, британске снаге треба да изврше упад у Северну Африку. Документ прецизира да ће војна обука започети 21. марта 2011. године. Британска армија је напала Либију 19. марта. То јест: од новембра 2010. године сви су тачно знали шта ће се десити, и припремали су се за рат […].Међутим, коренови су много дубљи. Тај рат је, као што сам већ рекао, планиран од 2001. године и планирале су га Сједињене Америчке Државе. Енглези и Французи су у том послу само – подизвођачи. Потпуно исту ствар су САД намеравале да направе у Сирији, али за сада не могу, из два разлога. Прво, требало је да од самог почетка на лицу места сконцентришу огромну количину оружја. У Либији су успели да освоје арсенале оружја, а у Сирији нису, тако да су морали да оружје шаљу преко Јордана, Либана и Турске. То значи да нису имали могућности да нанесу један снажан, одлучујући ударац. Сада посматрамо како се групе плаћеника премештају по територији Сирије, нападајући час овде, час онде, али не наносе главни ударац. Друго, Либија је била изолована, а Сирија води широку политику повезивања са другим земљама. Ради се не само о Ирану и Русији. Видели смо како је у Савету безбедности ОУН одрадио посао вето Русије и Кине. Односно: за сада је Сирија успела да се сама штити, али све је то врло климаво. Јер Американци се неће зауставити на учињеном. А Либијци су се преварили, мислећи да ће успети да се сами штите, али – свет је замишљен мало другачије…“ (Преузето).
Али је Светска криза уздрмала темеље светског агресора, по свим кључним питањима, па се тренутно води битка на два правца: продужити планиране агресивне планове, који треба да разреше питања глобалног света, а с тим да Западни капитализам, окупљен у НАТО алијанси, чини све да у овоме не посустане, иако стоји на веома климавим темељима, а друго, исто тако крупно питање преставља савлађивање тренутне кризе. Они, решење задњег циља виде само у даљим агресивним плановима, без којих НАТО и не може опстати. Али су трошкови у досадашњим ратовима превазилазили ратни плен, па у садашњем времену, ниским ударцима и даљом агресијом, освајајући нове богате колоније, желе да оба питања разреше пљачком, држећи свет на ивици великог светског сукоба. Та танка нит, која дели садашњи свет од општег сукоба, одржава се уз ангажовање УН, као неког корективног органа који ће одгађати светско крвопролиће, затварајући очи пред локалним ратовима, које започиње и води Западна империјистичка алијанса. Овде леже темељи светске корупције, која се као плима шири у све поре, а парола „Држите лопова“ потиче из кампа људских паразита.
Званично се и не може утврдити почетак Светске кризе, јер оно што је објављено и не мора бити тачно. Криза је категорија која је увек присутна у подељеном људском друтву, и начелно се разрешава победом деструктивних снага друштва, где се претходно руши и замењује „новим“, али, то ново и не мора бити и прогресивно за већи део човечанства. Сведоци смо појаве, да после веће кризе, власт долази, најчешће, у руке људи које репродукује „камп људских паразита“, а никада у дужем пероду свет неће живети у дуготрајном миру, јер се односи и сукоби међу људима и државама продубљавају, припремајући тако нови кризни процес.
Светска елита увек разрешава проблеме у своју корист, а то неминовно ствара супротности које ће, брже или спорије, доводити остатак света у сукобе. Али постоје и природни процеси које човек не може тако лако да превазиђе и све потчини својој вољи. То се на крају манифестује природним одабиром, па на крају и моћни нестују, јер се моћ сели на неко друго место. Зато агресор настоји да сукобима одгоди сопствену пропаст.
Наставиће се.
„Врућа“ јесен 2011. одсликава стање у свету. На једној страни, снаге намењене да силом разреше оно што ратом нису довели до краја, веома су активне. То је припремљена агентура састављене од многих структура: дипломатских, политичких, деструктивних итд. која ће наметнути решења започета разорним дејством снага рата. Овом приликом то је подручје арапско – муслиманских народа, са тежиштем на просторе Северне Африке и Мале Азије, као и заостала нерешена питања балканског, азиског и блискоисточног подруја.У исто време, председник Сједињених Америчких Држава Барак Обама крстари Пацификом у намери да учврсти позицију САД, ослушкујући колико су му поједине земље остале привржене, посебно његова посета Кини. Како јављају светске агенције „Обама је започео дуго очекивану и врло ризичну мисију обнављања америчког вођства на Пацифику, али се на сваком кораку суочава са све већим утицајем Кине…Један од битних Обаминих циљева јесте стављање до знања да ће САД бити у све већем економском, дипломатском и војном утицају противтежа Кини… Ради се о упућивању јасног сигнала да ће Сједињене Америчке Државе бити сасвим присутне у економској, безбедносној и политичкој будућности азисјко-пациффичког региона, и то се дешава у контексту успона Кине“.
Изгледа да се Кина намеће као стални и дуготрајни проблем САД. Преедседник Обама врши притисак на Кину да дозволи пораст вредности своје валуте, а то до сада преставља главни проблем трговине између ове две земље. У погледу националне безбедности, Кина појачава свој утицај у региону, што додатно забрињава пртнере и савезнике САД, а који трговински зависе од Кине, у стално страху да би то могло бити насилније, па суседи Кине траже од САД да повећају своје присуство и ангажованост. У време ове турнеје Обама је најавио нове кораке у погледу регионалног споразумецања о слободној трговини на тим просторима, где би се покушало да се Кина потисне и искључије у будућности. Овај потез би могао потстаћи Кину да крене у правцу отворенијег тржишта и на крају, како то сањају САД, придруже се пакту, или се јасно ставља до знања да ће САД и многи суседи Кине ићи напред без ње. Како смо навели раније – на помолу је Светски трговински рат кога започињу Сједињене Америчке Државе, као продукт садашње кризе. Нешто слично како се то догоди Тридесетих година прошлог века у Европи и почетак рађања нацифашизма, који је довео до светског крвопролића. Нисмо сигуран да се то неће поновити. Званичници амричке администрације су недељама припремали терен за председникову посету и преусмеравање Вашингтона на Азију после десет година америчке целокупне усресређености на Ирак и Авганистан. Тако је Обама закључио:“да би САД требао ‚подржати раст Кине‘ пошто ће успон Кинеске средње класе извућими милијоне људи из сиромаштва и створити ‚огромно тржиште‘ за америчка предузећа и амерички извоз…Посебно је упозорио (као велика сила), да Кинези морају ‚играти‘ по њиховим правилима“. Заиста је смешно да званичници САД мисле да ће вечито побеђиватри на тешкој шаховској таби у игри са Кином.
Наставиће се.
***
Прве информације објављене после завршетка пописа становништва у Србији, у јесен 2011. године, озбиљно су забринуле све одговорне факторе српског друштва. Посебно се констатује како је Србија, од задњег пописа, остала без средњег града, јер се број становника из године у годину смањује, па неки чак прогнозирају и неки крај српског друштва у будућности. Основни проблем је настао у периоду индустрализације земље што је довело до пораста градског становништва на штету становништва руралног подручја. Са тим процесом се и економска снага сели и концетрише у градовима, па се и пројектовање будућности, у већем периоду, искључиво посвећује градском становништву, стварајући све већи јаз између услова живота становништва на селу и у граду, у корист градског. То је довело до бега, посебно младих, са села у градове, па и онда када то није било оправдано, стварајући социјалне проблем на оба подручја. Многе препоруке и разни институција су покушавале да измене ово стање, до резултата није дошло и стање је бивало све горе.
Како су скоро сви процеси били више декларативни, а акција слабо законски подржана није давало резултата. У периоду транзиције, посебно преврата 2000. године, замиру сваке акције у том правцу, а стање се из године у годину погоршавало. Сада, када смо дошли у алармантан период, и покушавамо да тај проблем разрешимо, опет се нема јасних потеза и изостају резултати, ма да се много посевећује информацијама и малих помака, па све остаје на томе. На једној пијаци жена са села, средњих година, скоро вапијући изјављује: “Нећу дозволити, никако, да моја деца остану да раде у селу, као што сам ја и мој муж остали, па се вечито мучимо, а изложени смо бесомучној експлоатацији, коју над нама врши држава и други. Хоће да нам кожу скину. Шта ја имам од онога што сам запослена, од раног јутра до поноћи, када ми и оно мало што зарадим други узме. Е, па нећу дозволити да се и моја деца тако муче. Док други уживају у комфору и луксузу, мени то није омогућено. Не видим, да ће то питање, за моју децу бити решено. Не смем чекати да им други кроји будућност. Морам дати све од себе, да она не остану тамо где сам ја остала“. Тако говори огорчена жена са села.
Један сељак из Ваљевске Каменице овако се изрази:
– Нама држава треба да помогне око изградње путне мреже у самом селу. Поправи путеве до села. Сада се у селу не користе ти путеви за сточну запрегу, већ за пролаз механизације. То треба да су макадамски путеви, да би се лакше са агрегатима могло доћи до поседа. Ја редовно, својим аутом, од Ваљевске Каменице до Београда превозим своје производе на пијац. Путеви су нам очајни. Могао бих купити и боља кола, али возити их тим лошим путевима, брзо бих остао без њих. Држава то може организовати. То се питање често покретало, али узалуд. Када би се нормално могла транспортовати, у свако време, роба коју произведемо, без великих губитака, свако би се залагао да више произведе и изнесе на тржиште. Још оно није довољно снабдевено. Ми би имали и бољу мотивацију и већи приход, када би нам се само путеви изградили – заврши млађи пољопривредник своју причу, који два дана у седмици, са својом супругом Весном, симпатичном продавачицом, продаје на пијаци у насељу “Браћа Јерковић“ у Београду. Један пољопривредни стручњак, на доста високом положају у структурама научног изучавања о пољопривреди и селу, када смо се обратили њему, први пут, био је заинтересован за ову идеју, а када смо регистривали друштво, засновано на принципима објашњеним у претходном делу књиге, рекао нам је следеће:
“Замисао заслужује пажњу и у складу је са савременим кретањем у нашој пољоприврди, али ће те ви ово тешко остварити“, нашто смо му одговорили: “Ми ћемо покушати, па ако успемо доћићемо код вас да вам се похвалимо. Ако не успемо, више се никада нећемо видети“.
Други случај је сусрет са стручњаком који се бави организацијом и развојем пољопривреде на једном повећем подручју, који нам је код задњег сусрета, и сам доста разочаран, рекао следеће:
“Ја бих вама саветовао, да са овим престанете да се бавите. Вама млађи неће признати ваше напоре, а неће их ни прихватити, јер не настоје да вас разумеју, остаћете усамљени и разочарани. Зашто би се ви за другог борили ако они то не прихватају. Пустите их нека се сами заглибе до гуше (па додаде још једну реч коју изостављам), па када схвате да немају куд, сами ће морати да траже пут и начин да превазиђу тешкоће, а ваша књига ће им тада добро доћи да тај пут пронађу, када вас, могуће, не буде било“. Опраштајући се од њега рекли смо му: “Можда сте ви у праву, али ми не желимо да застајемо на самом почетку, и нећемо вас послушати, без обзира на све препреке и тешкоће, написаћемо шта сте нам рекли, али, нећемо помињати вас и фирму коју престављате“ – ту смо се растали, да се више никада нећемо срести.
Тако у једном свом казивању Рејмон Гевелу, експерт француске фирме “Виталик“ из Бретање, саветује српске одгајиваче свиња (може се пренети на било које одгајиваче), он износи свој став:
“Француска пољопривреда је најбоља у Европи, али њена снага почива на високој удружености фармера, доброј организованости и потпуној окренутости захтевима тржишта,. Одгајивачи свиња, на пример, производе за унапред познатог купца с којим имају склопљене уговоре и знају да ће им за робу бити плаћено већ другог дана након испоруке. То је пракса коју треба следити јер даје изврсне резултате. Фирма је у Француској позната по иновативним решењима у одгоју стоке, посебно свиња и живине. “Виталак“ нуди сточну храну фармерима или примесе и адитиве за индустрију сточне хране.
Најбољи пример је удружење Kooperl iz Lambalea, оно има 2.300 чланова од којих 1.206 одгајивача свиња. Производи више од три милијона свиња годишње. Бретања из које потиче Виталак је, иначе, је најразвијенији пољопривредни регион Француске. У њој се узгоји 66% целокупног одгоја свиња у Француској. Чек је 97% узгајивача удружено, односно само 3% узгајивача је ван регионалног удружења. што објашњава високу успешност у производњи.
Проблеми са којима се срећу фармери у Србији не разликују се много од оних с којима се сусрећу, или су се сусретали други у вашем региону. И Потугал и Шпанија су прошли сличан пут. Моје искуство из протеклих година је да се фармерство у Србији развија, али да највише овдашњих проблема настаје у области финансирања,. На пример, већина фарми код вас је у оронулом стању. Потребна је реконструкција, при чему се морају поштовати стандарди у погледу начина градње, екологије и другог. Генетски састав је углавном добар, али шта вреди када је у лошим условима. Зато треба обновити фарме, потом унапредити генетски састав и променити начин исхране“
На питање новинара:: да су наши одгајивачи под притиском тржишних неизвесности, посебно несигуности цена. Како превазићи последице цикличког удара?.
“Имали смо и ми у Француској до пре 10 – 15 година, сада их више немамо, јер је производња под уговорима и тржишни вишкови су сведени негде на 5% националне потрошње. Додуше нису све земље у ЕУ у истој ситуацији. Европа још увек има велике вишкове свињског меса…“
Како изнутра изгледа једно удружење одгајивача свиња, попут већ поменутог:
“Нису сва удружења исте величине: Kooperl има 2.300 чланова, али постоје и мања од свега 300 чланова. Битно је да удружење има свој стручни савет, председника и директора са пратећом стручном службом који обаве највећи део послова за чланство. Већа удружења имају своје кланице, неке имају фабрике сточне хране, погоне за прераду меса и производњу прерађевина….“
Каква је улога државе у свему томе?
– Никаква. Пре само деценију и по могло се рећи да је она имала значајну улогу у подстицању удруживања у пољопривреди. Данас то више није случај. Све је препуштено на удруживање узгајивача, који се организују по регионима. Убеђен сам да искуства француски одгајивача свиња могу да користе фармерима у Србији и лично сам оптимиста што се тиче промена у том погледу – завршио је своје излагање Рејмон Гевелу. Ови примери су приказани с намером да се донекле дочара стање нашег сеоског подручја.
Скоро као поклич, којег овако искрено до сада нисам чуо, потпуно ме заокупи, па размишљајући шта бих ја у овом могао припомоћи, кретох у акцију. Пажљиво сам, више пута, прочитао објављен чланак у „Политици“ 21. новемра па сам прво хтео дознати који су то, сем Академика проф.др Драгана Шкорића. као председника Одбора за село САНУ, а наведено је да су се окупили академици, професори универзитета, чланови Привредне коморе Србије, аграрни економисти, правници, социјолози, један глумац (Радош Бајић) и један владика (епископ шабачи Лаврентије). Њих 21 свако из свог домена. Сем глумца и црквеног преставника друга се имена не знају. Тако је најављена „Борба за српско село“, коју намерава отпочети Српска акдемија наука. За сада, Одбор, о коме је реч, не би требао да се ангажује око измишљања шта село да производи и како то да производи, јер би се губила снага на томе. У овој беспарици и сиромаштву, посебно активног сеоског газдинства, они раде и примењују оно што им тренутно стоји на распшоложењу, стално смањујући улагања, тако да се и квалитет производа погоршава.
Ако би Одбор ишао на то да сељаку указује на проблеме, не мењајући стање, унапред је битка изгубљена, или ће се догодити да буде одгођена, док се не појаве нове, одлучније и мање зависне снаге – које ће брже мењати стање. Основно је да се становништво са села доведе у ситуацију да му се вреднује њихов труд, да им стандар буде што ближи градском, да има институције које му служе што ближе месту становања, да може додатно да се он, а и чланови његовог домаћинства, запосле у време када нису ангажовани на свом имању, да имају заједничког посредника између произвођача и тржишта, са којим они колективно управљају, да му тај посредник обезбеди сигурног купца пре заснивања проиводње, да га правно заштити од превараната, којих у садашњем времену није мало.
Развој и реформе у пољопривреди су искључиво наша ствар. Зар не можемо схватити, да капиталистички запад би хтео да се ми не развијамо или да се развијамо као полуколонија. То су нам показале њихове блокаде, санкције, бомбардовање. Лако ће смислити афере, да би нас казнили. Вишегодишња рецесија, посебно у сектору пољопривреде, довела нас је у веома тежак положај, у односу на претходни период. Крајње је време да сви чиниоци, у овој грани привреде, схвате да сами нешто морамо учинити, ради нас и нашег потомства, не чекајући да нас други на то гура. Програми, који се реализују, јесу прави, све друго су идеје. Због тога нам је потребан договор, потребна нам је акција, осмишљена, која даје резултате.
Да би обезбедили брз и квалитетан развој пољопривреде и сточарства, потребно је мотивисати стручњаке, из ових области производње и прераде, да им је будућност у запошљавању на овим подручјима. Тиме ћемо створити окружење, да нам стручњаци не траже запослење ван своје струке за коју су се школовали, а и да се избегне одлив мозгова ван земље. Па нам они, који земљу напустише постадоше главни конкуренти у производњи. Своју памет ставише у службу оних који ништа нису допринели њиховом стручном усавршавању. Тако они сада наносе штету својој националној привреди,и без гриже савести, руше сопствену државу. Најчешће се правдају како их у овој земљи нису у стању да плате њихово знање, а не питају се шта су они, као стручњаци допринели да се и код нас ово преокрене на боље.
Озбиљно питање за даљи развој аграрног подручја, а посебно села. Не може се решавати без решавања социјалне политике на том подручју као што се решава социјално питање становништва градова. Прилаз мора бити другачији и све обухватнији Од његовог решавања зависи ће и озбиљно смањење разлика између стандарда и услова живота становника на селу и становника у градовима. У задње време пратимо политику развоја Кине. Добија се утисак да су Кинези заузели став да своју транзицију отпочну од села. Да створе што мањи јаз између стандарда грађана, који живе на селу, и стандарда градског становништва.
На једној пијаци жена са села, средњих година, скоро вапијући изјављује: “Нећу дозволити, никако, да моја деца остану да раде у селу, као што сам ја и мој муж остали, па се вечито мучимо, а изложени смо бесомучној експлоатацији, коју над нама врши држава и други. Хоће да нам кожу скину. Шта ја имам од онога што сам запослена, од раног јутра до поноћи, када ми и оно мало што зарадим други узме. Е, па нећу дозволити да се и моја деца тако муче. Док други уживају у комфору и луксузу, мени то није омогућено. Не видим, да ће то питање, за моју децу бити решено. Не смем чекати да им други кроји будућност. Морам дати све од себе, да она не остану тамо где сам ја остала“. Тако говори огорчена жена са села.
Зашто је то тако? Треба сви да се запитамо. Где је излаз из овога? Излаз постоји, али су дуги и трновити путеви, да се из овог пакла изађе. Држава мора имати слуха, за све оно што се на овим подручјима догађа, и да подржи позитивне иницијативе у развоју села, а посебно у решавању проблема који се намећу.
У целом тексту, напред, није било ни речи о овом проблему, па се посебно сада осврћемо на њега
Озбиљан проблем је збрињавање старих на овим подручјима. Ако су деца отишла у град, а на селу остали стари родитељи да сачувају дедовину, док им се њихова деца налазе у градовима и тамо запослена, до њиховог одласка у пензију и поновни повратак на село. Ако се једно, од тих старијих разболи или остари да сам себи не може помоћи, онда се неко из града мора вратити, и без његове воље, да чува остарелог члана породице, или да плати особи која ће им пружити одговарајућу негу. Многи су се нашли у таквим ситуацијама. Најгоре је што ће и они, кроз десетак година, бити социјални случајеви, па ће и они стварати озбиљан проблем својој деци. Тако у недоглед.
Наше је мишљење да ревитализациа села треба да се разреши , заједно са институцијама државе као важан проблем.
Интересно организовање и удруживање свих у ланцу производње у тржишној привреди је неминовност. Да су ови узгајивачи били удружени у својој асоцијацији, прво, до оваквог пословања не би ни дошло, а када неко покуша да подвали, нашао би се на удару целокупног удружења, о таквој подвали знало би цело регионално тржиште.
Видите и сами, због малог улога, да би удружење могло да опстане и ради, сељак је кажњен великим непотребним издатком, губљење времена, живаца, а многи у свом разочарењу престају да се тиме баве, али на своју штету. Због тога су узгајивачи у Бретањи (Француска) одлучили да се удруже, а само 3% њих није.
Удружење, које је и регистровано због ових потреба, не може јурити пољопривреднике да се удружују, јер је то скуп посао, а ако некоме нешто нудиш, знај да ће те тај уцењивати. Због тога смо одлучили да се обраћамо само онима, где су заједнички интереси, као простор за изградњу компаније удружења, простор за изградњу система за наводњавање; простор за изградњу заједничих објеката у развоју туризма, изградњу објеката за социјално–здравствено обезбеђење својих чланова, једном речју где су нам заједнички интереси. Решавање личних проблема: имовинских, производних и других, треба да су самих пољопривреника, јер они треба да су за то заинтересовани, како то раде други у свету, па чак и у нај неразвијенијим деловима планете. Није чудо што су сви, који долазе из иностранства да нас упознају, одлазили разочарани, остављајући нас да живимо животом наших прадедова.
Дали сте некада из воза или аутобуса гледали панораму наших обрадивих површина у ужој Србији. Парцеле као разнобојне крпе на кецељи домаћице, прекривају површину, која се зове обрадиво земљиште, свако оивичено врзином, са много великих стабала, која гутају и обезвређују обрадиво земљиште, а уз то и смањују учинак агрегатима који уђу у овакве парцеле, па како да зарадиш на ономе што радиш, а знај да си и сам томе допринео, делећи се са браћом, стварајући те мале парцеле, које доносе губитак, већи него што мислимо.
Одмах на почетку реализације програма наишли смо на многе тешкоће, које су запретиле да и сами одустанемо од реализације. Мали улог оснивача био је довољан да се удружење региструје код надлежне агенције, али и недовољно да се отпочне реализација зацртаних програма. Прилива средстава нема, а треба редовно измиривати разноразне обавезе. Експозитура пореске управе одмах тражи да јој се плате њени захтеви, прете да одузму право на рад ако се ти услови не испуне, зацртани пре 10 година (фирмарина и социјално осигурање једног од чланова удружења и ако је исти социјално осигуран).
Да би решили питање уноса неновчаних срестава у капитал удружења, а посебно пољопривредног земљишта наишли смо на проблем, којег смо морали претходно превазићи, јер се од удружења тражило да улати велику суму новаца да би такав неновчани улог пренео на новог власника а то је удружење. То се односило на: висину пореза на промет, ако га има, и судске таксе на оверу потписа на уговор. За унос две парцеле од 1,6 ха тражена сума је исзносила преко 14 хиљада динара, само на потпис.
Превазиђено је тако што смо се обратили министарству финансија – пореској управи, па су оваква удружења ослобођена плаћања тог пореза. Када смо сачинили уговор у коме се приказују само подаци о парцелама, потребни да се може извршити власнички пренос судска такса сведена је на 650,00 динара. Укњижба по једном уговору је утврђена и она износи око 5 хиљада динара. Са овим је коначно проблем разрешен, али је било потребно неколико месеци трагања да се дође до коначног циља.
З А К Љ У Ч А К
Овим се отварају путеви развоја сеоских подручја, развојем инфраструктуре, стандарда, културе, спорта и живот на селу приближити условима живота у градовима.
Једном започет процес у реализацији оваквих пројеката, а који би давали сигурне резултате, неће зауставити ни природне непогоде, људски немар, ни неразумни потези државе. Створили би се нови односи у продукцији, добро запослило становништво, а резултат иза тога неће изостати. Једина и највећа опасност је да ништа не предузимамо у овом смеру и чекамо да нам други за нашу децу осмисли како ће (или неће) себи обезбедити бољи живот. Други нас желе неорганизоване, сиромашне (материјално и духом), са погнутом главом и кичмом, јер нас само такве могу израбљивати, а себи обезбедити незаслужен профит.
Сељак није у стању да сам промени свој живот. Он то може само уз помоћ целог друштва. Најважније је да му друштво одреди достојно место, вреднује његов труд и рад, а не да им име служи као погрда (сељачина, геџа, и др.) да би приказао човека ниже друштвене вредности. Добро се замислите ви академици, стручњаци, политичари, на власти и који нисте, ви грађани градова, који једете хлеб, кромпир, пасуљ, поврће, воће, месо свих врста, пијете разна пића (алкохолна и безалкохолна), да ли знате чије су жуљевите руке и знање произвеле све то, а сами живе на нижој лествици људског живота, често вашом кривицом. Нисте ли себи узели превише права која вам не припадају, Па онога који је лишен тих права, спречавате да их оствари. Ко је тај ко ће ову неправду да отклони и да свако буде вреднован онолико колико вреди. Неорганизован, разједињен, међусобно супростављен сељак је предодређен да буде експлоатисан, присиљен да ради код газда, и никада неће моћи својој деци обезбедити оно што ће “Газда“ омогућити својој. Купиће ти снагу и душу. Зато ти не дозвољавају да се организујеш, јер се веома мало ради на том плану.
Наставиће се.
***
Поларизацији на планети никада краја. Све што доводи до урушавања, а не ствара здраву и развојну будућност, већ се то своди на дневне информације које и не морају бити истините и тачне. Ко не уме „да чиата између редова“, да се критички односи према ономе што мас-медији пласирају, остаје у својој заблуди, а у исто време је полуинформисан, да не кажемо дезиформисан. Владајућа гарнутура управо и почива на томе. Лакше је подчинити људе недовољно информисане јер претављају „стадо“ са којим се може манипулисати. Због тога смо се нашили на раскршћу живота. Док шачица држи власт на планети, међусобно привидно сарађује, а ради и примењује оно што сваком клану одговара, маси обичних људи је све теже, јер се све прелама на њу. Сваки сукоб, а људи гину, жртве се дневно приказују па се забораве и више не броје, јер то нису жртве из „кампа људских паразита“ они остају недодирљиви.
Малте не, све што је напред изнето је стање на које непосредно утиче процес који влада у људским друштвима и скоро да имају исте корене. Тако се све оно што се лепо, али и много ружно догађа људском роду лежи у његовим поделама и сукобима. Тако су агресија, ратови, кризе, корупција, наметање силе, огромна похлепа за неограниченом богатсву, високом паразитском стандарду и свим недаћама које погађају мале државе и мале њуде – лежи у рукама људи из сенке, који сматрају да се све може купити и другом наметнути и оно што тај не би на то пристао.
Та група „људских паразита“ се ослања на институције које им служе као полуге да остваре свој сан. Тренутно је човек немоћан да се томе супростави.
Светска криза, која већ дуже време дрма планетом и никога неће поштедети, али, као и увек, највећи терет ће пасти на подређене, немоћне, поробљене људе јер „газда“, који дели милостињу, неће пристати да он губи. Прилагодљив је био и остао у свим прошлим периодима и настоји да то стање одржи.
Следећи подаци ће, до некле, одсликати ово напред што се тврди.
Скоро да се све догађа слично као и међу другим живим бићима на планети, где је људско друштво део тога. Човек копира све оно што снажно и лакше одржава поједине (снажне) врсте животиња, и то примењује, али немамо сазнања да и животиње уче од човека. Због тога су нам познати устаљени људски однос, где је онај који је, посебно, борбено јачи тај је јачи и економски, и он намеће, што је то и верификовано кроз међусобна договарања, своју „апсолутну“ вољу у управљању кретаљима и односима у људском друштву на планети. Због тога је људско друштво веома подељено на оне који настоје да приграбе све и оне који се томе супростављају. Та подела, у појединим периодима је у равнотежи и привидног мира, али је такође и у неравнотежи што доводи до великих криза са неизвесним исходом.
Овом мишљењу може послужити и тренутно објављен обиман аналитички чланак Мирослава Лазањског, из којег се могу сагледати документовани подаци, који обајшњавају односе две такве силе света у задњих више од двадесет година. Како ови подаци потврђују оно што је напред изнето, то ћемо се задржати на овом чланку, преузетом из дневника „Политика“ од 24. новембра 2011. године чији је наслов и који гласи:
ЗАХЛАЂЕЊЕ ИЗМЕЂУ САД И РУСИЈЕ
Америка обуставља давање војних података Русији, Медведев прети постављањем ракета на својим границама и изласком из споразума о нуклеарном разоружању.
Да ли је крај 2011. уједно и крај досадашњем америчко-руским споразумима о контроли конверционалног и нуклеарног наоружања? Судећи по вестима из Вшингтона и Москве могло би се о томе и тако говорити.
САД су навеле у саопштењу да ће обуставити давање података Русији о броју и распореду свијих снага у Европи, све док Русија не настави да се придржава споразума о ограничењу конверционалних снага у Европи, а у складу са споразумом ЦФЕ који је потписан између НАТО-а и Варшавског уговора 19. новемра1990. у Паризу. Тада су 22 државе Европе потписале споразум који је на блоковском нивоу огранчавао број војника, борбених авиона и хеликоптера, тенкова и артиљерије на европском континенту, од Антлантика до Урала.
Био је то и крај хладног рата. Споразумом су утврђени механизми контроле армија НАТО-а и Варшавског уговора, ограничен је број тенкова у оклопним бригадама, број топова у артиљеријским бригадама, прецизиране су узајамне мере обавештавања када се једна јединица премешта на нову локацију, уведене су редовне узајамне инспекције војних објеката и јединица. На основу тог споразума уништено је као вишак око 60.000 комада тенкова и артиљеријског наоружања.
Иако је све то допринело повећавању стабилности на европском тлу, споразум је у зачетку имао и своје велике мане – није обухватио морнаричке снаге НАТО-а и Варшавског пакта. Американци нису дозволили да се ограничи моћ њихове Шесте флоте, па су све ратне морнарице у Европи остале изван тог споразума. То је и дало могућност да свако може вишак својих копнених снага, па и тенкова, да пребаци у морнаричку пешадију и тако избегне ограничења.
Годину дана након споразума распао се Варшавски пакт, распао се Совјетски Савез. Године су пролазиле и на састанку у Инстабулу у новембру 1999. државе потписнице споразума одлучиле су се на ревизију докумената, како би он боље одржавао ниво стварности у Европи. Нова верзија споразума ограничавала је војне ефективе државама, док је то раније важило за два пакта. Но, ту нову верзију споразума ратификовале су само четири земље. Русија, Украјина, Белорусија и Казакстан. Да би уговор био правољан мора да га ратификују свих 30 држава потписница из Истанбула.
Чланице НАРО-а не желе да ратификују овај споразумјер тврде да Русија није испунила своје обавезе повлачења руске војске из Грузије и Молдавије, што је обећала 1999.
Русија у Молдавији има само око 1.000 војника који чувају огромна војна складишта некадашње 14. совјетске армије, док је руска изашла из Грузије још 2008. наравно ако Јужну Осетију и Абхазију не рачунамо као територију Грузије.Но, Русија је 12. децембра 2007. увела мораторијум о конвеционалном наоружању у Европи, и на првобитни уговор из Париза и на ревизију уговора из Истанбула. Моска то објањава тиме што се НАРО није расформирао иако је Варшавски пакт престао да постоји, да НАТО довлачи и размешта војне ефективе у државе некадашњег Варшавског пакта и СССР-а, да се тиме драстично мења однос војних снага у Европи на штету Русије, да се нове америчке војне базе инсталирају близу руских граница, а на територији нових чланица НАТО-а, да Русија не може да се држи војних рестриксија ако се НАТО не држи истих ограничења, да на јужним границама Русије на сваки руски тенк долази 11,6 тенкова НАТО-а, а на сваку руску артиљеријску једиицу дилази више од 8,3 артиљеријских јединица НАТО-а.
Постојећи споразум ЦФЕ ограничавао је покрете и величину војних ефектива у две за Русију посебно значајне регије: област око Санкт Петербурга и на јужном Кавказу. Војна област око Санкт Петербурга за Русију је стратешки војни правац, управо због балтички држава чланица НАТО-а које нису ратификовале нову верзију споразума, што им дозвољава стационирање снага НАТО-а на њиховим територијијама.
Како генерали у Москви гледају на авионе НАТО-а, на десетак минута лета од Кремља, у време светске битке за нафту, воду и храну, не треба ни претпостављати. Јужни Кавказ такође је за Русију стратешки важно подручје, нафта и „меки ртрбух“ Русије.
Зато се може очекивати да ће Москва, после неуспелих вишегодишњих настојања да увери земље чланице НАТО-а да приступе ратификацији споразума из Истанбула, а Кремљ је најавио да би у том случају свој мораторијум на тај документ одмах повукао, дакле да ће у областимаљ јужног Кав каза и сннкт Петербурга сада доћи до јачања руских војних ефектива.
Са своје стране, Американци задржавају у Европи делове од некадашње четврте борбене бригаде: делове Другог „стајкер“ оклопног пука у Графенверу у Немачкој, део 173. ваздухопловно-дестне бригаде у Вићенци у Италији, део Друге бригаде Прве тенковске дивизије у Баумболдеру, у Немачкој, и мањи део бригаде из састава Прве пешадијске дивизије у Швајнфурту, у Немачкој.
Највећи део свих тих снага, укупни ефективи од две бригаде, требало је још раније да се врати у САД. Питање повратка америчких трупа из Европе сада је у уској вези и са изградњом америчког анти ракетног штита у Пољској и Румунији, јер се те инсталације и ракетне положаје моћи да штите и опслужују, пре свега, амерички војници.
Амерички антиракетни штит у Европи појављује се, поред ширења НАТО-а на Исток, као узрок најновијег захлађења између Москве и Вашингтона, па је из Москве председник Русије Дмитриј Медведев поручио да ће Русија изаћи из споразума о нуклеарном разоружању СТАРТ-3 и да ће поставити на својим западним и јужним границама ракете „искандер“ ако се настави изградња антиракетног штита без споразума са Русијом. Односи Москве и Вашингтона и без Ирана нису, дакле, најбољи. Одустајање од потписаних војних докумената, питање је будућности било каквих војних споразума између Америке и Русије, а то је предзнак дуже зиме на европском контиенту – крај чланка.
***
Полазећи од потреба пољопривреде и њених организација, свих структура и правних форми организовања, потребно је мудро прићи обликовању такве банке. Оспособити је организациски, стручно, технички и финансијски, да своју улогу може извршити, и на коју се са поверењем, привредни субјекти могу, и хоће, ослањати у процесу развоја и производње. Од банке се очекује да:
– постане значајан сервис у прикупљању, чувању и пласирању капитала пољопривреде;
– стручно и кадровски се оспособи за вођење укупног пословања организација, њиховог платног промета и других финансијских трансакција;
– отвара текуће рачуне организација и текуће рачуне коопераната, запослених и осталих газдинстава у кооперацији, ради лакшег међусобног пословања, а која покажу интересовање;
– краткорочно и дугорочно кредитира организације и кооперанте;
– чува значајне податке у банци података за сваку организацију;
– обезбеђује значајне податке за планирање, праћење и реализацију планова свих субјеката у производњи, чувању, преради и промету производа;
– прати тржиште и обезбеђује значајне податке за планирање производње, прераде и промета;
– обезбеђује комитентима пословање у земљи и на светском тржишту без других посредника;
– води и друге послове, који се утврђују законима и прописима;
– помаже организацијама да своје пословање заснивају на законима земље и на време спречи, евентуално, његово кршење;
– стручњаци пословне банке, уз помоћ стручњака институција и државних органа, треба да осмисле, организују и реализују банкарски систем, какав захтева ова грана привреде, она треба да стимулише развој, а не да је сељак гура – обезбеђује промет капитала на берзама;
– сви ови послови утврђују се уговором, између банке и коминтента.
Могуће да овакво организовање наменске пословне банке буде дуго опструирано од оних структура и појединаца, који подржавају друге банке, а за то имају и сами интереса или су за то награђени.
НАКНАДНА САЗНАЊА И РАЗМИШЉАЊА
КО ЈЕ ПОЈЕО „КАЈМАК“?
Села и сељака нестаје – изумире у немаштини, а на другој страни у мањим и већим градовима, на велепним и огромним зграда рекламе и називи установа, институција које су појели „кајмак“, с лепо уређеним канцеларијама, попуњених душебрижницима за стању села и сељака – да их не именујем – на науци је да то проучи и да свој суд. Не треба копати по прошлости наших села, ту је извор урушавања. (Алавост је велика болест).
ТИХО УМИРАЊЕ СЕЛА И СЕЉАКА
Једно сеоско домаћинство од шест чланова, без велике обрадиве земље, није напустило село, како су то други учинили. У том домаћинству створен је радни однос и ред, да је свако знао за свој задатак којег треба да обави током дана. Крајем седмице, произведена роба у том домаћинству пакује се у кола и одвози на пијацу удаљену око 40 километара и тамо продаје. Продавац, у једном периоду кризе, динаре претвара у марке, издваја се у својој околини, себи обезбеђије бољи стандар – сада је то „Газда“ – какве смо имали прилике да упознамо из многих записа прошлости.
Али, све има свој почетак, али и промене – неизвестан крај. Биолошки нестаје баба, осетило се то у домаћинству, две руке је мање. Син и сна, још су у пуној снази и настоје да надокнаде те две руке.
Разболи се сна и постаје „ограничено способна“, њу замењује сна-унука и преузима део њених послова поред својих. После извесног времена, разболи се син у време кад му време није било. Сада домаћинство остаје без 21/2 радне снаге и своди се на три способне и једном делимично способном. Започети програм тог газдинства се не смањује, али се оптерећење повећава, праунук се не жени, јер девојке неће преузети обавезе у том домаћинству – каква је његова будућност то сами просудите.
НА КОГА СЕ ОСЛОНИТИ?
Једно газдинство од четрири члана (отац, мајка, кћи и син). Оцу без великих напора, веома је вешт и користи постојећи „задружни систем без задругара“, па му се пружа прилика да може користити средства „зеленог плана“, обезбеђује машине, за обраду, гради економску зграду, али и од тих средства нову кућу. Иде му од руке. Децу школује. Кћи завршава студије, удаје се и ствара другу породицу. Син прекида студије, у међувремену се жени са „девојком из града“, запошљава се као возач у једној установи, Напусти то радно место, јер је тражило пуну ангажованост, а он није био спреман. Прекида радни однос, враћа се кући, отац настоји да преко својих веза му обезбеди запослењње и лако га добија. Не остаје дуго на том послу, јер не жели да ради за мале паре. Враћа се у домаћинству, где сада има троје деце и жену која ради у граду. Определи се за узгој оваца и формира стадо, које је мање од стада које је имало домаћинство овог писца када је он похађао основну школу. Али у оно време, скоро свако сеоско домаћинство имало је мање или веће стадо оваца, док у ово време ретка су домаћинства са стадом оваца. Од студента, до возача, на крају је пастир – то је његова будућност.
У разговору са њим, да се прикључи регистрованом Друштву он је упитао: „Можете ли ви мени гарантовати све то“ – вероватно мислећи да ће постати богат без рада.
ШТА – ДА ЧИТА КЊИГЕ! А КО ЋЕ ДА РАДИ?
Овај писац је понудио Ради, младој продавачици сира и кајмака, да јој прода свој роман, али ће њен муж, који је био присутан рећи: „Не. Неће она читати, а ко ће радити?“
Сада сам постао радознао да проучим то домаћинство испитујући Раду. У задње време нема њеног мужа. Питам је ко је довезао. Она ми онако пркосно одговори: „Па ја“. Настави са испитивањем да би дознао шта јој ради муж. Она ће ми рећи, да је сада велики посао око спремања силаже за стоку, а он то мора да одради.
Како је дуже пратим на оближњој пијаци добијам утисак да је Рада све уморнија, јер сваке суботе довози своје производе из Љига за Београд, продаје до краја тог дана, враћа се у Љиг, да би то урадила и у недељу, јер то газдинство има више тог прозвода од њене сусетке, за истом тезгом, Гоце, унуке из претходне друге приче, коју редовно довози њен син .
Анализом овога долазим до закључка у ком се ризику налазе ова газдинства, а није ни мали трошак да се обезбеди продаја. Све то кошта и мора се борити да случајно цена сиру не иде на ниже. Упознати су са замисли да се то може радити и у некој колективној организацији, али се они не само противе тој замисли, већ јој дају и отпор. Њима ће да иде, само незнам докле, али ми је јасно да овако се не може водити борба за српско село и постићи победа
наставиће се
Долазак немачке канцеларке Ангеле Меркел на Косово, што немачки амбасадор у Београду покушава да оправда, као нормалну посету немачким трупама, које су не случајно, и најбројније у окупационом корпусу, заогрнутом лажним плаштом, уз посредовање, увек на доброј услузи, Савета Безбедности УН,
Тако је Ангела Меркел, чим је ступила на тло „самосталне“ државе Косово, шепурећи се на црвеном тепиху, уз војне почасти (као што су дочекивали немачког окупатора током прошлог рата) одмах по доласку изјавила: „Косово да успостави владавину права“, подвлачећи „Битно је да косовске власти сарађују са Еулексом (окупатором) и то не само на папиру“, поручила је немачка канцеларка, подвлачећи да „Србија треба да испуни захтеве које је она изнела летос у Београду“. Она је додала „да у Приштини не жели да говори о томе шта Србија треба да учини“, већ је косовском пронашло мирно решење овог сукоба, а ту спадају и отворене границе са Србијом премијеру пренела „шта Приштина треба да уради. Мислим да је учинила велики корак, а то је независност Косова, и сада косовска страна треба да да допринос како би се“. Јасно је дато до знања да су косовске власти добиле зелено светло, и да их Немачка подржава у наметању одлуке на штету Србије.
Ништа се случајно и без плана не догађа. Дубоки су корени германског присуства на просторима Балкана. Мржња, коју су у прошлости посејали, на овим просторима, Аустроугарска и Немачка, завршава се новим наметима с циљем да се, посебно Срби, казне за губитак у два светска рата у прошлом 20. веку, за које криве Србе, и зато им се на веома подмукао и ни мало пријатељски начин сада свете. Циљ им је да се Србија доведе у позицију у којој је кренула у ратове противу њих, да буде што мања са што мањом војском, по могућности да се њоме влада и да се присили на послушност, без обзира која е политичка гарнитура на челу државе.
Ма да је више пута наглашено, али треба и овом приликом истаћи да период великих светских криза, а слично као и после сваког ратног сукоба, утиче да се стање мења. Тако је и овај период великог и неизвесног таласања у свери финансија и економије, довело свакога у положај да се побрине, првенствено, за властиту позицију, те је Немачка и те како заинтересована да се очува еврозона од колапса, јер и други прогнозирају да би то довело до распада ЕУ. Такав колапс би посебно погодио велике и кључне силе ЕУ, од којих и зависи њен опстанак, а то довело до нове поделе света, са неизвесношћу ко ће бити добитник, а ко губитник..
Садашњи односи који диктирају будућност толико су неизвесни што и доводи до тога да се Немачка и те како супроставља уласку Србије у ЕУ, што су увидели и кључни играчи у Србији, па су им садашње изјаве веома чудне. Али, у Србији, као и у њеном окружењу, оживљавају авети прошлости, од чега ни Немачка неће бити поштеђена, па процеси новог антифашизма, који уочавају опасност, окупљају се и имају великог смисла. Тако долази до нове конфротације, која се креће по веома лабилној линији неког привидног мира. Није искључено да се потегне за оружјем, јер онај који прети, као Меркелова за наводно угрожавање њених окупационих војника на Северу Косова, за које кажу да ће увек Срби бити криви.
Лажна брига за косовске албанце која долази из Немачке, коштаће у будућности тај народ, али је он присиљен да сада ћути, јер и њима то одговара, зато подижу споменике својим лажним ослободиоцима, раније Турцима, па Стаљину, сада Клинтону, сутра ће Меркеловој и тако ће овај народ „тражити спас“ у вечитом сукобу са народом који такође вековима живи на том простору. Да ли се неко од косовских албанаца пита: „Шта ће се догодити када окупаторске снаге престану да им стварају вештачку заштити, али искључиво из властитих интереса?“
***
Можетели замислити државу која велича злочин, и која је дубоко огрезла у њему, али је човечанство немоћно да то заустави. Као и у време када су ти људи, прогањајући домородце, славили масовне убице, које су се китиле склаповима убијених америчких индијанаца. Како су тада величали убицу, славили га, а свет обмањивали таквим ликовима, продајући му приче о убицама, ганстерима, величајући њихове злочине. Дугогодишњи грађански рат, вођен између досељеника, претежно белог човека као свајача и црног роба са афричког континента, створена је, у крви држава у којој је све било другачије него на другом крају света. Држава, која ће касније прерасти у силу, која се силом намеће остатку света, стварајући оружану силу где се није штедело да би се створио посебан ратник, без срца и душе, спреман да убија искључиво за новац, а често опијен обећањима, да је то постало забрињавајуће. На тој идеологији, која се није променила, све до данашњих дана с почетка 2012. године, када се појави нова прича, коју је тај исти систем створио, а то је човек, који је са велике дистанце, у ирачком рату, убијао људе, бележећи рецке на свом снајперу, као што су то радили, пре њега, његови идоли, од којих је и научио да убија. То је његово једино занимање и биће богато награђен од ових наредбодаваца, који су и створили овог монструм човека. Он се не каје, и нема осећај кривице, то је један од плаћених и добро награђених убица САД, која се стим поноси, јер им је то оружје рата и освајања.
То је снајпериста амерички маринац Kris Kajl, који је у ирачком рату убио 255 људи, а прва његова жртва била је ирачанка, са чиме се он поноси, али нема осећај кајања, јер је „његова дужност била да убија“, зашто је сваки пут добијао заслужену награду и бијо подстрекиван. Он се закитио и новим перјем објавњујући своју књигу „Амерички снајпер“ која се у ово време продаје у Америци и служи да обогатри америчку културу и легло злочинаца.
Али Крис није на првом месту у овом свом злочину. Њега је раније надмашио немачки снајпериста из Другог светског рата, који је убио више од Петстотина људи на руском фронту. Ова двојица масовних убица, први поби Два батаљона њуди, други је мислио да је победник, и поби Један батаљон, али како на фотографији изгледа млад човек, верујем да ће у овом изопаченом америчком друштву, успети да превазиђе нацистичког масовног убицу. Тако ће мо у наредном времену имати новог хероја – новог фашизма, који долази из Сједињених Америчких Држава.
Није само ово прославило САД за последњих пола века. Дознали смо да су САД створиле терориетичку организацију Ал Каида, које су финансирали и награђивали да се у Авганистану и на Кавказу боре противу Совјетских трупа, које су покушавале да спрече побуне на том простору, а које је баш САД покретао у време хладног рата, да би ослабио СССР.
„Из Вашингтона је процурело да је Хилари Клинтон, Државна секретарка САД у снимку који је процурео у јавност признала да су власти у Вашингтону створиле најпознатију терористичку организацију на свету, Ал Каиду. О томе сведочи снимак њеног говора, стар око две године, који је некако доспео на интернет. На њему Хилари, објашњавајући компликоване односе с Пакистаном, подсећа да су Американци пре више од 20 година дали много новаца људима које називају терористима да би сломили совјетску окупацију Авганистана.
– Не заборавимо људе против којих се данас боримо створили смо пре 20 година. Учинили смо то јер смо били у лошој позицији у борби са СССР-ом. Они су напали Авганистан, а ми нисмо хтели да имају контролу над централном Азијом, па смо се латити посла – рекла је Клинтонова, која је на крају објаснила да то и није била лоша инвестиција“ – како објави дневни лист „Курир“ 4. јануара 2012. године, када и ону прву информацију о масовном убици америчком снајперисти, који је потврдио да је убијао и на даљини од 2 000 метара. Кажу да је његова глава у Ираку била уцењена са 20.000 долара.
Још једна вест која је у вези са САД. Власти у Приштини раде све да у место Американаца, који најављују своје повлачење, на тај простор, као нови окупатори дође турска војска. Треба се подсетити да су Турци дошли на Балкан у 14. веку и да се 1389. године одиграо бој на Косову, а да су Турци протерани са Балкабан 1913. године Лондонским миром. Сада, као највернији амерички савезници, поново ће се појавити у срцу Балкана као окупатори. Америчка владајућа номенклатура много је применила турских искустава у својим освајачким ратовима, па их са овим награђују, како бих спречили Немачку да она запоседне америчку базу у Урошевцу, намењену да контролише најкарћи пут који води из Европе ка Југоистоку. Све нас ово приближава новопм светском сукобу, који се може догодити изненада, а сва прилика да ће се много шта и понављати и да је Америка поставила „Буре барута“ на овим просторима како би се у међусобним сукобима људи убијали. Многи озбиљни аналитичари упозоравају да ништа није немогуће у овом виртуелном свету насиља.
.
Наставиће се.
***
Еуфорија слављеничког заноса, с понеком политичком новином, на самом крају 2011. и почетку 2012. године, оджава тензије у многим државама, а посебно у онима где се најављују избори. Општа криза, која је захватила свет, чији се нерешени проблеми преносе и у 2012. годину, доводе многе средине у деликатну ситуацију, па се не могу, са сигурношћу прогнозирати исходи избора.
Србија, у односу на друге у окружењу, улази у наредну годину са многим нерешенимн проблемима, који су се додатно заоштрили кризом и њеним исходом, а посебно стањем у међународним односима, који ни мало нису повољни за Србију. Нешто слично, како се то догађало у прошлости, после сваког освајачког рата или тренутно у земљама где су изазвани немири, па је дошло до промене власти, као у Ираку, Авганистану, Либији, Египту и свуда тамо где су се умешале снаге окупљене у НАТО алијанси, годинама се не успева створити нормална држава, а на Конгресу СПД у Немачкој, децембра 2011. године, бивши канцерар Немачке, Хелмут Шмит у свом говору истиче баш то питање: „Када ће Немачка бити нормална држава?“. Тиме се потврђују многи закључци изнети напред,
Хелмут Шмит у свом говору полази од многих примера из прошлости када је Немачка ратовала са својим суседима, не улазећи у анализу осуде и не тражи кривца. О рату говори као о нормалном облику односа међу народима, истичући примере када се ратовало на немачкој територији и када су Немци имали бројне жртве (Тридесетогодишњи рат 1618. до 1648.). Истиче примере када су Централне државе Европе биле јаке или су се осећале јакима, тада су оне „продирале ка периферији“ а то се могу назвати освајачким ратовима, посебно истиче „Крсташке ратове“ који су уједно били и свајачки. Затим наводи поново Тридесетогодишњи рат 1914. до 1945. године и онај део рата који је Хитлер водио, истичући, до које је линије допро у свом походу, наводећи само страдања јевреја у том периоду, а где су остале жртве и разарања тог рата, али наглашава: „Саставни део катастрофе Европе коју је изазвала Немачка, била је катастрофа европских Јевреја и катастрофа немачке националне државе“.
У даљем Шмит износи: „Пре тога су, међутим, Пољаци, балтичке нације, Чеси, Словаци, Аустријанци, Мађари, Словенци и Хрвати делили судбину Немачке утолико што су сви они вековима патили због свог геополитички централног положаја на овом малом европском континенту“. Из овога се да извући закључак да је немачка држава одавно ове народе и њихове територије сврстала у ширу зону немачке државе. Отуда и историјски податак, да су ове државе, барем у задња два века, увек биле одани савезници Немачке и да су имале своје војнике у саставу немачке оружане силе, а самим тим, дубоко је продрла нацистичка идеологија у тај део немачких вазални државица и верних послушника. На крају Другог светског рата, ти немачки савезници у рату нису делили судбину Немаца у целини.
Капитализам је брзо оживео Немачку државу, па јој је и омогућио да брже, него што су то они и сами очекивали, поврати њену економску и војну снагу и моћ, да у централној Европи, којој су се прикључили и доскорашњи ратни противници, све у жељи да се створи надмоћ над другим народима, иза овог круга, и остваре моћну силу, која, не само да је окренута самоодбрани, већ на самом почетку показује своје освајачке намере и циље, које је Хитлерова Немачка, у своје време, остварила. Зато је Шмит навео линије немачког продирања током Другог светског рата, зато је и навео државе савезнике у том рату (неке је грешком изоставио као што је Румунија и Бугарска), којима се садашња Немачка, а која игра веома снажну економску и војну моћ у будућој држави која се ствара, истиче посебне заслуге прошлости, па су им омогућили да без подношења захтева о пријему у ЕУ, и без дугог списка обавеза које требају да испуне, једну за другом примили – припојили Унији, како би вештачки проширили свој утицај и снагу над рецимо французима, енглезима, италијанима, шпанцима итд. Србија не спада у овој свет. Због тога су према њој посебно, а с њом и осталим деловима на којима живе Срби, земље европског Центра поставиле драконске услове, пре свега да се избрише свако народно сећање на зла која су им нанета у прошлости, сломије њихов отпор, уништи елита која је подстиче, и у ЕУ може ући само као колонија, а дуго је и неће сматрати као равноправном државом, због тога је своде на „београдски пашалук“. Шмит ово правда „великом броју генерација код свих наших суседа постојати латетно неповрење према Немцима“, а ја бих додао и дубоки осећај мржње, која је захватила српске просторе. То Немачка добро зна, па су јој потребне додатне уцене и притисци.
У обнављању Немачке да брзо залечи ратне рана, брже него државе које су биле њене жртве, открива нам у свом говору Хелмут Шмит. Он прво полази од Черчила који је 1946. године у Цириху у свом говору позвао Французе да се договоре са немцима и да са њима заједно приступе оснивању уједињене државе Европе. Черчил, као велики противник „комунизма“, и нараслог страха од Совјетског Савеза, као опасност по капиталистички свет Запада, имао је у виду да ангажовањем обновљене Немачке, може знатно ојачати Западни одбранбени систем.
У то време, није ни била тајна, јер се то у свим озбиљним војним школама, проучавала војна доктрина и добро се знало за руске војне планове. Искуство Другог светског рата, гони Русе да у случају избијања светског, или било ког војног сукоба, у коме би се СССР ангаживао, не дозволе да се војне операције изводе на Руском простору, како се то догађало, од Напаленових ратова почетком 19. века, па у свим ратовима до закључно Другог светског рата, а то је Руски народ коштало многих људских и материјалних жртава. У Својој доктрини, у случају рата са Западом, морају бити спремни да у почетном периоду рата избију на Ламанш и рат воде на теритирији централне Европе. То је натерало Запад да војно ојача Немачку, и линију фронта што више удаље на Исток, и управо, садашње време све то потврђује
Прво спајање западноевропске тешке индустрије, извршили су 1950. Роберт Шуман и Жан Моне, а имали су за то исти мотив, да би десет година касније Шарл де Гол пружио руку помирења Конраду Аденауеру, из истих разлога. Ово што се на Западу догађало има дубоке корене у дугорочном плану развоја капитализма, који се од тог времена, поступно (миц по миц), уз стварање бројних институција Запада, а међу њима посебно ударну војну песницу НАТО. Тај процес муњевито развија производне снаге, пре свега за наоружање и војну опрему, а то додатно утиче на убрзан развој науке, искључиво у јачању војне моћи. Веома је погодовало Западним капиталистичким земљама код којих је стандард безо растао, а сњим и веома убрзан раст, како производње тако и потрошње. Али све има неке границе.
До сада невиђено нарастање војне индустрије и трка у наоружању, која је захтевала додатне просторе за експлоатацију свега, па и људских ресусрса, сада нову светску силу, која није имала такмаца, гони да покреће локалне ратове широм планете, осваја просторе, гради војна утврђења и агресивно се војно приближава свакој земљи у којој виде свог противника – али сада то није комунизам, то су многе до сада непокорене државе, па се прибегава освајачким локалним ратовима, на више праваца, који се приближавају новом светском сукобу, с циљем потчинити све на планети. Али, како смо раније констатовали да је главну силу чинила плаћеничка војска САД, а и главни терет рата сносе Американци, то их је исцрпило, земља се презадужила, отето у ратру није било довољно да покрије ратне издатке и сила, постепено престаје бити сила, а у исто време, као резултат свих негативних друштвених кретања настаје светска глобална криза.
Криза за собом доноси индивидуални и колективни страх, који се, често, не може контролисати, па се због тога служимо изреком „У страху су велике очи“. Тако и страх нагони јединке, у зависности од положаја и одговорности, да у избору путева да се страх савлада, често излазе из свог друштвеног оквира, тражећи спас, прво за себе, а тек иза тога и за друге. Учестали састанци Меркелове и Саркозија, изазивају сумњу на ту „љубавну везу“, а неке чланице ЕУ и евро зоне, неповољно се односе према тим састанцима, знајући да ће им се иза тога подметнути да прихвате шта су се „они“ договорили. Није ни чудо да се у штампи појављују и наслови „да не одлучују они који тренутно преседавају Унујом, већ само ‚велики‘.
Тако је „дух“ Запада изашао из „пандорине кутије“ и отео се, кружећи Планетом. На том неконтролисаном путу се мутира, мењајући се, тренутно час у „америчког“, а час у „немачког“ духа, збуњујући простака који само у њих верује.
Проблеми тог „Духа“ леже у духовној кризи, која се сели и мења места ка центру свог настајања, и као карцином се шири на своје окружење, доносећи за собом сво зло у себи, и наноси штету у културној и социјалној свери, па постаје „зао дух“ који се намеће и доноси несрећу. Иза свега овога, као и у прошлости, а сада још израженије стоје „мислиоци“, који се делом служе силом и снагом капитала и своје намећу. Снага свега тога лежи у „друштвеном раду, а приватном присвајању“, па отуђени капитал намеће и зло и добро, увек полази од тога да имаоц капитала не губи.
У време сатанка Меркелове и Саркозија почетком 2012. године реаговао је чешки министар спољних послова кнез Карел Шванценберг, познат да свима каже шта мисли, ни мало дипломатски. На крају свог реаговања говорећи о насталим проблемима истиче да је евро „важан пројекат“, али да је „Европска унија настала као политички пројекат и преживела би као таква и без евра“. „Морамо се опростити од ускогруде Европе. Треба нам заједничка спољна политика, заједничка безбедносна политика, заједничка енергенска политика. Заједничка финансијска политика, међутим, није нам потребна“, сматра шеф чешке дипломатије. Ова изјава јасно показује и где леже узроци кризе и ко њоме управља, да би он што мање изгубио, зато се они други остављају на леду, и да се сами сналазе.
Од Мастрихта (1991/92.) свет се у многоме променио. То је време када се у Европи буди национално ослобођење источне Европе и промене у Совјетском савезу, Чехословачкој и распад СФРЈ-а, а и „феноменалног раста Кине, Индије, Бразила и осталих земаља у развоју, које су се раније паушално називале ‚земљама трећег света‘. Истовремено су се реалне привреде највећих делова света ‚глобализовале‘ тачније: скоро све државе света зависе једна од друге“ – наводи Шмит у свом говору, када је, у кругу актера глобалног финанцијског тржишта, у међувремену, оно добило веома велику и неконтролисану моћ, настала је криза, али свега. па се човева заједница, и он сам, нашао у вртлогу мрачних делова властите личности и наста катаклизма зла и свега што је, увек, човеку сметало. Човек постаје жртва многих заблуда, које се јављају у време изопаченог човековог ума, које се преноси са заједнице на заједницу, а тај поцес постаје тада глобалан и траје све дотле док га други не замени – а то називамо културом савременог човека. У том просецу најчешће се одвија онај процес који се развија обрнутим редом, због тога што је туђа култура продрла у неку другу заједницу и њој се наметнула, а пре свега и нституције, које сада служе да се то туђе, као опште, пренесе на појединца, а он најчешће томе пружа отпор. То се догађа оној заједници, која због поремећених друштвених односа и великих поремећаја нису више у стању да сопствену културу стварају и гаје, па да је од појединца преносе на цело друштво. већ прихватају наметнуто и с тим се служе, па се ствара хибрид од културе, али је у средишту тога она заједница која агресивно намеће своје, потискујићи туђе. То се решава у већим центрима моћи и на пијаци где су поремећене вредности културе код људи који одлучују о тој трговини.
То није изум садашњег врема, ма да се у садашњем времену то више осећа и утиче на слободу личнисти и његово рационално или ирационално размишљање и понашање. Када појединац у свом веома активном животу, и у дужем периоду, спозна себе, а и друге људе, па рациоанлно о томе размишља, долази до многих закључака о којим сада ретко може читати или слушати, ако о томе није раније чуо. Рецимо да су у прошлости многи писци и песници писали, али не на свом језику, већ на језику народа који је оставио на њега утицај. Па и данас се фаворизтују они писци, који за собом носе трагове туђе културе, коју уносе у своја дела. Али се тако губе поједине националне вредности народа, и оних појединаца, који су, у неком периоду, имали знамените људе, а који су писали и развијали културу свог народа на његовом језику и историјским коренима. Садашње време тражи такве писце и књижевике.
У наставцима које објављује „Политика“ из књиге „Култура и политика“ – аутор Волф Лепенис, веома јасно објашњава процесе у прошлости и веома изражене борбе за наметање немачке културе и утуцаја који су магично привлачили Американце. Она је имала потребу за развијање европских традиција и културе, како би изградила сопствени индетитет. Преводи немачких аутора на енглески језик, једноставно означавани као „немачки“ аутори, па и тамо где није било добрих превода, али како наводи Волф, они су одавно постали део домаћих друштвених наука, али то није била предност на путу Беч, преко Лондона до Њујорка, па је то доживљавало необичне промене и разна прилагођавања. Када је Абрахам Флекснер, оснивач Института за више студије у Пристону, питан ко је највећи донатор Института, он је без оклевања одговори „Адолф Хитлер“. Али је у Француској, услед традиционалне ксенофобије франциских елитних институција – емиграната, било готово немогуће да интелектуално утиче на традицију земље домаћина – како је навео у својој књизи Волф Лепенис. Међутим, констатује он да су се времена и прилике промениле и да се процењс сасвим другачије одвија, а да тога није било, „данас би били Американци (Пруси) Немци“.
А, Хелмут Шмит у свом говору, настављајући о садашњој кризи, нагласио је да „криза ЕУ не сме да траје годинама“, па наставља: „Ако нико други неће да реагује, морају да реагују чланице еврозоне“, објашњавајући да међусобни уговор их обавезује: „да поједине или више чланица ЕУ ‚могу између себе да започну јачу сарадњу‘. Државе које заједнички користе евро требало би да покрену регулисање свог заједничког финасијског тржишта“, па је иза овог говора покренута активност главних актера еврозоне и отуда учестали састанци између представника Немачке, француске, Италије и других, да би се изнашао погодан иструмент и еврозона, а тиме и ЕУ сачувале. На ово, противници глобализације, а и јачања немачког утицаја у Европи, прогнозирају финансијски банкрот евра у еврозони, а и распад ЕУ, што се са сумњом може прихватити. У задњем наставку говора Шмит истиче: „Наравно да би глобализовани банкарски лоби одмах учинио све да то спречи. Он је и до сада успео да спречи све покушаје уређења финансијског тржишта. Банкарски лоби је успео да постигне да хорда банкарских трговаца доведе европске владе у сиртуацију у којој увек изнова морају да измишљају „спасилачке потезе“ и да их проширују. Крајње је време да се против тога побунимо“.
Много је тога на самом почетку овог текста, а и у тексту под насловом „Раскршћа“, било говора о тренутном стању на глобалном тржишту и махинацијама „хорде банкаских трговаца“, како је мало пре навео Шмит, која је светско монетарно – финансијско и робно тржиште претворило у „светски бувљак“ и „пијацу“ на којој владају ганстери и лопови свих врста – из кампа човекових паразита.
Иза овог глобалног превирања, насталог у процесу поремећених односа, не само између држава, па све до појединца, и озбиљно пореметило целокупан живот човека чија стечена права се не поштују, крше се без могућности да се то спречи, а тако је и у односима међу суседима и државама. Док се једни, не само хомогенизују,, већ успешно свој утицај остварују на раније савезнике и помагаче у претходним ратовима, а други се лако продају, служећи и непријатељу сопстевеног народа, „борба противу корупце“ остаје само на папиру и олаком изговарању политиканата, а изговорено ветар лако носи и ништа се није, а, не верујем, и да ће са онима, који су и довели или саочествовали, да Србија као држава дође у овај безизлазни положај може друштво извући из овога и учини препород. Појединци су у прошлости све преварили и нанели зо, сада промовишу неки свој преображај и нуде услуге – само им будала може веровати
Промене су могуће само са оним људима који су добронамерни, искрени а и способни, да окупе умне и способне људе, спремне на предано жртвовање да се народ и држава очува од свих непријатеља, како међу нама, тако и у окружењу и покрену унутрашње снаге на препород.
viste barbarna sorta najlosa u planeti zemlja koju bog tek sada seje setio da pogresno vas dodao u planeti zemlja i oduzeo da vas makne sterilje pijandure vampire krvopije i hanibale ste tako kratko o vasoj istoriji toje vasa istorija ovo stava u prost za ove ruske gance koji nece ni sama srbija kako ih dole navikaju siptare meljezare brdjane i niko ni dobro jutro ni dobar dan sti nistave!!
И у току припрема, а посебно током Другог светског рата, Германи су били веома одани нацизму и посено „свом вођи Хитрелу“ у време његове владавине, Оно што је Немачка, као држава и носилац главне оружане силе, и виновник бројних, посебно невиних, жртава рата, није се, али је и свако наиван, ако верује да ће се, постидети тог периода, Њима је још у њиховој свести „вођа, који је оружјем овладао великим простором, изнедрио хероје тог рат, који нису, а и неће бити заборављени“. На тим традицијама ће се немачка младеж, садашња и будућа надахњивати, а то показују и сви насртаји на оне народе, који су се дрзнули да се супроставе нацистичкој немачкој, зато награђују народе који су им били верни, а њих ће и да штите у будућности, док ће они народи, који су им били противници у рату, остати, али и видно остају, и даље противници (да то не назовем потенцијални непријатељи), па се зато и садашња Немачка, али не и само вође, тако понашају.
Добро смо запамтили да Немцима, али и њиховим ратним пријатељима, није треболо много података, па да здушно подрже рат противу српског народа и бездушно бомбардовање на крају прошлог века.
Неко ће ме оптужити да то није тачно и да се немачком народу не могу приписати злочини који су извршени у том рату, па и ови који се чине касније – и да народ не може бити крив. Али је доказано да је све то, и раније, као и сада, урађено уз подршку и вољу доброг дела немачког народа.
Само оно што је Немачка, као држава, учинила и чини у периоду блокада,санкција, суберзивне делатности и многи злочина у новије време, посебно у сатанизацији српског народа, што се може назвати геноцидом – као највишим обликом злочина које један народ чини према другом народу.
Зашто умни људи ћутите, и не дигнете свој глас, да ли из страха или сте се и ви продали. Садашњи потези смрде на веће сукобе и неповерење које чине појединци у име свог народа.
З А К А С Н Е Л А С А В Е С Т
Читајући чланак „Неиспуњена очекивања револуционара“, које је објавио дневни лист Политика, аутора Д.Вукотића (објавњеног 18.02.2013.године), открива сву лицемерност многих актера у такозваној „револуцији“ у Либији, када је на свиреп и крајне нехуман начин извршена, такозвана „Револуција“, иза које је настао хаос, а да нико за то, али тренутно, неће одговарати.
Непосредно и отворено учешће многих земаља Западa, сврстаних у НАТО Алијанси, под непосредним руководством САД и њеног председника, открива нам куда иде овај безуман свет.
Свако се крије иза паравано званог људска права. Та, такозвана људска права, су права ужег дела светске елите, и једнака су, као права, сваког другог животињског чопора, који је такође устроји права своје врсте.
Иза устројених права, како људске, тако и било које друге заједнице, не постоје друга права за подређене – већ отпор. Тако и писац поменутог чланка, као поднаслов наводи: „Две године после почетка побуне против Муамера Гадафија, Либија је оптерећена економском, политичком и безбедносном нестабилношћу“.
Ти народи (племена), наставили су да пате и живе у горим условима него за време Гадафија, али је њихова неспосбна елита на власти, подржана свим средствима Западне алијансе, која је у овоме видела искључиво свој интерес, и вероватно ће га остварити, али на штету тих народа.
Већ виђено лицемерје импер – освајача, они неће сносити никакву одговорност за људске жртве и патње, било којег, од њих угроженог народа, све ће то приписати жртви која се бранила.
Оно што се догоди народима Либије, чији ће се „јубилеј“ ускоро прославити, али елита је у страху да прослава не буде угрожена – и тако ће се догађати и у будће, све док се не догоди нови преврат. Ништа није одрживо, што се произведе на овај подмукао начин, са прохтевима који ни мало не користе тим народима.
Зар овај свет не види да смо се по много чему вратили у средњи век, век силе и освајања туђих територија – век новог колонијализма, где нас сада води Светска глобализација, као продукт наци – фашизма.
smrt shkavelskih gance i horde krvopije nistave pijandure
smrt shkjavelle i hanibale kaepatskih orangutane
СВИ СРПСКИ РАСКОЛИ
Остало је записно о свим расколима који су пратили српски народ кроз његову истпорију, и увек је то повезано са великим силама, које су га поробљавале, али је расколник увек био Србин. Он се никада није мењао али је мутирао и био прилагодљив и више је подсењћао на камелеона.
Регрутују се из различитих друштвдених слојева, веома су међусоно повезани јер их повезују интереси. Такви људи налазе своје идоле у прошлости и најчешће себе виде у врховима олигархије којој припадају, али, увек, уз помоћ људи њима сличним. Чак и мртвог противника ће окаљати да би себе истакао.
Тако „усрећитељи“ човекове врсте као што су Фукујама, Збигњев Бжежински, Самјуел Хангтингтон, Џорџ Сорош и низ других проповедника новог светског поретка у коме се велича улога надсиле и њен утицај на креирање поретка либералне демократије, која, на жалост, доводи човечанство до велике кризе, а која ће, сигурно, бити и моторна снага да се тај изрођени поредак не оствари. Треба очекивати да после ове кризе неће свет бити исти, мораће се много шта променити, што не значи да не може бити и горе.
Али су мас-медији добили задатак креирања нове иконографије, са популистичком реториком и спетакуларним представама које ће диктирати стварање, али отуђених, центара моћи и власти, које ће, по одређеној матрици неолиберална демократија обликовати сваку власт, али која ће бити под контролом из центра. Тако се нуде нови простори политичких вредности, скривајући да њеним токовима господаре пропагадни експерти, добро плаћени и обучени да променом идеолошке свести створе нове односе, који треба да замене оне који се потискују. И овде се не може са сигурноћи рећи да се овај процес може одржати.
Тако Сједињене Америчке Државе, уз градњу својих 130 војних база, агресивно распоређених, с највећим арсеналом атомског оружја, уз отуђену моћ над другима, учествује у стварању Светске надсиле на Планети. Али, и ту има краја. Сведоци смо нагомиланих пропуста, и како су неколико администрација САД до сада губиле, како у неразумним ратовима у корист крупног капитала, тако и великим људским и материјалним жртвама које су имали у овом периоду, до стања дужничке зависности. Правдајући то лажном одбраном демократије, светски господари, из скривене сенке, свој главни циљ су поставили да се униште главни појмови, као што су домовина, вера и породица, који нестају као симболи левичарске идеологије. Тотална моћ намеће потребу тоталне власти, која се даље храни завођењем тоталне контроле над мас-медијима, и управо задњи догађај, који заслужује да се детаљније прикаже, то и потврди.
Под покровитељством „усрећитеља“ Србије, разних боја, кренули су да у Београду „помогну“ Србији да се супростави неповољним притисцима, који се већ дужи период, од агресије на Србију, па све до данашњех дана, систематски спроведе, да би се остварили циљеви агресивног рата противу Србије. Такав један Светски скуп, а искрсну нови, који је показао на делу ко је стварни пријатељ Србије, а ко је лажни.
СЕЛО ВЕЧИТА ТЕМА
Пратећи вишегодишње напоре у развоју села и пољопри-вреде, долази се до закључка да се крупне промене успешније решавају процесом, од простог ка сложеном, него великим захватима, како се то радило до сада.
Препустити тржишту, какво је сада, те се промене неће ре-шиити безболно, јер је тржиште и главни кривац за садашње стање, које је довело до „нових“ друштвених односа, који штите само богатог, алавог и силног. Он одлучује, али му је лични интерес изнад друштвеног.
Велике корпорације у прош-лости и данас, немилосрдно ек-сплоатишу малог произвођача, или га он и не интересује, ств-арајући код њега безпеспекти-вност, и он престаје са проивод-њом.
Пољопривредне школе и ви-ше институције се окреећу ка „фабрици хране“, а она посу-стаје у трци на светској пијаци. Па смо постали веома зависна земља у овом периоду глобал-ног развоја, где нам се намеће све оно што је у интересу великих фирми, које су у ру-кама малог броја одабраних паразита.
Како су они који одлучују и сами више заинтересовани за себе, мање за малог произво-ђача, то ће се све теже решава-ти проблеми за које се углавном сви, али декларативно, залажу. Не слушајмо их шта говоре, већ будно пратимо шта нам раде и благовремено реагујмо.
Како стручњаке довести у село? Заокпља то многе, а се-љак пита: „Ко ће то да плати?“ Ако стручњак не остварује оче- киван ефекат, већ само мисли на свој мали доходак, не ства-рајући оно што се од њега оче-кује, ту нема перспективе. То је све већ потврђено.
Ако се организовано и са процесом отпочне одмах, могу се очекивати брзе промене. Свако оклевање је губитак у времену и очекивати да се не-што, само по себи, догоди.
Милан Марковић,Сопот
Милан Марковић – Миле
Л У Т А Њ А
Почетком 2012. године завришио сам текст и одлучио да се не бавим овом врстом писања, како би се посветим овим текстовима које сам завршио. По могућности то и објавим, ма да сам доста тога делимично ојављивао. Када сам у недељу 22. јануара прочитао шести наставак фељтона, којег објављује дневник „Политака“ аутора Марка Чанадановића, из његове књиге „Одговори“, која се сада нуди, и у њему уочио нека произвољна тумачења која не одговарају стварности, и не могу се уврстити у „научну анализу прошлости“. Пошто се и ја дуго бавим трагањем до неке своје истене, то сам пажљиво почео читати све што је објављено, да би се потпуно упознао са овим што он пише. Како му нисам давао за право у прошлости, јер је његово иступање било доста лично, и осликавало њега као сваког другог, који намеће властито, без довољно убедљивих доказа, о ономе што је он раније износио. Нико њега није сменио и отерао међу дисиденте, то је он сам себи урадио, и нека не осуђује другога. Како се он определио да о свакоме може дати ј суд, зато мора бити спреман, и сада, да стрпљиво, без патетике, саслуша и упозна суд о њему.
Добро знам то време када је Комунистичка партија настојала да се сама реформише и мења стање. Тада су се појавиле, нешто млађе, снаге школоване за будућност. Они, међу којима спада и Марко Чанадановић, мислили су да се неке промене могу остварити преко ноћи, и мењати стање, на брзину, уклањајући оне који су им сметали. Такав поступок је стварао унутрашњи отпор, па био он исправан или не, али се сада колектив супроставља појединцу. Такав случај се догодио и са Милованом Ђиласом, пре тога, када се појавио са својим пмфлетима, да би прво ружио оне око себе, а то су му били непосредни сарадници, и стим изашао у јавност, мимо установе (ЦК КПЈ), па није ни случајно склизнуо међу дисиденте. Сам се определио за такву улогу, прецењујући себе и постао сопствена жртва, али с мишљено је све то превалио на раније сараднике – то је огољени каријеризам, На крају је у историју ушао као дисидент и ништа друго.
У такав контекст може се сврстати и Марко Чанадановић, у време његовог сукоба у партији, коју је сам изабрао, и која га је школовала за будућност, али га је и контролисала. И сам признаје да су: „Људи који су сарађивали самном, а касније се придружили Душану Поповићу….“ Постављља се питање није ли он сам крив за то? Значи, неко би други требао приволети његове сраднике, људе са којим је сарађивао, да га не напусте. Овде се треба применити једна стара изрека: „Волови се везују за рогове, а човек за језик“, И сам износи оно што је урадио: „Знали су да сам ја о самокритици, каква је најчешће практикована у комунистичком поретку, говорио као о религиозном-политичком обеду, кајање пред партијом, као пред божанством, чиме се човек најчешће наводи на самопонижење и олакшава посао разним уцењивачима“. Очито је изабрао свој, али погрешан, пут да властито гледање наметне са стране, а не учини то у средини у коју је „добровољно“ ушао.
Време, о којем пише М. Чанадановић, износећи властито мишљење, било је крај шездеситих и почетак седамдесетих година 20. века, када су у СФРЈ оживеле сепаратичке тежње, које је руководство само покретало, а у народу су се будиле старе страсти, које он обично изажава песмом. У Србији се на сеоским вашарима, а у градовима по малим ћумезима певале песме које су певане током рата и у народу будиле национална осећања, али повампиреног четништва, усташтва и других. То се није спречавало, барем јавно, али је тада покренута успавана клица раздора, која је дошла до изражаја након двадест година. Ко је у то време боравио у разним срединама, рецимо на приморју, у Загребу, у Словенији, посебно у Босни, а долази из Србије, имао је прилику да сам то све повеже у властито доживљавање тог, већ поремећеног односа, потпуно супротном „братству и јединству“, које је централна власт покретала у то време, али ни она није била једниствена у томе. Па се може рећи да је она и била покретач таквог стања.
Сви који сада пишу о том времену, а били су ттада део власти, покушавају да са себе скину одговорност, приписујући то својим политичким противницима – била је борба, не око гледања и идеолошких разлика, већ борба за власт, онда, пре тога, и после тога. Сва дела, многих писаца, који су се политички и одеолошки нашли у врховима ондашње власти у земљи, кроз своје књиге упорно настоје да своје оправдају, а туђе понизе – тако их треба схватити.
То време седамдесетих година било је веома бурно, које се завршило Уставом од 1974. године, који је, под снажним утицајем локалних лидера у центру власти ондашње Југославије .донет. Тито, а о томе се сада ништа не говори позитивно, био је противник тог Устава, али је био присиљен, од најближих сарадника, да на то пристане. Не треба копати и тражити Титову одговорност за то, већ треба анализирати властиту средину која је утицала на стање у земљи. Сећам се једног скрипта са седнице највише ондашње власти, када је Тито изразио своје неслагање о том тексту Устава, али је и напоменуо да ће будућност то показати, а да га за то не криве..
А у једном делу свог текста, М.Чанадановић наводи:
„Ми који смо 1973. године политички осуђени као либералистичко – технократска фракција у Савезу комуниста Војводине, а потом етикетирани, а као антититовци, што је био својеврсни предлог за хапшење, никада нисмо одговарали, као што то није чинило ни републичко руководство предвођено Марком Никезићем, скојим смо се политички слагали, важност Титове улоге – ни предратне, која, како је накнадно откривено, није била светла онако како нам је приказана, ни ратне, о којој штошта такође нисмо знали, па ни савремене – ма да смо били сведоци низа његових контрареволуционарних изјава и поступака.
Остало је доста наших изјаљва о његовим историјским заслугама, храбрости и државничкој мудрости, о поштовању које му изражавају радни људи и грађани…
И нико од нас није се до данас придружио – упркос свему што нам је учињено не само у његово име већ и с његовим знањем и одобрењем – онима који га сатанизују.
Знали смо да без Титове подршке ништа се битно не може променити, нигде у Југославији. Али нисмо могли да не приметимо да он, осим што физички стари, и политички застарева – што се очитовало у све чешћем јавном узвисивању ‚Партије каква је некада била‘; позивима на ‚будност према класном непријатељу‘ и на супростављање ‚западним утицајима‘ социјалдемократији и либерализму; обнови заповедног политичког говора – Нећемо више говорити ‚треба‘, него ‚мора‘; претежно ослањањем на војно-обавештајне информације и честим конспиративним разговорима са генералима, арбитрирању уместо предвођењу; уживању у спетакуларним митинзима, испраћајима и дочецима…“ – Крај текста.
Али не стоји даља тврдљња да се у то време није водило рачуна о наследним генрацијама, који су масовно слати у свет, да би се припремили за преузимање даље улоге у држави. То су били, како се касније у анализама говори, „татини синови“, најчеће оних који су се налазили на разним руководећим местима. На тај избор и оно што се касније догађало не може се приписати Титу, јер су о томе одлучивали отуђени органи државе и отуђени поједници, који су најчешће једно говорили а сасвим друго, али у свом интересу, радили. Резултат се видео деведесетих година када је разбијена Југославија. Како Југославију, а и идеју о уједињењу балканских народа, није била идеја комуниста, нити су тада они одлучивали, али је била идеја прогресивних људи тог времена, па је ондашња капиатистика номенклатура створила 1918. године, а изрођени капитализам, који се окретао на све стране, али ка западу, на крају је нестала и распла се такозвана бивша Крањевина Југославија, коју нико није био спреман да брани, сем српског народа, коме су биле свеже ране прошлости, из Првог светског рата…
Наступише нова времена. Распадом СФРЈ, која је била велика сметња светској владјућој олигархији, и нашла се на путу њеног даљег продора у креирању новог светског поретка, примењена су најмрачнија средства, које је могла измислити само светска мафија, да се разбије СФРЈ и, користећи унутрашње разбијачке снаге, које су се, како видимо, изнедриле као њен тумур, који је дуго разједао њено здраво ткиво, а то се може закључити из предњег дела овог написа. „Ново“ настало, уз очито ангажување вечитих претедената на ове просторе, и њихових незајажљивих апетита. Србији је намењен посебн паклени план, како би је казнили, понизили, за сва времена је учинити својом колонијом. Окупирали и ставили под чизму. Економски овладали њеним простором, насилно им изменили њену историју, културу, учинити је понизном, да би на овим просторима дуже остали и, да нестане као самостална држава. Владати помоћу „обор кнезова“, како су Османлије у своје време устроиле.
У Србији није било тешко покренути њено разарање, само су применили добро осмишљен план из Другог светског рата. Брзо су се открили нови „обор кнезови“, које је светска олигархија свим средствима подржала, и тако је Србија „усрећен“
Моћ репродукује лажну историју. А колико је она неистинитија у толико је више обојена лажима, да би се лаж претворила у „истину“, а користила одређеном броју људи, и да би на њој градили своју моћ над другима. А како се моћ над другима испољава у снази богатства, које је најчешће отето и присвојено, то је та лажна прошлост, и лажна историја, постала данас доминатна. Отуда се више памте људи који су били најсуровијији и најбезочнији, у своје време, и кривци за многе злочине. Значи, они су своју моћи градили и употребили да би себи историју кројили, а коју су наметнили обичном човеку. Он му се клањао и ако му је био непријатељ, а он га је експлоатисао присвајући његову снагу, али му је тада купијо и душу. Прави хероји остају у забораву, само се моћни славе, иако су мало дали свом народу. Садашње време лажних хероја, време лопова и пробисвета, који се својом моћи намећу обичном човеку, а већи део мас-медија, агенција и других лажних „бранитеља људских права“, које издржава новац савременог моћника, штити га од осуде обичног, али и поштеног човека. Тако се намеће друштву и не бирајући начине, а захваљујући новој технолигији, пред нашим се очима шепуре будалетине и пробисвети. Али моћан човек, до кога ове осуде не допиру, јер не вреднује шта други о њему мисли. Његова ум је изопачена – зато је и зао и витла камџијом, сикће и прети. Чувајмо се таквих људи.
smrt za najlosu bicu u planeti koju covecanstvo znao tosu ovija ruskih cigani kojih i srbi sa srbije ih mrzu i zato ih navikaju siptari brdjani pijandure bog tek seje setio da tu vrstu ljudi neandrtalce pogresno dodao i oduzeo da makne te sterilje pijandure !!!
На самом почетку пролећа (2013.), агонија Србије не престаје, већ се захуктава и најаљвљује лош, увек по Србију, неповољан расплет. Само они који и без туђе сугестије знају и памте све оно што се око Србије догађало, могу, ово време, и с правом упоредити са оним што се догоди 1912.1914. па 1941, па и 1999. када су србима постављени ултимативни захтеви, које ни један Србин не би ни помислио да их прихвати, знајући добро шта народ мисли. Управо се то догађа и сада..
Зато Србијо!
Ниси ти крива, али ти се то наметнуло, па си постала гробар От оманског царства на Балкану уз велике твоје жртве, које се касније оспоравају, и то од оних који су постали слободни захваљујући твојом борбом.
Северни сусед, Аустро-Уграска ти није дала да залечиш ране, постави ти неприхватљив ултимамум, напала те и рат изгубила, па си као жртва, постала гробар осионе Аустро-Угарске царевине.
Немачка наци-фашистичка држава, после опсервације и припрема постави ти ултиматум, којег ниси прихватила, а након само неколико дана, веома мучки и крајње злочиначки напад на Крањевину Југославију, коју, не само да разбија и окупира, већ је над Србијом извршен погром (геноцид), уз своје вољне саучеснике у томе. Да би цео период од 1945. до 1999. Србија била стална мета Немачке, а то се управо и сада догађа, као да наци-фашизам није мртав и да се Србија нашла у неком, за њу, Трећем светском рату, коме је такође претходио ултиматум, због чега је мучки и крвожедно Србија нападнута од нових звери, на чијем се челу нашла Немачка и то траје.
Србијо, ако у овом сукобу издржиш и будеш поново гробар, ниси ти крива – ти си вечита жртва- Издржи!
Пажљиво читајући данашњу штампу у Београду о порукама које су Немачки представници поручили председнику Србије, а пре свега народу Србије, добија се утисак да Берлин и Беч у датом моменту, настоје да дебело наплате од Србије, за све своје поразе у прошлости Њихове, ни мало љубазне изјаве и поруке, више доприносе србима да се ни по коју цену не ставе под окупацију и туторство својих вечитих угњетача, а и отворених непријатеља у прошлости, све дотле док нам на делу не докажу супротно. Нека се они не каче са Србијом, ако то не чине остале такозване чланице ЕУ, у којима главну реч намећу Германи,
Зашто ћути Француска и Енглеска, а постепено престају САД, да се у ово мешају. Нису ли свесни тога да је ЕУ добрим делом обновљена Хитлерова Немачка у Другом светском рату.
Србија би морала да сведе своје односе са ЕУ као са својим суседом и буде веома обазрива на деловање неких чланица на њеној територији, И успостави правну државу на својој територији, не због ЕУ, већ својих потреба. Енергичним деловањем спречити деструктивно деловање противника на својој територији.
Шиптари на косову, докле год условљавају, уз свесрдну подршку својиј ментора, који имају веће апетите на ту територију, што би сви народи који живе на КиМ морали знати. Шта је те народе, сем изрода који су се ставили у службу окупатора, удружило и да јединствено се боре за свој голи опстанак – само када схавте да пред собом имају заједничког непритаља.
Бомбардовање, и мучки рат, на целокупну територију ондашње СРЈ, дело је немачког лобија у НАТО-у, из које су САД виделе своју корист. И једни и други код народа србије неће моћи да имају пријатеља, а то ће се веома дуго памтити
Србија се мора окренути доказаним притељима који је нису никда угрозили, али пре свега да се држимо оне народне изреке: „Уздајно се у се и у своје кљусе“, Можемо ми то, само да се не ослањамо на „људске паразите“, које морамо челичном метлом одбацити на буњиште.
Пратећи садашња збивања и озбиљне конфротације у свету, остајем у свему на сопственом мишљењу објављеном у овим српским новинама, а посебно оно што сам објавио 11.маја 2011. године и касније, јер се све друго мења само се надсила не мења, Она мобилише људе ниских страсти, силеџије и лопове, производи оружје масовног уништавања и тим људима ставља у руке, да злочином обезбеде своју богату егзистенцију, а сви у ланцу производње средстава за убијање зарађују и хране своју децу крвавим новцем њихових жртава.. Свет је био и остаје још дуго изопачена људска скупина, која се понаша као и њихови сродници, само су они хуманији, а зао човек је гори од сваке животиње.
тРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ
– Наставак
Коначно транспорт крену. Воз је превалио половину пута до Раље. А ја претурам по џеповима, где сам ставио метаке, које сам нашао увијене са пушком, па приметим, да у тој муницији има један маневарски метак; показујем га оним војницима, један међу њима ће ми рећи:
– Момче опали тај метак, немој да га чуваш, неће ти он требати.
И други се придружише у наговарању па ја ставим тај метак у пушку, а затим протури цев пушку кроз отворена врата фургона и опалим. Чуо се незнатан пуцањ, а са дрвеним куршумом оде и пуцањ ван вагона. Као да се ништа није догодило. Одједном шкрипа кочница и на отвореној прузи воз се заустави. Чак и тада нико ништа није коментарисао. Ускоро се поред вагона појави дежурни официр(имао је црвену траку на левој руци), тражи онога ко је пуцао, па дође до фургона у коме сам се ја налазио, и ту постави исто питање:
– Ко је пуцао?
Из вагона се огласи, вероватно старешина, и одговори:
– Одавде није нико пуцао.
Таман је он то изговорио, а јавим се ја:
– Друже ја сам испалио маневарски метак, био је међу бојевим па сам опалио кроз отворена врата, нисам био ни свестан да ће до овога доћи.
– Ко си ти?
Место мене одговара онај што је мало пре говорио:
– Друже поручниче, овај омладинац се пребацује до Раље. Ми смо криви, јер смо га сви наговарали да тај метак испали. Дечко ништа није крив, јер нас је послушао, а нисмо претпоставили да ће доћи до овога.
Поручник без речи одлази и даје сигнал машиновођи да воз може наставити даље. Тако се заврши ово чудно моје путовање. На станици Раља напустим друштво и врати се кући.
Наредног дана рано завршим све послове око стоке и на време стигао на радно мсто. Тог дана је заседао одбор и на том састанку је било говора око испуњавања обавеза, које село треба да испуни у месу за потребе војске. Треба прво почети од најодговорнијих. Ја водим записник, а када је председник изнео проблем пред чланове одбора, међу првима се јавим, па ћу рећи:
– Другови, ја дајем једног бика, мислим да је то довољно од мене.
Одборници су били изненађени мојим поступком и поздравише моју одлучност, а убрзо се почеше јављати и други. Ја сам добро проценио; у овој ситуацији се не сме бити шкрт, треба фронт подржати конкретно, а сељак, који је дао и борце, мора понудити и храну; само се тако може битка добити. Моје јављање, без много образложења, био је прави потез; тако, да се то прочуло у селу, па сам позитивно деловало на остале, који су такође морали дати свој део. Речено је да се стока дотера што пре, јер долазе лиферанти који ће стоку преузимати.
Одлазим кући да обавестим шта сам обећао. Старији су реаговали, да је то много, а и да ћу распари бикове, а тек сам их спарио и научио да вуку. Ја сам свима у кући објаснио да се то морало дати; када је отац отишао у рат и сада се налази на фронту у Срему, ово је најмања жртва од нас, да помогнемо исхрану војске. На крају су прихватили моје образложење, а ја одведем бика у центар села и предам га лицу које прима. Тако сам до краја рата остао миран у погледу обавеза у испоруци меса за војску.
Поред рада у општини, ја сам обрадио све што је планирано. Засејао сам пшеницу, почео са орањем њива за пролетњу сетву. Враћајући се с рада у њиви, а била је недеља, према мени је долазила је пратња. Поворка није била велика; доста је жена, а мало мушкараца. Нисам знао ко се сахрањује. Зауставим коње, на погодном месту, сачекам да пратња приђе ближе мени, у оном полумраку видим све позната лица, још незна ко се сахрањује, док нису дошли до мене, а тада сам схватио, да се сахрањује мој ујак Драга. Нисам ни знао да су отишли да га дотерају. Рано сам отишао у њиву, а нисам ништа знао о томе, а нити су ме ни известили на њиви шта се догађа.
Касније сам дознао да је био сахрањен на месту погибије у селу Заклопача на домак Београда. Погинуо је као заменик командира пешадијске чете, пре него је Београд ослобођен 19. октобра 1944. Борба се водила с немачким јединицама које су се извлачиле са правца Смедерево – Београд.
Стајао сам поред пута, с капом у рукама и дубоко погнуте главе, то је био последњи поздрав свом драгом ујаку Драги. Трећи пут није био лажан. Заиста га више нема, а остаће сећање на њега, посебно његова велика брига око своја три детета и три детета свога брата, који је још у немачком заробљеништву. Он је био одговоран за њих и за сваког се бринуо, не раздвајајући своју од братовљеве деце. Велико је питање, да ли ће се и ујак Славољуб жив вратити кући из заробљеништва.
Сво време рата ове две задруге су радиле у позајмици. Када није било хлеба у пролеће 1943. Године, па до нове пшенице, јела се проја и ту се штедело. Ујак Драга је водио рачуна да деца, која раде с њима барабар у њиви, добију довољно проје, а старијима шта остане. Његова брига за младеж била је позната, био је и доста строг и захтеван у послу; није се задовољавао аљкавим радом. Оно што је деци остало као наслеђе, била је његова педантност у раду и одговорност за оно што се ради. Касније се доста о томе говорило, сећајући се на његов лик и његово дело; четири године рата и немаштине у храни, а води бригу о две породице, својој и братовљевој, а посебна брига о мајци која је доживела шлог и дуже време везана за постељу, била је то велика жртва која се не може заборавити.
***
Дан леп средина јесени и деца су на њивама, а друмом од Влајкове куће ка селу, креће се чудан коњаник; на њему је ново енглеско војничко одело, на рукавима ширити чина мајора; носи браду, а на капи је петокрака са малим крстом који виси окачен о петокраку. На путу никога није срео.
У центру селу се нашло мало старијих људи; неколико их је било испред Милуновог дућана, а када су погледали дуж друма, уочили су овог чудног коњаника с брадом, како им се приближава. Сви су мислили да им долази четник; па ће неко од оних пред дућаном рећи:
– Долази нам непознати, а свакако да је неки четник са брадом.
Они, који су се нашли ту у тој близини почеше се удаљавати од раскрснице, а деда Петар Мијаиловић ће рећи:
– Ја се ничега не плашим, идем ја к њему у сусрет и да први видим ко нам то долази.
Није се удаљио ни тридесетак метара, па се срете са чудним коњаником, који се заустави и сјаха с коња, па се обрати деда Пери:
– Чика Перо! Зар ме не познајеш, ја сам поп Славко.
Деда Пера се окрете па из свег гласа повика:
– Ово је наш поп Славко!
Тада се окрете Славку па се њих два срдачно поздравише; а поред њих се нађоше и они који су покушали да овај сусрет избегну, не знајући ко је придошлица.
Убрзо је цело село дознало, да је у село дошао поп Славко Ристић. Наредних неколико дана Славко је обишао своје познанике у селу и са сваким се испричао. Рекао им је да је на новој дужности у Београду.
Деда Милан, када је чуо да је поп Славко дошао у село, одмах је отишао да га поздрави, а кад се врати кући рече:
– Поп Славко ми је обећао да ће ми испунити дато обећање на почртку рата, и да ће ми врати ловачку пушку, коју су ми немци одузели. Кроз десет дана идем код њега у Београд по своју пушку – изговори деда у једном даху не кријући своје задовољство. Ускоро ће поново у лов, када почне ловна сезона.
Након десет дана, деда се спреми и одлази за Београд. Већ сутрадан се врати из Београда с ловачком пушком о рамену, па исприча како је добио ту пушку:
– Одем ја код Славка, а он ме уведе у један велики магацину; у коме су биле све ловачке пушке, сложене на повећој гомили; гледам, да би видео своју.пушку коју су ми одузели, али је нисам могао наћи међу оним пушкама. Славко ми нуди нову пушку, савремене израде, а ја од њега тражим, да ја сам одаберем сличну оној коју сам предао; па сам тако одабрао ову кају сам донео, сада сам потпуно задовољан.
Обеси деда своју пушку на оно место иза врата своје собе, где му је дуго година висила она стара његова пушка; сад чека да лов почне. Он је ишао у лов до своје смрти, а у последњој години, са собом води најмлађег унука Томислава, коме је и обећао да ће наследи његову пушку. Тако се то на крају и догодило.
***
Са Сремског фронта дезертирали су: „Тобошић“ од Танасковићи и Сергије Даниловић, овај задњи, је онај који се нећкао да уништи четнички материјал.Дуго се трагало за њима, али су се добро притајили, имали су и сигурне јатаке. „Тобошић“ је дезертирао због жена, јер је био окорели женкскарош, док је Сергије дезертирао из других мотива, или под наговору овог другог, али су заједно побегли из јединице. Убрзо су оба похватана и предата војним властима. Осуђени су, и налазили су се у Београду на издржавању казне. Сергије је своју казну издржао до краја, док је „Тобошић“ убрзо поново побегао и из затвора. Село је знало да се вратио кући, али се вешто прикривао. Дуго је трајала потера за њим. У Близини куће Живана Антонијевића, једне ноћи, убијен је Милован Урошевић. Дуго се није знало ко га уби, али се касније дознало да је на њега пуцао „Тобошић“ и убио га, док је овај пролазио преким путем поред куће. Кажу да је севнула муња, па је „Тобошић“ спазио Милована како у рукама има пушку, међутим, Милован је у рукама имао обичан колац и с њиме се поштапао, јер је те ноћи падала киша, а пут је био доста клизав. Постоје и друге приче које не морају бити тачне. Све је сада пало у заборав.
При самом крају године, неко га је проказао, па су активисти опколили кућу Боривоја Пантелић (Пуше), док је он с ћерима био у Јовиној кафани на игранци. Дознало се да је у кући „Тобошић“, па је позван да се преда, а и да је кућа опкољена. Јавио се из куће и тражио је да ће се предати председнику НО одбора Животи Михаиловић или секретсру Зари Павловић, па је тако и ухваћен. „Тобошић“ је те вечери одведен за Сопот. У Мораку је покушао да превари људе који су га спроводили и на превару да побегне, користећи мрак, али је на месту убијен од стране лица која су га спроводила. Тако несрећно заврши живот и „Тобошић“.
***
Одмах после Нове 1945. Године позвани су на мобилизацију мушкарци рођени 1927. године, јер су напунили осамнаест година. То је била и прва званична мобилизација. Међу њима сам и ја Тамо су издвојени сви који су до тада имали дужности и добровољно то радили до сада, а нису имали ту обавезу. Тако сам ја и мој колега у одбору Милан Пантелића, задржани за рад у одбору. Остали су упућени, највећим делом у Шесту Личку дивизију, као попуна, а део у Корпус народне одбране (КНОЈ). Тако се и најмлађе годиште, пунолетних бораца, прикључи НОВ и ПОЈ, а рат још траје, и учествовали су у завршним борбама до краја рата, наредних четири месеца 1945. године.
После ових догађаја, једног јутра рано, у канцеларију општине улази чика Милан Крстић, па ми се обрати.
– Дошао сам да те замолим да ми напишеш молбу за породичну инвалиду, а ти знаш, да сам у овом рату изгубио два сина. Ја и жена смо остарили сами, а у кући нема ко да нас издржава, Мижа је на фронту.
– Хоћу чика Милане, зашто ти не би написао, седи ти да ми дајеш потребне податке.
Узимам дуплу карирану хартију и срочим му молбу за доделу породичне инвалиде; заведем је у протокол, ставим у коверат и адресирам одређеном органу среза.
– Послаћу ово, немој да бринеш чика Милане..
Чика Милан из џепа вади тридесет динара и пружими их, а ја се успротивим и нисам хтео примити пружени новац, уз напомену:
– Чика Милане, ја сам дужан да вам то напишем, а ти не мораш да ми то плаћаш.
– Узми ти ово те ја частим.
– Чика Милане, ја то нећу узети, задржи ти свој новац.
Чика Милан види да сам упоран и нећу да примим бакшиш, спусти паре на ивици стола, окреће се и без даљег објашњења напусти просторију
Дуго је тај новац стајао на ивици стола.ја га сигурно нисам узео. Шта је с тим било на крају не сећам се, свима сам рекао ко је тај новац оставио као бакшиш писару.
Са Сремског фронта пристизале су нове жртве, многи су изгинули у првим сукобима, јер су били недовољно обучени да се заштите. Ја сам схватио, да није херојски погинути, већ непријатеља победити, а остати жив. У Рату се мора бити и лукав, знати се чувати, а не излагати се, па и без борбе погинути, посебно од снајпериста, а и од залуталих метака. Гинули су углавном млађи и неискусни. Тако је било доста кућа где је за кратко време на Сремском фонту изгинуло по два брата из исте куће.
Ја сам, поред рада у општини изабран и за секретара СКОЈ-а у селу. Сада сам имао и обавезу да погинулима држим пригодан говор при сахрани. У почетку је то био невичан говор, али до краја рата и ту сам се усавршио. Нарочито сам знао да о погинулом говорим оно што је код родбине изазивало излив суза и јецај младежи. На реду је дошао и трећи син Милана Крстића – Пантелића. Он је погинуо док је захватао воду на једном ђерму, од залуталог метка или снајперисте. Што су ти људске судбине. Ни један није био ожењен, а иза те три жртве остали су отац и мајка са удатом кћерком, чији је муж, Властимир Милутиновић – Ћата, стрељан у Сопоту, тако су до краја свог живота, мајка и отац оплакивали своја три сина, али су се и поносили с том својом жртвом, посебно мајка.
У то време у село долази доста рањеника с фронтова на боловање. Сви су имали задатак да се после одређеног боловања врате у јединицу. По селу поче реаговање, како би ја могао да иде на фронт, а на моје место би могао доћи неко од рањеника.
Таква се прича мени није допадала, па сам осећао неку грижу савести, те једног дана, без најаве саопштим одбору, а и у кући, да идем у срез и да ћу се добровољно јавити за упућивање на фронт. За чудо мало се ко овоме успротиви, па и у кући. Долазим код Аце Ристића – мобилног официра и све му то саопштавам; а овај ме слуша пажљиво и ништа не говори. Када сам завршио разговор, Аца ме позва да пођем за њим. Одлаземо у једну просторију, где се на окупу налази повећа група наоружаних младића. Обрати се Аца једном по чину и имену и саопшти му да је довео новог милиционера у милицију. Овај само показа место где ћу спавати и нареди да ме одмах планирају за дужност. Лежем на показано место и како сам бијо уморан брзо заспим. Неко ме дрма за раме:
– Новајлија, новајлија, хајде устај, идеш на стражу.
– Добро!
Скочим, обришрм очи, да би се расанио, доби пушку, а разводник ме одведе у подрум зграде пред затвор. Тамо примим дужност од стражара којег сам заменио. Дуго сам остао на стражи, дође ми смена, лежем на своје место и одмах заспим. Опет ме неко дрма:
– Новајлија, новајлија, устај време ти је да идеш на стражу.
Поново примим дужност и дуго оста на стражи, баш дуго. Коначно ми дође смена. Таман сам заспао, али ме трже дрмусање:
– Новајлија уста, време је да идеш на стражу.
– Па тек сам легао, побогу, а дуго сам и био на стражи.
– Хајде не причај много, већ пожури на смену, да те онај не чека.
Тако сам те ноћи, скоро читаву ноћ провео на стражарском месту испред затвора. Па ово ми је и прва стражарска дужност о чему нисам имао потребно знање. Тек сам сад схватио, колико је то напоран и досадан посао у току ноћи, па још ако неко има погрешан сат, па те целу ноћ практично држи на дужности, е то је превише. Издржаћу ја то, само сутра да види Ацу, тражићу од њега да ме одмах пошаље на Сремски фронт. Хоћу да види праву борбу; зато сам и пошао да надокнадим све што сам пропустио. Знао сам да се у борби може и погинути, али се тешим тиме да сви не гину, неко и преживи. Ујутру рано на вратима се појави Аца Ристић, па ме упита:
– Како је било?
– Како, целе ноћи сам провео на стражи, таман легнем, а они командују дижи се.
– Хоћеш ли ти да се вратиш назад у село на своје радно место, или ћеш да останеш овде?
– Ја сам хтео да ме одмах пошаљеш на фронт.
– То не иде тако. Прво прикупљамо све у допуске јединице, а када нам траже попуну, ми им је шаљемо.
– Е па Ацо идем у село. Све ми се чини да си ми ти ово лепо наместио.
– Слушај ме добро. Немој да се бринеш шта други причају. Ти ниси чекао да будеш позван, већ си се одавно добровољно јавио, а своје си обавезе поштено одрадио; они који провоцирају, нису се сви добровољно јавили, већ када су морали, по сили закона; зато иди кући; поздрави чика Милана и реци му да Аца испуњава своју обавезу, коју му је дао, још док сам се склањао у вашој кућу пре годину дана.
– Довиђења Ацо. Поздрави Мију када се видиш с њим.
Вратим се кући, па свом деди испричам шта ми се догоди, а деда Милан ће ми рећи:
– Па ја сам ти говорио да не идеш, а ти запео па хоћеш на фронт. Па и овде радиш за фронт, ако ти то не радиш радиће други на твом месту. Довољно је ова кућа дала жртава у Првом светском рату. Отац ти је на сремском фронту. Не слушај оне који злурадо причају.
Ускоро сам од оца добио писмо да се његова јединица пребацује у Босну, а затим дуго нема вести о њиховом кретању. Дође и до пробоја Сремског фронта, а борбе се преносе у Хрватску и Словенију, па све ређе стижу вести с ратишта.
Ретке су вести о погинулима, а мање је и рањених са ратишта. После пробоја Сремског фронта, Немци одступају према Загребу и Словенији; у позадини се чешће одржавају зборови, власт се учвршћује а живот нормализује.
Пролеће, почетак маја 1945. .године, време топло, њиве засејане и увелико се обављају пољски радови. У овим радовима учествују жене и пристигла деца. Мушкарци су још у јединицама Југословенске Армије. Воде се задње борбе за ослобођење земље од окупатора, али и од њихових слугу. Слуге окупатора се повлаче заједно са немачким трупама ка западу. Настоје да избегну одговорност за недела, која су починили своме народу. По селима мало је млађих мушкараца, већином су то старији људи, на чија су плећа пали тешки ратарски послови, а и организација нове државе.
У градовима и насељима војници и официри, сада у новим војничким униформама. Официри и подофицири са јасним ознакама чинова из ратног периода. Живот се потпуно нормализовао. Остао је само осећај да се негде у даљини, али се то више не чује, воде последње борбе, за коначно ослобођење замље.
***
Завршавам посaо око стоке и нађох се испред штале, а огласише се црквена звона, која су дуго звонила, а у исто време и звук звечке, а тим се сигналима објављују крупни догађаји у селу. Дуго траје ип пуцњава; а људи се довикују и један другога обавештавају да је рат завршен.
Одлазим у подрум, где сам чувао шест немачких бомби, па износим три и код штале их припремим. Проверим да нема кога у близини, па једну за другом активирам и све три баци у башту испод штале. Одјекнуше снажне детонације на нашем брду. Овим сам се и ја придружио општем слављу. – рат је завршен – одјекују гласови по целом селу.
Претходне ноћи пала је киша, па је земља доста натопљена мајском кишом, а рано сунце брзо испарава земљу, па се добија осећај, да земља испарава људску крв, проливену током четворогодишњег рата – такав сам осећај имао тог тренутка.
Много година касније сам се сетио тога и често се враћао у мислима на тај дан. Да није било тог осећаја ни ово не бих написао.
Од оца дуго нисмо добили писмо, као ни друге породице, из којих су борци заједно с оцем, немају свежих вести о својима. У себи се често питам да ли је жив и где се сада налази. Какав је то осећај и зебња окупирала мене и зашто сам забринут? Пребирам протекле догађаје, па одједном закључујем: вратиће се само они који остану живи и дочекају крај рата. Који погинуше у рату, њих се требамо сећати с дужним поштовањем. А истог момента се сетим свог прадеде Анђелка, када се рањен вратио из турског рата, али се није вратио њгов млађи брат, који је у том рату погину.
Улазим у кућу, где су ми спавају млађа браћа и сестра, гласно их будим:
– Устајте! Рат је завршен. Тата нам се враћа кући, ако је крај рата дочекао жив. Само да нам се јави да знамо.
Време је да идем у канцеларију и да завршим дневне послове, па ми се сада доста жури, а и да би тамо присуствовао општем слвљу.
Окупило се доста људи у центру села, а председник Месног Народно-ослободилачког Одбора, окупљенима саопштава да су Немци капитулирали, и да је рат завршен. Присутни су то бурно поздравили. Настало је опште славље, а на лицима окупљених сељака засија задовољство, што је коначно после четири године патњи рат завршен.
Сутра дан ново саопштење: немци су продужили са отпором на нашој територији, како би избегли заробљавање од нашим јединица, па се тако на тлу Југославије и даље води рат. Беже према Западу како би се предали западним силама, а управо будућност је показала да су били у праву. Крупан олигархиски капитал светског хегемона брзо обнавља Немачку, како би се заштитио од источних „савезника“ у рату, које су преко ноћи претворили у своје противнике, и настаје време хладног рата између „ратних савезника“. Непријатељ број 1 за крупан капитал Запада био је комунизам. Много касније, показало се, када је „претао комунизам да постоји“, сукоб је настављен и још траје.
После неколико дана коначно је и на просторима Балкана Немачка капитулирала, па је рат коначно завршен.
***
Прође недељу дана, а мене позивају у срески Комитет СКОЈ-а. Окупили су се омладинци из свих села, а секретар Комитета Јовица Мишковић (кога су омладинци једноставно звали мали Јовица), објасни сврху окупљања. Овде ће се вршити припреме за ношење прве Титове штафете 25. Маја 1945. године у ослобођеној земљи. Први учесници штафете из среза, у току припрема, спаваће у згради Комитета. Увежбаваће трчање, како би стекли неку кондицију.
Припреме су се одржавале на главном путу. Поред трчања увежбаван је поступак код пријема и предаје штафетне палице.
На Дан 25. Маја, са омањим камионом развозе нас на путу Ђуринци – Ковиона, а то је цела траса пута који пролази кроз територију среза космајског. Ја сам распоређен на половини пута Ђуринци раскрсница пута за Поповић. Траса је нешто мања од хиљаду метара. Оставише ме самог на путу. Дуго сам чекао наилазак штафете. Почех бити и нервозан, па шетам горе доле, али увек се враћам на оно место. Поглед ми је увек окренут према југу, одакле очекујем долазак штафете.
После неког времена спазим да ми прилази друг који ће ми предати штафету. Њега прати камионет са групом омладинаца и заставама, који уз песму прате кретање штафете.
Сачекам носиоца и неко време трчим заједно с њим и у том заједничком трчању примим штафету, а онај престаде трчи. Дишем пуним плућима, са уздигнутом главом и десном руком у висини груди у којој чврсто држим штафетну палицу. Штета, што ме у том моменту нико није снимио, па би ми та фотографија много значила данас. Трчим, а замном онај камионет и распевана омладина; какав диван призор. Природа се постарала, и да време, тог дана, буде лепо и омогући ову прву манифестацију у слободној отаџбини. Осећао сам да ово обављам у интересу Отаџбине, чија је будућност најављена. Убрзо спазим друга на путу, коме предајем штафету. Учини ми се да је цело време протекло као трен, а ја сам хтео то да продужим. Поред мене трчи друг, коме предајем штафету; а он настави ја се придржим онима на камионету, па уз песму, с осталима све до Ковионе, где су је преузели омладинци грочанског среза.
Камионет нас врати назад у Сопот и наставили смо славље. Пред крај дана вратио сам се кући. По доласку сам морао до детаља причати где сам то ја био и шта сам тамо радио недељу дана.
Вести о оцу чули смо од других, који су се јавили својима; на крају и од оца добили смо писмо; послато поштом из Босне; у коме детаљно описује свој пут од Брчког – Цеља – Лике до Сарајева, одакле се и јавља. Каже да му се јединица враћа у Србију и биће смештена у Крагујевцу.
После прве прославе ношења штафете одржана су два митинга, један у Младеновцу, други у Сопоту. На њима су говорили познати прваци покрета овог краја. На оба су говорила браћа Марковић из Поповића, Мома и Дража. Ја сам их обадвојицу добро познавао. Познајем добро и познату партизанку овог краја Божидарку Дамњановић – Кику, познатог теренског радник у току целог рата. Било је и других првака из Србије, који су говорили на овим митинзима. На митинге се одлазило организовано. Ношене су пароле, заставе, певане су партизанске песме, народ је прихватио привремено руководство, које је изабрао још у току рата.
У овом периоду сам имао много задужења, која сам добро обављао, али нисам занемарио и рад у свом домаћинству. Посебно смо организовали помоћ породицама настрадалих у рату, а пре свих ујацима, јер је млађи ујак погинуо а старији се још није вратио из заробљеништва. Осећао се њихов недостатак јер се мушка радна снага свела на децу, невичну и слабачку, јер су сви углавном били малолетни, па се морало доста уложити напора у раду на њиви, да би се пристигла летина прикупила на њиви, а ујака Драге и оца нема па ни ујака Славољуба, још се није вратио из немачког заробљеништва.
Пристигла су деца и доста помажу, а њихове детиње године протекоше током рата и нису имали право детињство, рат у његовом најокрутнијем делу, узео им је то детињсто, као да га и није било.
Некако у то време умрла је и Дада Обренија, мајка моје мајке. У моменту смрти имала је тринест унучади од два сина и две кћери. После њене смрти рођено је још двоје, тако да је иза ње остало укупно петнест унучади. Дуго је боловала, још као младу, коју је задесио шлог и лежала у кревету све до своје смрти. На њеном испраћају окупило се доста света, што сељака, а највише ближе и даље родбине. Дада Обренија испраћена је на достојанствен начин, дуго жаљена, а никад не заборављена.
Некако, одмах после њене сахране, из заробљеништва се врати и ујак Славољуб који није знао за смрт брата, а ни мајка га није жива дочекала. Умрла је пред његов долазак. Како се он осећао, тешко се могло докучити. Доста дуго је само ћутао. Био је добар радник, а његов долазак је ново освежење на њиви. Захтевао је квалитетан рад, боље залагање и одговорност, нарочито од ново пристиглих радника – своје деце.
Из среза стиже обавештење, да ће се на Космају одржати Прва велика прослава 7. Јула 1945. године, као Дан устанка народа Србије против окупатора. Кад сам то саопштио укућанима, а деда Милан ће рећи:
– Идем и ја на ту прославу; хоћу да то доживим лично; а неко треба да буде и код коња, и да на њих пази, док ви будете тамо где ће се прослава одржати.
– Добро деда – рећи ћу ја ти и Мица, повешћемо још шесторо, колико има места у фијакеру.
Ја, као секретар омладинске организације, имао сам доста задужења око организованог одласка на ову прославу
Раније, опремим фијакер, спремим храну за коње и привеза то позади за фијакер, прежем коње и полазимо на пут ка Космају. Брзо смо изашли на главни пут: Сопот – Космај, а био је претрпан колима са сточном запрегм. Све се крећу ка Космају, најчешће у две колоне, јер се у супротном смеру нико не креће.
Убрзо позади нас су се чуле сирене, а кола са сточном запрегом су се строго померила у десно. Прођоше кола са војницима, а они су показивали да се кола склањају с пута и зауставе. Иза њих на повечем одстојању наилази црна отворена лимузина, а за њом још неколико. У оној првој, на задњем седишту седео је високи официр са шапком у плавој свечаној униформи с црвеним реверима па док су пролазили поред нас, деда ће рећи:
– То је Тито.
Тада сам први пут видео Тита, који мало пре прође у отвореној лимузини поред мог фијакера, а народ је спонтано клицао Титу. Тито је насмејан поздравља раздраган народ махањем руком. Чим је прошла колона лимузина кренула је и колона фијакера и других кола. Стигли смо до Тресија и скренули лево ка Хајдучкој чесми, у подножју Космаја. Кад смо прошли вашариште, деда ће ми рећи:
– Одабери погодно место поред пута и заустави коње. Немој да се много увлачиш у планину; видиш да се сви на овом простору размештају. Одавде ви идите пешице.
– Још ћу мало навише, да пронађем неки хлад, да коњи нису на сунцу.
Пронађох погодно место поред пута и ту зауставим. Ослободим коњима потеге и положим сена, деда оста код фијакера, а ми се упутисмо уз планину ка месту где је у једној ували, са леве стране пута, подигнута пространа бина. Људи се групишу на оним падинама, да свако добро види бину. Околина је озвучена бројним звучницима, из којих се чује музика и партизанске песме, које су емитоване преко разгласа. Нађосмо и ми погодно место, па се сместисмо под једно дрво у хладовину.
Тачно у десет часова на бину излази локално руководство, а убрзо се појави и Тито. Већина присутних је први пут видела Тита. У то време није било телевизије, а многи нису штампу читали, и тако се ова огромна маса света овог краја, први пут среће с Титом у овој шуми планине Космај. Догоди се то у периоду топлог лета, али је овде било пријатно и време и атмосфера.
Неко од локалних руководиоца поздрави присутне и најави: Први јавни наступ и говор Титов народу овог краја. Тито је надахнуто говорио, евоцирајући главна ратна догађања. О будућности земље јасно је наговестио све оно што се касније и догодило. На крају је рекао и извинуо се што ће нас напустити, јер жури у Белу Цркву код Крупња, а тамо га чекају.
Титов говор народ је пажљиво саслушао. Ја сам дуго у својој глави претурао све оно што сам тада од Тита чуо, а он је наговестио дуготрајну борбу да се земља обнови. Позвао је да свако да свој допринос према својим могућностима у тој обнови. Само у слози и заједничким снагама може се превладати немаштина и обезбедити бољи и срећнији живот.
Касније, као секретар скојевске организације, с много више детаља, говорио сам о овој прослави.
После Титовог одласка, ређали се други говорници. Неки су пажљиво саслушани, али маса поче да губи стрпљење, међу собом почеше да разговарају, а младеж да се шетка, па се убрзо заврши са говорима. Други део прославе, обогаћен је наступом културно-уметничких друштава, и на крају народно весеље. Нисмо дуго остали, јер је превалило подне, а деда нас је стрпљиво чекао, да му испричамо детаље, шта се у шуми догађало. Када смо стигли, ја се обратим деди:
– Био си деда у праву, онај, за кога си рекао да је Тито, заиста је био Тито, он је и најдуже говорио, отишао је одавде у Белу Цркву на сличну прославу.
– Видео сам га понови, прошли су поред мене. Ја сам их поздравио, а они су ми махали.
– Морамо што пре да кренемо, немамо где коње да напојимо. Треба да се извучемо из ове гужве, пре него што и други крену кућама – рекох ја.
Убрзо смо се нашли на путу ка кући, а ја сам успут деди дуго причао о ономе што сам чуо од Тита. Овај догађај препричаван у кући, а и у селу.
TРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ
– Наставак
У то време, доби решење, постављен сам за писара у одбору од 15. Маја, од када ми је почео тећи и радни стаж и за свој рад добијао сам плату. Сад сам се другачије односи према послу, јер сам имао звање службеника, па на време долазим на посао, и увек први, а напуштам задњи. Стижем ја и послове у кући да обави, наравно уз помоћ осталих.
Давно су ми сељаци донели писаћу машину, која је била скривена у некој слами, када су партизани запалили зграду бивше општинске власти. Машина је била толико прљава од плеве и прашине, да би је многи бацили, пре него би сели да на њој пишу. Ја сам је стрпљиво чистио, а на крају је подмажем уљем за шиваће машине. Могла се употребити. Почео сам да куца мање дописе среском одбору. Писао сам с два прста, али полако и тачно. Недостајало је једно слово, па сам то место остављао празно и попуњавао мастилом. Из дана у дан све сам боље писао. Обратим се секретару одбора, деда Зари:
– Деда, ја би ову машину носио у Београд, код неког мајстора да је о свом трошку оправим, биће ми лакше да пишем на машини него руком. Већ сам овладао техником, а доста брзо и пишем.
– У праву си, носи ти њу на оправку, плати, али донеси рачун, средићемо да се то плати општинским новцем.
– Деда! Да идем сутра, што пре, тим боље.
– Право велиш, иди и задржи се док је не оправиш.
– Већ знам где има тих мајстора. Негде око Зеленог Венца, па када се пође пролазом према Робној Кући Митић, видео сам стару писаћу машину у излогу.
Када сам пошао кући, понесем и писаћу машину, а сутра дан одлазим за Београд. Није била лака за ношење, али сам ја и тај проблем решио. Долазим код стрица и стрине, који сада станују у једној лепој згради на Сењаку, па ближе Топчидерској Звезди. По подне полазим у град носећи ону тешку писаћу машину. Идем право тамо где сам запазио радњу прецизног механичара. Улазим и човеку објасним одакле долазим и ко је власник старе машине. По изгледу, мајстор се видно обрадова. Или није имао посла, или сам му се свидео како говорим, па ми мајстор рече:
– У реду, одмах ћу да је узмем у рад, а ти дођи сутра око подне, биће готова, нема ту много ни да се ради, то су јаке машине и могу дуго да издрже.
Наредног дана, у заказано време, појавим се код мајстора, а мајстор ме дочека весело:
– Завршио сам, подесио слова, очистио и подмазао, немаш бриге, служиће те она дуго и добро.
– Колико сам дужан?
Мајстор није био скуп, па ја нисам хтео да потражи рачун, сносићу ја те трошкове, мени ће она добро послужити. Платим мајстору, па се срдачно опростим од њега. Одлазим код стрица, тамо ручам, па вечерњим возом вратим се назад на село. Сутра дан сам на радном месту, па се обратим деда Зари:
– Када будеш први пут ишао у срез, потражи више хартије за писаћу машину, неко индиго и траку за писаћу машину, јер је ова пропала, па се слова једва разазнају.
– Напиши ти мени шта да ти донесем, да ја не памтим.
– Хоћу деда, написаћу ти.
Одмах саставим списак потреба за канцеларију, а снабдевали смо се потрошним материјалом за канцеларију из среза. Кад сам састављао списак потреба, ја сам био веома шкрт у захтевима. Нисам тражио ништа више него само оно што ми је требало тог момента.
Наредног понедељка врати се деда Зара из Сопота и донесе више него сам написао у оном списку. Сада машина много јасније пише, а слова су подешена. Свако слободно време вежбам писање. Пишем са три прста на свакој руци, то сада иде брже, водим строго рачуна да ми се не поткрадају грешке. Обратим се деда Зари:
– Ти мени издиктирај текст, ја ћу скицирати на папиру, а после ћу га прекуцати машином, ти мораш добро прочитати како сам ја то написао, да нам се не поткраду грешке, пре него га потпишеш ти и председник..
– Добро, добро. Немој да бринеш. Добро ти то пишеш.
Сваки следећи допис био је боље обликован. Ја сам се усавршава, све ми је уредно; тренутно сада преписује податке из црквених књига у нове обрасце књиге рођених и умрлих, а у томе ми помаже много Моша Милунов,.а Милан Пантелић не долази више у канцеларију да ради, његов стриц је порадио да га бирају за одборника, али га у канцеларији замени Моша; који сада волонтира, па смо ја и Моша данима преписивали податке у нове књиге.
Дође писмени позив секретару да иде у срез, а тамо ће се радити на изради буџета општине за наредну годину. Зара ми се обрати:
– Иди ти место мене, брже ћеш ти то и боље схватити него ја, а довољно си бистар и писмен за ове ствари..
– Деда, па ја први пут чујем за тај појам буџет. Шта му је то?
– Знам да се ради о планирању новца за наше потребе, за наредну годину. Схватићеш ти то брзо.
– Добро.
Одлазим заказаног дана у срез, а на окупу, у већој просторији, има преко двадесет људи. Проверавају ко је све дошао. Прозваше Зару, а јавим се ја.
– Где је Зара?
– Он је мене послао да га заменим.
– Добро, буди пажљив, па му све пренеси што чујеш овде.
Поделише обрасце и један за другим објашњавају како се попуњава. На скуп су дошли углавном секретари одбора. Скоро да нема ни једног писара. Постављају се питања, дају потребна објашњења, па то подуже потраја.
Схватио сам шта се од нас тражи, па сам за свој одбор, оловком написао пројекат буџета општине. Како ко заврши одлази код службеника и с њим дорађује свој концепт. Онако како је ко завршио одлази кући, носи са собом онај концепт буџета, па ће то да размотри одбор и састави буџет за наредну годину. Тако сам и ја овладао и овом операцијом за коју сам први пут чуо.
Појавише се у селу и војници из очеве јединице. Долазе на неколико дана. Донели су и писмо у коме отац пише да ће ускоро бити демобилисан као старије годиште. Налази се у крагујевачким Шумарицама под шаторима.
Одлучим да обиђем оца. Како сам одлучио тако сам и своју одлуку спровео. У том правцу нисам путовао даље од Младеновца, а сада одлазим у мени непознат крај, али ћу се снаћи као и досада. Већ наредног дана стижем у Раљу и чекам воз према Нишу. У возу међу цивилима има доста униформисаних лица. Ту је и једна млађа жена у униформи. Нисмо дуго путовали, а ова жена, доби напад епилепсије. Путници се почеше удаљавати од несретне жене и нико јој не прилази. Прилазим јој да би је сместио да легне на седишту. Први се пут срећем с особом оболелом од епилепсије али се нисам уплашио. Жена је грчила своје танке прсте, на устима јој се појави пена подуже је остала у том грчу. Ја јој исправљаом згрчене прсте и водим рачуна да не спадне са седишта. После извесног времена напад је попустио, а несретна жена је гледала око себе збуњено. Види се да није свесна онога што јој се догодило, али је остала прибрана. Била је тужна што се видело на њеном лицу. Овај напад ју је доста исцрпео. До Лапова сам јој правио друштво. После извесног времена знатно се опорави и била је нормална особа и ја сам се осећао пријатно, а њен младалачки лик никада нисам заборавио.
У Лапову преседам за Крагујевац и стижем у непознат град. Имао сам податак да се отац налази у Шумарицама. Знао сам назив јединице, али где су те Шумарице, за то ћу се морати да распитам. Ишао сам једном дугом улицом, а са војничких кола зове ме неки војник по имену. Заустави коње, а ја му прилазим и одмах сам га препознам, био је то Драгослав(Даца) чика Драгољуба Ивановић. У истој је бригади с оцем и објасни ми како да пронађем њихову јединицу, а он мора на железничку станицу по неко следовање. На крају он рече:
– Иди овом улицом право, па кад изађеш из града, продужи, с леве стране је шума, то су ти Шумарице, чика Миладин је остао у логору, док су други отишли на војничку обуку, наћи ћеш га тамо – рече ми Даца.
Продужим, како ми је објашњено и идем оном дугом улицом, са десне стране наиђем на поље. На том пољу постављене су неке препоне, а неколико јахача увежбава коње у прескакању препона, међу њима препознајем свог исписника Богдана(Боју) Милића, па се срдачно поздравишмо. Богдан је један од учесника сутрашње приредбе, па ме позва да сутра дођем на коњичку приредбу. Објасни ми и да ће ме то интересовати. Тачно, ја никада нисам био на оваквим приредбама, а имао је прилике код Цареве Ћуприје да посматраm са стране ову врсту спорта.
Богдан припада Шестој Личкој дивизији. Не знам тачно где се налази чика Миладин, а многе сам сретао, па су причали и за њега, али га нисам видео – објашњава ми Богдан. Ја му обећам да ћу сутра сигурно доћи да посматра њихову приредбу. Опростим се од њега и продужим путем како ми је објашњено.
Када сам дошао до шуме и видео прве шаторе, упитам за очеву јединицу. Рекоше ми да је навише и да иде даље. Морао сам још два пута да пита и коначно се нађем на улазу у логор Прве Југословенске бригаде, формиране у СССР-у. Спазим оца, код оближњег шатора, како мери и подешава неко пруће, па са њега скида кору и слаже на гомилу. Отац није имао појма да ћу ја доћи, а.кад ме угледа остави алат и пође ми у сусрет:
– Откуд ти сине? Шта те доведе овде?
– Дошао сам да те видим тата. Много сам те се зажелео.
Срдачно смо се поздравили, па смо наставили да један другога информишемо. Оцу сам говорио све појединости код куће, а отац ми укратко исприча шта се догађало по завршетку рата и где су све били, па ме отац упита:
– Колико мислиш да останеш?
– Па дан- два, не могу више.
– Спаваћеш самном у мом шатору.
– Добро тата, обећао сам Богдану Милићу, да ћу сутра ићи ту на игралиште, да посматрам коњичку приедбу.
– И нама су рекли да ћемо ићи на ту приредбу. Видиш чиме се ја занимам? Доказао сам се да умем да уредим војнички логор. Осекао сам ово пруће, па ћу с њиме да обележим простор сваког шатора. Онде сам од разобојних малих камења написао паролу. Због тога ме ослоађају обуке, да им улепшавам логор. Мом старешини се то свидело. Ови из бригаде стално обилазе логор и прогласе најбољу јединицу која уреди свој део.
Поподне отац ме одведе код команданта бригаде и упозна ме с њим, а у исто време потражи дозволу да могу боравити с њим у шатору, док се налазим у посети. Команант му одобри, па смо дуго седели пред командантовим шатором и разговарали. Командант се презивао Срдић а име му је било Марко. Мени ни на крај памети није тада пало, да ћу се, после тридесет година, наћи на служби заједно с његовим синовцем Веселином, и да ћу се дуго дружити с њим
Сутрадан сам био на приредби и уживао гледајући спретност јахача у прескакању препона. Ово сам до сада видео само на филму, а сада то гледа уживо. Волео сам да јаше коња, али увек без седла. Сада посматрам Богдана, како има лепо спортско седло. Да ли ћу и ја икада појахати коња на правом седлу – размишљам у себи, док посматрам оне такмичаре. Тада нисам себе могао замислити да ћу, после пет година и сам бити јахач, такмичар и руководилац Коњичког клуба „Добричево“ у Ћуприји.
Наредног дана сам обилазио Крагујевац уздуж и попреко, нисам имао представу, да ћу се, после двадесет и три године, наћи на служби у овом гарнизону, као командант једне артиљеријске јединице. Трећег дана одлазим кући. Опростим се с оцем и његовим друговима, па возом до Лапова, а другим до Раље и стижем кући. Код куће сам био пун причи, о оцу и другим сељацима, које сам сретао у Крагујевцу. Мајка се посебно интересовала како отац изгледа и да ли је здрав. Није ни чудо, па они имају по тридесет осам година, па је она једва чекала његов повратак, али, ни сама није зна како то да испољи. И отац се код мене интересовао како му је Златија. И он је осећао велику потребу за њом. Ближи се годину дана како се нису видели.
Отац је пред крај августа демобилисан и врати се кући Наредне године, двадесет осмог јуна(1946) мајка је родила, још једног, најмлађег брата Миливоја, који поживе двадесет девет година, није се женио и умире од леукемије, оставио је за собом збирку својих песама и велику колекцију слика уљем на платну. Био је самоук песник и сликар, чија су дела брзо била запажена.
Од септембра месеца врше се припреме за прве послератне изборе. Ја сам имао доста посла око сређивања бирачких спискова. Одржавају се чести састанци и врше договори о избору најбољих кандидата за локалну власт. Био сам доста ангажован, јер сам у исто време био и секретар СКОЈ-а. Милан Пантелић је отишао за Београд, а то је урадио и Моша Милунов, који је отишао да продужи школу, тако да сам остао без стручне помоћи, а много се морало руком писати. .
У селу је тешко наћи човека с лепим рукописом, а све се пише руком. У то време, на одсуство, из војне академије, дошао је Будимир Максимовић – Буда. Био је писмен и веома је лепо писао. Неколико дана Буда је самном сређивао бирачке спискове села.
Једног дана у канцеларију улази стриц Рајице Николић, па ми се обрати:
– Ти имаш школу, сигурно да нећеш остати у селу. Мој Рајица има само основну школу. Ти знаш да је ратни инвалид, јер је рањен на сремском фронту. Нека мој Рајица долази код тебе, а ти му показуј како се ту ради, па му уступи то место.
– Хоћу чико, нека само он долази, а ја ћу му све показивати и припремићу га да ме може заменити. Нека долази да научи да пише на писаћој машини, онда му није важно кавав му је рукопис.
– Бићу ти вечито захвалан, ако му помогнеш да заузме твоје место.
– Око нове године, ја ћу напусти село. Слободно му реци да се потруди, како би се што боље припремио, и да ме сигурно може заменити..
Радомир, стриц, који се залаже за Рајицу, а и његов отац били су поштени, и људи с мало земље, а петоро у кући. Са његовом ћерком Новком, ја сам, у трећем разреду основне школе, седео заједно у клупи. Већ сутра дан Рајица долази у канцеларију. Ја објасним деда Зари своју намеру, а он на то није имао ништа против. Ја с Рајицом делим послове. Рајица је био простосрдачан, али врло вредан и упоран. Слушао је и учио. Свако слободно време куцао је на писаћој машини, а ја сам га подучавао, користећи се својих искустава. На овом радном месту Рајица остаје све до свог пензионисања.
Приближавају се новембарски избори. Били су познати кандидати за посланике срезова: Мома Марковић за смедеревски, Дража Марковић за космајски а Божидарка Дамњановић – Кика за младеновачки. Кандидати су често обилазили села, увек заједно у групи.
Бирачки спискови су сачињени, а први пут су гласале и жене, а то је био велики преокрет у новој демократији. Занимљиво је, да се утврди и чињеница, да после окупације, престало је постојање бивших буржоаских политичких странка. Руководства тих странака, који су били и веома богати, заједно с монархијом напустили су земљу, али с доста капитала, или су капитал благовремено пребацили у иностране банке. У иностранству су се окупљали, и далеко од свог народа, кројили његову судбину у току рата, па наставили и по његовом завршетку, али сада, најчешће, као опозиција актуелној власти. У земљи је остала Комунистичка партија, која је била прогањана и забрањивана у краљевини Југославији, до окупације, а у току окупације су је прогањали окупатори заједно са својим слугама, који су представљали малограђанске партије. Обичан свет се политички сврставао у два табора. Највећи број је подржавао партизански покрет, којег је повела Комунистичка партија Југославије, а мањи број се приклањао слугама окупатора свих боја. И у таквим се околностима и рат завршио.
Први послератни избори су заказани за 11. Новембра 1945. године. На бирачким местима су биле две кутије. Гласало се куглицама. Једна кутија је била за посланичког кандидата док је друга представљала опозицију, и одмах је народ. назва “ћорава кутија’’
На дан избора, биралишта су обилазили кандидати за посланике, а у село су дошли и страни посматрачи, који су пратили изборе. Цео дан се у центру села окупио велики број људи, жена а највише омладине. Играло се без музике Козарачко коло. Страни посматрачи су били окићени венцима од свежег цвећа, па су се и они, с кандидатима и омладином нашли у колу. Све се ово спонтано догађало.
Деда Милан је прикупио све укућане и зајено су изашли на биралиште. Из куће је дошло пет гласача, а ја шести био сам од јутра у селу и гласао међу првима. Чим се деда појави око њих се окупише новинари. Снимали су ту групу од три жене и два мушкарца. У наредном броју „’Гласа“ изашло је неколико наших фотографија са дединим. интервјуом Дуго је он чувао те новине и показивао сваком госту који дође у кућу. Новине су остале у кући после његове смрти.
Увече, по затварању избора, утврђен је огроман број куглица у посланичкој кутији, а само седам куглица у оној „ћоравој“. Докони почеше трагати ко су ти који су те куглице убацили у ону ћораву. Свако је тих седам куглица приписивао ономе, с ким је био у завади. Тако остаде да се никада није дознало ко је дао глас опозицији, нагађања су остала све до наредних избора, људи су се са тим забав-љали, да би утрошили време, а многи користили да збијају међу собом шале.
Много касније, а после Петооктобарског преврата 2.000. појавило се више написа у штампи који су ове изборе клеветали и свашта о њима писали. Називајући их недемократским.
Избори су управо били народни плебисцит и по демократичности и условима гласања с коро да су једни од најдемократскији избора, а што их нападају противници старог режима и посебно снаге колаборације, то је сасвим разумљиво. Историски гледано ове изборе је припремала власт изашла из револуције и општенародне борбе противу окупатора, нису наметани са стране нити су били оспоравани. Резутате избора потврдили су победници у Другом светском рату, када се мислило да је за увек нацифашизам отишао у историју. Ту смо се преварили. Нацифашизам је преживео у средини која је по завршетку тог рата обновила и омогућила привредни раст земаља које су рат изгубиле, а које нацифашизам и даље гаје у својој средини и он ће представљати нову светску опасност и бити покретач или боље рећи настављач опше народног сукоба.
TРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ
– Наставак
Проблем, а у Србији више година криза је зауставила потпуно домаћу производњу, јер је лакомислено прихватила и дозволила неконтролисан увоз стране робе и услуга, занемарујући домаће.
Србија и српска економија не могу тражити спас у економијама које су јој својевремено и завеле блокаде, санкције и на крају је бесомучно бомбардовали два месеца, уништавајући кључне објекте, да би се после тога појавили као спасиоци – али алави и незасити, којима је лично ближе него наше. Они нам не могу бити никакв узор и тамо, на ту страну, погрешно је тражити спасиоца, јер га тамо нећемо ни наћи.
Многи се међу нама питају како даље?!
Криза која је захватила и Србију постала је чињеница и морамо то схватити и живети у тим условима.полазећи од тога да смо се више пута нашли у сличним проблемима. Овај пут се морамо окренути властитој мудрости. Не орећући се државама одакле је криза преливена на наше просторе, тражити другу страну мање захваћену кризом. Крупан капитал и Налазимо се у времену велике светске монетарне кризе која је захватила Планету. Центар одакле је криза кренула налазио се у САД, да би се убрзо пренела на ЕУ и земље њеног окружења које су увучене у овај вртлог управо у време када су се монетарно и економски везале за систем који је већ у кризи.
Управо се ова криза претворила у економки суноврат који траје преко пет година, захвати многе земље, а неке доведе до еконоског слома, без изгледа да ће се брзо завршити. Они који све то посматрају са стране закључују да је ову кризу изазвао олигархијски капитал и мегаломански захтеви великих корпорација, који су нас дуги низ година гурали у воде потрошачког друштва и смишљено плачком зидали цене и свој профит, осиромашили обичан потрошаћки свет и довели га у дужнику кризу кога су гурнули у сиромаштво и глад. Многе се књиге пишу, велики број душебрижника и криваца за настало економско стање, јер су својевремено исти били и најважнији саветодавци у развоју светске економије која се сада руши.
За мале економије попут српске, која је и сама велики дужник од позајмљеног капитала који је омогућио лихварима и незаситим приватним скоројевићима да у трци за профитом, а не размишљајући о ономе што их може снаћи гурнули су зељу укризу. Да обезбеде своју моћ развијали су производне и прометне фирме које су постале зависне од светске економије, која је сада у кризи и живимо у сенци економске катастрофе, коју не може спасити само новац. Покидане су многе економске везе, фирме су банкротирале и излаз траже у отпуштању радника, па је светска незапосленост постала и светски фирме не штити, окренути се незапосленима и гладнима, њима омогућити да раде, обезбеде да не гладују, и да сами граде свој животни стандард, постану одржива средина, способна да производи, прерађује и пласира, пре свега, на свом ужем подручју, довођењем потрошача на то подручје да се снабдева јефтинијом и квалитетнијом робом. Постепено се избори за квалитет производа који ће постати тражен на тржишту. За те услове треба законским актима стимулисати, уз мања почетна улагања, јер ако би се тамо уложио већи капитал убрзо би се та средина изродила, а ефекат се неће постићи.
Недавно сретох младог човека који у оближњој копирници штампа своју књигу. Питам га шта је завршио, а он рече да је завршио пољопривредни факултет у Земуну. На питање који то смер, одговор је био воћарство. Изјави да нема посла, а када са му понудио да се упозна са условима скоро регистроване фирме на једном подручју у околини, где се траже стручњаци који би са малим улогом и својим знањем на простору где је пољопривредна производња готово стала, покренули производњу и прераду, одбио је то, рекавши да га само занимају велике фирме. Вероватно мислећи да ће такав посао може наћи у Београду (када се паркови буду претварали у воћнаке, а Теразије буду разоране). Дуго ће такви залутали стручњаци лутати, а када престаре њих нико неће запошљавати. Тражиће се млађа радна снага која ће у дужем времену стварати власнику профит.
Садашње наше време у периоду кризе и великих проблема постаје веома важно и тражи да се предузму кораци ка потпуном и реалном опоравку, које већина мисли да знамо или знамо али ништа не предузимамо. Назире се један неповољан тренд у превазулажењу кризе великих сила, сличан оном из тридесетих година двадесетог века, иза које се прибегло трци у наоружању, подизање тензија и припремање рата који је избио на самом крају кризе у Европи Зар вошегодишњи локални ратови и криза изазвана на многим просторима од стране американца, користићи се пљачком и поробљавањем других држава богатих стратешким сировинама, све под лажним и измишљеним разлозима, док и сами нису постали зависни и високо задужени, јер им пљачка није покривала трошкове ратова, које воде на свим континентима. Трка у наоружању, с циљем да се и противник изазове да и сам учествује у тој трци, американци су увек полазили од свог лихварског капитализма који им је омогућио да учествују у стварању војне надсиле, гурајући друге народе да им попуњавају бројне фаланге распоређене на многим стратешким тачкама на Планети у тежњи да их нико у томе не претекне, па ако треба ратовати ратоваће без милости. Зар се таквој творевини може веровати? Може, само малоуман и сличан њима, који је спреман да им служи. То је највећа опасност која се може изродити после овако дуготрајне кризе која дрма многе земље.
Пажљиво слажући коцкице садашњег времена долази се до разумног закључка: да потомци оних у чије је име извршен злочин, и потомци предакаи су у њихово име вршили злочин, враћају нас у прошлост. Посебно се то догађа у Србији, па нас скоројевићи жељни власти, славе и моћи то наметнуше. Долази до притисака и лажног помирења. С тим су нас вратили у период 19. и 20. века, када нам намећу иконографију и раскол прошлости, и Србију вратиши, по свим питањима, у прошлост, сиромаштво и беду, а то се догађа и другим зељама. То је део настале кризе, не само монетарне и економске, већ правне и кризе морала.
Добро треба утврдити ко су ти који нам у садашњости то намећу. Њима ни под којим условима не давати подршку и организовано их уз примену права и правде треба им се супроставити. Они су међу нама, у лажним институцијама веома повезани и чине злочин над народом и државом. Такви најчешће припадају онима који ради своје удобности и ускогрудог односа чине то у свом интересу. О таквим људима је давно изречено:
“И З Д А Ј Н И К Ј Е . . . Нација може да преживи будалу, па и оне амбициозне. Али, издају изнутра, никако. Непријатељ пред вратима, мање је страшан, јер је познат и он носи своју заставу отворену. Док се издајник креће слободно, међу онима унутар градских капија, његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се чак и у кулоарима владе. Такав издајник нам се не појављује као издајник, он прича гласом који је жртвама близак и пријатан; његово лице и начин одевања сличан је њиховом и он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцима сваког човека. Издајник разара душу нације; подривајући темеље града; он шири заразу у телу политике, све док она његовој болести не подлегне. Мање би требало да се плашимо убице. Издајник је куга!“
Марко Тулије
Нисам случајно изабрао ову мисао која је остала иза Римског државника, правника и филозофа. Ово је место закључка и порука србима, да није застарела ова порука Марка Тулија, изговорена пре 2000 година.
Сврха овог мог размишљања јесте да зауставим све што је за србију деструјтивно и што ће нам сметати у опоравку коме тежимо. Тако ћемо стварати амбијент новог препорода не оптерећеног прошлошћу и ослобођеног туђег туторства који нам се веома упорно намеће. Ако разумно сами извршимо крупне реформе без утицаја са стране бићемо по томе запажени, јер се нисмо , до краја, упрегли у траљава кола која вуче изнемогло кљусе. Ја покушавам да скренем пажњу српске јавности да мора добро водити рачуна о људима који су све нас, из њима познатих разлога, повели у погрешан смер, и високу цену по нашу економију и наше друштво. Тако желим да упозорим све добронамерне људе да се мора пронаћи, али прави и одрживи пут, нашег препорода. Чувати се свезналица и људи чије дволично деловање, а посебно оних који нам намећу туђе, а које нашем друштву никако неће одговарати.
Виртуелни свет многих изопаченоси нас чето изненаду својим одлукама, којима се обичан свет насмеје и не придаје тој личности икакву важност. Тако неке старе и давно уведене светске награде, које су у задње време постале трговина високог стила, о чему је расправљао и главни орган престижне Нобелове награде, о могућој трговии при њеној додели. Док се ови редови пишу, а истог дана у средствима јавне комуникације објављена је вест: „Нобелова награда за мир Европској унији“. Одма иза ога озбиљне замерке и коментари. То и мене нагони да ову фарсу забележим како би се сачувала од заборава.
И сам се питам, као и многи коментатори, а по ком је то критеријуму у овој Установи додељена та награда. Одмах закључујем да су и претходне награде за ту активност додељне лицима која са том активношћу не испуњавају те услове, па се добија утисак да се овде више тргује при одлучивању и због тога она и губи на вредностима. Српска штампа и други медији су веома уздржани у оцени из разумљивиг разлога, па и званичне изјаве органа власти дате из куртоаских разлога то потврђују.
Тако српски листови објављујући ову ударну вест с поднасловом наводе: “Најугледнија светска награда додељена је ЕУ због њеног залагања за мир и помирење“, наводећи бројне примере жестоког оспоравања о овој додели истичући бројне примере противљења. Лично сам присталца оних који то оспоравају, Посебно због тога што је у предходном времену ова награда додељивана лицима која то никако нису у том времену заслужила.
Најжешће противљење с аргументованим разлозима долазило је од водећих норвешких политичара, јер се ова земља на крајнем северу Европе, чији је сусед Шветска чланица ЕУ, док норвежани се жестоко томе супростављају, слично као и швајцарци, па су референдумским „не“ у ЕУ до сада у два наврата (1972. и 1992.) дали такав одговор. Права реакција из норвешког покрета „не Европској унији“, која је и најмасовнија организација која се противи уласку Норвешке у ЕУ била је да је одлука Нобеловог комитета „шокантна и апсурдна“.
Тако се део света у вези ове одлуке жестоко супроставља и наводи бројне аргументе који оспоравају оно што је предлагач навео као разлог да се ова престижна награда додели ЕУ. На крају се може рећи да ће прашина заборава потамнети и брзо избрисати из сећања ово што се догодило, посебно ако настави овај тренд и Немачка у будућности буде носилац одлучивањ у име Европске уније и другеме буде наметала своју опасну намеру као настављача идеологије Другог светског рата. Верујем да ће српски народ у будућности следити норвежане и швајцарце када му се буде поставило референдумско питање о уласку у ЕУ, јер он и има веома много разлога да не послуша елиту која му то намеће, јер је у претходном времену редовно био жртва већине која одлучује у ЕУ, и има разлога да им ни сада не верује.
***
И док криза потреса већи део света, а Србија после формирања владе нашла се под жестоким притиском дела чланица ЕУ, које не крију своје незадовољство, што је овом приликом, потиснута политича елита која је пристајала на све захтеве, посебно Немачке и Француске. А који су били бројни И после одласка Саркозија, ова спрега остаје упорна у наметању све нових и нових услова, док се не деси оно, као у време пред напад на Србију и двомесечно њено бомбардовање 1.999. године.
Највећи притисци се врше око наметања односа и коначног решавања статуса Косова и Метохије. Њима се жури како би Србија на крају признала то наметнуто стање. Међутим, нова влада даје на то жесток отпор. С тим нису задовољни. Хтели би се по сваку цену и сами ослободити тога, али срби знају, да док је Космет окупиран од снага ЕУ, нема решења кроз међусоне преговоре, јер се приштинска власт стално ослања на њих. А када њих, као окупатора, не би било на том простору, преговори би имали другачији ток или их не би ни било, барем за дуже време, док могућа нова светска промена то не разреши.
Уцене и притисци на Србију и Србе настављени су, јер оснивачи и нови чланови ЕУ, а посебно НАТО-а, желе да се, под видом помирења, заборави све оно што се десило пре, за време и после Другпг сетског рата, а посебно на нашим просторима. То нама наметнуто „помирење“, и стално нам говоре, како су се они у Централној Европи помирили и заборавили прошлост. Нама, који то пратимо, веома је јасно, да су се помириле снаге које и нису међусобно ратовале, већ савезници у Другом светском рату, па су их и без посебних услова примили у ЕУ и НАТО. Са Србијом није такав случај па се тешко одлучују да нас приме, јер јер су се Срби супроставили њиховим прецима током рата, а који су чинили бројне злочине на нашем простору.
„Сви који су пали у Другом светском рату уткали су свој живот у нову Европу, у Европску унију, где нас сада условљавају, да би смо у њу ушли морамо да дозволимо да се Србија што више смањи“ – рекао је поред осталог премијер Ивица дачић у свом говору на комеморацији у Драгинцу де је 14.октобра 1941. године стрељано око 3.000 житеља Мачве.
Делови тог говора, исчупани из општег контекста, објавила су средства јавне комуникације, а то пренели и страни медији, што је узнемирило јавност, подигло тензију међу елитом ЕУ. Могу се они у ЕУ, а и они у Србији, који се дигли хајку да би обезвредли напоре новоизабране власти да говор шта хоће, али је тачно да сваки човек, свака жена, свако дете који су невино страдали, од разуларене нацифашистичке хорде, као и сви борци противу те хорде, у било којој земљи, јесу жртве уиткане у стварању НОВЕ ЕВРОПЕ, али не и било какве Европе.
Шта и коме смета, па су се огласиле многе мутиводе, посебно у Србији који покушавају да покрену озбиљнију опозицију садашњој власти у Србији, па иду и дотле да неке унутар коалиционе односе тумаче да у оквирима владајуће коалиције постоји тензија и кажу „могући су нови избори“, само да се разбија и што више ослаби Србија и њена влас.
Данима траје медска пропаганда која се подгрева из центара ЕУ, смишљено да се власт у Србији бави овим питање и оправдава се, тренутно, владајућој гарнитури ЕУ. Циљ је да натера владу, а посебно њен врх да се правда, и тако је оптерете у времену када она доноси, за државу, веома важне одлуке и планове за наредни перод.
Целокупан период задњих двадест година обилује таквим примерима о којима је напред било речи. Агресивни капитализам, посебно капитализам водећих економија Запада, када и сам долази у озбиљнију кризу, постаје опасан за остатак света. Тада се догађају и велики злочини, велике пљачке, самовоља крупног капитала и све ће применити да очува свој утицај, не бирајући средства. Због тога се и међусобно удружује у велике картеле који располажу великом моћи да свој утицај очувају и наметну остатку света.
Ви осиони људи са Запада, којима никако да утврдимо колико сте нам искрени пријатељи. Стално имате два аршина које примењујете како то вама одговара. На крају Другог светског рата признали сте нам учешће у борби противу заједничког противника, ма да сте стално, током рата, играли двоструку улогу. Па и после његовог завршетка, поједини ваши високи представници лобирају за поражене снаге у том рату, па здушно додељујете ваша висока одличја осуђеним лицима, Сад видимо, да сте још тада имали у виду, да ће вам то касније користити Нас занима стање духа у Србији, где се политичке елите (позиције и опозиције) надмећу у „додворавању“ свима и свакоме, јер нису сигурни која ће опција у свету превагнути, па што веле, да нас не забораве, јер смо „пријатељи“ и вама који сте нас бомбардовали и ако нам се нисте, а изгледа и нећете, извинути за невине жртве и материјалну штету, од које никако да се опоравимо.
. Управо сте ви кривци да се повампири братоубилачка борба, под фамозним захтевом да се морамо помирити, али да једни признају пораз и ако га није било, а другима призна нешто и што нису урадили, а то не заслужују. Играте се са српским народом као што је то чинила и обесна буржоазија Европе током два века, само да се отупи оштрица нашег отпора, па свакога, ко вам пружи било какав отпор прогањате, као што су нам то чинили Турци више векова.
Често, сами себи, постављамо питање зашто нам се то догађа и, не само у овом времену, већ уназад више векова од када, рачунамо да су нам остављени какви такви подаци о тим збивањима. За нашу несрећу, ми се морамо окретати центрима Запада да би упознали себе. А тамо на Западу, у њиховим историјским и културним центрима налазимо важна дела наше културе. Делом су и стварана тамо, али већи део су нам опљачкали у својим походима на ове просторе, тамо однета и присвојена. Маћехински смо се односили према важним подацима сопствене историје. Обично, када се смењује нека власт, она која долази настоји да уништи историјске податке, као да то никоме неће требати. А управо се код нас Срба, власт смењивала, најчешће, насилним путем задњих два века, или после великих светских промена.
Промене настале после 5. октобра не можемо назвати реформским, јер ево више од десет година како се нешто догађа, а никако, као друштво, да се стабилизујемо. Све што се уради је кратког века и не даје очекиване резултате. Могуће да је наша транзиција каснила или су структуре које су требале разрешити кључна питања биле нестручне да планирано доведу до краја. Пре ће бити ово друго. Још када се транзиција спроводи у јеку велике кризе, када и други, главни играчи „светског капитализма“ западну у веома озбиљне проблеме, озбиљно се поставља питање, а шта ће урадити они мали. Они морају, или да чекају расплет кризе оних великих, али, ако осете да велики губе битку, сигурно ће тражити излаза, напушта ју их да не пропадну с њима.
Али, у садашњем времену, када не постоји концезтус и стратегијски циљ развоја (то никако није само чланство у ЕУ), па свако са свог полазишта, што по свом, што по нарученом, предлаже многа решења (без јасног циља) – правог решења неће ни бити. Културу данашњег политичког миљеа пројектују разне политичке вође, којима је важније шта ће он, али лично, имати користи, док им је будућност економије државе на споредном колосеку. Гори су и они који по задатку крупног капитала, који има монопол, креирају будући развој у његову корист. Иза тога су истраживачи Нас занима стање духа у Србији, где се политичке елите (позиције и опозиције) надмећу у „додворавању“ свима и свакоме, јер нису сигурни која ће опција у свету превагнути, па што веле, да нас не забораве, јер смо „пријатељи“ и вама који сте нас бомбардовали и ако нам се нисте, а изгледа и нећете, извинути за невине жртве и материјалну штету, од које никако да се опоравимо.
И на крају ми обични људи стојимо иза онога што је актуњлни премијер Србије Ивица Дачић изговорио на комеморативном скупу у Драгинцу, а по реаговању посебно појединих структура Немачке, види се „или су увређени неистином или их је погодила истина коју нису у стању да слушају“, нешто је ту.
Данас, када смо се окупили око симбола којим смо обележили 68. годишњицу ослобађање општине Вождовац од фашистичких хорди, младић из Рипња ми је испричао веома занимљиву причу:
„Моји рођаци који тренутно раде у Немачкој дошли су да проведу време овде у Србији. Са собом су довели своје тамошње комшије, немачки пар. С нм су иои пошли 6.октобра 2012, године ма комеморативни скуп у Јајинце код Београда,посвећен масоно убијеним у Другогом светском рату, а који се обележава сваке године. Немац је фотографисао околину, бележио вероватно да то негде објавио у Немачкој, али када се све завршило, саслушао говор Председника Николића и пратио програм који је емотивно оживео сећања на те стравичне догађаје, па по повратку је рекао: „Нисам требао тамо ићи“ – заврши причу рипањац.
И ја сам у дилеми, шта да закључим иза овога. Нико ми није дао свој закључак, али ја извлачим свој. Овде постоје два решења. Први се односи на могућност да овај млади немац нерадо жели да слуша оно што њега и његову нацију вређа, јер могуће има друго мишљење о свему овоме. Други закључак може бити да је на овом месту, први пут дознао страшне догађаје и да се стиди онога што су му преци, а могуће и ближа родбина, чинили другим народима и да ће га то прогањати кроз живот. Како било, али је овај случај поучан за свакога.
ГЛАВНОМ УРЕДНИКУ ПОЛИТИКЕ
Уважени господине, у рубрици „друштво“ (недеља 16.09.2012.), објављен је чланак Милана Галовића, који не приказује право стање и искривљава прошлост, зато Вам се и јављам. У изјавама Александра Тешића много тога је приказано нетачно.
Ја сам, па случајно истих година, само рођен на самом почетку године, дошао са села у Београд у јесен 1937.На дан 27.марта 1941. ја сам се дуго задржао на Славији и слушао све говоре. Била су тојице говорника, али није било никаквих звучника нити је та-дашња радио станица ишта објављи-вала, да се то могло чути на Славији – то је он имислио. А о појави авиона 6.априла када је отпочело бомбар-довање – причу је измислио.
Оно о придруживању „партизанима“ је такође измишљотина, јер се тако код партизана није радило.
Посебно је занимљива „слика из ратних дана“, која нас збуњује, јер ми се чини да су тако били обучени љотићевци, о којима он говори да су га заробили и осудили па га послали у Забелу, одакле је, како он каже побегао, а затим се опет нашао у тз ЈВуО.
Оно да се у „партизанској униформи“ вратио у Београд, а затим одлази у Словенију и бежи у Италију, Вероватно да се то мало другачије догодило, али нека му и буде тако.
О својој биографији као официра војске САД, како каже пилота, „али о том делу биографије не жели да говори“. То је могуће и најспорнији део његове биографије.
Посебно је све лаж око наводног намерног уништавања података о њему. Подаци о његовом рођењу су вођени у црквеним књигама. Преписивани су у нове књиге рођених и то су радила разна лица и полуписмени, где су се подкрадале грешке, које су касније исправљане, а он се сетио у осамдесет и некој години, да је негде рођен, па за њега неко други тражи податке, који и за друга лица, тог времена, престављају далеку прошлост, а он оптужује државу да је уништавала трагове припадника тз ЈВуО, наглашено Драдољуба Драже Михаиловића.
Случајно сам па и ја, после ослобођења мог краја (1944.) радио као писар у Општинском народноослободилачком одбору, па ми је то познато.
Објављени чланак иде на душу онога ко га је написао, па ни мало није случајно што нам се задњих дванаест година све ово догађа.
Под предпоставком да „херој Чаруга србујански“ не носи на својој души ни једну жртву на простору ондашње заједничке нам државе, али са сигуношћу му се могу преписати невине жртве тамо где је за рачун НАТО-а, као и многи окорели нацисти који су своје услуге здушно, али за новац, чинили бомбардујући многе народе на планети. Због тога је овај сељак Алек-сандар Тешић из села Новаци крај Уба, престао да постоји у том селу – заборавили су га, или су се посрамили, па су га сами и без знања власти избрисали из свог списка. Ово смутно време му омогућава да добије „личну карту“. Више сам пута био у том селу и познајем многе људе, али нажалост они сада нису међу живима, да би их упитао шта је истина. Вероватно је и он чекао то време.
С моје тачке гледишта он је за мене потпуни странац. Ако до сада није долазио у своје село Новаци, нека добро размисли на какав ће пријем наићи. Сигурно га неће дочекати као НАТО .хероја…
Нисам очекивао да ће „Политика“ то објавити, али је објавила. Иза тога, нашао се неки несретник, каже да је из Новог Београда, који ме ле изврнуо руглу, оправдавајући предњи случај и не улазећи у његову суштину. Да ли је иза тога стајало лице које се наводи, нисам сигуран. У сваком случају неко се поиграва са нашим истинама, намећући своје, да би нас замајавао, али не без разлога, јер следеће што наводим, мути нам све по Србији.
***
И овога сам забележио и да ме подсети на све оно што сам, раније, а и сада, доживео. Ова изјава (бив.) немачког амбасадора показује крајну лицемерност и надменост које немачка дипломатија нама намеће. По њиховом, ми као жртве, те обесне надсиле злочинаца, треба да им сачувамо углед који губе, што ће те сами закључити из наредне изјаве:
Немаčки амбасадор у Србији Волфрам Мас:Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање НАТО 1999. било исправно (Какав сраман и ужасан предлог овог “дипломате” – аутор)nemacki-ambasador-wolfram-mas Немачки амбасадор у Србији Волфрам Мас изјавио је на конференцији о НАТО у Београду да Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање било исправно, како она у будућности не би мрзела Атлантску алијансу.
“Морам да критикујем власти у Србији што и саме још увек користе термине попут “НАТО бомбардовања”. Замислите да шетате улицом Кнеза Милоша и да вас ваше дете упита: “Тата, ко је ово урадио?”. Ви ћете му одговорити: “НАТО”. И шта онда очекујете од тог детета да мисли о НАТО? За разлику од тога, ја сам као младић у Немачкој гледао рушевине у мом граду, али ја нисам мрзео оног ко је ту учинио јер је било оних који су могли да ми кажу засшо је то учинио”, изјавио је Мас.
Сама ова изјава мора да нас забрине. Зато се морамо удружено супроставити насртају, новог, још изопаченијег германизма према нама. То су нам и у прошлости били непријатељи и никада се нису доказали да су нама – балканским народима, икада били искрени, сада, када се НАТО алијанса претвара у оружану силу Европске унује, већ доказано, с немачким наметнутим воћством – као да се повампирило време Другог светског рата. То само малоумни људи не могу схватити, јер имамо доста будала који настоје да то заборавимо. Посебно, Србији се намећу германски услови, као да су сада однели “велику” победу, иза неког Трећег светског рата, па нам диктирају своје услове.
Управо се то и догодило. Тај “Трећи” СР се одвијао у времену растурања СФРЈ, санкација, блокада, организованог тероризма, који се претворио у срамно бомбардовање СРЈ, које немци желе да прикажу, како да објашњавамо својој деци, која су сво време НАТО бомбардовања провела у склоништима, да су нас овим “пријатељи” ослободили од самих нас – па то је тако глупо и помислити. На нашим просторима и уз помоћ добро припремљених, организованих и плаћених, унутрашњих, нових колаборациониста, успели да свој ратни циљ остваре уз велику помоћ, снага које су им били непријатељи у Другом светском рату (САД, В:Британије), које су и саме постале жртве новог фашизма који наступа и диктира шта ће ко у овом глобалном свету да уради.
Ако Немачка свим силама настоји да нам наметне окупацију, то значи да се и ми, окупирани народ, с правом морамо томе супроставити. Сви који стоје иза ставова наших непријатеља су и наши непритељи, њих се морамо решити.
Ово што сам изнео треба схватити да нам се приближава годишњица НАТО агресије на СРЈ и да је морамо претворити у симбол нашег отпора.
ЗАПИСАНО ЈЕ У ВРЕМЕНУ
Април 1999. у време НАТО бомбардовања
Слушам сирене, а након пола сата поново бомбардовање; пратим вести о тим зверствима и на једном сазнајем, да су наше противавионске снаге обориле амерички „невидљиви“ авион. Настало је велико славље у земљи. Осећа се збуњеност непријатеља, јер се види да нису нерањиви, само су нам слабе шансе, кад смо се без наше воље нашли на удару те зле силе, назване НАТО. О, да ли ће се наћи правда, да пресуди овим ратним злочинцима и да их стави на стуб срама, али сумњам! Кад су нас напали, без сагласности ОУН, схватио сам да је та организација само маска, светском злу и да је САД потпуно преузела ту организацију и претворила је у своје оруђе зла. Неколико дана бомбардовања територије СРЈ, а ОУН се не оглашава у вези те агресије. Из вести које сам слушао утврдио сам, да се у то време Генерални секретар те организације бави споредним питањима, као да се у свету ништа не догађа. Пратим протесте у Грчкој и Италији, где народ покушава да нам помогне у несрећи, док њихови власнодршци, који су одавно постали вазали САД, не оглашавају се, или су се потпуно ставили на страну Америке из својих интереса. На крају то је агресија НАТО алијансе, а то је светски тероризам великих сила, који мучки нападе на једну малу државу, која је уз то и учесник у формирању те светске организације – није ли то тероризам најгоре врсте оличен у државном тероризму, од којег се морају прибојвати, пре свих, мали вазали, јер и они ће доћи на ред, ако не буду слушали.
У мислима ми пролази сазнање које сам стекао о САД, као ратном профитеру. Та држава је дошла у руке светске финансијске олигархије, која настоји да овлада планетом, смишљајући и планирајући то зло, а на челу те олигархије су финансијски моћници из САД, удружени са сличним моћ-ницима из других држава, без обзира ком блоку припадају, па се тада сетих и оне народне изреке: „Врана врани очи не вади“ Та удружена олигархија организована у тајним органи-зацијама, само њима познатим, одавно је испланирала своје империјалистичке циљеве у глобализацији планете, а ово бомбардовање је само део те мрачне освајачке политике. Ултиматум постављен СРЈ од стране НАТО-а и САД, био је такав, да није било алтернативе, па је рат против СРЈ био неизбежан, што ће историја потврдити.
После Другог Светског рата САД је припремала агенту-ру која је требала да јој обезбеди агресивне намере, против многих земаља супротног блока, у коју је убрајала и СФРЈ, где није било тешко обезбедити агенте за своје планиране циље-ве, а у ту сврху је употребљен новац. Највећи број оних, који су своје школовање наставили у САД, или су се нашли у органи-ма ОУН, као делегирани службеници, постали тајни агенти америчке обавештајне службе (ЦИА) и верно их служили. Посебно одабрани, су припремани за разбијање своје државе, обећана им је политичка подршка за долазак на власт, а историја ће све те гњиде регистовати, то се не може прикрити. Њихови потомци, ако их буду имали, ће се стидети својих предака за злодело учињено својој земљи, а народ ће их запамтити као што је запамтио све издајнике властитог народа у прошлости. Све ми се то врти у мојој глави и неда ми мира.
Милан Марковић Милан, Београд
Д Е Д И Н Е Б Р И Г Е
(Из необљављене књиге приповедака – Милан Марковић – Миле)
деда! Већ неколико дана те видим да си јако забринут. Шта те то толико мучи? – упита унук свог деду, који је превалио осамдесету.
Деда му није одмах одговорио, већ дуго ћути и размишља, шта да каже свом унуку од овога што га мучи. Деда је већ дуже време заокупљен неким мислима, која га час враћају у даљу прошлост, па час размишља шта се сада збива у земљи. У оно време, када је он био као сада његов унук, у држави је била монархија и капитализам, сличан овом данашњем, а пошто је тада у свету владала велика економска криза, то се и садашње стање доста подудара с оним из прошлости. Деда је у том прошлом времену био заокупљен проблемима социјалне револуције, а унук у садашњем времену се суочава са озбиљним проблемом који му се намеће, а то је утицај светске глобалне политике на развој младе генерације.
После подужег размишљања деда ће рећи свом унуку:
– Доста дуго сам одлагао да с тобом разговарам о овоме што ме мучи. Рачунао сам да ће се овај савремени свет уразумити и једног дана супротставити неким појавама која друштво враћају уназад и наносе нам велике проблеме, али сам се у томе преварио. Ево неколико дана како читам у наставцима фељтон неког Срђана Цветковића, који објављује Политика, па су ме његове лажи и измишљотине довеле до беса. Он мисли да се може историја изменити његовим лажима и произвољним тумачењем, али са видно подлим намерама, које показа на самом почетку.тог фељтона.
– Немој деда да се по старе дане нервираш, видиш и сам шта се говори преко телевизије, какве се речи употребљавају, један другог оптужују. Ја много и не размишљам о томе сада. Не знам како ће бити касније – рече унук деди.
– Све би било у реду да ово што објављује овај Срђан, није намењено вама младима, коме смишљено жели да наметне своје гледање на историјску прошлост, с циљем да раздвоје синове и унуке од њихових предака и да кажу како су ти деда, а и његов отац били зли и припадали “банди убица“, како би праве ратне злочинце претворили у патриоте, а за праве борце он каже да је то била руља “запамћена и по невојничком понашању“, како се изражава овај назови историчар. Добро запамти да народно-ослободилачка војска, како се онда звала, која је ослобађала Србију од окупатора и његових слугу била веома организована и са ратним искуством, коју су Немачке трупе и те како респектовале. У тој војсци сам ти био ја и мој отац, твој прадеда, па ти ово морам говорити да то запамтиш, како би својој деци и њиховој деци говорио праву истину и да се клоне свих оних који су се окомили да исперу мозак младој генерацији и да је супротставе дедином времену..
– Деда, зашто тај човек то уопште пише и измишља?
– То ти је дуга прича, коју могуће да не би одмах схватио, али када одрастеш, суочићеш се са великим проблемима у друштву, као што сам се и ја у своје време суочио. Кад се сам будеш опредељивао, ове моје речи треба да ти у томе помогну. У моје време кроз рат извршена је и социјална револуција, коју смо ми млади прихватили, али, која се с временом изродила, а ми нисмо били способни да је мењамо у нашу корист, нај веће капиталистичке земље, којима је социјализам, као уређење био највећи противник, кренули су у обрачун са њим, развијајући нов стадијум развоја капитализма који се претвара у глобализам, као најгори степен људске изрођености, где се покушава све ставити под контролу, како би 10% људи уживало плодове рада остатка људског друштва, а то је прави људски паразитизам. Пошто неко треба да то идејно наметне људима, смишљене су разне институције, као што је и “Институт за савремену историју“ чији је радник овај Срђан Цветковић, који ће лажима и полу истином покушати да преокрене у корист носилаца нове идеологије светског глобализма, коме се озбиљно супротставља добар део савременог човечанства, а управо су носиоци те идеје, јер се она зачела у фашистичкој Немачкој, остаци нацизма, његови следбеници и ратне слуге и њихови потомци. Тако одмах на почетку овај надри историчар наводи: “Потврду о постојању револуционарног насиља, по ослобођењу Србије и Београда, налазимо чак и код водећих актера револуције. В. Дедијер наводи писмо Тита П. Дапчевићу 16.октобра 1944: „Пошаљи ми хитно преко Б. Цркве једну од најбољих јаких бригада, евентуално Краишку. Потребно ми је да очистим Вршац од швапских становника“. Он намерно изоставља разлог упућивања ове јединице у Вршац, која је требала да обезбеди несметан састанака највишег руководства НОБ-а и представника СССР-а, где је извршен договор о даљој заједничкој борби у сламању Немачких снага, а Тито је хтео да то буде управо на тлу ондашње Југославије. То је овај Срђан намерно изокренуо улогу те бригаде. И поднаслов одмах на почетку говори праву намеру овог плаћеног лажова: “Тријумфални и харизматични улазак Јосипа Броза Тита на белом коњу 20. октобра 1944. године из правца срушеног Панчевачког моста у тек ослобођени град истовремено је унео зебњу у срца многих Београђана“, а не каже да су ти многи већ били на путу ка западу заједно са потученим немачким трупама и нашли уточиште у западним земљама, где и многи избегли немачки ратни злочинци. Сада тај Срђан треба да потомцима тих избеглих сарадника окупатора обезбеди лажни ореол жртве и претвори их у победнике, осећаш ли унуче колико ту има цинизма и са чиме се све служе, а тебе да науче и окрену да мрзиш свог прадеду и мене деду, јер смо се у рату борили, пре свега противу окупатора, али и њихових слугу, који су више људи поклали, кућа запалили, него што су то Немци учинили, али о томе он неће рећи ни једну реч, јер не би био оно што јесте – резигнирано ће рећи деда.
Ту деда мало застаде, а унук му се обрати:
– Деда! Морам и ја да прочитам шта тај пише. До сада се нисам интересовао шта ко пише и говори и шта се о томе објављује, сада видим да је то озбиљно и да ћу се кад тад сусрести с тим и да ће ме то пратити даље у животу. Видим ја да се нешто не слаже што историја за осми разред основне школе пише о том периоду и да се доста разликује од онога што ми ти у кући говориш, мораћу и сам да тражим истину, јер две истине нема, једна мора да буде лаж.
– Ја нећу да те учим како ћеш то да читаш, само ћу ти рећи да много о томе мораш да читаш и да откриваш нелогичности у написима, јер новонаучници би хтели да ви што мање знате о прошлости и да је одбаците, како би њих боље разумели, јер се и те како плаше историјске истине, па им то никако не одговара Сада се не може објавити лако ни једна књига која брани историјску истину, а веома се лако издају памфлети и књиге и вешто растурају, оних писаца који лажима и полуистинама, без научног доказа, треба да ти избришу дедину прошлост, испира ти мозак, па ћеш на крају и сам прихватити лаж као истину и да је живот настао у њихово време. За то су створили разне институције, које су под патронатом истих или сличних институција кога је створио глобалиста у свом освајачком походу. Немац, Аустријанац, Мађар, Италијан, Француз, Шпанац, Енглез неће се никако одрећи своје националне културе, омеђиће своју територију, која неће бити и наша, али ће нама наметнути своју културу и начин живљења, свидело се то нама или не, потискујући наше националне вредности, јер наводно ће то угрозити чистоту “плаве“ расе, а шта је то, него оно што су нацисти проповедали у четворогодишњем рату и наметали свету. Хитлер је мртав, али се његово учење и идеологија и те како користи у лихварском глобализму.
СЕЋАЊЕ НА ПРОШЛОСТ
(Из књиге приповетке – аутор: Милан Марковић . Миле
тачно у подне 8. октобра 2007. налази се у аутобусу који се креће Сарајевском улицом ка железничкој станици. Прати називе фирми са десне стране аутобуса и спази назив “Вуновлачара“ па га то врати равно седамдесет година уназад. Није могао издржати па се обрати млађој жени поред себе, извињавајући се, да јој мора нешто испричати. Она га са пажњом саслуша. Ево шта је тада рекао:
– Управо смо прошли поред фирме “Вуновлачара“ а то ме подсети на време пре седамдесет година, када сам, пролазећи овом улицом више пута, запазио баш ту фирму. То ме сада подсети на време када сам први пут дошао у Београд пре седамдесет година и постао његов житељ. Знам да је био четвртак и месец октобар 1937. године када сам се искрцао из воза и ступио први пут на београдске улице, ово је та улица коју сам те вечери прву упознао и њено име запамтио, а посебно мало пре поменуту фирму.
– Мислим да је то и једина “Вуновлачара“ у Београду, а могуће сада и у Србији – рећи ће његова сапутница.
Стижу код Железничке станице и обоје излазе из аутобуса и свако жури својим правцем уз обостран поздрав “довиђења“.
Ево како је свој долазак у Београд описао у свом роману “Срећко“:
– Чико, дошло је време да ми озбиљно одговориш, да ли ћеш ме, ове јесени, водити за Београд или нећеш? Хоћу да знам, да о томе више не размишљам.
– Доћи ћу у следећи четвртак, спреми се, идеш са мном у Београд. Разговарао сам с Миленом и она те очекује да ћеш доћи.
– Добро, чико! Ја ћу се спремити, а ти немој да ме превариш.
– Нећу. Снајка, – обрати се његовој мајци – озбиљно вам кажем, да ћу доћи у четвртак и Срећка водим код мене. Да га припремите.
Те вечери стриц се враћа за Београд, јер сутра ради, а отац је обезбедио човека да га отпрати до Раље и да врати коња, којег ће стриц одјахати. За сваки случај отац је то урадио, јер је рачунао да ће стриц више попити на свадби а пут је дуг, преко десет километра, и било је ризично стрица пустити да иде сам.
Дође и време његовог поласка. Новица је довео оседлана коња и привезао га за једно дрво, само чека полазак стрица. Срећко више не инсистира, али му се стриц обрати:
– Долазим у четвртак, буди спреман:
– Хоћу чико, ништа не брини – одговори раздрагано Срећко..
Четири наредна дана брзо прођоше, Срећко је спремио, како он каже, своје прње, а није ни имао много ствари. Спаковао је књиге и свеске, очекивао је моменат када ће коначно доћи тај дан и кад ће отићи за Београд. Књиге је спаковао у своју торбицу која му је и до сад служила да их носи у школу. Ту торбицу је изаткала његова баба Ранђија. Три године како га та торбица служи, јесте да је мало бледа али може још да послужи,.рачунао је, да ће је и у Београду користити да у њој носи књиге. Није имао представу како то изгледа у Београду.
Дође и тај, давно очекивани четвртак. Цело јутро гледа према Стеничкој бари када ће се стриц појавити..Њњегово стрпљење је на измаку. Од те стране појави се стриц а он му пође у сусрет. Стриц је био расположен.па му се обрати:
– Јеси ли спреман, Срећко? Идемо по подне. Сутра радим.
– Чико, ја сам одавно спреман. Ништа ти не брини – спремно одговори Срећко
Утврђено је време њиховог поласка. Отац ће их колима возити до Раље па је почела ужурбана припрема. Све се трпа у торбе, ништа није заборављено. Сада се спрема знатно више него што је обично спремано стрицу кад је из села одлазио за Београд. Пакета је било заиста доста. Стриц ништа није одбијао а није се ни бринуо што са собом носи доста ствари.
Дође време за полазак. Коњи су упрегнути у кола, товаре се спремљене ствари, поздрави се Срећко са свима у кући и пођоше. Мајка их прати до друма. Они иду пешице да не оптерећују коње на оној узбрдици. Успут га мајка саветује како да се понаша:
– Сине да поштујеш стрица и стрину, да их слушаш и да будеш вредан. Све што можеш сам а ти то уради. Умеш ти доста тога јер си научио.
– Не брини мама, све сам запамтио и послушаћу те.
Мајчине речи никада није заборавио. Трудио се Срећко да све што му је потребно што пре научи и да све уради сам. Због те његове склоности касније су га прозвали: “Туђа срећа“ или “Сикирица за све“. То му није сметало, чак се и са тим поносио. Био је и остао вредан за себе али и за све друге.
Брзо су стигли у Раљу ма да су путовали скоро два сата јер се колима спорије крећу него фијакером. Није се могло ићи касом, због лошег пута. Срећко је први пут сада у Раљи, а и први пут ће видети воз и њиме путовати. Па и први пут ће отићи у Београду. Много тога ће вечерас бити први пут; на крају, то ће бити и преломни тренутак у његовом животу. Па увек постоји то први пут, те се Срећко много и не узбуђује.
Отац им поможе да ствари пренесу до железничке станице. Ставили су ствари мало више, напред, према Београду, док су остали путници воз чекали мало даље од њих. Отац се са њима поздрави и одлази. Жури да се за видела врати кући у село. Они остадоше на перону да чекају воз. Огласи се звоњава сигнала, стриц само рече да је воз кренуо из станице Ђуринци, а ускоро ће стићи у Раљу.
Мало касније, из тунела се појави јака светлост локомотиве, воз улази у станицу Раља, пролази поред њих парна локомотива, која шиштећи огласи се и брзо се заустави. Срећко је све то видео само на разним фотографијама, па се није ни узбудио Испред њих је вагон, који се разликује од осталих путничких вагона у које улазе путници. То је био службени вагон у кога су, уз помоћ два железничара из тог вагона, утоварили оне пакете и на крају су и они ушли у воз. Воз крену и одмах улази у први а затим у други тунел. Ноћ је па се напољу ништа више није ни видело а ни из оног вагона са малим прозорима. Срећко није ни настојао да прати околину кроз коју су пролазили.
Стриц познаје она два железничара и са њима разговара. Рече им да му је Срећко синовац и да га води код себе, где ће наставити даље школовање. Они су му то одобравали. Срећко је седео на некој кутији и ћутао. Размишљао је на шта ће још наићи док стигну у тај Београд. Ово до сада није ништа необично, као да је све ово већ доживео. Вероватно после оног силног размишљања до сада, па му се учини све познато и као да је све то раније доживео.
Има Срећко доста времена за размишљање. Пита се, зашто су ушли у овај вагон, а нису са осталим путницима. Касније је он све то схватио да је стриц морао платити половину карте за Срећка, јер је имао више од седам година, а мање од четрнаест. Стриц за њега није извадио карту, а није ни он платио за себе посебну карту, које су железничари били дужни да купе. Тако су уштедели осам динара, а то су две кутије цигарета. Два дана има стриц пакло цигарета. Други разлог: што су се нашли у службеном вагону био је да се избегне финансијска контрола у возу, од органа који су пратили воз и контролисали робу коју су путници носили са собом, спречавајући шверц робе, на коју се плаћала царина. Све је то био разлог да су се нашли баш у овом вагону. Воз се приближавао Београду. Од железничара дознаје коју су станицу прошли и којој се приближавају. Они су међусобно дискутовали, а Срећко је све то слушао.
У овом возу је он један од “слепих“ путника; па је као “слепи“ путник дошао први пут у Београд. Каква је само то случајност, али Срећко о томе није одлучивао.
Коначно су стигли у станицу Београд. Воз стаје а стриц уз помоћ својих познаника истовари ствари па рече Срећку да остане код ствари, док он обезбеди носача. Убрзо стриц долази са човеком који је за собом вукао колица на два точка, са ручкама као чезе, само што их човек вуче за собом са две ручице, које му служе да управља и са њима одржава равнотежу. На глави је имао качкет, са крупним бројем прикаченим на њему. Брзо су утоварили ствари на колица а стриц рече носачу да иде за њим. Нису изашли на главни излаз где излазе остали путници већ се крећу супротно поред воза и зграде, док се не нађоше на једној малој капији, службеног пролаза, на којој је стајао железничар као вратар. Он их пропусти и ништа их није питао. Срећко утврди да га стриц познаје. Изашли су овде да би избегли финансијску контролу на излазу из железничке станице где су контролисали све путнике и њихову робу. Касније је Срећко дознао због чега је стриц све ово применио. Он је међу својим стварима имао доста ракије, а она је предмет контроле царинских органа, на коју се плаћала царина.
Изашли су на једну улицу а убрзо на другу паралелну са њом према светлима, види Срећко да је то веома дугачка улица. Носач са колицима иде коловозом а Срећко и стриц тротоаром поред њега. Срећко спази таблу на једној згради и прочита Сарајевска улица. Значи ишли су Сарајевском улицом, којом су се у два правца кретале искључиво коњске запреге, вукући за собом шпедитере различитих облика и величине. То вече у тој улици није запазио ни једно моторно возило. Дуго иду том улицом док нису дошли на једну велику раскрсницу. На средини је стајао жандарм са дугим белим рукавицама на рукама којима је показивао возилима правац кретања а сваку промену најављивао пиштаљком. Једном од улица су се кретале само лимузине и по неки камион. Кад им је жандарм, с белим рукавицама, показао правац кретања они пређу улицу и убрзо су се нашли у слабо осветљеној улици, којом су се кретале само коњске запреге. Врло брзо су скренули десно, и једним путељком, који није био поплочан, ишли су благом узбрдицом. С леве стране пољана, нема кућа, а с десне биле су начичкане приземне зграде. Нису дуго путовали тим пољем, зауставили су се пред једном капијом. Стриц рече да су стигли и са носачем истовари ствари. Он плати носачу, који се врати истим путељком назад, а он и Срећко убаце све ствари у двориште, пред једна врата. Стриц покуца на та врата а на вратима се појави стрина. Она пољуби Срећка и пожеле му добродошлицу, затим поможе да се ствари унесу. Један део ствари однет је у летњу кухињу, а део у собу. Стан се састојао од једне собе са два кревета, омањим шпоретом, столом поред прозора, до којег се налазио дрвени умиваоник са лавором и прибором за умивање, Њен шифоњер је био у једном углу поред кревета, Њега је Срећко једино добро познавао. Тај комад намештаја донет је из села; остало су набавили по доласку у Београд. Зграда у којој је стриц становао била је у Пилзенско улици број 16
СЕЋАЊЕ НА ПРОШЛОСТ
(Из књиге приповетке – аутор: Милан Марковић . Миле
ЈАША РАЈТЕР ТИТОВ ПРАТИЛАЦ
(Прича)
Нашли смо се на терену, био сам у пратњи друга Тита, припремало се прво рат-но саветовање у Столицама, код Крупња, а ми се окупили ту у близини и чекамо долазак свих, који су позвани на ово саветовање, Цела територија западне Србије, била је сло-бодна, а наше партизанске јединице биле су свуда, на целој територији. Пролазимо тако једним селом, а било нас је око петнаестак, што бораца што руководилаца, нисмо се много разликовали, јер тада и није било чинова. Пошто смо се сви међусобно познавали, знала се хијерархија међу нама.
Заустави нас један сељак и ми отпочесмо разговор с њим. Пита он нас:
– Да ли је истина да ваша војска забрањује славе и одлазак у цркву?
– Зашто то питаш ? – Обрати му се поп Владо Зечевић.
– Сутра ми је слава, па бих хтео да знам да ли да славим или да не славим, а ако се то забрањује нећу славити.
– А што нас домаћине не позовеш на славу, па да ти на то одговоримо?
– Да ли би ви заиста дошли на моју славу, ако би вас ја позвао?
– Зашто да не би домаћине. Само нам ти реци где је твоја кућа?
Сељак руком показа своју кућу, па нас срдачно позва да му будемо гости. Растајући се Влада му онда рече:
– Доћи ће нас тројица, сутра око подне.
Свако настави пут у свом правцу, а сутрадан, Владо, још један друг и ја, одлазимо код тог сељака на славу. Дошли смо до капије, а домаћин нас примети и изађе пред нас. Срдачно се поздрависмо са домаћином, а он нас позива да уђемо, али ће му Влада рећи:
. – Домаћине, ти славиш, али си заборавио наш стари српски обичај, када ти непознати гости први пут улазе у кућу.
Домаћин се лупи десном руком по челу и позва своју домаћицу:
– Милена! Донеси хлеб и со, само пожури!
Домаћица је на послужавнику донела погачу и со, а Влада одломи парче погаче, умочи у со и ставу уста, то смо учинили и нас двојица, па у пратњи са домаћином и његовом супругом улазимо у кућу. Били смо му важни гости. Тако нас је ценио. Брзо се по селима пронесе глас о овом догађају, а то је била и најбоља анти пропаганда, јер су противници о нама лоше говорили, да би нас народ омрзнуо и да би нас одвојили од народа“– заврши своју причу Јаша Рајтер.
СЕЋАЊЕ НА ПРОШЛОСТ
(Из књиге приповетке – аутор: Милан Марковић . Миле
ВОЈНИК ПЕРА – ВОЗАЧ
Возач камиона Градина Перо, био је војник родом из Срема, Градина Перо био је тихе нарави, није много причао о себи, али се мени повери, па сам знао да је ожењен и да има децу, жена је, с децом, живела у сеоском домаћинству с његовим родитељима, веома скромно, скоро сиромашно.
Перо је био стравствени пушач, а волео је и да попије при изласку у град, тако, да му скромна војничка примања нису била довољна да подмире ове прохтеве. Од осталих војника био је неку годину старији, а пре доласка у војску положио је испит за возача моторних возила, па је његова специјалност у војсци била – возач. Вози камион у артиљеријском оделењу намењен за вучу топа. Био је веома сигуран искусан возач, никад нисмо дознали чиме се бавио пре доласка у војску, само смо знали да живи с породицом на селу и основно занимање земљорадња.
Једног дана ми се повери и исприча своју причу::
– Ти знаш, да ја волим да попијем, динар ми се не може задржавати у џепу. Жени, када пишем, кукам да немам новаца, да себи купим цигарете. Жена ми одговара, да и они немају новаца, да би ми могли толико слати, колико ја тражим, а шаље ми по мало, а то мени није доста. Свидео ми се онај израз `душа цеви`, када описујемо пушку, па сам знао, да ме неће код куће разумети, ја им напишем писмо и тражим повећу суму, а у писму ја наведем, да сам `поломио осу душе цеви`, па се од мене тражи да то платим. Они су одговорили да немају толико пара, али ће да прикупе па ће ми послати. Сада ми редовно пишу и интересују се како сам. Брину се да нисам због те `душе цеви` у затвору. Очекујем да ми тај новац пошаљу.
Слушам га веома пажљиво и ништа нисам тада говорио док је причао, па ћу му на крају рећи:
– Перо, ти си заиста постао крајње безобразан у сваком погледу; како си себи могао дозволити да отимаш кору хлеба својој деци. Знаш ли ти, колико је живот сада тежак? Ти хоћеш да пушиш, више него други; када изађеш у град, а ти одмах у кафану, док се не загрејеш и док не потрошиш новац ти одатле не излазиш. И друге сличне теби вучеш за собом. Дозвољаваш, да те често критикују због твог пијанства. Трошиш и задужујеш се, а од мене си позајмио целу војничку плату, хоћу сада, када примимо плату, да ми одмах новац вратиш, нећу те сажаљевати. Замисли, да о свему овоме, дозна твоја жена да си је преварио, оно са `поломљеном осом душе цеви`, а јеси, шта ће мислити о теби; како ће те представити твојој деци, када дође у тешку материјалну ситуацију. Изгубићеш углед код ње, деце и родитеља. Најбоље је, да одмах напишеш писмо, признаш све то, и објасниш им као неслану шалу. Могуће, да ће те разумети и да ће ти опростити. Перо, јесам ти друг, а Ти си ми ово поверио. Да би ти помогли за сва времена, ја ћу све ово изнети на састанку СКОЈ-а и немој да се на мене љутитиш, то је за твоје добро, а поучно ће бити и за друге, теби сличне. Боље што си ми поверио све ово, на крају ћеш ми Перо бити захвалан. Видећеш.
Пера се није наљутио на мене, а није ме ни молио да случај не изнесем на састанку. Упознам секретара Пецију о овом разговору, па се договоримо, како Перин случај да разрешимо. Секретар је, паметан и школован, изнесе Перину причу, па се на састанку договоримо да Пери помогнемо, да дугове врати, а да напише својој жени, и призна све, и шта га је навело да им онако пише.
Пера је од тада постао други човек. Организација се позабавила његовим случајем, а он је био самокритичан, себе је контролисао и своје слабости отклањао. Пошто му је признато време учешћа у рату, пре других је отпуштен из војске. Срео сам га у Осијеку, после три године, када ми се похвали да добро зарађује као возач, више не пије, мање пуши и боље се осећа. Задовољан је био самим собом, што ме јако обрадова.
СЈАЈ И БЕДА ЉУДСКОГ ДРУШТВА – НАСТАВАК
Аутор: Милан Марковић – МИле, из Београда
***
Оно што је задње записано о посети председника Обаме Ј. Кореји, као да је дало нов подстицај догађајима крајем пролећа 2013. године, када је та вештачка граница(38.паралела), вољом САД успостављена, а да на том простору никада и не дође до мира. То им је потрено, као и свуда, а сада и на Косову и Метохији, где су изградили познату војну базу, како би обезбедили своје присусто и контролисали империју самопрокламоване силе, која, попут Хитлера у Другом светском рату, сада, под фирмом „борбе за мир“, „за права човека“, „демократске“ принципе, свет држи у напетости, да никада неће доћи до мира, тамо где њихова освајачка чизма гази.
У време претходних ратних председника САД, посебно Буша млађњг, који је узео себи за право да прзнате државе, и уз то чланице УН назива „осовином зла“, стални им звецкајући оружјем на њиховим границама, некажњено и од осиног дела човечанства срамно подржано. Сада, када је С.Кореја, али справо да се брани од претњи и сама постала „нуклеарна“ сила, да може узвратити својим непритељима, дигла се силна прашина и халабука. Због тога и наслов ове књиге има довољно оправдања.
Поред ратних претњи и веома забрињавајућег стања у свету, изазваног дуготрајном кризом, умног човека озбиљно забрињава њен исход. Ако још потраје стање ни рата ни мира, а криза олигархијског и ганстерског капитала, глобализованог света, за човекову несрећу, ствара несигурну и неизвесну будућност и човечанство држи у сталном страху.
Није мали број малоумних људи који се баве распиривањем страха, лажима и полуистинама, приказују нам стање духа код нас. Они се више баве негативним и деструктивним деловањем на масу, стварајући, за нас у Србији, несигурност, парализу духа, а ни мало их није стид, јер за то своје деловање, добијају плату с којом издржавају себе и породице, не размишљајући шта им се може догодити у наредном периоду. Та делатнос која тренутно доноси њима корист, а већини штету, јер им гасе и оно мало воље и осећања да се боре за голи живот, а то смо сами себи натурили, и тако, великим страним компанијама омогућили да остворе монопол и владају тржиштем. На другој страни гасе се наше фирме, „радници“осуствују с посла, а пошто дуже не раде, а неки и никада нису ни започели посао, то више нису ствараоци, постали су несигурни и не заинтересовани. Ако такво стање потраје Србија ће остати без квалификоване радне снаге,
За многе мале земље, а међу њима је и Србија, развија се европски сан о неком „модерном свету“, али, ако криза настави, такав сан остаће управо сан, јер се и тамо у „модерном свету“ много шта мења, а јава је сасвим другачија. Оно сутра остаје потпуна незвесност.
Када се неко одлучи да некога назове модеран свет, питам се да ли постоји свет који је супротност том модерном и где је Никола Јовановић, уредник научног часописа „Изазови евроских интеграција“ сврстао Србију. Он говори о балканској периферији, будни, а сањају европски сан, па зналачи и праву ствар наводи, како Европска унија, на очиглед нас, доживљава дубоку метамофозу, уљуљкујући се у свом осећању да „из сваке кризе унија излази јача и блискија“. Да ли се са сигурношћу може у то веровати? За сада таквих „видовитих“ прогнозера нема, а тиме и нема поуздане истине. Једно је тачно: да шачица 0,01% пребогатих, и 0,10% богатих, у овом периоду, постају још богатији, изузимајући оне несретне које ће криза да одува, а мали човек, посебно онај без средстава за производњу, лутаће од места до места, тражећи било какав посао. Ако се то догађа, а догаћа се, у „модермим државама“, долазиму до закључка да не постоји појам модерна држава. Поготово ако се та држава појављује као паразитска творевина, која без осећања стида експлотише другу државу и чини је зависном, она нема право да се назива „модерном“, „цивилизованом“, „правном“ државом. Она је кам човекових паразита, који је и највећи непријатељ оној обесправљеној већини. Отуда свака средина има свој сјај и беду, које се преносе вековима са генерације на генерацију.
Јовановић даље наводи да је Србија заокупљена многим проблемима, а није ни чудо, јер је дуго у ратном хаосу, који су јој други, па не случно они из центра Европске „модерне“ државе, која се постарала да растури СФРЈ, па и СРЈ, а још увек тај посао траје и није довршен, како би се натурили овом простору. Већ је на више места речено, да под сумљивим и исконструисаним разлозима су окупорали део Србије, и насилним путем ту, окупирану територију са српским власништвом, поклањају шиптарима. Тиме се та „модерна“ држава одужује својим ратним савезницима из Другог светског рата, јер су били вазални део и имали су своју борбену јединицу, а не случајно, на Источном фронту. Тако се одужују свим државама које су, подвлачим, само на Источном (Руском) ратишту ималисвоју војску, која је вољно ратовала на страни нацистичке Хитлерове „модерне“ државе. Отуда су српски савезници у оба светска рата (изузимајући Русију), заборави Србе, савезнике, и на српску несрећу, подржали су тај паклени план „модерне“ државе из центра Европе, сврставајући се сада на страну српских непријатељ, што срби никада неће заборавити.
СЈАЈ И БЕДА ЉУДСКОГ ДРУШТВА – НАСТАВАК
Аутор: Милан Марковић – МИле, из Београда
Балкански народи су испустили шансу у време нове експанзије Централних европских држава, као „сила“ новог светског поретка, чији су планови, за цело време после Другог светског рата били усмерени на економску, политичку и војну хомогенизацију, стварајући центар, који би парирао светским силама, а које су се, као победнице тог рата, формирале и међусобно сукобиле, у познатом Хладном рату и трци у наоружавању. Ново формирани европски центар, сврстао се, уз свог природног капиталистигког савезника и ствара савез. Та хомогенизација европског центра, да би јачала своју улогу, разбија све вишенационалне зајенице да би их ослабила и почесно увлачила у то врзино коло. Они су се ослањали на опозицију тих заједница, пострекивали их на сепарстизам и разбијање сопствене државе и тако је заустављен процес који је био започет на Балкану, СФРЈ је разбијена, у то време веома просперитетна држава Јужних словена. Њу нису коминисти формирали, али су је комунисти сачували и обновили. Шачица неразумних и крајње алавих појединаца, којима је важнији новац, и власт вазала (као и у турској владавини), био и од породице и државе. Разбијена је СФРЈ, а актери тог времена, који су разбили ту државу, остају упамћени као такви. Верујем да ће их се потомство стидети, кад тад. Због тога се све чини да се то историјско памћење уништи код балканских народа, већина доведе у заблуду и положај раје (из турског доба), постане безлична маса с којом ће се долазеће елите, великих богаташа, политичких манипулатора као њихових слугу, лако обрачунати са рајом.
У време почетка тог процеса није било тешко међу балканским народима наћи своје савезнике, посебно међу старим ратним савезницима, отуда у Хрватској оживе усташтво, у Србији равногорски покрет и четништво, са њима и остали ратни помагачи окупатора, наста време хаоса и како народ каже безнађа, с многим нерасветљеним убиствима, а када се томе дода оно што се догоди задњих више од дванест година, након неславног и преварантског преврата, настала је нова ера која је народу Србије сваке наредне године она наноси губитке, постаје сиромашна, фирме престају да раде, радници остају без посла, тржиште преплављено страном робом, коју на подмукао начин, моћне светске економије, уз невиђену, али и већ и огољену пропаганду, пласирају, а смањени обим производње у свим привредним секторима бива потиснут са тржишта. Тако Србија у време светске кризе, доживљава додатну кризу и у земљи долази до хаоса.
Ово стање траје, и трајаће све дотле док се у органима власти налазе актери преврата, који још увек проналазе присталице и одржавају се на власти. Свакодневно, али и без чуђења, откривају се многе афере и томе се не види крај.
Пратећи стање у Европи од перида када је почео процес њеног уједињавања, илузија о неном уједињавању била је веома жива, док је владао снажан економски просперитет. У то време ЕУ преставља, у свом темељу, економску унију. Народи те уједињене Европе уживају у уверењу вечитог благостања. Мислим, да су се и они брзо разочарали, јер доласком економске кризе, грађани тих земаља, траже у својим матичним државама, које су остале носиоци суверенитета и које су задржале право да своје грађане позивају на штедњу и друге жртве у име будућности.
Из овога закључијемо, за разлику од Америке, у Европи нико није био спреман да се жртвује или да се одрекне крајњег суверенитета своје државе у користе уније. Економска сарадња нема исту привлачну моћ, као што га има јединствени политички програм, или заједничка идеологија (сами процените која). То се у садашњем времену кризе јасно испољава, као и код других недаћа које се догађају.
Пратећи тај процес може се утврдити да се у центрима моћи само регрутије иста елита, која преставља кочоперну, по мало арогатну европску бирократију, која не зна за тешкоће и кризе, али се не види да постоји европска федерална држава. Њу прдестављају неки гломазни центри са не дефинисаним правима, у којима се могу уочити кланови који утичу на главну одлуку. Па донете одлуке, кажу концезусом, свих чланица, али се осећа дах и рука центра моћи који тамо влада.
Тако нам овај период економске кризе открива, колико је стари антагонизам и укорењене супротности у Европи још увек пеисутне, и живе, а то се може осетити у којој се мери њени спољно политички циљеви, највећих држава не поклапају и нисмо сигурни да ће се у догледно време поклопити. Велики се разилазе у основној концепцији уније, а међу велике углавном се мисли на Немачку, Француски и Велику Британију, сви други су за њих мали играчи, а кочоперна Италија и Шпанија су препуштене унутрашњим проблемима који их разједају. За разлику од других немачка се искључиво залаже за економску унију, чији би темељни принципи били јака валута, строга антимонополистичка политика и уравнотежен буџет. Велку Британију интересује зона слободне трговине, а Француску: зајеничка одбранбена политика (као противтежа Америци).
У овом времену земље јужне Европе сањају о федералном буџету, одакле очекују финансијска средства за изградњу њихове локалне инфраструктуре. Заједничка монета у време просперитета одсликавала је постојање јединства, сада је она постала предмет многих и дуготрајних спорења. Наравно, да једна иста монета у овом кризном времену, не може подједнако одговарати свима, због њиховог степена развијености, који ствара јаз између развијених и недовољно развијених државних зуаједница.
Нешто се може предвидети, али много шта се и не може. Назире се да ће се у наредних десетак година кључно питање биће динамика односа европског језгра и свог суседа Русије, али у наредном периоду се назире и разлаз Немачке и Америке. За Србију наступају дани и она ће повољно наћи своје место, захвањујући Дунаву, коридору 10, разгранатим и веома активним контактима у скоро свим деловима света у којима се бележи економски раст, а посебно ако мудро покренемо сопстевену економију. Садашње стање нам надовештава да смо као држава напустили уклапање у само једну матрицу, макар то била и европска или америчка, што није гаранција опстанка, како се то каже у модерном свету, и ако сматрам да такав модеран свет не постоји.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (НЕОБЉАВЉЕНИ ТЕКСТ – ОДЛОМАК
Аутор: Милан Марковић – Миле, Београд
И ово сам забележио да ме подсети на све оно што сам, раније, а и сада, доживео. Изјава (бив.) немачког амбасадора показује крајну лицемерност и надменост које немачка дипломатија нама намеће. По њиховом, ми као жртве, те обесне надсиле злочинаца, треба да им сачувамо углед који губе, што ће те сами закључити из наредне изјаве:
Немаčки амбасадор у Србији Волфрам Мас:Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање НАТО 1999. било исправно (Какав сраман и ужасан предлог овог “дипломате” – аутор). Немачки амбасадор Wolfram Mas у Србији изјавио је на конференцији о НАТО у Београду да Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање било исправно, како она у будућности не би мрзела Атлантску алијансу.
“Морам да критикујем власти у Србији што и саме још увек користе термине попут “НАТО бомбардовања”. Замислите да шетате улицом Кнеза Милоша и да вас ваше дете упита: “Тата, ко је ово урадио?”. Ви ћете му одговорити: “НАТО”. И шта онда очекујете од тог детета да мисли о НАТО-у? За разлику од тога, ја сам као младић у Немачкој гледао рушевине у мом граду, али ја нисам мрзео оног ко је ту учинио јер је било оних који су могли да ми кажу зашо је то учинио”, изјавио је Мас.
Сама ова изјава мора да нас забрине. Зато се морамо удружено супроставити насртају, новог, још изопаченијег германизма према нама. То су нам и у прошлости били непријатељи и никада се нису доказали да су нама, балканским народима, икада били искрени, сада, када се НАТО алијанса претвара у оружану силу Европске унује, већ доказано, с немачким наметнутим воћством, као да се повампирило време Другог светског рата. То само малоумни људи не могу схватити, јер имамо доста будала који настоје да то заборавимо. Посебно, Србији се намећу германски услови, као да су сада однели “велику” победу, иза неког Трећег светског рата, па нам диктирају своје услове.
Управо се то и догодило. Тај “Трећи” СР се одвијао у времену растурања СФРЈ, санкација, блокада, организованог тероризма, који се претворио у срамно бомбардовање СРЈ, које немци желе да прикажу, како да објашњавамо својој деци, која су сво време НАТО бомбардовања провела у склоништима, да су нас овим “пријатељи” ослободили од нас самих, па то је тако глупо и помислити. На нашим просторима и уз помоћ добро припремљених, организованих и плаћених, унутрашњих, нових колаборациониста, успели су да свој ратни циљ остваре уз велику помоћ, снага које су им били непријатељи у Другом светском рату (САД, В:Британије), које су и саме постале жртве новог фашизма који наступа и диктира шта ће ко у овом глобалном свету да уради.
Ако Немачка свим силама настоји да нам наметне окупацију, то значи да се и ми, окупирани народ, с правом морамо томе супроставити. Сви који стоје иза ставова наших непријатеља су и наши непритељи, њих се морамо решити.
(Ово што сам изнео треба схватити да нам се приближава годишњица НАТО агресије на СРЈ и да је морамо претворити у симбол нашег отпора).
Савремени развој људског друштва открива нам потребу, као што је тога било и у прошлости, да се народи који су упућени једни на друге, не смеју мрзити. Тако треба схватити и садашњу потребу. Превише истицања „помирења“, као форме односа, даје често негативан ефекат, посебно ако су те потребе изражене новим, за било коју страну, неповољним подсећањем на прошлости и озбиљна је сметња. То се може утврдити из предње изјаве, немачког амбасадора Маса. У место да осуди бомбардовање он га брани, и то у Србији, као да пркоси Србима што не доприносе побољшању односа. Тако поступа и актуелна елита на власти у Немачкој. Она је у пракси продужила са политиком из времена рата и бомбардовања, па притисцима и уценама мири Србе и Немце. То је контрапродуктивно савременим односима, јер су још свежђе ране прошлости.
Тако и француски министар европских послова Pjeri Repenten позивао је Србију и Хрватску да се угледају на феанцуско-немачки модел помирења.
Репертен је то изјавио током посете Загребу с немачким коклегом Mihailom Unkom, поводом предстојећег прикључења Хрватске Европској унији, додавши да та посета има симболичну поруку за обе земље.
И ова порука нема очекиваног одјека код народа, чије је памћење изнад сваке политичке елите, како у Србији тако и у Хватској, ако не распирује мржњу, онда, одлаже помирење јер није искрено.
Остављам умном човеку нека сам процени: односе током Другог светског рата, у периоду растакања Југославије, односе све до НАТО бомбардовања и после њега. То стање не може, посебно народ Србије, олако да заборави.
Срби су у свим овим периодима третирани сасвим другачије него Хрвати. Сњима се у том и садашњем времену, посебно немачка политичка елита и даље обрачунава и уцењује, што и те како смета у стварању амбијента. Уочљиво је да је Немака, и њена политичка елита, наградила своје савезнике из свих ових периода, а посебно оне који су се ставили у функицу разбијања српског бића, па се сада тражи да то Срби забораве.
Фељтон, кога објављује дневник Политика под насловом „Немачка и ‚њени‘ Хрвати“ немачког писаца Urliha Šilera разоткрива део те прошлости, што би Немачки народ морао схватити, колика је кривица његове актуелне власти, како у прошлости, тако и у садашњем времену према Српском народу. То одлаже право помирење. А оно што се тренутно догађа у вези српског уласка у ЕУ и политика око КиМ, то је покушај да свака страна обезбеди за себе повољан положај, у још не дефинисаној „држави“ која се назива Европска унија. Све се налази у релативном стању.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – НАСТАВАК
Аутор: Милан Марковић – Миле. Београд
Разгрћући по времену и невремену, трагајући за оним што је Србију довело у садашњи положај, и кога за то окривцити, налазимо на многим местима и међ многим, за историју важним записима. Води нас у даљу и ближу прошлост.и међ људе који су кројили српску судбину, посебно у садашњем времену.
Ако нас време врати у период 18. и 19. века, и време буђења националне свести балканских народа, историја бележи једно време, а сасвим другачије је време 20. и почетак 21. века. У првом периоду, „бежање“ становништва с балканских простора, изазван је, добрим делом, тешким економско – политичко – друштвеним стањем на том простору. Том времену претходи сасвим друго, када су Цнтралне Европске државе и запада, после бројних, неуспелих крсташких ратова, дошле у ситуацију да се морају бранити и заштити .од најезде Турака- Селџика на њихове просторе. То је време великих сеоба Срба православаца, на проређену и мало насељену територију Срба католика и стварање Војне Крајине.Како су се тада велике силе, после сваког сукоба, закључивали „мир“, увек на штету оних који су им штитили границу, долази до великих промена на простору Војне Крајине. Већински део (Срби – православци), видећи да су преварени и злоупотребљени, и сами сада почеше да тргују, стављајући се на расположење: Млецима, Турцима и Германима, како им је одговарало – ко плати више. Од тада историја бележи сукобе на верској основи па све до данас.
Посредник у тој трговини, који су имали и највећу корист била је непризната држава „дијаспора“, онда, а како то представник српске дијаспоре у Канади објасни и сада. Покрећу се сукоби у матици како то господару осдовара, а посредник је житељ звани дијаспора, најчешће за то унапред припремљен.
У време СФРЈ-а, почетком шездесетих година, дијаспори се масовно прикључују многи, на разне начине отуђени грађани с балканских простора. То време је најбоље приказао у својој писменој изјави Савезни девизни инспектор Пушара. Тада имамо појаву и зачетак пљачкашке приватизације са простора ондашње Југославије. Ти, од српског друштва, отуђени, али веома богати, сада нови становници и предузетници непризнате државе Дијаспора, примењују све оно што је у прошлости давало повољне резултате, када се пљачка и убија, држава порекла. На крају, ти „татини синови“ у време растурања заједничке државе, остају у дијаспори, зарађују и бпгате се на преотетом друштвеном капиталу. Они нам се појављују после промена деведесетих, а посебно су ту после такозване „револуције“ 2.000. године, па се може закључити чији се капитал, поред земаља које су директно утицале на те промене, диретно помогао преврат, и све оно што је после тога следило.
Доста тога и у веома јасно приказаној фори налазимо у књизи, већ поменутог немачког писца Урлиха Шилера, који веома сликовити и аналитички објашњава догађаја у Хрватској током Другог Светског рата и то повезује са појавом хрватског национализма у лику Фрање Туђмана, који признаје да је усташки покрет српсако питање хтео да разеши на радикалан начин: трећину срба ликвидирати, другу трећину иселити, а трећину покатоличењем присилити на лојалност. Тако је Туђман србе са историјски израслог положаја конститутивне нације, уз Хрвате, свео на националну мањину, да би их касније протерао. Туђмановом сулудом науму доприносе многи из хрватске дијаспоре, коме је доста допринео Гојко Шушак. Овај је до 1960. године, студирао у Ријеци, па је тих година преко Аустрије отишао у Канаду, тамо се пробијо, преко погодних послова свих врста, пре него што је постао богатији предузетник. Знао је како ће Туђману у изборној кампањи 1.990. године обезбедио од дијаспоре подршки великим новцем. Па је много веће количине новца обезбедио годину дана касније, што је било намењено за наоружавање хрватске паравојске. Такав Гојко Сушак, десна рука ХДЗ-а и Фрање Туђмана учествује на оснивачком конгресу ХДЗ-а 1.989, године. Награда није изостала. Прво је радио као министар за повратнике, јер је добро упознао хрватску дијаспору на западу, а касније, након две године, преузима ресор Министра одбране у хрватској влади, ма да је за ту дужност био недовољно стручан и припремљен. Сушак је помогао Фрањи Туђману да се повеже са канадском дијаспором и тако довољно учврстио своју потиснуту усташку идеологију, која га је одвела у историју ратних злочинаца, који су избегли Хашки суд, али сећање на његове крајње националистичке и проусташке методе које је у свом кратком животном путу применио. Заносио се својм „величином“, облачио се и понашао као Јосип Броз Тито, У историју Хрватског народа, а посебно Срба, како у Хрватској тако и свуда где живе, Фрањо остаје мали човек, који је Хрватску вратио под власт Германа.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – НАСТАВАК
аутор: Милан Марковић – Миле, Београд
фрањо Туђман је могао да у своје планпве, стварајући самосталну Хрватску, створи могућност да Срби, који су више векова насељавали Крајину и Славонију, јемством омогући аутономију и то утврди Уставом. Употреба ћирилице, властите новине, и радиостанице. Зашто није то учинио? Био је похлепан и саможив, код кога се буди успаван национализам, који се испољава као шовинизам. Планови су му били другачији и у њиму се побудио реваншизам. У то време говори су му били пуни мржње, а напред сам изнео његову, може се рећи, мрачну варијанту: Србе је из историјски израслог положаја конститутивне нације, уз Хрвате, свео на националну мањину, и тако их је касније једноставно, али и на свиреп начин, протерао.
Крајина – схваћена као војна граница у свим предходним сукобима, када се раздвајало и заједништво распадало била је најчешће спомињана, али и најмање схваћена, па је давно постала узрок крваве осветничке борбе и мрачних нагона, које су чинили људи мрачних порива, убица и крволока, када се неуспели међусобни политички односи лако претварају у крвав сузкоб. и рат. А он је у самој суштини верски рат. Запад и Централне земље Европе (Германи) никако то нису, или нису хтели то схватити. Увек су подржавали ону, њима ближу, нацију, оспоравајући то право православним Србима. Мешају се у те односе, који им сада служе за уцену, и разлоге њиховог присуства на том простору. Све се то догађа до средине 2013. године и тај свој однос, често у увијеној форми намећу Србима. То нису радили само онима у Хрватској, којих је остао мали број, већ то чине Србима ма где се они налазили. Обично се за овакве поступке каже да су пожар гасили бензином.
Сасвим случајан сусрет с двојицом старих познаника. Они су пореклом из Славоније, а срели смо се у Београду на тргу испред улаза у железничку станицу и свако од њих ми је испричао своју животну причу.
Док ми је Милош причао своју причу, при самом крају, прилази нам старији човек, кога тренутно нисам препознао, пружа ми руку; здравимо се, а ја га дуго гледам, па ћу му рећи:
– Здраво Љубане! Нисмо се дуго видели. Ово је такође војни пензионер, раније је службовао у Ћуприји, а после твог одласка у Македонију, зове се Милош Илибашић, против-авијонац – преставим ја Илибашића.
Њих се два поздравише, ја га упитах:.
– Где сад живиш Љубане?
– У Ћуприји,.направио сам кућу на женином имању, а ти знаш да сам ћупријски зет, па сам стално тамо настањен.
– Знам, како да не знам. Дуго смо се дружули, а прошло је и доста времена како се нисмо видели. Да не заборавим, па ћу да те питатим: да ли си у неком сродству са Бранимиром Главашем из Осјека?
– Потичемо из истог села, али нисмо у сродству. Сви у том селу имају исто презиме – Главаши, а нису у крвном сродству. Ја сам избегао у Србију на самом почетку Другог светског рата, отишао сам касније у партизане и нисам се назад вратио. Пре Другог светског рата, у селу је било мало католика, а већина су били православци. Кад су усташе протеривале нас православце, један број мештана остаје и прелази у католике, а то су најчешће били мештани из мешовитих бракова. Остали су и они стари католици. Многи су, а међу њима и ја, отишли у Србију. Заврши се рат, ја се нисам вратио, али су се неки вратили, па је сада био подједнак број православаца и католика. Нико никога није дирао. Чујем, да сад у мом селу, после растурања заједничке државе, нема више православаца, сви су постали католици, после доласка Туђмана на власт у хрватској. Кажу да су се добровољно покрстили, јер људима је сада све једно, милом или силом, посташе сви католици, само да се сачува глава. Ја мислим, да су многи остали са својим старим убеђењем и што се осећа код сваког контакта с рођецима, који тамо живе, али сам сигуран да ће катоилички свештеници учинити своје и наметнути том народу католичку веру, како су то чинили у прошлости, али сматрам да. Хрватска, у том становништву, неће имати праве католике, поготово оне који су силом покрштени, због тога се код народа у Хрватској и појављују мелези у свакој, а посебно у католичкој вери, па није тако јединствена, ма да њихови попови знају како да се наметну верницима, а они морају слушати.
Колико сам и сам могао схватитит читаву ситуацију, на просторима где се појављују верници из обе вере, а посебно сада, католички попови су веома агресивни у свом проповедању, а то од њих тражи Ватикан, који настоји да се меша и у световну власт, и да потпуно држи духовну власт код свпјих верника.
У разговор се умеша Милош, па ће рећи:
– Колико сам схватио ја сам ти из суседног села, ми смо земљаци – обрати се он Љубану.
Сада њих двојица наставише разговор, како би се боље информисали и упознали међусобно
Остали смо тако у разговору још неко време, па смо се, уз срдачан поздрав, растали обећавајући један другоме, да ће мо се видет, али од тада је прошло доста времена, а ми се још нисма срели, чак не би знао да ли је Љубан и жив, а Милош је принудно исељен из оног стана, који је додељен другом лицу, и да се нашао код неког пријатеља у Земуну, али смо изгубили даљи контакт. Када сам ово написао узимама телефонски именик Београда и покушавам да Милоша и Милку пронађем у именику. Милоша није било али је у именику била само једна Милка. Назовем број, а јави ми се женски глас али то није била она, већ жена, како рече, коме су они продали стан. На питање да ли зна њихову адресу, рекла је да су се одселили ван Београда, адресу не зна, али мисли да су се одселили у Смедерево, За сада се морам са овим помирити, јер немам могућности да дознам нешто ближе, а били смо породично доста везани док смо становали у Ћуприји један поред другога.
Прошло је неколико година и све се разрешило: Главаш Љубан је преминуо и сахрањен у Ћуприји. Милош Илибашић је члан Удружења логораша, па сам преко тог Друтва ступио с њим у везу и чили смо се неколико пута телефоном.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – НАСТАВАК
Аутор: Милан Марковић – Миле, Београд
Разговор који је испред наведен, и својевремено записан, потврђује све оно што је раније речено. Нагомилане противречности људског друштва, као процес, преносе се и захватају многе људске заједнице. У центру тих збивања се формира сила, која се намеће као надсила, покушавајући да сваку кризу користи и војним акцијама процес преокрене у своју корист. Тако је својевремено, на почетку треће декаде прошлог века, појавом фашизма и нацизма, као удружена снага, да би покренули нов економски процес, понудили су милитаризацију својих заједница, развијајући производне снаге кроз војну производњу. То прати изражена ратна пропаганда. Хитлер је Nемачкој нацији понудио, и лако их убедио да прихвате оно што им доноси добит и зараду. Немачка се претворила у војну индустрију, а то прати милитаризација државе..Запрети суседима, који су и сами, уплашени ратом, грчевито боре и исцрпљују трком у наоружању. Оне земље, као Краљевина Југославија, која није имала развијену индустрију и била је окренута увозу, издваја огромна новчана средства да би обезбедила опрему, сада за бројну војску. Мање од 20 година када је завршен Први светски рат, а ране још не залечене, долази до ратне психозе и страха код многих нација, па и Југославије. У то време фашистичка Италија води свој колонијални рат у ондашњпј Абисинији. Деца у Југославији, испред сваког филма, гледају „Филмске новости“, које су приказивале стравичне слике тог бруталног рата. Није много прошло, а немачка започиње свој рат у Европи, па се сада у „Филмским новостима“ преносе слике са тог ратишта. Иза тога Други светски рат, који је однео око 60 милијона жртава, и вођен је на три континента уз учешће земаља са више континета.
Ко је тај рат доживео и имао среће да преживи, не може се отети утиску који је тада владао међу људима, посебно окупираним, а захваћеним сталним сукобима и борбама, што са окупатором и са квинслизима из својих редова, који помажу окупатору. Осећај да је насилна смрт у борби, или у било ком сукобу нормална појава. Тако све до краја рата 1945. године. Али, како знамо, преживели у том рату, који су међусоно водили борбу, наставили су тај сукоб. Сваки покушај да се то превазиђе није давао ефекта, јер су се појавили нови ратни јастребови, који су наставили тамо где су им учитељи стали, па се добија утисак као да Други светски рат и није завршен, већ се притајио и у погодном моменту експлодира, или смо ушли у процес припреме новог светског сукоба, а у међувремену се воде бројни локални ратови. Те ратове, као што видимо, покрећу и воде оне земље које у свом процесу развоја примењују оно што им је нацифашизам оставио у наслеђе.
После бројних локалних ратова које воде милитантне државе, на жалост велике, удружене, изазивају кризу унутар њих, која се прелива на остали свет. Дого траје, са неизвесним исходом. У свету се осећа процес који нас води ка новим сукобима, јер велике силе не одустају да се свету наметну.Зашто су Сједињеним Америчким Државама потребне 130 и више, војних база широм света? Повампирио се „Дивљи запад“ и примењује исте методе које су применили бели освајачи, када су без милости убујали домородце, затварали их у резервате, како данас раде са ретким животињама. Чему је све то потребно? Саможивост, као код животиње, развија код људи похлепу, осећај да стално буде јачи од других, такничење у животињском нагону, захвата целу нацију, која има једини циљ, да она живи боље и срећније, на штету других, које теже да потчину.
Познато је да свака појава има свој почетак, кулминацију и крај. Локални ратови, вођени после Другог светског рата, нису сви доносили очекивану добит. Дошло је време да су велике силе које су наметале ратне сукобе и саме постале жртве властите похлепе. Дуготрајна криза нагони их да отпочну нови процес, или да наставе започето, како би убедили нацију да мора издвајати већа средства за одржавање милитантног набоја. Тако, током пролећа 2013. године из САД-а нам стижи вести да планирају наставак борбе „против Ал Каиде још 20 година“, да би и свету дали до знања да ће остати тамо где се сада налазе. Посебно је то намењено њиховим вековним конкурентима са којима одржавају односе „топло . хладно“. У бити је борба за тржиште. Оно је у садашњем времену веома поремећено, због тога је и ова криза пореметила много шта, па се свако, осећајући нарастајућу опасност, коју и будала може да преокрене у нови рат, па да се послужимо Туђмановим планом: једну трећину побити, другу претворити у робове, а трећу обучити и користити да робове користе, а профит је онога ко успе да то наметне.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – наставак
Аутор: Милан Марковић – Миле
Више пута смо истакли да је садашња криза, која дуго траје, изазвала и даље ће изазивати ново устројство и идеолошко политичке односе у свету, као после сваког већег рата. Док се многи прогнозери баве питањима и прогнозом која се тичу великих светских играча, великих економија и заједница које утичу на токове одређене цивилизације, дотле мале земље и зависне од великих играча брине њихов положеј у наредном светском поретку.
Многе прогмозе нису баш ружичасте и наговештавају неповољне токове, па су и прогнозери окренути нејасној будућности. Нас посебно брине ЕУ, која у свом трајању врши многе унутрашње промене, па се од демократског устројства у њој често одступа. Пошто је Унија заузела генерални став у одлучивању (концезус), а тај процес дуго траје, па се неке новине, које су доносе делимично остваре, а нужда нагони нове одлуке. Тако се добија утисак да у ЕУ постоји језгро које се стално састаје и планира промене, они остали, који се и не морају стим сложити, хтели не хтели гласајући дижу руку. Отуда је сазрела мисао да се „језгро Европе мора интегрисати у федерацију“, јер постоји опасност да „уколико не дође до веће интеграције земаља еврозоне, Европа нема будућност“.
Посматран тренутан однос Француске и Немачке, чије се водеће личности стално састају и договарају, вероватно да су највише заокупљени сами собом, о осталима готово да и не брину. Доби се уитисак да они нису заинтересовани за проширење Уније, јер у садашње време скоројевцићи те Уније имају много проблема, који оптерећују односе у њој. Аналитичар: „То се може разумети јер се налазимо усред кризе еврозоне“. Њих посебно забрињавају критике упућене на рачун ЕУ
Опшшта бољка свих, а посебно водећих играча је пад производње, повећање незапослености. Мере које не доносе, или споро доносе, неком, мали помак на горе, док други тоне. Ти велики играчи тешко могу убедити своје бираче да прихвате стари план зацртаног проширења ЕУ, јер кажу: „да ће им ново примљени натоварити веће проблеме, посебно код преливања радне снаге, која ће угрозити сопствену државу која и сама има висок проценат незапосленог становништва.
Игре око Србије и њеног укључења у ЕУ дуго трају. Све мислимо да ће се те игре, под разним разлозима, као и до сада, одлагати, а тренутно служе, послбно Немачкој, као актуелни политички маркетинг садашпљице. Па и тај, раније планирани дан „Д“, када се буде одлучивало о Србији, буде престављен „као свој успех у демократизацији и постизању мира, и тако стекну већи кредибилитет на светској сцени.
Многи у Србији су забринути, па се због тога на сваком месту осећа потреба и постављају питања: где смо и где ће мо бити у тој ЕУ, која и сама има великих проблема. Недостају конкретне идеје и јасна перспектива, прво, изласка из дуготрајне кризе и шта долази после. У самој Унији холају неспоразуми о томе како изаћи из кризе.Нико не каже да су испољени неспоразуми и довели до кризе, због тога нема јасне перспективе изласка, јер нико неће да губи, свак би да у овом времену и профитира, а то може постићи само на штету суседа (своје полуколоније).
Ако се хоће да грађани подржавају Европу, негативно је ако се критика и проблеми приписују евру, како неко рече: критиковати злог оца који својим мерама дисциплинује своје синове.
Нешто што отужно делује на масе је непримерена употреба речи „реформа“, јер обичан човек осећа и прибојава се, да му свака „реформа“, уместо да доноси боље ситра, ствара увек проблем и нејасно то сутра. Страх од губљења онога што је остварио, а посебно губљење онога што је зарадио, тако да постаје, из дана у дан, све сиромашнији, са нејасном будућношћу. Још ако неко из домаћинства остане брз посла, а то дуго траје, осећа се да му је и живот угрожен. Па је „реформа“ постала као клетва.
Људи који се овим проблемом баве у дужем периоду, могу справом устврдити дугогодишњи сукоб севера и југа. Тај проблем је присутан у садашем разрешавању проблема у ЕУ. За сада се ти проблеми не могу другачије решавати без сагласности Франциске и Немачке, јер са економском долази и криза демократије, делимично и због тога што је простор деловања изабране власти веома узак и стално се сужава, под притиском монетарне, да не кажем, мафије, и финансијског тржишта. Ово се у савременом свету манифестује радом „стручњака“ који се намећи и дуго остају у разним функцијама где се генерално одлучује. Па тако, кривац за промашај се појављује као спасилац, наравно да иза тога су веома изражени лични интерес, на штету заједнице, а иза тога стоје бројне партије и партијице, чији су интереси увек на штету другога, и то друштва, које се лако окреће, као „петао“ на димњаку и у место да се доносе радикалне, и за већину позитивне одлуке, оне су најчешће кратког даха. Због тога је поверење у политичаре на неком минимуму. А резултати и дневни догађаји се мало примећују. Тапка се у месту, а исцрпљује на небитном.
Уз садашње Европске проблеме, за Србију и њене суседе постављају се многа не решена питања после разлаза, који оптерећују садашњост и успоравају решавање многих важних питања будућности- Није нам непознато да су се та питања решавала дуги низ година, а да никада нису, али и не могу се решити, јер заузети ставови свих у том сукобу и нису лчако решиви. Отуда и проблем односа са албанском мањином у Србији у односу на КиМ. То ће се претворити у велико убеђивање и надмудривање, а изгледа да ће свака страна у овим преговорима, док седи један наспрам другога, и у присуству „Даме“ пристати на све понуђено, а у пракси, људи који буду договорено разрешавали радиће по своме, па опет за сто и то траје у недоглед, баш као и у прошлости. Једнострано признање „Албанског независног Косова“, првенствено од земаља чији су интереси на том простору много већи него што обичан човек о томе може да схвати. Њихови су интереи изнад интераса оба народа који су се сукобљавали и сукољавају. Веома је тешко, на овај начин и у овом кризном времену, остварити искрене жеље за миром и заједништвом. А ти односи су бележени више од једног миленијума, и никако да се одрживо реше. Једнострано признање је лош допринос миру и помирењу, јер фаворизују једну од страна, због тога се она осећа инфериорно и неће пристати на уступке и ако Срби покушавају уступцима реше то питање, како би се могли окренути питањима изласка из опште рецесије.
Као што нам се догађало у прошлости, тако се и ова садашњост поиграва снама који нисмо престали бити: инаџије,цепидлаке, бадаваџије, слатко речиви и превртљиви, изнад свега грамжљиви, саможиви, неискрени и свадљиви, о када ће се појавити нека реч како би садашњег човека одвојио од крволочне животиње. Морамо сами створити човека да нам може бити неки узор, на чијим би се примеру учили, како себе тако и потомке, и да би свету могли доказати како ми нисмо онакви каквим нас ви из света представљате.
Док се ови редови пишу, а дневник Политака у делу „Спектар“ објави подужи „рекламни“ чланак (са потписом В.Т.), Први кадрови ТВ серије „Равна Гора“, сценаристе и редитеља Радоша Бајића. Ту је познато глумиште и ликови које ће они имитирати. Само не знамо садржај те серије унапред, којој се лично, у садашњем времену, много и не радујем. Коме више требају те ране прошлисти, и сигуран сам, собзиром где је најављено снимање, да се томе многи неће радовати. Ако се у тој серији буде приказивала истина, а не полуистина и измишљени догађаји, као што тога сада има на претек, ни то нам неће помоћи да превазиђемо тамну прошлост, која нас доста подсећа и не да нам мира. Креаторима, финансијерима и очекиваном бизнису треба поставити питање: да ли ће нас та серија, ако је будемо гледали, просветити да будемо бољи него што јесмо, и каква је судбина серије у некој нашој будућности. Када нас наследници буду анализирали и поставили питање, шта смо им оставили у наслеђе? Ту треба дати паметан одговор да би на се сећали..
Ово је мека процена несагледиве опште реалности, а има и ова друга процена која никако неће моћи да се свари мозгом заплашених Срба. Време је дивно, време је величанствено, у времену смо и живимо, време је ток живљења и никад није била узрок проблемћића а нити проблема, сви усзроци су произашли из међуљудских односа, и међу народних односа а у задњем времену и међу финасиским-читај банкарских односа.
21.05. 2013.
Свет је на ивици економског колапса.
Велики индустриски гиганти отпуштају раднике.
Банке са не укаљаном стогодишњом традицијом проглашавају банкрот.
Пред банкротом су и многе до јуче просперитетне индустриске државе које више не могу да отплаћују огромне иностране кредите: Ирска
Исланд
Грчка
Португалија
Кипар
Италија
Шпанија
САД.
Пензиски и инвалидски фондови пропадају.
Фабрике се затварају.
Талас очаја милиона људи који остају без посла и прихода, резултирају огромим порастом броја самоубистава. У таквој атмосфери, окренути само себи и сопственом опстанку, људи не размишљају много о другим старима.
Полотичке манипулације и децениска шушкања о „Новом Светском поретрку“ се заборављају а једино важно постаје како данас преживети.
Да ли је глобална криза случајност, последица неумерености, људске глупости или погрешне процене? Можда, али како то да се сличан сценарио понавља увек на исти начин, са истим последицама? Ако се, међутим, подсетимо књиге историчара и некадашњег обавештајца „МИ6“ доктора Ђона Колмана, „Хијерархија завереника“, објављене још 1990 тих година, глобална криза полако почиње да добија смисао.
Ђон Колман је 30. Априла 1981 године објавио чланак у коме се први пут у САД помиње постојање Римског клуба као „субверзивног“ тела тајне владе Новог Светског поретрка – „Комитета 300“.
Комитет 300 је одавно донео одлуку да свет мора да буде мањи, знатно мањи и бољи.
Превише „бескорисних уста“ троши природна богатства која нису неисцрпна, зато их треба елиминисати. Индустриски развој утиче на пораст и развој становништва. Отуда, је неопходно постепен али сигуран распад индустријских држава-нација, уништење стотина милиона људи које „Комитет 300“ назива „вишком становништва и елиминација било ког државника који се усуди да стане на пут глобалном плану „Комитета 300“.
Др. Ђон Колман наводи 21 циљ које су себи поставили „Илуминатаи“ и „Комитет 300“, људи из сенке који владају светом и кроје судбину држава и нација:
1. Успостављање једне Светске владе, Новог Светског поретка где су црква и монетарни систем уједињени под њиховом командом.
2. 2. Потпуно уништење сваки национални идентитет и национални понос.
3. 3. Обесмислити и потпуно уништити религију, посебно хришчансу религију.
4. 4. _Успоставити контролу над сваком особом помоћу контроле ума и оног што што је Збигњев Бжежински назвао „технотроника“, која ће створити људске роботе и систем терора незамисливих размера.
5. 5. Окунчати индустријализацију и продукцију електричне енергије из нуклеарних електрана у оквиру онога што називају „постиндустријско друштво нултог развоја“
6. 6. Охрабривати употребу дроге и на крају је легализовати, а порнографију прогласити „обликом уметности“ која ће постати широко прихваћена и крајње уобичајена.
7. 7. Депопулацију великих градова према плану који је својевремено смислио режим „Пола Пота у Камбођи“. Геноцидне планове је осмислила једна америчка истраживачка фондација, иначе део Римског клуба, а над гледа их је Томас Ендерс, високопозиционарани званичник Стејт Дипартмента.
8. Спречавање сваког научног развоја, осим оног који иде у корист Илумината. Посебан мета је нуклеарна енергија која се користи у мирнодопске сврхе. Развијање „фузионог процеса“ би одувало концепт Илумината о „ограниченим природним ресурсима“ , право кроз прозор у неповрат. Фузиона бакља, правилно коришчење, могло би да створи неограничене и при том слободне природне ресурсе, чак и од најобичнијих супстанци. Примена фузионе бакље би допринела бољитку човечанства на начин који шира јавносз још увек није сватила. Уз нуклеарну енергију која даје обиље јефтине електричне енергије, земље Трећег света поступно би постале независне од америчке помоћи и претвориле би се у суверене и независне државе. Електрична енергија из нуклеарних извора је прави кључ помоћу кога би земље Трећег света изашле из заосталости, стања у коме, по заповести „Комитета 300“ морају да остану.
9. Да се до 2050 године ограниченим ратовима у напреднијим државама а изгладњивањем и болестима у државамаТрећег света, изазове смрт три милијарде људи који се сматрају „бескорисним устима“ Комитет 300 – Илуминати је ангажовао Сајруса Венса да напише како спровести такав геноцид. Венов рад је објављен под насловом „Глобални извештај 2000“ а прихватили су га и одобрили за примену у име америчке владе тадашњи председник САД Ђими Картер и државни секретар Едвин маски. По препоруци овог Извештаја до 2050 године ће популација САД бити смањена за 100 милиона људи,
10. Ослабити морално ткиво нација и деморализовати раднике из радничке класе стварњем масовне незапослености. Како се послови губе и нестају захваљујући политици постиндустријског нултог раста коју је осмислио Римски клуб, извештај предвиђа деморилизацију и обесхрабреност радника који резултирају масовном одавању алкохолу и дрогама. Младе треба охрабрити путем рок музике и дрога да се буне против постојећег стања, на тај начин подривајући и коначно уништавајући породићну заједницу. У том смислу, Комитет 300 је ангажовао „ Институт Тависток „ да припреми план како постћи овај циљ. „Тависток“ је наредио истраживачком одељењу „Стенфорд“ да под руководством професора „Вилиса Хармона“ обави посао. Њихов рад је касније постао познат под именом „Завера Водолија“.
11. Људе широм света спречити да сами одлучују о својој судбини изазивањем кризе за кризом, затим решавањем тих криза. Тиме ће се нације деморализовати и збунити до те мере суочене са превише избора да ће упасти у масовну апатију
12. Створити нове култове и наставити са постицајем култова који већ функционишу где су укључени ганстери са музичке сцене какви су Ролинг Стоунси и све друге музичке групе које су створили „Институт Тависток“
13. Наставити са јачањем култа хришчанског фундаментализма који је започео слуга британске Источноиндиске компаније „Дарби“, што ће се злоупотребити за јачање Израела и убеђивањем Јевреја у истинитост нита о „изабраном народу“ као и о извачењу новца.
14. Додатно појачати ширење религиозних култова какви су Муслиманско братство, Муслимански фундаментализам….
15. Ширити идеје о „верској слободи“ по свету како би се поткопале постојеће религије, нарочито хришчанство.
16. Изазвати тотални колапс светских економија и покренути тотални политички хаос.
17. Преузети контролу над спољном и унутрашњом политиком САД.
18. Пружити највећу подршку над-националним институцијама какве су УН, Међународни монетарни фонд, Банка за међународно поравњање, Светски суд и колико год је то могуће , смањити ефикасност локалних институција постепеним увлачењем истих под окриље УН
19. Продрети у сваку владу широм света и радити унутар ње како би се уништио суверени интегритет нације коју она представља.
20. Организовати светску терористичку оргаснизацијзу и преговарати са терористима кад се догоди терористичке активности.
21. Преузети контролу над образовањем у Америци, са намером и сврхом да се оно потпуно уништи-
Излаз постоји.
Излаз увек постоји.
Поздрав из Сунчаног Београда, ДРАГАНешковић
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – Наставак
Аутор: Милан Марковић – Миле, Београд
***
Садашњост и сњом оно што се догађа, а односи се на Србију, тражи од сваког озбиљног, који жели допринети свом народу више, него је за себе приграбио. Управо то, нагони нас да се позабавимо даљом прошлошћу и да се, хтели ми то или не, бавимо и туђим поступцима кроз историју, с којима се могуће и сада не слажемо.
Са садашњом друштвено економском и монетарном кризом, боље рећи кризом свега, појави нам се у Србији, дуго припремана политичка организација, којој је, и без њеног званичног пристанка, део православних верника ушао на велика врата, а нова политичка странка крете у општу офоназиву, па се на политичкој сцени појави као озбиљна опозиција власти, јер су им и озбиљни поилитички противници. Док је ДС вршила власт у Србији, црквена партија се дрвљем и камењем бацила противу те власти на свим нивоима. Промена већинске власти, опет су опозиција власти. Питамо се због чега то раде? Па, боже мој, једини је то пут да и они освоје апсолутну власт у Србији, како би на чело дошли (сумњиви) верски припадници, који су и замислили и основали ову верску партију, очекујући да ће лроз њу убедити већински православни свет, који неће сумњати у програме те партије, „јер је послата од Бога, да спасе Србију“.
Када су водеће политичке струтуре позвале на јединство и окупљање, да би се држава спасила, напред поменута политичка групација има свој план и своје схватање. Њени се „верници“ појављују као посебни борци за спас Србије, па се као такви издвајају. Ту, међу њима, не налазимо јединство, део СПЦ тренутгно ћути, док се мањи број њених локалних црквенодостојника појављује на митинзима, уз веома чудне и за попа неприхватљиве изразе, које употрбљавају, ружећи скоро свакога. То изазива и друге да о томе дају свој суд.
Тако Драгољуб Б. Ђорђевић, редовни универзитетски професор у Нишу, у свом чланку објављеном у делу „Погледи“ (25.05.2013.) на крају говори да ће у блиској будућности СПЦ морати у својој активности, почети се бавити осетљивим и горућим питањима у распону од беде, беле куге, до људских међусобних односа који живот значе, позвати вернике да се заустави нарушавање природе и пражњења епархија из које људи беже у градове, помоћи оне снаге које се боре за оживљавање села, и неприкосновеног морала код људи. Да би народ верова у речи које оваплођују доброту, мора се зауставити раскол у властитим редовима, а посебно оне појаве, које чине појединци, а то вређа морал верника и руши углед Православља.
Варничења између цркве и државе увек је било и биће. Не би било добро да тога нема, под условом да се црква придржава властитог и од народа прихваћеног морала и достојанствености, где црквени проповедник неће нарушити углед цркве и вере. Посебно треба истаћи да не би било добро идеално одвојити цркву од државе, нити уплитање цркве у оно што јој није у надлежности. На делу треба да буде одвојенос која упућује на међусобну сарадњу, на добро и у корист свих, на очувању народне самобитности и окупљању да би се у добру радовали, а када је тешко међусбно помагали.
Када о овоме говоримо, постоји посебна снага у свакој савременој држави, коју престављају средства јавне комуникације и информисања. Она, углавном, утичу на стварању јавног мњења, а они који им служе нису попови, они се називају новинари. Где је њихово место у садашњем друштву? Успели су да се осамостале, заштите правима које је неко тамо донео, оформили своја удружења – и тако постали „попови“, који се често упуштају у нека мешања, која често нису на линији званичне политике, било чије, па и цркве и државне. Оно што је лоше по народ и његову државу па се то у било ком облику пласира, у корист некога, јесте део миљеа наше стварности, па долазимо до закључка да би свако хтео да његово мишљење буде и мишљење других. Ако им то не успе обрушава се, често, небираним речима на противника. Због тога и оно што је напред речено није само мишљење црквених достојанственика има доста тога што припада новинарима. Најгоре нам пада када се непроверено и недовољно истражено објави, а то је полуистина, у трци да буде први известилац, па макар да пласира и ту полуистину. Нека другог не осуђују, што су честа мета противника, а метак не бира.
У свим протеклим временима и, свака генерација пилитичара и државника имала је своје сусрете, овде мислим на регионалне скупове. Памте се само они који су иза себе осатавили траг у оствареним, а и у неоствареним договорима. Скуп у Бечићима, барем по изјави премијера Дачића:: да не верује у љубав у бившој Југославији, али државе западног Балкана коначно треба да утврде заједничке интересе, и на њима, а не на љубави, почива будућа сарадња. Морају се тражити заједнички интереси.. Да је било искрене љубави између бивших југословенских народа и народности и, да је она искрено постојала, не би међусобно ратовали.
Дачић каже: „Верујем само у заједнички интерес. Ако будемо способни да га нађемо, имаћемо јак регион“. Некадашња Југославија, а било их је три, по Дачићу је „утопија“, и не треба живети у илузији да је потребно правити неку нову Југославију, али је потребно ићи у што већу повезаност ради остваривања заједничких интереса.
Ко то буде схватио, и искрено прихватио заједничке интересе и циљеве, њему неће бити непознато куда плови наш заједнички брод. Више пута наглашено је да морамо бити озбиљна (правна) држава и само такви знаћемо куда иде наш брод. Зауставити интелектуално и политичко разарање државе, и не дозволити да сваки локални политичар води своју „независну“ политику. Нама је потребан брод који ће нас водити интересном циљу, попут легенде о Нојевој барци.
Већ сада се може рећи да људи који држе кормило брода и знају куда плови, њима треба препустити и команду на том броду, докле год буде брод имао јасан и сигурн неометан правац пловидбе, а не дизати побуну, са нејасним циљем, и ометати његову сигурну пловидбу, на самом почетку.
Из задњих договарања о заједничким интерсима, који обезбеђују да сви заједно на овим балкански просторима, доживимо бољу позицију за коју се заједнички залажемо и остваримо повећан ниво економске активности, отворено и организовано заједничко тржиште за промет робе, капиктала и људи, којег још немамо у овом региону., јер се још гледа и зазире одакле то долази. А из досадашњих билатералних примера не говоре да је свакоме подједнако стало да имамо такав приступ. Оно штго се до сада дешавало да Србија буде тржиште, рецимо. за Словенију и Хрбатску, а не да она мора бити равноправни партнер, и њихово тржиште мора да се отвори за Србију Не дозволити оживљавање средњовековних концепата, који су регион делили, и још га деле, превазиђеним царским резом, по којем би се Словенија и Хрватска интегрисале у ЕУ, а остале државе остале у њеном предворју, како све досадшње одлуге ценралних сила иду ка томе. То мора бити превазиђено. Оно што су тренутне владајуће номенклатуре чиниле и наметнуле свим државама западног Балкана, па се оне суочавају са условима који нису били успостављени другим државама. Напред сам навео своје мишљење да су земље Немачке савезнице из Другог светског рата, као награду учлањене у ЕУ, чиме им се садашња Немачка одужије за верност у предходном времену.
Како нису сви интереси балканских народа исти, то се и догодило оно што нас је сукобило, али будућност, сваке државе на овом Балканском простору, упућује нас да трагамо и пронађемо заједничке интересе и циљеве, како би се у овом суровом времену, успостављања новог светског поретка, најповољније, у заједништву, уклопили у тај поредак. Ако се то не догоди, постајемо лак плен вековних претендената на ове просторе, који вековима теже да нас подчине. Целокупна прошлост ових народа имала је те проблеме, када је претила опасност да у међусобном сикобу сами себе уништимо, да победа буде на страни онога ко нам такав пројекат намеће. Показало се, када су нам заједнички интереси угрожени, несрећа нас удружује, зато смо и опстали, а тако ће бити и у свакој будућности, јер ће наш заједнички брод бити и наш спас да не потонемо у вртлог којег је други узбуркао. (Део ставова припада изјави премијера Ивице Дачића)
Невероватно колико разноврсних глупости сваке вечери путем ових електронских медија нас се упорно и систематски условљавају, ограничавју и угрожавајући крадући нам време, енергију . . .
Контареволуциај у Србији 25.05.2013,
Чим је совјетска верзија благостања пропала,
На Западу се приступило демонтирању „државе благостања“.
Укидање остварених колективних и радничких права, формирање наднационалних олигархија, одржавање сталне глобалне, економске и политичке кризе, довело је дотле да је један одсто језиво богатих успео да окупира 99 одсто становника ове планете.
Експлоатација човека над човеком , у нашем времену , попримила је невероватне размере.
У Србији је та контрареволуционарна акција била , и јесте, посебно немилосрдна.
Силом, и кроз рат преотето власништво над општим, националним добром и тако, на нов начин расподељено сво богадство, створили су милионе лумпенпролетере.
Угрожени су и култура и суверинитет и индетитет државе и народа.
Револуција је побуна, насилни чин којим једна класа свргава другу. То исто ми, у Србији, можемо да кажемо и за контрареволуцију кроз коју, хтели или не, управо пролазимо.
Срби, кад ће доћи тај трен у сваком од нас, да са ових силних безакционих речи ништа неће проистаћи ка спасу, очувању и ресторације Србије и самог Српаства.
Себи из ништа нема нешто и никад није били нити ће бити!
Србски народ без обзира на лични избор, (не)вероисповести, (не)образовања, (не)радне способности, (не)природне интелигенције мора се удружити и самоорганизовати под једним барјаком, Барјаком Српства.
Једном за свагда несме се дозволити деобу Српског народа на разне политичке странке, то мора да се немилосрдно санкционише.
Једном за свагда да се зна, свако појединачно и удружено има право на самоодбрану и то право ничин се не може довести у питање, само се може довести у питање колебљивошћу, неодлучношћи и страхом.
Конталеворолиција у Србији 91-те је организована и подржана безвредним и ништавним доларом, а бројност ангажованих сународника је једва 1% од народне бројности у Србији, крајње је време да спознају наш одговор, не да захтевам, већ „наређујем“ да се до задњег приступи удруживањем и самоорганизовањем под једним барјаком, барјаком Српства и Србије, Србије по нашем избору, традицији и потребама.
Поздрав из кишовитог и прохладног Београда, ДРАГАНешковић
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – Наставак
Аутор: Милан Марковић – Мили, Београд
***
Две деценије жалосне судбине српског народа. За двадесет година оптужена је 161 особа – 110 Срба, 34 Хрвата, девет Бошњака, седам Албанаца и један Македонац, а за историју ни мало хваљеног Хашког трибунала
Пре 20 година – 25. маја 1993. године, Резолуцијом 827 Савета безбедности Уједињених нација. Ттог дана усвојен је Статут, којим је Међународни кривични трибунал за бившу Југославију успостављен као ад хок суд, на основу Главе седам Повеље УН, као принудна мера у циљу заштите међународног мира и безбедности. Процентуално, 68 одсто оптужених су Срби, који истовремено чине 76 процената осуђених. На Србе се односи и 80 процената свих изречених казни и свих пет изречених доживотних робија.
Правоснажно или неправоснажно, досад су осуђена 82 оптуженика, на укупну казну од 1.215 година затвора: 62 Србина – 974,5 година затвора, плус пет доживотних, 12 Хрвата – 166 година затвора, пет Бошњака – 43,5 година, два Албанца на 19 и Македонац на 12 година затвора.
За 12 оптуженика – по шест Хрвата и Срба – у току је суђење пред првостепеним већем или чекају првостепену пресуду.
Прва хашка оптужница подигнута је 7. новембра 1994, против Драгана Николића, команданта логора Сушица у источној БиХ. Николић је осуђен на 20 година затвора, а казну издржава у Италији. Две деценије од оснивања Трибунала биће у Хагу свечано обележене сутра, а свечаности ће присуствовати и холандски краљ Вилем-Александер. Говориће председник суда Теодор Мерон, главни тужилац Серж Брамерц и секретар Џон Хокинг. У другом делу свечаности, у Атријуму
Градске куће у Хагу, биће отворена изложба о историји Трибунала и његовим највећим достигнућима, за две деценије постојања.
„Биће присутни представници међународних институција, других међународних судова са седиштем у Хагу, као и дипломатски кор, дипломате и амбасадори, укључујући дипломате из земаља бивше Југославије, као и представници дијаспоре земаља бивше Југославије у Холандији”, казала је Танјугу портпаролка Трибунала Магдалена Спалињска.
Да ли ће се народ Србије радовати овом „славном“ јубилеју, или ће се по ко зна који пут сетити, да то не забораве, колико је неправде учињено према њима, колико је ко на туђој несрећи зарадио, и шта ће будућност, када буде анализирала ову „НАТО инквизицију“ оставити историји да се памти и не заборави Све мислим, не о праведности и људској правди, колико је то био иструмент једног агресивног рата, више агресивних држава, удружени у заједничком злочину, првенствено противу Срба, јер сами подаци, који су напред изнети, говоре колико је ту било правде и правичности.
Када не буду међу живима они који су овај суд осмислили, па не буде ни судије, које ће историја забележити како су то и заслужили, па на крају не буде и ова екипа скорјевића који се окупише да на несрећи многих који су животе оставили у тим казаматима, па и оних који ће многе надживети у, сада логорима смрти, јер су осуђени на дуге робије, а један број њих и на доживотне, а они славе „Пирову победу“. Кога ће историја овековечити? Онога ко је крив за све ратове и сва понижења, он је недодирљив, зато је овај суд да га заштити. Хоћели се судије прославити, па они су обичне слуге једног времена и за то су плаћени (да не улазимо колико), за њих је све једно. Све говори да ће историја овековечити жртву.
Србија је у Хаг испоручила укупно 46 оптуженика
Средином 1999. године, у време НАТО бомбардовања, Трибунал је подигао прву оптужницу против једног актуелног шефа државе – председника СРЈ Слободана Милошевића, теретећи га за злочине на Косову и Метохији. Милошевић је преминуо у затворској јединици Трибунала, 11. марта 2006.
Једина жена коју је Трибунал оптужио и осудио јесте Биљана Плавшић, бивша председница РС. Она је после нагодбе са тужилаштвом 2003. осуђена на 11 година затвора.
Две трећине те казне је одслужила, у Хилсенбергу у Шведској. На слободи је од октобра 2009. године. Са тужилаштвом се, поред Плавшићеве, нагодило још 19 оптужених, међу којима Милан Бабић, Дражен Ердемовић, Драган Зеленовић, Дамир Дошен, Драган Николић…
На најстрожу, доживотну казну робије, Трибунал је осудио команданта Сарајевско-романијског корпуса Станислава Галића, а у првостепеним пресудама Милана Лукића, Вујадина Поповића, Љубишу Беару и Здравка Толимира.
.Ова, још непотпуна статистика нам говори да је агресор на ове просторе учинио и овде услугу онима чији су припадници имали своје јединице на Руском фронту, за време Другог светског рата.
Србија је у Хаг испоручила укупно 46 оптуженика
Средином 1999. године, у време НАТО бомбардовања, Трибунал је подигао прву оптужницу против једног актуелног шефа државе – председника СРЈ Слободана Милошевића, теретећи га за злочине на Косову и Метохији. Милошевић је преминуо у затворској јединици Трибунала, 11. марта 2006.
Једина жена коју је Трибунал оптужио и осудио јесте Биљана Плавшић, бивша председница РС. Она је после нагодбе са тужилаштвом 2003. осуђена на 11 година затвора.
Две трећине те казне је одслужила, у Хилсенбергу у Шведској. На слободи је од октобра 2009. године. Са тужилаштвом се, поред Плавшићеве, нагодило још 19 оптужених, међу којима Милан Бабић, Дражен Ердемовић, Драган Зеленовић, Дамир Дошен, Драган Николић…
На најстрожу, доживотну казну робије, Трибунал је осудио команданта Сарајевско-романијског корпуса Станислава Галића, а у првостепеним пресудама Милана Лукића, Вујадина Поповића, Љубишу Беару и Здравка Толимира.
Осуђени Срби издржавају казну затвора у 12 од укупно 17 држава са којима је Хашки трибунал потписао споразуме о издржавању казни. Правосудним органима држава бивше Југославије, углавном БиХ, Трибунал је уступио на процесуирање 11 оптужених.
Готово сви који су се нашли на оптужници Хашког тужилаштва (више од 150 људи) провели су барем неколико месеци у притвору у Схевенингену, док су поједини притвореници, као што је Веселин Шљиванчанин, у њему чак издржали и казну – од десет година (ослобођен је после две трећине одслужене казне).
Једини притвореник који никада није затражио привремено пуштање на слободу јесте лидер српских радикала Војислав Шешељ, који у притвору Хашког суда борави већ скоро 10 година, од фебруара 2003.
Хашки трибунал не раздваја притворенике по националној, верској или другој припадности, тако да се у заједничким просторијама срећу притвореници из различитих делова бивше Југославије, па чак и некадашњи „заклети непријатељи”.
Статистика Трибунала показује да је просек старости притвореника готово дупло већи од просека у националним затворима у свету и износи 57,4 године, као и да притвореници највише болују од срчаних тегоба, изазваних што ниским, што високим крвним притиском – њих чак 66 одсто.
Пре него су стигли у Трибунал, умрло је девет осумњичених, од којих седам Срба. Након пребацивања у Схевенинген умрло је шест особа, од којих су пет Срби. Умрли су Ђорђе Ђукић, Славко Докмановић, Мехмед Алагић, Милан Ковачевић, Слободан Милошевић и Момир Талић.
Током издржавања казне умрле су четири особе.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ -наставак
Аутор: Милан Марковић – Миле
КАКО САМ ДОЖИВЉАВАО БОМБАРДОВАЊЕ 1999. ГОДИНЕ
Прву ноћ бомбардовања и наредне две, нисмо се склањали у заједничко склониште.. С породицом сам се договорио да и ми у једном делу склоништа припремимо помоћне лежајеве за половину нас, како су то и други из наше зграде урадили.
Унуци, Младен и Милош, инсистирају да се иде у склониште. Тамо су им другари из зграде. Чуде се што њих тамо нема. Размишљам о томе па закључи: својим понашањем погрешно учим унуке, а треба поштовати прописе. Ко сам ја да се кочоперим у овом ратном стању, изигравам „јунака“, а да млађе погрешно оријентишем да се прописи не поштују
Треће вече, завијају сирене, а још се није смрачило. Обратим се супрузи и унуцима:.
– Свако да узме своје нај потребније ствари, добро да се обуче, и ми идемо у склониште како то остали раде.
Унуци су поздравили ту моју одлуку, а супруга узима своју велику ташну, коју је одавно спремила и у којој се налази сва наша вреднија имовина и документа, па одлазимо с комшијма пут подрума и прикључујемо се осталима. Склониште пуно, ту је и много непознатих, који се склонише у наше склониште. Постепено се упознајемо, а деца се зближавају с децом, која су дошла са стране. И ми старији успостављамо контакт са онима које до сад нисмо видели. Утврдили смо, да су то деца и рођаци наших комшија. Окупи нас зедничка несрећа, на крају 20. века. Дискутујемо о несрећи која нас је снашла. Међу нама нема никога ко не осуђује ово безумно бомбардовање.
Многи су понели транзисторе, али у склоништу сваки не може да прими сигнал. Они бољег квалитета могу и колективно слушамо радио Београд. Обавештава нас шта се догађа у нашем напаћеном граду. Речи спикера и грмљавина авиобомби, злослутни америчких крстарећих ракета, се измешала. Многи од нас, по снази експлозије ценимо где се бомбардује.
Нас неколико излазимо испред зграде, посматрамо светлеће пројектиле наших протиавионских топова. Знам који им је плафон домета, а познато нам је да непријате лети на дупло већим висинама. Онај ватромет, који долази са земље, ствара кишобран над градом. Непријатељу се даје до знања, да смо ту, и да смо спремни на одбрану. Нема ни једног поштеног човека, који не би пуцао у омраженог непријатеља у овој прилици, а који нам угрожава живот и егзистенцију целе нације. Човек брани своју част и част отаџбине, а само кукавице, и они који нас издају, то не би урадили.
И у овој трагедији, која нас је снашла, осећам неко потајно задовољство, а то је јединство веће него икада, и не наилазим на човека који агресију не осуђује. Мали број кукавица и издајника не могу нас поколебати. Неколико дана, бомбардовање се наставља из ноћи у ноћ, многи одмарају по дану, јер се у оном склоништу, у коме влада студен бетона и мартовске ниске температуре, не може одморити. Хладноћа се увлачи под кожу и допире све до костију. Почеше болети леђа, ноге трне и тешко носе остарело тело. Многе комшије жале се на појаву болова, које доноси ова мемла, а тек је почело. Колико ће трајати ово безумно и бездушно бомбардовање? Сваки појединац о томе размишља доле у мемљивом склоништу, и гласно о томе говори.
Већина коментарише да ће се ово брзо окончати и да ће Руси извршити притисак на Америку да престану са бесомучним и безумним бомбардовањем. Само смо заборавили да констатујемо, да нас НАТО бомбардује као опомену Русима, а они ћуте, вероватно су и сами у некој неизвесности, да не буду и они жртве ових суманутих звери. Многима, са усана потече по нека псовка и констатација: Свет нам је окренуо леђа. Свако гледа своју муку и неће се замерити американцима због неке Југославије. Тако Руси, а тако и Кинези, на које смо рачунали, остали су се сврстали на страну нашег непријатеља, и сами посташе непријатељи у садашњости. Ако то није учинио народ, онда је то учинила њихова власт. Тако наша јужна браћа по крви Македонци, не вреди што народ протествује, кад је његова вазална и издајничка власт, брату окренула леђа, па се придружила нашим непријатељима. Уступили су им територију за гомилање трупа, како би нас сувоземно напали с југа. Исто је то са источним суседима Бугарима и Румунима. Тамо се и народ приклонио својој вазалној власти, која је своје услуге учинила нашим непријатељима. Баш као и у два светска рата, што се тиче „браће“ Бугара. Они, као хијене чекају да навале, кад се главна звер наслади, а они очекују против услугу, па није ни чудо што се тако понашају. Тако су радили и њихови претци, а сад то раде потомци.
Наш северозападни сусед, с којим и немамо тако дугу границу, до јучерашња браћа по матери, који се захвалише Немцима што их ослободише “брастске“ везе са Србима. Сада стављају своју територију непријатељу на располагање и логистички га помажу у овом мучком и ничим изазваном рату, а који нашем народу тешко пада. За време ратова у прошлом веку, противу германа, налазили смо се увек на супротној стране барикаде. То су „браћа“ Хрвати.
Северни сусед Мађарска увек је на страни агресора који нас напада. Тако је било и у прошлости, а тако се догађа и сада. Никада им не треба веровати, они су лешинари, били у прошлости и остали у садашњости
Нисам био у граду, те нисам видео ни једну рушевину од НАТО бомбардовања. Све што сам сазнао и видео, били су телевизиски снимци. Слушам редовно емисију „Глас Америке“, а американци се жале да немају довољно пилота за своје авијоне, па траже, од својих савезника у злочину да им обезбеде пилоте. Трупе, које концетришу у Македонији обилазе жене водећих политичара запада, да би тим, псима рата, подигли морал. Све је у функцији увлачења својих савезника у колективни злочин, како би сопствени прикрили иза колективног.
Српски народ већ види подужи списак својих главних крвника, на челу са председником САД Клинтоном, па Тонијем Блером, председноком енглеске владе, великим лажовом, а ту је и онај мали шпанац Солана, као да је у његовој кожи оживео неки средњовековни џелат и он је, као генерални секретар алијансе, повукао обарач, да се СР Југославија бомбардује, па је његовом одлуком отпочела агресија НАТО снага, предвођена снагама САД, у бесомучним бомбардовању целе територије. Пале су прве и многе друге невине жртве. настале срамним бомбардовањем српслжког народа. А тај народ ничим није угрозио ни народе, ни државу, ових злочинаца, а невин страда. Често се и сам питам, зар је то могуће да нам се ово догађа и какве су то звери које нас нападају? Зар је могуће да су то поново варвари, на крају 20. века, гори од свих њихових предака у прошлости.
А на скуповима, које олигархија западне алијансе окупља, доминирала је она баба с белим каубојским шеширом, која својом појавом изазива смех и ругло женскопг пола, као да је целу ноћ јахала дивљег бика и она се често обраћа србима и на њиховом језику им поручује, да збаце свог претседника Милошевића, јер су због њега бомбардовани. Да је неким чудом, могла чути, шта јој српски народ, у то време мисли и поручује, стара баба никада се не би огласила, а то је Државни секретар САД која ће у историју, са свим напред поменутим злотворима, ући као ратни злочинц. Под њиховом непосредном командом учињени су многи злочини над невиним цивилним жртвама, посебно малој деци. Израјелски народ не сме у овоме налазити, да је ово употребљено противу њега, и сам се мора потрудити да оне, из свог рода, који се појавише као злочинци, осуди њихове поступке, како би као народ и сами опстали. али, ако се везују са доказаним злочинцима и њих величају, сами себе свртавају на страну злочина.
Прође неколико дана како се даноноћно бомбардује и разара Југославија, а ноћи проводимо у склоништима. Током дана немамо обавеза, најчешће се одмарамо. Имао сам довољно времена да размишљам о непријатељу и слажем коцкице у мозаик о том злу, које се наметну, а горе је од пораженог фашизма у Другом светском рату. Имамо доста аргумената, што личних, а што туђих, који ствара овакву слику о агресору, па то зло, које се одједном окоми на нашу отаџбину, је творевина светског зла од самог настанка те заједнице, која нас угрожава. Зашто американци не желе да говоре о својој историји, као да не постоји, а њихова се историја своди на податке о њеним председницима и најчешће злочинцима, које славе као своје хероје, па се зло поноси злом, а они председници, који су извршили генеоцид над домородцима, у место да их се стиде, прослављају их као хероје. Снимали су филмове како су то освајали када су државу стварали на туђој територији, а нигде се нису покајали, што су терором овладали тим просторима, уништавајући тамошњу цивилизацију. Надам се да ће им то бити сурово узвраћено, када ће потомци освајача морати бежати са тог подручја.
Много касније, многи скоројевићи, лопови и пробисвет, ратни и поратни лиферанти успостављају један сурови светски поредак, који се завршава светском кризом, коју изазва безумни човек. Људску заједницу и људско друштво доводе у такво стање и такву ситуацију, па уместо да постаје људска цивилизација, више личи на многе скупине које не припадају човеку.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – наставак
Аутор:Милан Марковић – Миле
СРБИЈА У ПРОШЛОСТИ И САДА
Србија некада и сада у суштини није се много променила, само је нова технологија омогућила да се примене разне методе, најчешће у преварама, и лажним илузијама које, посебно у предизборној години примењује политика. Тешко малом човеку који учи из мас-медија и тражи спасење, по њиховом рецепту. У шуми многих душебрижника, који су запосели инстуције привреде, политике, и разних других „демократских“ организација, без јасне перспективе, које су нам, само пре пар година, слично обећавали, нудећи нам благостање, које се догодило само њима, а не и онима којима су то нудили.
У неком времену, када није било ни радија, а камоли телевизије, са ретким примерцима разноразне штампе, која се у то врме размахала, а случајно и у време велике економске кризе Тридесетих година прошлог века, прваци многих политичких странака су обилазили вашаре, пијаце, села, јер се тамо налазило бирачко тело. Тада се могао, редовно, срести ондашњи посланик Среза космајског, који, са „шајкачом; на глави, торбицом од козје кострети, шареном и привлачном, на остарелим плећима и на остарелом сивцу коњу улази у Сопот, а био је то понедељак, када је у том насељу пијачан дан. Дојаше он до „паркинг простора“, где су се паркирала кола са сточном вучом, а где је постојао и уређен простор да се привеже коњ, а јахач крене међу људе. Иде Алекса Жујовић, а за њим група беспослених, срета љу-де, који су га одавно упозтнали, здрави се и тапше их по рамену. Кратко се задржи па иде даље.
Кад се и пијаца полако празни, а незадовољан сељак враћа кући оно што је дотерао да прода, али купаца нема, Алекса дреши свог коња, води га за собом, спреман да и он крене пут свога села Врбице. Многи су тада кренули да се њему обрате и замоле га да им по нешто реши, а он ће рећи:
– Напиште то на цедуљу па ми дајте.
Прилазе људи са папирићем у руци, а Алекса појахује коња, спреман да крене. Пригне се мало па прихвати папирић и ставља га за своју шајкачу. После краћег времена, а шајкача окићена као сврачије гнездо. Када је завршио са пријемом креће свог коња ка Ђуринцима. Отпоздравља онима који очекују да им разреши животни проблем, десном руком скида шајкачу и њоме махне, а по неки папирић испаде и остаде на турској калдрми, а Алекса се изгуби иза оштре окуке пута. То је био сретски посланик оног времена.
Данас, се не носе шајкаче, а ни шешири, немају карактеристичну траку иза које би се, евентуарло, закачила цедуља, али, нема ни потребе. Данашњи политичар, сада великодушно, дели визиткарте на коме је његово „величанствено“ име, са безбројним бројевима телефона, што на послу, што код куће, а ту је и неизоставни податак његовог И-мела.
Касније, људи који су дуго носили у свом џепу такву визиткарту, жале се да га никада нису могли контактирати. Све се догађа како и у прошлости. Предак је био обманути и понижен, а сада и његови потомци од разних савремених политиканата.
Порука бирачима била би: Не слушј га шта говори и шта обећава, будно прати шта он ради и какви су му резултати рада у прошлости, не подржавај рушитеље већ ствараоце и градитеље, али увек, имај властити став према животу, којег сам мораш изабрати, нико ти неће помоћи, ако ти то сам себи не учиниш и, не оклевај.
Многи покушавају да нам саветима и „својим“ идејама „помогну“, у овом периоду, дуготрајне кризе која је захватила планету. Најављује се „економска олуја“. Само пре два месеца владало је уверење, о могућем развоју у наредној години 4-4,5%, сада процене са свих страна гласе око 1,5%, па ће пад економске активности са собом носити, као по-следицу, и пад запослености, и то код постојеће високе незапослености у Србији. Они који буду радили добиће све мање новца, и то ће бити посебно изражено у приватном сектору.
Многи страхују да се због повећања обима ненаплативих зајмова то из привреде не прелије у банкарски сектор, јер има појаве да сваки пети привредник касни са отплатом кредита. „Неке банке ће имати проблеме. Можда ће се због мука у којем су се нашле њихове матице, морати да се повуку или ће доћи до спајања неких финансијски кућа. У сваком случају, то ће се углавном огледати кроз смањење добити, и да ће их задесити банкарско проклетство, јер ће имати пара, а неће имати коме да их продају, јер ће неликвиднсот привреде бити још већа“ – тврди Љубодраг Савић и додаје, да је врло тешко прогнозирати било шта у кризним ситуацијама, али да је врло извесно да је Србија ушла у дубоку кризу још од 2008. године.
Да су кретања рђава сматра и Владимир Глигоров, професор на Бечком институту за међународне економске студије, па додаје: „Стварна су три проблема. Прво, то што ништа није учињено у последње три године да се реформише јавни сектор и да се створе бољи услови привређивања и посебно запошљавања. Друго, што се никакве реформе не предвиђају до избора, а ако могу да закључим из програма које нуде различите партије ни после. Трећи, већи фискални дефицит финансира се веома скупим кредитима, што је веома неповољно и може, уз знатан страни дуг, да значи да у неком часу неће више моћи да се одржи финансијска стабилност“ – видно је забринут Глигоров.
Као што се види из предњих изјава, да се ова 2011. завршава веома неповољно и тако се улази у наредну изборну годину, што ће новој гарнитури власти знатно оте-жати „нови почетак“, када се ни стари није срећно завршио. Значи, ако се не направи знатан корак напред, Србија ће наставити привредну и политичу агонију и у наредној декади, када ће одлазећи људи бити још у већем сиромаштву, па не само да ће мо изумирати, како је напред речено, већ нећемо обезбедити квалитетан наследни кадар, тако да ће мо као обогаљено друштво осати на најнижим лествицама сиромаштва и беде, што се неће одности на оне који су до сада одлучивали о нашим животима. Они одлучују и сад, а ако се овако настиви, одлучиваће њихови наследници и у будућности – слуга ће репродуковати слугу и пониженог човека. Да нам се то не догоди, као друштво, морамо се организаво супроставити негативним кретањима, наука и струка морају преузети главна тежишта будућег процеса и како би се ослободили туторства и туђих савета шта и како треба да радимо у сопственој земљи. Будући пројекти и планове будућности, морају носити стручни и мање алави појединци, ослобођени политиких стега и разних пројеката који вуку назад, а њих није мало.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ, наставак
„У СЕ И У СВОЈЕ КЉУСЕ“ – ПРЕДГОВОР
Аутор: Милан Марковић – Миле
Много се говори о реформама у Србији, а речи не прате акцију и дела, онда у залуд трошимо време и речи. Они, који себе називају реформистима, а иза њих нема реформи, мало нам користе. Омиљена поштапалица, да се морамо реформисати, јер то од нас захтева запад, више нам штети него што нам користи.
На нас се врши страшан притисак, као што се вршио и у прошлости, да спроводимо ово или оно. Ти, који нас тиме уцењују, веома су заинтересовани, да нас реформишу али себе ради, не и ради нас, њима су увек ближи њихови интереси, него што су им наши.
Развој и реформе у пољопривреди су искључиво наша ствар. Зар не можемо схватити, да капиталистички запад би хтео да се ми не развијамо или да се развијамо као полуколонија. То су нам показале њихове блокаде, санкције, бомбардовање. Лако ће смислити афере, да би нас казнили. Вишегодишња рецесија, посебно у сектору пољопривреде, довела нас је у веома тежак положај, у односу на претходни период. Крајње је време да сви чиниоци, у овој грани привреде, схвате да сами нешто морамо учинити, ради нас и нашег потомства, не чекајући да нас други на то гура.
Програми, који се реализују, јесу прави, све друго су идеје. Због тога нам је потребан договор, потребна нам је акција, осмишљена, која даје резултате.
У задње три године, догађаји се одвијају по познатом сценарију, којег су глобалисти осмислили и спроводе. Неколико година уназад, аналитичари овог импер-капитализма, објаснили су начин, како, уништавањем аграрне производње земаља, које још нису ставили под своју контролу, учинити зависним од глобалног тржишта, да би своје производе, преко познатог система либерализације светске трговине, пласирали у земљу чију привреду руше. У већ запоседнутим економијама зависних земаља формирају своје фирме, а њихов је само капитал, све остало је те зависне земље. Производњу пласирају у земљу, која је на реду да се економски потчини. Они су искључиви господари екстра профита. Земља, у коју доспе оваква роба, пласира се упорним рекламама помођу медија, чији су они господари. Потискује се роба и производи те земље. Фирме банкротирају, продају се у бесцење. Формира се армија незапосленог становништва, коме се предлаже селидба у друге земље, због чега се раније ратовало, да би се обезбедили робови. Настаје потрага за било којим радним местом. Пред њиховим фирмама стоје колоне јевтине радне снаге. Експлоатацијом такве радне снаге, која уз то и није или јесте организована у зависне синдикате. Деца, која тек сада долазе на свет, па буду читали, како су им, некада дедови живели, а њих враћају на почетак 20. века.
Овај рецепт, који је напред објашњен, испробан је на многим местима и даје резултате у корист глобалиста. Само није и неће успети у Кини. Сада кинези, истим рецептом, доскочили су онима, који су им замку постављали. Ових дана слушамо, да су у Америци произвођачи, забринути појавом квалитетне и јефтиније кинеске робе. Па се домаћа прозводња нашла у оној ситуацију, коју су они Кинезима прижељкивали. Ми не можемо чути шта Кинези смерају, али јасно чујемо жалопојке онога, ко се нашао под њиховим ударом. Па и код нас се озбиљно потискују сопствени производи, производи Европске Уније и Америке од стране кинеске понуде. Када се тржиште буде стабилизовало, назад нема. Све ће више доћи до изражаја бесомучна конкуренција између производа које производи јефтина радна снага, јер ће на тржишту бити конкуретнија и више тражена и продавана. Други ће производити губитке, док не банкротирају. Не може опстати капиталиста који производи гибитке. Брзо ће се испуцати систем куповине на реч и рекламе.
Систем акционарског удруживања произвођача аграних подручја, објашњен у наведеној књизи, а и претходној, издатој 1999. године са насловом: “Село у 21. веку – нов прилаз развоју села Србије“, говори да се ова производња мора ослањати на сопствену памет, ресурсе сопствене радне снаге и сопствену акумулацију капитала. Да не буде зависна и ничија прћија, и да не дозволи никако да падне у руке капиталиста, који ће је растурити када буду на то приморани. Све је добро речено, који су то начини организовања, управљања и развоја друштава.
У књизи су кратко напоменута питања: а) Зауставити одлив радне снаге са села, б) Повећање обрадивих површина, в) Концентрација сопственог капитала, г) Развој села на сопственом капиталу, д) Организована производња и пласман, ђ) Пуна запосленост и е) Савез (овако организованих) друштава.
О сваком овом питању по нешто, да би се схватила суштина:
а) ЗАУСТАВЉАЊЕ ОДЛИВА РАДНЕ СНАГЕ СА СЕЛА је у интересу села и државе у целини. Повећање запошљавања и запослености радне снаге, да би повећањем обима производње и услуга, са што мањим губитцима у производњи, радници зарађивали више. у интересу развоја села. То се мора смишљено и организовано решавати. Сада становништво села очекује велику помоћ од државе и институција, које се баве развојем села. Да ли је та помоћ адекватна очекивању, сами то просудите. Ако се само полази од капитала, којег неко треба да издвоји и уложи, село ће дуго чекати таквог инвеститора. Познати су многи пропали Програми из прошлости. Они нам говоре, да се другачије мора прилазити овом проблему и решавати.
Државна заједница би имала велику, драгоцену, корист у колико би се зауставио одлив радне снаге из села у градове и мотивисало становништво аграрних подручја, да остане на тим подручјима, тамо ради и заради. Једновремено би имали два крупна успеха: Повећање пољопривредне производње и њен убрзани развој, и брже би се запошљавало градско становништво, које тренутно чека на посао.
б) УРЕЂЕЊЕ ОБРАДИВИХ ПОВРШИНА. Смишљено груписање обрадивих површина у веће комплексе, ради бољег искоришћавања примењене технике и технологије у процесу производње. Ово је могуће решити тиме, што би они удружиоци који не могу обрађивати своју земљу, а немају изгледа у перспективи да је обрађују, улагали своје обрадиве површине у Друштво, а у замену за адекватну вредност добијали деонице (акције). На тај начин Друштво би постало власник обрадивих површина. Оно би морало разрешити проблем његовог коришђења. Власник деоница (акција), сада, има боље могућности да тргује. Лакше ће продавати своје акције него земљу. Они, који желе да на дедовини зарађују, задржаће своје акције и на томе зарађивати. Обрада земље неће бити зависна од тих трансакција. Код паметног газдовања таквим комплексима, могуће је организовати производњу и на томе зарађивати за Друштво акционара у целини.
в) КОНЦЕНТРАЦИЈА СОПСТВЕНОГ КАПИТАЛА. Овим се обезбеђује самофинансирање производње. Бити независан од банкарског и државног капитала. То је могуће решити само ако се удружује у било коју асоцијацију удружења. С обрзиром да се предлаже удруживање у деоничарска (акционарска) друштва, то би изгледало тако што би се капитал прикупљао, са једне стране од оних који имају капитал па га желе уложити у капитал друштва. Са друге стране, то су сви остали удружиоци, који уносе једнократни износ мањег капитала (као члански улог), који им омогућава пословање у систему. Капиталом располажу искључиво удружиоци, са што мање утицаја, било чијих, са стране. Овај начин омогућава да се сопствени капитал ангажује у развоју и у производњи, а систем учини независним од банкарског и државног капитала. Зато је аграру потребна његова специјализована банка преко које ће пословати, а која ће служити као сигуран гарант и сервис финансијског пословања. Од државе се очекује да санкционише и потстиче удруживање и стварања правне сигурности и стабилног пословања у земљи.
г) РАЗВОЈ СЕЛА НА СОПСТВЕНОМ КАПИТАЛУ. Капитал остворен на аграрном подручју треба да остане на том подручју и треба да обезбеди бржи развој сеоског подручја. Самим тим, створили би се услoви за бољи стандард сеоског становништва. Тада би сеоско становништво имало мотивацију да остане на том подручју, да школује своју децу за то подручје, омогући им запошљавање и брже стварање стабилних породица. Убрзано би се повећавало становништво тих подручја, као што се то догодило у трећој декади прошлог века. Има много разлога да се становништво аграрних подручја позабави овим питањем у сопственом интересу. Јасно је да сви неће кренути у исто време, а ни сви неће имати исти успех, јер све то зависи од многих фактора, а најважнији је човек. Ко има умне и предузимљиве људе у својој средини, и ко уме да користи памет, и има јасну визију развоја, брже ће напредовати. Сада је то стање, када се треба кренути у ове реформе. Ослободити се окошталих навика прошлости. Окренути се будућности, због оних који треба тек да дођу.
д) ОРГАНИЗОВАНА ПРОИЗВОДЊА И ПЛАСМАН. Проблем организованости није нам наклоњен. То су многи са стране уочили, када нас проучавају да би код нас улагали капитал у аграру. Ако се брзо не схвати, да је повезивање у процесу рада битан елеменат развоја друштва са слободним тржиштем, ако тога нема, доћи ће до успореног развоја. Неогранизовани се увек налази на удару оних који се боље организују. Само паметни и промућурни знају да нам је то будућност. Онај ко то не схвата, себе и своје наследнике осуђује на спор развој и напредовање. У аграру је битно удруживање у производњи. На тај начин се обезбеђује стабилнија производња. Могуће је избећи мање или веће промашаје у производњи. Само удружени произвођачи могу брзо и ефикасно повећавати, не само обим производње, већ квалитет и асортиман својих производа. У савременој трговини неће се моћи пласирати производи, без гарантованог квалитета. То је могуће обезбедити само у оквиру удружене асоцијације. Све се то односи и на пласман производа. Удружени произвођачи ће се лакше ослобађати производа намењених тржишту, јер ће се, у име њих, пласманом бавити друштво, које мора пратити кретања на тржишту и на време реаговати, да би се обезбедила стабилна производња и пласман. Тако би се произвођач ослободио многих брига, јер би то обављао неко други за њих. А то је његово Друштво, чији је он сувласник, онолико колико је уложио у то друштво
ђ) ПУНА ЗАПОСЛЕНОСТ – ВЕЋА ЗАРАДА. Будућност аграрног подручја базира се на јевтиној производњи, када се свуда поставља питање производње јевтином радном снагаом, то омогућава бољу конкуретност на тржишту. Аграр је грана привреде у којој је доста заступљен сезонски рад, а у многоме зависи и од других фактора, то се морају осмислити разни допунски уносни послови, како би се постигла већа запосленост, а тиме и већа зарада радника на овим подручјима. Образац за ово треба да је напредно сеоско газдинство. У њему, код доброг газдовања, нема ленчарења. Свако, па и малолетно дете, добија своје место у процесу привређивања. Када сви, и стално раде, у таквом домаћинству, оно напредује и у њему се зарађује. Такав однос и таква организација мора бити заступљена и у сваком добро организованом Друштву. Ако тога нема, напредак може изостати или се споро напредовати. Због тога Друштво треба да има добро школоване, мотивисане и радне стручњаке, да би могло напредовати.
е) САВЕЗ (ОВАКО ОРГАНИЗОВАНИХ) ДРУШТАВА. Деоничарско – акционарска Друштва аграрног подручја морају се удруживати регионално и централизовано. Ако се осмисли ефикасна, рационална организација овог удруживања, да не буде паразитска, Друштва ће се брже множити. Биће ефикаснија у свом раду. Имаће свог вишег правног заступника, који треба да обезбеди стабилност свих Друштава. Ефикасно пословање, биће лидер у овој грани привреде, за коју многи кажу да нам је од националног итереса.
Обе књиге о развоју села биће занимљиве, ако се схвати, да су аутори хтели да иницирају размишљања свих релевантних чинилаца, од којих ће зависити будући развој ове привредне гране. Оно, што су они изнели, не треба схватити као догму, већ мото будућег развоја.
ПОТРЕБНА ЈЕ МУДРОСТ И ВОЉА
ДА СЕ ПРОБЛЕМ АГРАРА РЕШИ
УЛОГА ДРЖАВЕ У РАЗВОЈУ АГРАРА
Да би се ове промене извршиле и наша сеоска подручја ревитализовала, без улоге државе, не може сe очекивати брз напредак. Од државе се очекује да обезбеди:
– стабилне услове привређивања у аграру, дугорочном политиком развоја,
– разреши проблем паритета цена, реалном ценом између репроматеријала и финалног производа у пољопривреди,
– смишљено извршити укрупњавање поседа, разрешити проблем његовог уситњавања деобама, потстиче развој породичних домаћинства са већим поседима,
– стимулише производњу у аграру (како то раде и друге земље Европе),
– Развија све правне форме удруживања, не гушити их дестимулативним прописима и законима. Омогућити покретање процеса развоја, уклањајући непотребне препреке превазиђених прописа;
– заштити производњу у аграру од нелојалне конкуренције и неповољног утицаја светског тржишта (док се не опорави та производња);
– благовремено доноси регулативне прописе: о порезима, ценама, државним плановима и потребама, захтевима прерађивачке индустрије, другим захтевима из области привређивања.
– регулативним мерама наше царине, спречити неконтролисани увоз аграрних производа, ако се потребе могу обезбедити сопственом производњом,
– заштити нашу прерађивачку индустрију,
– прерађивачке погоне отварати у аграрним подручјима, ближе извору сировина, како би се потстакла производња, запослио вишак радне снаге са села, а новостворена вредност (капитал) остајао у тим подручјима и мотивисало становништво да се школује за потребе привреде у свом окружењу; запошљавање потраже у својим подручјима и да се економски везује за ове средине.
– аграрну пословну банку оспособити да функционише на принципу концентрације капитала у аграру, и буде сигуран и стручан сервис свих учесника у производњи. Подстрекач, сигуран ослонац и гарант целокупног ситема у овој грани привреде,
– Посебно се од државе тражи да обезбеди школовање и усавршавање стручног кадра, са позитивним идејама, које ће покренути развој ове гране привреде. Без тога нема напретка. Ако се за решавање ових проблема, само вербално изјашњавамо, без стваралачког рада и акције, споро ћемо напредовати. .
Један сељак из Ваљевске Каменице овако се изрази:
– Нама држава треба да помогне око изградње путне мреже у самом селу. Поправи путеве до села. Сада се у селу не користе ти путеви за сточну запрегу, већ за пролаз механизације. То треба да су макадамски путеви, да би се лакше са агрегатима могло доћи до поседа. Ја редовно, својим аутом, од Ваљевске Каменице до Београда превозим своје производе на пијац. Путеви су нам очајни. Могао бих купити и боља кола, али возити их тим лошим путевима, брзо бих остао без њих. Држава то може организовати. То се питање често покретало, али узалуд. Када би се нормално могла транспортовати, у свако време, роба коју произведемо, без великих губитака, свако би се залагао да више произведе и изнесе на тржиште. Још оно није довољно снабдевено. Ми би имали и бољу мотивацију и већи приход, када би нам се само путеви изградили – заврши млађи пољопривредник своју причу, који два дана у седмици, са својом супругом Весном, симпатичном продавачицом, продаје на пијаци у насељу “Браћа Јерковић“.
Нужне су ове промене и њих треба што пре обезбедити. Без ових промена, свака прича о реформи, остаје само прича, и не даје резултате. Када се буду и на време обезбедили, напред наведени услови, лакше ће се извршити и други задаци у организационој структури, која треба да се одвија без утицаја државне регулативе. Уколико би се држава у све мешала, од тога неће бити велике користи. Приватно власништво никако не трпи тутора изнад себе, а поготово не евентуално мафијашко уплитање и рекетирање. Ако се то не схвати, остаће нам село неразвијено, радна снага са села вршиће снажан притисак на запошљавање у градовима. Ова грана привреде неће одиграти своју улогу, која јој је намењена.
На сеоским подручјима треба изградити: хладњаче и магацине за лагеровање производа и чување до изношења на тржише. Дотур производа у градове вршити из ових магацина. По могућности отварати ланац трговинских радњи, где би се продавали сопствени производи и тако увећавао профит.
Да би обезбедили брз и квалитетан развој пољопривреде и сточарства, потребно је мотивисати стручњаке, из ових области производње и прераде, да им је будућност у запошљавању на овим подручјима. Тиме ћемо створити окружење, да нам стручњаци не траже запослење ван своје струке за коју су се школовали, а и да се избегне одлив мозгова ван земље. Па нам они, који земљу напустише постадоше главни конкуренти у производњи. Своју памет ставише у службу оних који ништа нису допринели њиховом стручном усавршавању. Тако они сада наносе штету својој националној привреди,и без гриже савести, руше сопствену државу. Најчешће се правдају како их у овој земљи нису у стању да плате њихово знање, а не питају се шта су они, као стручњаци допринели да се и код нас ово преокрене на боље.
Били смо познати у Европи, и шире, као произвођачи веома квалитетних производа. Сада губимо тај примат. И други су допринели да нам се то догађа, али смо ми прави кривци. Створили смо многе институције у овој грани привреде, али су се баш оне претвориле у наше велико зло. Не дају оно што се од њих очекује. Њима руководе личности, којима је “политика“ постала преокупација, а мање струка. Борба за фотеље важнија је од струке. Имамо поштених и преданих стручњака, којима је струка, за коју су се определили, изнад политике, али их гуше и потискују “фотељаши“ полустручњаци и искварени као људи. Ако се то не преокрене у корист струке и науке, дуго ћемо каскати за светом у овој грани производње и прераде.
Неко може рећи, да је најлакше критиковати другога. То је тачно. Онај коме је тешко да прихвати оно што нам се као народу догађа, а није школован за ту струку и он има право да каже своје мишљење о том проблему. Стручњак, коме се повери институција или задатак у њој, он је тај, који планира и реализује планирано, за то је плаћен, колико је плаћен, али је он и најодговорнији за оно што ради, или не ради. Кривац не може бити сељак, за хаос у аграру, већ је стручњак. Не треба га слушати шта говори, већ будно пратити шта он ради. Ако своје знање, или незнање, погрешно примени, сви ћемо имати штете. На крају и сваки стручњак не мора бити крив за све. Он такође има надређеног који му поставља задатке и треба да га контролише. У том случају надређени, а још ако је полуписмен, главни је кривац.
Поред школовања стручњака, и њихово стручно и научно усавршавање, које треба смишљено планирати и организовати, треба се посветити и онима који те планове реализују. Одавно су заборављени. Њима се, дуги низ година, а и сада, не посвећује дужна пажња. Курсеви и други вид оспособљавања младих са села, за креативан рад на реализацији будућих замисли и планова. Ако се млад човек, пре него што је постао произвођач, стекао нека, макар и мала знања, спреман је да се задржи у селу и бави овом производњом. Основно школовање и образовање младих са села и младих у градовима треба да се разликује у оном делу, где се млади припремају за живот у свом окружењу. То је још један задатак државе и њених институција.
Наше телевизијске и радио станице претпане су разним рекламама, огласима и спотовима, који нас претварају у малограђанско потрошачко друштво, какво желе мултинационалне компаније, ради пласирања сопствених производа. То нам исто ради и друга ревијална штампа. Пуна је хвале за туђе изуме. Због тога се агресивни капитализам наметнуо свету и настоји да своју насилничку пропаганду пласира преко својих медија, а наша им служе као релеји. Зато су после бесомучних санкција, да нам неутралишу привреду и осиромаше нас као друштво, разорили виталне погоне, путеве, мостове и додатно осиромашили, а сада заменили агресивном пропагандом. Није тачно да ми не можемо без њих. Без њих не могу они, који њима служе, да своје замисли спроведу до краја. Обичан човек то добро уочава, али је немоћан да се томе организовано супростави. Најугроженији нам је аграр. Суседи у нашем окружењу, а посебно они који напустише заједничку државу, хоће сада наше сировине, да би их прераћивали у својим фабрикама, а производе од тих сировина врате на наше тржиште и на нама остварују профит. Зато купују наше посустале погоне. Шта остављамо нашим наредним поколењима? Да нашом судбином управљају оне силе, које нас желе сиромашне, неорганизоване, спремне на продају, јер се само такав може бесомучно експлоатисати, поготово у аграру. То ће нам се десити и у другим гранама привреде, јер је то основни услов да се на туђем раду може богатити и присвајати плодове туђег рада. Од овог зла не може нас заштити онај који нам је ово све наметнуо.
“ УМ ЦАРУЈЕ СНАГА КЛАДЕ ВАЉА“
( ПОЗНАТА НАРОДНА ИЗРЕКА)
Зашто нас једном не научи ова народна изрека? Ми све радимо на снагу. Правимо кобне грешке и тапкамо у месту. Сујетни смо, пуни себе и када нисмо у праву. Другоме не признајемо да је паметнији од нас. Напред је изречена мисао, која говори о руководиоцу, па каже: “Не слушај га шта говори, већ будно прати шта он ради и какви су му резултати“. Добра је само она идеја, која се доказује у пракси. Најбрже се доказују идеје створене у средини, добро оријентисаних и добронамерних људи. Сам човек може бити паметан, али су паметнији скупови паметних људи.
У пракси имамо људске заједнице, које су од других брже напредовале само зато што су удруживали памет и уложили га у паметне ствари. Без ових начелних поука ни пољопривреда не могу напред. Други су нас претицали у развоју. Ако је тако, ми не смемо ићи њиховим стазама да би их стигли. Морамо изналазити преке путеве, да се нађемо барабар са њима, како би наставили трку и спречили заостајање.
ДА ЛИ ИМАМО ШАНСЕ? Ми спадамо у оне који мисле да имамо шансе. Нисмо усамљени што ће се брзо доказати. Наше шансе су у људима, природним околностима, искуствима и новим идејама, за брже напредовање заједнице као целине(јер се нашла у дубокој кризи, а то је право време). Многи се труде да на речима реформишу друштво, али стално настоје да га преобразе за себе и своје уско груде интересе. То нису реформе које људска заједница прижељкује. Праве су оне реформе које стварају, и брзо мењају вредности. Које стварају дуготрајну перспективу, довољно способну да се одупре и најтежим искушењима и да опстане. Наше реформе морају, пре свега служити нама. Ми се не реформишемо због других(што нам други упорно намећу), већ само због нас. Погрешан је концепт који је за друге био добар, ако за нас није. Зато нове ствари морају бити резултат репродукованог друштвеног ума, који се ствара на бази богатих информација, сопственог истраживања, добро провереног у пракси, пре него се примени на шире подручје.
Агресивни либерални капитализам, жели такве односе који ће му омогућити да другога, без препреке, експлоатише, остварујући профит на туђи рачун; ствара себи бољу заједницу, експлоатишући другу, и не бира средства, да своје циљеве оствари. Глобализам, који није удруживање једнаких, већ удруживање силних, па свако има свој циљ; онај мање богат, да се домогне већег богаства, ослањајући се на оног силног; онај силни се ослања на оног мање богатог и своје злочиначке намере крије иза тог удруживања, па се сви заједно увлачу у колективни злочин, а сви настоје да избеглу сопствену одговорност, корумпирајући такозвану светску заједницу.
И под таквим околностима, шансе су на нашој страни. Ако се мало боље удубимо у наслов овог дела (“У се и у своје кљусе“), говори, да се морамо окренути сами себи, створити властито окружење, способно да опстане на ветрометини светског тржишта. Ако нас нема међу великим произвођачима сада, то не значи да нас неће бити сутра. Али се то мора доказати квалитетом и квантитетом производње. На тржишту се не можемо појављивати са производима без светских признања. Утакмица на светском тржишту тражи стално присуство. Не сме се клонути и када се губи. Треба стално превазилазити тешкоће, не варајући друге, да не би други варали нас.
Све што се односи на велике произвођаче важи и за оне мале. Светско тржиште одређује светску цену само понуђеној роби и услугама на светском тржишту. Познато је да маказе понуде и тражње не погађају све подједнако. Они жилавији и отпорнији, који умеју да нађу излаз из оваквих ситуација, лакше преброде ове тешкоће. Мора се борити за рентабилну производњу са што већим односом производне и тржишне цене, али у корист јевтине производње, високог стандарда и високо котиране на тржишту. Купца никако не препустити конкуренцији, па и по цену да се тренутно прода јевтиније. Оваквих поука су се држали произвођачи и у периоду мануфактурне производње. Не треба заборавити позитивна искуства из тих периода, које су давало резултате, а даваће их и у новонасталим околностима.
Пољопривреда у целини, нашла се у тешкој ситуацији. Многи проблеми пољопривреде настали су због спорог решавања оних регулатива, које би развој вукле напред, па су тренутно озбиљна кочница том развоју. Национални је интерес да се те кочнице брже уклањају са пута развоја привреде као целине.
У наредном поглављу задржаћемо се на Програмима који се нуде за бржи развој пољопривреде у целини. Оно што предлажемо су идеје, које свака средина, пре но што их усвоји, мора добро изанализирати, да ли је то добро и за њу. Само провереним идејама, уз поступан процес треба давати шансу.
Писце не треба кривити што предлажу многе идеје, на вама је да их проучите, добро изанализирате, па за оно зашто сте се определили, потребна је борба, да се то оствари, у којој треба анимирати све своје сараднике, да оно што одлучите буде ваша идеја и ваших сарадника, а не писаца. За неуспех немојте њих кривити.
ТРЕБА УПОЗНАТИ КАКО СУ ТО КИНЕЗИ РАЗРЕШИЛИ ОВАЈ ПРОБЛЕМ
После „Културне револуције“ кинеско руководство одлучује да своје реформе отпочне од села и сеоског подручја. Становништво са тих подручја, чији је стандар био врло низак (преко 11 пута лошији од градског), позвато је да се окрене раду и производњи, а да ће им се сви производи откупити. Ослобођени су дажбина држи, и других непотребних стега. Производили су за себе и откупљивача. Сада је престала глад, сви су се дали на производњу и усваршавање својих производа, јер је откупна цена стимулисала квалитет. Сада нико није бежао нити је имао потребе да напусти села.
Због потребе јефтиније радне снаге долази до наглог подмлађивања становништва на том простору. Кина нагло повећава бројност свог становништва, али сада нико није гладан, јер су производили довољно хране за себе и тржоште. Кинески сељак не мора јурити купца, он долази на извор производње, нема цењкања, како је то било раније, све је унапред уговорено и утврђени рокови.
Није много прошло, а кинеска роба, као некада путевима свиле, постепено осваја светска тржишта. У почетку је дотур био спорији, а с временом све се у контејнерима што бродовима, што авијонима допрема на светску пијацу. Понуђена роба је била знатно јефтинија од домаћих произвођача, а по дизајну надмашила скупу робу домаћих фирми. Домаћице сада трагају за кинеском робом, која је и по месту пласирања била погодног квалитета и није заостајала за домаћим производима, али знатно јефтинија.
САД, неколико деценија окренуте ратовима и производњом ратне опреме за своје прљаве ратове, подстакла је домаћу производњу да се окрене ратним лиферацијама, запостављајући производњу робе широке потрошње, што је одговарало Кинезима. У размени Кина – САД, кинески извоз је стално био већи, све дотле док задњи председник Обама није завапио: „Купујте домаћу робу“, позивајући американце, али све мислим да је то боло касно.
Посебно треба обратити пажњу на високу технологију и начин како се Кина приближила самом врху моћне економије, која сада, веома успешно конкурише, до јуче неприкосновеном иноватору који долази из САД, а када се почне губити примат тешко га је зауставити.
Наредни Трећи светски рат биће рат без бомби и ракета, већ рат за тржишта. И тренутно стање између Србије и западне алијансе са САД на челу као да се видно мења и тежи најављеном рату. Купују се, с малим и већим поклонима, вазили који ће властиту земљу увући у тај рат између великих светских економија.
Сада је потребна велика мудрост, па сопственом производњом, првенствено на просторима како су то Кинези урадили, покренути у Србији процес сличан кинеском. Зауставити даљи одлив сеоског становништва у градове, све врсте производње, прераде, складиштења, а посебно повољан откуп са сигурним уговорима, правно утврдити, стручњаке упутити на те просторе, како би се тамо запослило незапослено становништво које је остало без посла. Ако се прихвати ова врста „реформе“ знатно ће убрзати процес запошљавања, а тиме и стандард оних који се буду определили за њега, а овај процес мање ће тражити улагања од државе, јер ће тамошњи рад и производња створити услов за убрзану акумулацију капитала и његово улагање у производњу. Садашња улагања које врши држава је копија свих протеклих промашаја и не доприноси покретању процеса.
Важнија је подршка свим врстама удруживања, и мотивација становништва да прихвате најповољнији правни облик удруживања, који се нуди на руларном простору, како би се процес покренуо и добио правни облик и правну заштиту. Преваранте, који се у оваквим процесима увек појаве, потребно је откривати и о њима мора бити упозната шира јавност, да се тај никада не може више активирати на просторима Србије.
СОЦИЈАЛНА ПОЛИТИКА НА СЕЛУ
Озбиљно питање за даљи развој аграрног подручја, а посебно села, био би прилаз социјалној политици. Не може се ово питање решавати као што се решава социјално питање становништва градова. Прилаз мора бити другачији и све обухватнији Од његовог решавања зависи ће и озбиљно смањење разлика између стандарда и услова живота становника на селу и становника у градовима. У задње време пратимо политику развоја Кине. Добија се утисак да су Кинези заузели став да своју транзицију отпочну од села. Да створе што мањи јаз између стандарда грађана, који живе на селу, и стандарда градског становништва.
На једној пијаци жена са села, средњих година, скоро вапијући изјављује: “Нећу дозволити, никако, да моја деца остану да раде у селу, као што сам ја и мој муж остали, па се вечито мучимо, а изложени смо бесомучној експлоатацији, коју над нама врши држава и други. Хоће да нам кожу скину. Шта ја имам од онога што сам запослена, од раног јутра до поноћи, када ми и оно мало што зарадим други узме. Е, па нећу дозволити да се и моја деца тако муче. Док други уживају у комфору и луксузу, мени то није омогућено. Не видим, да ће то питање, за моју децу бити решено. Не смем чекати да им други кроји будућност. Морам дати све од себе, да она не остану тамо где сам ја остала“. Тако говори огорчена жена са села.
Зашто је то тако? Треба сви да се запитамо. Где је излаз из овога? Излаз постоји, али су дуги и трновити путеви, да се из овог пакла изађе. Држава мора имати слуха, за све оно што се на овим подручјима догађа, и да подржи позитивне иницијативе у развоју села, а посебно у решавању проблема који се намећу.
У целом тексту, напред, није било ни речи о овом проблему, па се посебно сада осврћемо на њега
Озбиљан проблем је збрињавање старих на овим подручјима. Ако су деца отишла у град, а на селу остали стари родитељи да сачувају дедовину, док им се њихова деца налазе у градовима и тамо запослена, до њиховог одласка у пензију и поновни повратак на село. Ако се једно, од тих старијих разболи или остари да сам себи не може помоћи, онда се неко из града мора вратити, и без његове воље, да чува остарелог члана породице, или да плати особи која ће им пружити одговарајућу негу. Многи су се нашли у таквим ситуацијама. Најгоре је што ће и они, кроз десетак година, бити социјални случајеви, па ће и они стварати озбиљан проблем својој деци. Тако у недоглед.
Наше је мишљење да ревитализациа села треба да се разреши , заједно са институцијама државе као важан проблем.
МИ ПРЕДЛАЖЕМО РЕШЕЊЕ
Да се упоредо са стварањем друштва, које ће се бавити економским питањима и развојним програмима, позабави са изградњом Дома за збрињавање старих са подручја које покрива друштво. Да би се ово обезбедило потребно је формирати Фонд за изградњу дома за збрињавање остарелих са села. У овај фонд би се издвајала средства која би уносили чланови друштва, како би обезбедили своја права у коришћену дома, а и на време, са мањим износима обезбедили део капитала, који би покривали трошкове будућег коришћења ове установе. Ако син уплати у овај фонд, да би обезбедио сигуран смештај својих родитеља, па они не буду то користили, користиће он, или неко у будућности. То мора бити сигурна гаранција социјалног збрињавања, које се не сме злоупотребити.
Ако се овакав дом изгради на подручју села, па његово коришћење не буде велико оптерећење корисницима, становништво са села би се радије одлучило да користи ову врсту услуга, јер би био окружен познатим људима. Из дома лако може отићи до своје куће, када му његови дођу викендом. Теже се одлучује да такву врсту услуга користи негде у граду. То му онда и није дом, скоро да му је то као нека болничка установа.
Изградња домова за подручја више села, која се уз то и удружују у стварању бољих услова живота на селу, била би у функцији: запошљавање становника тог подручја на својој територији, за исхрану би се користили производи са те територије, Дом би пратила и квалификована здравствена екипа, која би обезбедила сталну амбуланту, са једним бројем лежајева.
(Писац покушава да опитије сопствене идеје, али наилази на подршку само на речима. Стварна подршка не само да изостаје, већ програми који годинама леже по фијокама неких млађих „стручњака“, који нешто раде ( или мисле да раде), очекују да им „политички стручњаци“ издају наређење. Они имају других (својих) идеја и немају слуха да чују малог човека са села.)
реците нам колико вам је потребно кредита од нас да ти кажем трошкове котизације на свом кредита амоунтХелло, ја сам госпођа Анита Келвин, приватни зајам зајмодавац који
временских прилика даје живот кредита.
Да ли вам је потребна хитна кредит да обришете своје дугове, или вам је потребан инвестициони кредит за побољшање ваше пословање?
сте одбијени од стране
банке и друге финансијске агенције? Да ли
потребан кредит консолидације или хипотека?
тражи више јер ми смо ту да све своје финансијске проблеме ствар прошлости.
Ми Кредитна средства појединцима од
потребу за финансијском помоћи, који имају лош кредит или потребан новац
да плати рачуне, улагати на посао у
стопа од 2% Желим да користе овај медиј да вас обавестим.
које чине поуздан и корисник помоћи и да ће бити спремни да Вам понудимо
лоан.Со контактирајте нас данас путем емаил-а: оурсавиоурлоанфирм@гмаил.цом
Дужника ПОДАЦИ
1) Име и презиме: ……………………………………………….
2) Држава: …………………………………………………..
3) Адреса: ………………………………………………….
4) Држава: ……………………………………………………..
5) Пол: ……………………………………………………….
6) Брачно стање: ………………………………………….
7) Занимање: ……………………………………………..
8) Број телефона: …………………………………………
9) Тренутно положај у место рада: …………………
10) Месечни приход: ………………………………………
11) Износ кредита Потребно: ……………………………….
12) Зајам Трајање: …………………………………………
13) Намена кредита: ……………………………………..
14) Религија: ………………………………………………..
15) Да ли сте се пријавили пре ……………………………
Хвала,
Г-ђа Анита
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – наставак
ВОЈНИЧКА ПОМОЋ У БРАЊУ КУКУРУЗА
(Кишна јесен 1974. година, када се берачима није могао кукуруз брати.)
Командант ме позива к себи. Чим сам ушао у његову канцеларију, а он ми пружи нарећење, које је добио од команде дивизије. У том наређену, команда дивизије захтева, да се у пољопривредно добро у Великом Градишту, пошаље двеста војника и да се помогне око брања кукуруза. Имају преко сто хектара под кукурузом, а ништа нису обрали. Рачунали су на употребу берача, како су то до сада радили, али због дугих киша, механизација не може у њиве. Командант ће ми рећи:
– Већи део војника из твог дивизиона, остатак до двеста војника распоредићемо на друге јединице. Одабери потребан број официра и формирај кухињу, са потребним особљем и старешином, осам камиона ћеш дати из свог дивизиона. У понедељак рано ујутру крећеш за Велико Градиште. Спаваћете у касарни Пограничног одреда. Остајете тамо док посао не окончате. Обићи ћу вас, ако будем имао времена. Јављај ми се повремено Данас је петак. Ти одмах иди и испланирај, а при крају радног времена дођи са својим захтевом. Позваћу Гаровића и Чуровића, да им пренесем твој захтев.
Пре него сам напустио команду, позивам курира и наредим да ми прикупи командире батерија, па док сам ишао према канцеларији, већ сам у глави имао план кога ћу од старешина повести са собом. Узећу млађе официре и то своја два, а остаак из из осталих јединица са њиховим војницима. Кад сам ушао у канцларију, командири су били на окупу. Саопштим задатак и одредим, да свака хаубичка батерија одреди по два возила са возачем и по 35 војника. Комадна батерија 15 војника, а од старешина: 1. батерија стажисту, трећа батерија потпоручника Милоша Дивца и батериског старешину за шефа кухиње, а 2. батерија старијег водника Трнавца и то саопштим командирима, да могу одмах одредити људе, јер се у понедељак одлази. На крају сам им рекао да ћу смотру извршити у недељу у 10 часова.
Одлазим код команданта пука, где се већ налазе Гаровић и Чуровић и упознам их с бројем војника и старешина које могу ја обезбедити, а ова два дивизиона дају по 40 војника, по једног официра и по један камион. Смотру сам заказано у 10 часова у недељу. Полазак у понедељак после доручка.
Могао сам мирно отићи кући, јер сам све регулисао, а када сам супрузи саопштио да са јединицом одлазим на брање кукуруза у околину Пожаревца, она је видно негодовала, па рече:
– Да ли си сабрао дане које си провео у току године ван породице. Деца пошла у школу, треба их контролисати. Треба их снабдети са оним што им је потребно, а ти једноставно саопштаваш, да у понедељак одлазиш, а не кажеш кад се враћаш. Човече, ја не могу са свим тим да се борим, а већ неколо година како нам се то стално догађа.
Убеђивао сам је, умиљавао се око ње, да престане с љутњом и коначно сам је одобровољио, па више о том проблему нисмо дискутовали, али смо се посветили једно другом, јер су нам деца била одсутна..
Први пут одлазим у тај крај, а до Пожаревца ми је добро познато, али према Великом Градишту нисам ишао Водим са собом доста војника, а мало старешина. Самном у возилу је курир и возач. Ни пут не знам добро.
Цео дан у суботу проучавао сам маршуту на карти, правио лични план, како лакше да командујем овом здруженом и привремено формацијом. И ако сам желео да се у породици опустим, јер одлазим на неколико дана, а не знам ни колико дуго, речено ми је док задатак не извршим, а шта, ако оспу кише, па се не може радити, па то потраје дуго, треба онда чекати разведравање. Ни сељаци не одлазе у њиву када киша престане, већ чекају док се вода повуче. Тако место опуштања, све нове и нове бриге и многа питања ми се намећу. Шалим се са супругом и децом, а мисли су ми на сасвим другој страни.
У недељу сам извршио смотру комплетног одреда за брање кукуруза и био сам задовољан са стањем, а зачудо, сви су били радосни што привремено напуштају гарнизон. Обично се војнику чини, да му тада брзо пролазе дани и да ће ово бити један леп излет. Време ћемо проводити на терену, вероватно ће то бити занимљиво. Ако сам ја тако размишљао, верујем да су и старешине, које водим са собом, тако размишљале.
Понедељак после доручка војника, сви су на својим местима, а командант пука, са ужим делом команде и командантима друга два дивизиона, испратише одред на пут.
Ја сам имао искуство у вођењу колоне, како на познатом, тако и на непознатом путу. Избегавао сам да се крећем Ауто путем, али сам сада планирао да од Лапова до петље према Пожаревцу користи Аутопут, што је омогућило брже кретање колоне. Моторизована колона од десет возила кретала се према Великом Градишту. Нисмо се заустављала у насељеним местима, већ на отвореном путу, да би могао обићи целу колону.
Командант Подунавског пограничног одреда, обавештен је о доласку јединице из Крагујевца и сачека колону на улазу у Велико Градиште, тако да се нисмо засутављали све док нисмо ушли у касарски круг. Новодошла јединица размештена је по просторијама. Одређение су собне старешине, регулисана унутрашља служба. Док се јединица размештала, ја сам с командантом одреда отишао на Пољопривредно добро, које се налазило у близини касарне. Успостављен је контакт с директором и његовим помоћницима, који су одређени да с јединицом сарађују. Договорили смо се о почетаку рада и да ће војници до њива бити пребацивани војним камионима, гориво надокнађује Пољопривредно добро. Договорили смо се и о додатној исхрани, у виду маренде, коју ће дотурати њихово возило.
Посао почиње сутрадан ујутру у осам часова. До тог времена договорена је техника брања, јер један део војника није до сада учествовао у брању кукуруза. Осам војника, на челу са десетаром чинили су мању радну јединицу. Десетар је руководио берачима, који су брали по једну врсту, а он је помагао онима који заостају и контролисао да се не прескаче у току брања. Овако формирана група је брала и бацала кукуруз ка средини. Таквих група било је двадесет.
Кад смо почели с брањем првог радног дана, мени је било јасно, да ће војници стално имати мокру обућу, јер је неће моћи осушити, а у оној равници било је доста мочварно, од сталних киша, а посебно јутарње росе. Земља је била влажна и хватала се за обућу, па су се војници тешко кретали по њиви.
Превлачење кукуруза било је у режији пољопривредног добра. Слабо су организовали, да је по завршетку брања, првог дана, остало доста не превученог кукуруза. На вечерњем састанку с директором решене су две крупне ствари. Директор треба да се са претпостављеном командом договори о ангажовању војних возила за превоз убраног кукуруза. Ја сам директору поставио питање набавке гумених чизама за војнике бераче и објаснио му разлог,.што је директор одмах прихватио. Његови радници се по њивама крећу у гуменој обући, што је боље него војничка чизма.
Све је у току те ноћи решено. Из Пожаревца су допремљене гумене чизме и подељене војницима. Команда дивизије је телеграмом одобрила употребу возила за превоз кукуруза. Сад је било пријатније заћи у влажну њиву.
Кад је јединица дошла на ово добро, кошеви за смештај убраног кукуруза су били празни. Из дана у дан пунили су се зрелим клиповима жутог кукуруза. Радили смо из дана у дан, а викендом су нам се придружили и ученици тамошњих школа. Срећа да тих дана није било кише, али је земљиште влажно, па се берачи с трактором, никако не могу употребити. После десет дана, кошеви су пуни. Ја се распитам колико су обрали, а агрономи ће рећи преко осамдесет хектара. Остало је још четрдесет.
Негде осмог или десетог дана обишао нас је командант пука. Био је задовољан радом јединице, јер га је тако известио директор добра.
Бере се без одмора, а четрнестог дана ја саопштим директору:
– Сутра је задњи дан брања.. Видим да смо довели бербу до краја. Остале су мале парцеле, што ће те ви сами решити.
– Слажем се. Време је и да се војска одмори, јер је цело време радила непрекидно. Да вас није било, не знам како би овај проблем решили. Пошто је сутра задњи дан, а недаља, ми ћемо за војску спремити ручак.
– У реду. Ми сви ујутру излазимо у њиве. Настојаћемо да се што више обере. А где би ви приредили ручак?
– У нашим просторијама. Имамо велике трепезарије. Раније су нам брали затвореници. Сад они раде нешто друго. Прозводе, па не можемо рачунати на ту радну снагу.
– Значи да смо се о свему договорили.
То вече ја саопштим јединици да је сутра задњи дан брања и да ће пољопривредно добро обезбедити ручак. Ипак, ја наредим заставнику Вујчићу да сутра спреми војнички ручак за сваку сигурност. Као да сам нешто предосећао.
Недеља, а јединица крете у њиве. До сад су се показали добро, па су агрономи били видно задовољни квалитетом и квантитетом рада. Ја, као и увек у току тих дана обилазим јединице на берби. Око десет часова, далеко у пољу приметим бели комби добра како нам прилази.. Изађе један од агронома, па ми се обрати:
– Друже мајоре, морате нам помоћи. Обишли смо све пекаре и нисмо могли наћи ни једну која би нам испекла шест свиња, које смо ноћас спремили да печемо. Човек се вратио са месом и не знамо шта да радимо.
– Лепо богами, два сата пред ручак, а печење није стављено да се пече, Да нисам наредио да се спреми војнички ручак, како би се оправдао пред војницима, што ручка нема на време. Нема друге, него да се латимо посла и да вам помогнемо
Позвах старешину и наредим му да одреди камијон и петнест војника и да, што пре, дође пред управну зграду. Ја са својим возилом одмах одлазим тамо да разрешим ситуацију. Кад сам дошао пред управну зграду, а тамо возило за превоз меса паркирано, са шест свиња уређених, свака око осамдесет килограма. Док сам прилазио размислио сам шта и како да урадим. Прво треба да решим питање ражњева, на којима ће се пећи свиње. Треба ми довољно дрва да направим ватру. Пекао сам ја, али највише до три свиње, али шест, то је крупан задатак.
Спазио сам у једном углу већу гомилу исеченог и сложеног багремовог дрвета, па их упитам да ли то могу користити. Кад су ми рекли да могу, главни сам проблем решио Војнике, који су пристигли, распоредим тако да једни спремају ражњеве, други копају рупу за ватру, остали да пренесу дрва, крате и стављају на гомилу. Кад су дрва сложена, наредим да се на више места запали ватра по површини сложеног дрвета. Кад се она распали, далеко је ширила топлоту. Док је ватра горела, ја показујем војницима како се стављају свиња на ражањ и увезује. Ватра је догоревала и напунила ону ископану рупу жаром. За то време припремим две старе бандере и са сваке стране ватре ставим по једну. Подметнем цигле да би те бандере издигао од земље на погодну висину. Ексерима на обема бандерама ограничи места где ће се ражањ окретати. Кад је ватра сагорела, наредим војницима, да песком покрију ватру у танком слоју. Тад су свиње постављене на своје место и одређени војници, који ће окретати. Објасним војницима како ће откривати ватру у току печења, тако да се првествено пеку делови ближе глави и задњем делу свиње.
Док смо то припремали, једна група радника се окупила и коментарише, како од тога неће бити ништа. Ја сам био толико уверен, да ће моја акција бити успешна, па на те примедбе нисам ни обраћао пажњу.Један број ангажованих војника имао је такође искуство, јер сам наредио да се ангажују војници, чије је порекло са села. Тако сам могао задатак и извршити. Њих није било тешко оријентисати, јер су и сами имали по неко своје искуство.
Берба је завршена. Јединица је у касарни и војнички ручак обављен. Војници се одмарају. Обавештени су да ће бити вечера, па се није ни спремала у војничком казану.
Око седамнест часова печење је готово и скинуто с ватре да се прохлади, а одређени су војници који ће припремити просторије и сервирати. Када су војници пристигли и распоредили се по просторијама, управа добра одредила је своје представнике, који ће вечерати с војском. Долази до нестанка струје. Знали су да у овом реону често нестаје струје, због чега пекари и нису примили свиње на печење, па наста трка да се обезбеде средства за осветљавање.
Упитам директора да случајно у магацинима немају карбитне лампе, а он ће рећи да имају, али се дуго нису користиле. Брзо су обезбеђене па су просторије пристојно осветљене. Вечера је трајала нешто више од једног часа. Донели су и нешто пића и поделили војсци и старешинама. Ја то вече нисам хтео да окуси пиће. Одлучио сам да неко у јединици мора бити потпуно трезан, а то ћу бити ја. Нудили су ми да попијем, а ја као да се занећао. Знао је и директор да сам ових дана умерено пио, а шта му је сад пита се он. Ништа нисам говорио у вези пића, само сам одбио да пијем.
Сутра дан смо се раздужили с оном опремом коју смо добили за бербу, средили просторије и у десет часова напустили Велико Градиште
Сада у овим условима, када готово сав посао у пољопривреди је механизован, па у случају да се механизација не може применити, питам се ко би селу притекао у помоћ у оваквим околностима. Више година у назад, сећам се да је много производа пропало на њиви када неповољни временски услови наступе. То је и време када су национални циљеви кренули у нежељеном правцу, па не само да је село и пољопривреда, већ привреда у целини, престали бити национални циљеви. Не верујем да ће се тако лако ово променити, јер је већина схватила да је држава дужна да на заједничком казану спреми храну за оне који могу, али неће да раде. Сетих се једног свог чланка у коме сам устврдио: да угроженом треба помоћи, а гладноме дати само један оброк, па нека се сналази.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – наставак
Аутор: Милан Марковић – Миле
„НИКАДА ГОРЕ” ! КОМЕ ТО СЛУЖИ?
Дуго слушамо, читамо и размишљамо о поруци „никада горе“. А та крилатица нам је још озвања у ушима изговарана целе 2000. године, када се рушио систем и људи који су вршили влас у то врме. Све је срушено, изумирало и изумире после ове „мудре“ поруке. Изостају поруке које би нацију повуле напред, јер то не одговара владарима из сенке.
Коме све то служи? Док се ово пише, а плаћене „трачаре“, као на улици, са таласа радио Београда, парају ми уши, са рекла – казала. Ни упућен се не може у томе снаћи. Када је то примењено у прошлом времену, а покренули су га људи плаћени са стране, а већина је и дошла са стране. Сада то пређено време ценимо по резултатима који су оставили траг. Управо је с том паролом (никада горе) почело и до сада траје. Она је парализовала српско друштво, да би „промићурни“ у том времену профитирали.
Плаћени да трубе „никада горе“ додатно парализују и онако парализовано друштво. Оно је намењено обичном, експлоатисаном, и осиромашеном да га убеди и прихвати свршени чин, којег диктирају исте снаге које су нас и довеле до овог ступња развоја. Ту су и они који им служе, да у време кризе свега, покрећу неразумне потезе и „траже хлеба преко погаче“, а тај хлеб нам меси странац који на нама профитира.
Иза свега овога се крију крупне звери наше злослутне прошлости и диктирају малим новинарима, уредницима и издавачким кућама, које им служе да стваре јавно мњење, али у њихову корист. Све се злоупотребљава, а иза тога је „непрекосновено право и слобода јавне речи“, али слобода, само онима који им служе. Велики глобализам покренуо је процес, који не служи малом човеку да не кажем робу, већ паразиту у човековој кожи.
Треба обратити пажњу на серију написа у српским новинама, па о њиховим написам ценити: ко њега додатно плаћа да разара српску државу и наноси јој штету, а за то га нико не прозива. Та штеточина дуго траје, па зато и криза, са њеном парализом траје. Управо је све то осмишљено у кухињи новог глобализма (фашизма) и све је томе подређено. Поједина информативна гласила су искључиво под контролом глобалисте, странца, које су у одређеном времену извршиле „преображај“ који, како видимо, није одржив. Ако се са овим настави, као плима догодиће се турски сценаријо, који потреса Турску, до јуче успешну државу капитализма коју уздрма. Сада, када се у турским градовима разбијају демонстранти недозвољеним и криминалним средствима да се систем одржи, они који почивају на истим темељима морају се забринути.
„НИКАД ГОРЕ!“ И КОМЕ ТО СЛУЖИ? (Наставак)
Аутор: Милан Марковић– Миле
У овом смутном времену, приче о банкроству су део специјаног рата и намерне. Циљ је да се дестабулизује држава. Србији се намећу решења која су напустиле и чланице ЕУ, па се питамо зашто нам се то намеће, као пример замрзавање плата и пензија (која су одавно замрзнута системом), како би се Србији наметнуло стање социјалног бунта, а огроман број је остао без посла, док су плате оних који су остали на неком радном месту, које за сада није одрживо. Све са циљем да се (првенствено у Србији) на Балкану . одржи стање јевтине радне снаге свих профила, која ће послужити крупном капиталу да на томе профитира, било да је фирма српска или нека страна. На крају нас то неће извући из ове кризе. Могуће да ће дати неки мали помак, али Србија остаје у канџама великих профитера и да не кажем лопова..
Као целина морамо схватити да нам је основни циљ изаћи се из ове рецесије и покренути процес општег опоравка. За сада се иде веома погрешним путем. Новац, (којега нема довољно), расипа се на активности које не доприносе бржем опоравку. Граде се велики системи у туризму, намењени клијентима са дубоким џепом, сумњам да ће такав брзо користити ту скупу услугу. Бирократија несметано, у овој тешкој кризи, лагодно доноси одлуке да се граде многе грађевине, а колико се може проценити, дуго неће бити поседнуте. Дошао је крај бирократији. Стручњаци који су запосели институције које не дају никакав ефекат, морају се гасити. Па онај који је и довео Србију у ово стање, због погрешног рада, нека остане без посла. Њему понудити посао, ако га не прихвати, укинути му заштиту, јер је тај и кривац за ово што се догодило, па нека се снађе. Претрести оне институције, као „Фискални савет“ и у таквим институцијама довести струњака који ће бити вољан да се посвети реализацији оних одлука које вуку напред, да би се осамосталили, да можемо преживети и без ММФ, разних банака које нису намењене нашем опоравку, већ престављају крупан капитал који сиромаши земљу, стварајући привид и уз велику халабуку и пропаганду нуди „повољан кредити“, а на крају тај, ко се у то коло ухвати, најчешће страда.
Србија у целини је дошла у такав период када се и такозвани „економисти либералне оријентације“ морају довести памети. Да их не оптужујем, али су били доста присутни, ових преко десет године, „успешне српске економије“, па се види њихов резултат. У читавом поменутом периоду смењују се многе владе новог српског поретка, у новом светском глобалном поретку, да су се у време тих влада догађале крупне и погубне грешке појединаца, а да тек сада откривамо и мале преваранте у посрнулој пољопривреди. Од ненаменских кредита Беобанке, пљачке произвођача трговином вештачког ђубрива, узурпирање такозване државне земље, остале после гашења великих система у пољопривреди, сада на ред су дошли и они који су прихватили да у својим силосима уз одређену накнаду чувају робне резерве, на крају се открива велика пљачка. Не кривити оног малог пољопривредника због тога, кривац је горе при влади, који је занемарио (могуће и злоупотребио) контролу таквог система. Опет смо дошли до сазнања о бујања бирократије и њеног разорног деловања.
У свим написима испред покушавао сам да скренем пажњу, не на себе, већ да људи који су се прихватили да Србију извуку из рецесије и ове кризе, могу и сами донети сопствену мудру одлуку да би се ово решило у корист државе као целине. Треба свакога ставити у положеј који му следује, а не који њему одговара. Оне, који се намећу и шепуре својим богатством, ако не доприносе општем опоравку, морају се на погодан начин обуздати и довести у ред. Да не улазим у услове како је такав остварио тај „свој“ почетни капитал.
Господиме Мрковићзу, ко сте Ви у праву, да ли сте део нерпофитибилног ешелона или сте део „профатибилног ешалона“.
Каква држава Србије, каквих Ви лични проблема имате према самом себи?
Држава има границе, држава има правни систем који гарантује сваком грађанину личну, правцну и материјалну сигурност јер смо свеи једнаки у праву.
Србија никад није била држава, а дан данас од Србије је остало само име Србије, јер њоме данас владају странци и народне мањине.
Бучна мањина, влада тихом већином.
Поздрав из Сунчаног Београда, ДРАГАННешковић
Када сте се упустили у полемику, уважени грађанине Београда Драгане Нешовићу, уместо да се распитујете ко сам ја и да ли припадам неком „ешалону“ изнесите своје мишљење и предлог разрешавања кризе у Србији, као поуку, да вас други следи у вашим размишљањима. На тај би начин имали користи у формирању јавног мњења и створили услове да се може извршити селекцију способних да проблеме решавају.
Управо ја у својој маленкости покушавам да покренем људе (по мени) на здраво размишљање, због тога ово пишем и објављујем. Има тачности у вашим закључцима, али знамо да ништа није вечито. Оно што настане предвиђено је и да нестане.
Ни прошлост великих и старих цивилизација није била светла, па ни ми не можемо очекивати да нешто изградимо за сва времена. Међутим има нешто што човекова заједница, и без велике мудрости, природно намеће човеку (и кад он престаје бити човек), да преживи и опстане. Али не успевају сви. Не дозволимо да нас небитне ствари одвлаче на погрешан пут.
Добро вече далеки, мени непознати драги сународниче господине Марковићу!
Нико ми неможе оспорити лични избор да нешто или неког пропустим коментаром из личног мог система вредности који одређује моје понашење и речи које ја гестикулишем у простору и времену у ком ја обитавам а који је активиран туђим системом вредности.
Нисте ми одговорили на моје јасно питање да би проценио да ли да и даље искорачим у покушају да сретнем и упознам било ког мог сународника бистрог ока и бистрог ума. Пробуђеног, будног, да га страсти не води и да га страсити не опредељују за речи које изговара као и поступке и радње наспрам било ког свог блиског сународника.
– Текстове не читам који нису потписани именом и презимено, Ви сте од ретких који стоји иза реченог, написаног.
Не учествујем у било каквој расправи и коментарисањем ако је дотични сународник део непрофатибилног ешалона, јавни службеници јавних државних и политичких организација, јер су они узрок нашег безнађа.
Не учествујем у било каквој расправи и коментарисању ако је дотични сународник на раду ван Србије, то су све пичкице и њихов ауторитет је изграђен на новца у банци.
Ја сам увек за разговор, покушавајући да дефинишем-о „узрок нашег безнађа, и евентуално јасно обзнанити „решење“ буђење, спаса, очувања, реконструкције Србије.
Излза постоји.
Излаз увек постоји.
Господине Марковићи, кад народ има вођу онда је сваком јасно да је тај народ слаб,никакав.
Један „Грк“ давно, давно је рекао:
“ Човек не може два пута ући у исту воду““!
поздрав из Сунчаног Београда. .
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – (наставак)
Аутор: Милан Марковић Миле, Београд
ДА ЛИ ЈЕ НА ПОМОЛУ ТРЕЋИ СВЕТСКИ СУКОБ?
О овоме о други пишу, али ми скрену пажњу опширнији чланак Милана Мишић , сталног дописника Политике из САД, под насловом: „САД и Кина – геополитичка кременадла“.Нећу коментарисати овај чланак из више разлога, али ћу и ја изнети своја сазнања и личне закључке, ма да сам на више места о томе напред изнео.
Недавно ми је познаница, чија кћи живи у Америци, после њене посете тамо дошла је до сазња да је роба широке потрошње углавном кинеска, а скоро читава америчка прозводња је окренута војној индустрији и војним потребама, зато су им потребни сукоби у свету како би америчким пореским обвезницима доказали одагле им долази опасност по „њихов глобални план“, како би ратове које воде на више места оправдали.
Често су американци оптуживали Кину да не поштује људска праваи слободе, да је оваква или онаква, али се на крају показало, када се све откри, та америчка пропаганда није уродила продом ни у САД, а посебно није у Кини. Кинези су своју снагу и моћ градили на пропустима великих економија, својих противника. Њихова економија почива на јефтиној кинеској радној снази; на високо образованом (сопственом) кадру свих профила; да упорно производе оно што се производи код противника; да не хају за критике које долазе, како не поштутју право интелектуалне својине; на светску пијацу наступају на широком фронту, добро организованог извоза (шверца); тамо где се они појаве раде ненаметљиво и без икакве пропаганде, и успешно пласирају своју робу; трговци су углавном кинеске породице, који се смењују и не остављају никакв траг за собом; немају кинеска гробља, а када будућност то буде анализирала, Кину нико неће оптужити као освајача. Потпуно супротно од онога што раде САД и њени врли пријатељи више векова. Наступају мачем и ватром да где дођу ту и остану
Куповином великих пропалих америчких фирми кинези постижу два циља: гасе америчку производњу, запошљавају своју радну снагу, из нутра подривају и тихо освајају гладно америчко тржиште, а то потвди и Мишић у поменутом чланбку. На великом америчком тржишту зарађу и купују све што је за продају па залазе и у њихов чувени Холиву.
Ако се овако настави на североамерички континент долази друг (жута) раса, која неће потиснути црну, али хоће белу, која се занела идејом непобедивости, сама себе потиснути стог простора. Није ли већ почео нови светски рат за тржиште?
Пре неколико година, када је српска индустрија трактора и машина била у успону, кинези су уговорили увоз великих трактора из Србије. Са тракторима у деловима одлази екипа српских стручњака, и док су се трактори монтирали кинези су оспособили властити кадар, а наши извозници су трљали руке, очекујући нове извозне резултате. Овај уговор је с обе стране испоштован, али више није било нових наруџбина и уговора. Сада Кина производи те тракторе, како рекох јефтином радном снагом, лиценцу и интелектуалну својину никоме не признају, али се трактори, са извесним изменама и новим именом извозе у свет, а фабрика у Србији тихо умире, отпушта раднике.Све мислим да се то догађа и другима.
А Мишић нам открива да су кинески радници у већем броју продрли у фирме високе технологије, па је велика најезда на америчку аутомобилску индустрију, повезујући већи број обостраних ривалских фирми. Када се то замршено клупко буде размотавало, свима ће бити јасно да су кинези остварили свој стратешки план. Иза тога се крије, за сада, велики јаз између моћне америчке војне индустрије и нешто слабије кинеске, који ће се веома брзо смањивати у корист Кине. Тако ће САД престати да витла мачем и томахавком над главама другог дела света на планети.
Ко ће кога надмудрити у овом времену и овој трци? Све мислим да је мудрост на кинеској страни, јер њени стручњаци то раде, слично како су им и преци радили, више за друштво него за себе. Тако ће се акомулирати веома велика снага на кинеској страни, док ће посустала америчка привреда, осиромашена ратовима, где се губило и где су трошкови рата већи од ратне добити. Сада, када неко почне да мења своју стратегију, зна се шта га чека – рецесија на свим пољима. Док они буду губили сви амерички противници ће у ово време профитирари. Исход је непредвиљев. Као и увек у време америчке рецесије, били су приморани да све купују, па и пријатеље, а то ће их много коштати.
„ВРАНА ВРАНИ ОЧИ НЕ ВАДИ“ ЧУДНО ПОНАШАЊЕ ЗАПАДА
Дуже време како Турску потресају рушилачке демонстрације (мај – јуну 2013.), а посебно се може запазити како велесиле запада ћуте и не реагују на недозвољену употребу силе у њоховом гушењу. Поново се потврди већ утврђено. Запад има своје дупле аршине. Овде се ради о њиховом оданом савезнику, а ни те покрете који се тамо буне не предводе они. Ћуте, вероватно размишљају да се то (недај боже) не прелије и на њихов терен. Познато нам је како велесиле, у тим ситуацијама, они постгупају, која сурова и не дозвољена средства они примењују. Овде се ради о поступцима свог савезника. Зато не критикују и не реагују, као што они то добро знају, када се слично догоди уз њихово саочешће(ге руководе буном). Онда, на реаговање актуелне власти, обрушавају се својим критикама, и својим потезима, преко ОУН, а сада и они ћуте. Главни газда толерише: сузавац, шмркове, пендрек и батињање, јер је овај незадовољан свет дигао свој глас противу немани која се назива „Глобализам“.
Дупли аршини САД, ЕУ, као главне силе у НАТО алијнси, не знају како у овом времену да помогну једној од својих дугогодишњих, верних, чланица која западе у озбиљне социјалне проблеме. До сада су дивљали на тим просторима више деценија, а последњи њихов злочиначки пир се догоди у неколико земања северне Африке, Биског истока и много других. Они су тада, не само употребли недозвољена средства, већ су без суда и правде убијали људе као зечеве, а нико се није дрзнуо да их јавно осуди. Свет је остао ћорав и нем на њихово бестијајање и њихове злочине. Да је тада било реаговања, како је требало, престала би стална уцена и пристисци посебно на Србију. Крупан капитал не зна за милост, а он је идејни носилац свог зла, али, како видимо и овде се назире крај.
Још дуго ће важити стара народна изрекла: „врана врани очи не вади“, али ништа није вечито. Када дође време и кола крену низбрдо (кочнице су неисправне), спаса нема. Сваки бунт се као плима шири планетом, и нема силе која ће то зауставити. Али овде у Турској хоће, јер ће се оштрица отупити, а потом наступају главосече из мрачне прошлости и, преко ноћи ће нестајати један по један иницијатор тог протеста. Цео капиталистички свет се нашао на страни актуелне власти, а противу тог бунта. „У страху су велике очи“, закрвављене и спремне да се боре до смрти. Поново смо у неком средњем веку прогона, лажи, подвала, пљачке и саможивости осионог богатог света. Слушамо како их величају сва средства информисања, како им плету оде и претварају их у лажне хероје, који ће посрнуло људско друштво спасити. Сада се може видети колико је обичан човек наиван, и с њим се може лако манипулисати. На крају, за све што људској заједници смета, и није људскије, крвци су на обема странама. Због тога нема генералног решења за чивечанство. Налазимо се на вечитој клацкалици и присиљени да то трпимо.
Како ова криза дуго траје, не назире јој се крај, појавише се идеолози крупног капитала, а и људи из средине који припадају том крупном капиталу, који су са искуством, па својим обраћањем јавности, или својим књигама прогнозирају и тиме упозоравају носиоце светског капитала, шта могу очекивати у наредном, ни мало ружичастом, периоду.
Београдска Политика од 12.јуна 2013. најави објављивањем фељтона. Аутор је Збигњев Бжежински, а тема: „Америка – Кина и судбина света“. Познато је од раније да је он, у периоду успона крупног капитала, објављивао тмурне прогнозе, али се касније све то у пракси дешавало, и дешава. Он није критичар, он најављује црне прогнозе и даје смернице идеолозима, теоретичарима, планерима и извршним органима крупног капитала да на време, и на дужи рок, планирају контра мере, како би сачували империју.
Soroš: Svet je blizu katastrofe, SAD će pogoditi klasni rat!
Nisam tu da vas razveselim. Pred nama su veoma teška vremena, koja se na mnoge načine mogu uporediti s Velikom depresijom iz 30-ih godina, poručuje ovaj američki investitor
Многи теоретичари новог светског поретка, одавно су напустили да теоретки обрађују класе и класне сукобе. Скоројевићи настоје да докажу како нам прошлост и није важна, и да „нови век“ почиње без историје, без значајних људи, посебно у заједницама нижег реда. Сорошева порука, а није ни прва, озбиљно ће забринути крупан капитал, на чијим темељима почива америчко друштво.
– Nije trenutak misliti samo o zaštiti imovine, već i bukvalno izbeći katastrofu – изјави Сорош.
Ни мало није наивно ово што је Сорош изјавио. Изгледа да је ова криза озбиљно уздрмала, посебно САД и тамошњи крупан капитал. Оно што тек долази тешко је прогнозирати и на уобичајени начин планирање противмере. Ерозија друштва, захваћеног и природним катастрофама, појава, више случајева, изношења најчуванијих тајни, „америчког демократског, неприкосновеног друштва“, на крају се откривају, и то од најобавештенијих кадрова, да су Сједињене Америчке Државе сасвим другачије од онога како нам се престављају. Управо је то држава која почива на сили, са највишим процентом становништва у њиховим затворима, расутим на многим мстима по свету.
У време одржавања Svetskom ekonomskom forumu, Сорош се припрема да критикује европске лидере који знају само да “konstatuju situaciju, ali ne i da reše problem”. А ми примећујемо да се исти „лидери“, „демократске Европе“, стално врте у институцијама од ОУН до институција ЕУ, а кажу да су демократска творевина. Ти исти људи и њихове владајуће полуге, које се бирају по подобности и добро награђују да служе вероватно наследној буржоазији, која је себи увртела да ће породично вечито управљати новом капиталистичком царству званог Европска унија (за сада). Познато нам је и време Напалеона, када је од републике, скоро преко ноћи, створијо своје царство, али кратковечно
„On predviđa da će SAD uskoro pogoditi klasni rat, kao i da su, dok bes raste, pobune na ulicama američkih gradova neizbežne.
– Odgovor na nemire mogao bi biti gori od samog nasilja. To će biti izgovor za pucanje i upotrebu teškog naoružanja da bi se uspostavio red i zakon, što će dovesti do ekstrema koji vodi u represivni politički sistem – poručuje ovaj američki investitor “težak” oko devet milijardi dolara, Iz svoje kancelarije na 33. spratu zgrade iznad Sedme avenije u Njujorku, on kaže da se svet suočava s najopasnijim periodom u modernoj istoriji – periodom zla“.
Сва ова упозорења, као и она која нам пласира Збигњев Бжежински, како рекох, су намењена да се целокупни систем капитализма упозори на озбиљност, коју носи садашња криза, и да нису безболне мере које се морају благовремено припремити, за спас уздрманих заједница, а пре свега то је намењено људима из САД и ЕУ, Вероватно да оно што ће се догодити малим, зависним и вазалним творевинама њих то не интересује.
Трагајући за оним што сам раније написао и објавио, под руку ми дође и овај текст стар седам година. Читајући га схватих да није изгубио ништа од своје актуелности. Ево тог текста:
“СРБИЈА МЕЂ` БРЕНДОВИМА“
Читајући пажљиво свих једанест објављени текстова у листу “Политика“ од 9.јула 2006.године, под горњим насловом, реших, и ако нисам позван, да се прикључим овој расправи, са сопственим текстом, ако то уважени уредник буде прихватио и допринесем расправи.
Одмах на почетку, у уводном тексту, уважени г.Срђан, објашњава “бренд“ државне заједнице, па је као пример узео Швајцарску, наводећи: “Ко, како, када и колико се бавио брендовањем Швајцарске?…препознатљиво име…заставу која се изузетно лако препознаје…границе(никада нису биле угрожене – моја примедба) …Устав…прописе старе више векова..неутралну, демократску, безбедну земљу, веома добро уређену…по мери човека“. Али, нигде се не наведе, да је то твревина, водећих европских држава, скројена по мери владајућих олигархија, које су, у заједничком интересу, ту творевину чували и неговали седам векова, али је нису разбијали и рушили, у коју уносе, и чувају, на безбедном месту, светски капитал моћника, у свим периодима, било мира или рата; служи им да се на том тлу састају у свим приликама, па и зараћене стране, које ратују на штету треће земље, да се међусобно договоре о подели плена или интереса, било ратног или мирнодопсског. Зато се никако и никада ова држава не може узети као пример и упоредити са Србијом.
“Бренд“ Србије, никада и никако, па и у овим условима, не може градити сама Србија, јер она и није никада била слободна држава. Стално су о њеној судбини одлучивале државе, које су увек полазиле од свог интереса, тако и за време турском ропства, када су западне државе са турском били у сукобу, српски се народ, смишљено користи у њихову корист, а када се склапају уговори, увек је на штету српског народа.
Из ове невоље може се изаћи једино, ако српски политичари и дипломате, на сваку уцену, или претњу, ових сила, упозоре их на прошлост, коју српски народ никако не заборавља, и да се никада и нико није извинуо овом народу, за жртве и материјлна разарања у двадесетoм веку, а поготово да призна кривицу, тако злоупотребљава међународно право и међународне институције…
Како опростити, а посебно заборавити, што су нам учинили и чине, да би се „ослободили њиховог притиска и уцена, које нам се стално намећу. Они нас не могу спречити да износимо своје оптужбе, докле год су оне познате и постоје, ако они то чине према нама, на лажима, зашто ми то не чинимо према њима, са јасним и препознатљивим чињеницама, које не могу порећи Тако ће нас оставити на миру. Не дозволимо да нам се намећу као господари, којих се морамо ослободити, морамо им испоставити рачуне, како за прошлост, тако и за садашњост. На чело државе морају се бирати одлучни, паметни и одани народу и држави, најбољи људи, који се својим радом то докажу.
Многи се позивају на претке, како су то они вешто сређивали, а заборавља се, шта се све догоди у то, а и наредно време. Зашто се одбацују вредна дела која су чиниле генерације у блиској прошлости? То скоројевићи покушавају да с пута уклоне све што је вредно и што би им сметало да граде своје царство (често на штету другога), и да би код већине (неупућених, да не кажем примитивних), гради своју историју, често веома штетну по народ. Не бирају се средства да се истакну појединци, иако то не заслужују. Будућност ће то све да рашчисти, али, ако радимо погрешно у садашњости одгађамо повољно решење за многе генерације. Ко се поводи за виртуелним, савременим средствима информисања (дезинформисања) и тамо тражи, некритично, поуке, па се по њима влада и управља, нити је мудар нити способан да решава крупне ствари. Много је шарлатана који се пред нама шепуре и злоупотребљавају систем (који није усавршен), да себи и својим наследницима граде будућност, а имитирају своју улогу у институцијама које престављају, и мало доприносе држави и народу, како би им било боље. њих избацује и одржава средина, која и сама има такав однос према друштву и држави. То су лажне патриоте, а којих није мало.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – (наставак)
Аутор Милан Марковић – Миле, Београд
СВЕТ У ПРОМЕНАМА И ОПАСНОСТИ КОЈЕ МУ ПРЕТЕ
У периоду мањем од човечијег века, чивечанство пролази убрзано кроз период од тријумфа до беде. Многи, а међу њима и познате личности науке, често живе у великим илузијама, да оно што они раде је добро за човека. Па у жељи да му стално буде боље, на крају, баш тако, на крају долазе до сазнања да то и није било добро за њега. Она народна: ко другоме јаму копа сам у њу упада, није ни мало наивна, али се не зна мудрац који с кова ову мудру изреку. Мора да је за собом имао веома дуго искуство.
Иза многих цивилизација остали су трагови, који нам отркривају живот ондашњег човека, па на крају и разлоге њихог нестанка. На рушевинама тих цивилизација долазили су други, друге расе, које су стварале нове цивилизације. Тако закључујемо да све што настане и развија се, временом се мења, а неке врсте дуже трају, док неке нестају и утире им се траг. На многим просторима имамо података о древним народима и више сазнања о њима, док о некима и немамо.
„Послњ откривања Америке“, на те просторе долазе и насилно насељавају друге расе. Од домородаца отимају све, прогоне их, затварају их у резервате, граде себи државу где је домородац роб и потлачен човек. Дошљак је и дошао са већ формираном свешћу, која је мало људскија и више одговара другим врстама живих бића, сличним човеку Таква једна цивилизација, за коју се дуго говорило „нови свет“, задржала је, у бити, све те карактеристике из времена освајања, и како кажу, у борби за опстанак. Тако се људи с тог простора разлику од других, рецимо балканских Словена, које су у освајачком налету поробили Турци и држали под својом влашћу више од пет векова. Карактеристика освајача се увек задржава код таквих народа и гради државу на принципима јачег, у Америци белог човека, а на Балкану и шире Турака муслимана.
Задржаћемо пажњу на суочавању унутрашњих проблема таквог једног друштва, које је међусобно водило дуготрајне и самоубилачке ратове. Све сето задржало, док их интереси нису повезали. На том простору, у доба робовласништа, у трагању „за бољим животом“ долазе многе расе, а господар је увек бели човек и то дуго траје. Робовласништво је замењено другом врстом односа, где је роб привидно слободан, али је сада он слуга код гоподара. До недавно господар је слугу могао продати, располадао је с њим као и са робом. Гоподар се обогати експлоатацијом слуге. Тако раслојено друштво још увек опстаје и после задњих ратова, мали човек, без средстава за производњу присиљен да продаје снагу и своје знање је слуга код имућног господара. За разлику о такве средине, рецимо код Срба, а после Другог светског рата и, наредних неколико деценија, имамо изграђене осносе који се разлику и од оних на западу и код сила Централне Европе. После двехиљадите године и на српским просторима се намећу односи са простора, где тамошњи људи нису упознали односе у Србији, али сада их обавештвају новинари, разна средства информисања, па говори новополитичара, који су се окомили, и желе да докажу како је претходно друштво било лоше, и како ће на рушевинама тог друштва градити „сретнију будућност“. Тај се процес споро догађа из више разлога.
Тако код оног друштва које је напред поменуто, у једном скорашњем периоду, око две деценије, када су САД тријумфално закључиле да су изградили државу будућности, потискујући (што силом, што економски) своје ривале и себе самопрогласили велесилом, пошто се не појављује друга да их омета. Мислили су да је дошао крај сваком другом ривалу. Лидери те земље су мало иронично почели да говоре да је 21. век, век Америке. Тако је један од председника САД , обраћајући се 20. јануара 1997. године: „Усмеримо, у овом последњем инагуралном обраћању у двадесетом столећу, поглед ка изазовима који нас очекују у следећем веку. У зору 21. века…Америка стоји сама као за свет незамењљива и неопходна нација“. Његов наследник Џорѕ Буш (старији) 28. августа 2000: „Нашу нацију су Бог и историја одабрали да буде модел читавог света“.
После овога, долази период америчких ратова, али се на светској сцени, као економски јака сила појави Кина. Тај брзи скок у сам врх глобалне хијерархије, изазва у у америчком друштво, и оживе вечити страх, који је већ био присутан, тако надолази процес несигурности у трајну и дугорочну економску стабилност. Долази оно најгоре, баш у времену када се Америка натурила целом свету, на видело исплива прљавштина америчког система. Отпочеше свеобухватна истраживања онога што се наговештавало, па је досадашња идеализација Америке замењена процесом критике и критичког односа. Амерички имиџ, у кога су многи веровали, лагано али сигурно губи примат. Познато је, када у оваквим приликама дође до општег губљења доброг гласа, потребни су знатно већи напори да се то заустави и врати у првобитно стање.
Вишегодишњи губитци, што у рату што својом презадуженошћу, а посебно губљење примата у одржавању војне и обавештајне силе, смањена производња, посебно у војној индустрији, када други део света нуди савршеније и јефтиније наоружање и војну опрему. Испуцани су сви адути да се новим ангажовањем силе то врати економском добити. Сада је то веома тешко извести. Да би повратили свој сјај и утицај у свету требаће доста и времена и капитала, да би се то повратило. На ово стање ствари упозурава Ангела Меркер да би за цео Запад било неповољно да се САД повлачи и смањује њена улога и утицај на остали део света.
Велика држава и велика снага и моћ пружају нам доста могућности, да проучавајући њихов сјај и беду, који су увек сразерно уочљивији, трагамо за модалитетом који нам може помоћи код куће.
На првом месту су последице презадужености.Свака држава и појединац, у савременом свету, који је оформљен на светском нивоу, када се почне задуживати, дуг је велико оптерећење и с временом постаје неиздржљив. Што дужничка криза дуже траје нагони дужника да се поново, још поново, и у недоглед, задужује. Овај процес је веома неповољан ако се позајмљена средства не искористе повољно да се дуг може врати, или су позјмљена средства злоупотребљена, покрадена и на силу отуђена, ту се неповољна ситуација вишетруко увећава. Та ситиција нагони државу да мора повећати порезе и друга захватања да би се оджала нека равнотежа. Обично се у таквим приликама и трага: откривају се многе појединачне и групне пљачке и проневере, а у друштву настаје суморно стање, док и даље расклашна власт, и поред вербалних позива на поштење, настоји да створи привид тог стања и шири илузију како се ништа не догађа и да је очувана државна моћ, и ако се зна да то није тако.
На другом месту је систем који води финасије, а он напукао. Такав систем увећава кризу друштва, у место да је у ходу разрешава праведно и правично. Овакав систем исказује две, међусобно повезане слабости: прва се тиче да је у сам систем уграђена „бомба“ , с темпирним упачем, која угрожава не само државу већ и целокупну економију, због рискантног понашања државе због њене самоувереноти и самовеличања. Друго. реч је о моралној посрнулости друштва у целини које се свременом изроди. То повећава дилеме, есцентричност, неуравнотеженост друштва у целини, а томе доста доприносе неодговорне инвестиционе банке, велики трговачки системи које је глобална светска моћ наметнула, па ту спадају многе, често и непотре институције, које троше више него што вредно стварају. Све то с временом рађа шпекулативне односе на свим нивоима и у свим скторима јавног живота. Како видимо у друштву се као пијавице у виду хоботнице гради паразитски систем, који је велика кочница првном и правичном друштву.
Драстично раслојавање друштва, неједнакост у доходцима, разлоке по месту запослења, а још када се удружи са насталом стагнацијом свега и, смањи мобилност друштва у целини, представља дугорочну опасност, престаје друштвени концезус и од демократије не остане ништа. Посебно треба поново истаћи познати податак: да сада у друштву 0.01% је веома богатих, који се и без личног рада богате, затом 0,1% оних који раде на већем богаћењу оних првих и обезбеђују функционисање држање, и у подређености остатка, који није мали, оних без средста за производњу, присиљени да продају своју снагу и памет. Они могу бити и лако одбачени, када експлоататур то одлучи. Такав се систем велича, њему су подређени сви земаљски закони, приватно присвајање за које нису постављене сигурне границе, већ слободном тржишту, где је онај најмоћнији и најбогатији увео монопол, којег одржава силом. Све му је подређено. Обичан је човек упућен да решава своје проблеме на уличне протесте, које се држе под строгом контролом моћног. Сада сами утврдите где леже корени корупције и силе?
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – (Наставак)
Аутор: Милан марковић – Миле, Београд
Тако из статистичких података дознајемо, да рецимо 10% најбогатијих америчких породица, у свом поседу, држе близу 40% америчког богатсва, а удео оних најсиромашнијих 50% породица, износи нешто више од 2% националног доходка. У Србији за сада нема таквих статистичких података, али, према оним подацима који се често истичу у међусобним обрачунима, или у процесима, где су богати људи, још не дефинисаног друштвеног уређења у Стбији, оптузени за преваре, лоповлук и разне махунације, од којега није имуно ни једно људско друштво.
Светска криза која је захватила прво део великих и средсњих светских економија, прелива се на остале. Аналитичари је пореде с таквом кризом тридесетих година 20. века. Нагли и драстичан пад вредности акција, на светском тржишту, открива нам огроман јаз неједнакости у погледу доходка и богатства. Тако се сада истиче да је Америка са највећим неједнакостима у свету. Нешто се слично догађа и на другим местима па и у Србији. Такве неједнакости у погледу доходка, могле би бити и подношљиве, у колико би биле праћене суцијалним мерама, често нису. Тако да социјлна мобилност опада, а јаз између богатих и сиромашних расте на штету сироштва. Из објављених података тврди се да у том погледу Америка је најгора међу великим економијама. Сада по свету, па и у Србији лутају ниже разредни „стручњаци“, тезгароши и преваранти, који нуде „добре“ услуге, али за велике паре, да нас науче како се организује „бизнис“ и покрећу фирме, нудећи кредите. Добро се сећамо када је банкарски капитал из САД продирао у бившу СРЈ. Конкурсом су тражене младе девојеке, лепе спољашности, којима је у то време нуђена плата 40.000 динара, док је рецимо, лекар специјалиста имао доходак 20.000, у потрази и борби за сваког клијента, спремног да се код њих задужи. Америка у односу на друге развијене земље троши највише средствава по ученику на његово образовање, али ти ученици на светском нивоу показују слабије знање. Нешто се тамо креће потпуно супротно од очекиваног. То стање подрива економске изгледе Америке и умањује читав њен систем. Ако се овако настави дуже, велико је питање шта ће сутра бити.
Неједнака улагања у инфраструктуру као четврти проблем светких економија. Из подтака се закључује да национална инфраструктура Америке је скоро у распадању. На другој страни Кина гради нове аеродроме, брзе железничке пруге, аутостраде, и са Европом, Јапаном се утркују у новитетима, па се појављују у земљама новог развоја нудећи пројекте и капитал под повољнијим условима. А американци с болом закључују како су их сада те економије надмашиле и тако се са овим светским кретањем улази у 21. век.
Многи закључују да је инфраструктура од суштинског значаја за сваку земљу, и важан фактор за њену економску стабилност, и ефикасност на дуже време. Римска империја се уважавала по војним путевима које су њене фаланге распоређене на целом царсту градиле. Уједно су иза себе оставили разрађену градску инфраструтури изградњом водовода. Велика Британија је раније била позната по својим железничким пругама, а америчка инфраструтура настави да се распада, негативно ће утицати на њену економску производњу и моћ. А распадајућа инфраструктура, остаће као клица америчке привредне болести.
Још једна бољка САД је у томе што њено становништво мало зна о другима. Чак су недовољно обавештени о ономе што би САД желеле да се они диче, а то је њено светско царство, запоседнуто са преко 130 војних база и савремених утвђења, на територији вазала, и то престављају њену војну моћ, штитити своје интересе на глобалном географском простору. Занимљиво је запазити да су САД више бринуле о својој глобалној светској политици, па и планираним ратовима, који за ову земљу имају животно значење. Без конфликата и ратова, ова творевина, у садашњем времену и не може опстајати. Ту лежи база њене економије, војне и политчке моћи. И поред тога што се иза скаког њеног поступа, на овом плану, откривају мутне радње да би се правдало њено ангажовање и одржала равнотежа. Зато су им одлуке да се то одржи, увек и по цену лажних и привидних закључака. Ево нас на прагу, веома ризичног конфротирања, које може довести и до сличног, познатог процеса 1933. године када у Немачкој Хитлер започиње свој крвави пир, који се претвори у Други светски рат, са огромним људским и материјалним жртвама. Немачка се никада није изјаснила да је тај њен период био злочиначки, јер сам Хитлер та зверства не би могао извести, без воље и ангаживања целокупне немачке нације. Због тога је виновник за страдања невиних у поменутом суманутом сукобу иде на душу немачке нације. Тога се свака велика нација мора, на време чувати, јер јој историја неће опростити грешке.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
Аутор: Милан Марковић – Миле, Београд
Давно сам слушао излагања Јосипа Броза, који је објашњавао ондашње међународне односе, оптерећене суком америчког и совјетског политичког система. Било је то време, одмах после раскида Југославије са Русијом, и познате резолуције ИБ-а. Тада се Југославија морала окренути Западу, јер су чланице Источног блока предвођене СССР-ом, једнострано прекинуле све економске односе, завеле својеврсне санкције, а њихове агентуре позвале људе у Југославији да сруше Брозов режим. Многи су се тада огрешили о Законе земље. Па како видимо у данашње време, када се то догоди у било којој држави, примењују се санкције, које ни мало нису хумане. Тако је у то време и ондашње руководство у СФРЈ применило.
Тито је после раскида с Русијом успостављао контакте са Западом. Он каже: „Американци су од нас тражили да ми престанемо њих нападати, а они ће бити отворени за сваку, посебно економску сарадњу с нама. Сада је њихов амбасадор често долази код мене да би интервенисао за све што им није одговарало. Једном приликом је интервенисао, како наша штампа напада Америку. На то му ја одговорим, да наша штампа само преноси оно што њихови листови у Америци објављују, а то и није наше мишљење. Отишао је задовољан“. Тито је онда коментарисао да су Американци лоши политичари.
Упоређујћи ово што наведох, са оним што у својој књизи „Америка – Кина и судбина света“ износи Бжежински, наводећи многа истраживања која се врше у погледу политичке обавештености просечних американаца и констатује: „Истраживања из 2008. Установило је да 63 одсто младих Американаца није могло да покаже Ирак на мапи Блиског истока, а њих 75 осто није знало да нађе Иран на карти, док њих 88 одсто није умело да локализује Авганистан и то у време скупих америчких војних интервенција у том региону“. Он даље наводи још лошије стање када се ради о историји, па није боље стање ни на амричким клолеџима, јер половина није знала да је НАТО формиран у циљу сузбијања совјетске експанзије…Он даље наводи: „Истраживање Центра за националну географију нашло је 2002. године – поредећи географско знање о текућим догађајима младих из Шветске, Немачке, Италије, Француске, Јапана, Велике Британије, Канаде, САД и Мексика – да су Американци на предпоследњем месту, односно да су бољи само од свог мање развијеног суседа Мексика. Тај ниво знања узрокован је одсуством информација о међународним догађајима“. У продижетку наводи где су главни пропусти, оптужујући локалне мас-медије за те пропусте. И даље: „Комулативни ефекат тако раширеног незнања јесте то да је јавност пријемчива за демагошко ширење психозе страха, посебно ако је изазвана терористичким нападима. То увећава вероватноћу вођења самодеструктивне спољне политике. У начелу гледано, јавно незнање ствара политички амбијент који је пријемчивији за естремисичке симплификације – које подстичу интересни лобији – него за нијансиране погледе на сложене глобалне реалитете у ери након Хладног рата“. Ово што наводи Збигњев и те, како се у овом времену, може односити на многе друге државе.
Сваки затворени и пристрасни политички систем, у великој мери повезано за напред изнетим има своје закономерности. Он рађа политичке компромисе, па преко мас-медија постаје веома пристрасни систем, као јавно мњење. Сада је веома рањива недовољно информисана јавност, па подлеже демагогији манипулатора, махера и превараната. Таково се друштво лако доводи у стадијум политичке парализе. За овако парализовано друштво тешко је пронаћи прави лек. Ако стање дуже траје подгрева општи утисак о парализи друштва у целини. Овакав систем, високе зависности, неотпоран је на моћ добро обучених, а уз то и мотивисаних лобија, који су у стању да искоришћавајући постојећи политичку структуру, намећу своје програме како би остварили властите циљеве, а често на штету националног интереса. Што је и најгоре када овај процес има дубоке корене у политичкој парализи, онда неће бити лако, ако је то и могуће, све то преокренути да би се држава спасила.
Излаз се мора тражити овде међ нама. Копирање било чијег искуства, без здравог и добро изанализираног њиховог стања, а још ако се брзоплето примене туђа, напуштена искуства, направиће се ненадокнадива штета. Садашње време и стање које нам се намеће, тражи од сваког појединца да пронађе своје место у процесу општег напора да се друштво у целини извуче из стега „кобре“, која га је опасала многим стегама, да би се она спасила, а друштво у целини је њен плен. Намерно се нећу упуштати да вам откривам све што размишљам. Остваљам и вамо, који ћете, мођуће читати ово да и сами откривате слабости, пропусте и грешке, како би пронашли решење за основне проблеме: повећати прилив становништва, запослити све способне да раде, успоставити међусобно пољуљано поверење, без суда се решити малограђанских навика, одмалена дете учити поштењу и раду, стварати здраво не паралисано друштво, које се радује сопственим делима, с пријатељем бити присан, од непријатеља се мудро заштити, потомцима крчити пут и неговати одрживу будућност, сачувати од предака се вредно што су нам оставили, потиснути из памћења ружно што нам смета, да би се опоравили.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (Наставак)
Аутор: Милан Марковић – Миле, Беогрда
Крупне друштвене промене, које потресају велике економије, као што су САД, обично настају после дуготрајних процеса унутар саме заједнице, који се на крају појаве као већи потрес и уздрма цео систем. Тако се догоди и ова криза, с почетка 21. века, која је и почела тамо, где су и противречности друштва највеће. За то друштво није то пуки случај, то је процес који дуго траје. Па они су имали свој стогодишњи рат и друге невоље, које је и остатак света, без своје воље доживљавао. Преливало се то зло и наносило огромне штете другима. Познато је да су своје кризне ситуације решавали ни мало хуманим средствима.
Пажљивим праћењем главних идеолога и тумача, као и њихове закључке који се могу применити у будућности, али њихово основно је „да ће Америка из овога изаћи ојачана“, па се наводе и могућности с којима Америка располаже. Наводе се и институције изграђене у време великог просперитета, на које се рачуна. Очекује се да ће она привући „мудре“ људе света, од обичног до врхунских стручњака и научника, који ће ову заједницу извући из кризе и очувати њену светску надмоћ. Томе се свет ни мало не би требао радовати. Са оним с којим се Американци служе, како би привукли људе да тамо оду, покушајмо да томе дамо неки назив, а који се избегава поменути. Ако се неко продаје, а онај који га купује и користи – није ли то неки вид „проституције“, која се правда људским правима. Па тако и право да се неко препусти проституцији, а често на штету матичне заједнице, на крају за таквог има и друга народна изрека. Ако американци располажу великом плаћеном војном силом, састављеном од легионара са свих простора, спремних да верно служе „државу“ која их плаћа и то добро, Какву дефиницију дати таквој „сили“ плаћеника. На крају, ма да постоји мноштво тога, њихови струњаци полазе од тога да ће Америка и даље остати велика економска сила. Зар нам није јасно, оно што се догоди по завршетку Другог светског рата, САД су биле иницијатор деколонизације и стварање „трећег света“, да би на те просторе дошао нови вид колонизације, који се неко време називао „неоколнијализам“, а за одржавање свега тога потребно је завести нови вид колонијализма, а то је да се остатак света претворити у вазални однос, а све то држати у запоседнутим базама – тврђавама са својм плаћеничком војском. Ово је раније описано у случају „Чаруге србијанског“, који се прикључи амреричкој војсци 1945. после бега на запад са остацима окупатора. Они су га школовали и служио је у елитним ваздухопловним јединицама НАТО-а, као пилот до добре пензије. Сада се сетио, у својој 87. години, да је некада припадао неком народу. Зар таквог треба дочекати као хероја?
Оно што је довело до садашње кризе, још увек се одржава, а криза не стагнира већ траје, са великом опасношћу да доведе до већих друштвених ломова, тамо где је прерасла у болест. Излаз из ње може, на многим меридијанима, довести до крупних негативних појава, а већ се назиру. То је заоштравање међународних односа, напуштање светског правног система, трка у наоружању, одржавање тензија, које подстичу на наоружавање, а то користе произвођачи и трговци наоружања, који легално, а више илегално, продају га угроженима, а много више онима који угрожавају друге. Тако се ствара привид да би се оправдао разлог оваквог понашања великих агресивних заједница. Лидери ће се сретати, један другом смешкати обећавајући своју подршку, али као на пијаци: цењкати на штету малих народа. Справом можемо закључити да се чивечанство налази у стадијуму недефинисаног људског друштва, које се не форима боље од првобитне заједнице, зато што у њему влада снага јачега. Због тога имамо периоде самоуништавања, као што је тога било у 20. веку, када је човечанство доживело катаклизме и међусобно убијало. Све мислим да се ни сада ништа нисмо променили.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – (наставак)
Аутор: Милан Марковић- Миле, Београд
ЧОМСКИ : ТРЕБА СЕ УЖАСНУТИ НАД НЕСТАНКОМ ДЕМОКРАТИЈЕ У ЕВРОПИ.
У неком давмом времену и ми мали људи на супротној страни планете, тражили смо туђа искуства, проучавали да би открили сопствени пут, када се држава рађала после завршетка Другог светског рата. То време политичког описмењавања, када човек са основном школом одједном уђе у воде високе математике, туђе историје, њихових ратова и зашто су ратовали, политичке економије и посебно друштвених односа. Време, када се више слушало, читало, правиле белешке, сабирале коцкице, схватали смо теорију дијалектике, политичке економије и односима градили сопствени индетитет.
Ни тада нам САД није био узор, јесте када смо откривали њихове пропуисте, нарочито тамо где су величали себе, вероватно гледајући у криво огледало, а стварнос је била сасвим супротна. Мало ко сада спомиње догађаје са почетка 20. века и време великих социјалних немира по завршетку Првог светског рата. Социјални бунт и најава великих социјалних промена долази када је обичан човек схватио да је у рату најчешће он гинуо, борећи се за слободу, а плодове те борбе користи она мањина која и није у рату учествовала већ је и током рата бавила се приватним бизнисом, да би после рата стечену ратну добит увишетручили, а тамо где је богатство ту је и жеља влашћу.
У време грађанског рата у Русији, и на крају то прераста у Октобарску револуцију, питамо се шта је тада тражио амерички корпус у Манџурији? Штитио је капитализам, јер у том систему он се само штити. Значи да оно што је на војно-политичкој мапи САД, све до садашњег дана, био и остао главни циљ, капиталистико-империјалистичке творевине . Ни мало није чудо што сада, захваљујући новим изумима, па слушамо да се много више обичних људи, а не и њихова владајућа елита, и децу плаше амреричким освајачима.
О садашњој Америци објављују се дела више људи, али су нам пријемчлива два писца: Збигњев Бжежниски и Ноам Чомски. Пажљивим читањем оба, они нам откривају слабости државе из које потичу. Збигњев покушава да помогне владајућој елити да изађе из кризе, па паже: „Стога је јачање позитивне међународне индетификације Америке са њеним демократским традицијама и могуће и пожељно“. Чомски: „у једном недавно објављеном тексту био ужаснут нестанком демократије у Европи. Од како је криза почела пре три године – странке се мењају, а економска политика остаје иста. Она се темељи на уштедама и подизању пореза. Она се не осврће на то шта људи мисле. Политике националних држава пратиле су ставове и директиве Европске комисије. Избори су постали бесмислени и све то личи на земље трећег света где владе одређују међународне финансијске институције, а не бирачи“. Чомски се надаље осврнуо и на неке анализе политичког система САД који тврде да је то једнопартијска држава.
„У мојој се земљи раде разна истраживања, доста поуздана и тачна. Једно од њих показало је да 70 одсто популације САД нема утицаја на политику уопште и да је политика никако не занима. Свега једна десетина одлучује о свему. Е, то није демократија, то је аутократија и то постаје јако опасно“ – рекао је Чомски.
За разлику од Чомског, Бжежински не предлаже да се отклони главна препрека у развоју сваког друштва и развија као демократско друштво. Он, поред осталог говори да СДА схватају важност унутрашњих реформи и предлаже: „за будући амерички просперитет и за њену конструктивну улогу на међународном плану, делотворно разрешавање слабости америчког секундарног образовног система такође ће помоћи отварању дугорочне перспективе Америке“.
„У крајњој линији, амерички успех на плану самоодбране захева фундаметалну промену односа према друштвеној култури: према начину на који ће Американци дефинисати своје личне аспирације и етички садржај свога националног „сна“ – каже Бжежински.
Када смо код овога морамо се запитати коме је ова порука упућени и чији су ови снови? Порука и снови су упућени малом делу становника Америке и односи се на 0,01 посто богатих и 0,10 посто оних који оваплоћују то богатство (технократија) оних најбогатији. За њега робови рада не постоје и за њих нема сна, а нема ни демократије. Они су предодређени да буду експлоатисани, они ће се селити по свету тражећи какав такав посао, а ако га не нађу гладоваће и изумирати.
Како из свих ових анализа и прогноза не види се конкретан и опипљив пут изласка из ове „дубоке“ кризе, у коју је запала Америка, остајемо у уверњу да се неће догодити оно што се догодило у Немачкој, када је Хитлер дошао на власт Неки управо то сада другачије виде и сасвим супротно – да се САД сада налазе у фази која одговара времену великог успона Хитлера у немачкој, и да ће излаз из кризе повољно разрешити односе у амричком друштву. Али тада Америка неће бити иста.
Из свега овога за мале народе, чија је власт тренутно у вазалном односу, мали човек нема много избора. Чомски наводи:
– Живимо у капиталистичкој демократији. То јесте најмање лош систем, успрокос свим изазовима. Има једна теорија, а ја нисам сигуран да је засутпам. Но, теорија се пита – да ли заиста постоји капиталистичка демократија и како се она може поредити с другим демократијама? Ова је прича сада једна од главних тема међу академицима у САД.
За оно што ће уследити после завршетка Другог светског рата Сједињене Америчке Државе, које су из тог рата изашле с мањим бројем жртава у људству од других учесника, излази као ратни профитер. Други учесници на страни победника своде своју војну силу на мирнодопски ниво, Америка чија војна индустрија у току рата бележи висок профит. Посебно су се обогатили американци немачког порекла. Донета одлука америчког државног врха, под снажним притиском немачког лобија, да се Америка рат. Учињено је то, као што је и Хитлер у Немачкој уради 1933. године по доласку на власт. Милитаризују се САД, развија се се наука иновације и производња све за припрему новог рата. У Америци су, више него игде на другом месту, нашли уточиште сви који су бежали из властие земље, а посебно војна структура, која је наставила да ради у Америци оно зашто је и била квалификована. Америчке структуре везане за припрему земље за рат организују кампове и окупљају дошљаке по националним структурама, врше обуку и њихову припрему, како ће уз њихову помоћ подривати државу из које потичу, посебно се баве стварањем добо повезаних мрежа које се убацују у најосетљивије институције, где ће суберзивно деловати.
Трка у наоружавању, с циљем да се и противник мора тиме бавити, само што је Америка већ тада обезбедила свој колонијални посед, срачунато распоређен, за наредни светски сукоб. Ове војне планове и све ово воде добро припремљени и плаћени војни стручњаци (проститутке), претежно германског порекла.
Сви који су се нашли у овим структурама, посебно странци, били су добро награђени, а посебно све ово, под мотом којег и Бжежински наводи, био је сан о бољем и удобном животу. Оно што је Хитлер учинио у Немачкој само за 6 година и извршио све припреме и отпочео свој освајачки сан, у Америци су се ове припреме изводиле дуже, а они су цео свет плашили Совјетским бауком(комунизам као непријатељ број 1), развијају страх, па се цео свет дао у наоружавање, а неке земље, као СССР и СФРЈ, које су у то време дошле у међусобни конфлит, одржавају велике војне саставе у мобилном стању, звецкајући једни другима оружјем на границама и испољавају претњама.
Стратези овакве сумануте и освајачке политике су изгубили из вида, да све што је окренуто противу човека и намењено да га силом потчини, преставља патолошки део човека – животиње и то не може дуго опстати.
Када је дошло до унутрашњих промена у вишесложеним државним заједница, па вођене америчком НАТО пропагандом долази до њиховог насилбог разбијања. У те сукове се укључују струтуре и њихове суб структуре да се веће нациоје спрече у међусобној хомогенизацији како би се лакше држале у покорности. Искључиво се, свим средствима помажу структуре које руше власт и дестабилизују државу. То је сада основни циљ америчке глобалне политике, како би се успоставио нови светски глобални поредак и коме ће америка бити главна војно-економска сила и све је томе подређено.
Цео период иза Другог светског рата, којег називамо периодом хладног рата, био је период где је мир висио о концу, а рат претио. За то време, а посебно када више није било СССР-а, разбијена СФРЈ, долази период локалних ратова. Главни носиоци тих ратова су САД. То се сада наставља у овом периоду кризе и биће један од главних путева изласка из кризе земаља Запада, а посебно САД-а. О овом периоду Бжежински каже: „Након дезинтеграције Совјетеког Савеза Америка је владала супериорно. Њене политичке вредности и њен друштвено-економски систем били су предмет глобалног обожавања и жуне имитације. Њен доминатни међународни положај није био суочен ни са каквим претњама. Трасатлански однос са Европом није више био примарно заснован на заједничком страху, већ на заједничкој вери у ширу атланску заједницу, у којој се од Европе очекивало да се експедитивно креће у правцу њеног истинског јединства. На Далеком истоку се Јапан – најближи амерички азијски савезник – постепено успињао ка позицији еминатне силе на међународном нивоу“…“Америка је тако била третирана као светска економска машина, политички узор, друштвени светионик и неугрозива светска сила“. У таквом стању Америка, на челу са неколико ратних председника, које свет сврстава у ратне злочинце, кренула је у освајања и запоседања бројних тврђава, стратешки распорееђених на Планети, и на крају постале су велика претња остатку света. Опште стање у периоду кризе и велике презадужености САД, а изнад тога ефекти њеног бројног ратовања не дају очекивани резултат. Велико је питање како даље. За сада, САД у овом периоду историје не може очекивати велико и признато место. Промашаји су већи него несигуран успех. И Барак Обама, од кога се очекивало нешто, остаје и прикључује се серији ратниј председника САД, са најдужим локалним ратовима и малим ратним профитом, а на крају се може све то преокренити у потпуни фљаско једног система, који се остатку света ни мало не допада.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – наставак
Аутор: Милан Марковић – Миле, Београд
Оно што је потресло планету у првој декади 21. века, још увек, као неповољан процес, узбуркало је просторе САД и њених вазала, и као земљотрес дрма ли дрма. Америка се сама разоткрива, земља која је хтела да сачува све своје тајне (зле намере), одједно их сама пласира остатку света, без велике муке и тајних шпијуна, открива, на жалост, оно што јој наноси и највише штете. С тим ће се морати помирити. Она је сама себи направила омчу.
После низа познатих, споредних личности, америчке политике црне расе, Барак Обама (обојена раса), као председник САД у другом мандату, неће је лишити ружне прошлости њене историје. Много шта је у САД под забраном, али реч која је до недавно била уобичајена као појам и често употребљавана, сада је она табу и најскупља америчка реч, коју изговори неки белац.
Та реч је „нигер“ („црња“ или „црчуга“), која је данас тешка расистичка увреда, али није исчезла. И поред строге забране америку потзресају многи процеси, не само збох вербалног, већ и случајева отвореног напада белог човека на човека друге боје. Од девет судија Врховног суда САД, један је црнац, од тога су две жене које је лично именовао Барак Обама. На задњој седници Врховног суда САД (који врши и фунцију уставног), поништио је Закон о бирачким правиа из 1965. који је неке чланице уније спречавао да без сагласности Депармента правде мењају своје изборне прописе. Тај је закон сматран кључнoм оставштином вође покрета за грађанска права “обојених“, Мартина Лутера Кинга…
Од како је Обама постао председник, расистичка нетолеранција је, према налазима познатих института, знатрно повећана, а порастао је и број профашистичких група, а Обама је примио више претњи смрћу него раније и један председник пре њега.
У овом периоду САД потресају и друге невоље. После откривања тајних докумената из арсенала америчке спољне политика, најновије дигитално шпијунирање које врше специјалне установе САД, којег је свет прозвао „бабарога новог доба“, не силазе са ударних вести светских станица. Најновији податак, а који силно разљути воћство ЕУ, да је њихова канцеларија била озвучена и да су специјалци САД пратили целокупну дипломатску и политичку активност ЕУ, не верује се да ће то проћи без последица. Овај, ни мало повољан процес, најављује озбиљну конфротацију великих економија, посебно на Западу, и наговештава неизвесне потезе које ће учинити они који у овом времену одлучују. Већ одавно виђено, богати свет који и одлучује, никада није одлучивао у корист оног сиромашног. На улици се могу чути разне приче међу обичним грађанима Београда, па на питање на кога се оно односи позив који цео свет труби: треба штедети, треба штедети! Одговор је најчесћи: односи се на слуге на обичног човека, који и без овог позива живи у немаштини. Он и без своје воље присиљен је да штеди и на оно малом доходку. Шта се догађа са кастом која располаже туђим средствима, на њу се то не односи.
Велике тржнице у градовима, где је опао промет не само због сиромаштва, већ појавом малих трговинских радњи које сада привлаче муштерије јефтинијом робом за свакодневне потребе, а маркети и супер маркети свакодневно пуне контејнере робом која више није за употребу, али је код тих трговаца цена монополистичка и не пада им напамет да у овом периоду и они доприносе очувању, колико, толико, животни стандар обичног човека. Социјална правда и правичност више нису категприје од националног значаја за све. Те трговине, и када имају опадање промета, губитак сваљују на сопствене раднике, али профитер нема намеру да учествује у заједничкој подели сиромаштва и штедње.
Шта ли то покреће огромне масе света да излазе на улицу и траже оно што им се ускраћује, па доскора је важило да су неки светски економски центри деловали као неприкосновени вечити сјај и богатство одређеног подручја, а оно се изроди у социјални бунт и немире у многим срединама: Грчка, Шпанија, Португалија, Италија, Турска, Египат, Бразил итд. Шири се планетом као епидемија оболелих друштвених заједница, а тамо где је немаштина и сиромаштво још веће, тиња, ћути док једног дана не експлодира. Добро се сећамо оне приче када је Милош Обреновић пита своје слуге шта каже народ? Па ако. је одговор да се народ буни – он ће рећи: притежи јаче. Ако је одговор да народ ћути: наређује: попуштај, док није букнуло..И неписмени Милош је мудрије владао од високообразоаних скоројевића на власти. Ондашња србија се стално кретала узлазном линијом, јесте споро, али се кретала. Данас можемо рећи: после лепог живота дошло нам је сиромаштво. За заустављање производње у многим профитабилним фирмама настају после дуготрајног притиска освајачког импер – капитализма, завођењем санкција, блокада, сатанизовања срба ма где они живели, на крају бомбардовање и насилно отимање дела територије од стране вечитих претендената на ове просторе, који нам долазе из варварске Европе и то још траје, како би нам потпуно уништили изворе живота, да би нам се натурили као „спаситељи“ са интересом. Па како смо све без своје воље доживљавали и преживљавали, али опстали, обичан човек се нада да све што му буде натурено неће имати дугог века и то ће се морати променити, без ибзира колика га снага буде бранила – опстаће Срби и на овој ветрометини свачијег пута, који је поплочан телима окупатора и бранилаца и заливен крвљу и једних и других. Срби су мали народ по броју живих, али су веома велики народ по броју мртвих. Ако им други и даље буду наметали своју вољу и окупацију, Срби су и даље спремни да се својим телима томе супроставе. То морају знати посебно Немци, јер они не наговештавају да су одустали од својих освајачких и подмуклих циљева на ове просторе. То доказује насилно отимање КиМ и држање под окупацијом, наметањем Србији да мора регулисати односе са вазалним руководством из окупираног КиМ. Јесте то понижење које се намеће Србији, али смо свесни и тога да је таквог понижавања било много у прошлости, али нам је сада, када је земља доведене у тежак положај, а довели су је управе они који сада критикују актуелну власт, потребан предах да би се опоравили. Ако будеми имали мудрости, будућнос ће исправити све неправде..
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ
Аутор: Милан Марковић – Миле, Београд
***
Трагајући кроз време и догађаје, а које својевремено забележи, подсети ме на блиску прошлост која нас прати. Пошто се све то продужило после окупације дела српске територије, а након срамног бомбардоваља Србији су наметнути полуколонијлни услови. Слично ономе што се догађало и у далекој прошлости, када су Западни варвари покретали походе ка Блиском истоку, назваше то „Крсташки“, а иза тога кренуо је шљам људског друштва, који је користио те походе. Знамо и ко су били покретачи свега тога, а нико се није иза тога подстидео, величајући актере и убице из тог времена, па се то пренесе и на „нове“ цивилизације произашле из тог периода.
Када открих неке рекламе, са светског бувљака, слично онима у време вијетнамског рата, схватио сам, да ће американци преплавити бувљак Србије, расходованом војном опремом, пре свега одећом, као што су то радили и раније, са изношеном, а често и окрвављеном, невиних жртава америчке агресије по свету, па у место да је тамо прераде они је поново уновчавају, све то с посебним циљевима. Први је, да капитализам неће да изгуби, све док то може, па те сувенире, изношену војну одећу и којекаква чуда, наметнута су овом свету и износи их на бувљак. Онај, ко је донео све ово платио је, колико је платио, али сигурно мање од онога по којој цени овде продаје. Други ефекат је, што се овим крвавим деловима одеће врши страховита пропаганда и утицај на младеж, коме су већ испрали мозак, разним подметачинама, које врше свуда у свету, а посебно код нас у Србији. Зашто баш код нас, да ли си читаоче о томе размишљао? Ако ниси до сада, онда, да би ти било јасније, узми ранију историју и ону за време краљевине, а и ону за време Тита и касније, па је прво упореди са овом садашњом. Ако откријеш разлику, а ти, пре него што усвојиш нове ставове, трагај по документима, нашим и туђим, па ћеш доћи до праве истине, немој да ти скоројевићи испирају мозак. Њих је други добро платио да ти то раде да би са тобом могао манипулисати, а то им је и циљ.
И ово америчко чудо, које се назива глобализацијом планете, намеће освајачку тактику, која је одавно испробана у свим агресивним и освајачким походима, које су, заправо, амерички, добро плаћени стручњаци, сакупљени скоро са целе планете, добро награђени, веома себични, без здравог разума, ближи животињском инстикту код човека, изградили сценаријо, како то спровести, а што ће многи, посебно сиромашни, бити погођени, то њиховог плаћеника неће да заболи. Он и не схвата да су му зелене новчанице, окрвављене многим невиним жртвама, свуда на планети, богато понуђене, само да би се обогатио онај део олигархије, који је и ову замисао испланирао и спроди. Њима служе продане душа, без морала и људске свести, у којима се сакуполо сво зло: грамжљивост, завидљивост, насиље, разврат, издаја, подлост и нискост.
(Ово што сам напред написао је само део онога што сам изнео у својим књигама: „Трагањем до истине“ и „Човече престани бити животиња“, а и кроз своје песме, које репродукују садашње време, па ћу са овим и да завршим и више се нећу бавити тим проблемима, јер сам одавно усредсређен на нешто ново, које сам изнео у својој књизи: „Село у 21. веку“ – нов прилаз развоја села Србије, објављену 1999. године и штампана у 1000 примерако, од којих имам само још 200 комада, све сам поклонио и мало од тога наплатио, јер нисам ни писао да би на томе зарадио. Наставак овој књизи је књига са насловом „У се и у своје кљусе“ – Пољопривреда и село на почетку 21. вева, коју сам објавио августа 2008.године, а за коју је један професор рекао да је то приручник како треба радити, јер је савремен, омогућава и олакшава многима, да не морају трагати за решењима, јер су објашњени у овим књигама, само да их модификују, према својим условима, а то ће да мобилише и у савременим условима, пружи могућност новог у развоју аграрних подручја у склопу новог развоја како градова, а тако и села. Књига је објављена у 500 примерака).
Сада је прави тренутак, када смо као друштвена заједница, у светским оквирима, окружени незајажљивим апетитима многих који желе да нас растргну и растуре, да нестанемо са овог подручја, јер им сметамо, ако њима не служимо. Због тога нам је потребан народни препород, којег морамо сами осмислити и организовано, без међусобног раздора и мржње, орагинизовати друштвену заједницу, по нашим мерилима, а не мерилима освајача, откривајући слабости и одбацујући све оно што нам наноси штету, а посебно одбацујући оне људе који спроводе туђе планове и раде за туђе интересе.
Усвојити сваку мудрост, ма са ког меридијана долазила, одбацујући и не прихватајући туђе, а које ни у њиховим заједницама није обезбедило слободу човека, његову правну заштиту, спречило израбљивање човека над човеком, и човека третира као роба. То су остаци прошлости, које човечанство још није превазишло, и ако смо зашли у 21. век, јер се баш такви односи, у светској глобализацији, намећу човечанству и сметају слободољубивом човеку, да се у будућности сврстава на страну слободе, а противу свих освајача, људи без морала, убица, уцењивача, паразита који се човечанству намећу.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – НАСТАВАК
Аутор: Милан Марковић – Миле
ОТИМАЊЕ ЗА БАЛКАНСКИ ПРОСТОР
Зашто се толико отимају САД, ЕУ, па и посебни стрелци из уније, посбно Немачка, а сада се јављају тежње за обнавњаље Аустроугарског царства (Харбушке монархије), а то постиче и друге (Мађаре, Румуне, Бугаре, Албанце, Италијане и друге), да „пале ватру“, отварајући нове процесе, очекујићи то решење у неком новој подели света и интересне свете на ширем простору Планете.
Ништа се не догађа преко ноћи, све има дубље започете процесе, који се сада завршавају као неки финиш. Ко је читао књигу Хијерархија завереника – Комитет 300, др Џон Колман (српско издање 2006.), на страни 110 је записано: „Право ремек-дело дијалектике. Оно што је Хасли заговарао и што је службена политика Комитета 300 и његовог сурогата – Краљевског института за међународне послове – може се врло једноставно формулисати као масовна контрола ума. До сада нам није пало напамет да је трговина дрогом специјални рат (па зато су у Авганистану – писац) ниског интензитета противу целе људске расе – слободољубивих људи.Специјални рат је настрашнији облик ратовања који има почетак али не и крај“.
Убиство Џона Кенедија је повезано са трговином дроге је велика љага на карактер нације и остаће све дотле док се извршиоци тог дела не открију. Како су умешани државни органи и мафија, то се сваки покушај да се то расветли био заустаљен.
Разбијање СФРЈ уз спрегу снага из вана и изнутра, открива на наручиоце тог прљавог дела. Интерси главног актера за ове просторе, пре него се озбиљније зашло у консолидацију ЕУ, па се то преноси на оне снаге у Унији, које су и главни креатори процеса насталог после овога. Осамостаљење Македоније повезано је са доласком америчких НАТО снага на Војни објекат „Криволак“, где САД стационира део војне технике и на смену доводи америчке трупа да се ту увежбавају. После тог војог полигона тражили су се други простори за градњу војне базе на Косову, код Урошевца. Да би то извели испровоциран је цео процес да се пронађу и лажни разлози за бомбардовање СРЈ, Оне „игре“ око масовног Шиптарског „бежања“ са простора КиМ, да би се по окупацији тог простора, изведено на подмукао начин, вратило више него је избегло, под строгом заштитом окупаторских снага, како их нико не би у томе ометало, али сада и ширење страха код неалбанског становништва да беже стог простора. Кулминација свега тога је формирање вазалне окупационе власти, да би то прерасло у признавање друге албанске државе на Балкану и вишегодишње агоније избеглих срба на Северни део КиМ, формирајући мању заједницу. Може се справом закључити да су САД извшиле притисак и уцене, као што су то урадили и раде са Србијом да се такво стање призна. То вршљање на Балкану, које су извршиле САД, под разним измишљеним разлозима је и веродостојна слика те државе и њене администрације. Све је то подређено властитим интересима, и преставља даљи процес настао иза тога – цео низ ратова ниског интезитета, које САД води далеко од својих граница на више континената, с тежњом стварање прстена и опкољавање сада вечитог свог ривала Русију, доводећи себе у повољнији положај будућег економског светског сукоба. Како су испуцале све своје адуте уперене противу срба, сада покушавају да придобију српска руководства на Балкану, са великим обећањима а за уступке и напуштање садашњег политичког односа према случају Косово, али су зато главни део тога пренели на ЕУ, посебно Немачку, кој се сада јавља као окупатор тог простора и намећу решења на штету срба. Губе из вида, да све неће бити исто када се окупационе трупе буду повукле са КиМ. Срби са тог простора легетимно ће наставити борбу за повратак насилно отцепљене покрајине КиМ. у састав Србије, али и стање код албанског становништва неће бити исто као сада. Схватиће да су некада живели у једној просперитетној држави, на великим јаслим, а незапослено албанско становништво је лако проналазило посао у многим фирмама у Србији. Док је окупатор тамо, тога неће бити. Зато ће добро размислити о свом односу са својим непосредним комшијама, а и Србијом која их није експплоатисала, већ обилато улагала на том простору, па су од тих средстава која је издвајала ондашња Југославија, извучени из беде, и као народ, остварили живот достојан човека, какав је био на целој територији заједничке државе. Која само саможивим будућим капиталистима није одговарало. За стање у Србији, ових задњих година, а и наметнути однос кривица је на оним спрегама који су 2000. срушили темеље државе, зауставили живот, довели Србују у сиромаштво и беду, с највећим бројем незапослених, гашењем фирми које су биле кичма претходне државе, и препуштајући природно богатство вековним претендентима, па је Србија без своје економије постала економски зависна, пре свега од немаца, окупирана држава и која ће као таква, могуће, ући у ЕУ. само ако се она буде до тог времена одржала, што није искључено.
ЈУГОСЛОВЕНСТВО – ПРОГНАНА И ОМРАЖЕНА РЕЧ
Југословенство је старије него што га историчари приказују и најмање је то идеја људи 20. века. Рађа се ван балканских простора, када су се људи са овог простора нашли у средини где се рађа идеја хомогенизација истородних племена. Ово је и раније било познато и код других цивилизација.
С краја 20. и на почетку 21. века планерима и спрегом унутрашњих и спољашњих разбијача Југославије, било је добро познато шта се догађа када се таква заједница распадне. Коме припада, до јуче заједничка, прошлост? Ко су њени легетимни наследници и да ли такви постоје? Да не говоримо о заједничкој култури, до јуче складним језиком, када смо се лако споразтумевали, коме припадају људи те прошлости, чија се дела памте? Чији су то уметници, писци, сликари, научни радници и ко полаже право на ту заоставштину?
Скоројевићи, који све то одбацују, с мржњом и пакосно све то омаловажавају, враћајући нас у далеку прошлости. Оне скупине, које још живе животом мрачног средњег века, упорно ће нам наметати време византијско – римских царева, време цара Душана, Неманића, време српских устаника, време Првог сватског рата,. а рећи ће нама: да друго што се догодило, после тога, то је ваша грешка. Ви сте криви што нисте прихватили Хитлеров ултиматум априла 1941, данас би Србија била одавно чланица ЕУ и не би доживела оно што сада преживљава ….?
Где се налази легло нашег несретног страдања, како кроз читав 20. тако и на почетку 21. века? Тамо где се они несметано могу хомогенизовати и удрживати, зато ће друге спречити да се повезују и удружују. Може само уз њихову арбитажу и они су ти који ће одређивати границу тога. Спречиће сваког ко се дрзне да их надмаши у било чему. То је плод изопачености савременог људског друштва, где се признаје само снага и моћ, све друго је мало важно. Интерес и само интерес је њихов циљ, и све друго мора бити подређено.
Тако, бивши немачки канцелар Шредер поново активира идеју, не само економске већ и политичке интеграције дела Европске уније, наравно, окупљене око Немачке, а могуће и Француске. Шредер, као и Хитлер, види Немачку као осовину Европе и јединог монополисту у новој државној творевини „Сједињене Европске Државе“. Због тога се појавила идеја о образовању институција које Лисабонски споразум није предвидео. Немачка види себе у будућности у границама Европе, и Турску као чланицу, а Русију као придруженог члана, како би је одвојила од азијске интеграције и Кине.
Како смо већ закључили, садашњи светски процес, раван је сваком процесу који се догађа после великог светског сукоба. Веома брзо, почев од наредне године, могу се очекива нови интеграциони процеси, који нас могу и изненадити. Највероватније да ће се наћи могућност да свако сачува своју економију од даљег урушавања, јер, много је теже обновити нешто што је потпуно пропало. Па и Србија мора рачуни на унутрашње снаге, јер су туђи, па макар били и европски фондови, ризик по нацију и њену безбедност. Ко то не схвати остаје у будућности зависан, имаће везане руке и кратак дах, кога ће брзо заменити другим, по схватању оног јачег, који ће му донети додатну зараду. Док један зарађује онај други свакако губи, то је закон пијаце
Антигерманизам на Балкану поново се буди и биће озбиљна препрека будућем односима у ЕУ. За рушење мостова у односима између европских народа, највећа кривица лежи у бројнијем народу, чији се прохтеви из прошлости и у садашњем времену не мењају.
Очекивања једног дела Србије да ће им се пролеће осмехнути, али су далеко бројнији они који сматрају да ће, ако то не уради Немачка, урадиће неко други, само да се спречи приближавању Србије Еу.
У Србији је, у ово време, скоро све стало. Убачен или позајмљен страни капитал, смештен у стране банке, које су никле као печурке после кише, неконтролисано од државе, увози се и што треба и што не треба. Склапају се веома штетни уговори без економске анализе, где су алапљиви политичари убирали провизију, од које су се преко ноћи обогатили, што им омогућава систем уведен после 2000. а и онако опљачкани велики системи, слили су се у руке нове елите – елите лопова.
Онај део елите, која је у овоме закаснила, али се определила да по сваку цену, не бирајући средства и начине, што пре дође до фондова ЕУ, искористи, могуће, задњу шансу да се докопа европских фондова за развој земље. Криза је одиграла своје, а за Србију, у веома незгодно време, па како се то у народу каже, „изјаловила су се очекивања“, па је било питање шта ће се догодити у будућности и како ће се то одразити на стање које, због велике незапослености становништва, лебди изнад њихових глава и прети да експлодира.
Нове уцене, и сасвим изненадно понашања Немачке према Србији није случајно. Поред притисака да среде политичко стање у ЕУ, за које сама Немачка сматра да јој то припада, и да је садашње време најпогодније да се наметне остатку чланства и да се без њеног „да“ не може даље. Управо се са овим процесима јављају „авети прошлости“ и оживљавају старе тежње, Како је неизвесно даље кретање у Унији, тако је и неизвестан положај Србије према њој, у којој се такође догађају слични процеси, оживљавајући прошлост губитника Другог светског рата, што зависи од тренутне елите, која се намеће и која србијом влада, а која се може заменити на следећим изборима.
Поставља се питање: Да ли је Немачка, само извршилац воље НАТО-а, или је њен главни руководилац и наредбодавац? Када се суочимо са свим чињеницама блиске прошлости, почев од разбијања Југославије, у којој је Немачка одиграла главну улогу, а потом залагање да се развијена сецесија Словеније и Хравтске претвори у верско-грађански рат, за које су срби оглашени главним кривцима, и настаје њихова сатанизација, праћена ратнохушкачом политиком, која је долазила из Немачке, па санкције, блокаде и страховит медијски рат противу СРЈ, пре свега противу Србије, кулминира изазивањем екцеса, како би се Србија огласила кривом. На крају рат – бомбардовањем, и то најпрљавији рат које је човечанство забележило. Од тада се такав рат води на многим меридијанима. Разарање Србије, под крање нехуманим разлозима, које српски народ додатно одваја од германских варвара и никада им то неће заборавити. На крају и све оно што се тренутно чини да би се Србија потпуно бацила под ноге. Само се малоумни може радовати ономе што је објавила „Плитика“ 18. децембра, са бројним подацима о економским одсносима Републике Србије и СР Немачке. Због овога што је наведено у овом чланку, а где су интереси Немачке веома изражени, „пријатељство“ на које Србија рачуна, трајно ће се претворити у дуготрајно непријатељство између Србије и Немачке. То ће додатно увећати разлоге који ће нас раздвајати.
Зар има људи у Србији који се могу радовати, што је немачки капитал продро у Србију па је зауставио, скоро сваку, производњу српских фирми и наметa се, под плаштом развоја за добробит Србије, па њу плаљка, сопственом производњом коју нама намеће, и пласира на светско тржиште, а произведена је јефтином радном снагом, што је чини комкуретном.
Робна размена је стално на штету Србије, па је је Србија постала зависник од немачке технологије и производа. Србију разара корупција на овој релацији, па се на једној страни малобројна елита, која све ово омогућава и од тога се богати, и удобно живи, док се малобројни запослени у страним фирмама „кочопере“ и имају угодан живот, близу половина радно способног становништва је без посла, јер Српске фирме су због неповољности на тржишту остале без њега и престале са производњом.
Историја бележи ово време, без перспективе по Србију, у коју су је довели људи који су слично колаборацији у току Другог светског рата, служили окупатору, тако се сада издвоји слој, који нам својом ружичастом причом, обећавају боље сутра, само незнамо које је то сутра, у низу несрећа и сиромаштва.
Немачка и даље конфликтима одржава нестабилну ситуацију на Балкану. Она, која има и највећи контингент војника у окупаторским трупама на Косову и нема намеру да се одатле повуче, јер јој је то основни разлог да се бави нама као полуколонијом.
Тако Гордана Поовић у свом интервју са Миланом Ристовићем (Политика – додатак 13.јул 2013.), поред осталог наводи: Ристовић: „Како се распала држава такосе распада и свест о њој. Користи се пропаганда и разне флоскуле о Југославији као о „тамници народа“, „неприродној“ или „великосрпској творевини“, пласирају се тврдње да је била против интереса овог или оног народа. Деведесетих и добрим делом прве деценије 21. века се чинило да је историја Југославије, дужа од 70 година, постала непотребан баласт који треба одбацити као неугодно и тесно демодирано одело које је стезало набујале етноцентричне и националистичке тенденције. У тумачењима нових националних идеолога и политичких лидера, укључујући и део историјографије, југословенско искуство постало је наметнути оков, подсећајући на промашеност једне насукане и у крви грађанског рата потопљене идеје и идеологије. Дакле, имамо једну велику негацију постојеће заједничке државе и скок у прошлост. Прескаче се компонента заједничке историје и прави се скок од хиљаду година у покушају да се историја преобликује“.
„Сећање на богату антифашистичку прошлост постало је деведесетих непожељно и потиснуто. На његово место дошло је уздизање покрета и идеја које су у Другом светском рату и после њега поражене и уклоњене са сцене. За време ратова деведесетих уништен је огроман број „идеолошки неподобних споменика“. ..
Ово само потврђује да су многи кренули да објашњавају „истину“, али сви знамо да је највише оних који ће изнети „пијачну истину“, јер се тиме баве искључиво из подлости и интереса. Њих истина и историјске вредности не интересују. Због тога смо из дана у дан, у сталном сукобу „истине и лажи“. За несрећу будућих поколења, свака, лажима заоденута књига или изнети став, а који ће бити депонован у део садашње заоставштине, поново ће бити велика сметња нашој деци. Неће имати ко да им објасни шта је ту лаж, а шта истина. Под оваквим условима будућност ће бити осакаћена вољом изопачених, а њих није мало.
На крају ће се утврдити: да су за све ово криве снаге које се боре за глобализацију свега на планети и стварае новог светског поретка, намећући своје ставове онима којима су ти ставови, често, непотребни и контрапродутивни, јер оно што се намеће, нити је демократско нити правно игде заживело, јер представља силовање другог човека и то неће бити одрживо. Знамо да нагомилане противуречности увек изазивају сукобе и прерастају у рволуционарне покрете незадовољних и они ће мењати стање…
СРЕЋАН ЈЕ ОНАЈ НАРОД КОЈИ ГАЈИ ДЕО СВОЈЕ НАСЛЕЂЕНЕ ИСТОРИЈСКЕ И КУЛТУРНЕ ПРОШЛОСТИ
Ако је срећан онај који код себе гаји део наслеђене историјске и културне прошлости, али је зато, веома несрећан онај који то заборавља. Древни народи, чија се сачувана историја мери десетинама хиљада година у прошлости, одржао их је понос и неговање своје историјске прошлости, зато су одолели и опстали. Тамо где је та прошлост често нарушавана, не само вољом тог народа, већ су им срећу нарушавали и мењали освајачки походи дивљих народа, често им је и њихово историјско и културно наслеђе угрожавано. Тај народ, на овим балканским просторима, је, управо, Српски. У толико се више морамо борити да нам нико не краде и не оспорава наслеђени део наше антифашистичке прошлости, која се разликује од свих других око нас. И зато се не може овом народу наметнути да он, за потребе других, који се морају постидети свог дела прошлости, нагоне Срби да своју прошлост забораве. Ако се то дозволи, у садашњем времену, бићемо враћени у неку мрачну прошлост зарад интереса других.
za kakvu istoriju pricas jebem ti dete skavelsku za istoriju kako ste ubili neduzne ljude krv vam jebem bog vas kaznio da vi istrijete ko sapun kraj vase ere sortu i seme vi jebem
najlosa bica u planeti ot koju se plasu kokoske stoka ljudi ste vi ruski cigani krv vam jebem istoriju vasu znaju i ptice kada i kokoske klokaju i begaju od vas mrzive i bog vise jer video da vas pogresno dodao u planeti i oduzeo da vas makne sterilje pijandure hijene vampire haniobale ste vi ruski cigani zato vas rusi gonili vas sa karpatske sume jer ste losa sorta kraj vase ere sterilje hije!
idite bre krv nalijen otrovom sovenistva vi jebem seme vampohanibalsku vi jebem
Иза коментара који су изречени од стране REPUBLIKA KOSOVES, крију се, па и сами процените, људи „високе“ културе. Они се могу тако понашати само ако их у томе подржава, а управо их подржава Немачка, што се може видети из приложеног видео записа. Ово се понавља КиМ од турске вкадавине, па касније, посебно за време Другог светског рата, када су албанци са овог простора слали своју војну јединицу у саставу Хитлерових снага, али на источни фронт, њима се сада Немачка одужује за ту услугу, али КиМ је и сада окупирана, не случно Немачким трупама. Питамо се шта ће бити када албанско руководство на КиМ, као вазално, остане без те подршке. Нека добро размисле обични људи, куда их води то руководство и у које бојеве. Нека не осуђују своје комшије за оно што им се догађа, њихо врхушка их на то навела (присилила).
ma jebemti sve zivo jebemti i dete u stomaku snajeti koj cese verovatno vampir dase rodi jebem vam krv ruskih cigana vi jebem teracemo vas u karpatske sume ot kud vije poreklo samo ako dodje trenutak kada odu strane trupe sa R KOSOVA vi mislite da tako lako cemo vas oprostiti jebacemo vam i krst i crkve najlosa bica u planeti zemlja fuj
JEBEM VAM SVE ZIVO JEBEM VAM HIJENSKE VAMPIRE DOTERACEMO VAS I SA PASALUKA BEZ BRIGE ZA MALE GODINE OKRENUCETE ZA KARPATE ONIJA STO OSTANU TREBAJU NAM KO OVIJA U R KOSOVES DA NAM RADU U NJIVE JER NEMA KO
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (Наставак)
Аутор: Милан Марковић – Миле
ВЕЛИКЕ ДРУШТВЕНЕ ПРОТИВРЕЧНОСТИ – БЕДА .ЉУДСКОГ ДРУШТВА
Крај прошлог и почетак 21. века обележен је великим друштвеним противречностима, који су људско друштво гурнули у право дивљаштво. На једној страни сјај, расклашност и бестијалност, владајућег слоја у људском друштву, а на другој страни беда, сиромаштво и безнађе.
И једну и другу скупину, истог друштва, карактерише дивљачко понашање: мито, корупција, грабеж, лоповлук (мале и велике крађе), просташтво, насилништво, па људи и жене, а тако и њихови наследници, већина, личе на будалетине и примитивце, изигравајући моћног човека. Изобиље, које појединац, на лак начин оствари, претвара га у праву звер – човека.
До овога долази процесом, док је стварао своје „царство“, а још гори постаје када све то оствари. Од таквих није тешко формирати мафију, која се намеће, као крпељ, остатку заједнице. Мафије су различите и формирају се од особа сличних прохтева. Исто као код тумура (рака), .имамо мафије злоћудне а и добоћудне. Оне доброћудне је тешко открити. Блиске су обичном грађанину, и део су њих, друже се с њим, користе њихову слабост да би им се наметнули. То су особе које не бирају средства да се самонаметну, па се такве, окупљају и удружују у разне скупине (удружења и организације), које појединац – махер вешто користи..
И злоћудне мафије имају сопствену хијерархијску и поделу. Интерес је суштина свих таквих скупина. Има их наследни, које своје корене вуку далеко у прошлости, и представљају највећу опасност по људску заједницу на планети. Та мафија не преза ни од најсрамних злочина, само да би се њено „царство“ одржало. Вешто користи изуме, које обилато подржавају и плаћају, да би свој сјај, и лични стандар, стално побољшавали, али већини намећу јарам да их морају служити. И таква се мафија дели по месту настајања и центрима моћи. Па ако се међусбни односи не могу решити споразумно, ратоваће међу собом, а жртве тих ратова биће мали људи, који ће страдати и рат губити, или ће победу донети на бајонетима, а газди богатство, које ће га претворити у још крволочнију човеколику животињу.
Знам да се самном и мени сличнима, неће сложити „образовани“ теоретичари којима је то извор постојања, и умишљају, како је само њихово исправно и одрживо. Обичан човек би им рекао, па не види даље од носа, јер су они, управо део и полуга неке од моћних мафија и њима служе. Све је умрежено.
Мафија, која се наметну и претвори у велику снагу, смишљено је годинама стварала своје полуге, које ће им омогућити да остваре своју замисао. Те полуге су веома опасно оруђе у рукама мафије. Посебно је опасна она тз НВО (невладина организација), коју моћник формира и финасира, да за њу, одради прљав посао у другој људској скупини, коју желе да подчине. Посебно су опасне личности које се регрутују од особа, у којој је од рођења усађена мржња и пакост према другом. Такве се особе, обично, регрутују из породица, које су преко ноћи постале моћне, а то се догађа после ратова и криза.
Трагови нељудског понашања, најмоћније државне мафије, усмерене су, пре свега, на прање мозгова младој генерацији да би од њих створили малоумног човека, јер се само са простим може манипулисати. Жртва је и заједница такве најмоћније државе, јер је она у својој средини, однеговала такве међуљудске односе, који се сада намећу другим заједницама. Угрожена је породица. Деца више нису под њеном контролом. Захватио их је талас лаког и безбрижног живота, коју је и породица, не слутећи да ће и сама бити жртва, таквог односа, преноси на своју децу. Намеће се то читавој људској заједници, под лажном борбом за права младих, а циљ је одвојити децу од породице и претворити их у опозицију, која ће градити неизвесну будућност. Све заједнице које су захваћене овим патолошким понашање нашле су се у периоду људског безнађа. У таквом стању, мафије тог друштва, несметано се коте и делују. Период владавине људских мафија је стварност на почетку 21. века.
Скоро је једној водитељки забавног програма на телевизији, случајно или намерно, излетело: „да се сетимо старих добрих времена“. Управо је то и почетак буђења људске свести да преиспита сопствену блиску прошлост, како би се пронашао пут и начин превазилажења свега онога што нас је у Србији и довело да смо постали немоћни, незналице, како сопствену будућност покренути да би се у друштву све променило, али у корист и просперитет целог друштва.
Откривамо, у свакој средини, постојање разних кланова и мафије, која се грчевито томе супроставља. Свака таква скупина покушава да сараднике регрутује од младих, рачинајући на њихову „не искварену“ свест.
Докле год су лични интереси изнад заједних, нама нема спаса. Стално ће нас делити: ускогруди и себични интереси, који ће нас ометати у томе. Глупо је и помислити да би се, у развоју, требали вратити у неку прошлост. Та времена су за нама. Али у прошлости можемо црпити праве поуке, које су српско друштво доводиле до опоравка, а то се догађало после сваког великог рата и сукоба, када су наши преци гинули за слобуду у борби противу окупатора, њихова деца (у то време), настоје да својом жртвом и радом, допринесу бољој сутрашњици. То траје све док се не формира мафија моћних појединаца, чији су интереси изнад друштвених. Ту је била наша слабост. Обичан се човек занео слаткоречивим који му обећавају боље сутра, али је то „боље ситра“, припало клану и мафији, која је заједницу урушавала. Ту поуку не би смели заборавити. Сећам се једног локалног скупа, где руководилац, добронамерно предлаже: „морамо пресиспитати наш рад, одбацити, и осудити, све оно што нам смета, а прихватити само оно што нам може помоћи“. Један део пристних се окоми на њега, јер предлаже промену, која ће осудити „миљеника“ и његово време, а они су чврсто за то да се садашњост очува. Предлагач је имао добро намеру, али није прихваћен, јер је „мала мафија“ била међусобно повезана, и она је хтела да сачува своје ускогруде интересе. Чувајмо се тог зла, кланова и мафије, у нашиј средини, јер нам је то кочница напретка и у будућности.
Ово се може односити и на све, нама суседне, заједнице, а посебно на некадашњу шиптарску мањину на КиМ. Ова зајеница има специфичност у томе што се у време турске окупације, на овом простору, њена врхушка, као посебна мафија, олако постаје исламом везана за туског окупатора, да би уз њихову помоћ, као мафија, владали над сопственим народом, који се сада олако шири на штету бројнијег српског становништва, потискујући га из центра његовог настајања и моћи. Отоманска империја је почивала на развијању сукоба и мржње., не само код разнородног народа, већ и међу једнордним, како би лакше одржавала своју власт и моћ.
Долази се до сазнања да су велике и мале људске заједнице под контролом мафије. Само што су најзаосталије, под контролом властите и туђе. Па у колико је људска заједница по природи заостала, и примитивна, у толико је код ње већа појава мафијаштва, која се среће у свим структурама, од најсиромашнијих до најбогатијих и представља извор сталне нестабилности у тој заједници, а и по суседе. Ако се деца истурају испред да у име старијих, суседу чине штету, у тој заједници је дубоко укорењена наследна мржња према свакоме. Због тога су лаки на оружју. Убијају суседе, али се убијају и међу собом. То се најбоље одсликава и дуго траје код грађана албанске националности, под сумљивим разлозима насељених на српској земљи и просторима суседа уз помоћ освајача, чији су они вазали. (Нсатавиће се)
(Наставак)
Да схватимо оно што се тренутно догађа, морамо добро проучити оне заједнице које су постале покретачи великих промена, било оних које нам се свиђају или не. Посебно ону државу, која је, по завршетку Другог светског рата, изашла из тог рата као велики ратни добитник. Може се рећи, држава која је ратовала на више континената, али је њена територија поштеђена ратних разарања. То су Сједињене Америчке државе, које су на крају тог рата употребиле Атомско наоружање, под фирмом да рат зауставе и присиле Јапан на предају. Та држава отворила је многе процесе који потресају људску заједницу и никако да људском роду не доносе напредак, све је привид, иза свега се налази сила, која се све до сада претворила у светског џелата. САД су ушле у процес крупне „мафије“ која је у том процесу видела само своје интересе. Материјално богатство изопачило је и људски ум, па се врхушка претвори у високи сјај своје касте. Ужива у окруженим свитама, њу чува армија плаћеника, њој служи армија службеника, она је неприкосновен чинилац друштва, свако хуљена, на ту касту, биће прогањан и уништен. Она је заштићине системом којег је устројила и намеће то свакоме, потчињавајући га својој вољи. Иза тога је систем економије где серомашни морају само да дају, а каста сте гомиле узима са обе руке и ужива у том богатсву. Не полаже никоме рачуна. Њу штити правни систем којег је она смислила и многе организације, институти, научне установе, војска, полиција, њена мафија, све је под њеном контролом.
То потврђују мниги подаци од зачећа система, који се градио на искуствима те зле прошлости, тако да је цео систем постао велика брана устостављању баланса између зла и добра.
Одмах после завршетка Другог светског рата, далек 1946. године оснива се, у САД, СРЦ (SRC – Centar za istraživanja Stenford), кога је основао Tаvistok – Институт за људске односе са сврхом да помаже Robertu O. Andersonu и његовој нафтној компанији ARCO, која је за врхушку касте („мафије“) осигурала права на нафту на Аљасци. За Андерсонов институт Travistok био је превелик задатак, па је требало да се оснује и финансира нови центар. Тај нови центар је имао исти назив, али с назнаком Аљаска. Тада је Аљаска своја права на нафту продала за 9 стотина милијона долара, што је за поменуту касту била мала свота.
Центар за истраживање Stenford наставља да ради пројекте за Израел и за Арапе, за Јужну Африку и за Либију. На тај начин долазе до значајних информација „из прве руке“, које ће САД касније преточити у своје ратне планове.
Једна од опасних делатности Stenford Центра су војне операције против побуњеног народа. Од тог времена на свим меридијанима, докле допиру ти прљави пипци овог Института, ништа се не догађа случајно и, све је унапред испланирано, па је Институт, и његове газде, криви за сва насиништва и убиства, свакога ко се дрзнуо да се томе супростави. Ту је зло које се, на време, заштило институцијама, које наводно, треба да заштите сваког на планети, али на жалост, људи који се тамо регрутују су под строгом контролом касте.
Крајем шездесетих година прошлог века догодило се нешто веома узнемиравајуће. Агенција за истраживање нових технологија АРПА (Advancel Research Peoducrs Agensy), као уговорна агенција Министарства просвете, предложила је Центру за истраживање Stenford један веома поверљив пројекат. Џон Фостер из Пентагона је рекао том центру, како им је потребан пројекат, да би се САД осигурале од технолошког изненађења. Фостер је хтео да доведе до савршенства стање у којем сама природна средина постаје оружје рата, а помоћу специјалних бомби са којима би се активирали вулкани или земљотреси на одређеном простору. Пројекат би у исто време обухватио истраживања о потенцијалним непријатељима, коришћењу минерала и метала, као потенцијалног оружја. Центар је то прихватио и урадио пројекат назван „SHAKY“ (Климав). После овога америчка администрација је стално одржавала тензије на, по њима, потенцијног противника који их може угрозити. Та пропаганда ишла је све дотле, да је код обичних грађана Америке изазвала страх, како би лако обезбедили буџетска средства за оружане снаге, а посебно за безбедносне снаге, како у земљи, а више ван земље. Таква врста пропаганде преноси се и на вазале. Сада, када су многе строго чуване тајне и Пројекти, који могу да угрозе свет, једноставно исцуриле, америка је добила, из својих редова, израженог противника којег новинари називају „узбуњивачи“.
Један од многих Пројеката је опитован на живим људима и њиховим добрима, како би се утврдио ефекат и исплативост. Тај експеримент, може се с правом назвати животињски однос Америке, која се крије иза удружене скупине, када је под монтираним и измишљеним и лажним закључцима, без одобрена ОУН, извршила двомесечно бомбардовање српских простора. Наневши велику материјалну штету, руинирали јену државу, чији су историјски корени старији од те државе, убијајући невине цивиле и децу – без икаквог повода, једноставно је то захтевао пројектант. То је злочин, који се не сме заборавити. Ондашњи председник САД Клинтон и они око њега, који су кривци и ратни злочинци, добро су заштићине од главних планера, који управљају светом из сенке.
Тако се догоди да некада поносна република Сједињене Америчке Државе постала је добро умрежени систем, злочиначких организација, што представља и почетак тоталитаризма, који ће покренути процес и довести, на крају, до нестанка једне цивилизације, која се и не може похвалити својим делом.
И сами американци анализирајући шта им се догађа, и процена властите будућности утврђују да су их на то програмирали Tavistok Институт и Vilis Harmon. Рушење наших идеала се наставља. Духовна и нтелектуална снага САД је већ уништена. У то време је председник Буш (млађи) рекао једну веома дубоку реченицу, а њен смисао је већина политичких коментатора погрешно употребила. Буш је рекао:
„Морална димензија америчке политике захтева од нас да зацртамо морални пут за свет са мањим злом. То је стваран свет, ни црн ни бео. Свет са врло мало моралних начела“.
Дали се још неко сећа Бушове команде војсци да живе закопа 12.000 ирачких војника.
На крају и коментари око њега: „шта друго би могли да очекујемо од председника који је највероватније најопакији човек који је икада дошао у Белу кућу“. (Наставиће се)
(Наставак)
Повежемо ли све коцкице Бушовог геноцидног рат против ирачког народа, не можемо се отети утиску да је он сам све то урадио. Око себе је имао свиту издвојене и отуђене елите, савремених ратника – освајача, људи који су се отели људским законима, створили свој назор, који га је водио кроз његов интерес. То су углавном она лица која су од ране младости, постали део војне силе. Такав концепт не настаје сам по себи. Када пажљиво све то проучимо, иза свега тога стоје институције, које су све то осмислиле и испланирале.
Сретамо се са многим Бушовим поклицима и изјавама које су трасирале, пут без повратка, и обликовале изопачено и по човечанство веома опако друштво. Бушови познати поклици: „Ко није снама, тај је противу нас“, намењено „савезницима“, који су му окренули леђа у његовом ирачком походу. Он је са одушевљењем, који само њему припада, окарактерисао председника Садама Хусеина као „Хитлера наших дана“, не понудивши ни један доказ за то, јер није било потребно. Америка је то прихватила без питања, јер је то рекао „Председник“. Тада се Америка по својој суштини вратила у далеку прошлост дивљаштва, када су им преци освајали тог просторе и геноцидом над домородцима, решавали сопствени животни простор, не обазирући се на друге.
Умни људи света не би смели погнути главу, пред овим чињеницама, јер и ћутање је злочин.
Елитна Бушова администрација и њихови супервизори су били толико сигурни у све то, одобравајући поступке Председника, тако да више нису ни сматрали потребно да прикривају своје и председникове поступке, који су заударали нечовештвом. Тако је америчко друштво било заокупљено еуфоријом рата, а из дана у дан, са ратног попришта Ирака, у Америку су допремани ковчези који су, уз велику помпу и излив „херојства“ сахрањивани. Стварана је лажна слика, у америчком друштву, потребна да се целокупна нација окрене и подржи председника.
Данас (22.10.06) објављена је вест о разговору америчког председника са екипом генерала који воде операције у Ираку, а после тог разговора Буш је најавио нову ратну тактику у Ираку. Све се ово догађа пред конгресне изборе наредног месеца у Америци, о чему америчка средства информисања доста говоре, а посебно “Глас америке“, често објашњава пад Бошовог рејтинга у Америци због ситуације у Ираку. Одавно је прошло оно време када је овај исти, свечано најавио да је рат у Ираку “коначно завршен“, а рат не само што није завршен, већ се распламсава све више и више, да то америчке грађане веома забрињава. Многи ову ситуацију повезују са ратом у Вијетнаму, којег су Американци изгубили и који им је дуго година престављао озбиљан проблем. Сад се та иста Америка буди, тражећи да се њихове трупе врате кући.
Амерички председник Џорџ Буш на овој видео конференцији са америчким генералима у Ираку, организованој да се анализира стање и и заједнички размотрили “тамошњу ескалацију насиља“ и нову америчку тактику, али не и укупну америчку стратегију.
Буш је признао да развој догађаја у Ираку “подсећа на, за Американце, трауматично искуство Вијетнамског рата“. Он је после тога за америчку мрежу дао изјаву, при чему је, поред осталог, рекао: “има смисла“ поредити интензивиране побуњеничке активности у току ове године у Ираку с офанзивом Вијетконга из 1968. године, које је америчко јавно мњење окренуло против рата. Међутим, амерички председник је одбацио тврдње да је све већи број цивилних и војних жртава у Ираку знак да је војна кампања у тој земљи доживела неуспех. Он је истакао да ће армија остати у Ираку “без обзира на ситуацију“.
Да се за тренутак вратимо на Бушовог претходника одговорног за бездушно бомбардовање СРЈ (Савезна Република Србија), последице које је наставио његов наследник(Обама) и у све то увукао ЕУ, која је према Србији заузела крајње неповољан став у решавању проблема КиМ.
ВИШЕ НАМ ЈЕ ПОТРЕБНО МУДРОСТИ НЕГО ПРИЧЕ
За тренутно стање у Србији, која је захваћена дубоком друштвеном кризом, не би се требало свалити на садашњу власт, која је то наследила. Свако онај ко је спреман и способан да размисли мора добро анализирати процес који је захватио људско друштво у глобалу, а то се прелило и код нас. У таквим условима, када су срби зверски бомбардовани, па иза тога хајка на људске главе, сатанизовани споља, још жешће изнутра. Када нам је наметнута ревизија, посебно резултата четворогодишње антифашистичке борбе, па је под воћством скоројевића, и многих пропалих политичара из претходних времена, који су успели да у парламенту изгласају закон о тз. помирењу, уствари су извршили ревизију блиске прошлости, прекинули континуитет историје, као да нисмо постојали у периоду СФРЈ. Враћајући нас у средњовековље, намећући давно преживеле каноне, да би “спасили” српски народ. Иза свега тога се крију мрачни интереси мреже, добро умрежених друштава и организација, које се куну да раде за интерес народа, а у ствари ближи им је њихов интерес и због тога се све ово догађа. Таква слика одавно је отишла преко границе. Продани људи су се увукли у све поре друштвеног живота и разарају ткиво српског народа.
У исто време, из веома великих интереса централних сила Европе, вршен је и још се врши, велики притисак на Србију. Олако, као награда, учлањени су у ЕУ наши суседи, чије су се јединице, а и зајеница у току рата, ставиле на страни фашизма и до краја тог рата им остали верни.
Схватио сам поступак садашње извршне власти, која се окренула да разрешава, дуго не решена питања, која оптерећују српски народ и кренули су да у дипломатији и политици примене средства која се у овом периоду могу и применити – коју један део нас, али без разлога, не улазећи у суштину тога, ствара проблеме. У праву су они који протествују на Косову, јер супротна страна не примењује договорено, већ наставља “решавати” односе на стари начин, који би нас одвукао да се та питања никада не реше.
Садашња влада је свесна тога да се решења на КиМ неће тако лако применити, али је и спремна на стрпљење и разум српског народа, који неће дозволити да у међународним оквирима не буде даље оптуживан (као раније) и за оно зашто није био крив
Веће су нам сметње у свему овоме где се разне структуре удружују у свом интересу (борба за власт) и примењују застареле методе које нису дале резултат и када су Срби били јачи. Развлачење снага у борби за очување интереса српског народа на КиМ не иде у прилог решењу овог проблема. Најмање треба слушати оне “политичаре”, који су у прошлости изгубили своје битке, ако нам предлажу застареле и превазиђене методе.
Веће су нам сметње у свему овоме где се разне структуре удружују у свом интересу (борба за власт) и примењују застареле методе које нису дале резултат и када су Срби били јачи. Развлачење снага у борби за очување интереса српског народа на КиМ не иде у прилог решењу овог проблема. Најмање треба слушати оне “политичаре”, који су у прошлости изгубили своје битке, ако нам предлажу застареле и превазиђене методе. (Наставиће се)
И међу албанцима постоје умни људи, који трезвено мисле о ономе што у исто време погађа његов и српски народ, који вековима живе једни поред других. Албански писац Фатос Лубоња оштро критикује лидере у Албанији и на Косову због реакције на исход хашких суђења. Косовски политичари бесни.
У чланку објављеном у мајском броју магазина “Sudosteuropa”, Лубоња је писао о реаговањима албанских власти на ослобађајуће пресуде бившим командантима ОВК и Рамушу Харадинају у Хагу.
Лубоња је навео да је Харадинај ослобађен упркос томе што је било довољно доказа да су оптужбе у Хагу биле тачне. Подсећа и да су Харадинаја, елите у Приштини и Тирани величале као хероја, преноси портал “Балкан инсајт”.
Харадинај је новембра 2012. године ослобођен свих оптужби за ратни криминал током косовског конфликта деведесетих година, након поновног суђења Међународном кривичном суду за бившу Југославију.
Тужиоци су тврдили да је Хадинај заједно са још двојицом отужених мучио и убијао етничке Србе, али и Албанце за које су мислили да сарађују са Србима у логору ОВК у Јабланици 1998.
Судско веће је пресудило да Тужилаштво није доказало ни једну тачку оптужнице, укључујући и оне о удруженом злочиначком подухвату, успостављањем контроле ОВК кроз логоре на западном Косову.
Према Лубоњи, реаговања на ослобађајућу пресуду Харадинају у Албанији и на Косову показују лицемерје политичких и културних елита, које користе националистичку идеологију да би људима испрале мозгове.
“Тако су у време комунизма Албанци храњени идејама да као појединци нису ништа наспрам националних интереса, и да треба да се жртвују за своју отаџбину, затварајући очи за све почињене злочине у то име”, писао је Лубоња.
Такво испирање мозгова, тврди Љубоња, створило је облик шизофреније, јер Албанци истовремено величају јунаке који се жртвују за своју земљу, а осуђују крађу и убијање – што је једно те исто.
Пишчеве тврдње наљутиле су чланове Харадинајеве партије Алијаса за будућност Косова.
Портпарол те странке, Ернест Лума напао је Лубоњу на друштвеним мрежама назвавши га “кучкиним сином”.
Лубоњино презиме звучи као српско, написао је Лума, називајући га Србином који говори албански.
Косовска министарка за европске интеграције Вљора Читаку рекла је да је “шокирана” и да је “остала без текста” у вези са Лубоњиним писањима.
Косовски министар културе Мемли Краснићи оптужио га је за издају и “болесне кометаре о ослободитељима Косова”.* ( Део текста пренет са сајта дијаспоре – најновије вести).
***
У своје веме др Џон Колман, пензионисани пуковник, професеонални официр тајне службе, често помињан у мојим текстовима, поред осталог износи: „Све се одвија према заповестима Tavistok instituta и с оним што су зацртали социјолози из Stenford centra. Време се не мења. Људи су ти који узрокују промене. Све те промене су у напред планиране и догађају се као резултат добро осмишљеног деловања. На су мењали, у почетку постепено, али се данас брзина промена повећава. Сједињене Америчке Државе се из „једне нације под Богом“ у мноштво нација под неколико богова…“
„Наши преци су говорили једним језиком, имали исту веру – хришћансто, и исте идеје. У нашој средини није било странаца. То се догодило касније, смишљено испланирано чином разбијања Сједињених Америчких Држава у низ разједињених националности, култура и вера. Ако сумњате у ово отидите на Истсајд у Њујорку, или на Вестсајд у Лос Анђелосу, било које суботе, и осврните се око себе. Сједи9њене Америчке Државе су састављене од неколико нација које се боре за коезистенцију под заједничким системом власти…“
Савременици, међу којима и ја спадам, по завршетку Другог светског рата, добро се сећају шта се догодило са једним делом српских заробљеника, посебно официра, који се нису вратили назад у Србију. Њих је пут водио на Запад, претежно у САД, који су „бројно и политички“ ојачали српску ратну дијаспору. Добро нам је познато под којим су условима ти заробљеници кренули у други свет, нису се вратило породицама које су остале у Србији, а ретки су они који су касније одвели тамо своје породице, док је већина тамо засновала други брак и спородицом остала у тужини.Са бројним лицима која су из разноразних разлога, кренули такође на Запад и идеолошко – политички ојачали „српску дијаспору на Западу“, најчешће добро организовану и припремљену, од посебних снага, од које је Србија имала само штету.
Да би се ово потврдило послужићемо се још једним припадником, професионалним официром америчке тајне службе.
Роберт Баер, бивши високи изасланик и официр ЦИА, уједно је и аутор многих дела у којима је одавао информације о ЦИА и о администрацији Била Клинтон и Џорџа Буша, због чега је неколико пута хапшен и привођен. Лични пријатељ, Мит Васпурх који је радио у сенату и који му је давао поједине информације је убијен у хотелу из сачмаре. Као високи оперативац ЦИА радио је на простору Југославије у периоду од (1991-1994) и на Блиском истоку. Роберт Баер је учествовао у неколико документараца на Националној Географији оптужујући владу Буша за рат због нафте!
Интервју је обављен уживо у Канади, током мог пута пре неколико дана. Роберт Баер тренутно промовише своју књигу – The secret of White House – у Квебеку, где смо и разговарали. У интервјуу смо разговарали о позадини рата у Југославији.
Кад сте стигли у Југославију, где је то тачно било и који Вам је био први задатак?
— Стигао сам хеликоптером са још 3 агента. Слетели смо 12. Јануара 1991 у Сарајево. Задатак нам је био да припазимо на наводне терористе српске националности, који би требали напасти Сарајево.
О којим терористима је реч и зашто би они наводно требали да изврше те нападе?
— О српским, дати су нам фајлови да група по имену „Врховна Србија“ планира извести бомбашке нападе на кључне зграде у Сарајеву због жеље да Босна изађе из тадашње Југославије.
Да ли је таква група постојала и шта сте Ви тачно радили у Сарајеву по нарадби команде ЦИА?
— Таква група никад није постојала! И нас је централа преварила. Имали смо задатак да упозоравамо и да ширимо панику међу политичарима у Босни, једноставно пунили смо им главу да ће Срби да нападну. У почетку смо и ми прихватили причу, али после смо се мало запитали. Зашто дижемо панику кад та група олигледно ни не постоји?
Како и када се завршила да операција и да ли је имала неко име?
— За мене се завршила након две недеље, добио сам нови задатак у Словенији. Иначе операција је трајала још месец дана и имала је назив „ИСТИНА“. Иако је то било све само не то!
Кажете отишли сте у Словенију, којим поводом?
— Тамо сам добио инструкције да је Словенија спремна да прогласи независност, дате су нам паре, неколико милиона долара, уз тај новац ми смо финансирали разне невладине организације, опозиционе странке и разне политичаре који су распаљивали мржњу.
Какво сте Ви имали мишљење због те пропаганде од стране ЦИА, и шта су о томе мислисле ваше колеге?
— Свакако да се задатак не одбија од ЦИА, поготово не тада јер су сви били нервозни и склони параноји! Многи агенти и високи чиновници ЦИА су нестајали само зато што су одбили да раде пропаганду против Срба у Југославији. Ја лично сам био шокиран дозом лажи наше агенције и политичара! Многи агенти ЦИА су радили пропаганду а да нису ни свесни шта раде. Једноставно свако ради делић приче, и само онај ко је склопио целу причу зна позадину а то су политичари.
Значи постојала је пропаганда искључиво према Србима?
— Да и не. Пропаганда је имала за циљ да завади државе и да се оне одвоје од матичне Југославије. Морали смо изабрати жртвено јагње које би било криво за све. Неко ко би био одговоран за рат и насиље. Србије је изабрана јер је на неки начин била наследница Југославије.
Можете ли набројати политичаре који су у бившој Југославији били плаћени од стране ЦИА?
— Да, мада је то деликатно. Стипе Месић, Фрањо Туђман, Алија Изебеговић, многи саветници и чланови владе Југославије, плаћени су и били српски генерали, новинари па чак и поједине војне формације. Једно време је плаћен био и Радован Караџић, али је престао да узима помоћ кад је схватио да ће бити жртвован и оптужен за злочине у Босни. Био је израђен од Америчке администрације.
Споменули сте контролу и финансирање медија, како је то било тачно?
— То се већ зна, поједини агенти ЦИА су били задужени за писање званичних изјава које би спикери читали на вестима. Наравно спикери нису ништа знали, они су то добили од свог шефа а он од свог који је био наш човек. Постојао је један задатак за све, а то је да се кроз телевизију шири мржња, национализам и скроз су се истицале разлике међу људима.
Сребреница, сви знамо за њу. Можете ли рећи нешто о томе уколико знате?
— Да! Од 1992 сам у Босни био поново, али овог пута смо требали да обучавамо војне формације које су представљале Босну, нову државу која само што је прогласила независност. Сребреница је преувеличана прича и нажалост велики број људи су изманипулисани. Број жртава је једанк убијеним Србима и другима, али Сребреница је политички маркетинг. Мој шеф, који је иначе и био некада у Америчком сенату, је неколико пута напоменуо да ће бити некаква превара у Босни. Месец дана пред наводни геноцид у Сребреници ми је рекао да ће тај град бити упориште медија широм света и дао нам је инструкције да зовемо медије. Кад сам питао зашто, рекао је видећеш. Добијена је наредба да са новонасталом Бошњачком војском ударимо по кућама и цивилима. Наравно то су били грађани Сребренице. У том тренутку са друге стране ударили су и Срби. Вероватно је и њих неко платио и нахушкао!
Ко би онда могао крив бити за геноцид у Сребреници?
— Једноставно жртве у Сребреници су биле ту због Босанаца, Срба и Американаца тојест нас! Али све је приписано Србима. Нажалост, многе жртве су сахрањене као муслимани, а били су Срби или друге националности. Пре неколико година је мој друг, бивши агент ЦИА и садашњи човек у ММФ рекао да је Сребреница производ договора између Америчке владе и политичара у Босни. Сребреница као град је жртвована јер је након тог наводног злочина Срба, Америка имала повода за напад.
Шта мислите генерално зашто се Југославија распала, тј. зашто је Ваша влада имала жељу да то уради?
— Све је јасно, људи који су некад хушкали на рат а уједно и приповедали о миру сада су власници компанија које експлоатишу разна рудна богатства и слично! Једноставно, направили су од Вас робове, ваши људи раде за џабе и тај производ иде у Немачку и Америку, они зарађују! А Ви још на крају морате да откупите и увезете оно што сте сами направили, пошто немате новца, морате се задужити, то је читава прича са целим Балканом!
Нисте били на Косову активни као агент ЦИА, али да ли је и ту било неког притиска од стране Америке?
— Како не! Косово је одузето из два разлога, прво због рудних и природних ресурса а друго, Косово је војна база НАТО! У срцу Европе је њихова највећа војна база.
Имате ли поруку за људе из бивше Југославије?
— Имам. Нека забораве прошлост, она је исценирана и лажирана. Изманипулисани сте, они су добили шта су хтели и глупо је да се Ви још мрзите, морате показати да сте јачи и да сте схватили ко је све направио! Ја се искрено извињавам! Зато дуго времена и откривам тајне ЦИА и Беле куће!
(Наставиће се)
(Наставак)
Да би добро упознали себе, морамо знати више о другима. Скоро код свих народа сретамо исте или сличне народне поуке. Њих живот ствара. Оне би нам требале бити основа за властити прилаз животу, и основа за васпитавање младих. На жалост, много се шта са овим не поклапа.
Упознавајући грешке других, и њихове слабости, могуће је избећи грешке и код себе. А оно: „Паметан се учи на туђим грешкама, будала на својим“.
Оно што смо дознали, читајући књиге само ова два америчка виша официра тајних служби (Џ.Колман и Р.Баер), који су изнели своја запажања, а после одласка у пензију, закључујемо: да су они, доста дуго, провели у њој и били, део те изопачене скупине и, успешни њени чиновници.
Могуће је да се и њима може по нешто приговорити, али им се будућност мора захвалити, што су смогли снаге и, изнели оно што се крије од очију јавности, како би будућност упознала њене лоше стране, које су њени људи чинили, често и несвесно, служећи онима који су, зарад своје удобрност, наносили другоме зло.
Док ово укуцавам поред мене је радио, слушам ране јутарње вести и друго. Лето је 2013. ноћ тиха мирна, лагано се хлади врео дан, који људе нагини да потраже хладовину.
Тренутно се објављују вести о новинама, која се морају уносити, да би се зауставило даље пропадање. На дневном реду је Закона: о раду. Износе се ставови послодаваца и (разних) синдикалних руководиоца. То ме је навело да тренутно пребирам о свему, што сам у животу упознао и научио. Иза мене је више периода и искуства (предратно, ратно, послератно и садашње), али ћу се задржати на задња два – послератно и садашње. Оно послератно у садашњости је толико негирано и хуљено, од једног дела савременика, па пошто су се „доказали“ како су у „праву“, то се садашњост мора посветити том периоду (поратном) и његовим критичарима. Од тада наступа процес тихог умирања и изумирања. Да ли нам се нуде паметна решења да би, прво зауставили даље пропадање, и који су могући путеви опоравка.
Оно послератно је завршило са бујањем бирократије, која је и кривац даљег пропадања људског друштва. Бирократија и њено деструктивно деловање, увукла се у све поре људског живота код нас, а сами цените шта нам је она произвела. Бирократија је та која је доносила бројне Законе, она их је „спроводила“, само оно што је њој одговарало, учествовала у променама „изигравајући“ демократију и слободу. Борократија, под којом треба схватити, наредбодавца и његове полуге, на другој су страни климоглавци који су им тапшали и изигравали демократију – све то је захватио синдром бирократије (од прилике 50% становништва). Потпуно на другој страни бројније су слуге, од којих се црпио: ум и снага, али и оно мало што зараде, бирократија је смислила да им и то узму, како би одржала свој стандард, лагодан живот, и добро наплаћен статус у савременом људском друштву, а на другој страни слугу држати у сиромаштву, само је тада послушан. Бирократија се служи митом и корупцијом, на свим нивоима. Она је извор тог зла. У њеним рукама је економска и свака друга снага, као природни савезник и оруђе, помоћу којег утерава страх, да би се већина држала у покорности.
До седамдесетих година прошлог века, имали смо период који нас је винуо међу средње развије земље, да би иза тога настало стагнирање и пропадање. Тај злосрећан почетак поклапа се са наглим порастом градског становништва и нагло пражњење села. Било је покушаја да се то ублажи и заустави, али је „победу“ однео град, који је све присвоио, и ставио под своју контролу, да би се полуге бирократије успешније и без контроле развијале. Најлошије решење учињено је што се сада градови ослањају на увоз јевтиније робе широке потрошње, које је градска бирократија олако прихватила и применила. Градови, и њихова бирократија, су кривци за оно што нам се догодило. Тамо су се кројиле нове промене. Градови су кривци за појаву нове „демократије“, они су само себе видели у будућности, копирајући друге белосветске градове, који су се развијали експлоатишући многе у свету. Перид глобализације, нагони и мале народе да се везују за велике системе. Али, садашња светска криза, на крају ће довести да се даља глобализација заустави, јер нема утемељење у будућности. Велико је питање и будућност ЕУ. Ако се добро анализира крај америчког сна. Посебно, ако се добро проуче снаге које су, и зашто, развијале овај синдром који се намеће. Које су то издвојене снаге које стварају привид бољег сутра и, које се међусобно договарају и удружују. На чију штету ће се то догодити.
Период кризе нам открива сасвим другачију ЕУ, него што нам је приказана у почетку њеног настања. То доказује да су само економски јаке заједнице одрживе (и ту има крај), због тога имамо најсвежије појаве, где се посебно договарају јаки и моћни, како би се ишло даље, а у самој ЕУ покушај стварања јединствене државе, са свим њеним атрибутима, како би опет омогућили најмоћним економијама да потисну ривале, овладају њиховим тржиштем, развијају се на темељу јефтине радне снаге у самој Унији, како би се одржали најмоћни. Значи, да моћне економије чланица ЕУ планирају своје поседе (колоније) на просторима посрнулих и сиромажних заједница, које су низом поступака довели у то стање. Сада су се појавили да изврше промене, које ће искључиво њима послужити, зато су ту, надгледају, каналишу све што су наметнули и намећу, како би сопствену економију, која се у периоду ове кризе, и сама, почела урушавати (пад производње, опадање промета, повећање незапослености, социјалне тензије), код њих. О будућности колоније, онако како буде заслужила.
Бирократије се удружују и граде одрживу светску бирократију, на рачун остатка заједнице.
Заједница, као што је Србија (и друге увучене у сукобе), које су жртве нарастуће глобализације свега, код којих се и највише осетило сиромаштво, безперпектива, нерад и губљене мотивације, презасићеност страном робом, за које нема пара да би се то купило, морају тражити излаз, мимо онога, што му бирократија пружа, а не нуди промене. Јер ће убрзо доћи период, када ће се дуго урушаване заједнице, на једном простору, међусобно удружити, како би биле спремне да замене дотрајале буржоаске творевине (пример земаља Јужне Америке), што наговештава крај америчке контроле. Будућност не припада силном и моћном, већ мудром, толератном и правичном. Онај силан, ствара више својих противника, има кратак век. Зар то не можете схватити, јер се сила не гради на сопственом раду и успеху, већ на мутним и прљавим радњама која воде у криминал. Налазимо се у времену када се откривају сви злочини самопрокламоване надсиле, која је присиљена на одбрану.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – наставак
Са почетком периода индустријализаци СФРЈ и нагли пораст градског становништва у многим њеним деловима, срећемо се с напуштеним рудницима и старим погонима, а у њиховом суседству отварање нових. Нови погони су покренули убрзан процес с високом стопом запошљавања, што је покренуло и школске установе, свих нивоа, школујући нови кадар. Погони, који су тихо изумирали, наставили су процес смањене производње, како би преостали радници тих погона, који се нису запослили у новим погонима, нашли запослење до краја свог радног века. Ондашње руководство је имало бољи план и боља решења за збрињавање одлазећих кадрова, него што смо имали касније. Добар део вишка кадрова налазило је посао, у сопственим фирмама, широм планете, које су, слично ономе грађено у ондашњој Југославији, градили наши радници и стручњаци у земљи и ван ње.
Справом се то време може назвати – златним добом. Није то дуго трајало, све се мења, али не вољом Југославије, већ почетком нове колонизације, коју покрећу доскорашње колонијалне силе, а које су остале без колонија, по завршетку Другог светског рата. Та колонизација ни мало није била хумана. Напрд је било речи које су то институције креирале и наметале остатку света. Жртве овог процеса су биле такозване земље у развоју. Тек што су се ослободиле колонијалног ропства и, кренуле у процес развоја, у коме су се доста добро и веома струно ангажовале Југословенске фирме, долази до наметнутих сукоба, изазваних од земље, или земаља, које су кренуле у процес нове колонизације. Страдали су тамошњи народи, али су страдалале и бројне југословенске фирме на том простору, с великим губитцима од којих се никада нису опораве.
Ти процеси, од савременика добро упамћени, јер иза тога убрзо долази. до разбијања Југославије, а да њени разбијачи никоме нису одговарали. „Слава“ учесника у растурању СФРЈ срећом није, а и неће бити дугог века. Ако се ми не можемо светити за оно што нам је учињено, постоји невидљиви „осветник“ који им вишеструко то враћа.
Дуго траје агонија државе која је сво зло и зачела. Ратови јој доносе веће губотке од плена. Ратна економија губи дах, а хипер продуција, ствара вишкове које немају купца. Док су дуготрајни ратови, које је САД водила на више фронтова и стварали губитке, инфраструктура застарела, роба се гомилала, водеће банке банкротирају и нестају са с цене и, друге бројне недаће. Вест, да је амерички град, четврти по броју становника у Америци, од 1,8 милијона становника (1950.), а почетком 2013. у њему остало 706.000. Четвртина га је напустила од 2000. а бележи се да у Детроиту има 80.000 напуштених кућа, која зарастају у коров. Ако се ништа посебно не догоди, биће то „аветињски град“, које можемо гледати на њиховим филмовима.
Опширан чланак под насловом „Како је и зашто банкротирао Детроит“, обљављен у „Политици“ од њеног сталног дописника Милана Мишића (20.јула 2013.) веома сликовито приказује стање америчке економије и процеса који се тамо догађају.
Веома је занимљив коментар познатог америчког милијардера, који је поред осаталог констатовао: да је због превисоке задужености САД, могла следити пут Грчке или Шпаније и, доживети сличан финансијски крах. Он истиче. да Сједињене Државе нису више богата земља, као што су некада биле. „Када нису богате мораш да позамљујеш новац од некога. Ми позајмљујемо новац од Кине и других, САД има 16 билиона долара дуга“, рекао је Доналд Трамп. Он је још нагласио да су велики проблеми САД у високој стопи незапослености, која је достигла 16% и да је једна од најзадуженијих земаља у свету.
Није ово једино што је снашло једну, до скора, најмоћнију империјалну силу, која је утеривала страх код противника, али, више код савезника. Цурење веома чуваних америчких тајни, о њиховим намерама, у будућности, а посебно, скандал који је настао откривањем афере о масовној злоупотреби и масовном прислушкивању електронских комуникација свакога у свету, озбиљно је уздрмало пријатељство са оданим својим савезницима, који се и сами тиме баве, али то вешто прикривају
Свет је олако прихватио и умрежио се у интернет и друге технологије, чији су се центри, не случајно, нашли на територији САД, или некој другој, под њиховом контролом. НСА, од увек има задатак да се бави шпијунажом, како је Мишић рекао: „да нађе иглу у пласту сена“, али им интернет и друга технологија омогућава „да претресе сваки пласт“.Све док је ова тајна била тајна, свет није обраћао много пажњу на то. Када су тајне, престале бити тајна, свет се узбуркао, тражећи начина да се од тога заштити. САД убрзано траже скровита места, даље од очију јавности, добро камуфлиране средине и гради моћне центре, велике снаге и моћи, у трци, како их ривал не би претекао. Трка, само у овом виду комуникације, донеће за собом увећане трошкове истраживања, а и праћења.
Такав један нови центар је веома чувана тајна, обичним смртницима неприступачан, који ће у рад бити пуштен у јесени 2013. године, у којег су, и поред презадужености, американци уложили око две милијарде долара. Направљен је због тога да би се изашло у сусрет повећаним захтевом интернет саобраћаја на глобалном нивоу у долазећим годинама – па су потребни нови и модернији прислушни уређаји, свидело се то коме или не. У својим плановима, као поуку американци не губе из вида догађај 1941, Перл Харбор и 11. септембар 2001, Први, напад јапана на америчку ратну луку на Хавјима, а друга,.спетакуларна диверзуја Ал Каиде, што је све довело до опседнутости, да се без пардона прислушкује цео свет, а из специјалних сателита осматра и контролише свако.
Захваљујући новим моћним технологијама, која долазе у руке светског моћника. Таква моћна технолошка средства, која су развила савремено пиратство „када џентламени читају туђу пошту, гледају кроз прозор шта се у соби догађа, шпијунирају свакога, па ко им се не буде свидео биће са даљине уништен, а неће се знати ко све то планира и ради“.
САД су „чувари“.таквих направа, контролишу њихову кључну инфраструктуру, док су најпопуларнији сервиси у рукама само неколико америчких компанија, где су и прикључени прислушкивачи НСА. Свет се тек сада постао опрезан у какву се мрежу препустио, али је већ касно, јер је у задњој декади остварила база података депонована у базама тајне америчке службе веома добро заштићене.
То је стање међуљудских односа, ни мало хумано по човека, с којим се улази у Нови 21. век, с доста непознаница, али нас подсећа на време када је вођа нацистичке немачке ступио на власт и Немачку увукао у милитаризацију и Други светдки рат.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – наставак
Друга декада 21. века, а више година светска криза траје. Средсва јавне комуникације дневно обавештавају стање у свету. Доија се утисак да много шта не иде у прилог да се кризи назире крај. И поред подмаклом процесу глобалне економске политике, која није дала очекиване резултате. Главна сила која је учествовала у свим крвавим нередима из којих је црпела своју снагу, одједном се нашла пред великом дилемом. Сиријски нереди, које су Западне капиталичке земље, не јединствено, подржавале побуњенике, неочекивано, а амерички војни врх изјављује да не би интервенисао у Сирији. Назире се и крај тој сили, али, ако САД одлучи, као што је то Хитлер одлучио, и крене у нови процес милитаризације Сједињених Америчких Држава, да би изашао из кризе – можемо само да наслутимо шта планету чека у блиској будућности – рат сваког противу сваког. Ако се буде применила теорија развоја капитализма по препоруци Бжежинког и америчких ратних јастребова (Бушови, Клинтонових, Обаминих), времена и њихове ере, свет неће бити далеко од катаклизме, која настаје као безумни потез злих људи.
Амерички Сенат и Представнички дом Конгреса, на бази извештаја ЦИЕ, дали су „зелено светло“ за план „Беле Куће“ да се почне испорука оружја сиријским побуњеницима (није искључено, и до сада, њихово илегално наоружавање), али, како је за крупни капитал, рат обична економска категорија и све се полази од интереса, а посебно се гледа профит. Америчка војна сила посебно има своју економску рачуницу, па износи да би америчка интервенција у Сирији (како су то до сада радили на многим местима), „била веома скупа, компликована и по исходу непредвидљива“. Председник Барак Обама, на основу (не доказане), зврдње да режим у Ситији употребио бојне отрове противу побуњеника, за Америку подвучена „црвена црта“, јер је он, пре месец дана одобрио план за војно помагање сиријских побуњеника. Иза овога „врхушка“ САД је, са више страна, упозорена да за промену режима у Сирији, „била веома велики подухват који би у крајњен исходу могао да нанесе штету САД“. Оно што је у претхоном ставу изнето као могућност да се догоди – управо се потврђује као вероватна могућност. Њима је веома важна светска подршка, зато, као и у свим ранијим прилика, ствара се илузија о „великој опасности по свет ако на власти у Сирији Асад остане“, сличо свим предходним случајевима, када су једноставно убијани људи који нису хтели да их слушају, а што народи страдају, па то је већ виђено у плановима западних институција о којима је било говора.
Амерички генерал Мартин Демпси упозорава: „да је лако ући у сукоб, али да треба бити спреман на ‚оно шро долази после’“. Он износи да само обука и саветовање сиријских побуњеника кошта Америку 500 милијона долара годишње, док би трошкови удара по сиријским војним циљевима брзо могла достићи две милијарде долара – месечно.
Трошкови у „гвожђушини“ захтева ангажовање на хиљаде америчких војника, а искуства са Авганистаном и Ираком: „у последњих 10 година смо научили да је једноставна промена односа снага, без обезбеђења услова за опстанак функционалне државе, није довољна, па зато морамо да предвидимо и спремимо се за нежељене последице наше акције“- изговори генерал.
Генерал не предлаже одустајање, већ диже економску цену таквог подухвата. Њега интересује његов профит, и људи око њега, а мање га интересује цена гвожђурије и плаћеника који би страдали у походу, где он види себе и своју славу. Њему је усађено, што је усађено, научио оно што је и друге учио, служи „великом“ циљу, па и не мисли ушта се претвара. Он је високи службеник снага које делују из сенке и верно им служи, али је задовољан својим статусом у таквом друштву, чија се историја бележи по снагама ратника. Докле ће то трајати?
Ако се више гвођурије и убојних средства троши, и то немилице, за покретање посрнуле привреде, повећање запослености тамо где је извор, за капитализам је то опоравак. Њих не интересује бојиште и невине жртве, њих само интересује зарада и профит, а сиротог радника интересује новац да би одржао голи живот, а што ће убојно средство, произведено његовом руком, убити тамо неког невиног, он и не мисли да о томе размишља. Зато, свака невина жртва и нанета штета, неком другом, подједнака је кривица свих у ланцу: па и сиротог радника.
jebem vi krv vampirskog hijene hanibale dete vam u stomak tvoje snaje jebem
Sramoto jedna od čoveka, sramotiš i sebe i tvoj albanski narod tvojom vulgarnošću i tim najodvratnijim psovkama sa kojima misliš da možeš nekog uvrediti-to je samo tvoj obraz i tvoja lična karta! To je slika koju ti stvaraš kroz tvoje psovke o albanskom narodu. Šta misliš, ko će još u svetu ko pročita ove tvoje psovke imati pozitivno mišljenje o albancima. Umesto da koristiš ovu priliku da se čitaocima GD predstaviš kao kulturan čovek i doprineseš zajedničkom životu provociraš pa kad se nadje isti primitivac poput teba onda će ti biti jadna maka. Tu ti onda ni kukanje ni psovanje neće pomoći! Ovo je poslednji put da ti objavljujem ove primitivne psovke. Ako imaš nameru doprineti zajedničkom životu u miru onda se možeš i dalje obraćati u suprotnom ću ti blokirati pristup Glasu Dijaspore. Uostalom, ja sam mnogim albanskim azilantima tumačio u nemačkoj kako bi dobili azil i tom prilikom sam ih upoznao kao vema pristojan, ljubazan i zahvalan svet. Tebe će tvoji ovakvi tvoji suditi i osuditi zbog toga što kaljaš svoje gnjezdo odnosno poštene albance jer i takvih ima! Jado jedan, koliko je mržnje u tebi!!! Kako seješ tako ćeš i žnjeti!
„Во се веже за рогове, а човек за језик“ Речи које човек, ако је човек, изговори откривају колико је вредан тај човека
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – наставакЗа међусобно повезан Запад, све што се догађа у свету, а уперено је противу њих, све се ставља на терет „Ал Каиде“, али ће будућност разоткрити ко стоји иза тих масовних, а и појединачних убистава, посебно у муслиманском свету. Када смо упознавали прошлост, па на истим просторима догађаје, није било Ал Каиде, али не случајно, па су описани догађаји слични овим сада. Дознали смо да је мало било мира на тим просторима. и увек се нека страна сила нашла тамо (Грци, Римљани, Енглези, Французи, Германи, Романи итд.). Шта су тражижили? Значи, у време када се на било ком простору налази освајачка сила, под било којим изговором, то је агресор. Он је кривац за све што се код угрожених народа догађа, па и међусобне сукобе, убиства, крађе, и све оно што припада серији човекове патологије, где су поремећени међуљудски односи. Зато, свако ко се појављује, и узима себи за право, да тужи, пресуђује и ликвидира – је злочинац, појединачан или колективан.
Читаоче, да ја не будем исто као и сви други уврнути, па се појављујем у улози тужиоца и судије, остављам Вама да сами откривате, које унутрашње силе нагоне људе на понашање како испољавају. Прошлост нам је откривала многа зла, које су људи и њихове заједнице, чиниле једни другим, али, када је зло већ одрадило своје – али касно, када је злочин извршен.
Сведоци смо једне, по мени, давно прихваћене појаве да се у људској врсти величају и славе особе које испољавају снагу (као код животиња), све је подређено да се одабир врши онако како то раде и човекови сродници на овој планети, али, на свој начин, заводе ред у скупини, чопору, крду исл.
Рецимо, да једна људска организована заједница, узима себи за право да тврди, како су њена права угрожена било где на планети, па је на крају 20. века самопрокламовала „ограничен суверенитет“ и постала светски полицајац, Па под сумњивим закључцима, врши војну интервенцију и ван своје територије, а да је нико не може у томе спречити. Народ каже: зло увек рађа друго зло. Зато, што не постоји одржива правда, само онај ко је и сам предодређен да буде велика сила, узима правду у своје руке да би то спречио. Сада долазимо до фиктивног заједничког органа, са „великим“ овлашћењима, где ће се: договарати, уговарати и реализовати њихови циљеви. Потребан је „клан“ свакој тој сили, како би појачала своју светску снагу. Зато су локални ратови, мешања у унутрашње односе других, вазални и други „пријатељски“ односи, светска корупција, мито, али и претње, које малу државу, или државе, држе у подређеном положају – ту правде нема. Правда је у топузу и мачу била, сада у атомским бојевим главама, ратној техници и плаћеним убицама. Више пута сам истакао да иза овога стоје интереси главних играча, били су у прошлости, а то се очито види и у садашњости. Ако се мало шта у томе побољшава, сумњам, у будућностљудске заједнице на планети, јер ни мало није ружичаст. Мањина, која живи на грбачи већине, увек ће нам говорити о бољем сутра, и да у томе људско друштво напредује, а за већину те промене су све суморније.
Да би ово поткрепио послужићу се најновим збивањима која се свакодневно догађају и објављују. Пошто је напред било говора о Ал Каиди, као и догађању на просторима где се доскора водио вишегодишњи рат, сада влада привидно примирје, а окупатор још увек није напустио те просторе. Он је планирао да на туђој територији створи државу по свом узору, да ли се то допада том народу или не, њих то мало интересује. Њихови велики планови, произашли из једностраног интереса, је њихов циљ
На просторима Ирака, где се тренутно бележе бројне жртве, а кажу да је рат заустављен. Почетком године(2013.), организована је Исламска држава и Леват, група настала спајањем од Ал Каидиних филијала у Сирији и Ираку, чије савремене вође започињу „ратну“ кампању под називом „Срушити зидове“. Значи, да су напади усмерени на бројне затворе, где се у заточеништву држе сви они који су се супроставили окупатору, а није их ликвидирао током рата. Окупатор каже да су то терористи и примениће Закон који су раније донели у борфби противу „злог“ тероризма. Да ли је ту права истина и правда, нисам баш сигуран.
Анализирајмо шта се догађа у централи силе, где је настала, која је кренула у освајање, напред поменутих простора, па ће мо открити, неку истину. Давно је обелодањено, да земље, или земља, која се у савременим условима терети као освајач и окупатор туђих простора, да у њој, по глави становника, има највише људи заточено у добро чуваним затворима и логорима. То је освајач пренео и на земље где врши свој утицај, а посебно на новоформирану вазалну „демократску“ власт, коју припрема да у име окупатора држе власт на властитим народом.
Бројни затвори у Ираку и логори у којима су по „правди“ донете пресуде, како би окупатор зауставио отпор противу њега. Сада, када је окупатор још ту, да утврди положај свог вазала, отпор, који није никада престао, може се назвати наставак рата противу окупатора, али и њихових слугу, па нисам сигуран да се то може подредити под „тероризам“ и применити утврђене, већ виђене, методе.
Да ли с таквим стањем можемо очекивати срећно сутра људској заједници у текућем 21. веку?
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – наставак
Више од једне деценије како се на српској територији, после двомесечног НАТО бомбардовања, гради, кажу независно Косово. Да није америчке базе на тој територији, једне од 130 таквих у свету, рекли бих НАТО долази на ту територију због ксовских Албанаца. Неко је завирио и узнутра ту повећу НАТО базу, па на основу и других сазнања, долази се до закључка да она има стратешки карактер, због чега би се све државе, посебно оне које слове за америчке пријатеље морали замислити.
Оперативни ценратr 525.борбено-извиђачке бригаде. Велика просторија саsa компјутерима, картама, оперативци на галеријама на четири нивоа. Као у Кејп Кенедију. Све се осматра и прати. То је Бонстил.
Да би сте ушли у Бонстил, највећу војну базу Квора на Косову, није довољно да сте најављени, да вас чека амерички официр и да сте дошли са немачким потпуковником. Припадници приватне безбедносне компаније која врши спољно обезбеђење базе, опремљени са аутоматским пушкама, у униформама, љубазно вас замоле да изађете из аутомобила иако сте стигли у војном возилу Кфора, онда вас сместе иза бетонског зида да не можете да гледате процедуру комплетног прегледа возила и пртљага, али све то траје релативно кратко.
Бондстил о којем су се у српској јавности последњих десетак година испредале праве бајке, јесте војни камп, који је добио име по америчком „хероју из вијетнамског рата, смештен у близини Урошевца на Косову. База је на висоравни, мањем узвишењу које доминира околином. Делом је на приватном, а делом на друштвеном земљишту. За коришћење друштвеног земљишта Квор никоме не плаћа, а приватни власницима плаћа годишњу ренту 220.000 евра, које се дели власницима.У бази је на почетку било смештена мисија од 50.000 људи, данас је на Косову око 5.000 припадника Кфора.
Војници под командом пуковника Вудса „покривају“ источни део Косова, а њихо се реон опет дели на север, централни део и исток. Поковник Вукс је командир јединице од 1.500 војника, подофицира и официра из девет држава. Немају ни један тенк нити борбено возило пешадије, ниједан „амбрамс“ ни „бредли“, на Косову Кфор сада нема тенкове
„То је супер“, кажем пуковнику.
-Наравно, то показује да је безбедност боља и да нам овде не требају ни тенкови ни борбена возила. Оперативни смо 24 сата дневно и без тога
-Ма, нисам мислио на тенкове у том контексту.
.Него нашта сте мислили?
-Па, пошто овде више нема тенкова, и када ви једног лепог дана одете са Косова, онда српски тенкови могу да се сјуре до Ђаковице за шест сати. Знате, никад се не зна
-Ма хајте, то су српска посла.
Пуковник Вудс каже да су односи са локалним српским становништвом добри и да његова јединица има редовне састанке са представницима војске Србије. Организоване су заједничке патроле дуж административне линије, а он сам је недавно био у Новом Пазару на састанку с официрима воске Србије. Тада је посетио и један манастир и, како каже, импресиониран је српском послушношћу и културом.
-Је ли неко од официра војске србије био у Бондстилу
-Не знам за ранији период, ја сам овде тек 45 дана.
-Па позовите их…
Воде ме у оперативни центар 525. америчке борбено–извиђачке јединице, познате и као “Муњевита“. Муња је симбол способности јединице за комуникацију и елекронско ратовање, а шаховско поље је знак будности дању и ноћу. Бригада је јединствена комбинација војнообавештајне службе, коњице, односно хеликоптера, и могућност извиђања на даљину, а вуче своје порекло из три јединице из Другог светског рата: 525. тима за испитивање, односно обавештајне групе, контраобавештајног оделења 218. корпуса и 38. коњичког ескадрона. У вијетнамском рату погинуло је 60 припадника 525, војнообавешајне групе 525. бригаде. Оперативне снаге бригаде прикупљају и првокласне информације, раде обавештајне анализе и надзор на даљину. Имају велико искуство из свих ратова и интервенција у последњих 50 година, посебно из Ирака и Авганисатана…
Нису ми дозволили да изнутра сликам оперативни центар 525. бобено-извиђачек бригаде у Бондстилу. Велика просторија са компјутерима, картама, шемама, оперативци су смештени на галеријама на четвртом нивоу. као у Кејп Кенедију, клима уређају, пригушена светла. Све се осматра и прати, можда и како и они срби тамо на северу Косова сда окрећу јагањце и тамане хладнопиво? Само један телефон на столу у подножју галерије… Део приче војног аналитичара Мирослава Лазањског, под насловом: „Бондстил, једина успешна фирма“.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – наставак
Да би разумели оно што се дешава почетком 21. века, морали би се вратити у време: ко је и када, покренуо процес, који се спроводи. Само онај који упозна прошлост способан је да разоткрије оно што се догађа, а и зато, да би дао било какав, па и проближан одговор. Давно постављени циљеви, уз мрежу добро умрежених институција, систематски врше њихово спровођење. Идеја о стварању „светске владе“, стара преко 150 година, интересно је повезала ондашње националне елите, и окупила их ради осмишљавања потпуног тоталитарног, апсолутно контрочисаног „новог“ друштва – само што није ново, него је већину својих идеја преузело од Клуба сотонског култа. Основни њихов циљ је стварање „светске владе“, коју је један њен покојни члан, Х.Г Велс, прилично добро описао.
Ова Велсова књига је масовни позив на стварање „светске владе“. Укратко, намера и сврха је да доведе до тога да људи то прихвате. Поред осталог:
• Систем ће бити утемељен на државној помоћи. Они који буду послушни и подложни светско јвлади биваће награђени средствима за живот. Они који се буду бунили једноставно ће бити изгладњени до смрти или проглашени злочинцима, после чега ће постати мете било кога ко жели да их убије.
• Свака особа ће бити потпуно индоктринирана, тако да верује да је биће које припада светској влди, са индетификационим бројем који ће бити јасно назначенна самој особи која би била тако доступна, а та информација ће се налазити у главној бази података НАТО-вог компјутерског система у Бриселу, у Белгији, из кога ће свака агенција светске владе моћи да сваког тренутка добије податке. Главне меморије ЦИА-е, ФИБ-а, државних и локалних полицијских агенција, ИРС-а, ПЕМА-а и социјалног осигурања ће бити знатно повећане и чиниће базу личних података свих особа…
Наредни податак, са оним што је раније Лазањски изнео, потврђује да се управо све то и догађа.
Игре око Косова и Метохије су давно у плановима „светске владе“, па све што се догоди на Балкану је део тог пакленог плана. Односи на овим просторима осликавају ово што је Велс у својој књизи зацртао. Садашњи (јули 2013.) командант НАТО снага на Косову (који игра улогу Кфора- снага УН) је немачки генерал, који нам открива све остало. То је млађи човек, чија каријера почиње у времену хладног рата, веома је блистава. Генрал мајор Волкер Халбауер је у времену јануар 2003. до септембра 2004. био на дужности начелника Штаба, сада, запамтите добро, 10. околопне дивизије Бундесвера, а та је дивизија у Другом светском рату била је најбоља Ромелова панцир дивизија у Африци. То потврђује континуитет и наставак традиција Хитлеровог ратовања. Немци то негују и чувају, а сви други, посебно који су у том рату ратовали противу њих, морају заборавити све из тог рата. Не смеју величати борце, јединице, народне хероје, све то мора да буде потиснуто и заборављено, У Србији се све то поклапа: и ко су сарадници „светске владе“ и, богато награђени. Које су невладине организације, такође награђене и умрежене, да сваког тренутка полажу рачуна „светској влади“.
Лазањски је описао личност овог немачког генерала, па ко је имао прилике да лично упозна, не из филмова, Хитлеровог ратног официра, овај генерал их дословно наследи, само му униформа мења спољашни изглед, изнутра је све исто. Ако хоћете поближе да упознате ту личност, можете то наћи објављено у дневнику „Политика“ од 28.јула 2013. године.
Афера глобалног надзора елетронског саобраћаја, познта по имену америчког шпијунског софтвера „Призма“, изузетно је узнемирила немачког Председника Јоахима Гаука. Јавно тужилашто у Бечу покренуло је предистрагу противу министра одбране због прислушкивања по Србији, а по налогу САД. „Надлежна шефица ресора у јавном тужилаштву Беча Дагмар Албекер потврдила је на конференцији за штампу да је покренута предистрага после које ће бити одлучено да ли ће бити покренута и званична истрага“ – објави Милош Казимировић у „Политици“
У исто време пратимо хајку коју воде САД противу Едварда Споудена, техничара из редова ЦИА, који је обелоданио једну од највише чуваних тајни САД, а тиче се шпијунирања свакога, па и блиског пријатеља, које ова агенција врши у корист „светске владе“, што баца сенку и потврђује мрачне планове, уперене противу остатка света. На ово се надовезују игре коју води дипломатија Русије, а односи се на Споудена.
На крају, све ове мутне радње и планови ужег дела елите, која је узела за право да диктира своје планове, а довела је свет до велике кризе, која захвати онај део света под утицајем „светске владе“, тако да се стварају унутрашњи отпори у водећим државним заједницама, које покрећу судске процесе противу појединаца, група и институција, који су им нанели, или наносе, штету.
Далеко смо од времена када ће се свет ослободити те немани, која јој је нанела велико зло, јер су дубоки корени и снага је у рукама моћника, а они су део тог зла и веома окрутни.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – наставак
***
Како се из дана у дан, у светским односима и понашању, догађају чудне ствари, када то повежемо са изнетим у Весловој књизи, а „светска влада“ то натура, пратимо шта је римски Папа Фрањо изјавио: „Ко сам ја да судим геј људима“. Такве се речи до сада нису могле чути од верског поглавара, али се сада чују. А Велс је у својим препорукама у вези тога зацртао:
• Слободан секс ће бити законска обавеза.
Та „законска обавеза“, како видимо, намета се, па и оно што је досада било људска срамота, и што се крило од очију јавности, постаде „нормално“. Ту појаву сретамо и код животиња, само не у облику како то људска врста обавља. Бик ће заскочити бика, што се догађа и да ће крава заскочити на краву, али ту нема секса, Код људи је то другачије.
„Папа је бранио геј људе од дискриминације током своје прве конференције за штампу одкако је у марту изабран за понтифија, али се такође позвао на универзални катахизис Католичке цркве, који каже да хомосексуална оријентација није грех, али хомосексуални чин јесте“. А у својој изјави: „Уколико је особа геј и тражи Бога и његову добру вољу, ко сам ја да му судим“.
Ако се римаска Католичка црква и њен поглавар мире и прилагођавају, мора да себе виде као религију „светске владе“, јер је Велс о томе зацртао:
• Биће дозвољена само једна религија, и то у виду Цркве светске владе, која, као што ће мо видети, постоји још од 1920, године. Сотонизам, Луциферизам и вештичарство ће да буду признати као легални школски предмети светске владе, без приватних и црквених школа. Све хришћанске цркве су већ поткопане и хришћанство ће као религија под светском владом постати само као историјска чињеница.
Па у вези тога да наведемо податке који су објављени:
„Катехизис Католичке цркве то веома добро објашњава:Он каже да они због тога (своје оријентације) не треба да буду маргинализовани већ да морају да буду интегрисани у друштво“, рекао је папа говорећи на италијанском.
„Проблем није имати у оријентацију. Морамо да будемо браћа. Проблем је је лобирање те оријентације, лобирање похлепних људи, политички лобији, масонски лобији, толико тих лобија. То је најгори проблем“: Папа је ово рекао одговарајући на питања о „геј лобију“ у ватикану.
„Много тога је написано о геј лобију. Ја још нисам срео никога у Ватикану са личном картом која каже да је геј“, нашалио се он.
У исто време појавиле су се и друге вести које до некле можемо подвести под овај проблем. У Грчкој, на Атосу полиција и судски извршитељи, који су покушали да развале врата манастира где су се забарикадирали монаси такозваног „старог братсва“, који се већ пола века супростављају Васељенском патријарху Вартоломеју због настојања да побољша односе православне цркве са Ватиканом.
Патријарх српски Иринеј изјавио је на крају своје посете Русији да Србија не бежи од Европе, али да не може да уђе „у такву Европу“, под условом који јој се намећу. „Тамо је, као што је рекао Фридрик Ниче, Бог умро“, поручио је патријарх СПЦ. Било је ту доста озбиљних изјава, које имају доста везе са оним што се догађа, управо, у Европи и САД, а везано је и за процесе које спроводи „светска влада“ подучена из књиге њеног идеолога, покојног, Велса.
Сличне појаве сретамо у времену нестајања Римског царства. Изопаченост је захватила олигархију која је годинама држала власт у Риму. Настало је тада време изопачених појава и понашања људи тог времена. Све је било слично као код свих крволочних животиња. Мач, бодеж, отров, свилен гајтан, омча, секира и пањ у рукама ондашњег „крвника“, били су оруђа за међусобне обрачуне до уништавања. Тај, мрачни средњи век, као по неписаном закону, јавља се у садашњем времену нагоиланих противречности људког друштва,. а иза тога настаће, веопма неизвесне, промене, јер њих не ствара ум човека, већ моћ.
Шта плаши савременог човека који је постао немоћан да промени стање. Оно што је Велс зацртао у својој књизи, а то се остварује на ужас човека који би хтео да буде слободан, а није. Велс је у вези с тим зацртао:
• Увешће се стање у коме неће постојати никакве слободе поједннца нити икакви концепт слободе. Неће бити ствари као што су републиканизам, суверенитет, нити право које припада народу. Национални понос и расни идентитет ће бити уништени, а они који само спомену своје расно порекло биће подвргнути најоштријим казнама у периоду транзиције.
Сведоци смо, да се у овом периоду, дуготрајне транзиције, све ово спроводи. н у времену непосредно пред срамно бомбардовање СРЈ, Олбратова је обелоданила појам ограниченог суверенитета, а то води и потпуном укидању суверенитета као појама, да би се Велсов мрачни план спровео. Из овога се да закључити, да особе захваћене процесом стварања „светске владе“ Велсова књига им је главно васпитно средство – па Патријарх српски Иринеј справом констатује „Духовно стање Европе је јадно“!!!
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – наставак
И у ваздуху се осећа да се човечанство налази на великој прекретници. Као да се завршио један, а почео Нови период људског развоја. Долази време сукоба новог и старог. Тога је било и раније, само када је време протицало и мерило се пешчаником. Ново је вишеструко убрзало протицање времена, па и мерни иструменти су се променили. Стално ме подсећа оно изговорено из уста Патријарха српског Иринеја, ако то искажемо и другачије: „Духовно стање људског друштва је јадно“. онда су, нас савременике, ставили у веома велику дилему. Та дилема нас нагони да се свака јединка, мора борити за свој опстанак и опстанак сопственог наслеђа. Ако погреши и крене да се удружеје са онима који му угрожавају живот и животе његовог наследства, онда је сам себе осудио на нестанак.
Ако предње повежемо са оним што је довело да Иринеј изусти оно, да је духовно стање Европе јадно, то ни мало није случајно.Да се поново вратимо на део Велсове књиге, где он каже:
*Брак ће постати законом забрањен и нећше бити породичног живота какав познајемо данас.
*Деца ће у раном периоду узраста бивати одузета родитељима те ће их одгајати установе као државно власништво. Такав један оглед је спровео Ерих Хонекер у Источној Немачкој. Деца су одузимана родитељима за које је држава сматрала да су неподобни грађани.
*Жене ће постати деградиране непрестаним деловањем поретка „за ослобађање жена“.
Када садашњицу упоредимо са предњим плановима којег су прихватиле присталице “светске владе“, онда долазимо до закључка, да и поред озбиљног отпора, процес, којег су наметнуле те присталице, остварује се. Брак, којег су нам преци поштовали, далеко је данас од тога. Преци су нам живели у већим заједницама, с више породица у заједници, данас, као да је то нечија рука променила, свако би хтео бити „слободан“. Па због те „слободе“, брачна заједница „превише“ доби „слободу“, да је постала кратковечна. Зар нам се то не чини у овом времену, када се многи „скоројевићи“ шепуре на телевизији, истичући бројне брачне разлазе и бројне промене партнера па је то постало нека „величина“, којом се неки поносе, а не виде у томе да се догађа процес, који је у својој пакленој књизи зацртао Велс. Шта нам то говори???
Најдаље се отишло у процесу узгоја деце и подмлатка. Породица као да нема утицаја на свој пород у погледу њихове припреме за живот. Већина породица у Србији, где је животни стандар мањи од многих развијених држава, не могу држати кућну послугу, како су, и како то упражњавају породице на Западу. Тако је породица, у којој су оба родитеља запослена, после шест месеци када се дете роди, оно се препушта васпитачима у јаслицама, као колективном органу за узгој деце. Сада се малом детету појављује више лица од којих оно црпи своја детиња запажања. Када се стекну услови, таква деца се препуштају обдаништву, где се појављује више васпитача, а када пође у школу, а у исто време користи се и обданиште, сами просудите, ко врши, и колико снажан утицај на то дете, тако смо суочени са сазнањем да су деца, у раном периоду, одузета родитељима. У садашње време сретамо младеж која више не личи и, не понаша се онако како се понашала ранија генерација младих. Ондашње су генерације своја животна и радна искуства, већим делом, стицла у породици, а у време пунолетства имали су велики избор друштвене делатности и тако сазревали, да би се оспособили за живот. Те институције нису матријално много оптеретиле породицу и појдинца. Садашње стање је далеко другачије. Институције су једносмерне, комерцијалне, тако да су многе породице немоћне да то плаћају за своју децу. Најчешће се већи део младих препушта улици и тамо се стиче васпитање…
Што се тиче положаја жене, по неко се у својој теорији огласи како садашње друштво клизи у матријархат и, да је дошло време у коме ће жена преузети главну улогу да ће се на њу води породица. Међутим се осећа деловање поретка „за ослобађање жена“ као да се догађа супротно, па је све више жена у друштву деградирана, како је то Велс у својој књизи предвидео. Тај процес се покушава зауставити разноразним установама као што је „сигурна кућа“, законом запрећене казне и слично.
На крају и да се запитамо за оно што је српски Патријарх Иринеј изјавио: „Духовно стање Европе је јадно“, није ни мало случајно. Све добро, али и све ружно, што се догађа у Европи несметано запљускује Србију и све друге на Балкану. Посебно се то догађа у времену када се из једног центра регулише поредак на поменутом простору и то под будним оком владајуће елите Централних сила Европе. Како се балканским државицама не допадају многа духовна решења у ЕУ, која нам се сада силом намећу, нормално је да се чува духовна култура, сваког народа, и неће им се то допасти. Збо тога, ако се има и мало памети, Европска унија, па ни једна њена католичка или било која религија, престаће да се мешају у Духовни живот православних хришћана. А тога је у прошлости било на овим просторима превише, што се у овом периоду понавља. Лажно мирење никада није никога помирило. Тај део Духовног живота, било ког народа, данас мора се узајамно поштовати. А у садашњем времену нам се догађа супротно, због чега на овим просторима нема ни мира.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – наставак
Само заједнички интереси, датог времена, удружују и повезују јединеке, њихове заједнице крда и чопоре. Ако се интереси поремете настаје процес искључивости до сукова и ратова. На основу тога и А. Велс је у својој њизи записао:
• Економски систем ће бити тако уређен да ће владајући олигархијски слој дозвољавати само онолио производње и услуга колико буде потребно (спречити хиперпродуцију – аутор), за пуко функционисање масовних робовских логора. Сво богатсво наћи ће се у рикама елите – чланова Комитета 300. Свака особа ће да буде индоктринирана како би разумела да њен опстанак потпуно зависиси од државе. Светом ће се управљати на темељу „извршних одлука“ Комитета 300, који ће одмах по доношењу имати снагу закона. Борис Јелцињ примењује одредбе Комитета 300 да би, као оглед, Русији наметнуо вољу Комитета 300. Постојаће казнени судови , а не судови правде.
На основу овако срочене и усвојене одлуке даљи процес се врши у правцу одабира „елите“ која ће користи благодети предложеног система, отуда је грчевита и често крвава борба за положај „елите моћних“. Та „елита“ не бира средства да оствари свој престиж и да се наметне. За то постоје институције, које се често баве лажним и инконструисаним подацима, као што су добро плаћене агенције, издавачке куће, новинарски кланови, улица итд. који су намењени стварању јавног мњења и утицај на полуобавештене, како би се остварио циљ.
Већ дуже времена живимо у „савременом друштву“, где смо свакодневно кљукани бројним подацима о популарности појединих „истакнутих личности“: најчешће политичара, новобогаташа, мафијаша, убица и лопова. Све то нам преносе мас-медији стварајући вештачку слику која треба да утиче на људе чији се мозак испира, одвалчећи их од сопствених проблема да би се бавили личностима „елите“.
Док се ово пише предамном је „Политика“, која на ударној страни објављује: „Упркос аферама, Меркелова бележи рекордну популарност. Немачка канцеларка и њена странка достигли су рекордни ниво подршке међу бирачима – 42%“. У дужем чланку се, уз „утврђене“ проценте дају оцене, да би се Меркелова величала, јер се припремају избори. Онај који се упушта да објави овакве „сигурне“ податке, стварајући јавно мњење, очекује награду, ако већ унапред није за то награђен. Зато је новинарска професија „великих стваралаца“ привлачнија од било које производне професије. Продаје се све: истина, полуистина, посебно исконструисана лаж, која је на цени. Зато савремено људско друштво живи неким виртуелним животом, запљуснуто лажним сјајем, од кога махери убирају плодове туђег рада, да би живели у изобиљу, користећи све што замисле, а они су мањина у односу на оне који им стварају те услове верујућо у њихове лажи. Та већина су робови рада, који се продају, а многи су присиљени и просе остатке мрвица. Тако се догађа да се несметано остварују Велсови паклени планови.
Код Енглеза, као да још живе у Средњем веку. Још увек су заокупљени проблемом како купити место у Дому лордова. Међу новим племићима су милијардери, власници ноћних клубова, ТВ станица Горњи дом парламента, последњим додавање нових чланова, нарастао је толико да се скоро њиме не може управљати. Међу новим члановима Дома лордова највише је богатих људи који су донатори највећих политичких странака. Са 30 нових чланова овај Дом је нарастао на 785 чланова и највећи је скупштинском састав у свету. Настало је утркивање разних издвојених владајућих структура у настојању да имају и свог представника у овом Дому. Тако изгледа британска демократија овог времена.
Ако се то догађа у времену стварања односа међу чланицама ЕУ, и код водећих њених чланица задржавају окоштали односи, није искључено да ће се тако нешто догодити и код мање развијених чланица ове заједнице. Не заборавимо да ће окоштале гарнитуре великих, који успевају да задрже своје вековима утврђене односе, које прошлост није, или је споро мења. Ни мало није случај да се на просторима бивших монархија, покрећу и стварају услови оживљавања прошлости, за коју смо мислили да су за нама. Због тога, потпомогнути из значајних моћних средина, где су се такви односи задржали, долазе планови и процеси враћања на старе односе. То је потребно да се у новом устројству односа у свету, обезбеди задржавање стечених права, која мањини обезбеђује апсолутну власт и, право да одлучују о животу и смрти, већине, као у мрачном средњем веку.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – наставак
Колико је свет не усавршен свакодневно се открива. Одјеном из угла „владајуће елите“ долази претња: да је већи злочн, открити злочин, којег држава врши. Како свака забрана, запрећена великим казнама, ствара код људи жељу да баш то ураде. Обично се иза великих тајни, које се чувају, као строго чуване тајне, они који су прави ивор тих тајни се одлучују, само из њима знаног разлога, да то открију. Као што видимо, они се преко ноћи појављују на светској сцени, о њима планета расправља. То је магнет, који те људе покреће да то ураде, знајући и то, да су подаци које они изнесу пред јавност, прсудни за даљи ток развоја и односа међу великим државама.
За постојање великих тајни и њихово откривање познато је свакој цивилизацији из прошлости. Познато је и то каква су признања и какву славу доживљавали они који су откривали тајне својих непријатеља. Па само то, знатно утиче, да се познаваоци чуваних тајни одлуче на њено откривање.
Да је то веома озбиљно и да узрокује великим променама на плану сарадње дугогодишњих савезника у креирању садашњих међународних односа, па се догађају и промене. Немачка је поништила договор шпијунирања са САД и Британијом који датира из доба Хладног рата, који је омогућавао америчким и британским трупама праћење комуникације у Немачкој у циљу сопствене заштите. Тај потез је уследио након афере Американца Едварда Сноудена када је обелоданио да су САД путем интернета шпијунирале цео свет, укључујући и службене рачунаре у Европској унији.
А штампа у Србији на велико доноси и обелодањује „стање“ на овом простору. Еуфорија и нова сатанизација Србије, коју покрећу разноразна гласила, која су у читавом претходном периоду, спроводила нечију идеју: „што горе то боље“, када је на самом почетку века извшен велики „маневар“, да би променили читав систем у Србији. Сада, када то није дало одржив резултат, поново се примењује исти сценарио, да би се Србија „усрећила“..И тако од сатанизације до сатанизације Србије.
„Један таброид је,наиме, више месеци на готово свакој насловној страни објављивао портрет опозиционог политичара као потерницу, оптужујући га за милијонске мућке и страховладу коју је увео у сопственој странци. Дотични лидер није био поштеђен ни шокатних детаља из личног живота. Међутим, таргетирани лидер одједном је нестао с нишана дпотичног таброида, а главни и одговорни уредник „Информера“ Драган Ј. Вучићевић објавио је како је мировни сппоразум између лидера и власника новина склопљен у „скупом хотелу у Бечу“. И, цена откупа грехова је износила 250.000 евра, колико је, наводно, политичар платио власнику тих жутих новина“ – објави „Политика“.
У Србији се политика не води на седницама, већ преко добро плаћених таблоида, како смо већ рекли, чија је маштовитост изад сваке полиотике – способност сплеткарења, све док се нешто не „открије“, ако се открије. Значи, „да су таблоиди најаче оружје у борби противу корупције, криминала и бројних лоповлука“- каже уредник „Курира“. Али, да ли је баш тако, да ли је увек исправно и, да ли је све по важећим законима, ту нисмо баш сигурни.
На ову тему било је доста написа за и против, али, као да је права истина: „Да српска политичка сцена понекад изгледа као рат у којем се не очекују заробљеници, већ само асанација бојишта, показује и чињеница да само највећи познаваоци јавне тајне Србије, на насловницама таблоида могу да препознају и злоупотребу појединих дама“ – објављено као поднаслов „Политике“.
***
Као по неком сценарију и неписаном закону, а скоро све људске заједнице, које су се нашле под ударом кризе имају исте проблеме: пад производње, повећан проценат незапосленог становништва, глад, лутање многих од мста до места трагајући за било каквим радним местом – које многи назваше безнађе. Ту и тамо постоје неки планови који се никада нису довели до остварења, а то дуже траје.
Владајуће гарнитуре се надмудрују, а „светска влада“ тихо, скоро без наметања, јер то процес, који не настаје сам од себе, већ га намећу одређене снаге. Ево како је то у својој књизи Велс предвидео:
• Ни један град неће смети да има више од унапред утврђеног броја становника, као што је описао Калерги. Преко потребни радници ће бити пресељени у друге градове ако онај у коме живе постане пренасељен. Други, небитни радници ће бити насумице бирани и слати у недовољно насељене градове због попуњавања „квота“.
• Најмање 4 милијарде „бескорисних изелица“ ће бити елеминисано са лица земље до 2050. године ограниченим ратовима, организованим епидемијама смртоносних брзо преносивих болести и изгладњавањем. Енергија, храна и вода за неелиту ће бити одржавана на нивоу преживљавања., почевши са белим народима Западне Европе и Северне Америке, после чега ће се прећи на друге расе. Број становника Канаде, Западне Европе и Сједињених Америчких Држава ће да буде десеткован брже него на другим континентима, а тај процес ће трајати све док се укупан број становника земље не сведе на једну милијарду, бројку коју је лако контролисати. Највише ће бити Кинеза и Јапанаца, 500 милијона, зато што ти народи већ вековима живе у режимима који захтевају висок ниво дисциплине, па су навикли на послушност без питања.
• Свремена на време ствараће се несташица воде, хране и лекова, како би се масе подсетиле да су за голо преживљавање зависне од Комитета 300.
Како је „светска влада“ преузела на себе спровођење овог плана, не можемо бити равнодушни према овом процесу, посебно што је сам процес намењен да одређена елита моћних врши селекцију и одабир ко ће живети добро, а ко ће, унапред, бити осуђен на изумирање. Већ се то сада осећа. Па и време Другог светског рата показује спровођење тог пакленог плана и наставило се стим и после њега.
Серија локалних ратова у којима су укључене државе које користе и спроводе тај план, може се рећи завера која је већ виђена. Сваку другу државу која је нападнута, на разноразне начине, од оружаних снага „светске владе“ и рат изгубила, у њима се настављају борбе до истребљења, унапред испланиране од агресора. Гонтролу и надгледање свега врше снаге „светске владе“ из више стотина својих упоришта размештених по свим меридијанима.
Србија, а и друге земље су већ биле, а биће и у будуће, захваћене еподемијама смртоносних болести (или је то део пропаганде), како би се повећао утрошак лекова одабраних произвођача, често недовољне здравстеве исправности.
Разбијањем СФРЈ, подршка од Централних сила Европе да се поједине племенске државице подрже у томе и да на брзину буду признате у УН, а посебно њихово везивање за поједине чланице ЕУ, која, као награду, их учлањује у ту асоцијацију, помажући им на све могуће начине да им се оперу злочини у протеклом грађанском рату, а у исто време се Србији заводе драконске санкције, блокира се као држава, бомбардује се два месеце и настављају притисци, а српска војна и политичка елита из тог рата се затвара у Хашки казамат, дуготрајно се држе у затвору, чекајући време суђења. Многи су у њему преминули, под чудним околностима, а и они који су из њега изашли, али ретки, држе се на оку, док је већина осуђена дугогодишњом робијом, а да им се права кривица није ни морала доказивати. То су иструменти „светске владе“ која утерује страх и нагони на послушност свакога. Како ће се звати тај период и, све то што се догодило, или ће се догодити, када нека будућност буде то анализирала. За сада само знамо да „људска правда не постоји“, нити ће постојати у некој ближој будућности, јер ту „правду“ прописује сила, која је често и сама не поштује.
Сведоци смо збивања која се догађају задњих четврт века, па чланице под контролом „светске владе“, или боље рећи та „светска влада“ нема оне проблеме које је другима натурила. Србија је једина држава у Европи у коју су, силом прилика, нашли уточиште, углавном, Срби са територија етничког чишћења, по плану и под контролом „светске владе“. Да би се прави злочинац заштитио Србија је од свих тих злих заједница проглашена кривцем за сва етничка чишћења, па се противу ње дуго води сраман пропагадни рат, срби се сатанизују и њима се преписују злодела које су други урадили. Колико је већи притисак који се врши на Србију и, колико званична владајућа клика, у тим државама, спроводи тај паклени план, нађу се међу њима умни људи који им узврћају, бранећи истину. Пишу се књиге, снимају се филмови, све је снажнија контра пропаганда у којој се Срби бране и износе чињенице које оптужују наредбодавце и извршитеље тих прљавих радњи противу Срба и Србије. Зло семе мржње између јако блиских народа (Јужни Словени), долази из кухиње „светске владе“, која настоји да завадом, као у прошлости, може те проеторе држати под својом контроло.
Зато садашње стање светске кризе, а у Србији се она јавља на квадрат и, има разарајуће дејство и теже је него у било ком периоду њене историје. Несрби који су становници и живе у Србији, за своје добро, морају се наћи на страни оних снага које настоје да Србију стабилизују, изврше промене, покрену процес запошљавања, да би се Србија економски што више осамосталила и да не буде зависна од милостиње „светске владе“.
Србија ће знати да препозна реформатора и, нећ подлећи пропаганди коју врше гласила под конролом. Јавиће се више бораца за те прогресивне промене, Неки су у прошлости само вербално најављивали своје намере, али никада их нису довели до краја. Има оних који ће се цело време ослањати на другога и уз његову подршку покушати да спроводе промене, а које треба да задовоље ментора. Мали је број бораца који су се у континуитету борили да зауставе негативне процесе, а сада су на челу бораца за просперитет Србије. Провереном треба дати подршку, а никако оним који су само себе видели у овим променама. За обичног чове, који није власник средства за производњу, веома је важно да се реформе које се спроводе у исто време хумане и правичне за сваког. Опрезност је важна. Ово време је оптерећено прљвим радњама које се примењују противу појединаца, кога улица одлучи да уклони уз помоћ добро плаћених таблоида и прљаве штампе.
ТРАДАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – наставак
Да не будем судија, али примери из прошлости нам говоре, како су се правиле, а и сада праве фаталне грешке, које су на исходу, увек наносиле крупне негативне последице по српски народ. У периоду турске владавине овим ширим просторима, остало нам је записано да су Срби, посебно са југа Србије, имали честе Сеобе народа. Те сеобе, којих је било више, догађају се из разноразних разлога, кретање принудне или самовољне селидбе, увек је мењало стање на просторима где су се пресељени задржали.
У 18. веку извршено је велико пресељавање народа са простора где су Срби били већински народ. Појединачно, неке задруге су се селиле присилно, док већина се сели без присиле. У то време Турци су дозволили насељавање већих простора које су држали под окупацијом. Када је дошло до пораста градског становништва, а у исто време до пражњења руралног простора, то је и перијод када долази до знатног раслојавања и поделе на имућне, који су експлоатисали онај већински сиромашни свет. Да не говоримо о ономе шта се догађало на просторима које су посели Срби у ранијим сеобама у време када су Западне силе формирале од срба Војну крајину. У то време са тих простора, привучени понудом Запада и Америје, долази до велике миграције становништва, када ове просторе напуштају зрели људи, бежећи од немаштине и старих обавеза, које су преузели од предака.
У ужој Србији, досељеници поседају испражњене просторе, организују се: крче шуме заснивају производњу за себе, а вишкове нуде градовима. Поједине, бројне задруге су поселе и највеће просторе, јер су располагале радном снагом. Наталитет овог становништва био је веома висок, јер их је на то нагонила потреба за сопственом радном снагом. Цвета трговина, а у исто време и извоз преко Саве, посебно свиња, а тај промет није могла контролисати градска власт, јер су се на руралном простору појавили веома моћни људи, који врше власт, са ослонцем на ондашњу турску власт у градовима и утврђенима распоређеним и поседнутим турском војском. Ти моћни људи су обезбеђивали оно што су Турци од њих очекивали, а што је србима било наметнуто од раније.
Простор који је запоседнут имао је већи или пресудни утицај, јер се тамо одвијао процес производње и услуга високог квалитета, за оно време. То се задржава све до краја Другог светског рата, а нешто и после тога. Бројно становништво руралног простора одиграло је пресудну улогу у процесу отпора окупаторима и коначном ослобођењу земље. Ти простори су дали већину бораца за слободу, а и поднели највеће жртве, у односу на насељена места и градове, који су имали сасвим другачији живот у периоду окупације од живота људи са руралних простора. Они, поред тога што су попуњавали разноразне наоружане група, хранили су их и обезбеђивали смештај за цело ратно време.
Доста дуг период, од обнове земље до периода индустрализације, рурални простор је имао значајну улогу. Стог простора се попуњавају радна места у привреди, као и нарастајућа потреба за кадровима вам привреде, тако да су се млади људи са села убрзано школовали и преузимали значајну улогу развоју земље. Тај период је у исто време и период социјаних подела и нарастање градске бирократије Градови и људи који су преузимали управљање ни мало нису били наклоњени развоју руралног простора. Ту и тамо само у периоду избора, много се шта нудило, али се стање није мењало. Поново велика миграција становништва и то највећа тамо где су најплодније земље Поморавље, Војводина, Посавина, Градови нагло нарастају, а рурални се простор празни, а тај процес нико не зауставља. И не покушава, све док Србија није дошла у стање сталне зависности већих економија. Појављују се сада у градовима људи који су, после велике друштвене промене на самом почетку 21. века, приграбили друштвене вредности из претходног периода, постали моћни и наметају решења која само њима одговара. Занемарује се сада празан рурални простор, на коме је производња тотално стала, без могућности њеног покретања.
Оно што се чини, посебно вербалним позивима без масовног оживљавања сопствене производње на руралном простору, не даје и неће моћи дати опипљивије резултате, ако се не схвати да тамо треба применити исти процес као онај из 18. века – рурални простор попунити становништвом које је осуђено на прежиљавање, остало, или не може наћи овде посао, да се врати на дедовину како би преживело. Одлазак вам земље је несигуран, јер ни тамо не цветају руже. Најамни радник ће дуго бити присиљен да стално тражи посао, јер ни једно радно место неће бити сигурно у времену хиперпродукције роба које неће имати купца. Светско тржиште је презасићено робом великих произвођача који су светски монополисти. Та међусобна борба у садашњем времену за тржиште је и највећи проблем савременог света. Ако се продужи са садашњим сукобима иза којег је главни интерес тржиште, није искључено да не дође и до великих светских ломова, као што је тога било и у прошлости. Заједница која сачува сопствено становништво од глади, која већ запрети, може рачунати да ће будућу катаклизму људске заједнице лакше савладати и опстати.
Зато нам поруке и планови многих, који се силом намећу, морају бити познати, како би се умни човек могао организовано супроставити свему ономе што је негативно и што му прети.
ТРАДАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – наставаки
Заједничко европско тржиште, заједничка валута, јединство чланица Уније су само идеје које још нису, ни у језгру те творевине, постале одрживе. Како се поче нагло руинирати евро зона, када се монетарна криза капитализма прелила из САД на Европу, па коцкарски, кладионичарски, протекционизам, корупција, крајњи неморал и непоштовање једни других, запљусну, прво оне презадужене чланице евро зоне, које сада оптерећују шупље фондове саме Уније, која настоји да ту кризу, што пре, превали са развијених чланица на остале. Најбољи, и може се рећи и најмудрији одговор, стиже из Швајцарске, која је референдумом три пута рекла „не“ интеграцији са „несигурном еврозоном“. Тако је резултат октобарских избора 2011. протумачен као „шамар“ Бриселу. Посебно би Србија морала добро анализирати односе, већих чланица ЕУ (које диктирају), у самој Унији, а посебно њихове ставове према Србији, и као Швајцарци, донесу своју одлуку. Србији је важнији задатак како решити сопствено национално питање, сачувати народ и државу од пропадања, развити савремену производњу, посебно се ослањати на сопствене снаге и сопствену памет, стати за врат протекционизму, корупцији и алавим експлоататорима, стварајући правну државу по нашим мерилима, обрачунати се са полит-икантима, посебно са онима који су овој држави већ нанели велико зло, а они су народу добро познати, одредити место свакој институцији и не дозволити да крше законе и прописе које је парламент донео; свака власт у земљи, законодавна, извршна и судска да се развијају као модерна власт, са што мање уношења туђег које нама не одговара. Вратити мора-лне вредности и поверење грађана. Производити све оно што је овој земљи потребно, ослободити се непотребног увоза, без обзира што то суседи већ производе и спречити протекционизам на тржишту, преднос давати домаћој производњи. Све што нам светско тржиште признаје, по тој мери признајмо и ми том тржишту. Само равноправни, и када смо ван ЕУ, вредноваће нас, али односи са њима морају битри на нивоу. Ако нам се намеће нешто што нам не одговара, заштитмо себе, а не њих, јер они само себе штите. Сређени економски односи су гаранција будућности. Све док се у те односе меша политика силе, надмоћ великих и алавих експлоататора на светском тржишту, нелојаној конкуренцији и наметању моћи, треба им сложно дати одговор, које њих треба да забрине више него нас. Како нам је та ЕУ, посебно државе које у њој диктирају сада, а тако ће бити и у будуће, једнострано су признале Косово као независну државу (да не наводим шта је овоме претходило), а сада им то служи да могу Србију уцењивати. Одговр народа Србије мора бити јединствен и да се, као што су то они нама наметнули, ми њима ту лопту вратимо у њихово двориште и тако их уразумимо (ви мислите да то не можемо остварити), јер ће нас само тако вредновати. Спор, који су они наметнули Србији, биће то њихов велики губитак, само ако сваком притиску сложно, као Швајцарци кажемо „не“, јер нас то понижење вређа и не можемо вам веровати, јер сте нам више векова увек претитили и угрожавали ове просторе. Шта још хоћете варвари са Запада? Ако и сами кажете да је дошао крај вештачком јединству Европе, прво нас убедите, стварајући право јединство, да би Вам могли веровали.
Србији је важно да схвати, да из овог сиромаштва треба да изађе сопственим снагама, памећу и средствима, што ће довести ову државу до препорода. Ако се задуживањем и страним новцем, па уз „помоћ“ страних стручњака и домаћих, али отуђених, и на то се ослонимо у будућем развоју (снаћи ће нас грчки случај), више ће мо помоћи повериоцима него нама, а наредно одрживо стање неће бити чисто наше – остаћемо зависни и окупирани пре него, евентуално, одлуче да нас приме у своје редове. Ако је то тако, онда се треба храбро одлучити и задржати швајцарску неутралност, а онда, применити оно што је нама корисно, са могућностима да сарађујемо са целим светом, не питајући господара да ли то смемо или не смемо. Светско тржиште је веће и самосталније од „јединственог европског“, бирајмо док је време. Погрешимо ли сада, наредне генерације ће тешко то исправити, али ће нас оптужити за издају.
Како нам је о врат окачен албански синдром од како се писана и памћена историја тиме бави, садашње стање, намтнуто од стране, пре свега, запдно капиталистичких земаља, а посебно ових у Европи, који су у више наврата ратовали за освајање ових простора, не смемо бити наивни и поверовати да су се сада променили – нису, постали су још суровији, које ни клечање и молбе никада нису умилостивиле. С њима разговарати и договарати њиховим језиком и њиховим манирима. На уцену им сасути у очи злу прошлост, али јавно, не плашити се њиховог гнева, надолази време да и они морају морају тражити поштеног пријатеља да би и сами опстали. У садашњем свету ни они не могу сами, зато се удружују међусобно, а на штету другога.
Шта држава Србија треба, и мора, предузети да би се будући процеси одвијали повољно по Србију? Очито се да закључити да су нам садашње неповољне услове наметнули они који су и ратовали за овај простор. Значи, то је нови рат, само другим средствима. Мотив новог рата је тржиште, али за њихову скупу робу. Конкуренција ни мало није пријатна и безболна, али је и решива. Како се евробирократији жури, то ни Србија не сме чекати, па је чекање и налошије решење. Паралелно са политичким и дипломатским средствима питање односа са КиМ треба решавати, како то мудрос налаже, а то треба да прате економске мере које би мотивисале српско и друго неалбанско становништво, сконцетрисано на Северном делу Косова, да тамо, без притисака, из интераса, остаје и гради нови живот. Познато је, да је у време СФРЈ-а улагано, и развијан јужни део покрајине, на штету северног. То се мора сада исправити и то хитно. На том простору фаворизопвати мале и средње фирме, са јефтином прозводњом, која својом робом, широке потрошње, треба да, са тог простора, потисне скупе производе који долазе са стране. Србија, не само да извози своју робу на то и шире подручје, већ да исисав робу с тог подручја, увози је и тиме значајно допринесе развоју тих фирми. Када се те фирме осамостале тежиће да продру на остатак КиМ, а то ће сигурно допринети да се и политчки процеси, за то становништво, повољно развијају. Ако би, без помоћи албанског дела Косова, знатно запослило и просперитетно живело на Северу, неће то остати не запажено. Такозвана међународна заједница, боље рећи европски капитал, неће урадити ово што се предлаже, јер они желе управо да се на овом делу, српске територије, остане у сиромаштву, оносно, да тај део, а и други, буду зависни од произвоње у фабрикама под њиховом контролом.
Глобални кредит УСЛУГЕ ИНТЛ.
Поздрав!
Добити кредит на мрежи је увек био велики проблем за клијенте
финансијски неедс.Тхе питање преваре, лоше кредитне и недостатак колатерала су нешто што клијенти су увек забринути када траже кредите. „ГЛОБАЛ кредитних линија ИНТЛ.хас направио разлику у сигурни да сте добили без оптерећења стажа класу.
Ми дају кредите да помогне људима, фирме које треба да ажурирате свој финансијски статус широм света, са годишњом каматном стопом у најмању руку оцену 3% у року од 1 године до 50 година период отплате трајања у било који део света ми смо добро осигурани за максималну сигурност је наш приоритет..
Наше услуге укључују следеће: –
* Лични Кредити
* Пословни кредит
* Међународни кредити
* Сигурна Кредити
* Студентски кредити
* Дужничко Консолидација
Попуните Ваш захтев за кредит, као следи:
Назив:
Количина:
Трајање:
Земља:
Секс:
Старост:
Телефон:
За више информација, молимо Вас да одговорите на е-маил: к.антонивеллинтон @ иахоо.нл
Најбољи у вези
Оглашавање менаџер.
Господин Антонни веллинтон
Глобални кредит услуге Интл.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – наставак
***
Идеја и процес формирања ЕУ, добро умрежене у НАТО алијанси, је замисао о стварању „светске владе“, која кроз насилну глобализацију треба да стави под своју Контролу (управу) већи део вољних држава, чији су преци, у далекој прошлости, то стваривали такође насилно. После више од две године, и у време велике кризе, којој су претходиле бројне побуне, посебно изражене на просторима исламског света и захватиле просторе од Кавказа до Гибралтара, посебно земље сверног подручја Африке – значи целокупни део Јужне обале Средоземног мора. Поглед на карту тог простора, открива нам, због чега се све то дешава. Када се вратимо на Други светски рат, када су немачке трупе на овом истом простору водиле свој рат, онда нам је све јасно, да не идемо у период Римљана и њихово освајање, такође, овог простора.
Дневник „Политика“ је 11. августа 2013. донела опширне чланке кроз које покушавају да нам то објасне. Новинар тог листа Бошко Јакшић у опширном чланку. „Трећа сезона арапског пролећа и нове претње тероризма“, шире објашњава да: “Арапима је исламизација важнија од либерализације, али Запад се са тиме никада не мири“. Колективни интерес и, колективни крвави обрачун земаља окупљених у НАТО-у, са исламским светом на овом простору, на кога, под разним исфабрикованим условима води се прави рат за ове просторе, где су економски интереси изнад морала те алијансе. Како је на простору од Мауританије на Западу до Омана на Истоку, поређано дванест мањих и већих држава, једна другој суседи, а „Арапско пролеће“ 2010.- 2013. почело је у Тунису 17. децембра 2010. године, када се у граду Сиди Бузизи запалио Мухамед Бузизи, то је означило почетак „Арапског пролећа“, па све до половине 2013. године, када је Брус Ридл, експерт за Блиски исток са вашингтонског института Брукингс изнео да: „претња је реална и огромна, веома озбиљна“ па наводи податак о „трећој генерацији Ал Каиде“ – да ће наставити са старом политиком према свету ислама којим би да доминирају, без икаквог дубинског познавања. Тачно је да пад блистоисточних дикатора није гарант „слободног друштва“.
Занимљив је и чланак, на истој страни „Политике“, под насловом „Између Алаха и Америке“ од професора др Дарка Танасковића, који у њему повезује прошлост и садашњост, тражећи узрок садашњег стања. Из његовог чланка се видно осуђује сила звана Глобализам, као савремени „крсташки“ рат на овим просторима. Па наводи: „Као још савремени ‚крсташи‘ – од Авганистана и Сомалије, преко Ирака, Босне и Косова, до Либије и Сирије – објективно садејствују с најрадикалнијим исламистима верујући да их могу некажњено инструментализовати у функцији неких својих себичних циљева, шта очекивати сем њихове даље радикализације?
Вишегодишње америчко ратовање, на просторима арапских држава, пореметило је односе међу Арапима, а то им је и био циљ. На крају се то истрошило и као бумеранг се вратило Сједињеним Америчким Државама, које су за сваким својим походом оставила пустош у нападнутој држави, али је и „светску велесилу“ увукло у процес, да је постала „баук“ на који остатак света прстом показује и оптужује за све злочине учињене обучном човеку. САД је и кривац за масовно уништавањље невојног становништва свих доби, почев од употребе атомског оружја у Јапану 1945. године, чиме су отвориле нову еру, некажњеног, масовног, уништавања људи. Амерички ратни председници су остали упамћени по својим злим намерама и поступцима, па су Америку довели у ову ситуацију да ће остати без правих пријатеља. А, што се тиче стања у земљи, то нам је показала и појава, која се тамо и зачела, и као дуготрајни процес дрма светом, са нејасним исходом. Сада већ „светска“ криза капитализма, која дуго траје, присиљава свакога који је њом захваћен, да потражи излаз.
А већ смо назрели, да САД излаз траже у новом заоштравању односа у свету, како би убедили своје пореске обвезнике да одреше кесу и подрже нове планове, који би покренули процес милитаризације. То тражи и нове планове војне индустрије и наоружања савременијим убојним средствима, где ће противник бити елеминисан, с малим личним губицима. Томе ће помоћи и „највећи злочинци“ који не штеде да купе изопачене мозгове који ће те справице измишљају и пласирају, а плаћене убице да их употребе. Крупан капитал ће сачувати свој пољуљани положај и, вратити сјај својој касти. Живеће у изобиљу убијајући друге људе.
Такозвана „борба противу тероризма“, а творц тог плана претворио је сопствену државу да се и сама бави терором, где употребљава добро награђене и веома обучене људе, који то раде за паре, а заштићени су од државе. Ти људи нису злочинци, јер обављају посао којег су научили од својих учитеља, такође добро плаћених, значи економски интерес је повезао све те људе у ланцу. Профитер и то можемо рећи ратни профитери су и кривци за настало стање, али су они такође заштићени од државе – па онда сами реците ко је највећи кривац.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – наставак
Замислити државу која велича злочин, и која је дубоко огрезла у њему, али је човечанство немоћно да то заустави. Као и у време када су ти људи, прогањајући домородце, славили масовне убице, које су се китиле склаповима убијених америчких индијанаца. Како су тада величали убицу, славили га, а свет обмањивали таквим ликовима, продајући му приче о убицама, ганстерима, величајући њихо-ве злочине. Дугогодишњи грађански рат, вођен између досе-љеника, претежно белог човека као освајача и црног роба са афричког континента, створена је, у крви држава у којој је све било другачије него на другом крају света. Држава, која ће касније прерасти у силу, која се силом намеће остатку света, стварајући оружану силу где се није штедело да би се створио посебан ратник, без срца и душе, спреман да убија искључиво за новац, а често опијен обећањима, да је то постало забрињавајуће. На тој идеологији, која се није про-менила, све до данашњих дана с почетка 2012. године, када се појави нова прича, коју је тај исти систем створио, а то је човек, који је са велике дистанце, у ирачком рату, убијао људе, бележећи рецке на свом снајперу, као што су то радили, пре њега, његови идоли, од којих је и научио да убија. То је његово једино занимање и биће богато награђен од наредбодаваца, који су и створили овог монструм човека. Он се не каје, и нема осећај кривице, то је један од плаћених и добро награђених убица САД, која се стим поноси, јер им је то оружје рата и освајања.
То је снајпериста амерички маринац Kris Kajl, који је у ирачком рату убио 255 људи, а прва његова жртва била је ирачанка, са чиме се он поноси, али нема осећај кајања, јер је „његова дужност била да убија“, зашто је сваки пут добијао заслужену награду и бијо подстрекиван. Он се закитио и новим перјем објавњујући своју књигу „Амерички снајпер“ која се у ово време продаје у Америци и служи да обогатри америчку културу и легло злочинаца.
Али Крис није на првом месту у овом свом злочину. Њега је раније надмашио немачки снајпериста из Другог светског рата, који је убио више од Петстотина људи на руском фронту. Ова двојица масовних убица, први поби Два батаљона њуди, други је мислио да је победник, и поби Један батаљон, али како на фотографији изгледа млад човек, верујем да ће у овом изопаченом америчком друштву, успети да превазиђе нацистичког масовног убицу. Тако ће мо у наредном времену имати новог хероја – новог фашизма, који долази из Сједињених Америчких Држава.
Није само ово прославило САД за последњих пола века. Дознали смо да су САД створиле терориетичку организацију Ал Каида, које су финансирали и награђивали да се у Авганистану и на Кавказу боре противу Совјетских трупа, које су покушавале да спрече побуне на том простору, а које је баш САД покретао у време хладног рата, да би ослабио СССР.
„Из Вашингтона је процурело да је Хилари Клинтон, Државна секретарка САД у снимку који је процурео у јавност признала да су власти у Вашингтону створиле најпознатију терористичку организацију на свету, Ал Каиду. О томе сведочи снимак њеног говора, стар око две године, који је некако доспео на интернет. На њему Хилари, објашњавајући компликоване односе с Пакистаном, подсећа да су Американци пре више од 20 година дали много новаца људима које називају терористима да би сломили совјетску окупацију Авганистана.
– Не заборавимо људе против којих се данас боримо створили смо пре 20 година. Учинили смо то јер смо били у лошој позицији у борби са СССР-ом. Они су напали Авганистан, а ми нисмо хтели да имају контролу над централном Азијом, па смо се латити посла – рекла је Клинтонова, која је на крају објаснила да то и није била лоша инвестиција“ – како објави дневни лист „Курир“ 4. јануара 2012. године, када и ону прву информацију о масовном убици америчком снајперисти, који је потврдио да је убијао и на даљини од 2 000 метара. Кажу да је његова глава у Ираку била уцењена са 20.000 долара.
Још једна вест која је у вези са САД. Власти у Приштини раде све да у место Американаца, који најављују своје повлачење, на тај простор, као нови окупатори дође турска војска. Треба се подсетити да су Турци дошли на Балкан у 14. веку и да се 1389. године одиграо бој на Косову, а да су Турци протерани са Балкабан 1913. године Лондонским миром. Сада, као највернији амерички савезници, поново ће се појавити у срцу Балкана као окупатори. Америчка владајућа номенклатура много је применила турских искустава у својим освајачким ратовима, па их са овим награђују, како бих спречили Немачку да она запоседне америчку базу у Урошевцу, намењену да контролише најкарћи пут који води из Европе ка Југоистоку. Све нас ово приближава новопм светском сукобу, који се може догодити изненада, а сва прилика да ће се много шта и понављати и да је Америка поставила „Буре барута“ на овим просторима како би се у међусобним сукобима људи убијали. Многи озбиљни аналитичари упозоравају да ништа није немогуће у овом виртуелном свету насиља.
ТРАГАЊЕМ КРОЗ ВРЕМЕ – наставак
***
Од Мастрихта (1991/92.) свет се у многоме променио. То је време када се у Европи буди национално ослобођење источне Европе и промене у Совјетском савезу, Чехосло-вачкој и распад СФРЈ-а, а и „феноменалног раста Кине, Индије, Бразила и осталих земаља у развоју, које су се раније паушално називале ‚земљама трећег света‘. Истовремено су се реалне привреде највећих делова света ‚глобализовале‘ тачније: скоро све државе света зависе једна од друге“ – наводи Шмит у свом говору, када је, у кругу актера глобалног финанцијског тржишта, у међувремену, оно добило веома велику и неконтролисану моћ, настала је криза, али свега. па се људска заједница, и он сам, нашао у вртлогу мрачних делова властите личности и наста катаклизма зла и свега што је, увек, човеку сметало. Човек постаје жртва многих заблуда, које се јављају у време изопаченог човековог ума, које се преноси са заједнице на заједницу, а тај поцес постаје тада глобалан и траје све дотле док га други не замени – а то називамо културом савременог човека. У том просецу најчешће се одвија онај процес који се развија обрнутим редом, због тога што је туђа култура продрла у неку другу заједницу и њој се наметнула, а пре свега и нституције, које сада служе да се то туђе, као опште, пренесе на појединца, а он најчешће томе пружа отпор. То се догађа оној заједници, која због поремећених друштвених односа и великих поремећаја нису више у стању да сопствену културу стварају и гаје, па да је од појединца преносе на цело друштво. већ прихватају наметнуто и с тим се служе, па се ствара хибрид од културе, али је у средишту тога она заједница која агресивно намеће своје, потискујићи туђе. То се решава у већим центрима моћи и на пијаци где су поремећене вредности културе код људи који одлучују о тој трговини.
То није изум садашњег врема, ма да се у садашњем времену то више осећа и утиче на слободу личнисти и његово рационално или ирационално размишљање и по-нашање. Када појединац у свом веома активном животу, и у дужем периоду, спозна себе, а и друге људе, па рациоанлно о томе размишља, долази до многих закључака о којим сада ретко може читати или слушати, ако о томе није раније чуо. Рецимо да су у прошлости многи писци и песници писали, али не на свом језику, већ на језику народа који је оставио на њега утицај. Па и данас се фаворизтују они писци, који за собом носе трагове туђе културе, коју уносе у своја дела. Али се тако губе поједине националне вредности народа, и оних појединаца, који су, у неком периоду, имали знамените људе, а који су писали и развијали културу свог народа на његовом језику и историјским коренима. Садашње време тражи такве писце и књижевике.
У наставцима које објављује „Политика“ из књиге „Култура и политика“ – аутор Волф Лепенис, веома јасно објашњава процесе у прошлости и веома изражене борбе за наметање немачке културе и утуцаја који су магично привла-чили Американце. Она је имала потребу за развијање европских традиција и културе, како би изградила сопствени индетитет. Преводи немачких аутора на енглески језик, једноставно означавани као „немачки“ аутори, па и тамо где није било добрих превода, али како наводи Волф, они су одавно постали део домаћих друштвених наука, али то није била предност на путу Беч, преко Лондона до Њујорка, па је то доживљавало необичне промене и разна прилагођавања. Када је Абрахам Флекснер, оснивач Института за више студије у Пристону, питан ко је највећи донатор Института, он је без оклевања одговори „Адолф Хитлер“. Али је у Француској, услед традиционалне ксенофобије француских елитних институција – емиграната, било готово немогуће да интелектуално утиче на традицију земље домаћина – како је навео у својој књизи Волф Лепенис. Међутим, констатује он да су се времена и прилике промениле и да се процењс сасвим другачије одвија, а да тога није било, „данас би били Американци (Пруси) Немци“.
А, Хелмут Шмит у свом говору, настављајући о садашњој кризи, нагласио је да „криза ЕУ не сме да траје годинама“, па наставља: „Ако нико други неће да реагује, морају да реагују чланице еврозоне“, објашњавајући да међусобни уговор их обавезује: „да поједине или више чланица ЕУ ‚могу између себе да започну јачу сарадњу‘. Државе које заједнички користе евро требало би да покрену регулисање свог заједничког финасијског тржишта“, па је иза овог говора покренута активност главних актера еврозоне и отуда учестали састанци између представника Немачке, француске, Италије и других, да би се изнашао погодан иструмент и еврозона, а тиме и ЕУ сачувале. На ово, противници глобализације, а и јачања немачког утицаја у Европи, прогнозирају финансијски банкрот евра у еврозони, а и распад ЕУ, што се са сумњом може прихватити. У задњем наставку говора Шмит истиче: „Наравно да би глобализовани банкарски лоби одмах учинио све да то спречи. Он је и до сада успео да спречи све покушаје уређења финансијског тржишта. Банкарски лоби је успео да постигне да хорда банкарских трговаца доведе европске владе у сиртуацију у којој увек изнова морају да измишљају „спасилачке потезе“ и да их проширују. Крајње је време да се против тога побунимо“.
Много тога је, на самом почетку овог текста, а и у тексту под насловом „Раскршћа“, речено о стању на гло-балном тржишту и махинацијама „хорде банкаских трговаца“, како је мало пре навео Шмит, а што је светско монетарно – финансијско и робно тржиште, претворило у „светски бувљак“ и „пијацу“ на којој владају ганстери и лопови свих врста – из кампа човекових паразита са мало хуманости. .
Иза овог глобалног превирања, насталог у процесу поремећених односа, не само између држава, па све до појединца, и озбиљно пореметило целокупан живот човека чија се стечена права не поштују. Крше се без могућности да се то спречи. Тако је и у односима међу суседима и др-жавама. Док се једни, не само хомогенизују, већ успешно свој удружени утицај остварују и на раније савезнике и помагаче у претходним ратовима, а други се лако продају, служећи и непријатељу сопстевеног народа, „борба противу корупце“ остаје само на папиру, и олаком изговарању политиканата, а изговорено ветар лако носи, и ништа се није, а, не верујем, и да ће се онима, који су и довели или саочествовали, да Србија као држава дође у овај зависан положај. Које су то снаге које би српско друштво извуле из овога и учиниле препород? Појединци су у прошлости све преварили и нанели зо, сада промовишу неки свој преображај и нуде услуге – само им мало ко може веровати
Промене су могуће само са оним људима који су добронамерни, искрени, а и способни, да окупе умне и способне људе, спремне на предано жртвовање да се народ и држава очува од свих непријатеља, како међу нама, тако и у окружењу, и покрену унутрашње снаге на препород.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – наставак
***
Људско друштво се нашло у вртлогу сопствене глупости. Лако подлеже потпуно глупим порукама и у њима „ужива“ маса недовољно обавештених.
Као и свуда, тако и у Србији, настало је утркивање и борба за лични престиж, па је све томе подређено. Посматрам малог пискарала, али грлатог и до пенушуња упорног како покушава да нам испере мозак да би „његову истину“, без поговара, прихватили. Међусобно се оптужују, али и често потежу крајње нехумана средства да би противника уклонио са сцене, лажно га оптужи да не смета „газди“, за чији рачун он ради, али, за умне људе, који добро познају те догађаје, закључују да се износе полуистине и лаж, и како тај „ужива у властитој глупости“.
Испирача мозгова, сретамо на сваком кораку и намећу нам лаж и полуистину. То иде све дотле да и онај ко је пласира, али од тога има личне користи, „ужива у тој глупости“, и тако се формира јавно мњење за недовољно информисане и глупаве, који олако томе подлежу.
После сваке крупне промене, као што се догоди на самом крају 20. века, знало се да ће се много шта „преиспитивати“, због нечијих потреба, па се то и сада догађа. Али, постоје Центри моћи који све то каналишу како би се моћ, коју представљју, одржала. Тамо негде на „дивљем западу“ оформљене су многе институције „будног ока“, које све то виде и посматрају, а други ће се бавити „научним открићима“ и то у виду сопствене истине, али непогрешиве, јер она „не сме“ да погреши: Умрежени су мозгови без мозга.
„Увидом у факсимил оригиналног докуманта америчке Националне безбедносне агенције (НСА, која је анализирала говор Јосипа Броза Тита из 1977.године како би поткрепила спекулацију да „Српскохрватски није био Титов матерњи језик“. И наредног дана „Политика“ објављује дуге чланке на ту тему. Одакле одједном све то? Коме то сада служи и ко се и зашто бави том прошлошћу? Вероватно је настало време да се изврше промене у историјској грађи. Па, пошто се то ради о Јосипу Брозу Титу, којег сам и ја почео сретати и упознавати, па можда, на његовом примеру и градити властити суд, не о њему, него о ономе што је он, и на који начин, објашњавао. Изнећу то своје виђење:
Тек сам постао пунолетан, а мало сам знао, али скоро ништа нисам знао о Титу. Нашао сам се 7.јула 1944.године на великом народном збору, који се одржао на Космају. Пре него што смо стигли на то место, поред нас је прошла колона војних возила са пратњом и тада сам у отвореној лимузини први пут видео Тита. Можда нисам ни био свестан тога, али је поред мене седео Деда Милан, који је констатовао: „То је Тито!“. Убрзо сам слушао његов говор, којег сам потпуно разумео и није ми сметао његов нагласак, чак то нисам ни приметио, али је у свом говору Ом био, до те мере, јасан да сам га ја, а и окупљени сељаци разумели.
После две ипо године 5. јануара 1947. као војниг Гардијских јединица Београда, на Бањичком пољу, пред њим смо полагали „свечану обавезу“ и саслушали честитке које нам је Он упутио, иако је у то време овај простор захватила снежна олуја. Тада сам се сетио, да је на том месту и мој отац слушао Титов говор одмах по ослобођењу Београда, а пред одлазак његове јединице (Пета крајушка дивизија) на сремски фронт, где је провео без смене све до његовог пробоја, и завршетка рата.
Поново, само 22.децембра 1947. године пред Титом и саслушам његов краћи говор упућене нама. Да би, после пола године, као делгат 5. Конференције Гардиске дивизије у Топчидеру (лето 1948.), провео два радна дана у друштву Тита, и са блиског остојања пратио сваки његов покрет, а посбно када су делегати, војници, учествовали у дискусијама и износили своје оцене и предлоге. Тито је с таквом пажњом то пратио, да сам лично био изненађен. У свом дугом говору Тито је тако убедљиво износио проблеме настале после познате Резолуције ИБ-а и јеностраног прекида односа СССР-а и Источног блока са Југославијом. Како је пре тога на Петом Конгресу КПЈ у веома дугом свом излагању говорио, то са овим говором на Конференцији је додатно и јасно изнета војнополитичка ситуација у којој се нашла тадашња Југославија.
Још један детаљ који се догоди наредне 1949. године, маја месеца на Редовној изборној Конференцији СКЈ Пратеће Гардијске бригаде, један капетан – везиста изнео је свој случај сусрета с Титом. И после велике временске дистанце, покушаћу да га препричам:
„Добио сам задатак да у радном кабинету Маршала Тита извшим монтирање нових уређаја везе. Речено ми је да то извршим ноћу и то када никога не буде у кабинету. Ушао сам и тек што сам почео с радом, врата су се отворила и на њима се појаво Маршал. Одмах ми је рекоа да наставим с радом и када будем заврио да га известим, а он ће бити у просторији за рад и одмор, објасни ми је где се то налази.
Посао се отегао и негде око три сата после пола ноћи ја сам завршио. Још сам једном све прегледао, прикупио алат и сматрајући да Маршал спава, кренуо да напустим тај простор. Када сам пролазио поред врата где је Маршал одмарао, а врата се отворише и на њима се појави он: ‚Шта, хтео си да одеш, а да ја то не погледам‘. Вратили смо се у Кабинет, а Маршал је дуго гледао оно што сам ја урадио, па ме упита: ‚Да ли примећујеш нешто на овом твом раду?‘ Нисам ни стигао да ишта кажем, а он је настави: ‚Зарези морају бити окренути у истом смеру, а код тебе нису, заврши то па буди слободан‘. Када сам то отклонио напустио сам Кабинет“.
Слушајући ову причу и ја сам тада доживео Тита, као искусног радника, а касније сам слушао да је он има своју малу радионуцу у коју је често залазио, обављао свој занат, и ако му то није била потреба.
Ово је потврђивало оно што је нама из његове биографије било познато, те нисмо ни случајно сумњали у оно што смо о њему дознавали.
Видим, да многи Титови савременици нису сумњали у његову јавну биографију, али сада, справом сумњамо у сваког надри историчара и нових биографа да ће изнети праву истину, јер како видим, служе се подацима од институција – манипулатора људских судбина, који ће за „великог газду“ утврдити „истину“, која ће бити пласирана по потреби историјског тренутка.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
Авдуст 2013. године
Дуго траје драма у Сирији. Да нам нису познати догађаји из протеклих времена, када су се земље Западне НАТО алијансе, из властитих потреба, и побуда, умешале у сваку нарушену Америчких Држава и други из те Алијансе. Долази се до закључка, по ко зна који пут, да средину, да би тамо нашле лажни алиби за своје учешће и мешање. Крај септембра 2013. налазимо се на самој ивици новог „хуманитарног“ рата, којег увек иницирају ратни јастребови Сједињених ове државе, пре свега, и не могу опстати ако не покрећу ратнове. За њих је рат једна од опција за разрешавање садашње светске кризе.у својој средини. Гломазна војна машинерија, која ни за њих није јефтина, гура те државе у ратове. Иза тога су бројни произвођачи, сада ратни лиферанти, који добро на томе профитирају. Ту је интерес запослених у бројним фирмама које обезбеђују ратну машинерију и разрешавају кризу незапослености. На крају ту је презадужена држава која разрешава проблем настао кризом, јер ће лако убедити пореске обвезнике да одреше кесу, када у том сукобу остварују добит. Што ће тамо неки недужни људи страдати од њихових скупих, али овом приликом и исплативих ракета и бомби то их не интересује. Важно је да се то троши, и да на томе капитализам профитира. Шта долази после те интервенције? Дуготзрајна агонија, сиромаштво, беда угрожених, да се тамошњи народ стави у положај роба, којег ће експлоатисати капиталиста.
Како видимо, земље које покрећу овај рат, ничим нису покушале да разреше сиријску ситуацију, коју, као и свуда, су изазвали баш они. Свет добро зна зашто се тамо ратује и чији су интереси изнад свега, да би се сукоб догоди. Доста дуго, више миленијума на ове просторе долазе, под разним изговорима варвари и убице. И сви су се тамо нашли ради пљачке и отимања туђега.
Добро су нам познати историјски догађаји, па случајно су покретани из истих средина, и истих народа, који себе истичу као цивилизована друштва, али на крају се догађа да се тамо регрутују интелигене масовне убице. У савременим условима би их сврестао у образоване варваре, где је мало оних који нису острашћени тиме. Заражени су и опасни по околину.
За нас у Србији, који смо доживели њихову „хуманитарну акцију“, њихово бомабрдовање, санкције и притиске и, стално нас мрцваре. Тај осинони свет убица никако не може да схвати српски Словенски народ. Он је стално њима био на путу и у време док су Османлије држале у ропству авај народ. Бројни ратови између ондашњих великих сила на овим просторима, и на крају у прошлом веку три рата се воде противу Срба. Они кадкад и поклекнулу, али се не предају. Чекају своје време, а оно увек долази, после великих промашаја које чине њихови непритељи. Али, који се никада нису у суштини променили.
Лешинари са Запада дуго држе у напетости људска друштва, јер им је то и једини начин да се одрже. Зато их справом називамо лешинари. Колоко је лицемерја код људи који проповедају борбу за људска права, правду и људску „једнакост“, а у ствари иза тога је велика грабљивица и освајач. Ти људи, као и да немају у себи ишта људског. Њихово понашање, али и њихови циљеви их приказују у том светлу. То су људи без срца и разума, као код сваке грабљивице, ношене инстикстом отимања.
Као да их не интерсује шта се догађа код народа противу којег су ратовали. Историјске чињенице остају за увек мерило, шта се тамо догађа после њихове интервенције. Жалосно је да ти „Усрећитељи“ других народа, то не могу да схвате. Не могу, јер то и нису нормални људи. Заслепљени у властитој моћи, али, неки масовни убица међу њима, насрне да властити живот, јер га прогањају бројне невине жртве.
Па да и не дође до рата у Сирији, сами покрети војних снага НАТО-а је, неки, ефекат и нечији ратни профит.Звецкање оружјем и ратна хајка су намењени да се друга страна, њима противна, огласи и покаже „зубе“. Тако живимо у једном виртуелном свету „високе памети“, са мало мудрости.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак
***
Крај лета 2013. а светску сцену потресају догађаји на Блиском Истоку, који већ дуже трају. Око тог простора и у вези са Сиријом води се врући пропагадни рат, па све што дође стим у вези, не мора бити и истина. Стране за и против (НАТО) – америчке инвазије су предмет и бављење Седме силе, која је запосела све мас – медије и утркују се у својој „мудрој“ процени онога што се догађа. Лажна брига о сиријском становништву, као што је пре тога била и за све америчке локалне сукобе у којима је учествовала, има за циљ да се врућа линија сукоба што више удаљи од центара где се кују, организују, материјализују ратни планови, а где су с концентрисани и сви изуми да та моћ буде изнад свих других и, одакле се доносе одлуке које најмење воде бригу о човеку .Интерес је на првом месту. Иза тога стоји мафија, крупан капитал и људи огрезли у злочину, да би очували властити престиж.
Није сам Барак Обама направи заокрет, којим је сиријска криза са војног прешла на политички терен. Сада је постала права помама у великом убеђивању америчке политичке елите у неопходности војне интервенције у Сирији. Уложен је велики капитал у војну индустрију очекује се профит и ако они у „Белиј кући“ не обећавају да ће то битно помоћи сиријском народу,.или битно допринети националним интересима Америке. Друго је то време од ног времена ратних јастребова: Буш – Клинтон. Али ту је Џон Кели, Државни секретар, који је кратко на дужности, око седам месеци, али је он један од окорелих ратних јастребова прошлости. Због тога је ту где је. Он је велики пропагатор, који за време гостовања на бројним ТВ мрежама износи исте аргументе, да је његово уверење и да „Конгрес неће окренути леђа председнику“, а он је донео „храбру одлуку“ да се „консултује с преставницима америчког народа“
У исто време Обамин тим за националну безбедност одржава поверљиве разговоре и договоре за заинтересоване конгресмене, припремајући их за коначну одлуку. Тражи се и подршка УН да стану иза ратне опције, али је време , као што смо раније рекли, другачије. „Мехур од сапунице“ се превише пуни негативним набојем и прети да експлодира. Постала је скупа одржива ратна опцоја, на коју је гура војна елита, јер само у сукобу она може опстати и довољно зарадити, а знамо како се то радило од Кореје до Либије, а сада у очекиваном рату у Сирији. Добро су познати и догађаји који су били повод за покретање америчких локалних ратова, а који су на крају приписани баш Америци да је она осмислила те поводе, уз добро обучене и искусне обавештајце из властите службе безбедности, приписујући то жртви, Па случај „употребе бојних отрова противу побуњеника“ је под великим знаком питања. Ма да од почетка сукоба у Сирији присутни су разни потези Америке за стварање повољног повода за овај рат.
Присутан је коментар о сличности евентуалног рата са Сиријом и двомесечног бомбардовања СР Југославије 1999. године.
Док се ово записује орган америчког Конгреса изгласао је са 10:7 гласова предлог Резолуције којом се одобрава Председнику Обами да војно интервенише у Сирији, очекује се гласање у Конгресу. У исто време објављују се резултати јавног мњења где је преко 60% против, а 19% грађана за ту интервенцију. Путин упозорава Америку да те одлуке и његова намера ништа не значе без одлуке УН, односно СБ. Ако се докаже да су сиријске трупе употребиле бојни отров Русија ће подржати резолуцију. Следи сусрет Обаме и Путина. Очекује се расплет ове ситуације. Осећа се да се свет и његови центри моћи померају, а тиме и „мехур велесиле“ достигао је врхунац своје напетости, иза којег није искључен рат великих размера, којег планирају и покрећу веома образоване интелигетне убице, са мало мудрости.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (Наставак)
***
Људска заједница се никада неће ослободити лоших, и врло лоших, јединки и њихових организованих скупина, које тој заједници и осталима наноси зло. Па ако то дуго траје, као што траје ово што ће бити написано, онда је зло неуништиво.
Не могу а да не наведем сачувану изреку, стару више од два миленијума:
“И З Д А Ј Н И К Ј Е . . . Нација може да преживи будалу, па и оне амбициозне. Али, издају изнутра, никако. Непријатељ пред вратима, мање је страшан, јер је познат и он носи своју заставу отворену. Док се издајник креће слободно, међу онима унутар градских капија, његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се чак и у кулоарима владе. Такав издајник нам се не појављује као издајник, он прича гласом који је жртвама близак и пријатан; његово лице и начин одевања сличан је њиховом и он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцима сваког човека. Издајник разара душу нације; подривајући темеље града; он шири заразу у телу политике, све док она његовој болести не подлегне. Мање би требало да се плашимо убице. Издајник је куга!“
Марко Тулије
Усрећитељи и испирачи мозгова, многи притајени, а поједини отворени и агресивни, до пенушања, али су нам присутни. Човек, који је дуго присутан у српској јанвности, али прави камелеон. Свуда га има и, умишља да ће у историју српског друштва ући као позитивна „историјска“ личност. Познато је да људи таквог типа и огрезлих у својој разбарушеној свести, који мисле, да оно што мисле, тако мисли већина. Високо образован али мало мудар, мисли да га људи прихватају. Има он својих присталица, изопачених као што је и он, па му тапшу и постреку га, а није светан да сваким даном тоне у већу глупост
Он, и такви, који су се определили да „усреће“ обичног човека, како су настали тако ће и нестати са бијографијом коју неће писати њихов следбеник, већ умни, који зна шта је добро а шта је зло.
Сви ми имамо високо мишљење о себи, али то мало вреди, ако иза тога нешто смрди.
Ових дана, један писац у Србији издаје нову књигу на велика звона објављена и подржана новчано и пропагандом, до бесмисла. Добро треба запамтити људе који су се удружили у коло у коме је он. Људима, савременицима, добро је познат аутор те књиге, јастреб прохујалог ратног времена, свуда присутан, само не у Хагу. Тамо у казаматима, глобалног капиталистичког света, су се нашли сасвим други људи, а његово име штити плаћени тужилац, па се тамо неће појавити, јер га штити крупна звер, за чији рачун сада пише и говори, да би „усрећио“ Србе прекрајањем историје у корист својих пријатеља, како му је кум рекао, „да је плаћен и плаћа га америчка администрација“.
Са задовољством читам реаговање Владимира Кецмановића, а и Кустурице, на његов интервју објављен у „Политици“, и то ме наводи да се и ја огласим, јер никада нисам био присталица његових кантраверзних књига, ма да сам и читао, али је мој закључак о томе да су преоптерећене сладуњавим речима, без мудрости. Па, верујем да су његови острашћени читаоци слични њему и ономе што он јавно заступа. Био је он свуда, и свашта је говорио и писао, али је запамћен по уличним нердима са жртвама, које с мишљено се преписују другоме. У периоду, када је требало рушити Србију, за интерес онога ко га је плаћао, позвао је, али заједно са још два своја садруга, да се држава бојкотује, не плаћају порези и друге дажбине, па је већина насела, али је и допринела да се држава Србија до те мере разбије, па ни после двадест година, никако да се извуче са самог дна сиромаштва и зависности од крупног, а пре свега и глобалног светског капитала чији је он гласноговорник. Не заслужује да га Србија подржи и слави.
ТРАГАЊ КРОЗ ВРЕМЕ (Наставак)
Зашто се наставља ова хајка противу српског народа и коме је потребна? Дуго траје хладан рат противу Срба, започет негде у веома далекој прошлости, а воде га освајачке силе, тренутно окупљене у злогласном друштву, коме се здушно прикључи по неки „паметњаковић“, добро плаћен, и још га плаћају, да одради оно што је Марко Тулије изрека пре 2 миленијума: „Мање би требало да се плашимо убице. Издајник је куга!“
Нове књиге које се пишу и издају, подржане од средина које настоје да се, по њиховом: свет „мора“ променити, јер је на путу стварање нове Германске државе у Европи, у зачетку, прикривене уније, али у којој ће главна снага бити у рукама Германа и њихових прирепака, посебно током Другог светског рата и „оданим пријатељима“, које су Германи држали под дуготрајном окупацијом.
Пажљиво читајући чланак: Ане Оташевић у „Политици“ (15.09.2013.) и разговор вођен са Жан-Кристоф Буисонон, уредником „Фигара“ и аутором књиге о политичким убиствима која су променила ток историје. Налазим, а што се и не може кроз овако кратак разговор ни приказати, да је превише дато значаја тим убиствима, замагљена је права историјска истина.
Балкански ратови, када је нестала Отоманска империја на Балкану и мутни догађаји између балканских „савезника“ Бугарске и Србије, где Бугарска удара нож у леђа савезнику, кога су позвали да Једрене освоје, одједном се ситуација промени и траје све до данашњих дана, ако искључимо време Димитрова и Тита. Чији су прсти умешани у те односе? Тај жели да се све то прекроји и наметне кривица Србима за све што се после тога догађало.
Сједне стране поражена Тутска настоји да верску припаднос претвори у националну, па тако Срби, који су из интереса постали мусломани, одједном посташе „Турци“ и изгубише своје националне корене. Поставља се питање: које су то снаге са Истока и Запада, а које настоје да Србе окрену простиву Срба? Нису ли то претеденти на Српске земље, било са које стране да долазе.
Познато је да је на Балкану, после балканских ратова, створена јака организација Срба (православаца), који се нису слагали са решењем које је после тог рата уследило, па је Аустрији поклоњено право на Босну, а сада да не улазимо у оно што је свима добро познато, шта се тамо догађало пре атентата у Сарајеву. Није ли зулум новог окупатора изазвао оно што се догодило у Сарајеву.
Ненаучна је тврдња коју је изнео овај француски новинар Жан-Кристоф Буисон, када каже: „Мотивацуја припадника „Млада Босна“ је била везана колико за патриотизам и национализам толико и за револуционарни романтизам тог времена, о чему се овде никако не говори. Међу њима су анархиста и револуционари са истог хоризонта као они који су убили Александра Другог у Русији. Они су сматрали да се треба ослободити аустроугарске колонијалне окупације која би омогућила свим Србима, Хрватима, Јеврејима и муслиманима да живе заједно“. Ако то упоредимо са терором, које и његова земља врши, убијајући изабране, и доста дуго признате државнике, да би успоставила колонијални однос над том државом, није ли то у суштини злочин и геноцид над тим либијским народом. Што се не бави својим проблемом? Са многим тврдњама у суштини се не слажем.
Друга, могуће и важнија околност је што су Централне силе Европе кренуле у рат и, преотимање простора које су Турци држали у поседу, све док ратом нису то изгубили. Рат противу балканских Словена је геноцидни рат европских освајача, који се није завршио. Жртве тога рата не могу бити кривци за злочине учињене или се чине, посебно Србима, јер Срби нису, а и неће трпети окупацију која се на непоштен начин намеће. Неће пристати ни на прекрајање историје са којом су се поносили, а посебно, што су у зајеници са осталима у задњем рату, организованих у Народно-Ослободилачком покрету, ослободили земљу од фашистичког окупатора, водећи четворогодишњу борбу, противу нацифашизма, с којој се мало који народ може похвалити,. Срамота је што им је део ратних савезника окренуо леђа, и још су учествовали у двомесечном бомбардовању, као савезници НАТО-а.
Сада, и ко зна колико ће дуго, српски народ бити мрцварен у овом времену када се води планетарна борба за престиж и моћ која се увек завршава злочином.
Управо истог дана, пред Домом Народне скупштине у Београду, председник Србије Томислав Николић, обраћајући се младим официрима Србије, поред осталог, рекао је: „Наша одбрана од савремених перача савести!“ „Неки моћни ће покушати да искористе велики јубилеј стогодишњице почетка Првог светског рата за ревидирање, па и нечасно прекрајање историјских чињеница“. „Снимају се филмови, организују скупови, отпочиње писање лажи о улози малене и часне Србије у Првом светском рату…“ „да је наш задатак и одговорност да потомцима оставимо часну историјску истину да од свих напада перача савести одбранимо и огромне жртве које је Србија принела на олтар победе савезника“. Председник Србије је нагласио: „да смо и данас поносни на своје јуначке претке, да ће мо брани земљу, њену част, војничку славу и људску жртву, бранећи свуда и увек историјску истину о учешћу и победи српске војске у Првом светском рату“!!?
Како је ово намтнуто Србима и траје биће речи о овоме у наставку.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак
Глобална сила, уз подршку својих вазала, најближих сарадника у НАТО Алијанси, после више пораза, а посебно са појавом кризе, чији је зачетак у САД и брзо се пренела на све земље Зпада, ширећи се и на све друге, које су постале зависне од најмоћнијег иструмента владања капитал, а који је био под апсолутном доминацијом америчких банака. Кроз ММФ, Светску банку, амерички капитал је растао, јер се тамо дириговало са токовима новца, ценом капитала и робе, јер су америчке берзе диктирале и држале монопол. То је за САД било и најважније, а НАТО је држао на узди све њене чланице, одређивао је шта треба чинити да се та доминација одржи. Ту лежи кључ одрживог глобалног света. Ако се то поремети и отпочне ерозија, тешко се може успоставити равнотежа у корист досадашњег главно командујућег. Добија се утисак да је већ дуже време та равнотежа поремећана. У самој Америци германски лоби преузео је воћство и диктира даље планове, на штету досада главног утицаја Британске моћи, чија звезда се гаси.
Узастопни порази, како на бојном пољу тако и економски, јер је цена ратовања исцрпила САД и рат постао неисплатив. Више се троши а мањи приход, још мање се обезбеђивало ратним пленом и пљачком, а зато време други центри моћи, ван директног утицаја САД, овладаше технологијом која је САД и чинила моћном, па и код појединих чланица НАТО-а као у Немачкој, Турској, чија се економска моћ брзо увећавала, али очито на штету глобалне силе, чија је економија малаксавала као истрошено и остарело кљусе. Идеолог глобалне моћи, дугогодишњи саветник америчке агресивне елите, са погледима и размишљањем Хитлеровог времена, као да му је у основи наци-фашистичка идеологија из времена Хитлеровог владања, на срећу остатка света заустављена ратом, али не и поражена. То је Збигњев Бжежински, идеолог новог фашизма, и сам изненађен обртом, покушава да своја гледања преусмери у другом правцу и упозорава на нове опасности, које прете даљој глобализацији света, у својој књизи „Америка – Кина и судбина света“, он само брине о томе како ће САД зауставити клизање у нестајању. Неће Америка нестати, али је сигурно, да ће је ново нарастајући центри моћи присилити да се мења.
Сједињене Америчке Државе, ни из близа, нису онакве какве се свету престављају. Као и свуда, моћ је у рукама малог дела друштва, који држе у потчињености већину, а тамо у Америци та већина, ако је неплодна за капитализам мења се, једни одлазе други долазе.Та маса и не сматра Америку као своју колевку, нити је спремна да је брани, због тога, глобализам, нешто слично као и све заједнице које у организаци следе Амеруку, немају националну војску, већ регрутују плаћенике који ће за новац и свој статус жртвовати своју част, живот, али очекују да живот заврше као добитници рата. Зато су присталице сталних сукоба и ратова.
Оно што се догодило у Немачкој пре 80 година, када је током велике кризе власт у тој земљи преузео Хитлер, чији је век владања био веома кратак (12 година), али веома крвав, када је у Другом светском рату страдало више десетина милијона људи, никад не пребројане жртве, за који злочин Немачка сноси кривицу, а она се брзо опорави и поново поста сила, која прети и држи у покорности све своје жртве, а служи се наградама свим својим савезницима тог рата, односно колаборацији у рату покорених држава, њих доводи на власт, подржава и штити. Немачка је идеолог прања мозгова и прекрајања историјске прошлости. Непријатељ сваког народа, угроженог овим срамним процесом, лежи у новој колаборацији. Добија се утисак да је шегрт надмудрио газду и преузео његов капитал и моћ.
Што је сматрано највећом тајном глобалног света, на челу са САД, процурило је у јавност. Сада, није забринут обичан човек, што је висока технологија обезбедила моћнима да надгледају све што се на земљи догађа, па да контролишу и свагог појединца, забринут је сам врх олигархије, који се осећа угроженим, а не припада америчком крилу. То сазнање потреса западни свет захваћен вишегодишњом кризом.
У овом, за свет веома кризном времену Збигњев Бжежински, у недавном разговору за часопис „Национални интерес“ је закључио да би напад на Сирију „био катастрофа“ за САД, и да такво решење „нуде демагози или људи који су недовољно паметни да предложе нешто смислено“.
Бжежинском је добро познато шта је, у своје време, саветовао политички врх САД, шта и како су примењивали методе „изазивања и гашења“ сукоба, који су им служили да започну локални рат, на крају, који није дао очекивани резултат, али је откривено, и за свет веома важно, да су управо сви случајеви били монтирани, а он више не учествује у томе, зато каже: „да решење нуде демагози или људи који су недовољно паметни“, знајући, ако се, и када открије да је САД учествовала у монтирању случај „бојни отрови“, за САД, како Бжежињски каже: „била би катастрофа“.
Свет који све ово будно прати, и није необавештен о свачијим циљевима и намерама, окренуо би се, а муслиманске и друге земље су се већ окренуле противу САД, и није искључено да ће се и „пријатељи“ окренути из властитих интереса. Ко губи, и то губи у дужем периоду, тешко да може одржати оно што жели, а ту је крај моћи.
Бурна јесен 2013. на самом почетку открива веома узбуркану политички „климу“ свуда, где се многи покушавају извући одговорности за пређени период, који је за већину био „катастрофа“.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
Оживе хладни рат. Врати свету превазиђено време, а могуће да и није превазиђено, јер се на крају није ни завршило по вољи креатора Светског поретка, са Америком у њеном центру. Напред је већ речено, и много пре него се то и догодило, да Америком и Западним капиталистичким земљама влада дух германизације света. Они, скоројевићи, који у овоме виде себе у овом процесу, као и у време Другог светског рата, подржавају ту нову неман, која се незадрживо шири. Нови хладни рат, у чијем је средишту борба за светско тржиште, а то се разбуктава.
Недавно је „прихваћен“ предлог Русије о окончавању сиријске кризе, која се налази на клацкалици – нови светски рат или привидни мир. Америчка администрација је тај предлог „прихватила“, али, како је испред овога речено, задржаће своју поморску силу у источном Средоземљу, са сталном претњом да ће извршити војну интервенцију у корист „побуњеника“.
Већ је процурело да су „бојне отрове, могуће, употребили ‚побуњеници‘, скупљени и добро плаћени, као и у свим оваквим ‚побунама‘ у недавној прошлости“. Дневник „Политика“ донео је (20.09.13.) чланак, потписан иницијалима С.Р. о реаговању америчког, републиканског сенатора Џона Мекејна, у коме он узвраћа Путину. Објављена је и фотографија, која асоцира и приказује „птицу геабљивицу“, а тиме је све речено. Поред зведцкања и претњи оружјем, од којег се „германска Америка“ не одриче и „ратних јастребова“, који су све приграбили и намећу своју моћ, па и овај сенатор, говори нам, да је до мира тешко доћи. Бадава Обами „престижна Нобелова награда за мир. када мира нема.
Ма да је раније речено, да само покретање америчке војне силе у близини изазваног сукоба, са претњом војне интервенције, свету већ познате, представља значајан корак у корист повећања ратне потрошње, који, великом америчком бизнису доноси профит, а на штету пореских обвезника Америке.
Оно што је речено у почетаку овог дела написа,, нагони нас да у том правцу и размишљамо о ономе што се догодило. Тако да би дошли до тога кад је то почело и где. Затим, закључак, због чега је то тако почело?
Током Другог светског рата лекција је научена. Најлакши профит се остварује током рата, када се покаже потреба за увећаном потрошњом средстава рата. Није се жалилио капитал да се плаћа та производња. Током тог периода се и зачела нова технолошка револуција и иновације, пре свега, у производњи за ратне потребе. Немци чине све да произведу своје оружје, како би рат окончали, али се то чини и тамо далеко, где се не пуца, и где се рат мање осећа, који производе и шаљу у борбу све нова и нова оруђа рата, на крају и атомску бомбу којим су рат и завршили, убијајући недужно и ненаоружано становништво у два јапанска града, свих израста, полова и нико није био поштеђен. Тај, и ако у то време није постојао међународни договор о забрани оружја за масовно уништење, ни мало није утицао на савест људи који су учествовали у том злочину. Произвођач, планери и реализатори тог програма су богато награђени, и њихове породице живе у изобиљу, захваљујући крвавим доларима. Најмање је профитирао онај који је у рукама држао окидач, нишанио и у одређеном времену повикао ороз. Он је био дисциплиновани војник врле Америке, који извршава „патриотску“ дужност. Могао је, али он то није урадио, да од тога одустане. Очекивао је своју „славу“ масовног убице невиних. Ако се то пренесе у садашње време и, савремена средства убијања невиних, које врше плаћене убице, подстрекивани посебним наградама да то „свесно“, са мало мудрости уради. и тако, сваку изопачену људску организацију, која се ангажује у извршавању злочина, у туђе име, мудар човек назива људским-животињским чопором. Такви се злочини и чине само у неком чопору, који мотивише злочинца, да без гриже савести, злочин изврши.
Светом владају „грабљивице“ и злочинци, који су добро научили како се организују убице, који ће у њихову корист, извршити злочин.
Америка се хвали својом „демократијом“ код избора људи који ће их представљати и, који ће одлучивати, у место оних који су их одабрали. Све би било у реду да није цео систем америчког капитализма нехуман. Снага није у памети и хуманости према човеку, већ се мери снагом моћи владања другим људима. Систем ствара и мотивише оно што се у њему догађа. Док је то окренуто унутрашњем уређењу, други део света то не осећа. Али је цео систем окренут глобалној експлоатацији свега, па и људског ума. Капитализам, у коме је све на продају и све се може купити. Земља, која се не може похвалити хуманошћу, у којој се у затворима нализи највише становника у односу на укупан број становника у земљи, па у задње време бележи неконтролисане злочине које врше појединци и групе. За такво стање код других Американци имају свој суд, само се њима не може судити.
Сенатор Мекејн се упустио у жестоку критику Путина, проричићи му и оно што ни Руси му не чине, али је ту уплашена „грабљивица“, јер му је изгледа угрожен престиж, који га је избацио у сам врх „ратних јастребова“. Сикће и стално ће сиктати ова „грабљивица“, јер она је саздана од зла, и као такав „руководи“ и утиче на америчку водећу елиту ратоборних, који дуго гурају Америку из злочина у злочин, а то правдају „химаношћу и бригом за човека“, а иза тога је голи и незајежљиви интерес који их гони у нове злочине. Ништа није вечито. Све што настане, осуђено је и да нестане, само му се не зна век трајања.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – наставак
***
Ужас! Сада се и нормални људи питају: да ли су нормални? Човечији екстрем, доскора сматран срамотом, одједном постаје оруђе уцене, па се нормални, који се супроствљају ненормалнима да својим понашањем трују младеж, одједном називају „екстремне групе“, и да су „претња целом друштву. Власти треба да покажу да су спремне да заштите ‚љусдака права‘ укључујућо и ДГБТ популацију и да се неће толерисати насиље“ изјавио е поред осталог Мајкл Девенпорт, шеф делегације ЕУ у Србији за „Политику“. А, управо, ово постаде оруђе политичких притисака и уцена „нормалних“ на Србију, која се прозива да не поштује „људска права“, прописана од „нормалних“.
Ја би поручио да ти „нормални“ прелистају средњовековну историју, када се распадало Римско Царство. Тада, завлада блуд и екстремно понашање људи, тог времена и убршаше нестајање једне цивилизације. Да би, опет на Западу, појавио се крајњи екстрем у Средњем веку, када се Папска инквизиција обрачунавала са „ненормалнима“, спаљивала их је на ломачи. Тако из екстрема у екстрем, као оруђе присиле увек „нормалних“ управљају светом. Као човек се питам: куда то води савремено људско друштво? Није ли то почетак краја цивилизације која је у нестајању?
Оно, што Западна Европа покушава да наметне Србији, на крају ће их то скупо коштати. Србији се екстрем намеће са стране, али Србија неће Западу наметати, опасност по Запад рађа се у тој средини, када разум надвлада безумље.
Оно што је објављено у исто време, а односи се на САД, може се повезати са овим напред изнетим. „Амерички долар на низбрдици“. „Милијон Американаца остало без плате“. „Финансијска блокада владе САД – са прегледом укупног броја запослених и проценат оних који остају без плате“, говоре да је самопрокламована супер сила запала у озбиљне тешкоће. Она је доскора била водећа сила „нормалних“, која је остатку света наметала своју вољу. Сада се центар премести у Европу, са епицентром у Немачкој.
„Политика“ (2.10.2013.) је донела још два „занимљива наслова: „Теодор Мерон остаје предсседник Хашког суда“ и „Клинтоново подсећање на Босну“. За нас у Србији добро знане „личности“, који оставише траг за будућу историју малене Србије, која је постала жртва осиног „нормалног“ света Запада. Ту историју неће писати Запад, писаће је нормалан човек Србије, да би за будуће генерације сачували истину, на којој ће се учити будући нараштаји. Ако се Србији буде наметала „истоијска истина Запада“, као што је то било и под Турцима, нормалан народ у Србији сачуваће своју истину, којом ће васпитавати будуће нараштаје од поропдице па до Државе, како би се супроставили екстремима наметнутим са стране.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (НастАВАК)
Поново се свет узбуркао, као у сваком смутном времену у прошлости. На површину друштвено – политичких збивања избацује све што је човековом роду стално наносило бол и патње.
Неко је раније насловио (у свом чланку, када је за само проклавану светку силу рекао), да је то „мехур од сапунице“. Која ће се једног дана распасти – иза тога неће бити више ништа. Свет ће се поново наћи на неком почетку, с неким новим идеалима, али, запамтите: злотвор се никада неће искоренити, јер је он негација човековом здравом разуму и – увек присутан у њему! Тамо, где у човеку превљада зло, он је ближи животињи него човеку. Ако више има разума, то човека одваја од животиње.
То потврђује човекова прошлост, коју он стрпљиво слаже, покушавајући да се супростави човековој патологији, која га стално подсећа да је обична животиња, која се, уз све напоре ума, не може тога отрести.
На почетку смо 3. миленијума, а 21. века, када су обични човекови смртници, рачунали да смо пронашли модус и да се заустави крвопролиће у његовој врсти, нестане колонијализма, експлоатација, паразитизм, насилништво итд. Доживели смо, управо, све најгоре.. Надвлада: похлепа, грабеж, уцена, снага топуза, свет крволока и убица сопствене врсте, само да би за себе приграбио већа права и „право“ одлучивања о животу и смрти других. Горе него у свим прошлим временима: феудалном, раном капиталистичком и недовољно дефинисаним „социјалистичким“ правом и односима међу људима.
Сваком бољитку по људски род, и свакој идеји да се дође до људске равноправности и заштите човека од човека, супротставља се зверчовек, који, користећи потолошко у човекову, настоји да до тога не дође.
Неко је написао да „морамо поштовати сопствене законе и бити њихов роб, да би се ослободили ропства“. Онај, ко другоме наноси зло и, чини насиље над другима, ни у својој се заједници не понаша другачије, па како такав однос обезбеђује „спровођење“ Закона, да би највећа штеточина, како по сопствену заједницу, тако и према другима био у свему заштићен..
„Агресивна одбрана“ -је Буша млађег рецепт и решеност да истраје у свом злочиначком науму на спољним фронтовима, упркос невољама које су задесиле Сједињене Америчке Државе, када су кренуле у освајачку авантуру. Заслепљен силом, коју је наследио и са којом се поноси, као и сви освајачи, и они „Злотвори у историји, мушкарци и жене“, о којима је писала Миранда Твис, сопственим нагоном руши све пред собом, а своју заједницу увлачи у колективни злочин. То ће ту заједницу довести до самоуништења, као и оне вукове, који лижући сопствену крв уништише себе.
Он је, тако би се могло закључити, остао доследан својом решеношћу да истраје на свом курсу са више распламсаних, пригушених и распаљивих фронтова, које су они отворили, под лажним и сумњивим закључцима у свом “Новом крсташком рату“, и за чудо, на исте просторе, на које су даљи преци тих истих, више векова у назад, покретали сукобе и ратове у једином интересу: пљачке туђих добара, експлоатације природних богатстава с туђих простора, а, пре свега, да дођу до јефтине робовске радне снаге, сада, на почетку Трећег миленијума, пред нама се одвија тај суманути процес. Али, не стоје исте снаге иза свега овога, као што су стајале у свим таквим подухватима у прошлости! Људи ће на крају све то да одгонетну, а историја ће избацити на површину људски шљам, који ће се придружити оним злотворима из Мирандине књиге.
Ово, што је амерички председник (Буш млађи) у свом говору „Нацији“, изнео на почетку 2006.године, потврђује, да се та земља неће повући у изолацију и да ће наставити да “шири демократију“ по свету. Али, баш њихови аналитичари долазе до закључка да такво стање показује путању бумеранга! Да је Буш добро проучио оно време, када су у прошлости непријатељи Персије кренули у њено освајање, па када се тај наум истрошио, Персија је овладала, и дуго владала њиховим просторима. Неће ли се то догодити и у ово новије време? Све што настане, једном ће и да престане. Нове догађаје у будућности тешко је предвидети, јер се ратоборни део човечанства ослања на силу, као продукт животињског у човеку.
Онај, ко се дужи период времена бави праћењем историјских збивања, доћи ће до закључка да се оне заједнице, које у сукобима налазе свој животни интерес, никада неће одрећи у распиривању и експлоатацији таквих сукоба у сопственом интересу. Није то плод и машта људи, који се тренутно налазе на челу таквих људских заједница; то је колективни циљ тих заједница, а корени тога леже у религијском тероризму, готово свих религија на земаљској кугли.
Баш у овом времену српски се народ нашао на удару такве политике агресивних заједница, како у прошлости, тако и у садашњости. За разлику од других околних држава, Србија је сада под великим притиском. Гарнитуре великих у Европској унији, а посебно Немачка, Аустрија и Мађарска, све чине исто, као што су то радиле кроз цео Двадесети век: домоћи се и владати простором све до Дунава и Саве и контролисати коридор Десет, за који су животно заинтересоване и Сједињене Америчке Државе.
Таква сулуда политика, која је и у прошлости изазвала потоке крви и једне и друге стране у сукобима, није опаметила те народе да се окану својих зверских нагона према недужним народима, који су се случајно нашли на њихово путу интереса
Овај коридор, који пролази кроз српске територије и преставља најкраћи и најпогоднији сувоземни пут који повезује Централну Европу са Блиским Истоком, може се назвати „коридор смрти“, јер, у прошлости су га поплочала људска тела, натопила крв, већине хорди освајача, и несрећни браниоца. А нико се никада није ни покушао извинути за, недужне жртве и сва крвопролића које поднеше, а за ништа нису били криви. Наставише, још увек, да тај коридор преставља злокобан интерес светских, нових хорди, и биће, дуго, разлог сукоба интереса на овом простору. Зато нам они одређују судбину, а нас и не питају. Памтиће српски народ све ово и никада у будућности неће за пријатеља признати злотвора, који му је зло наносио, па ма ко то био.
Само узгредна напомена да се читалац сети шта се све догађало у периоду турског надирања ка Европи. Сада „нема“ Османлија, нестало их је на самом почетку 20. века и задњих борби српског народа до коначног ослобођења од турског јарма. Занимљиво је напоменути како се понео словенски-македонски живаљ када је ослобођен тог јарма, да би, касније, потомци тих народа прогласили српску војску као окупаторску! А не би ни постојали као држава, да није било борбе српског народа да се и они ослободе петовековног ропства, па су тада Македонци и државу добили…
Читав 20. па и почетак Новог 21. века везан је, што се Срба тиче, за Коридор десет; На њему су се водиле устаничке борбе српског народа да би се ослободио од турског јарма кроз читав 19. век. Окончан је ратовима, пред почетак Првог светског рата. То је хвала за многе жртве које је српски народ поднео, не само за своју, већ и за слободу, нама најближе браће Македонаца.
Централне силе Европе са Аустроугарским царством, нису дале Србима да предахну и мучки су га напали, борећи се за престиж на простору Коридора десет. У тим нападима горела су српска села и градови, Србија трпи многе жртве, свет је кренуо да Србима притекне у помоћ, јер је и сам осећао опасност од нарастања германске моћи. Рат је окончан великим људским жртвама, како са стране агресора, а, много више, бранилаца. У четири године крвавог рата Срби су поднели, као народ, највеће жртве, али су крај рата дочекали слободни и уједињени са осталим јужнословенским народима, што је и био циљ многих умних људи тог времена и током дугог периода пре овога уједињења.
Балкански Словени отпочели су своју хомогенизацију, као што су у то време већ учинили многи сродни народи Европе. Сада многи то оспоравају, а управо су то они сепаратисти који су доста учинили да нам се држава распадне. Исти су, у спрези са спољним фактором, настојали (и још увек настоје) да остваре своје сепаратристичке циљеве и то – увек на штету сопственог народа. Таквих је било у прошлости, а, нажалост, и у садашњости.
Коридор десет, од 20-сетих година, до 1941. године, за ондашњу Југославију, и за све њене народе окупљене у њој, па и за друге европске народе, постао је миран и веома занимљив, ако – искључимо све његове противнике тог времена. Грађена је железница, путеви, који су омогућили проток роба и људи у оба правца, повезујући Европу са другим деловима света. Ондашња Југославија, мада и она захваћена познатом светском кризом 1928 – 1935. године, опоравља се и развија брже него ранијих година, а држава у слободи и без притисака спољног фактора, али само за неко краће време.
Избијањем рата у Европи, који је започела фашистичка Италија и нацистичка Немачка на челу са Хитлером, и удружене силе осовине, које су са Хитлеровом Немачком кренули у нова освајања. После почетних ратних успеха на Западу, Немачка се окреће према Југо-истоку, а то је простор коридора десет и балкански народа у целини. Ултиматум, којег су Немци поставили Краљевини Јзгославији, није могао бити прихваћен, али се Хитлерова Немачка, раније припремила за овај наредни подухват, па је дошло до рата за ове просторе. Југославија је окупирана и настоји се да се уништи све оно што се на балканским просторима догодило, а то, пре свега, хомогенизација! Употребивши католичку цркву, старе спреге из претходног времена, окренула народе једне противу других, тако да се у току тог рата, на овим просторима, у периоду окупације разбуктао грађански (верски) рат, који је однео више људских живота, него борба са окупатором. Сада је, међутим, некоме стало да се све то заборави, а има случајева, где појединене немачке породице покрећу поступке и окривљују балканске народе за смрт њихових ближих на овим просторима у току тог рата, иако и сами знају да су им ти ближњи били војници агресора. Посебно се то сад догађа да се покрену процеси за ратни злочин, иако су погинули у служби окупатора. То је највећа бесмислица и лаж, која се овим народима потура…
Југославија се није бранила од Хитлеровог напада, јер је раније издата од многих, који су се на време продали нацистичкој Немачкој. Оно борби што су вођене са немачким јединицама, вођене су на простору Коридора десет. Најчешће су то борбе које су водиле српске јединице, јачине пука, вођене нижим војничким старесинама, јер су команданти пукова, и виши, доласком Немаца безусловно предавали своје јединице. Тако, на прилазима Београду, код Раље, пук води борбу, а њен командант Немцима безусловно предаје свој пук. Овај период, за српски народ, мора бити запамћен, и на његовим догађајима морају се учити српска деца, како би у будућности било што мање издаје непријатељу.
Немачка агентура се на време постарала да се на простору Србије оформи профашистичка, вазална власт, која ће им помоћи да безбедно користе Коридор десет у наредном периоду рата, који је за Немце имао посебну важност.
После окупације и завођења окупационих власти, уз помоћ продатих српских душа, Коридор десет се користи, да се немачке оружане снаге, што ваздухом, што по земљи, пребацују на нова ратишта. Безбедност Коридора обезбеђују српски издајници. Једни држе власт по селима, док други обезбеђују квислиншку власт у градовима и дуж Коридора десет. Сељаци, дуж Коридора, кулуче градећи систем обезбеђења слободног кретања војних конвоја Коридором десет. Граде се стални бункери код сваког осетљивог објекта, у циљу несметаног кретања војних конвоја (и данас постоје ти остаци).
Немци нису веровали српским вазалима, поверили су им села и градове у захвату Коридора, али не и објекте на комуникацијама. Ту су они држали својим јединицама, које су им служиле да се обезбеди слободан пролаз. У Раљи, и код два вијадукта, били су распоређени Чеси, али ни њима нису веровали, па су команданти и официри немачке службе безбедности били искусни, млади официри немачког Вермахта.
Одмах после окупације небо коридора десет било је прекривено немачким ваздухопловима, који су са собом вукли летилице без мотора. Гледајући све то човек, који у то време и није могао да схвати шта се догађа. Касније, када су допрле прве информације, схватио је да су Немци извршили неки ваздушни десант, а за пребацивање властитих ваздухопловних снага, користили су безбедан Коридор десет. Поново се доказује значај овог коридора, због којег је Хитлер напао и окупирао Југославију.
Значај Коридора од 1941. све док је рат трајао, стално се увећавао, а посебно на крају рата. Овим коридором Немци су извлачили своје трупе са блискоисточног ратишта и из Грчке, у чему су му важну помоћ пружале снаге квислинга – слугу окупатора. И ово је један очигледан однос људи без здравог разуме и морала који су убијали своје, да би помогли окупатору. Данас се у Србији појављују људи који би хтели да рехабилитују главне издајнике српског народа ( Недића, Љотића и Дражу Михаиловића) и њихове присталице прикажу у другачијем светлу у односу на њихову издајничку и кукавичку улогу у време Другог светског рата.
После четрдесет пет година поново у жижи интересовања варвара из Централне Европе постаје Коридор десет, баш исто, као и за Хитлера. Сада, као и у периоду пред Други светски рат, Немачка око себе окупља старе савезнике: Аустрију, Мађарску, Бугарску и, уз благослов Ватикана и католичке цркве, актуелизује борбу за Коридор десет. Дуго се кују завере, врбују вазали, организују се политички сусрети, обучава и наоружава се паравојска, што тајно што јавно, ангажују се нове терористичке организације којима руководе, пре свега, Ватикан и ислам. Подржавају се покрети који су уперени противу СФРЈ, и припрема се њено разбијање, а сценаријо је позајмљен од Хитлера, заправо њега спроводе исте снаге које су у време претходног рата то исто радиле. Основна полуга тог разбијања је верски фанатизам, претворен у верски тероризам. Српски се народ суочио са новим „недићима“, „љотићима“, „михаиловићима“, „пећинцима“ и њима сличним, који одигравају своју улогу у разбијању српског бића, и помажу нашим противницима и вечитим непријатељима да код нас, ни у српском народу, а камоли на тлу Балкана, дође до хомогенизације народа. Добро треба проценити шта се све догађало после Дејтона и када су се вође балканских државица споразумеле по кључним питањима око заједништва, до тога није дошло, јер нам вечите претензије католичке цркве и Германа, то никако неће дозволити.
Операционализација одлука Треће призренске лиге нашла се у завршној фази у првој половини 1990. године, када је званично формирана ОВК. Заседање Треће призренске лиге одржано је 26. до 28 новембра 1966. године у Њујорку, када је и донета одлука о оснивању шиптарске терористичке организације АНА у чији је састав, у првој фази, требало да се коптирају ОВК, ОНА, ОБМБП, када испуне своје задатке на територији Србије, Црне Горе и Македоније. Ово је паклени план САД у спрези са шиптаријом, да се припреми потпуна контрола Коридора десет и да се на њему, за дужи период, може контролисати Европска Унија, која је и сама животно заинтересована баш за овај коридор.
Због тога је по трећи пут за сто година, српски народ, који се налази на злогласном Коридору десет, нашао на удару, сада, поред европских, јављају се и амерички освајачи. Оно, што ће следити иза овога, равно је Трећем светском рату за овај простор. Овај Трећи светски рат, којег су повеле силе организоване у НАТО Алијанси, терором на терор, тешко је погодио мале народе, а пре свега “непокорне“ Србе.
Последња деценија 20. века важна је за српски народ више него и један период раније. Онај најгори и најагресивнији део човечанства, на путу за “освајање света“, као и сви други, које су водили силници-злотвори, кроз историју, остаће запамћен по својој бруталности и злочинима извршеним над недужним српским народом, који, иначе, није ни један народ у окружењу угрозио, никога до сада није напао да би се домогао његових поседа, већ је вечито водио борбу противу хорди завојевача који су га угрожавали, у прошлости, па и сада.
Са првим „мешањем“ на Косову и Метохији, најекстремнији део НАТО-а инсценира разне случајеве. Међу првима су догађања у Албанији. Овим догађајима су руководили Немци. Држава Албанија се распала, како би се ослободило оружје, које је на разне начине прешло у руке појединца, да би било илегално пребачено на Косово и Метохију, како би се илегално наоружали шиптарски терористи. За ову сврху употребљена је и ОУН, која под лажним мотивом, организује “независну“ контролу овог простора, али главну улогу препушта злогласној америчкој Централно обавештајној служби, која је већ припремила опробане манипулаторе и кројаче афера, како би се оптужила СРЈ, и како би се, без ичијег одобрења и на своју руку, напала та независна држава.
Да Американци нису имали пријатељског приступа целој овој афери око Космета, доказује и то што су урадили две ствари: довели своје трупе у Македонију и активирали сепаратизам у Црног Гори, који је распиривао одавно познати пробисвет Мило Ђукановић, који ће код оба народа, српског и црногорског, остати запамћен као изрод црногорског народа. Али, није ни он сам за све крив; гори су они који су га подстицали и подржавали у овоме…
Америчке трупе у Македонији обилазе високе личности Америке на челу са Клинтоном, па и његова супруга, и друге супруге европских главешина, чиме је требало да се подигне борбени морал оним америчким „наказама“ од војника.
Двоје амричких високих дипломата, Холбрук и Олбрајтова, посећују просторе Косова и Метохије, састајући се са шиптарским терористичким вођама, подстичући их и дајући им гаранције да истрају у свом тероризму, противу своје државе. Ту државу коју нису признавали само сепаратисти – терористи, док је остали шиптарски живаљ морао да ћути под претњом смрти, поступајући онако како им се диктирало, више од стране Американаца, који су читаву операцију и смислили, као што у осталом раде у другим земљама. Многи Шиптари су главом платили ако су се дрзнули да остану верни својој држави. Тако су били прогањани сви који се нису солидарисали са сепаратистичким, терористичким покретом на Косову и Метохији.
Борбу за Коридор десет много је раније осмислила Америка, како би овладала овим простором, пре него се конституише ЕУ на овом простору, јер би им свако кашњење отежавало решавање сопстених замисли и интереса, апсолутном владавином на планети земљи, а за то су им потребне стратешке позиције. Све су то осмислили ослањајући се на злокобни период када су западни дошљаци освајали просторе, одмах по открићу “новог света“, палећи, пљачкајући, отимајући домородцима имовину, а те просторе натопили крвљу, како својом, а још више, убијајући домородце.
Не треба бити наиван па им веровати, када се појаве на овим просторима. Показало се да се тешко заборављају крвожедне навике, ако дају добре и брзе резултате, што се доказује више од деценију ипо, на просторима где дође до најезде ових хорди човеколиких звери.
У овом освајачком походу Американци су се дуго ослањали на остале чланице НАТО алијансе, све док Америка није напала Ирак. Нису помогле уцене и покличи “Ко није с нама тај је противу нас“. Покренута је огромна пропагандна машинерија, убачене су огромне своте америчких долара да се формирају, такозване „невладине организације“, које Американци оснивају, богато награђују њихове присталице, али сада не само у борби противу тероризма, већ, пре свега, у борби за побољшање властитих позиција и окупацију простора, пре свега на простору Европске Уније, а потом, својим наступима ка “дивљем“ Истоку. Стварају се вазалне државе, у свакој подижу своја војна утврђења која ће одиграти улогу какву су одиграла слична утврђења на америчком тлу, помоћу којих су освојили “дивљи“ Запад. Када се више не могу ослањати на Француску и Немачку, које су прозреле ове намере САД, верни су им остали Енглези, с ратним злочинцем Блером на челу.
Иза свега овога, стоје снаге владара из сенки, који све планирају, ангажују снаге, новчано и пропагандом подржавају да се њихови мрачни циљеви остваре свуда на планети, па и на овом злосрећном Балкану, као у сва прошла времена, које је историја иначе забележила.
Већ годинама се догађа додворавање малих и великих вазала и скутоноша, “Великом султану у Њујорку“, које султан бира, међу својим малим и великим вазалима, о присуству на „молитвеном доручку“ којег приређује Председник САД почетком сваке године. Пресешће нам и тај „молитвени доручак“, као пре тога и сви до сада. Америка, поред позива на тај „молитвени доручак“, код “Султана из Америке“, шаље и своје поруке, које су бахате, насилничке и потичу из уста уображених и бахатих, као што је наш велики (не)пријатељ Холбрук, који нам поручује, без икаквог стида и устручавања, као да му је то дедовина: да од Космета у нашој земљи нема ништа!. Па ми смо његово добро одавно осетили, када је он, са оном “каубојком“ Олбрајтовом, прокламовао ограничени територијални суверенитет, пред напад на СР Југославију 1999.године, бомбардујући је под називом “Милосрдни анђео“. Колико само цинизма у то двоје ратних злочинаца, који су, још, у време рата противу Срба, нашли своје место у будућој књизи неког новог писца, који ће описивати тамну страну историје и нових злотвора кроз историју, мушкараца и жена.
Значајне црне тачке на Коридору десет одавно су познате; њих је обележила хорда освајача, у свим, па и у данашњем времену. То је Војводина, то је теснац између Бугара и Шиптара (Вардарска долина), па даље Македонија – све до Егејског мора. Све су нападнуте од стране нове хорде освајача и то – једновремено. Нека нас не чуди што нам се све ово догађа. Ако су нам даљи преци, па и они у запамћеном периоду (и на крају и ми сами), на удару тих освајачких хорди, ни мало није случајно ово ново време сукоба, жртава и патњи, које се, често, и кроз историју понављало код српског народа, догађа сада. Замисао, како (не)пријатеља из САД, тако истих из ЕУ, имају исту, саможиву, похлепну, замисао да овладају овим црним тачкама, а Србију сведу на „београдски пашалук“, јер само таква одговара нашим суседима, па и у границама Европске уније, када се, евентуално, сви нађемо у тим границама.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (Наставак)
Да би се разорила Србија, и српском народу задао ударац, од којег се дуго неће моћи опоратити, а само са слабом Србијом може се манипулисати, тако планирају стратези новог светског поретка. Заиста је смишљено и уз злу намеру, да нам нанесу што већи ударац, свађају нас са вечитим пријатељима и савезницима у свим протеклим временима. То су: Македонци, Црногорци и Грци, а затим Румуни и Руси. Посебна је прича, што се тиче Македонаца и Црногораца. Подгревајући оно што им одговара, поткупљују те народе, окрећу их противу Срба, раздвајају им цркве, формирају своје послушнике сепаратисте, који ће, лажима и разним инсинуацијама, тровати сопствени народ, како су им Срби вечити непријатељи. Из оба та народа остало је доста њихових припадника на територији Србије, који су у датом моменту, велики поборници јединства, братске љубави и осуде свега онога што нам се намеће и догађа.
И поред свих злонамерно исконструисаних и извитоперених средстава намењених да се ови народи заваде, како би зло човечанства владало и на овим подручјима, неће им успети. У случају да се отме окупирани Космет и препусти шиптарским сепаратистима, да на подручју Балкана добију још једну, а сутра, могуће и трећу шиптарску државу, народи, који се осећају као један народ, па било како да се називали, биће уједињени у општој борби да се ове накарадне одлуке укину и неправда исправи.
Не можемо са сигурношћу рећи, да је крај крвопролићу на овим просторима видљив, уз сва уверавања, силника и окупатора са Запада и њихових тренутних пријатеља из Америке. Када се они буду бавили сопственим проблемима, који су видљиви, па напусте своје „љубимце“(Шиптаре), које сада помажу, јер су им они полуга у борби противу „непослушних“ Срба, доћи ће до другачијег престројавања на овим просторима. Сви, на балканском простору, морају схватити, да имају заједничког непријатеља. Када то буду схватили, ослободиће се међусобних сукоба, удружиће се, и, договорити, како живети у слози, на обострану корист, а то је једино могуће! Све док нам се у односе мешају стране силе, али само из сопствених интереса и владавине над другим народима, на овим просторима бићемо под страном окупацијом, па били Срби, Македонци, Црногорци, Шиптари, Срби – муслимани и други, који су се на овом простору нашли.
На почетку 2006. године на просторима државне заједнице СЦГ долази до кулминације и жестоких сукоба да се и ове две државице, које тренутно живе у некаквој крњој „Југославији“, чије су име морали под притиском, да измене, води велика битка да се и ова два народа (могуће, да је то и један народ), заваде и завађени разиђу, како се не би, никада више у будућности, срели и заједнички кројили сопствену судбину. Оно, што су умни, стари људи у прошлости, схватили као исконску потребу удруживања и хомогенизације племена, чија је заједничка колевка, култура, вера, простор и интерес, да опстану свој на своме, преко ноћи разорили безумни, глупи политичари, жељни власти и владања над другима. Убеђен сам да ће будућност и историја тако и забележити.
Ово је још једна потврда, да један број људи остаје глуп, без обзира колико је напредовала наука и технологија. Не учи се на туђим искуствима и грешкама, већ настоји да своју себичност, глупи наум, уместо да се хомогенизује, као што су то други урадили, он у свом себичлуку разара и оно мало спојева који нас повезују. Тако нису радили Германи, Романи, Кинези, Јапанци, Пакистанци, Персијанци, Ирачани, Египћани, па ни наши суседи: Мађари, Румуни и други.
Нас Јужне Словене, „Централне силе“ Европе не жели уједињене, па нас лако међусобно заваде. Није случајно настала она стара изрека: „Завади па владај“: Тако се користе нашом неслогом и лакше владају Коридором десет, што је њихов крајњи циљ.
На самом почетку 2007. године Бугарска и Румунија су постале чланице ЕУ, што није случајност. Све је то повезано са доласком Американаца на Космет и у Македонију, па и онај злосрећан савез Бугарске и Румуније са НАТО алијансом, у време страшних притисака на СР Југославију и на крају њено бомбардовање, итекако је повезан са овим што се, након неколико година и догађа…
Оно, што су се ове две, нама суседне државе, тако брзо ставиле на располагање снагама новог светског поретка, виђено је и у прошлости. Завојевачи, раније и сада знају да се владавина Балканом може остварити само ако га опкопе својим вазалима, који ће им послужити да њиме овладају.
Американцима је овај простор веома потребан, јер преставља природан и најефикаснији пут, поред онога што је напред речено, пут дроге. Некада је то био пут Свиле, сада је то пут дроге, коју контролишу власнодржци на Западу, а посебно Америка и В. Британија, преко својих вазала и инфилтрираних компанија, које све више запоседају ове просторе. Све је под контролом Комитета 300 и њихових институција, створених да се наметну овом простору, милом или силом.
Сувоземни пут мора да буде повезан од производње, прераде, дугим путем до потрошача, а то се увек радило и у прошлости војском, која те путеве контролише, на којима се не плаћа царина, али је све под контролом „главног газде“, који је итекако добро заштићен, а страдаће мали и успутни, а да се никада неће дознати име „главног газде“.
После раздвајања Србије и Црне горе, Ђукановић се одрекао “престола“, да би се бавио добро опробаним и верзираним послом, за којег га опружују Италијани. Сада је он “своју“ велику државу, са осиромашеним народом, величине осредњег града, ставио у функцију која је оваквим људима и намењена. Пут дроге: Кина – Индија – Турска – Бугарска – Србија – даље према Европи, а од Прешевске долине: Црна Гора – Италија – Француска. Ето новог шверцера, научи човек занат у току рата на раздвајању државе, па ће се обогатити, не само он, већ и његове присталице, тако ће Црна Гора бити “рај“ на Балкану, којег ће створити дрога, а што ће многи несрећници страдати, то ове зликовце ни мало не занима.
Отуда и пропаганда у Србији, да се ми не можемо супротставити „целом свету“, а посебно“свемоћној“ Америци. Тим ее настоји убити свака помисао на отпор, борбу за независност, јер нам вазали тих освајача испирају мозак својом пропагандом. Наш човек је заплашен, у безнађу је, остао је без посла, убијају му веру, културу, прошлост, дрогирају му омладину, заводе је безумним и бесперспективним лажима, нудећи им сопствене изопачености, које су тај дивљи Запад озбиљно захватиле. Њима су потребни нови робови за одржавање њихових луксузних вила, стеченим крвавим новцем и на трагедији великог дела човечанства.
Има присталица које тврде да се историја не понавља, али, све се више потврђује да се и те како обнавља, посебно они делови који су за човечанство били и најпогубнији. Све је срачунато да се домогну власти и богатства само они који раде за и у интересу светске мафије, која не бира средства да очува своје царство. Тај крајње зликовачки нагон који влада овом планетом, којом управљају злотвори новог доба, а они се добро знају и препознају…
Злоћудни тумор људске цивилизације стар је колико и човечанство зна за себе и упоредо се развија као опака човекова бољка која доноси човеку највећу могућу несрећу. Када захвати државу, она постаје опасност који прети свим људима Планете.
Управо се дуже време развија такво друштво које представља опасност људском роду и прети својом заразом да Планету претвори у пустињу, уништавањем људи на њој. Где се пипци карционома појаве, за собом тепих људских лешева оставља и на том простору мира нема.
Карционом се храни људским несрећама, исти народ завађа да би се једном делу наметнуо као његов “спасилац“, претварајући га у зависно друштво, а исти народ подели на два дела, да би на том делу Планете створио жариште које ће остатак света држати у сталној напетости, како би осигурао своје присуство.(Кореја, Блиски исток, Балкан, Ирак итд).
Не бира средства да легално изабране представнике, под лажним изговором, оптужи и, мешајући се у унутрашње односе државе, доведе на власт послушнике који ће им омогућити несметану владавину тим простором, људима и ресурсима.
Започиње и води веома прљаве ратове на Планети, правдајући то измишљеним разлозима, које веома вешто, као замку, припреме да би себе представили борца „за људска права“, јединим „демократским“ друштвом, а сва су друга, наравно, диктаторска и недемократска. Милионе људи доводи до немаштине, нагони их да напуштају сопствено огњиште тражећи заштиту коју нигде не могу наћи.
Кроз историју, било је многих монструм завојевача, који су човековој врсти велика зла чинили, али је ово, по обиму највеће зло, које задеси Планету на почетку 21. века.
Створи многе институције које му служе да своју злу намеру ефикасно оствари. Помоћу ових институција окупи око себе савезнике у злу, па се не зна које је зло задесило Планету.
Мали број људских друштава у овом времену остаде незахваћено овим карционом! То су: Русија, Кина, Куба, Боливија, Венецуела, Иран, Либија и још понека, само дотле док слотвор то не пчромени.
Зашто је ова држава таква? Само њено настајање било је засновано на криминалу, отимачини, паљевинама и прогонима, стварано у крви, хранила људском крвљу као сваки паразит, .Како је почела, тако је наставила више векова, а данас се тај „Дивљи запад“, као крвожедна животиња, окрену остатку људске цивилизације да му наметне своју вољу.
Познато је да је и у прошлости било сличних појава, али је свака заустављена невидљивим отпором, а људска правда казнила нестанком таквих монструм творевина, које се никада више у таквом облику не могу појавити.
Алавост је веома лоша човекова особина. А она управо влада у овим монструм – друштвима па, када у својој алавости почињу себе прождерати, нестаће и дуго се неће опоравити. Али, треба знати, да се зло у човеку никада неће моћи потиснути, јер је у таквим људима снажнији животињски осећај од умног, па се зло тако и понаша.(Намерно се не наводи која је ово творевина; а читалац ће је сам препознати.)
О улози Америке у свету изрекао је оптружујуће чињенице један од америчких амбасадора у Југославији далеке 1946. године. Он је рекао: „Америка има 6 одсто светског становништва, користи преко пола светских ресурса, стога нас сви морају мрзети. Да би смо сачували наше позиције, амерички животни стандард, ускоро морамо са говора о демократији прећи на употребу силе“. Значи, да иза новог светског поретка, глобализма, стоји идеја америчке хегемоније над читавим светом. Отуда настаје сво зло, серије локалних ратова којима се и најмања криза региона претвара у кланицу, где се људски лешеви не броје. Управо је то сада у Авганистану и Ираку, нешто касније на северу Африке, па понов о на Блиски Исток. Будућа Америка ће се стидети овог времена, али тек онда када јој опадне моћ и сама себе буде урушавала…
Занимљива је једна природна појава, која је у прошлости код многих сличних империја (Римске, Отоманске Турске, Француске, Аустроугарске, Немачке) најављивала њихов крај, па се то сада у низу година догађа и Америци, Пуцање бране и плављење веће теритрије, олујни ветрови, поплаве, изопачено понашање становништва, рушење моста преко реке Мисисипи, велики пожар у Калифорнији, који захвати велико пространство из којег беже људи, а гори њихова имовина, баш као што се догађа и дивљим животињама, које беже са попаљеног подручја, а држава испољава запањујућу неефикасност у одбрани од елементарних непогода. Гомилају се нерешени унутрашњи проблеми у држави, неколико година буџетски дефицит, исцрпљује државу непрекидним ратовима, где плен не може да надокнади материјалне губитке..
Оно што Америка сада ради другоме, да сваки сепаратизам користи да разбије државну заједницу, спречавајући миран живот и хомогенизацију народа који вековима живе суживотом, окреће их и завађа себе ради, како би се несметано нашла на том простору. Док су у 20. веку Немачка и Јапан врше серију насиља и изазивају ратове, па је познато како се то на крају завршило. Америка је то преузела одмах на крају 20. и почетку 21. века, а центар око кога ће се водити борба за престиж је управо област Касписког језера, које је изузетно богато енергентима. Балкан је кључна област преко које војне силе могу брзо да дођу у поменуту област, а гас и нафта несметано да путују на Запад. То је разлог да Америка успостави потпуну доминацију и контролу на Балкану. Нису је могле задовољити половичне концесије, већ само апсолутна послушност и вазалство.
„Кад се Русија овако ангажује око Косова и Метохије, онда то није само традиционално пријатељство. Враћање биполарном свету је неопходан услов за стварање мира у човечанству. Али свака империја, као што се то догађало у прошлости, пре или касније ће доживети тренутак истине – то нико није избегао“, рекао је: Михаило Марковић, академик
У исто време Америка настоји да се обрачуна са главним својим противницима у суседству, које није успела да покори. То је Куба, дужи низ година, а сада Венецуела. Садашњи председник Венецуеле Уго Чавес, блиски сарадник и саборац Фидела Кастра, оптужује САД да окреће војску Венецуеле противу њега. Сетимо се шта су Американци својевремено урадили у Чилеу, познато је како се то завршило, а сада то покушавају да ураде са Венецуелом.
Ко редовно прати историјска збивања долази до сазнања да Америка има свој опробани концепт за сваки регион у свету и то примењује у рушењу режима и довођењу подобних (вазала) на кормило земље. Али свуда тамо где су то применили, довели су и гарнитуру лопова, превараната, коме владавина доноси изузетно богатство. То се догодило и у Србији на самом почетку 21. века. „Елита“ тобож потпуно непознатих, повезаних најчешће с криминалом, унапред припремана у разним центрима светске моћи, преузима државне функције: преко таквих Америка и намеће своју вољу. Ни једна земља у којој се тај сценарио догодио, па ни Србија, дуго страдају као државне заједнице: долази до пада морала, стандарда, појава криминала, насилништва либералног капитализма у коме се обезбеђује висок стандард за 10% становништва док остали живе на рубу егзистенције. Да, и ово, као процес није дугог века. Пад врдности самопрокламоване силе, наговештава велике цивилизацијске промене. Али, није искључен, ни с ценаријо, који се догоди у Европи током велике кризе, када је дошло до процеса, који је довео до крвавог Другог светског рата.
Овај изум није плод умних, већ наслеђе крволочних где човек може да буде највећа звер, кад не бира средства да би се домогао богатства, угодног живота и живео као опасан паразит. Ово сазнање даје ми за право да све што пишем о овоме подредим наслову књиге, свидело се то коме или не…
За сада, у овим условима, до неповољног процеса неће доћи, јер су јаче снаге разума. Донето је много међународних закона, створене су и неке институције, да би се ти закони спровели, али, верујмо да самопрокламована сила која. крши те законе, понаша се самовољно, корумпира институције које су умни створили, да би наметнула сопствену вољу, јер су то њени глобални интереси, коначно неће остварити.
Свет је запамтио да су САД, после Другог светског рата, бомбардовале следеће земље: Кину(1945-1946), Кореју (1950-1953), Гватемалу (1954), Индонезију (1958), Гватемалу (1960), Кубу (1959-1960), Конго (1964), Перу (1965), Лаос (1964-1973), Вијетнам (1961-1973), Камбоџу 1969-1970), Гватемалу (1967-1969), Гренаду (1983), Либију (1986), Ел Салвадор (1970), Никарагву (1980), Панаму (1989), Ирак (1991-1999), Босну и Херцеговину (1995), Судан (1998). Авганистан (1998), Југославију (1999) – тако је 22 пута бомбардовала 19 држава света и то чланице УН, а Гватемалу чак у три наврата.
Ове историјске чињенице су навеле, децембра 2005.године, енглеског драмског писца Харолда Пинтера, поводом добијања Нобелове награде за књижевност за 2005. годину, пошто је подсетио на лажи које су послужиле Бушу да изврши инвазију на Ирак, како Садам Хусеин, тобоже, поседује оружје за масовно уништење, да Ирак сарађује са Ал Каидом и одговоран је за терористички напада на Њујорк 11.септембра 2001. године и да је Ирак претња сигурности света. Он истиче: “Убеђивали су нас да је то истина, то није било тачно. Истина је нешто потпуно другачија. Истина има везе са тим како САД схватају своју улогу у свету и како бирају начин да је наметну.“
Даље, Харолд Пинтер наводи све злочине које су починиле САД, од Никарагве па надаље: “Сједињене Државе су по завршетку Другог светског рата подржавале и, у много случајева, подстицале сваки десничарски војни режим. При томе мислим на Индонезију, Уругвај. Грчку. Бразил, Парагвај, Хаити, Гватемалу, Турску, Филипине, Ел Салвадор и наравно, Чиле. УЖАС КОЈЕ СУ Сједињене Државе учиниле у Чилеу 1973. године не може никада бити избрисан и не може никада бити заборављен.
У тим земљама било је стотине хиљада мртвих. Да ли их је било, и да ли се у свим случајевима могу приписати америчкој спољној политици? Одговор је: Да. Било их је и они се приписују америчкој спољној политици, али ви за то нећете знати. То се никада није догодило, ништа се никада није догодило, чак и док се догађало није се догађало, није било важно. Није било од интереса. Злочини Сједињени Држава су систематични, стални, ужасни, немилосрдни, али врло мало људи у истину о њима говори… Америка је изазвала готово клиничку манипулацију моћи широм света маскирајући се као снага универзалног добра. То је брилијантни, чак довитљиви високо успешни вид хипнозе.“ Пинтер није у својој беседи поштеде ни енглеског премијера Тонија Блера, којег је окарактерисао као послушника Америке, оптужујући га за саучесништво у злочинима. Све ово потврђује декаденцију већег дела Планете.
Ово што је до сада речено потврђује потребу да се свака сила, која се издигне изнад људске заједнице, па ту заједницу претвори у монструм – заједницу, која се силом намеће другим људским заједницама, не може другачије третирати већ као плод зверског нагона у човеку и преставља опасност, већу него што су сва друга била у прошлости.
Да људска заједница не буде чопор гладних и опасних звер – људи, који друге угрожавају, будућност се мора радикално мењати, како да људска врста не буде сама себи гробар.
Али се догоди: Средином октобра 2007. Америчка средства јавне комуникације објавише и сликом преставише на својој телевизији , како је нека њихова компанија, која се бави роботиком, произвела серије робота намењене да убијају људе. Тако се наука уплела у злочин и сама постала злочиначка скупина, човечанству нема спаса! Настаће трка, не да би сваком човеку било боље, већ да би се сваки човек могао убити, а да би, на Планети остали повлашћени, они, који будалу – научника добро плате , а он поста убица (помоћу свог робота), па човечанство неће бити у могућности да открије и казни правог убицу. Тако ће се почети међусобно убијати, док се људска врста не истреби…
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – Наставак
Буш, ратни председник, покушава да убеди нацију да је његова стратегија боља од опозиције, па је на предизборном скупу у Џорџији рекао:“Приступ демократа Ираку је такав, да терористи побеђују, а Америка губи, циљ је демократа одлазак (трупа САД) оданде, а циљ републиканаца је да тамо победимо.“
Опозициони лидери тврде да је садашња тактика Америке у Ираку неуспешна и да се њени, као и локални, људски и материјални губици непотребно увећавају, без изгледа за коначан тријунф, а Бушово упозорење оцењено је као:“застарелу врсту партијског напада у циљу очувања власти“.
Тренутну офанзиву америчке администрације појачао је потпредседника Дик Чејни: “Терористичке групе у Ираку сада распирују све смртоносније сектачко насиље по Ираку да би утицале на то како ће Американци гласати на парламентарним изборима“, како су известила америчка гласила, они се “узалуд надају да ће сломити вољу америчког народа и да ми немамо стомак да издржимо дуготрајну борбу“.
Хроничари процењују да обе стране примењују веома агресивну предизборну кампању и да је она, једна од најпрљавијих у последње време. Ово међусобно оцрњивање је веома скупо, јер је у Америци за ову сврху издвојена новчана сума од 2,6 милијарди долара, а које плаћају амерички грађани.
Сваким новим даном, све нове и нове изјаве ратног председника САД Џ.Буша, везане за ирачку авантуру у коју је, баш тај човек, гурнуо северноамеричку заједницу у неизвесни рат. Сада, када се доводи у питање подршка његовој суманутој политици, која се може назвати губитничком, он у овом часу, кад га амерички бирачи прозивају за жртве у току протеклог месеца(октобра), где су американци имали 105 мртвих, како статитике кажу, највећи месечни губици од када је тамо почело да се убија, Буш се још увек праћака и оправдава, па каже:
“Наше трупе и трупе багдадске владе, тамо, у истом периоду, су убиле или заробиле више од 1.500 припадника непријатељских снага“. Вероватно у овај број није урачунао цивилне губитке недужног становништва, о којима су нас извештавали дописници са тог ратишта, па то је „успутна штета“, за коју, вероватно Буш и неће да рачуна. Због тога је и написано све ово напред, па нека будућа поколења, кад буду анализирали ово време, сами просуде, колико је зверског нагона у овом човеку, а и у свим оним људима који за крваве новце убијају, извршавајући планове новог злотвора. Сву ту скупину, човечанство треба да сврста у чопор звери на почетку 21. века! Потврдило се одавно, да је све ово што се у режији америчких стратега у глобализацији планете и освајање света већ видело у прошлости, и то више пута, кад су хорде освајача, мачем и ватром, уништавали древну културу народа са ових истих подручја, немилосрдно убијали људе, пљачкали њихова добра, рушили им домове, одводили робове, да им служе као марва, и за све то, имали су измишљене разлоге, да би се оправдали, али, их је историја, на крају, тешко осудила! Као што и сада осуђује. Међутим, звер се не уме кајати и не зна за стид, јер ужива у сопственом злу, као што је и Хитлер уживао убијајући, на зверски начин! Само то је, за срећу, кратко трајало и у историју је ушао као чудовиште и највећи злотвор 20. века.
Ма колико ми сада осуђивали Хитлера за његово зверство, у његовом народу, посебно, ко је уживао привилегије, и богатио се ратним пленом, Хитлер је остао идол, па се неонацизам стално репродукује, а Хитлерови, суманути планови, остају новим генерацијама да их, у његово име, остварују.
На сцени у Америци су предизборни дуели, где две владајуће партије САД настоје да обједине нацију, али је, у овом тренутну, само деле на присталице једних или других. То престројавање “патриота“, јасно показује, да ратни циљеви нису само у главама врхунских политичара, већ је та болест, као свака болест, захватила целу нацију, која се удружила, баш онако као што су се преци њихови удруживали док су убијали домородце, а њихову имовину и земљу присвајали за себе. Управо се све то сада понавља, само су фронтови, тих нових варвара на другом правцу и у другом делу света, где су им “национални интереси“ изнад њихове људске свести. Али се алавост и злочин на крају неће исплатити, јер ће проћи као чопор вукова, које су ескими уништавали на специфичан начин – да гутају сопствену крв. Доћи ће време кад ће друштвени развој планете све накарадне потезе жестоко да казнит, баш онако како је у прошлости кажњавао освајаче, које је човечанство запамтило. Живели су као заједница док им је предводник био у животу, после њега нестајале су и те заједнице и утопиле у многољудну заједницу, коју су освајачи хтели да потчине.
Само три дана после одржаних избора у Америци (10.новембра 2006.) стални дописник “Политике“ из Њујорка јавља о крупним променама у администрацији те земље, након пораза Бушове републиканске странке, силне оставке у врховима одлазиће администрације, у којој ће Буш од сада представљати опозицију, па човек не зна ни сам, да ли да се тој вести радује или и даље да остане забринут, због своје, а и будућности планете. Само да чујете са којим речима почиње овај чланак:
“Боже, доживели смо политичко крвопролиће због политике шефа државе“ – јада се Сара Чемберлен Ресник, преводилац организације умерених припадника Републиканске партије која је управо претрпела изборни слом. У наставку овог чланка, дописник, као да је и сам уживао у овој трагикомедији налик с последицама , као после “земљотреса“, “цунамија“ и других катаклизми које задесе државу.
Како ли се само осећају они мали вазали по свету који су се до сада клањали “великом султану“ Бушу и ишли му на подворење, а од његове администрације добијали задатке, да нам се кожа најежи. Тако би некако требали да ураде и гласачи Србије, на долазећим изборима и да се за сва времена реше остатака “Друштва острашћених силеџија“, који су зајахали овај народ, и попели му се на грбачу, наметајући му сву изопаченост која нам долази са Запада…
Управо сам напред назначио као могућност да нас оставе на миру, само онда кад се код освајача узбурка авет самоуништења, а то се заправо догоди и пре него што је усамљени Буш напусти престо.
Да ли да се овоме радују мали народи, као што је Српски, овој “промени“, или да буду веома обазриви на оно што ће тек доћи. Оно што је напред написано упозорава и говори, да се не смемо унапред радовати на оно невиђено. Сећате ли се написа о “Владарима из сенке“, а ја сам о томе писао на више места, па главне личности, које контролишу обе америчке партије су чланови те невидљиве, али увек присутне групације, која креира одлазак и долазак кључних људи на главна места у држави, али им и они постављају стратегијске циљеве, а њихов циљ остаје глобализација планете. Ова долазећа промена није ништа друго него избор нових снага, нових играча, да отклоне застоје које сметају глобализацији, промене тактику и са новим методама, баш тако, продуже оно што су бивши председници Буш – старији, Клинтон и Буш – млађи до сада остварили.
Америка не сме да престане са ратом, јер би у опасност довела економију земље, а посебно сад кад је велики дужник Кине, али би се догодило и оно што се у далекој прошлости догађало, када су освајачи Персије изгубили оштрину напада, па на леђима њихових трупа у повлачењу, Персијанци су освајали огроман простор, град за градом, који су се предавали без борбе, јер су се код тих народа појавили, не као освајачи, већ као ослободиоци. Отуда и аналитичко процењивање, ових дана, колико муслиманског живља има у земљама централне Европе и шта се све може догодити у будућности.
Добро треба запазити шта се све догађа у муслиманском свету, па и у малим држалицама Балкана, које су некада сачињавале Југославију, верски покрети међу муслиманима, диктирани из посебних центара моћи, подижу “борбену готовост“, припремајући долазиће промене, томе се неће моћи супротставити појединачно, већ само организовано, ослањајући се мали на велике, који су и сами угрожени, али ће бити подржани сви они који се заправо на њих ослањају и које они материјално подржавају. Довољно је да се хомогенизују снаге које се буду ангажовале у спречавању нових освајача који прете, па да их организована снага одврати од њихових намера.
Управо је разбијена СФРЈ због овога што тек долази, па, сваки који је деловао са позиција сепаратизма, је допринео овоме што се догађа. Уместо да су се сродни народи(племена) хомогенизовали, како би се супротставили сваком злу, они се међусобно сукобљавају до уништења, предвођени проданим душама, које није било тешко поткупити, баш као и у време османлијског освајања.
Након неколико дана по завршеним изборима у Америци, где још нема довољно података шта се збива, а збива се, амерички ратни председник Буш наговештава свој нови пут у Азију, а преко Москве. И ако је губитник на политичом и војном пољу, још се не предаје: ова његова турнеја има за циљ да у контактима ублажи сопствени пораз и у свету на дипломатском пољу понуди размену, а каквог ће она бити капацитета тек ће се видети. До великих кадровских померања у врху администрације Буша Млађег дошло је до успона афирмисаних кадрова у мандату његовог оца, такође ратног председника, тако се за спас, када му све иде наопако, син окреће оцу.
Буш Млађи је у неколико наврата при својим наступима истицао да је његов “глобални рат против тероризма“, где је Ирак прогласио као главни фронт, раван ратовима његових претходника у првом, другом и хладном рату. Ако не буде проглашен кривим за многе неуспехе, а сигуран сам да неће, остаје му да до краја живота велича своју “ратну срећу“ играјући голф са својим ветеранима, који су се добро нафатирали ратујући на свим фронтовима, баш као и у периоду Ринамљана, када заслужени војник постаје сељак и ужива на добијеној земљи са робовима.
Оно што се управо догоди, а и догађа у америчким др-жавама, покренуло је и други део НАТО алијансе да се престројавају и преиспита прошлост последњег ратног стања у свету. У Немачкој је покренута истрага, а на мети су Рамсфелд и Чејн, преиспитивања доказа о умешаности једанаест високих политичара и официра САД у ратним злочинима.
Подносиоци тужбе терете Рамсфелда, Чејна и девет високих официра, чија се имена не наводе, за подстицање ратних злочина, као и за грубо кршење људских права, у озлоглашеном ирачком затвору Абу Граиб, и у затвору Гвантанамо, у склопу војне базе САД на Куби.
Управо је ЦИА коначно признала да је Буш одобрио формирање тајних затвора. Дошло се до документа којим Председник одобрава притварање осумњичених и ван САД. Полако се одмотавају конци једне злочиначке владавине која још траје.
У исто време у Ираку масовно киднаповање у центру Баг-дада, на стотине отетих. Таоци одведени из зграде министарства високог образовања. Нападачи у маскирним полицијским унифор-мама, иза овога је саопштено да су снаге безбедности Ирака ослободиле један део талаца. У Багдаду је прекинута настава на Универзитету до даљег, а многи догађаји су додатно уздрмали Ирак, па је настала општа пометња, и парламент је прекинуо са радом. Ова ратна драма није завршена, а оно што ће наступити је неизвесно, па се оставља простор да се о овоме поново почне писати.
У исто време у америчким ратним штабовима се актуелизује питање америчке базе на Косову и Метохији код Урошеваца, где оцена професора америчког ратног колеџа открива да ће Бондстил, кључ Балкана, дуго бити најзначајнија база на подручју бивше Југославије.
Тако поменути професор Рој Стафорд у својој изјави, поред осталог каже:
“Када је о војној сарадњи реч, као бивши официр и особа која је анализирала реформе оружаних снага у Источној и Средњој Европи, могу да кажем да сам изузетно импресиониран напретком који су током протеклих годину и по дана постигли Српско Министарство одбране и оружаних снага Србије“. Заправо, везано за ово што се догађа и кључни људи косовских Албанаца на власти мењају своју тактику, када се ради о привременом одгађању коначног решења овог питања. Већ има наговештаја, код екстремних Албанаца, да говоре “како их је Америка издала“, јер је очито да се њихов сан, о слободном и независном косову не остварује. Тако је Тачи упозорио да се Албанци на КиМ не опредељују за једностраним проглашењем независности, јер им то може умањити и досада постигнуто. Вероватно ће се на овом плану наставити с трговином. Шта ће бити брзо ће мо то имати прилике да видимо, а вероватно у 2007. години.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (Наставак)
***
НОВА ЕЛИТА И НОВО ВРЕМЕ
„НА ВУКА ВИКА А ЛИСИЦЕ МЕСО ЈЕДУ“
Давно најављен нови „хладни рат“, када је и НАТО прешао са оружаних на неоружану борбу, распламсава се, као разрешење текуће кризе, у корист крупног, лихварског капитала, на штету малог човека. Он је предвиђен да само трпи, повије шију и нестаје у лавиринту глобалног света. Не треба бити наиван и веровати у све што чујемо, јер је у садашњем времену све подређено: насиљу, уценама, и владавини лихварског капитала у рукама малог, али веома опасног људског паразита. Он одлучује о животу или смрти свакога кога је подјармио. Тај се паразит увукао у све поре људског друштва и као злокобна пијавица сише крв малог човека.
Диктира шта ће ко да уради, па и онда, ако се случјно нађе иза решетака. Припадници организованог паразитског друштва се међусобно договарају и настоје да очувају своју моћ, која није мала, примењујући крајње неморлна средства: уцена и мито. Они су организатори, реализатори и корисници свега што се другоме, на разне начине, забрањује. Крију се, и међусобно штите, само да сачувају сопствену империју моћних. Међу моћним су њихове верне слуге, које с њима деле профит. Они су опаснији, јер су то лица без морала, спремна, да за рачун газде и себе изврше и злочин, јер им од тога зависи положај.
Како се регрутују и како се припремају ти људи које знамо да припадају том паразитском реду. Њима служе добро плаћени и награђени „уметници“, високо образовани, који кроз своја дела уче ту малу групу, како треба радити. Више оно што се пропагира и, кроз најмоћнмија средства пропаганде пласира, наводно да би се то спречило, служи паразиту да се школује и припрема. Издавачке куће служе жестокој пропаганди испирања мозгова малом човеку, а величају и стварају лажне хероје међу најокорелим убицама. Зато се пласирају књиге великих злотвора садашњице и они су уџбеници репродукованог паразита будућности.
Узбуркана јесен 2013. године одлаже многа решења, јер се увек чека шта ће „велики“ одлучити. У потаји се чувају и примењују сва средства која су у прошлости давала резултате, и сада се покрећу. Све је то у рукама организованог „над друштва“, такозване „демократске“ Европске уније, која помаже своје следбенике у свим протеклим временима, а на штету малих народа, који су у даљој прошлости познату средњовековну културу развили, па кроз ратове опљачкана су им вредна дела, која су доспела у ризнице освајача. Цео садашњи систем ЕУ је окренут ка томе да се централне силе одрже као крупан капитал, који ће доминирати над другима. Они купују малоумне мозгове, који ће им увећати профит, а тиме и утицај – наступа „хладни трговински рат“, где неће бити милости, компромиса и уступака.
Тако је Запад, са седиштем у Центзралчној Европи, попут сличних институција у Сједињеним Америчким Државама, организовао институције које им служе да се наметну оним деловима Европе које подчињавају. Све се чини да се „новоисторичари“ употребе у прању мозгова и наметању новог гледања на непосредну историјску прошлост, како би се будућности наметнула лажна истина те пролости. Циљ је да се подјармљенима одузме право да они говоре о својој прошлости. Лако се налазе издавачи који шире историјске памфлете искривљујући догађаје да би наметнули своје напабирчене „истине“ и закључке о догађајима које читаоца доводе у дилему да и сам посумња у властито сазнање, прихвати лаж као истину. Тако улазимо у време када се ствара лажни поглед на свет и намећу буржосаки поглед крупног лихварског капитала.
Душебрижници Запада, повезани са лихварским издавачким кућама и покретима, који су плаћени да одраде прљав посао, убеђујући нас да нам доносе „Западну културу“ која ће нас „препородити“ Много тога прљавог пласира се кроз „вредне“ књиге преведене на српски језик да би нас „просветлили“. „Политика“ је отпочела са објављивањем Фељтона неког Вилијама Клингера, „истоеичара“ који је докторирао на Европском институту објавивши тридесетак радова „Југословенског комунизма у 20. веку“. Само их малоумни са Балкана могу прихватити, јер су сви ти наведени наслови, памфлети и искривљена слика тог времена. Све је то потребно да се народу одузме његово право да упоређујући садашњост са блиском упамћеном прошлоћу престане веровати да му је прошлост била боља, оде наметнуте садашњости.
Денис Куљиш, новинар и публициста се „прославио“ својим бројним памфлетима, не да се открије, већ да искриви истину, пласира и наметне човеку да посумља у властито гледање на прошлост, и прихвати памфлет као „историјско дело“. Оно треба да послужи, да се из светске историје истисну знаменита имена, која су мењала односе на мапи света свог времена, приказујући их као лажне и тајанствене личности, да читалац схвати, да је то што је прошлост верификавала, уствари била лажна слика. На крају ће прогресивене личности историје бити претворене у злочинце, да би се „веома прогресивно ново“ могло приказати као „светла“ будућност. Нажалост, то ново гради превазиђене колонијне односе, вазалство, владавину веома мале издвојене групе богатих и пребогатих појединаца, и њихових плаћених слугу, да би се већина вратила у превазиђен период ропства. Све је у функцији новог хладног рата којег крупни лихварски капитал води у борби за простор и тржиште. Ако будућност, овај период буде вредновала како заслужује, то ће појединци креатори и реализатори светског поретка, ући у будућу историју као крајње негативне личности, који су се појавили крајем 20. и почетком 21. али мрачног периода. Као резултат тог процњса је светска криза. Путеви изласка из ње су веома болни и крвави, који се може претворити у нови крвавији сукоб, само да се појави малоумни, који ће повући окидач.
Србија добро памти и тешко преживљава време када се над њом, уз „хуманитарну акцију“ надвио лихварски капитал и његови прохтеви.То време је насилно разбијање Југославије и довођење балканских племена у нов подређени однос. Кроз пример разоружања Србије, када је смедеревска жељезара дошла у власништво американаца, у то време, нова елита насилно наметнута Србији, као „Друштво острашћених силеџија“ опљачка државу, као да то и није њихова држава. Неколико година трајало је резање и претапање арсенала наоружања, а од добијеног челика су се обогатили сви актери, од американаца – већинских власника – до елите нових богаташа као мањинских. А та се елита, још увек, као нова буржоазија, намеће Србији на власт. Остаци „Друштва острашћених силеџија“, који су се домогли незаслуженог богатства, још увек намећу српском друштву. Заштићени су као бели медведи, али се не могу довољно заштити, јер су огрезли у преварама и корупцији, да ће их на крају снаћи оно што су и заслужили. Наћиће се на буњишту историје. (Наставиће се)
Мање од две деценије, по завршетку Другог светског рата, као да се рат продужио. То време бележи почетак новог и опаснијег сукоба, такозваног Хладног рата између дотадашњих савезника у рату. Нико се не бави тим феноменом, или се бар мени чини, бави се, али на сасвим погрешан, љигав и подао начин, даби се тај сукоб наставио. Ново историчари потпуно заборављају на снаге и личности које су се снажно супроставиле Хладном рату и на крају га зауставили.
Феномен тог времена била је појава треће светске снаге и личности који су покренули, окупили и ангажовали снаге „Несврстаних“, а њен почетак се догоди у Београду, у ондашњој држави, која се из пепела будила, после четворогодишњег рата у окупираној и разореној Првој Југославији. Покрет, који је на већем делу балканског полуострва. везао за себе веће снаге Немачке и Италије, осалабио главни немачки Источни фронт и допринео да се заустави Немачко напредовање ка Истоку у Русији. А то време је: почетк краја и слом Нацифашизма у том рату.Тај покрет, вођен као народноослободилачки и револуционарни покрет под вођством Комуниста На челу са Јосипим Брозом – Титом. Крај Другог светског рата Нову Другу Југославију, сврстава у сам врх победничких снага, па и окорели противник комунизма Черчил, увидео је и вредновао допринос тог покрета у заустављању крвавог рата. У Титу он тада открива његову вредност, која се касније потврдила на многим пољима политике и дипломатије, не да се намеће комунизам, већ да се заустави лихварски, разоран и нехуман капитализам. А управо такав систем капиталистичког друштва зачет у САД, шири се међу крупне играче лихварског капитализма у свету.
Тада се покреће нови сукоб и рат, а то се прво догађа, не случајно у САД, где се организује и припрема нова снага крупног капитала, која под пароло борбе противу непријатеља број 1 – комунизма, покреће Хладан рат противу свакога. То је и најподлији покушај да се очува крајње нехумано друштво. Мета тог нехуманог и израбљивачког процеса била је „Титова Југославија“, која је кроз покрет несврстаних, у време, када се свет ослобађа колонијализма, а Југославија била је узор до тада поробљеним народима и државама, које су колонијални господари Запада, у дужем периоду држали под својом влашћу. Збод тог процеса Западни, још увек освајачки дух, окренуо се противу СФРЈ, растурају је уз помоћ унутрашњих снага, које је, на простору Балкана, правна ( предзадња) држава ограничавала, да би се у исто време покренуо и водио рат за нови колонијални процес, који се, опет, покреће тамо у Сједињеним Америчким Државама и преноси на „њено чедо“ Европску унију. Југославија мора да нестане, а главне снаге и носиоци отпора, како у току Другог светског рата, тако и сада носе Срби, то су Срби, ма где живели, постали главна мета лихварског капитализма и главних играча тог система чије је време сада на измаку. .
Мало се ко бави проблемом, ко и скојим циљем је главни идеолог ново-старог процеса да се он очува као жилави лихварски систем крупног капитала. Уместо да се истражује и до краја разотрију те снаге, на Западу се покрећу праве хајке да се мења свест потчињених народа и држава о непосредној историјској прошлости, како би се заметнуо траг тим мрачним снагама садашњости.
Освану 20. октобар 2013. године, као 69. годишњица сећање на дан када је Београд постао слобон град. Данас ће се положити венци и цвеће на гробљу ослободиоцима Београда. Ни овај дан није без написа ружења и бројних памфлета које објавише „отуђене новине“ и „отуђени новинари“, који подуже време руже народ и државу у којој зарађују. Познати су и уредници и „чланкописци“ – који остају упамћени као реметнички део српског друштва. Све је у функцији надолазећег Хладног рата, којег покрећу мрачне силе новог поретка ( нацизма). Покушаће да из ове кризе, која подуже потреса многе земље, потражи излаз у сејању мржње и раздора, настављајући стопама Хитлера, и тамо где је он стао. Тако Бојан Билбија у потписаном чланку распреда причу и покушава да докаже како је судија Илија Пржић, ближи сарадник и саветодавац Аћимовића, члан Недићевог Државног савета, ликвидиран без суђења. У то време нико није ликвидиран, а да му се кривица није утврдила. Жалопојке Илијиних ближих рођака су разумњиве и тешко им пада, али им ми нисми криви, али они неће да уђу у суштину и кривицу његову. За њих је он невин и без доказа. Али за новинара то не може бити аргумент. Ако не зна истину боље је да ћути и да не буде он „судија“. Овако ће се тај новинар наћи, кад – тад на рубу срама и без доказивања Илијине кривице. А само дан раније драмска уметница Ивана Жигон, која је, на крају своје беседе и захвалност на признању који је добила, рекла: „Данас се све чини да се историјска истина прекраја и намеће лаж, али смо сигурни да ће доћи време када ће истина победити…“
АНТОНИЈЕ ОАСЛОБАЂА БЕОГРАД
Када смо избили на прво веће узвишење изнад Раље, стали смо и погледали правцем Авале и Београда. На југозападној падини Торлака, од Мале Иванче до Рипња, као на некој великој макети. Партизанске јединице у водним колонама журе уз оно брдо ка Авали; призор је био величанствен и веома узбудљив. На том месту смо дуго стајали и посматрали панораму пред нама, а нико не открива оно што мисли. Ја у даљини замишљам оца у некој од тих водних колона које журе да Београд ослободе од окупатора…
.
Касније сам сазнао да се у некој од оних водних колона налазио и Антоније, рођени Београђанин, који после више од четири године ратовања по гудурама Босне, у борбеном строју прилази Авали. Била је ноћ, а он наслоњен на зид неке куће посматра Београд. Шта је Антоније размишљао, и колико се радовао што се приближава свом родном Београду, само је оставио утисак да се пред њим налази Београд, као тамна и тиха рупчага. Сада, у двадест првој години живота, присећа се он да је одатле измилео. Њега све то узнемири као пред велику трку, пуши љут дуван, а у мислима му се роје осећања да треба ослободити родно место. Он је искусан ратник. Толике босанске вароши и касабе је ослобађао, па губио. Али овде, иза зида, увлачи му се неки страх: одговорност за сваког погинулог, као и да ће неко приватно (лично) дати живот за њега. А биће много мртвих око тамног утишаног удубљења све тамо до Саве и Дунава, врзма се у Антонијевој глави.
Антоније непрекидно пуши. годи му љут дувански дим, а низ обе лопатице клизи му нека језа: постати ослободилац свога града, а можда пре жртва. Кренули су даље и пролазе кроз Бели Поток. Сину му помисао на Васу Чарапића.
Кретали су се кроз села споредним путевима који воде ка Београду, док друмом тутње руски тенкови, тешки минобацачи „Иван Грозни“, разна артиљерија, самоходни топови. Пролазе камиони натоварени сандуцима муниције, с бурадима нафте, конзервама и џаковима тврдог хлеба, печеног негде тамо у Румунији, а с војницима пролазе кола Црвеног крста. Са обе стране пута један по један у колони наступају наше јединице. Антоније запажа да су наши без шлемова, а и одакле им: такви ће ући у градску битку.
Ту и тамо могу се приметити и наши, помешани с руским војницима, одмарају се ослоњени на ограду оближњих дворишта. Наилази већи камион са нешто укосо постављеним шинама, а на тим гвозденим олуцима положене су дуге и сиве гранате, Антоније се први пут срета са „каћушом“, јер у време њеног проласка, руски војници кличу: „каћуше, каћуше!“, а наши то прихватају. Посада са „каћуша“ отпоздравља и смеје се, навикли да је њима упућена љубазна наклоност.
„Са ‚каћушама‘ свуда бива лакше и битка се увек добија“, објашњавају то руски војници.
Сва та силна техника креће се ка центру оне рупчаге од града. Још је Антоније иза оног зида и обузела га је нека мучнина, размишљајући како ће се сутра суочити са Београдом. И даље осећа неку нелагодност о сопственој одговорности и хоће ли сва врата, прозори и капије бити за нас затворене? Хоће ли улазити у неме тргове, улице, у пусте клисурине града, да у пролазу будемо усамљени као осуђеници? Све се то врти у Антонијевој глави и не да му мира. Није ли Београд за четири године рата изгубио себе, задављен?
Антоније је стигао до Трошарине. Овладано је рејоном Бањице, а руски тенкови су стигли до „Топовских шупа“. Све топчидерске касарне су у нашим рукама, Антонијо то сазнаје.
Убрзо се и Антоније нашао у рејону „Топовских шупа“, а неко га гласно дозива и убрзо се нашао крај њега. Било је то грађанско лице, не војник, и у руци је држао бели шешир. Одмах га је препознао. Био је то чика Паја, банкарски чиновник. Код Антонијевог деде је радио. С његовим сином, Иком, Антоније је ишао у основну школу и дружили су се. Чика Паја је био висок и кракат. Трчи преко улице, маше шеширом и виче:
– Жив. Ти си жив. Жив! Жив си Антоније!
– Жив сам – одговара му Антоније.
Чика Паја то више пута понавља. Био је то први из његових нератних дана кога је срео. Чика Паја је Антонија привио на груди, дрхтао је, а и Антоније. Хвата га за раме , руку, стеже му мишицу, често га љуби у оба образа и стално понавља:
– Жив. Ти си жив. Жив! Жив си Антоније!
– Жив сам! Одговара му Антоније.
– Ех, жив си! И порастао си, виши си од мог Ике. Твоји су сви у Рачи, само ти је отац болестан. Једва и ја изђох од Славије према „Топовским шупама“, а умало да три пута погинем. Ето Немаца на Славији. Шта твојима да кажем?
– Поздрави их – одговори му Антоније.
– Испричаћу им како ти изгледаш. А ти као да ниси обичан војник. Неко си ти?
– Неко сам – одговори му Антоније.
Шта да чика Паји каже шта је он. Али је упоран и не попушта. И шта најзад да му каже да је он члан Политодела Прве пролетерске дивизије. На то ће чика Паја:
– Некако је необично. Разумем дивизија, али оно друго слабо. Да ниси ти неки прикривени пуковник?
– Нисам.
– Али си потпуковник?
– Тако нешто.
– Па што не кажеш одмах – навалио чика Паја.
– Па није баш…
– Добро, разумем. Код вас је све некако уврнуто.
– Ти знаш, чика Пајо, да ми нисмо стара војска.
– Разумем: посилни, каплар, наредник, поднаредник. Код вас то не постоји.
– Није само у томе…
– Антоније, важно је да окупација одлази, а на вас ћемо се навикнути, наши сте!
– Ваши смо – каже, и сети се, да се у Ваљеву у једној фотографској радњи фотографисао, па из кожне торбе вади две слике. Брзо на њима написа посвету родитељима. Не зна који је датум, а не зна ни чика Паја. Важно је да је месец октобар.
Пружа фотографије чика Паји, а овај их држи у руци неко време и загледа, па их пажљиво ставља себи у џеп. Жели нешто да каже Антонију, премишља дуже, одлучује се и онда му рече:
– Антоније, а куда ћеш ти сада?
– Па, горе на Славију…
Одмакао је Антоније прилично, а чика Паја још стоји, крсти се, а онда му маше белим шеширом.
Пролази поред Карађорђевог парка, а са супротне стране пијаца и омање правоугле зграде, су продавнице, касапнице, висе празне ченгеле и друге велике црне куке, празне, а испред њих су „каћуше“. Одједном почеше да пламте. Шириле су језив звук непознат Антонију. Брзометно су испаљивале рафале својих дугих граната, преко празних касапница, далеко тамо преко Саве, према Бежанијској коси.
Антоније је стајао и неко време занет посматрао, јер је први пут видео и чуо како „каћуше“ дејствују.
Када је избио на плато и види на ниже Славију, злокобно пусту, улази у Зорину улицу. На тротоарима деца са лонцима и бокалом нуде војницима воду. Гласно вичу:
– Вода, водичка! а грђани провлаче наше војнике кроз дворишта, показују им скривене пролазе, откривају им куће у којима су Немци. Излазе швабе из подрума, из канализације, са тавана, неуредни и видно уморни, необријани са уздигнутим рукама на предају, И само напред, од куће до куће, од улице до улице…
На многим прозорима ћилими, заставе са петокраком звездом. Чуди се Антоније како су стигли све то да направе и толико петокрака. Жене са сузама, радосницама, у очима дочекују ослободиоце, а старије, које су два рата доживеле, благосиљају војску.
На углу Зорине и Авалске, неки је грађанин изнео нов персијски тепих и простро преко улице, говорећи:
– Нека по њему газе ослободици, тенкови, топови. Нека тепих издржи ослобођење ако може.
У Охридској улици Антоније налази свој штаб дивизје, а тамо га чека један џип и одвози га на Дедиње, у једну вилу, заправо на једну од њених тераса. Много је около људи, а никога он не познаје, само своју професорицу књижевности из гимназије Митру Митровић, а она насмејана позива га к` себи и упознаје га са задатком…
.
Убрзо је Антоније пронашао разгласну станицу и двојицу: возача и уредника пропагандних кола. То су била два Руса: Волођа и Аљоша, отприлике његови вршњаци. Брзо су се споразумели и одлазе на мали трг, испред садашње кафане „Каленић“. Пушта се прво нека ратна песма, корачница. Свет почео да се около окупља. Поново корачница. Света има доста, а Аљоша даје знак Антонију да може наступити. Трудио се Антоније да чита по Митрином упуству полако, разговетно. Не боји се, и ослушкује свој глас, којег емитује разглас, како одзвања низ београдске клисурине.
Свет је све ближи разгласу, хоће да га пипне, јер оданде излазе слободне речи, без опреза, и сувишне гласно нападају фашизам. На крају снажан пљесак. У трећој улици од њих чује се штектање митраљеза, и по нека бамба. Пушта се нова музика и снажна корачница, Аљоша се нагиње према Антонију и гласно му добацује:
– Антонушко, харашо!
Током тог дана су наступили на још неколико места: код споменика Вуку Караџићу, испред Богословског факултета. Имали су још пред собом дана да би стигли до 20. октобра када је Београд коначно био слободан…
Писац је знао доста о Антонију Исаковићу, академику. Нникада се нису срели и упознали, мада је Антоније крај свог живота дочекао у својој кући у селу Бабе, где је и сахрањен на малом сеоском гробљу.
.
„ПРАВО“ И „ПРАВДА“ НА ДАВНО ВИЂЕН НАЧИН
Било је речи о узбурканој јесени 2013. године, која се продужи, а да се крај не назире. Старији у Србији добро памте све што им се догађало, а и њиховим прецима, па никако не могу бити равнодушни према свакодневници. Пуна је контраверзних догађаја који одсликавају „право“ и „правду“, која је захватила „демократску Европску унију, само нас то подсећа на превазиђено време. Дух Другог светског рата је изашао из пандорине кутије и кружи Европом.
Где су државе које су се у Другом светском рату налазиле на супротној страни и бориле против фашима? Нису ли и саме угрожене од превелике „правде“ и европске „демократије“. Сада се ми у Србији питамо шта се то догоди у Румунији, па су преко ноћи окренули „ћурак наопако“, прете исто оним чиме нам Централне силе Европе прете и, претиле више векова. Румунија се нашла као и у периоду Другог светског рата. Политика врхушке се послушно окреће према вечитом газди, понизно слуша његове налоге, организује хајку противу суседа и подсећа на ратно, а и време 1948. године, као да ће нестати јужни сусед.
Оно што се распирује и намеће у овом периоду долази из исте кухиње и са истим циљем, да се поремете односи ове две државе, како би мрачне силе држале у покорности обе. Умном човеку је познато, ако се нешто намеће силом и на свиреп начин, није дуговечно, и силом ће бити рушено. Уцене око Јужне српске покрајине, окупиране и, силом се настоји одвојити од матице, стварање квази шиптарске државе. Када се зна дуготрајна историја овог простора, и ко се, којим средствима, и у које време служио да до овога дође. Оно што се силом намеће, само сила, али за то неће бити криви Срби, већ окупатор који на овом простору ствара те односе.и подешава их за себе, уцењујући „демократску“ Еу…
Паклени план намењен србима дуго се намеће. Сви историјски догађаји, које је свет верификовао, нападнути су, како споља тако и изнутар Србије и, не само Србије, већ свуда тамо где Срби живе вековима и простор сматрају својом Отаџбином. Не могу се заборавити догађаји на крају 20. века. Колективни злочин извршен над Србима, ма где живели, не застерава. Срби, који су остали на дедовини у време великих најезда и освајања и, заједничке борбе да се тога ослободе, сада желе да престану бити Срби, да би се додворили новим господарима овог простора. Бомбардовање и све што се догодило у том времену је подао чин који не застарева. Актири, тог подлог чина још су активни. Европска „демократска“ елита треба да се тог времена стиди. У место тога, нови изуми притиска на Србе, како би их присилили на пошлушност. За све су Срби криви – каже Западна аристократија, која се, кроз Европску „демократују“ намеће. Они лако проналазе оне који ће им помоћи; као што се то догодило 2.000. године и зато справом се позивамо на чувену изјаву, која се више пута понавља:
Време је и да наведемо чувену изјаву која гласи:
“И З Д А Ј Н И К Ј Е . . . Нација може да преживи будалу, па и оне амбициозне. Али, издају изнутра, никако. Непријатељ пред вратима, мање је страшан, јер је познат и он носи своју заставу отворену. Док се издајник креће слободно, међу онима унутар градских капија, његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се чак и у кулоарима владе. Такав издајник нам се не појављује као издајник, он прича гласом који је жртвама близак и пријатан; његово лице и начин одевања сличан је њиховом и он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцима сваког човека. Издајник разара душу нације; подривајући темеље града; он шири заразу у телу политике, све док она његовој болести не подлегне. Мање би требало да се плашимо убице. Издајник је куга!‘
Марко Тулије
Срби муслимани из БиХ, да би се додворили Централним силама покрећу питање одговорности Срба за Први светски рат, па планирају да у Сарајеву дижу споменик Фердинанду, а поједини „велики мислиоци“ настоје да са Германа скину кривицу за тај рат, а вероватно ће то учинити и за онај следећи други светски рат, па ће и за њега Срби бити криви, а то се већ пише у многим памфлетима да би се искривила истина, а леж приказао за истину – иза којих стоје лица које је Тулије приказао и за које каже. „Издајник је куга“.
.Елита која нам промени живот, па смо се нашли тамо где смо, још увек, подржана с поља кроји нам судбину, јесте да се смањила, али превртљивци, који за собом имају присталице, који све дурго воле само не своју државу, задржавају се, али им време истиче. Дошло је време малих политиканата, њихових слугу и разног шљама који намећу своје. Тренутно се Србија с тим мири, јер је то наша зла коб и реалност.
Свако, ко је подржан и новчано награђен, зато што је у својој средини рушио противнике Запада, дебело је добио новац од њих, па сада: „на вука вика а лисице месо једу“.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (НАСТ5АВАК)
ДУГОТРАЈНА КРИЗА И ЊЕНЕ ЋУДИ
Као да се свет нађе у време 1933. па оно даље.Расплет се поново налази у сили и мачу, бар тако наговештавају велики играчи. Неће ли се поново градити велики обранбени системи да би се људи заштитили, а они их никада и нису заштитили. Свака сила, ако настане у пламену, нестаће је у пламену. Најопаснија је она дуго успавана, коју светски систем очува, преживи цео век, сада та неман показује зубе и прети. Не будимо наивни, претње за собом најављују нову најезду. Све ће се скривати иза лажних дипломатских потеза, како је „погрешно преведен говор“, али све друго ту лаж демантује.
Процес, назван „зелена трансвезала“, најављује нове верске ратове, јер се кроз такве ратове, затуцана маса лако окупља и спремна је да гине за своју лажну будућност, иза које се крије сила која се буди, осећајући да јој је дошло време, када се она друга, која се дуго одржала, због својих грешака, доведе себе у тежак положај, да јој и оних 130 и више база, свуда по свету, неће помоћи.
Ко би тој „успаваној сили“ први био на удару, ако не они који су је мачем и огњем „успавали“. Овоме претходи дуготрајни верски рат на Балкану, У тој неразумној борби сви су губили: Срби муслимани, срби католици, а највише срби православци. Завадише их досадашње “велике силе“, а резултат тога остварује „успавана сила“ која се буди.
Ако је, на почетку поменута, криза, прошлог века, изнедрила нацифашизам и довела до Другог светског рата, неће ли криза, у овом веку, изнедрити ново крвопролиће? Оно што се догађало крајем прошлог и почетком овог 21. века, не само да је наговестило ово што се настави, већ је то био и увод у ново крвопролиће, као резултат свих неразумних потеза „мудрих“, који су и кривци за све ово, само за њих нема правде и суда. Неће ли Централна Европа поново жртвовати Србе (православце) и подметнути њихове главе под криве сабље „успаване силе“, која наступа сада са „осветничким“ намерама. Неће ли се поново догодити „покољ Срба (православаца)“.
Шта да кажемо за онај период историје, када су Срби, својим телима, бранили Централну Европу од најезде разуларених освајача, а када међусобно склопе „мир“, увек је био на штету Срба. Неће ли се то и сада поновити, као разрешење ове капиталистичке кризе, која највише погоди сиромашан свет, да би оних 10% паразита, широм света, живело у изобиљу, међу њима нема верског сукоба, он је намењен потлаченом и робовској маси, која није свесна онога шта ради, једноставно ће за господара учинити и злочин – јер је неразуман и затуцан.
Да ли се свет нашао на самом почетку решења сдашње кризе, или је на њеном завршетку? Али је разумном човеку веома јасно одакле му долази све ово што га снађе, а ко зна и колико ће његових потомака, у будућности, сносити последице и трпети насиље.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (Наставак)
Јесење чаролије, једна за другом, како дођу тако и пролазе, остављају за собом веома бледо стање, које се неће памтити. Колико јуче (27.10) завришли су се многи догађаји, за једне би то било стављање тачке, и да се више не помињу, други се намећу и забављају обичан свет, све је виртуелно и далеко од стварности, с мало културног садржаја и нових порука. Тако, и задњи дан Међународног сајма књига у Београду.
Тискају се олазећи људи, који за собом оставише многе странице написаног, лако објављеног неукуса. Траже своје место, неко на небу, далеко од стварности, појединци, стално рекламирани и наметнути, иза којих стоје сумњиве, често по србе деструктивне снаге, али богатих, подржавају издавање књига, које ни у овом времену, немају вредности, а посебно неће имати ни у будућности. Али су агресивни да се наметну. Наравно, то чине, јер осећају да су одлазећи
Олако се прихватају многе глупости које нико неће памтити. Међународни сајам књиге је постао обична пијаца, где су на цени многе књиге написане неразумним језиком. То је и последица дуготрајне кризе свега овде у Србији. Књижевни клубови, мали и већи, настоје да се писци, мали писци, ослободе „политике“ у својим делима, док то не важи за оне одлазеће „велике“, „самопрокламоване“ и добро ситуиране писце „новог доба“.
Капитализам не може схватити да се у Србију вратио на мала врата. А сада промотери тог „новог времена“, „нових међуљудских односа“, „нових праваца“ у Србији, више од било које бивше републике СФРЈ, наилазе на жесток отпор. Они не настоје да то схвате, упорни су у својој политичкој борби за власт и „нове“ односе, да је, протекли период за собом оставио снажан утицај на широке масе, које су у прошлости имале утицај на креиреање своје судбине. Сада им се то одузима. Своди се на ужи круг политиканата, малограђанских политичара, који су на превару дошли до власти. Они, преваром и, недозвољем средствима, врше утицај на недозрелу генерацију која је изгубила компс, и лута кроз виртуелни свет скоројевића, који не схватају, да је садашњост, онаква какав је, градитељ, али сада неизвесне будућности и у свету сталних сукоба.
Зато смо запљускути разним контраверзним написима, изјавама, порукама да те заболи глава, али, срећом не допире то до масе, она има свој виртуелни свет садашњице, који се врти свуда, скреће на себе пажњу, а познато је, да човек размишља и прихвата само оно што види и чује, сада ретко чита, па и млади, који су тек на путу да наставе тамо где је неко завршио. А шта им се нуди???! Кампови блуда, параде срама, масовног дрогирања (посебно младих), шунд и нека сумњива перспектива. Резутат је познат. То читамо и слушамо свакодневно, окупирани смо екстреним понашањем, који захвати, не само људе у Србији, већ широм света. Разара породицу, друштво, човека претвара у објекат, предодређен да умно управља собом, у безумну и мало вредну јединку, изгубљену у простору. Какав је учитељ такав је и ученик, а ученик је огледало учитеља, али на свим нивоима васпитања. Од превелике „слободе“ и „права“, за које се, али само вербално, залажу „велики учитељи“, човек престаје бити слободан и без права, јер се не спроводи оно вредно, њега потискују безвредне појаве, које све то дуготрајно кваре. А где да тражимо кривца?! Сами размислите.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (Наставак)
Само који дан после, одмотава се клупче, а бројна београдска штампа објављује „свеже“ вести и пласира „почетак“ новог хладног рата. Да не идемо у бројне листове, већ у онај дневни лист који претендује да буде „реалан“ известилац, онога што се догађа. Како је тренутно актуелан, озбиљан међудржавни однос, који може бити и нека прекретница у удруживању, а тиче се, не само, прислушкивању, ту је шпијунирање, нов процес успостављање новог светског поретка, уместо досадашњег, коме време одборојава дане.
Ево неколико наслова, који потврђују оно што је „јавна“ тајна. „Прва признања новинара за прислушкивање у Мардоковом листу (Лондон)“. „Шпански судија аминовао прислушкивање милиона (Мадрид), у коме се говори о том проблему у Шпанији и Француској“. „Шеф обавештајаца демантује Белу кућу – Џемс Клапер негира да председним Барак Обама и његови сарадници нису знали за програм шпијунирања (прислушкивање) страних вођа“ Па и обичном човеку је јасно, да је сваки лидер на власти, и те како морао бити упознат, а и активно учествује у планирању и реализацији програма кључних институција, а у САД, кључне институције, то је ЦИА и НСА, сигурно се нису „отели контроли“. Али свет је овакав био, овакав остаје и овакав ће бити и у будућности, заснован на сили, стварајући веома образоване масовне убице, захваљујући научним открићи, усмереним противу човека. Тако људска цивилизација никада није била за сваког праведна. Увек је постојао „господар“ и „слуга“, а људска заједница се увек делила на малу групу повлашћених угњетача, који оној већини намеће јарам..Зато Џејмс „Клаперов главни аргумент био је да је праћење страних лидера, укључујући и оне америчких савезника, ‚фундаметални аспект обавештајног рада‘, при чему ни ЦИА ни НСА неког страног угледника не могу да прислушкују без претходног одобрења Беле куће“. Он овде нас обмањује, да би Барак Обаму одбрани – и ако је „председник брифован веома често“ о обухвату шпијунских операција“. Ни мало није реална његова одбрана. Он је настојао да Обаму одбрани објашњењем док је комитету сведочио директор НСА, која је де фактно војна обавештајна служба, генерал Кит Александер (с бројним симболима одликовања за верност), заједничко излагање обојице било је да су страни лидери „некректни у свом гневу“, због америчког шпијунирања, јер и савезници шпијунирају Америку. Александер је устврдио да су објављени подаци о десетина милијона телефонских разговора, усисаних из Француске, Шпаније и Италије „комплњетно су нетачни“ јер су то подаци делимично прибављени и од служби тих земаља. „То нису подаци о европским грађанима већ информасије које смо ми и НАТО савезници прибавили у циљу одбраненаших земаља и за подршку заједничким војним операцијама“, рекао је Александер.
Шпијунирање Меркелове има већу тежину, јер није она само национални лидер, већ одлучујуће утиче на курс Европе. Не понавља ли се то исто из времена пред Други светски рат, и није ли се Америка осетила угроженом од немачког (успаваног) лобија, који прети Америци изнутра. Опасн је тај црв сумње, неће ли свет примаћи новом крвопролићу, ако криза буде потрајала. У сваком случају смо се нашли у новом „Хладном рату“, када ће мале земље прве бити на удару, ако не покажу своју приврженост. Слика Балкана је макета на којој се сукобљавају, као и свим прошлим временима, интереси великих освајача.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (Наставак)
Много се тога у људској врсти мењало и мења, али има и онога што се никада није променило. Откриване су многе тајне људског живота, па нестајале у забораву. Сада, када се нешто открије, као да ближи преци нису знали за то. Знали су и када су били примитивни, многи неписмени, живели далеко од цивилизованог човека, често бежећи од њега, јер га је прогањао и угрожавао. Ако смо раније говорили о образованим убица, справом можемо рећи, да се убице налазе и најопасније су у цивилизованом друштву. То нам они неће признати, пошто се заклањају иза правде и права, а заштићеног убицу нема ко да гони, јер је у његовој надлежности све. Он је тужилац, адвокат судија и џелат. А ко је изнад њега? Онај невидљиви, коме он приноси на жртвенику жртву, издржава слуге невидљивог, гради му богомоље, коме ће се наивни клањати, а све то га одржава на врху или ближе врху доминирајуће касте.
Од убица постоји и друга категорија људи веома опасна по човека. Да би се ово схватило, послужићу се кратком причом из далеке прошлости.
На источним обалама Средоземног мора живео је мали народ Феничани. Познато је да су били морепловци, рибари, трговци и да су се кретали у простору даље од своје насеобине. Тај народ, као и сви други у окружењу, био је многобожачке вере. Тако су имали посебног бога крађе, само ми није познато како су га називали. Правило вере је било да је крађа света ствар, све док се лопов не открије. Када се открије био је прогањан, осуђиван на каменовање, како се у том ширем простору дуго задржало.
Једнобожачка вера нема посебног бога крађе, али је та људска „врлина“ остала и дубоко се укоренила у људски род. Као што можемо видети, део нас има своју организацију која их штити да се крађа не открије. Та организција настоји да буде део власти и за то не бира средства. Тако се ситан лопов гони и најчешће бива ухваћен, а сада и жигосан, док се онај велики лопов, заклоњен иза власти, чији је он део, тешко се открива, па се откривају појединци, а највећи лопови измичу правди. На крају, када биолошки нестану, његови наследници уживају на отетом и украђеном. Сами сада откривајте ко је покровитељ заштићеног лопова. Долазимо до спознаје да је лопов и поштен човек увек присутан међу нама и, нестаће само онда када једна страна, било која, нестане. А то се неће догодити.
Зато, можемо рећи, када све то знамо, људски род постаје образована незналица, јер се тешко ослобађа онога што га ружи. А још када знамо да са људским друштвом управљају они који и не настоје да се промене. Једно обећавају а друго раде, док се налазе у ситуацији да одлучују. Најгоре је када се неко, ко је био велика штеточина, чак се и за то зна, само што сада нуди нешто измењено и уз помоћ мало образованог или, веома образованог, буде поново у ситуацији да доноси одлуке и пресуђују.
Нови светски поредак и односи у њему не иду узлазном путањом да обичном човеку буде боље. То је параван иза кога се крије сила, која настоји да овлада тим токовима. Слободна трговина је само у речи, а у ствари она је у рукама монополиста и њом упрацљају махери, на које се односи оно што је испред речено. Ужасавајуће „новине“: будно око из васионе, активне моћне мреже светских шпијуна, разоружан мали свет да би велики наставили трку у опремању моћних легија убица. Не штеди се новац када се ангажује да би се наградили изумитељи убица на даљину. Ту је и систем за надзор над сваким и, како да се велики лопов заштити да не буде откривен. Разне врсте микрочипова смишљено се уграђују свакоме да би се могао контролисати. У свему овоме треба тражити у чијим је рукама даљински управљач. Увек је у рукама великог: господара и лопова. Ако над нечуму постоји господар који тим управља, увек постоји и лопов који располаже истом снагом. Ако је све у рукама господара. он је у исто време господар-лопов. Ако је све у рукама лопова онда је он и овде гоподар-лопов.
Као што сада доживљавамо да се у језгро „великих господара“ увукао опасан црв сумње, али не и без разлога. Све се догађа у времену дуге кризе, чији епилог се може отети контроли. Ако би се то догодило, знамо шта чека људски род, рат до истребљења. Оне сумануте замисли које написа Бжежински као обично градиво, а оно је став саветник за националну сигурносат председника САД, када стално истиче потребу контроле „маса“. Па од тада је прошло доста времена, смењивали су се председници и саветници, али су идеје Бжежинског актуелизоване. Иза тога је шпијунирање на великом нивоу, контрола помоћу уграђених микрочипова, разне мреже, елетронског шпијунирања и контроле; шпијунске активности преко свих могућих дипломатских, политичких, добро умрежених невладиних организација, које су формално регистроване као „не владине“, а у суштини су то „владине“ организације, под контролом владе ван границе. Све што је наведено су буџетски потрошачи новца. Све врсте шпијунирања се односе на оне који акомулирају податке и оних који те податке усисавају у свој добро заштићени систем. Па и поред строге тајне и великог обезбеђења, подаци цуре на многим пукотинама, па се тако и обелодане.
НаставакНаучни радници, који стицајем прилика, после 2000. нису успели да напусте Србију, вероватно из њима знаних разлога, имају овакво мишљење:
„За све је држава крива. Мало нас је остало у Институту у Винчи, где се практично ништа позитивно не догађа. Ова Држава заузела је такав став као да им ми нисмо потребни.
Благо ономе ко је успео да оде у иностранство, ти људи знају и шта је живот. Добро су плаћени за свој рад и раде оно зашто су уложили своје знање и интересовање“.
У случајном сусрету, а један такав научни радник, који није успео да бежи из земље, ступи у разговор са једним лаиком, и у међусобном дуелу разговор је текао овако:
Лаик: Ви научници сте велики кривци. Неки од вас су и масавне убице, али их нико не гони.
Научник: Не слажем се свама. Зашто би научник био крив?
Лаик: Најчешће су научници отишли у Америку и тамо продали свој научни рад, који је употребљен да се тамо гради војна сила, која угрожава цео свет. Нису ли ти научници „обичне проституке“ и криви за све што је та надсила створила чудовиште, које угрози многе народе на планети?
Научник: Та земља зна шта ради. Она је спремна да добро награди научника, Зато се сви тамо селе, који имају могућности, тамо се стварају вредности. Док је овде код нас, иницијатор и оснивач нашег Института тесно сарађивао са Председником државе, а његов, први научни рад и пројекат, била је „атомска бомба“. Сада се научни радник никада не срета са председником државе. Држава је крива, јер је изгубила слух и контакт с науком. За одлазак из земље радника од науке, крива је држава. Овде се животари као и целокупна привреда. Тешко је покренути замајац препорода државе брз крупних реформаторских потеза. А то што се врх државе ослања на саветнике крупног капитала, како покренути бизнис у Србији, продају им своје знање када ду престали зарађивати у својој земљи..
Лаик: Овде се слажем са вама. Мало се нас бави проблемом зашто смо као држава запали у стање у коме се сада налазимо. Није ли разбијање вишенационалних држава кренуло из страног центра моћи. Изум, „завади па владај“, је метод имперкапитализма. Санкције и блокаде, уз монтиране и смишљене разлоге је такође изум исте кухиње. Притисак, уцене и наметање сопствене воље, да би се пронашао вољни вазал који ће то спровести – долази из тих центара. На крају, мито и корупција великог ранга је у игри, такође из тог Центра. Свако, ко својим радом допринесе да се то држави наметне је вели кривац за стање у држави, па и они научни радници који се ухлебише у, добро плаћеном „научном центру под контролом НСА“ доприносе несрећи малих народа на планети, посебно онима који дају отпора.
Научник: Не, с вама се не слажем. Америка је велика земља са великим амбицијама, она се ослања на науку и добро то награђују, тако да људи који су се тамо нашли и имају пристојан стандард, сигуност онога чиме се баве. Своју децу усмеравају да их прате, и сами се укључују у живот тог друштва. Тамо се осећају сигурним, што се овде у Србији не може наћи.
Лаик: Не осећате ли да је дуготрајна криза уздрмала досадашњи Центар моћи и да ће се он наћи на неком другом месту.
Научник: Да, то је Кина.
Ту се заврши овај разговор, а лаик и научник покушавају да овај случајни сусрет одрже, ма да једно о другом ништа не знају, па чак ни име.
Одлазе, свако на своју страну. Лаик размишља како да са овим драгим научником успостави контакт и нађе критичара својих заблуда, исправља се уз полемику.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – наставак
ОНИ, КОЈИ БИ МОРАЛИ ДА ЋУТЕ
Припадници, било ког народа, који том народу нуде своје умеће, а тај народ доживљава страшну трагедију, морали би да ћуте, јер им се све може обити о главу. „Политика“ од 1.децембра 2013. као ударни и срцецепајући наслов и многе друге покушава кроз речи добро ситураних и ухлебљених личности да овом, српском народу, објасне његове забруде, а не настоје да им објасне ко разори државу и из којих побуда. У тој држави су се сва лица, усликана у политици, родила (можда неко и није), школе завршавала, у изобиљу живела, добро се ситуирала, а у време разбијања СФРЈ, многи су се нашли тамо где су се нашли, а они добро знају, колико су, и шта, тој држави допринели, а сада је руже. Наслов: „Терет ушећерене прошлости“, аутор: Зоран Ћирјаковић, пише небулозе и изврће руглу прошлост. Тако смо од њега дознали да се СФРЈ ушећерила. По његовом изгледу, њему сада није лоше, а што је обичан човек доведен до просјачког штапа, крив је „комунизам“, криви су они који су ту земљу градили, а мафија данас све то распарчава и присваја. Он покушава да српском народу наметне митове прошлости, када се овај народ, ма где живео, налази у озбиљној опасности да нестане, не зато што је неспособан, већ зато што га многи, извитопереног ума руже, и помажу оној страни, која је у периоду 20. и почетком 21. века стално ратовала за просторе Јужних словена. Зато су се све земље Централне Европе на време хомогенизовале, милом или силом, стварајући јаке економије са циљем да се издигну изнад остатка становништва у Европи. Да би то остварили све чине ра разбију друге народе, посебно Јужне Словене. „Терет ушећерене прошлости“ је поглед човека који не зна ком народу припада.
„Југославија у америчким очима“ је онаква какву је престављају Данило Мандић и други. Он сам полази од схватања да се СФРЈ распла, а то апсолутно није тачно. Она је разбијена изнутра и споља, јер је више година била та која се на светском нивоу борила противу агресије и нове колонизације света. Разбијању Југославије много су допринели, баш у САД, она лица која су заборавила из које земље потичу. Да би ово поткрепио навешћу један скорашњи случај:
„Умро стари отац, дугогодишњи борац противу фашизма, који је омогућио сину да се отисне у свет и тамо добро снађе, а оца је препустио да се о њему друштво стара. Дошао да сахрани оца, па се сетио да му је отац некада био борац и са чином вишег официра, земље које више нема, али је старост и смрт дочекао у Београду. Зове телефоном одговорно лице и тражи да се његовом оцу одржи говор. Док је износио свој захтев осуо је паљбу на државу која не води бригу о његовом оцу. Овај га упита а геде он живи, јер има доста искварен језик. А када му је рекао да дуже времена живи у иностранству, овај га упућује на очеве сараднике из његове ближе околине и они му могу помоћи. Али син о томе нема појма. Нити је упознао ближе сараднике свога оца. Разговор су прекинули али је син, који се сетио да има оца, био незадовољан јер је држава заборавила своју обавезу“
Зато они који су заборавили своје порекло и мало су чували углед државе, боље је да ћуте, па и овај Данило Мандић, копајући по прошлости са једностраним определењем, што је он изразио кроз овај глупи напис, помињући успутно многе из чије је литературе учио, а да на свој народ порекла одавно је заборавио. Он не пише критку на оно што други лоше износе, већ је гласноговорник истомишљеника. Народ се брани сваком јединком, али која га брани, али га многе јединке не бране, а њих најлакше користе снаге које су разбијале Југославију, па било то и у Америци или ма где на Планети.
Неле Карајлић, музичар: говори да је Југославију више волео него она њега, и из побрканих мисли он очекује да се за „његову“ боре други, а када из разноразних околности, у датом времену. не успевају рећиће да он није крив што се држава ружи.
Ратко Полич, глумац: за њега је Југославија изгубљена у подруму. Изгледа ми да је он увек њу видео у подруму и једва чекао да нестане.
Да се не упуштамо у даље навођење долазимо да закључим:
Дан када је донета одлука да се Нова Југославија устројава као парламентарна Република, федералног уређења је 29.новембар 1943. године и то су прихватили сви народи (и народности) ондашње државе. То је историјска истина, а сви који ово желе да потисну су противници постојеће Републике Србије. Треба очекивати жесток отпор противницима Репулике Србије и према њима неће бити милости.
Идеја о удруживању народа чија је историјска прошлост доста слична, који се међусобно разуму, говоре језиком у којима има више заједничких речи. У прошлости су били жртве истог непријатеља, што их је нагонило да се удружују. Када су се променили услови које је допринео развој и нови услови живљења, долази до стварања већих државних заједница, између племена која су се дуго сукобљавала, а сада, нова технолошка искуства траже сарадњу. На истим принципима се та тежња догађа и на Балкану, па можемо закључити: док су многе умне главе настојале да нас приближе и повежу, шака малоумних, који су се непријатељу ставили у службу, преко ноћи, уз снажно ангажовање развијених држава Европе, које су све учиниле да разбију и сатанизују ту идеју. Посебно што је већина српских умова радил на уједињењу. Тако су се Срби нашли на удару варварске Европе, која све чини да се Србија сведен на ниво каква је била у време београдског пашалука. Поклекнути сада била би фатална грешка и издаја. Ако се овако настави, „балон пуца када се препуни, јер он води отпору и буни“. Много смо ближи рату него неком несигурном миру. А рат Србија не жели, а никада га није ни желела, јер су јој ратове други наметали. Тако се може очекивати и у будуће.
Оно што се догодило деведесетих година 20. века је Трећи светски рат на Балкану којег су повеле Централне силе Европе противу СФРЈ да би је разбиле. Тренутно су успели, али, није све изгубљено. Противници Срба, а добро знамо ко су то, дуго ће се ваљати у сопственом блату из којег, и када се извуку неће бити исти. Показало се да ко другоме плете омчу у исто време плете је и за сопствени врат, јер такви увек сами себи стварају унутрашње супротности које ће им поставити многе препреке.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (Наставак)
МУТНЕ ИГРЕ ОКО КОСОВА ДУГО ТРАЈУ
Недавно је са задовољством објављено да је аме-ричка глобална корпорација за истраживање рудних богастава „Аврупа минерале“ почела бушење у Косовској Каменици, у близини Гњилана, а почетком фебруара 2010. почели су истраживања и на четири налазишта сребра, олова и цинка око Косовске Митровице, пошто је то „европски најпродуктивнији регион за олово и цинк, а бакар истражују у Режњу“, како то у свом чланку навоти Слободан Кљакић, објављено у недељном издању Политике (13.11.11.).
Ево и разлога због којег је Америка ратовала на Балкану и окупирала део српске територије, под монтираним и крајње безобразним и измишљеним разлозима. Због тога су и на брзину, са својим европским глобалистима признали „независно“ шиптарско Косово.
Подаци, наведени у чланку јасно показују и који су то разлози да, варвари Европе у прошлости, и сада, ратују за ове просторе. Процењује се да је вредност налазишта олова, цинка, сребра, никла, мангана, молибдена и бора – седам стратешких руда чија се налазишта налазе на Космету и, то се процењује на 1.000 милијарди долара – што привлачи незасити капитализам и мобилише псе рата.
„У јулу ове године ‚Волстрит џорнал‘ је објавио вест да је изасланик светског финансијског магната Џорџа Сороша прошле године био пет пута на Космету. И то у друштву албанског милијардера Сахита Мује, с којим Сорош хоће да експлоатише косметски лигнит, процењен на вредност већу од 300 милијарди долара“ – наводи Кљакић.
Министарство енергетике Републике Србије је проце-нило 2009. године да је вредност имовине државе Србије у сектору електропривреде отето на Космету у вредности 1,5 милијарда долара, а када би се то прерачунало, узимајући у обзир перспективни износ који би се добио експлоатацијом, прелази 100 милијарди евра. Али садашње време освајача, коме за сада нико не може стати на пут, може бити и про-лазно, па се не треба ни чудити што ће се Срби супроставити свакој сили, која им отима богатство на њиховој територији. Слушајући људе који су из српских редова учинили све да агресор на превару окупира Космет, како становништву Србије нуде нове капитуланске идеје и још увек, ма да су за њих одавно изречене осуде, има људи који им верују и служе.
Кљакић у наставку свог чланка наводи: „Када у априлу 2007. на страницама ‚Политике‘ објави текст под насловом Ќосметски ћуп злата‘ позвао сам се на тврдње недавно преминулог др Михаила Станишића о рудним богатствима Космета. Помињао је злато, нафту и изворе воде, тврдио да су та богатства одвајкада скривени узрок надметања за косметски простор, да постоје и писани трагови о том користољубљу, забележени у плановима преотимања тамошњег блага. Зато је радо цитирао запис византијског историчара Христовула из прве половине 15. века: ипак, није било само то (потчињавање срба), него су га и турски султани покретали (против Србије) пошто су открили изванредна својства, која су запањујућа и која пружају обиље свакојаких добара. Земља има велико плодно тле, која рађа све могуће плодове и све богато даје…
Али најважније је оно у чему она далеко надмашује све остале земље – злато и сребро, избија такорећи из извора, и свуда где се оно копа пружа златни и сребрни прах у великим количинама и најбољег квалитета, боље је од оног у Индији. Тиме је српска држава од почетка била пов-ашћена“.
Према речима др Станишића, који је имао поуздана обавештења с разних страна света, само резерве косовског лигнита вреде око 500 милијарди долара. „Том податку, због кога смо пре више од четири године а месеца, свет, а посебно Ораганизација Уједињених Нација остала је неактивна, да би се умешала по престанку бомбардовања и сада, вели-кодушно доноси резолуције које су уствари наставак тог рата, да би омогућили, посебно Сједињеним Америчким Државана, да окупирају Космет и заведу окупациону власт, и омогуће да се насилно исели неалбанско становништво с већег дела Космета, преда власт косовским Шиптарима и призна „независна држава“ – тако да су институције УН и највећи кривци за оно што се догодило, а сада се открива и због чега се све то догађало. Сада нам постаје јасно ко је тренутно на планети „надсила“ којој је сваки злочин занемарен, али се зато жртва проглашава кривцем и кажњава. Умни људи се питају има ли томе краја?
Што се тиче водећих држава у ЕУ (Немачка, Француска, Британија) и у исто време главне снаге НАТО-а, у спрези са САД, животно су заинтересоване да се на Космету реши онако како је глобални план будућег развоја – глоба-листичког друштва – одредио и све ће учинити да се од тога не одступи, јер у томе гледају искључиво само свој интерес. Уколико би се Србија и Срби енергично супроставили овим, по Србе неповољним плановима, није искључена ни приме-на силе, поред свега онога што је тај део европских држава учинио да Србија и Срби на Балкану буду осиромашени, и потпуно разоружани, да се не могу бранити. За историју, ово је један заиста мрачан период, гори од свих оних из прошлости. Како сам раније наводио, а и други су о томе писали, за Србију и Српски народ ово је Трећи светски рат који још није завршен. За будуће крвопролиће између срба и шиптара неће бити они кривци – кривац је онај ко их је довео у ову ситуацију која се неће, а ни под овим условима, не може решити повољно за народе који су упућени да живе на овим просторима, јер постоји „дошљак“ чији су апетити веома велики и не бира средства да их реализује. Токо се балканска драма продужи и траје, упоредо са авгани-станском, ирачком, а сада и либијском,сиријском и много других, где разни пробисвети налазе извор свог богатства.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (Наставак)
После „великог преврата“ у Србији више није ништа као пре. „Што горе то боље“ заводе појединци, ново настале институције, невладине организације (посебно у спрези), и строго (споља) контролисана власт. Србија је „слободна држава“ са бројним комесарима, који нису предвиђени међународним споразумима, већ их је нека сила наметнула. Па су у ову спрегу ангажовани, и веома активни, дипломатски представници, међусобно повезани по светским кретањима, који спроводе глобалну светску политику мешајући се у политику домаћина.
Новоформиране институције се искључиво баве да докажу како је тачно оно што се Србији намеће. Тако Зоран Аврамовић, научни саветник, социјолог на крају свог полемичног чланка „Српска кривица уграђена у југословенство“, објављеног у дневнику Политика 12.12.2013. изрече своју „мудрост“: „ Тај модел државе удаљио је Србе од друштвене и политичке стварности. Југословенство и комунизам су највише својом утопијом опили једно повеће крило српске нације“. Можда би и завредило оно што је у том чланку испред, подуже, објашњавана српска кривица, најмање је речено ко ту кривицу наметну Србима, а „Југословенство“ није само српска творевина.
Догађаји, када је разбијена Југославаија(СФРЈ) 1992. године и после, открива све оно што је прљаво рађено и ради се противу, и у самом српском народу ма где се налазио. Извор тога треба тражити не само у политичкој елити, која је најчешће поткупљива, већ и међу бројним институцијама, како онима које нестају и ново формираних, које стварају (не) здраво српско друштво, које нас је усрећило у овом времену после.
Аврамовић, говори о комунистичкој утопији и с тим се сврстава међу буржоаске теоретичаре. Ако је заблуда и утопија српског народа у тежњи да живи у једној држави, што сматрам да су сва племена јужиних словена имали ту тежњу и, није то само српска. Зашто и он натура српску кривицу? Није ли ово део опште еуфорије прекрајања историјске прошлости, коју намећу Централне силе Европе српском народу. Сада, када се наредне године обележава стогодишњица почетка Првог светког рата, када губитници у том рату, настоје да кривицу, за тај рат, пребаце на српски народ, а то им, на балканском простору помажу снаге, које су се стално супростављале хомогенизацији тод простора. Није ли утопија и велика заблуда, очекивати да ће се овај, вековима укорењен антагонизам, решити ако се цео балкански простор нађе у Европској унији. Неће, јер ће га Централне силе и даље користити и наметати им кривицу, а поједине на Балкану ће и даље сатанизовати и прогањати, да би очували своју моћ над другима.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (Наставак)
Ако се на почетку 21. века настави са локалним сукобима и прљавим освајачким ратовима, који су на крају, свет довели у велику кризу, која траје. Сама криза има карактер „Светског рата“, јер мења стање у свету. Док је криза 20. века довела до новог рата, као наставк оног претходног (1914-1918.), све је јасније да садашњи период, када су моћне економије претрепњеле велике губитке, неће наставити да кризу решавају на стари начин. Ало је јасно да све што се буде догађало у будућности је рат и он се захуктава. Рат великих економским сила је у освајању простора за развој будуће економије и пласман сопствене економске моћи.
Крај 2013. године мења стање у центру Европе, али и на југоистоку. После плишаних револуција и разбијања вишенационалних држава, долази време нових промена и то на више места у свету. Америка мења спољну политику према Ирану. Више јој не помаже звецкање оружјем и претње, па ни санкцијама. Њена спољна политика није тако чврста у породици западних „савезника“ и може довести и до разлаза. Чекају се резултати изласка из кризе великих светских играча. На видику је експанзија крупног капитала и знања, који се пласира у земље новог развоја, а тај капитал није под контролом Америке, а ни Немачке. Долази из средина где се дуго време концетрише капитал настао прометом стратешких сировина, које су све мање под контролом глобалног тржишта.и међународног олигархијског капитала.
Сведоци смо тренутног сукоба два пројекта на простору јужне Европе, а ради се о такозваним Јужним токовима енергије, којима се она преноси из евроазиских базена ка Европи увек „гладне“ за енергијом. У исто време се догађа и са северним током који пролази кроз Украјину. Европска унија гради крајњи јужни ток кроз Грчку ка Италији, а Руси, нешто севернији који пролази кроз Бугарску и Србију ка. Европи. Сада би ЕУ хтела да оствари свој „европски“ утицај и на ток које граде Руси. Врши се велики притисак, и као увек, намеће Србији. Вероватно, а што је и очигледно, простор Србије кроз који пролази овај ток, сматрају више својом него што је то српска земља. Тако се не понашју према себи. Карактеристичан примитиван однос према другима. Желе део колача који припада Србији, а то им је главно, само то правдају другим разлозима истичући своју надмоћ у развоју и „високој технологији“, која сада, случајно, неће бити уграђена у овај руско-српски пројекат. А, они би желели да се њихове фирме убаце на овај простор, а то би умањило улогу српских фирми – то се мора спречити ако српска руководећа елита има мудрости.
Док се ово пише и други су о томе размишљали, али свако од нас је био независан и, свако пише своју причу. Свака од ових прича има своје утемељење у садашњем времену, када се некоме руше илузије о вечитом успеху и угрожавању главних противника. Као да се репродуке прошли 20.век. У време великих социјалних промена после Првог светског рата, на далеком истоку, младу Совјетску државу угрожава, нико други него амерички плаћени ешалони сконцетрисани у Манџурији. Од тада, па све до провидног савезништва у Другом светском рату, САД је вечито у сукобу са осталим делом света. Када су јаки и када намећу своју моћ, њима се морало ићи на подворење и од изопачене елите САД молити за потпору и помоћ. Када су им се кола окренула на низбрдо, спремни су да купе пољуљано пријатељство.
Еуфорија надмене надсиле удружене са својим вазалима запрети свету ратовима у низу. Може се справом закључити, да је то најмрачнији период новије историје човека на планети. Привидна деколонизација после завршетка Другог светског рата, претвори се у нови вид поробљавања. Сила, која се надвила над миром и кренула у освајачке ратове у низу, подсећа на далеку прошлост, која је често мирољубиве народе Европе сналазила. Тада су у Европу продирале освајачке банде са истока. То се свету данас догађа продором западних освајача, па док елита држава, које су се удружиле у НАТО, запрети остатку света бројним ратовима, на свим меридијанима, док већина обичног света, тих удружених, ни издалека не мисли главом сопствене „мудре“ елите богатих и разјарених усрећитеља. Како су почели, дуго је владала мисао, да се никада неће зауставити. Али, како све има свој почетак има и свој крај. Ако су Јермени, а потом Украјина, као потенцијални нови чланови ЕУ, у задњем часу, прво Јерменија, а потом и Украјина, Бриселу рекла не, може се схватити да је то и тренутак, када САД и ЕУ морају схватити, да има границе преко којих се не може прећи.
Раније је истицано, да се обично, после великих криза креће у милитаризацију, убрзано наоружавање, звецкање оружјем и претње силом, санкције и уцене, док се не створе, па и банални разлози, који ће некоме послужити да некажњено крене у сурови сукоб. Глупа је и помисао да је ратовима дошао крај, када се стално пуца на многим тачкама планете и више њих носе и употребљавају оружје, него оних мирних и мирољубивих. Човек је човеку и највећи непријељ, и то га сврстава у ред који га одвлачи од умног човека, и поступци су му често суровији од звери.Увек се нађе неко ко се издигне и влада над малоумним, претварајући га у своје оруђе.
Тако у овом времену, Србија, Срби у Србији и расејани свуда по свету, посташе вечите жртве и кривци, и за оно што су други њему урадили. Српаска држава, нема много избора, у садашњем времену светског лудила. Онај ко буде паменат, и своје противнике држи на дистанци, не изазивајући их, али стално им даје на знање чим се неће мирити, а мудро поведе народ ка властитом опоравку, после скоро клиничке смрти, и народ буде разумео то, и подржи малог вођу, који му се много не намеће, али стално објашњава своје циљеве, биће спашен. После опоравка и покретања развојног процеса и буде вреднован, како овде тако и вани, може нас увести у било које друштво бољих, али не као њихов вазал.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (Наставак)
Ако се на почетку 21. века настави са локалним сукобима и прљавим освајачким ратовима, који су на крају, свет довели у велику кризу, која траје. Сама криза има карактер „Светског рата“, јер мења стање у свету. Док је криза 20. века довела до новог рата, као наставк оног претходног (1914-1918.), све је јасније да садашњи период, када су моћне економије претрпеле велике губитке, неће наставити да кризу решавају на стари начин. Али је јасно да све што се буде догађало у будућности је рат и он се захуктава. Рат великих економским сила је у освајању простора за развој будуће економије и пласман сопствене економске моћи.
Крај 2013. године мења стање у центру Европе, али и на југоистоку. После плишаних револуција и разбијања вишенационалних држава, долази време нових промена и то на више места у свету. Америка мења спољну политику према Ирану. Више јој не помаже звецкање оружјем и претње, па ни санкцијама. Њена спољна политика није тако чврста у породици западних „савезника“ и може довести и до разлаза. Чекају се резултати изласка из кризе великих светских играча. На видику је експанзија крупног капитала и знања, који се пласира у земље новог развоја, а тај капитал није под контролом Америке, а ни Немачке. Долази из средина где се дуго време концетрише капитал настао прометом стратешких сировина, које су све мање под контролом глобалног тржишта.и међународног олигархијског капитала.
Сведоци смо тренутног сукоба два пројекта на простору јужне Европе, а ради се о такозваним Јужним токовима енергије, којима се она преноси из евроазиских базена ка Европи увек „гладне“ за енергијом. У исто време се догађа и са северним током који пролази кроз Украјину. Европска унија гради крајњи јужни ток кроз Грчку ка Италији, а Руси, нешто севернији који пролази кроз Бугарску и Србију ка. Европи. Сада би ЕУ хтела да оствари свој „европски“ утицај и на ток које граде Руси. Врши се велики притисак, и као увек, намеће Србији. Вероватно, а што је и очигледно, простор Србије кроз који пролази овај ток, сматрају више својом него што је то српска земља. Тако се не понашју према себи. Карактеристичан примитиван однос према другима. Желе део колача који припада Србији, а то им је главно, само то правдају другим разлозима истичући своју надмоћ у развоју и „високој технологији“, која сада, случајно, неће бити уграђена у овај руско-српски пројекат. А, они би желели да се њихове фирме убаце на овај простор, а то би умањило улогу српских фирми – то се мора спречити ако српска руководећа елита има мудрости.
Док се ово пише и други су о томе размишљали, али свако од нас је био независан и, свако пише своју причу. Свака од ових прича има своје утемељење у садашњем времену, када се некоме руше илузије о вечитом успеху и угрожавању главних противника. Као да се репродуке прошли 20.век. У време великих социјалних промена после Првог светског рата, на далеком истоку, младу Совјетску државу угрожава, нико други него амерички плаћени ешалони сконцетрисани у Манџурији. Од тада, па све до привидног савезништва у Другом светском рату, САД је вечито у сукобу са осталим делом света. Када су јаки и када намећу своју моћ, њима се морало ићи на подворење и од изопачене елите САД молити за потпору и помоћ. Када су им се кола окренула на низбрдо, спремни су да купе пољуљано пријатељство.
Еуфорија надмене надсиле удружене са својим вазалима запрети свету ратовима у низу. Може се справом закључити, да је то најмрачнији период новије историје човека на планети. Привидна деколонизација после завршетка Другог светског рата, претвори се у нови вид поробљавања. Сила, која се надвила над миром и кренула у освајачке ратове у низу, подсећа на далеку прошлост, која је често мирољубиве народе Европе сналазила. Тада су у Европу продирале освајачке банде са истока. То се свету данас догађа продором западних освајача, па док елита држава, које су се удружиле у НАТО, запрети остатку света бројним ратовима, на свим меридијанима, док већина обичног света, тих удружених, ни издалека не мисли главом сопствене „мудре“ елите богатих и разјарених усрећитеља. Како су почели, дуго је владала мисао, да се никада неће зауставити. Али, како све има свој почетак има и свој крај. Ако су Јермени, а потом Украјина, као потенцијални нови чланови ЕУ, у задњем часу, прво Јерменија, а потом и Украјина, Бриселу рекли не, може се схватити да је то и тренутак, када САД и ЕУ морају схватити, да има границе преко којих се не може прећи.
Раније је истицано, да се обично, после великих криза креће у милитаризацију, убрзано наоружавање, звецкање оружјем и претње силом, санкције и уцене, док се не створе, па и банални разлози, који ће некоме послужити да некажњено крене у сурови сукоб. Глупа је и помисао да је ратовима дошао крај, када се стално пуца на многим тачкама планете и више њих носе и употребљавају оружје, него оних мирних и мирољубивих. Човек је човеку и највећи непријељ, и то га сврстава у ред који га одвлачи од умног човека, и поступци су му често суровији од звери.Увек се нађе неко ко се издигне и влада над малоумним, претварајући га у своје оруђе.
Тако у овом времену, Србија, Срби у Србији и расејани свуда по свету, посташе вечите жртве и кривци, и за оно што су други њему урадили. Српска држава, нема много избора, у садашњем времену светског лудила. Онај ко буде паменат, и своје противнике држи на дистанци, не изазивајући их, али стално им даје на знање чим се неће мирити, а мудро поведе народ ка властитом опоравку, после скоро клиничке смрти, и народ буде разумео то, и подржи малог вођу, који му се много не намеће, али стално објашњава своје циљеве, биће спашен. После опоравка и покретања развојног процеса и буде вреднован, како овде тако и вани, може нас увести у било које друштво бољих, али не као њихов вазал.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (Наставак)
Недељно издање дневника Политика (22.12.2913.), доноси опширан чланак Ане Оташевић, под насловом: „Како је финансиран Канвас“. Читајући га, а пред собом ми титра већ објављено, па је сада и прилика да то поновим:
“И З Д А Ј Н И К Ј Е . . . Нација може да преживи будалу, па и оне амбициозне. Али, издају изнутра, никако. Непријатељ пред вратима, мање је страшан, јер је познат и он носи своју заставу отворену. Док се издајник креће слободно, међу онима унутар градских капија, његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се чак и у кулоарима владе. Такав издајник нам се не појављује као издајник, он прича гласом који је жртвама близак и пријатан; његово лице и начин одевања сличан је њиховом и он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцима сваког човека. Издајник разара душу нације; подривајући темеље града; он шири заразу у телу политике, све док она његовој болести не подлегне. Мање би требало да се плашимо убице. Издајник је куга!“ Марко Тулије
Да, „Издајник је куга!“ Врати ме у време на сам крају 20. века, када је обичан свет говорио о најезди страних плаћеника и усрећитеља Србије.
А оно када аналитичар Стратфора каже: „Србија је тако смешна земља!“ Сада, када све то упознамо и сами анализирамо, долазимо до свог закључка, да је земља порекла поменутог аналитичара, не само смешна, већ и колективно злочиначка. Да ли међу њима има умних људи? Има, али преовлађују и у њој дошљаци, који су издали властиту, а сада усрећују земљу која их награђује да раде прљаво противу властитог народа, заборављајући своје корене. Обично је прошлост такве називао „изродом“.
Протече више од деценије, а оно семе што посеја Срђа Поповић даје резултат, не само у Србији, већ свуда, како то Ана Оташевић мудро прикупи и објави.
А оно што је мудри Марко Тулије изрекао: „ Док се издајник креће слободно, међу онима унутар градских капија, његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се чак и у кулоарима владе. Такав издајник нам се не појављује као издајник, он прича гласом који је жртвама близак и пријатан; његово лице и начин одевања сличан је њиховом и он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцима сваког човека“. Ана, Ти си све то разоткрила, и изнела пред лице нације, која тоне, захваљујући „усречитељима“ попут Срђе Поповића, који се нацији представља као њен борац за „промене“, само сада откривамо коме он, а и многи заведени, алави и без здравог разума, кренуше да нас „просветле“, па смо као друштво на најнижој лествици, и тешко ће мо се опоравити, јер још има много оних на које се односи ово што је Марко Тулије пре два миленијума изрекао. То је још увек актуелно.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (Наставак)
Германски део Европе, и подручјa под њиховом контролом, у садашњем времену, ко зна по који пут, демонизују и врше притисак на малену Србију. Тај свет, вечити претенденти на српске просторе, не само да има искључиво своје интересе, већ никако не жели да Србију схвати. Садашње време, а после једног периода, за које и други кажу да је било успешно, не могу схватити да је становништво упознало и друге предности сопственог развоја и стандарда, који је уништен у спрези алаве и незасите европске (буржоске) класе капиталиста и моћних институција.њиховог система и још алавијих домаћих капиталиста, посебно оних који су се на, крајње недозвољен начин, домогли капитала, који сада, у спрези са спољним олигархиским капиталом, гради „нову“ Србију, „светле будућности“, на осироашеном и гладном становништву. На таквој концепцији се не може очекивати покретаљње процеса којег многи очекују.
Дуго се урушава унитрашњи систем у Србији, и сваког дана посао губи око 600 лица, без изгледа да ускоро пронађу било које запослење. Да се не сећамо оних силних огласа, па разних малих институција, расејаних по Србији, које треба да нас упуте и „науче“ како да радимо, али на Западу, и како наћи посао. Немачка поручује: да ће омогућити запошљавање, али се мора знати немачки језик, као услов. Она ће вршити избор. Велика се бура подуже у Србији, када се на столу Скупштине нађе „нови“ закон о раду. Повучен је на дораду, али се многи питају: ко је аутор тог пројекта. Пошто нови пројекат закона: укида многа стечена права, које и Запад признаје на својој територији, али се то правда тиме „да он треба да охрабри и привуче стране инвеститоре“. Да, и да им омогући брже стицање капитала, а на очитој експлоатацији и онако јевтине и осиромаше радне снаге Србије.
Ту и тамо могу се чути и мудре препоруке, како то покренути, и без туђе „помоћи“, али, они који одлучују, одавно себе виде у редовима, па и малих богаташа, тако, да се оштрица борбе, за очување народа, губи и постаје сама себи кочница. У Србији се много шта гради, и у трци да се „не изуби корак са светом“, али се занемарују основни и спасоносни потези, који би нас препородили. Ту лежи решење да се добије битка у препороду српске државе, а не како да богат постане још богатији, а зна се, ко је сиромах, остаје још сиромашнији, јер се богатство појединца не огледа у његовој способности, већ у његовим мутним пословима, који га таквог чине. Он је тај који диктира какав ће се закон о раду донети. Њега не интересују програми паметних, ако он немна од тога користи. Све се своди на експлоатацији туђег рада.
Садашње стање у свету није наклоњено малим државним заједницама, јер је институционално грађен на великим плановима крупног капитала, који се намеће свуда, и не бира средства да би то остварио. Садашња криза уздрмала је баш такав олигархијски систем, када се више не могу остварити старе замисли, зато се прибегава монополу крупног капитала, које ће наметати економски јаке државе, примењујући давно познате методе, да очувају своју надмоћ, тамо, где се лако нађе вазална власт, и вежу је за себе, али тамо, где се теже налази, примениће све: санкције, притиске, уцене, ултимативне захтеве и претње силом.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (Наставак)
Ако наставимо да размишљамо о ономе што је наведено у предходном ставу, на самом крају, „тамо где се лако нађе вазална власг, и веже је за себе, али тамо, где се теже налази, примениће све: санкције, притиске, уцене, ултимативне захтеве и претње силом“, да би централна сила наметнула своју вољу, и спровела давно планиране циљне планове, она је та, веома видљива рука, која ствара јавно мњење, па сада и у Србији.
Нешто се чудно догађа, па су људи забоарили време, када су превише веровали у “Бога”, којег су обликовали по своме. Нисмо ли тада изгубили сву наду и зашто је такав, човеков “Бог”, окрену леђа Србима. Па како сваки народ има свог „Бога“, оличеног у систему, онда је Руски “Бог” и кривац што су Руси заборавили на Србе.
Чини ми се да је и Србски “Бог” заборавио и на Србе, јер се и он, када преговара са “Богом” неког другог народа, више брине шта ће он добити од тога, а не народ, кога он наводно представља.
Из овога видимо да су Срби, били и остали многобожци, јер многи имају свог “Бога”, а највише их је оних, који свога шаљу на Запад да потраже помоћ, али која им се нуди, само да буду послушни.
Сада је простак мудрога збунио, и он заборави да свог “Бога” пошаље Русима за помоћ, тако Срби осташе сами (на цедилу), јер су разапели своје “Богове”, много хтели, а мало добили.
Могуће да то и не изгледа баш тако, али, ако имамо различитости код људи, тако постоје и различитости и код његових “Богова” које су људи у свом систему обликовали за своје потребе.
Како су крупне промене резултат бурних времена, то ће се вероватно и догодити, ништа није окамењено док је организам жив.
Налете на мисао, мени драгог уредника Душана Нонковића, па ми се допаде те ћу је делом преузети. Он каже:
„Не хајући за Христовим речима узели су му разапињањем тело не схватајући да су стим, за тренутак задовољства у својој обести, изгубили себе и римску империју која их је силом а не душом, добротом и љубављу, штитила. Дух Христов је завладао светом па и уселио у Рим сам центар Римске империје. Нови властодршци на земљи нису разумели или нису хтели разумети Христову поруку да је Бог један како на небу тако и на земљи и да је душа та која је носилац љубави и доброти вечитог живгота. Стварајући Божијег заступника на земљи, бога од човека омаловажише Бога свемоћнога, губљењем поверења у Божију непогрешивост, преузимањем Божије надлежности, прекршише законе Божије, уместо препуштања себе са поверењем Богу свемоћном направише од вере у њега ризницу материјалних добара, новца, злата згрчући сву овоземаљску силу у своје руке умножавајући раскол и неправду. Уместо Христовог духа, љубави и доброте подигоше на трон силу и материјализам, материјалну корист. Од вере направише средство трговине, уместо љубави мржњу, уместо доброте себичност и проклетство. Од земаљског раја створише пакао на земљи. Бог не би био свемоћно савршенаство над савршенствима кад у Божијим законима не би постојале законитости које такве аномалије не би биле у стању исправити. У ту сврху нам је дао разум и дух да разликујемо добро од зла а дух да нас подсећа да су љубав и доброта, делити а не отимати, прави путеви по којем треба да се равнамо како не би неизмерно у боли патили. Они који су нас бомбардовали да би нам отели, који у својим рукама поседују огромну, непојмљиву силу, непрегледне материјалне вредности схватиће да ће једног дана бити неописиво безмоћни и све морати хладне руке од себе дати да би им душа остала гола и једног дана васкрсла у прњама, оделу онаквим каквог су заслужили својом љубави и добротом којом су ходали по земљи, свету!“
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – Насатавак
СРБИЈА У ПРОМЕНАМА – ВЕЛИКЕ ДИЛЕМЕ
НА ПОЧЕТКУ 2014. ГОДИНЕ
Када се многи фактори умешају и свако вуче на своју страну, тада се догађају дилеме и нејасноће. Посебно је то важно, ако се у генералном договору учини помак у крупном планирању, а касније се у то умешају елите, интересних група, са различитим предлозима, која су у исто време, и у дужем времену, у сталном посртању тешко да се крене напред.
Србија, а и друге бивше југословенске републике, претрпеле су огроману штету од планираног разбијања бивше заједничке државе. Доведене су у потпуну економску зависност од мултинационалних компанија, а њихова, дотле успешна национална економија и њене фирме су потпуно уништене, покрадене и сада су остале олупине некада успешних националних фирми.
Све је урушено и за дужи период осуђено на пропадање. Радна снага из дана у дан престајала је са производњом и више времена не ради, лута и постаје лак плен ново насталом либералном односу.
Институције државе, уместо да заведу ред, баве се даљим урушавањем целокупног система прошлости, ограничавајући стечена права и демотивишу цело друштво, па је и целокупна надградња српског друштва доведена у сталну стагнацију и пропадање.
Систем државе не улази у пословање крајње приватног сектора. Не бави се њиме у смислу да се и овај сектор нађе у сличној ситуацију са остацима бившег сектора кога треба заменити. Закони и прописи, који су се доносили нису важили за све. Алава администрација, и целокупан непроизводни сектор, интерним решењима намећу односе, који су појели супставнцу, и онако угрожене производње.
Градовима и градићима кочопере се непроизводни радници из пребукираних канцеларија, разног невладиног сектора, банканских службеника, малих обртника, великих шверцера и превараната. Политичка се елита кочопери својим богатством којег улаже у бројне фирме и фирмице, које користе протекционизам, који свуда завлада, а „плодна“ штампа пуни странице безвредних информација, увесељава српско друштво новим изумима, који нам дочаравају неку виртуелну будућност без јасног циља. Србија спава и дању и ноћу. Касно се буди и њен радни дан почиње када сунце високо одскочи, и тако се на улицама београдских насеља, где се сместила београдска радна снага, започиње свој дневни живот. На улици ће те срести ретко срећно лице, више забринути, одлазе у куповину да би одржали угрожен живот. Они, који су без посла, или су мало плаћени,.видно кубуре на одржавању своје егзистенције.
Ако пратимо шта се раније више куповало, и у већим продајним објектима се чекало у ред, сада тога реда нема. Куповна моћ, осиромашеног становништва, до те мере је угрожена, да је понуда далеко надмашила потражњу. То доводи да прозводне фирме смањују производњу, а тиме и смањује се и број запослених радника.
Опустела су села Србије. Највећа је штета нанета пољопривреди. Скоро је све стало. Сточни фонд, у некада богатим крајевима, свео се на крајњи минимум. Наука није ништа учинила, да помогне и онако осиромашеном селу, које је постало жртва неразумне политике у трци за индустријализацијом, и за добити на светском тржишту, а на крају, и то је све пропало, јер су крупне економије других, све то решиле у своју корист и намтнуле „слободно тржиште“, уз наглашен протекционизам, који не бира средства да би угушио слабијег.
Са пропадањем села, и смањењем производње на српској њиви, довео је до сталног пада наталитета и на крају се тврди,: да годишње се смањује становништво Србије за читав град (око 35.000), и из године у годину све нас је мање.
Слушајући предлоге с многих састанака, одабране елите која одлучује, како даље, добија се утисак да нам стално исти предлажу своја решења. Србија би требала оптужити оне, који су и главни кривци за дуготрајно стагнирање српске економије и садашњег стања, крајњег сиромаштва. Скоро се не може без њих, јер они и не раде због науке већ за паре,.па колико су пплаћени толико нам и доприносе. Сада смо ушли у период сиромаштва: идеја, рада и резултата!
Потребно је променити постојећу концепцију даље транзиције и реформи које не обезбеђују комплетнан преображај српског друштва. Предност, у самом почетку, дати развоју привреде на руралном подручју, како би се зауставило даље напуштање тог подручја, смањио притисак недовољно квалификоване радне снаге на градске фирме, које се морају позабавити осмишљавању индустриске производње, окренуте извозу, на време проналазили повољно тржиште, посебно са простора одакле се увозе енергенти, или повољни кредити за развој. Што пре се ослободити зависности од оних који су нас довели у ову ситуацију.
Само се на руралном подручју, уз повећану јевтинију производњу, сопственом радном снагом, стварају услови повећања наталитета и рађања из економског интереса.
Практично имати две политике према пољопривредној и другој производњи. Једну за рурално подручје, које мора осмислити сопствени развој, са мањим и непотребним условљавањима, у градњи инфраструктуре и, урбанизацију градова не наметати селу, нека се више генерација слободније развија, стварајући повезани амбиијент у планирању, производњи, преради и пласману. Та подручја могу напредовати само ако им се проиводња и услуге реализују на свом, ужем, простору, и ту остаје зарада, екстра профит, планирана и удружена средства заједничког пословања и газдовања, повећавајући стандард живљења , да се становништво стог простора осећа као и грађанин града. Повезана производња и међусобна сарадња у производњи, све док се не нађу на слободном тржишту, не буде посебно опорезована. Урбанистичким плановима да се другачије регулише градња објеката који се не могу сврстати у дуготрајне објекте: торови са животиње, магацини и простори за рад на обради сезонских производа са њиве.и сви други привремени објекти који се монтирају на просторима производње.
Пројектима за уређење земљишта, организацији и удруживање произвођача у веће целине, дати приоритет и не гушити их неразумним и непотребним административним наметима и стегама, које у овом периоду су велика кочница даљег развоја.
ТРАДАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – Наставак
СТО ГОДИНА ОД ПОЧЕТКА ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА
И ШТА СЕ КРИЈЕ ИЗА ЊЕГОВЕ РЕВИЗИЈЕ?
Садашње време, после великих научно-технолошких промена људског друштва, и времена бројних крвавих сукоба, у међувремену, за протекли век, много шта се изменило, али није ништа утицало да се човека спасе од њега самог. Сукоб из себичних интереса, и саможивоти човека, остају главна одредница међусобнох односа. Ти су односи уграђени у људске заједнице, од најнижих до већих скупина. Сукоби га не одвајају од било којег друштва осталих живих бића на планети.
Прошлост нам открива да су поједине људске заједнице, без обзира на њихову величину и снагу, увек биле агресивније према својим суседима. Оне су својом колективном агресивношћу, наметале своју вољу, да би остварили себичан циљ, па све до стварања монструм великих људских заједница, које настоје да стратешки наметрну своју моћ, на већем простору, узимајући „правду“ јачега, да би свој незајажљиви интерес остварили. На другој страни су људске заједнице које су се стално морале супростављати агресији јачега, и то истим средствиема, које је јачи применио према њима – и то се увек завршавало ратом.
Због тих односа у подељеној људској заједници, где се зна ко је газда и ко влада, а на другој страни ко мора да слуша, уграђено је у институције које предност, увек, дају јачем. Због тога и таквог међуљудског односа, међународно ратно право увек је на страни јачега, са правом присвајања отетог, или оствареног у рату.
Такозвана мегународна заједница, је скупина, која је то право прихватила и злоупотребила, до те мере, да примењује, како се то каже, два аршина, један према себи блиским, а други према другој, да не кажем, супротној страни. Како та МЗ (међународна заједница) примењује своје одлуке, на другој страни ствара опозицију тој МЗ, каја се томе супроставља.
Навршило се сто година од почетка Великог рата (Првог светског рата), а стране у том сукобу су, и поред давно изречених осуда за тај рат, покренуле „преиспитивање“ или боље рећи, ревизију свега, како би се кривица за тај рат пребацила, управо, на жртву тог рата, и ослободила главног кривца, а то је и пут да се то примени, (а већ се и примењује), и на Други светског рат, оправда агресија и поново жртва буде проглашене кривцем и, за тај рат, у којем је настрадало више десетина милијона људи. Основни циљ је да се рехабилитују садашње главне силе, које су биле изазивачи оба рата, како би се у даљем свет понашао по новим правилима, „да оно што се стварно догодило и није се догодило, историја „новог света“, почиње од нас“.
Како неодољива привлачност нове „истине“ забављају свет малоумних, постоје читаве студије како амнестирати, Немачку ослободити кривице и одговорности за Први светски рат. То све има велику прођу код извитоперених умова, који кроз штампу богато продају своју глупост, стварајући виртуелан свет без сопственог става, са којим се лако манипулише.
Ова нова лакрдија, треба да баци у засенак и оно што се догодило на самом крају Двадесетог века, када су агресивне силе разбиле СФРЈ, па сада неки новинари покушавају да буду „мудри“ и кажу, да Југославију, заједницу Јужних словена, треба заборавити, и још додају „као мрачну прошлост“, а не виде колоко су нас „усрећили“ савојим „мудрим“ стварањем јавног мњења, које треба да оствори колективни заборав блиске прошлости, због нејасне будућности, која очекује Србе, вечите мете осионих и грамжљивих варвара. Посебно се морамо подсетити на све оно што се применило према Србији и Србима, од санкција, блокада, уцена, притисака и на крају срамног бомбардовања 72 дана, које Србија не сме заборавити, због опстанка и своје будућности.
Наводим поруку бившег амбасадора Немачке у Београду:
Немаčки амбасадор у Србији Волфрам Мас:
„Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање НАТО 1999. било исправно“ (Какав сраман и ужасан предлог овог “дипломате” – аутор).
Nemacki-ambasador-wolfram-mas Немачки амбасадор у Србији Волфрам Мас изјавио је на конференцији о НАТО у Београду „да Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање било исправно, како она у будућности не би мрзела Атлантску алијансу.“
„Морам да критикујем власти у Србији што и саме још увек користе термине попут “НАТО бомбардовање”. Замислите да шетате улицом Кнеза Милоша и да вас ваше дете упита: “Тата, ко је ово урадио?”. Ви ћете му одговорити: “НАТО”. И шта онда очекујете од тог детета да мисли о НАТО? За разлику од тога, ја сам као младић у Немачкој гледао рушевине у мом граду, али ја нисам мрзео оног ко је то учинио јер је било оних који су могли да ми кажу зашто је то учинио”, изјавио је Мас.
Сама ова изјава мора да нас забрине. Зато се морамо удружено супроставити насртају, новог, још изопаченијег германизма према нама. То су нам и у прошлости били непријатељи и никада се нису доказали да су нама – балканским народима, икада били искрени, сада, када се НАТО алијанса, претвара у оружану силу Европске унује, већ доказано, с немачким наметнутим воћством – као да се повампирило време Другог светског рата. То само малоумни људи не могу схватити, јер имамо доста будала, који настоје да то заборавимо. Посебно, Србији се намећу германски услови, као да су сада однели “велику” победу, иза неког Трећег светског рата, па нам диктирају своје услове.
Управо се то и догодило. Тај “Трећи” СР се одвијао у времену растурања СФРЈ, санкација, блокада, организованог тероризма, који се претворио у срамно бомбардовање СРЈ, које немци желе да прикажу, како да објашњавамо својој деци, која су сво време НАТО бомбардовања провела у склоништима, да су нас овим “пријатељи” ослободили од самих нас – па то је тако глупо и помислити. На нашим просторима и уз помоћ добро припремљених, организованих и плаћених, унутрашњих, нових колаборациониста, успели да свој ратни циљ остваре уз велику помоћ, снага које су им били непријатељи у Другом светском рату (САД, В:Британије), које су и саме постале жртве новог фашизма који наступа и диктира шта ће ко у овом глобалном свету да уради.
Ако Немачка свим силама настоји да нам наметне окупацију, то значи да се и ми, окупирани народ, с правом морамо томе супроставити. Сви који стоје иза ставова наших непријатеља су и наши непритељи, њих се морамо решити.
Ово што сам изнео треба схватити да нам се приближава годишњица НАТО агресије на СРЈ и да је морамо претворити у симбол нашег отпора.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – Наставак
ПРИВИДАН МИР И МУТНО НАСЛЕЂЕ ПРОШЛОСТИ
(ОЖИВЉАВАЊЕ ФАШИЗМА)
Догађаји који нас прате, у свету, а посебно на просторима Европе, буде у нама старе ране из далеке прошлости, и новијег времена, повезано са старим поделама и сукобима, а то увек води у крвопролиће и нове расколе.
Давно, у периоду Римског царства, дошло је до познате поделе, на Источно и Западно, а тада се подели и тадашња религија .тог царства, на Источну Православну и Западну Римокатоличку цркву. И поред честих настојања де се ове две цркве помире, до тога није дошло, нити је могуће доћи, јер их чврсто везују интереси, који су и разлог тој подели.
У садашњем времену, само онај ко неће да схвати, а поделе, свремена на време, се продубљују и вуку сукобима.То и не мора бити главни разлог, али је присутан.
Европа је, по овом питању, давно подељена и то утиче на опште односе међу државним заједницама.
Први светски рат није носио ово обележје, али су поменуте поделе биле присутне свуда међу зараћеним земљама, посебно на подручју Балкана. Док је Други светски рат од самог почетка попримио печат старих подела. Тако је током Другог светског рата дошло до стварања ратних савеза, пре свега, по тој верској подели.
Шта је везивало ратне савезнике, пре свега, у Европи, него нови односи које је градила Немачка на челу са Адолфом Хитлером. Зачетак Нацифашизма у Европи, насталог као разрешење велике кризе капитализма. То сазнање помало плаши садашњи свет Запада, јер садашња криза дуго траје и постоји опасност да се тамо где је настао милитаризам (Немачка), поново, на исти начин, не крене у разрешавање нагомиланих противречности. Немачка је у почетку Другог светског рата лако поразила своје противнике на западу Европе и од њих учинила своје савезнике у рату. Оне државе, које су јој биле блиске задржали су своју државност уз вазални однос према окупатору, осталима су наметнули окупацију. Стари и нови ратни савезници су имали обавезу да своје трупе ангажују на Источном фронту, а многи су обучени у немачку војну униформу, били ангажовани на унутрашњем плану.
Зар се то није одразило у последњих неколико година, када се ширила ЕУ према истоку. Скоро преко ноћи и, без великих условљавања, они. постају чланице те Уније, као награда и посебно поверење, које су стекли као ратни савезници. Посебна помпа и славље када је Хрватска (ратна НДХ), постала независна, била је призната и заштићена од Немачке, и без великог условљавања, постаје и чланица ЕУ.
Као и у време Другог светског рата, тако и данас са Србима се другачије поступа. Дугачак списак ултимативних захтева, а после разбијања СФРЈ и СРЈ, санкција, блокада, притисака, уцена и на крају НАТО бомбардовање су претходили новој окупацији уз стално трагање за новим вазалима. Ово долази управо из оног блока чланица ЕУ, које су биле, и сада су, међусобно повезане око Немачке
Србију не треба осуђивати што у овом времену и сама настоји да се приближи ЕУ и на крају постане и њена чланица, јер полази од тога да Унију не чини само Немачка и њени ратни савезници, већ је то шира економска целина коју је до сада градио глобални свет капитала, али се сада све то нашло у кризи. Србији је потребно време опоравка од великог зла, које је претрпила у блиској прошлости, великом незнењу и примитивном прилазу већег дела средњег сталежа, које се уљуљкао у свом малом богатству, најчешће стеченом на превару. Бира елиту новопечених политичара која ће им омогућити да се одрже и богатство увећају.
Србија није више „Социјалистичка република“ у којој још увек нису овладали закони државе капитализма, али се Србији мора признати, баш сада у време нарасле кризе, да она и њена „радничка класа“, за разлику од других, без српског искуства, тешко прихватају промене „либералног капитализма“ који се гради на бесомучној и неконтролисаној експлоатацији човека над човеком, и крајње нехуманим односом, тако је, у Србији све зауставено.
Ако су „Рефоматорске снаге“, које се таквим представљају, у рукама крајње деснице и крупног капитала, са омаловажавањем радничких друштава и синдиката, онда се Србији лоше пише. Терет, такве рефореме пада на радника и он ће, као и увек, бити жртва. Реформе, које се предлажу, јер носе печат: где је власник средстава за производњу заштићен (да би страног улагача привукли), а маса обесправљених радника је упућена да посао тражи по свету, ако га може пронаћи.
У некој прошлости, био је визионар, који је сањао о Београду на води. Чак му је дао и назив „Евролед“, уградио му и камен темељац, чије се место и творац изгубило у новом времену, а данас се о томе не сме говорити, јер је прогнан. Неко други, а и мање заслужан ће своје име, на свој начин, угурати у ту историју, Београда на води, па често и ружећи идејног творца тог пројекта, и много другог планираног у том времену, које скоројевићи присвајају као властити изум. Има људи, који прошлост памте, и не мире се са оним што се, иза насилне ликвидације догодило, ни мало срећно по Србију, која стално клизи ка дну, али „реформатори реформатора“ дуго трубе о „просперитетној“ Србији, док они, који су је из вана разорили, са вољним скоројевићима, који су им изнутра помогли да се та „мудрост“ догоди,.ружећи предходнике хвалећи се собом, мисле да је у народу плитко памћење.
ДОГОДИ СЕ У ВРЕМЕНУ – наставак
ЉУДСКО ДРУШТВО У ХАОСУ
ИНТЕРЕСИ ПОЈЕДИНЦА ДАЛЕКО ИЗНАД ИНТЕРЕСА ДРУШТВА
Свет никада није, а и не може бити јединствен. Посебно се то открива у времену општих криза и ратова. Сила, која одржава неку стабилност, одређеног друштва, увек је у рукама онога ко је плаћа. Свака помисао о некој деполитизацији те силе је маска.
Очито се види да су „звучна имена“, познатих, који тврде да не припадају одређеном клану, или политичкој струји, лаж, којом се служе, искључиво тиме, што су им лични, друштвени и материјани интереси, далеко већи него брига за целокупно друштво. Такви, најчешће су носиоци хаоса, јер се „седма сила“ служи њиховим изјавама да би градили „јавно мњење“ у интересу оних који ће их наградити, и тако смо упали у хаос, личних интереса, грабежи и подвала, на којима живи елита која ствара тај хаос.
Хаос се увећава у времену нараслих противречности у сваком друштву и дуго се одржава. Разрешење је у рукама чиновничке елите која, пре свега, чува своје место, служи онога ко му понуди најповољнију цену – значи, да се увек продаје. .Тако се догађа и у свакој сили тог друштва, јер увек истиче своју цену, служеће ономе ко понуди најповољније материјалне услове. А од „демократских промена“ у Србији то је присутно скоро деценију и више.
Лепак, за које се лепе они који су најчешће изгубљени у хаосу, је понуда у времену хаотичног предизборног заноса, када све друго стаје, само је у игри борба за лични интерес. Тако се хаотично друштво љуља од једног до другог личног интереса, а друштво у целини стагнира.
Хаос је наметнут споља, од негод друштва, које своје интересе гради на властитим интересима. И то друштво почива на трулим темељима, где је интерес мањине „људских паразита“, далеко изнад интереса потлачене већине. А како читав систем овог друштва почива на истим принципима, да лојални чиновници на челу институција система, служе ономе ко их одржава и плаћа за њихову лојалност. Па ко онда одређује токове и односе у савременом друштву, ако не шачица „људских паразита“, који не бирају средства да се одрже. О каквој борби противу корупције и мита данас труби цео свет, да би се та шачица „паразита“ одржала и била недодирљива, која се искључво одржава на миту и корупцији.
Све се на крају открива, па ће свака мутна игра бити откривена. Због тога се умни људи добро чувају да не погреше. Једном непоштен никада поштен. Мали је број оних чије људске вредности није захватио талас виртуелног живота и никада се никоме нису продали. Остали су верни властитим идеалима Таквог савремено друштво не воли, и све чини да га спречи у његовом размишљању, јер им не иде на руку. .
Ако сумањете, прво, властите идеале морате преиспитати, а не другога. Па ће те доћи у стање властите активности, која и не мора бити идеална, али знајте, ко више граби за себе, поткопава друштво, гради лажни сјај другоме, који не заслуже.
ДОГОДИ СЕ У ВРЕМЕНУ – наставак
СРБИ МАРШУЈУ У ВИШЕ КОЛОНА АЛИ НЕ ИСТОМ ЦИЉУ
У давна времена Срби су кренули на марш у више колона, али са различитим циљем. Како је почело, дуго траје и, никако да се нађу на истом путу, увек су имали господара.
Да се не иде даље у прошлост, већ од времена Римског царства, када су се срби поделило по римским провинцијама, и дуго живели у тим границама, али је свака провинција живела под различитим условима, неком другом је припадала и била зависна.
Оне, на Истоку Балкана поробише Бугари, наметнуше им државу, име, али и понашање. Оне северно од древне Грчке, назваше Македонијом, па се сада никако не могу договорити о власништву имена и историјске заосатавштине, али језик у садашњој Макенонији, обичајна права, целокупна надградња је веома блиска Дукљанима, више него Грцима од којих су преузели хришћанство, али су сви задржали стара културна наслеђа из претходне вере, и уградили у нову културу Срби, који су избили на топла мора, били су под утицајем Млечана, као снажније и богатије древне творевине. Срби су се задовољили стом заједницом и прихватили је као своју.
После познате поделе тог царства на Источно и Западно, подели се и њихова црква, дође до новог раскола, где је жртва већинско становништво, над којима влада одабрано племство
Они, на северу све до Саве и Дунава су населили простор и градили кућу на свачијем путу.
Појава Селџука измешаних са Арапима и другим вазалним народима, које Ислам повеза, и гурну у освајања богатијих предела, пљачкајући поробљене народе, заводе вазалну управу и почесно покоравају, једну за дрогом, мале провинције са већинским српским живљем. Апетити Турака су били велики и водили су ратним походима ка центру Европе, где се сконцетрисало богатсво, а и оно отето њиховим освајањима.Тако су балкански Срби, прихватили игру и постали граничари Аустроугарске монархије, запоседајући просторе такозване Војне Крајине, учествују у одбрани Европе са Југа. После сваког рата, између Турака и европских држава, склапан је мир и увек на штету Срба.
И после великих ратова, када се сматрало да су се Срби нашли у једној колони, они су остали оно што су и пре тога били, верни господарима рата, далеко се међусобно поделили и на крају су задржали те поделе, које није тешко гурнути једне противу других. Крваво је то почело пре сто година, настављено средином прошлог (20.) века, и траје на почетку 21. века. Тамо где се догоди сукоб и свако намеће своје, открићете старе супростављене поделе. Српско се друштво дубоко поделило на разне кланове, који ништа друго не граде већ сукоб и мржњу. То им је „животна храна“.
Елите, које их предводе, ништа се не разликују од својих предака. Остали су доследни у властитом сукобу и поделама. Тако Срби и даље марширају у више колона, што се ни једном другом народу у окружењу не догађа. Да ли ће икада наћи себе, чисто сумњам, јер они, који су дубоко загазили у те поделе, још увек сеју мржњу и зло. Имају поган језик, који Србе више раздваја, него што их повезује и спаја.
Драги читаоче, лако ћеш и сам открити ко су покретачи тог расхола, али и из којих разлога су такви, јер они јашу на челу многих српских колона са различитим циљем.
ДОГОДИ СЕ У ВРЕМЕНУ – наставак
„НОВА КУЛТУРНА РЕВОЛУЦИЈА У СРБИЈИ!!?“
„Најбољи“ српски књижар прича: о менталном гушењу нације, делима Аристотела…, уму и савести као уређају за оријентацију!…Промовишући себе као приватника у свери издаваштва.
Оно „о менталном гушењу нације“ и када је почело, са којим снагама то наставило. Где смо сада?
Када на питање новинара: „Какав је наш народ?“ Он одговара: „Последњих 20 година прилично је заглупљен“. Ту се не слажемо. Народ (већински), бистар и уман, никада није био, а нити је сада глуп. Овај издавач, нити прати нити га интересују људи, посебно они који су се супроставили скоројевићима, који последњих 20 година „успешно“ воде у сталну стагнацију култуних националних вредности, јер му „нови револуционари“ не развијају националну културу, већ их враћају у време када су им преци прелазили из једне у другу веру. Издају се књиге страних писаца, и без критичног односа, чија дела су давно покривена прашином у нашим библиотекама. Гуше се и потискују дела многих успешних писаца садашњице, јер је ову акцију дебело финансирао Сорош
После већег броја питања и одговора на крају: „Која акција вам је била посебна?“ Он каже:
„Кад сам се, после јавног конкурса, изборио за директора Културног центра Србие у Паризу. Био сам то од 1986. до 1989. Три, а не четири године, због сукоба са Милошевићем. Гласао сам противу његовог избора. Жао ми је што нисам остварио свој пројекат до 1989. године. У Паризу, у центру Европе, обележимо 600 година од Косовске битке. Французи су хтели да плате све трошкове тог догађаја у којем би учествовао и градоначелник Париза Жак Ширак. И тај мој пројекат је, на чуђење Француза, пао у воду“ – каже Петар Живадиновић, награђени издавач 2013. године. Пажљиво треба прочитати цео интервју, објављен у „Политици“ 26.јануара 2014. године. Посебно се питам, чему би служио неостварени пројекат, вероватно личној заради. И шта Париз има са обележавање 600 година од Косовске битке? Овако је то обележавање ушло у историју, коју скоројевићи желе да избришу из памћења српског народа.
Када све то повежемо, па и са издавачем и бившим министром у влади Србије Предрагом Марковићем, онда нам мора бити јасно, зашто смо се, на пољу културе, нашли овде где смо. Сада се питамо: који су то „нови“ издавачи књига који треба да доведу до нове културне револуције у Србији? Све мислим да су то ловци на профит и богаћење. Урушитељи никада нису били револуционари.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (НАСТАВАК)
МОЋНИ УВЕК НАСТОЈЕ ДА БУДУ МОЋНИЈИ
Само их посматрајте како се понашају. Моћни увек настоје да буду моћнији. У томе, често примењују силу, недозвољена средства, врше злочин над другима, и увек су се заштитли правом јачег. То је у бити човеколике животиње, као и код других, малих и великих животиња у његовом окружењу. Пошто је човек своју моћ применио на остала животињска друштва, онда му сами одредите место.
Али моћан настоји да буде још моћнији, па да своју моћ натури другом човеку и другој људској заједници, понаша се као најгора животињска врста. Значи, да је тај, или та, моћна скупина извор нестабилности на планети. Хоће да се докаже да то није тако, па својим поступцима према другоме сами себе демантују, али и стварају противнике, који чето примењују исти метод, иста средства, и сами клизе тамо где се налази онај моћни.
Тако је људска заједница на планети Земљи, подељена на оне, који увек другог нападају и служе се недозвољеним средствима, и оне, који се вечито бране од насртаја моћних, јер моћан узимају за право, да се нападнути мора повиновати, јер ће према њему бити примењена сила.То је наша свакодневница.
Моћна и најмоћнија људска заједница је увек и најбогатија, економски јача, и то је њено главно оруђе у покоравању другога.Оно што се не може решити дипломатијом и политиком, решава се ратом. Због тога, моћни и најмоћнији, настоје да располажу јаком војном силом, опремљеном до бесвести, и обучену, искључиво, да убија Како је ратни сукоб у функији економског развоја моћне нације, најмоћнији увек покреће те сукобе, учествује активно у њима, а свако ко им се супростави им је противник.
Читаоче, сам сада размисли о улогама многих институција, које су моћни и најмоћнији наметнули, а себе заштитили лажном бригом о људским правима и тако се моћни и најмоћнији састају, одлучују, да себе заштите од одговорности и за оно прљаво што другоме ураде. Колективно ће кажњавати сваког ко им се супростави, спречиће га да има сопствене снаге за самоодбрану, разоружаће га, а војну силу моћни и најмоћнији ће развијати да себе одбране, а другоме наметну власт.
И тако се људска заједница подели и међусобно супростави, па се стално смењују периоди рата и мира, борбе за превласт, а иза сваког великог сукоба на дестине милијона невиних страда, због алавости човекових паразита, који настоје да своју моћ увећају.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
И СТРАХ ЗАВЛАДА ТУ И ТАМО
И страх завлада ту и тамо, када се позиције губе.Тада, најчешће се примењује лаж, покрећу се полуге да се пропусти оправдају, и прикажу да је то лаж, намећу полуистину, да би се очувало оно што је до сада остварено.
Комуникације данашњице, као ураган разносе, више лажи и подметања, са мало истине. Лаж, и лажно представљање догађаја је веома моћно оруђе рата. Али је свет, увек, у неком сукобу, па се одржавају и богато награђују институције, које такво стање подстичу и држе остатак света у заблуди. У исто време, институције рата и сукоба су веома активне, а иза тога страда недужан појединац, захваћен и ношен посејаном мржњом према супротној страни, да се случно мир не догоди.
Гласине и поделе цепају Украјину, а и многе друге државе, јер је то у функицији Запада, да на силу и, не бирајући средства, у борби да очувају стечене позиције на освојеним просторима, не изгубе. Што се тиче Украјине у жижи догађаја је сукоб америчке и руске верзије догађаја, а у суштини борба за нову поделу света. Док на једној страни, велике и супростављене силе, клизе у хладни рат, оне ову зајеницу, под њиховим утицајем, гурају у сукобе и прави рат.
Читаоче, сам процени, није ли то сукоб који завлада из страха да се не изгубе стечене позиције, али, како је и у Украјини, а и у другим сукобљеним заједницама, давно дошло до поделе у самом друштву, то није тешко да се сукобљене поделе, посејана мржња, коју одржавају унутрашње снаге са посебним интересима, прелију у прави рат. То, вечити претенденти на те просторе, користе у специјалном рату. Тако се сукоби између великих сила, пребацују на просторе вечитих подела и сукоба. Ко брине о штети и жртвама тих сукоба? Нико поштено, јер и брига је обавијена лажима и у фукцији специјалног рата између великих. Док једни се боре да сачувају своју заједницу, често угрожену, друга освајачка и, краљјње опасна страна, је увек покретач сукоба и ратова и не бира средства у том сукобу, јер је себи сама узела за право да су јој интереси свуда у свету.
Историја памти многе освајачке силе. Али је забележила и да су нестале, због сопствене алавости, никада се више нису појавиле. Све што има свој почетак има и крај, који је најчешће веома болан.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
ВРЕМЕ ПОРЕМЕЋЕНОГ ПРИЈАТЕЉСТА
Иза великог и еуфориног пријатељства, долази период и време, да се то поремети и постаје сама себи супротност. Разара све што је раније остварено, а нагомилана противречност рађа, често, и горе стање.
У Србији, познат период, који се заврши трагедијом, која Србију увуче у сталну стагнацију. „Пријатељи“ нису штедели новац, да би купили лојалност већег броја из нове елите политичара, да би се догодио преврат. Нису сви добили подједнак колач. Доказани пријатељи „пријатеља“ су богато награђени, док су други пуштени низ воду. Сада је дошло време, када пријатељи тих „пријатеља“ постају им противници. Новац, који је био у игри, није био у функцији домаћиг пријатеља и Србије, већ искључиво у функцији „великих пријатеља“, што се брзо открива. Тако Србија тоне у дужничку кризу, јер убачени новац треба „пријатељима“ вратити, не само у послушности, већ и новац са каматом. Дужничка криза уздрма Србију. Траје, а незна се колико дуго.
Оно што се Србији догоди, то се сада догађа у свим државама захваћених сукобима, које су „пријатељи“ изазвали. Авганистан је у хаотичном стању, Ирак, у коме се наставило са убијање, и ако је „пријатељ“ окупатор, препустио власт новој политичкој елити те земље. Тако слично и у Либији, на крају смо суочени са стањем у Сирији, Пољској, Украјини, а није искључено да се то не прошири и на остале земље у којима су извршене „револуционарне промене“.
„Пријатељи“ су још увек моћни. Код њих се догађају крупније промене, али више окренуте унутрашњим проблемима, а мање несигурним пријатељима. Најмоћнији „пријатељ“ се понаша слично турским султанима, па веома цени, када му пријатељ дође под скуте. Неће му доћи пријатељи, који су били преварени, јер је тог пријатеља захватио хаотичан развод са „пријатељем“. Сада наступа време поремећеног пријатељства и међусобно оптуживање, што ни мало не одговара наметнутом „пријатељству“ из рачуна.
И тако је свет дошао у време поремећеног пријатељства, које ће мењати стање, а не мора увек бити наклоњено сваком пријатељу. Подједнако су у опасности сви, а посебно сумњиви велики „пријатељи“, јер су исцрпили све „мудрости“ у стварању лажног пријатељства, и више им се не верује. Пратримо и однос САД и ЕУ, према догађајима у Украјини, па се добија утисак да ни сами не знају шта применити у овом периоду. Урајина ће од „пријатеља“ бити пуштена низ воду да сама тражи излаз, али семе сукоба и мржње је дубоко продрло у завађене масе, да прети опасност њеног цепања, али у сваком случају дуготрајног стагнирања, попут Србије..
ЗАПИСАНО У ВРЕНЕБУ (наставак)
ЧОВЕК У СТАЛНОЈ ПОТРАЗИ ДА ПРОНАЂЕ СЕБЕ
Скоројевићи немају времена да се баве овим проблемом. Пред њима је само садашњост и неизвесна будућност. Настоје да садашњост граде на свој начин, заборављајући да имају и прошлост.
Тако се нађе по неки млађи, којем се у глави уврти, само оно што је он о прошлости схавтио. Најчеће на његово определење је оставило трага његово окружење и свхватање, које понесе из породице. Ухватио се у коштац да по свом назору објасни како је то он схватио прошлост, која се помути у времену разбијања државе. Написа с ценаријо, окупи глумиште и снима серију о тој прошлости, како је он њу видео. Наишао је на жесток отпор, али он држи своје, јер је убеђен да је у свему он у праву, али није, што се убрзо потврди.Немоћ да своје „велико дело“ протури, отпоче ратовати са онима кији су демантовали његово дело. Тако су други констатовали и објавили: „Шта ту Бајићу смета? Или би само својим измишљеницима пустио да добошаре и за народни новац шире лажи као истину? Ко још, можда, верије у „ мисију“ четника Дражи Михаоловића нека оде у Вранић, Друговац и не само у та српска села, да види недела злочинаца које сада желе да преметну у слободаре и антифашисте. У свету, посебно у земљама победничке коалиције које славе седам деценија величанствене победе, знају без двоумљења ко је раме уз раме са огроним жртвама, војевао за слободу од 1941. до 1945. СУБНОР Србије неће ни педаљ одустати од одбране славне традиције и тековина које су нашу државу сврстале у строј непобедивих антифасита.“ Како ли ће се овај двобој завршити? Већ виђено. Нико неће памтити његове поруке и пројекат је промашај и у залуд утрошен новац.
У исто време, познати писац и мислилац Мирослав Лазањски објави своју причу „Рече ми Свети Петар“, па пажљиво прочитах, што ме врати у неко прошло време, и почех размиштати о оним Мирослављевим порукама и схватих, да сам ја то давно схватио као дете у време када је Краљевина Југославија била капиталистичка држава.
Као ђак основне школе и православни верник, редовно присуствовао многим богослужењома у сеоској цркви. Приметио сам да су многи црквени реквизити били поклони од мени познатих имућних људи. У обраћању свештеника верницима је увек истицао дародавце цркви, оне друге није помињао. Свако обраћање починало је са назнаком да је краљ највећи дародавац, и њему се црква увек обраћала.
Читајући пажћљиво чланак и поруке Мирослава Лазањског, врати ме у време када сам као дете слушао приче около. Тако једна прича говори када је Бог послао Светог Петра да сељацима, као подстрек, подели овце. На питањ С.Петра како да подели, Бог ће му рећи: „Ко има једну дај му једну, ко две дај му две и тако подели.“ На ново питање: „ Ко нела ни једну?“ Бог ће рећи: „Њему немој дати“
Драги читаоче не подсећа ли вас ова прича на понашање капиталистичке Србије према свом народу? Дели и подстиче само онога ко има! Онога ко нема њега не штити! Значи, да сада живимо у заблуди између прошлости, која нестаје, и садашњости, коју тешко прихватамо.
ДОГОДИ СЕ У ВРЕМЕНУ (наставак)
ВЕЛИКА ДЕПРЕСИЈА РАЂА И ВЕЛИКЕ ОПАСНОСТИ ПО ЧОВЕЧАНСТВО
Свет се нашао на ивици великог сукоба, који настају као разрешење велике депресије, која уздрма човечанство на почетку 21. века. Оно, „да су у страху велике очи“, слично се догођа као и после депресије у првој половини прошлог века. Тада се убрзо догоди и Други светски рат.
Нисмо ли на ивици тог догађаја и нису ли исте снаге носиоци разрешења садашње кризе, која вуче ка новом сукобу.
„Односи између Русије и Европске уније у ћорсокаку“, порука је задњег скупа у Бриселу одржаног 28. јануара 2014.године.
Запад, (пострекач кризе), осоколио „украјинску опозицију“, да ће наводно криза бити окончана „када под покровитељством ‚међународне‘ заједнице буду одржани нови избори“ – поручује елита Запада, у страху да не почне губити позиције остварене „обојеним револуцијама“.
Познаваоци стања и свих историјских догађаја прошлости, знају, да је ово што се догађа, на линији разлаза из прошлости, никада није мирило. Ни сад неће дати резултате, јер иза овога стоје, давно сукобљене снаге, са великим апетитима и интересима, који то неће дозволити. Није ли и Србија на овој разделници, која им никада није доносила мир, већ крваве сукобе?
Када се добро уђе у суштину свега овога, откривају се интереси, који покрећу полуге да би сачували свој положај, жртвујући друге да за њих на барикадама гину, не размишљајући о последицама и шта доноси тај сукоб. Како се то догађа у друштвима са старим поделама, реприза је њихово дуготрајно назадовање, што неће ни „избори“ решити, без силе и притисака.
Није тешко открити које су то агресивне снаге: од Напалеона, Хитлера и других које „своје право“ траже угрожавајући другога, а свет је остао без очију и ушију, претворио се у масу без ума и није у стању да ишта промени.
ДОГОДИ СЕ У ВРЕМЕНУ (наставак)
КРВАВИ ТРАГОВИ КРИЗЕ ПОТРЕСАЈУ СВЕТ
Све почиње тамо где се и зачело Кризу је изазвао дуготрајнни освајачки рат, покренут да би се овладало већим делом света. Дуготрајна драма малих држава, које су на освајачком путу Запада, претварајући их у колоније или полуколоније, изведен кроз локалне сукобе, уз велико ангажовање страних сила и ослонцем на ОУН, која им служи за легализацију циљева и покриће лоших намера.
Јасно нам је, да криза која дуго потреса многе државе, најчешће се завршава новим сукобима великих раземра. Све почиње са хладним ратом између великих сила, а крвавим сукобима на линији њихових интереса.
Јасно се може видети и разграничити, које су то силе, које теже да очувају и поново наметну свој утицај и, које се сврставају у агресивне и освајачке…На другој страни су сви остали, угрожени таквим „ратним походима.“
Како је у овом међусобном рату „све дозвољено“, хладни рат се пренео и против олимпијских зимских игара у Сочију.
Западни медији, увек у функцији рата, нескривено и у злурадим репортажама покушавају да покажу, како је све оно што Руси ураде лоше. Тако су водеће агенције „Њујорк тајнс“ и други, у својим написима извргавају руглу званичне маскоте игара. Новинари Си-Ен-Ена, ни до сада нису показали разумевање за самоубилачко насиље исламистичких екстремиста, као о топлој причи о „црним удовицама“, највећој безбедносној претњи „Путиновим играма““. Створен је утисан да су ово, не само „најгоре игре до сада“ већ да ће бити право чудо ако се не деси нека трагедија, коју злурадо очекују..- како јављају стране агенције. Толико се далеко иде у ниподаштавању свега онога што није у њиховим рукама.
Ако се прате написи новинара, у служби рата, лако се да закључити, колико је тај извитоперени свет отишао далеко у мржњи свега што не долази из њихове (прљаве) кухиње, које малоумни и људи без перспективе за човека, без размишљања шире, стварајући јавно мњење, државе која се не мења у својим агресивним плановима, газећи права других.
Између актера Запада јављају се искре неповерења и тихи сукоб. Дошло је до тога да су САД увредиле ЕУ. У снимку који је процури у јавност, америчке дипломате сниподаштавањем говоре о улоз Европлеке уније о украјинској кризи. Више таквих разговора вођено је између водећи америчких дипломата, па је то процурело у јавносто. Одмах је уследио и демарш Меркелове: „Амерички став апсолутно неприхватљив“.
Немачка канцеларка Ангела Мркел оценеила је: „да је апсолутно неприхватљиво да један високи амерички дипломата погрдно говори о начину на који ЕУ приступа решавању политичке кризе у Украјини“ рекла је њена потпаролака, „Канцеларка сматра да је та изјава апсолутно неприхватљива и жели да истакне још једном да висока представница ЕУ Кетрин Ештон обавља изванредне послове“..
Ово што се догађа у задње време, не само у Украјини, већ се пламен шири и на друге просторе, је у фукцији да се сејачи сукоба овим служе, како би обезбедили алиби за своје уплитање, као што су то чиниле у дужем периоду, доводећи свет на ивицу великог сукоба.
ДОГОДИ СЕ У ВРЕМЕНУ (НАСТАВАК)
ЛУДИСТИЧКИ ПОКРЕТ У НОВОМ ВРЕМЕНУ
Као по неком сценарију, и неписаном закону, скоро све људске заједнице, које су се нашле под ударом кризе, имају исте проблеме: пад производње, повећан проценат незапосленог становништва, глад, лутање многих од места до места, трагајући за било каквим радним местом – које многи назваше безнађе.
И док криза траје, многе су се државе нашле у хаосу, и данима се бележе сцене ужаса, где су се многи градови нашли у пламену. Није ли то време „Лудистичких покрета“ у новом добу. Ко то режира и покреће и који су му циљеви???!
Владајуће гарнитуре се надмудрују, а „светска влада“ тихо, скоро без наметања, остварује процес, који не настаје сам од себе, већ га намећу одређене снаге, иза којих се крију интереси крупног капитала. То нас подсећа на главне идеологе и стратеге „новог“ развоја њудског друштва. Они предвиђају, поред осталог, да ће се будућност кретати у овом правцу:
-„Ни један град неће смети да има више од унапред утврђеног броја становника, као што је описао Калерги. Преко потребни радници ће бити пресељени у друге градове ако онај у коме живе постане пренасељен. Други, небитни радници ће бити насумице бирани и слати у недовољно насељене градове због попуњавања „квота“..
-Најмање 4 милијарде „бескорисних изелица“ ће бити елеминисано са лица земље до 2050. године ограниченим ратовима, организованим епидемијама смртоносних брзо преносивих болести и изгладњавањем. Енергија, храна и вода за неелиту ће бити одржавана на нивоу преживљавања., почевши са белим народима Западне Европе и Северне Америке, после чега ће се прећи на друге расе. Број становника Канаде, Западне Европе и Сједињених Америчких Држава ће да буде десеткован брже него на другим континентима, а тај процес ће трајати све док се укупан број становника земље не сведе на једну милијарду, бројку коју је лако контролисати. Највише ће бити Кинеза и Јапанаца, 500 милијона, зато што ти народи већ вековима живе у режимима који захтевају висок ниво дисциплине, па су навикли на послушност без питања.
-Свремена на време ствараће се несташица воде, хране и лекова, како би се масе подсетиле да су за голо преживљавање…“.
Како је „светска влада“ преузела на себе спровођење овог плана, не можемо бити равнодушни према овом процесу, посебно што је сам процес намењен да одређена елита моћних врши селекцију и одабир ко ће живети добро, а ко ће, унапред, бити осуђен на изумирање. Већ се то сада осећа. Па и време Другог светског рата показује спровођење тог пакленог плана и наставило се стим и после њега.
Серија локалних ратова, рушилачке демонстрације „гладних“ у којима су укључене државе које користе и спроводе тај паклени план, може се рећи завера која је већ виђена. Сваку другу државу која је захваћена овим пожаром, на разноразне начине је у функцији спровођења процеса у којима се не штеде животи ни материјална средства да би се постигао циљ у коме крупан капитал неће губити.Он ће губитке надокнадити, а на штету оних који су изманипулисани. Тако нови лудистички покрет, служи крупном капиталу, да у његово име изманипулисани руше и пале многа добра, а то ће послужити крупном капиталу да у наредном процесу, остваре екстра профит.
Србија, а и друге земље су већ биле, а биће и у будуће, захваћене епидемијом смртоносних болести (или је то део пропаганде), како би се повећао утрошак лекова одабраних произвођача, често недовољне здравстеве исправности.
Разбијањем СФРЈ, подршка од Централних сила Европе да се поједине племенске државице подрже у томе и да на брзину буду признате у УН, а посебно њихово везивање за поједине чланице ЕУ, која, као награду, их учлањује у ту асоцијацију, помажући им на све могуће начине да им се оперу злочини у протеклом грађанском рату, а у исто време се Србији заводе драконске санкције, блокира се као држава, бомбардује се два месеце и настављају притисци, а српска војна и политичка елита из тог рата се затвара у Хашки казамат, дуготрајно се држе у затвору, чекајући време суђења. Многи су у њему преминули, под чудним околностима, а и они који су из њега изашли, али ретки, држе се на оку, док је већина осуђена дугогодишњом робијом, а да им се права кривица није ни морала доказивати. То су иструменти „светске владе“ која утерује страх и нагони на послушност свакога. Како ће се звати тај период и, све то што се догодило, или ће се догодити, када нека будућност буде то анализирала. За сада само знамо да „људска правда не постоји“, нити ће постојати у некој ближој будућности, јер ту „правду“ прописује сила, која је често и сама не поштује.
Сведоци смо збивања која се догађају задњих четврт века, па чланице под контролом „светске владе“, или боље рећи та „светска влада“ нема оне проблеме које је другима натурила. Србија је једина држава у Европи у коју су, силом прилика, нашли уточиште, углавном, Срби са територија етничког чишћења, по плану и под контролом „светске владе“. Да би се прави злочинац заштитио Србија је од свих тих злих заједница проглашена кривцем за сва етничка чишћења, па се противу ње дуго води сраман пропагадни рат. Срби се сатанизују и њима се преписују злодела које су други урадили. Колико је већи притисак, који се врши на Србију и, колико званична владајућа клика, у тим државама, спроводи тај паклени план, нађу се међу њима умни људи који им узврћају, бранећи истину. Пишу се књиге, снимају се филмови, све је снажнија контра пропаганда у којој се Срби бране и износе чињенице које оптужују наредбодавце и извршитеље тих прљавих радњи противу Срба и Србије. Зло семе мржње између јако блиских народа (Јужни Словени), долази из кухиње „светске владе“, која настоји да завадом, као у прошлости, може те просторе држати под својом контроло.
Зато садашње стање светске кризе, а у Србији се она јавља на квадрат и, има разарајуће дејство и теже је него у било ком периоду њене историје. Несрби који су становници и живе у Србији, за своје добро, морају се наћи на страни оних снага које настоје да Србију стабилизују, изврше промене, покрену процес запошљавања, да би се Србија економски што више осамосталила и да не буде зависна од милостиње „светске владе“.
Србија ће знати да препозна реформатора и, неће подлећи пропаганди коју врше гласила под конролом. Јавиће се више бораца за те прогресивне промене, Неки су у прошлости само вербално најављивали своје намере, али никада их нису довели до краја. Има оних који ће се цело време ослањати на другога и уз његову подршку покушати да спроводе промене, а које треба да задовоље ментора. Мали је број бораца који су се у континуитету борили да зауставе негативне процесе, а сада су на челу бораца за просперитет Србије. Провереном треба дати подршку, а никако оним који су само себе видели у овим променама. За обичног човека, који није власник средства за производњу, веома је важно да су реформе, које се буду спроводиле, у исто време буду хумане и правичне за сваког. Опрезност је важна. Ово време је оптерећено прљвим радњама које се примењују противу појединаца, кога улица одлучи да уклони уз помоћ добро плаћених таблоида и прљаве штампе.
ДОГОДИЛО СЕ ТО У ВРЕМЕНУ (наставак)
СУМРАК ПОШТЕЊА – ВРЕМЕ ТРАЧА И ПОЛИТИКАНСТВА
Кризни периоди, како у прошлости тако и сада, и периоди изборне еуфорије, откривају нам оне које је поштење одавно напустило. То избацује на површину малограђанске политичаре, које је прошлост назвало „политиканти“ .
Док су у прошлости своју политичку каријеру морали остваривати у непсредном додиру са „вољним“ слушапцима и будућим бирачима, данашње време то чини другачије. Средства јавне комуникације су све то измениле, али су се појавили нови, добро плаћени, трачари, који јавно миље доводе до савршенства. Много су ефикаснији него трачари прошлости, који су све то морали непосредно у контакту преносити. Трачарење је нова врста занимања оба пола. Једни пишу тектове, други уређују програме, на крају су ту бројне новине, познатих и мање познатих издавчких кућа, спикери и гласноговорници, на радију и бројним ТВ станицама, који све то пласирају у јавност.
Умни човек лако открива када се ради о поштеном или крајње непоштеном лицу, у шуми овог занимања, које производи оно што се не једе, али је у функцији онога што живот значи. На крају долази до закључка: да је у мањини искреност и поштење, али га надвлађује непоштење, подвала и трач. Ко олако даје, или је раније давао, бројна обећања, да ће нешто утадити, а иза тога није се то догодило, морамо се клонити тих ситних душа. Поред тога, обилују разни покрети и „секте“, плаћене од некога, да у смутним ситуацијама послуже у креирању јавног мњења, а штоће некоме послужити да се, и на непоштен начин, домогне неког циља..
У разним облицима људског живота и односима, тренутно, трач и политиканство доминирају. Све је обавијено велом тајности и интересног договарања. Стим се служе многи, па долазимо до закључка да је наступио сумрак у људском поштењу. Захватило је то све поре људског живота и нико од тога није поштеђен. Креатори свега тога су међу нама. Добро су нам познати и дуго се одржавају на јавној сцени, Они, прво обезбеђују свој положај, којег су, често, и на непоштен начин изградили силујући властито „поштење“. Нјчешће се налазе тамо где се вечито одлучује. Присутни су у свим временима и у свим ситуацијама. Обично окупљају око себе људе, које је и раније добило звачни назив „клан“, и служи им да се одрже на сцени.
Кланови дрмају многим људским заједницама, од најпростијих до сложених. На сцени је општа сурова борба да се статус одржи, и не преза се ни од злочина. Најгоре је када клан дође у посед силе, која се другоме, силом намеће. А сила увек тежи да се умножава и ствара своје институције које је одржавају.
Од положаја одређене људске заједнице, или њеног места у било којој средини, иструменти трача и политиканства су присутни тамо, а иза тога је крајњи ефекат сумрак поштења… .
ДОГОДИЛО СЕ У ВРЕМЕНУ (наставак)
КО НАС ВРАЋА У НАВРДЕДИНО ВРЕМЕ И НАСТОЈИ ДА ЗАБОРАВИМО
ДЕДИНО И ОЧЕВО
Настао је период када нас неко враћа у далеку прошлост, и време наших наврдедова. Циљ им је да потпуно заборавимо дедино и очево, како би од нас створили безличну масу, која неће размишљати. Са таквом масом се веома лако манипулише. То нам намећу оне снаге, нашег окружења, које су у свако протекло време имале интерес на нашим просторима. Лажни пријатељи, из интереса, у време када су нам се, на почетку 19. века преци борило противу петвековних угњетача, нису се променили…
Они су нам наметнули и поделе на српским просторима, мешајући се у интерес Србије, и мењали, већ зачете династије, да се међусобно сукобљавају, како би Србија увек била погодна да се, похлепни „пријатељи“ умешају из властитих интереса. Тако да Србија увек буде ослабљена страна, која ће се обраћати похлепном „пријатељу“ за помоћ, али увек уз велике уступке.
Размишљајући о ономе што је недељна „Политика“ (16. и 17. фебруар) објавила под насловом „Тема недеље“, добро знајући шта су, једна и друга страна у сукобу објавиле једни о другима, али је српски народ сачувао и оно што су те стране покушале да прикрију, па су и те историјске чињенице сачуване у многим књигама, које се у ово ново време и не читају.
Ново читање историје Срба почело је интерзивно на самом крају 20. века. Тада су се и Срби, посебно, сукобили са својом прошлошћу, да би се појавили надриисторичари, окупљени у новим институцијама, и новом времену, који ће будуће нараштаје учити, како су, у једмом времену имали претке, којих треба да се стиде, јер су се дрзнули да ратују противу „наших пријатеља“, и криви су зашто су безразлога гинули ослобађајући Београд и на сремском фронту, када се Други светски рат, и без тих жртава, за Србе, могао завршити.
Властела, настала у време Крађорђевића и Обреновића, дуго, скоро векипо је доминирала Србијом и престали су се борити у Другом светском рату, када се на крају тог рата, појави нова властела, произашла из тог рата, која је све до краја 20. века владала Југославијом и Србијом. Са великим променама, на самом крају тог века, имамо појаву сасвим нове властеле, без истојијских корена, који сада покушавају да се поистовећују са историјским узорима прошлости, неки са ближим, а има појава и да се трага за пореклом из доба Немањића, али се увек у том галиматијасу рађа нови Вук Бранковић.
И писац чији су се текстови наши на 1,12,13 и 14. страни листа „Политика“, вероватно да представља обожававаоца неке претходне и садашње властеле. Данас једни држе власт, а други очекују да им се власт врати, као неко наследно право. Да ли веровати новим надриисторичарима, који настоје да своје виђење историје наметну. Сви нису у праву, а могуће да нико и није у праву. Тако се на стграницама овог листа појавише написи: Николе Белића, Н.Б. о казивању Милована Витезовића, Н.Б. о казивању Чедомира Антића. Н.Б. о казивању Милоша Ковића и Н.Б. о казивању Ђорђа Ђурића. Сви поменути покушавају да повежу историјске догађаје новог времена са неким сличним догађајем из прошлости.
Историјски, по месту и времену, је све евиндетирано. Објашњено је како је све то почело, како је и колико дуго трајало, и како је завршавало. Увек је присутна сила, у крви зачета, скрвљу одржавана и у крви мењана. Нико се поштено томе није супроставио. И због тога се морају сачувати историјске чињенице свега што се, доста дуго, овом, напаћеном српском народу догађало и догађа. Истина, ма колико болна за појединца, треба да буде увек присутна. Када будемо потисли властито зло и будемо искрено истини погледали у очи, моћићемо се ослободити тешког наслеђа прошлости. Како се тога требају придржавати сви, сумњам да ће се ово обистинити. Дубоке су и не премостиве препреке у односима међу људима. Мањина је властела, и она се никада неће одрећи своје моћи, свог стандарда, јер је људски паразит.
ДОГОДИЛО СЕ У ВРЕМЕНУ (наставак)
СЕЋАЊЕ НА БЕЗУМНО БОМБАРДОВАЊЕ СРЈ
Свет запамти: да су САД после Другог светског рата бомбардовале следеће земље: Кина(1945-1946), Кореја (1950-1953), Гватемала (1954), Индонезија (1958), Гватемала (1960), Куба (1959-1960), Конго (1964), Перу (1965), Лаос (1964-1973), Вијетнам (1961-1973), Камбоџа 1969-1970), Гватемала (1967-1969), Гренада (1983), Либија (1986), Ел Салвадор (1970), Никарагва (1980), Панама (1989), Ирак (1991-1999), Босна и Херцеговина (1995), Судан (1998). Авганистан (1998), Југославија (1999) – тако је 22 пута бомбардовала 19 држава света и то чланице УН, а Гватемали чак у три наврата.
Посебно у овом периоду остаје запамћена Мадлен Олбрајт, државни секретар САД, натурализована американка, а сада у улози високог чиновника администрације с белим сомблером на глави, што подсети на прошло време каубоја. Крену ово чудовиште у офанзиву, и пре импровизованог разговора у Рамбујеу, где се није директно ни преговарало, између СРЈ и косметских албанаца, а ни планирао договор, већ осмишљавање, да се нађе непосредни повод за рат са Србијом. Олбрајтова, тумачећи америчку агресивну политику, прокламовала је политику ограниченог суверенитета, уцењујући своје савезнике, врши притисак на њих да им се придруже у мрачној политици и у нападу на СРЈ. Њено потпуно разбијање у даљој глобализацији остатка света.
Када је све ово планирано и припремано, Америка врши веома јак притисак, на већ корумпирану Организацију Уједињених нација, и у то време, ускраћује свој део новчаних средстава, тако да се та, сада већ бескорисна, „светска“ организација, нашла у клинчу, а њеном Генералном секретару било је важније, да мољака САД за доларе, како би се исплатиле високе плате, бескорисног чиновништва, него проблем СР Југославије, која их тада није ни интересовала, као да се ништа није ни догађало ни догодило. Затворили су очи да не виде, уши да не чују, да је 24. марта 1999. године, задње године 20. века, отпочела агресија НАТО снага, предвођена америчким псима рата и њеним озлоглашеним командантом Кларком на челу (кога су американци одмах сменили са дужности по завршеној агресији, како би га уклонили са сцене). Тог дана кренуло се у разарање СР Југославије, суверене и независне земље, једне од оснивача ОУН и значајне чланице, доскора познате, организације Несврстаних. Рат бомбардовањем и разарањем свих вредности, које НАТО води, под срамним називом „Милосрдни анђео“ (колико само цинизма и примитивизма у креаторима те политике), исто онако како је и Хитлер водио рат, са покличом „Бог је с нама“ (а у име тог, како кажемо, заједничког Бога су сејали смрт), а знамо како је Хитлер прошао у том неразумном рату, тако ће, што сам уверен, проћи и ова творевина звана НАТО, и да ће коначно бити осуђена и проглашена, као злотворска скупина, на крају Двадесетог века и њен крај ће разоткрити, како су све невине жртве, које су пале у безумном разарању СР Југославије, а њен крај огласити почетак новог доба. Та нова светска сила, која је покренула, нови реваншизам (бивше фашистичке силе), и нова освајања и пљачку, коју носи сваки рат, сама је себи пресудила, и у светску историју улази као мрачна сила опаснија од фашизма у Двадесетом веку.
Актуелни, у то време, председник САД Клинтон, доноси крајње неразуму одлуку, какву су пре њега доносили, запамћени злотвори кроз историју, и улази у неразуман и крајње прљави рат на тлу Балкана, напада Савезну републику Јјугославију, која овај рат није ничим изазвала, али јој је Америка, под лажним монтираним изговором наметнула. Рат, који је започела Америка, доводи до тога, да ће Клинтон остати упамћен, као председник, развратник и први, који се нашао на челу државе, којој ће у будуће све кренути наопако. Нека се амерички народ не чуди, што ће му се несреће догађати, јер је и сам допринео томе; поздрављао сваку несрећу, коју су његови јуришници наносили недужном српском народу, с лажним оправдањима и неће то бити никакво проклество, али ће доћи време и нова сила, која успоставља природну равнотежу сила, како је, више пута у прошлости долазило код многих људских цивилизација, и ту је почетак краја америчке империје и њеног „златног“ доба, као светске велесиле, а што се већ назире…
ДОГОДИЛО СЕ У ВРЕМЕНУ (наставак)
СВЕТ СЕ НАШАО НА ИВИЦИ ВЕЛИКОГ СУКОБА
Очекивано се догађа, крвави сукоби „Исток – Запад“, увек се преламају преко туђих леђа. Овом приликом, као и увек, на линији раздвајања великих и незаситих интереса крупног западног капитала. Криза, која дуго потреса капитализам и не може се разрешити без сукоба. Догађаји се репризиорају из више периода прошлости. У Украјини није никаква „револуција“, већ наставак ранијих промена које нису дале очекиване резултате већ продуби социјалне разлике и у процесу створи непомириљиве односе интереса, пре свега Запада, који игра по танкој жици рата.
Могуће, да ЕУ и није расположена овим расплетом, али јој се намеће воља Сједињених Америчких Држава, које сопствену кризу преливају далеко од свог простора, тамо где су им увек били већи интереси од других.
Ако расплет украјинског сукоба буде кренуо у неповољном правцу по актере тог сукоба, није искључено да ће се много шта поновити, а што је већ доживљено. Продужетак те кризе може се прелити на многе друге земље, а ту су иструменти институција под контролом Запада, које ће, као и увек, преварама, санкцијама, претњама, па и војном интервенцијом своје моћне војне силе, која и постоји као светски жандарм.
Многи тврде да се налазимо у периоду „Новог нацифашизма“, који се покреће из центара великих и моћних сила.
„Karl Bilt, министар инистраних послова Шведске, сву одговорност за проливену крв сваљује на председника Виктора Јануковича. Džo Bajden, потпредседник САД затражио је у телефонском разговоту са председником Јануковичем да се са улица Кијева повуче војска и полиција и препусти град силеџијама. MIP Kanade је изразио спремност да пружи медицинску помоћ рањеницима bojevicima “euromajdana”. Тако пише Vladislav Guljevič (Ukrajina) – Zapad i njegovi “korisni fašisti” sa majdana.
„Litvanija, Nemačka i Velika Britanija пустиле су на своју територију кључне починиоце оргија у Кијеву, спасавајући их од правичног суђења – Dmitrija Bulatova lidera “Automajdana” i lidera ultraradikalnog pokreta “Snaga desnice” (“SS”) Aleksandra Daniljuka. Први већ даје интервјуе у Nemačkoj, а други је из Londona позвао своје сараднике на заузимање власти.
Није остало по страни ни Румунија која се жудно полакомила на Bukovinu i Besarabiju. Председник те земље Trajan Basesku је подсетио Виктора Јануковича на судбиону Nikolae Čaušeskua. Тазе T. Baseskua је прихватила џепарошка украјинска опозиција. Vitalij Kličko такође је позвао председника Украјине да не понови грешку Čaušeskua и подсетио га на још упечатљивију судбину Moamera Gadafija.
Запуштен је замајац информативног рата по читавој Европи, где су многе публиксације почеле да спроводе паралеле између Bašara Asada i Viktora Janukoviča. Обојица се окривљују што нису спремни да пусте на власт оне који су угодни Западу“ – наставља В. Груљевич.
„Ukrajinska štampa burno razmatra novosti o vestima da su tri opoziciona predstavnika (A. Jacenjuk, O. Tjangibok, V. Kličko) u svakom trenutku spremna da odlete u neku inostranu zemlju u slučaju propasti državnog prevrata koji su organizovali, a niz ukrajinskih stručnjaka direktno povezuje novi talas nasilja u Kijevu sa nedavnom posetom A. Jacenjuka i V. Klička Berlinu, gde su dobili instrukcije.
Pri tom se ni jedna zapadna vlada nije zainteresovala stanjem zdravlja ukrajinskih čuvara reda, obogaljenih od strane pučista. Nije bio uslišen ni poziv ministra inostarnih poslova Ukrajine Leonida Kožare svetskoj javnosti da osudi nepočinstva: “Pozivam inostrane države i međunarodne organizacije na pravično i objektivno ocenjivanje proisteklih događaja u Ukrajini. Očekujemo sa njihove strane odlučnu osudu protivpravnih dejstava ekstremističkih snaga”.
На крају: „Nisu zbog toga nemački mediji dali nadimak “naš korisni fašista ” O. Tjangiboku, da bi se Berlin tako brzo odrekao od njegovih prodajnih usluga, kao i od usluga “svog čoveka u Kijevu” V. Klička.
Nisu zbog toga na račun vođa ultranacionalističkih grupacija uplaćivani novci zapadnih donatora, da bi ti donatori dali novac ukrajinskim ekstremistima ne uzevši ništa zauzvrat.
Ukrajinu čekaju velika iskušenja koja su im pripremili njihovi zapadni “prijatelji” sa kojima je ona, kao sa vukovima, ostala sama, jedan na jedan. Vukovi uvek kidaju u čoporu.“
Ни мало није случајно што се многи, који се баве овим проблемом, догађаје, али не само у Украјини, упоређују са временом из 30-тих година прошлог века, са доласком Хитлера на власт у Немачкој и познатим догађајима тог и каснијег времена.
Читаоци ће се сами определити у оцењивању догађаја са почетка 21. века на просторима раздвајања Истока и Запада. Будућност многих народа је угрожен интересима великих сила, посебно оних, које су се већ доказале да припадају агресивним и насилним силама које се човечанству намећу као
ДОГОДИЛО СЕ У ВРЕМЕНУ (наставак)
СЕЋАЊЕ НА БЕЗУМНО НАТО БОМБАРДОВАЊЕ СРЈ
У наредном се месецу навршава 15 година од почетка НАТО бомбардовања СРЈ, којег срби никада неће смети да забораве. То је време и период, када се догоди, некажњен, велики ратни злочин, који ће као такав ући у светску историју. Ево сећање овог писца у време његовог почетка:
„Да се поново вратим на тему агресије на СР Југославију у последњој години 20. века, која се може упоредити са употребом Атомских бомби, које су Американци бацила на градове Јапана (Кирошима и Нагасаки), на самом завршетку Другог светског рата 1945.године, а за овај ратни злочин, нико није одговарао, па ће на све могуће начине покушати и да не одговарају ни за срами рат (бомбардовањем 78 дана), који је водила Америка противу СР Југославије, под лажним изговором и монтираним разлозима, слично ономе што је и Хитлер применио пред напад на Пољску у прошлом рату, што је све скупа равно ратном злочину у новијој људској историји.
Само ова два ратна злочина су довољна, да не наводим друге, да би се свет будућности морао постидети тих зверских недела и кривце за сва времена прогласити као чудовишта, и највеће злотворе човечанства. Само тако може човечанство кренути у хуманије друштво, што ће човека, за сва будућа времена, одвојити од животињског чопора и све, док се човеку догађа оно што му животињски нагон намеће, а човек појединац, или већи чопор, буде већа животиња и крволочнија од сваке друге животиње, а тада ће људска врста успоставити хумани поредак, или га никада неће успоставити. Остаће и даље оно што је сада. Нећете веровати, а то све проструја кроз његову главу, слушајући злослутно завијање сирена у Београду, које су најављивале бомбардовање.
Прву ноћ бомбардовања и наредне две, нису се склањали у заједничко склониште, које је својевремено израђено, кад је и зграда зидана, пре више деценија. С породицом се договори, да и они, у једном делу склоништа, однесу помоћне лежајеве за половину своје породице, како су то урадили и други из њихове зграде.
Унуци инсистирају да се иде у склониште, јер су тамо сви њихови другари из зграде, па се чуде што њих тамо нема. Размишља о томе, па закључује,: да својим понашањем, погрешно учи унуке, а треба поштовати прописе, и ко је он да се кочопери, у овом ратном стању, да млађе погрешно оријентише и да се не поштују прописи
Треће вече, рано, завијају сирене, а још се није смрачило, он се обрати супрузи и унуцима:.
– Свако да узме своје нај потребније ствари, добро да се обучете и ми идемо у склониште како то раде остали.
Унуци су поздравили ту његову одлуку, а супруга узима велику ташну, коју је одавно спремила, у којој се налази сва њихова вреднија имовина и документа, па са комшијама одлазе пут подрума, а затим у склониште и прикључују се осталима, који су раније сишли, а и многима који су се склонили у то склониште, а они их тренутно не познају. Деца се зближавају с децом, која су дошла са стране, тако и старији успостављају контакт са онима које до сад нису видели. Утврди он да су то деца и рођаци њихових суседа. Окупи их зедничка несрећа на крају 20. века. Међусоно дискутују о несрећи која их је снашла. Међу њима нема никога ко не осуђује ово безумно бомбардовање.
Многи су са собом понели транзисторе, али у склоништу сваки не може да прими сигнал. Они, бољег квалитета могу, сад колективно слушају радио Београд, који их обавештава шта се догађа у напаћеном граду. Речи спикера и грмљавина авиобомби и злослутни америчких крстарећих ракета, се измешала. Многи од њих, по снази експлозије, одређују где их непријатељ бомбардује.
Њих неколико излазе испред зграде и посматрају светлеће пројектиле, испаљених из наших протиавионских топова. Знао је, који им је плафон домета, а познато му је да непријатељ лети на дупло већим висинама. Онај ватромет, који долази са земље, ствара кишобран над градом. Непријатељу се даје до знања, да су ту, и да су спремни на одбрану. Нема ни једног поштеног човека, који не би пуцао у омраженог непријатеља у овој прилици, а који нам угрожава живот и егзистенцију целе нације. Човек брани своју част и част отаџбине, а само кукавице, и они који нас издају, то не би урадили.
И у овој трагедији, која их је снашла, осећа се неко потајно задовољство, то је јединство веће него икада, и не наилази се на човека који агресију не осуђује, а.мали број кукавица и издајника не могу их поколебати. Неколико дана, бомбардовање се наставља из ноћи у ноћ. Многи одмарају по дану, јер се у оном склоништу, у коме влада студен бетона и мартовске ниске температуре, не могу одморити. Хладноћа се увлачи под кожу и допире све до костију. Почеше болети леђа, ноге трне и тешко носе остарело тело. Многе комшије жале се на појаву болова, које доноси ова мемла, а тек је почело. Колико ће трајати ово безумно и бездушно бомбардовање? Сваки појединац о томе размишља, доле, у мемљивом склоништу, и гласно о томе говори.
Већина коментарише да ће се ово брзо окончати и да ће Руси извршити притисак на Америку да престану са бесомучним и безумним бомбардовањем. Само смо заборавили да констатујемо, да нас НАТО бомбардује као опомену Русима, а они ћуте, вероватно су и сами у некој неизвесности, да не буду и они жртве ових суманутих звери. Многима, са усана потече по нека псовка и констатација: Свет нам је окренуо леђа. Свако гледа своју муку и неће се замерити американцима због неке Југославије. Тако Руси, а тако и Кинези, на које су рачунали, а остали су се сврстали на страну непријатеља, и сами посташе непријатељи у садашњости. Ако то није учинио народ, онда је то учинила њихова власт. Тако наша јужна браћа по крви Македонци, не вреди што народ протествује, кад је његова вазална и издајничка власт, брату окренула леђа, па се придружила непријатељима. Уступили су им територију за гомилање трупа, како би нас сувоземно напали са југа. Исто је то са источним суседима Бугарима и Румунима. Тамо се и народ приклонио својој вазалној власти, која је своје услуге учинила непријатељу. Баш као и у два светска рата, што се тиче „браће“ Бугара. Они, као хијене чекају да навале, кад се главна звер наслади, а они очекују против услугу, па није ни чудо што се тако понашају. Тако су радили и њихови претци, а сад то раде потомци.
Северо-западни сусед, с којим и немамо тако дугу границу, до јучерашња браћа по матери, који се захвалише Немцима што их ослободише “брастске“ везе са Србима, ставише своју територију непријатељу на располагање и логистички га помажу у овом мучком и ничим изазваном рату, који нашем народу тешко пада. За време ратова у прошлом веку, противу германа, налазили су се увек на супротној стране барикаде. То су „браћа“ Хрвати.
Северни сусед Мађарска, увек је на страни агресора, који нас напада. Тако је било у прошлости, а тако се догађа и сада. Никада им не треба веровати, они су лешинари, били у прошлости и остали у садашњости.“
ДОГОДИЛО СЕ У ВРЕМЕНУ (наставак)
КАДА СУ ЈАКИ УГРОЖЕНИ ЖРТВЕ СУ УВЕК СЛАБИ
Улази се у годину када је пре 100 година дошло до велике кланице, а после дужег периода светске кризе, као да се све понавља. То нагони људе да се запитају где су корени томе и зашто се то човеку догађа. Да би дошао до јаснијег закључка, мора се вратити у неку прошлост, и како је човек ту прошлост прихватао, како је величао и претварао моћнога у сопствени симбол, који је утицао да се изгради његова личност. Управо ту лежи бит, којег човек неће да призна, јер га на крају то сврстава у ред најкрволочнијег сисара.
Моћ владања над другим постаје главна преокупација. Она лежи у бити сваког човека, у његовој породици, насеобини, племену, и не завршава се у држави којој припада, као да ту нема границе. Па како је то својствено свим сродним живим бићима, пратећи њихово понашање и људску заједницу, долази се до закључка да их не само везују природне особине, које их сврставају у ред сисара, већ им је и понашање, а посебно изражена моћ, доста слична, па на крају човек постаје и најмоћнији сисар, не само у својој врсти, већ и према другим сисарима, који га окружују.
Зашто се ово мора истицати? Управо за то, да као умнији сисар, мора трагати за оним што би га учинило мање крволочним, разумним и хуманим бићем, прво у својој врсти, а и према другима, да би се раздвоијо, или умањио ту особину, која га сврстава у „најкрволочнијег сисара“…
Веома смо далеко од тога, јер су дубоки корени усађени у свест људи, који се боре за моћ, не презајући од примене силе, па подели људску врсту на оне моћне и опаке, који су агресивни и нападају, и на оне, који су нападнути па се бране. Да би агресиван, а и онај који се брани, могао одржати своју моћ, траже у прошлости свог идола, и оно што је он применио да би изградио и сачувао своју надмоћ. И њега следе. Али се та моћ не огледа у једном човеку, већ у скупини коју је изградио да би увећао ту моћ. Тако, да моћног човека више гради његово вољно окружење, које га чини моћним, па се на крају показа „потреба“ да се хомогенизацијом ствара моћна држава. Она ће покушати да спречи сваког другог да се хомогенизује, а посебно оне, који су вечите жртве те агресивне државе.Ту милости нема.
Дошли смо до почетка марта 2014. године, када се подстицајем запада покрену процес у Украјини. После дуге кризе у Украјини, као некадашњој Совјетској републици, где се њена врхушка окренула западу, а шта је народ о томе мислио то су показали задњи догађаји у Украјини. Када је криза уздрмала неодлучну гарнитуру власти у Украјини и довели себе у ситуацију да, збод себе, морају тражити погоднији излаз. Понуда Русије, да им дају новчану подршку, ни мало се није допала Западу, који се, због сопствене кризе, нашао у ситруацији да губи. Та промена и страх од већег губитка, довео је удружени западни капитал, у ситуацију да се томе мора супростави. (то управо осликава оно што је на почетку речено.)
САД су већ најавиле да неће присуствовати самиту Г-8 у Сочији, а то је сигнал осталима да их следе, тако се Британија и Францусак већ повлаче из овонедељних припрема састанка за самит Г-8, заказан у јуну у Сочију. Односи Исток Запад наговештавају велуку буру, када се, посебно са Запада, упућују оштре поруке, као што је порука коју је упутио амерички државни секретар Кон Кери и отворено упозорио Русију која ризикује да изгуби место у престижној групи најразвијенијих земаља света (како ми се чини и, овом кризом, најугроженијих), које су се удружиле у војну Алијансу светске силе, која настоји да одржи тај статус, па ако треба ућиће и у следећи по реду светски рат. На западној граници Украјине гломилају се пољске трупе, што све говори да се у центру Европе догађају процеси „мирне окупације“, оптужујући Русију да је угрозила Украјину и да спрема агресију. По свему судећи на помолу је сценаријо разбијања Украјине примењен на многим другим местима.Пошто Запад рачуна да ће мирном окупацијом решити овај украјински сценаријо, што се да закључити из порука бившег премијера Украјине Јулије Тимошенко, да Запад дође у Украјину са свим својим институцијама и на лицу места одлучи о будућности Украјине и да Украјини није потребан рат, већ стратегија коју ће применити „демократски“ свет (мирном окупацијом).
„Ми морамо да урадимо тако да Русија, ако буде хтела да пуца у Украјину, мора да зна да заправо пуца у цео демократски свет који ће се у том тренутку налазити у Украјини.“
Као што видимо на Криму се догађаји разрешавају на други начин и другим средствима, а запад то назива „руском агресијом“. Одлука локалне управе Крима да прихвати Руску. помоћ и спасе земљу од сталног посртања изазвану познатим променама у Украјини, које су ту земљу гурнуле у велику кризу. Украјнци ће на крају увидети где им се налази искрени сусед, а са које стране долази и долазио је неискрен и, искварен, ако то не буде касно.
Више пута је раније речено да се дуготрајна криза и неизвесни исход из ње, када сви губе и завлада хаос, мир на планети је угрожен и настаје трка у наоружању, због испровоцираних сукоба. Некоме то и одговара па покреће тај процес где се људи сукобљавају, међусоно убијају, настаје немаштина, широке масе становништва су у безнађу. Међузавсна презадуженост, поремећени међуљудски и међудржавни односи – све се замути да би криволовци ловили у мутном.
ДОГОДИЛО СЕ У ВРЕМЕНУ (наставак)
ДРАМА ПО СЦЕНАРИЈУ ВЛАДАРА ИЗ СЕНКЕ
Драма по овом сценарију се наставља. Из рата у рат су улазиле Сједињене Америчке Државе, као да их је водила идеја и рука Адолфа Хитлера. Са истим амбицијама кренули су да унесрећују многе народе на свим континентима, А задња изазвана криза показала је сву њихову немоћ. Европа из чијег је центра, назад више векова, све кретало у правцу освајања туђега, владавина над другима, започињано у крви и нестајало у крви, из које су кренуле хорде освајача, само у прошлом веку Два светка сукоба, за које постоје јасни подаци и ко је кога нападао, ко се морао бранити, ко им је олако служио у злочину – све се зна. За несрећу поново је на видику. нови светски сукоб. Сличност догађаја са почетка Другог светског рата и садашњег времена је веома очит. Само се сила и моћ на једној страни смањује, док на другој увећава.
Запад, вођен идејама САД, већ дужи период по завршпетку Другог светског рата, заводи нови колонијални систем. Више пута је наглашено да су, скривајући се иза колективног злочина, многе државе бомбардовали, насилно смењивали легално изабрана руководства, а доста њих су насилно ликвидирали, под исконстуисаним и лажним разлозима да су свуда угрожени само њихови интереси.
Дуготрајан хладни рат, смишљен по замисли немачких стручњака, заостатака иза Другог светског рата, водио је САД у правцу самопрокламоване војне силе, а трка у наоружавању, легалан и илегалан промет војне опреме, као некада у Немачкој за време Хитлера, развија војну технику, а куповином мозгова, масовно запошљава становништво, привули су радну снагу из целог света, као у време „златне грознице“. Тај свој тренд и „изум“, бранили су и бране, искуствима мафије, претварајући државу у опасан иструмент рата.
Познато је из дуготрајне историје света да су многа друштва, развијана на овим принципима брже нестајала и била кратковечна. Није ли дошло време да се то догоди и са САД, која је огрезла у многим некажњеним злочинима, а то на другој страни ствара процес снажног отпора. Сила се може зауставити само силом. Криза је посебно захватила оне државе у којима су извршене промене, изазване насиљем, које је долазило из спреге центара моћи САД – ЕУ. Та спрега вођена с циљем насилне окупације и наметања процеса глобалног система, у коме главну реч има крупан капитал у међусобној спрези. Како видимо и том се наметнутом процесу види крај.
Европска унија је сама себе довела у ситуацију и престаје да доминира на европском простору. Сила, није нова, која се супростави незајажљивим апетитима малоумних, а превише грамжљивој, само наметнутој елити, која искључиво заступа интересе крупног капитала, занемарујући обичан свет, кога експлоатишу. Та сила, сада истим средствима, даје до знања, штитећи своје интересе, да ЕУ не може према Русији тако да се опходи. Путин је давно најавио своје намере, али га нису схватили. Ако је излаз из садашње кризе нови рат, даје до знања да савремена Русија није иста као у време почетка Другог светског рата и да се мора вредновати и њена војна сила, ако мисле да се рат не догоди, али се много шта мора мењати, посебно да се заустави агреија опаких.
ДОГОДИЛО СЕ У ВРЕМЕНУ (наставак)
УКРАЈИНСКА ДРАМА ПОПРИМА НОВЕ ТОКОВЕ
Добија се утисак да је тек почетак рапетљавања кризе која дуго траје. Тако и драма у Украјини добија нове токове, а по неки догађај не иде на руку западне Алијансе, која је изгубила стрпљење. Па због предуге кризе срља и руши све позитивно, које је блиска прошлост градила, покушавајући да нове токове преокрену у своју апсолутну корист, али су се ту преварили.
Добро смо упознали прошлост у којој је главну улогу, после Другог светског рата, градиле Сједињене Америчке Државе, са изазваним и вођеним бројним ратовима на многим меридијаним и те ратове губили, да су сада себе довеле у ситуацију и да делују као „раљена звер“ која очекује крај, али ћуди никако да промени.
Открива се да су САД и ЕУ покушале да не само пропагандом, него и раније испробаним методама, зауставе нова кретања у Украјини, која је покушала да свој проблем решава окретањем источном суседу, који им је понудио повољне кредите да би изашли из дубоке кризе, али се то није допало Западу. На крају су покренули процес, који ће се претворити у грађански рат давно расчеречене Украјине, да би у том сукобу, мислили су неометано, остварили своје зацртане циљеве.продора на Исток. Већ је изречено да ту идеју спроводе снаге које покрећу сукобе, чији исход може довести и до великог крвопролића, које покрећу исте снаге из прошлости, као пред Други светски рат.
Откриће да процес у Украјини не покреће само опозиција, већ поприма карактер оружане побуне, где су изнајмљени и добро обучени снајперисти убијали да би се та убиства преписала легалној власти и, као у свим ранијим случајевима, нашао алиби да Запад може покренути своју машинерију у решавању украјинског конфликта. Када се то дознало, да је опозиција унајмила снајперисте и дала задатак да се људи убијају одговорни за колективну безбедност у Европи су само констатовали: „Па, да…то је страшно!“ Изјавила је Кетрин Ештон када је дознала за ово.
Дипломатско одмеравање снага се лагано помера у нове конфротације, нов процес милитаризације и трке у наоружању, јер капитализам у томе види шансу. Сваки комад оружја за којим сви јуре, а посебно сваки испаљени метак, без обзира ко у кога пуца је шанса у трци за профитом. Новац који се улаже отима се од оних коме је и тај метак намењен. И тако, ако добро размислимо, овде имамо појаву самоуништења, од које профитира мафијашка банда, која све то држи под контролом, наметајући угроженом да се и сам мора латити оружја да би се одбранио. Све док је тако, човеку је човек и највећи непритаељ, али, није тешко открити ко су ти људи. Сами се откривају својим поступцима…
УКРАЈИНСКА ДРАМА ПОПРИМА НОВЕ ТОКОВЕ
Добија се утисак да је тек почетак рапетљавања кризе која дуго траје. Тако и драма у Украјини добија нове токове, а по неки догађај не иде на руку западне Алијансе, која је изгубила стрпљење. Па због предуге кризе срља и руши све позитивно, које је блиска прошлост градила, покушавајући да нове токове преокрену у своју апсолутну корист, али су се ту преварили.
Добро смо упознали прошлост у којој је главну улогу, после Другог светског рата, градиле Сједињене Америчке Државе, са изазваним и вођеним бројним ратовима на многим меридијаним и те ратове губили, да су сада себе довеле у ситуацију и да делују као „раљена звер“ која очекује крај, али ћуди никако да промени.
Открива се да су САД и ЕУ покушале да не само пропагандом, него и раније испробаним методама, зауставе нова кретања у Украјини, која је покушала да свој проблем решава окретањем источном суседу, који им је понудио повољне кредите да би изашли из дубоке кризе, али се то није допало Западу. На крају су покренули процес, који ће се претворити у грађански рат давно расчеречене Украјине, да би у том сукобу, мислили су неометано, остварили своје зацртане циљеве.продора на Исток. Већ је изречено да ту идеју спроводе снаге које покрећу сукобе, чији исход може довести и до великог крвопролића, које покрећу исте снаге из прошлости, као пред Други светски рат.
Откриће да процес у Украјини не покреће само опозиција, већ поприма карактер оружане побуне, где су изнајмљени и добро обучени снајперисти убијали да би се та убиства преписала легалној власти и, као у свим ранијим случајевима, нашао алиби да Запад може покренути своју машинерију у решавању украјинског конфликта. Када се то дознало, да је опозиција унајмила снајперисте и дала задатак да се људи убијају одговорни за колективну безбедност у Европи су само констатовали: „Па, да…то је страшно!“ Изјавила је Кетрин Ештон када је дознала за ово.
Дипломатско одмеравање снага се лагано помера у нове конфротације, нов процес милитаризације и трке у наоружању, јер капитализам у томе види шансу. Сваки комад оружја за којим сви јуре, а посебно сваки испаљени метак, без обзира ко у кога пуца је шанса у трци за профитом. Новац који се улаже отима се од оних коме је и тај метак намењен. И тако, ако добро размислимо, овде имамо појаву самоуништења, од које профитира мафијашка банда, која све то држи под контролом, наметајући угроженом да се и сам мора латити оружја да би се одбранио. Све док је тако, човеку је човек и највећи непритаељ, али, није тешко открити ко су ти људи. Сами се откривају својим поступцима…
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
ДРАМУ У УКРАЈИНИ СВАКО ГЛЕДА ИЗ СВОГ УГЛА
Време, у којем се драма догађа је дуготрајна криза, која потреса свет, посебно земље капитализма. Имаоци капитала су у великом страху и настоје да из ње изађу са што мање губитака. То је мањина у чијим је рукама већи део капитала, а и власт. На другој страни је већина, која нема капитал, јер мањини служи да тај капитал оствари. И они су у криози, јер послодавац, који је угрожен, настоји да кризу савлада тако што ће смањивати трошкове производње, а ти трошкови су највећи у платама радника. Смањује обим производње, отпушта раднике. А како то чини већина, отпуштен тешко долази до посла. Пада куповна моћ већине и угрожава и једне и друге. Систем је запао у кризу, покушава да је преко леђа радника премости. Државе које експлоатишу друге, и располажу великим резервама новца, настоје да у периоду кризе не губе, али је криза пореметила много шта и успостављени систем не може је решити. Народна изрека каже: „Где је најтање ту пуца“. Није само Украјина угрожена, али се тамо већ дужи период догађају сукоби интереса, који ремете већ уходане уговоре, како према западу, тако и према истоку и свака од тих страна не жели да губи, посебно у ово време.
Крвава драма у Украјини, гледана из разних углова, неће нам дати праву слику и истину, јер свако ко о томе говори или пише, полази од свог себичног интереса. Хтео би да буде запамћен па и на несрећи свог народа.. Како се кризни процеси скоро увек одсликавају у институцијама, које себе сматрају да су и најпозванији да о томе суде, али како су се времена промењнила, те институције су и саме захваћене политичким играма, а себе сматрају да су непогрешиве, што се на крају покаже да то и није баш тако.
Опширан интервју са Алом Татаренко, историчарем књижевности, критичарем, преводиоцем и есејистом из Украјине, која на Филолошком факултету Унивезитета у Лавову предаје српску и хрватску књижевност, као и посмодернизам у словенским књижевностима. Татренкова је позната књижевним круговима у Србији.
Коментаришући догађаје, али опрезно, наглашава да је „претешка кривица оних који нису спречили људске жртве, а најтежа оних који су градили своју политику на људским животима“. Наглашава да је ово период искушења за Украјину, али не наводи одакле долази опасност, и да је то тест за друге државе, а добро јој је познат сценаријо запада, пред бомбардовање СРЈ. Поставља себи питање „да ли међународно право постоји за „мале“, док се „велики“ придржавају само права силе.“ Говори о Русији, не помињући земље запада, а посебно не Америку и не каже како је дошло до процеса, што је свуда, па и код нас било јасно, ко тамо „мути воду“ и подстиче сукобе, као и на Балкану, што Татаренкова и сама закључује да јој земља клизи у Грађански рат. Она само види „руску агресију“ и Русима све ставља на грех, вешто избегава да спомене све шта је учинио, и чини, западни савез према Украјини. Значи да се и сама једнострано определила и на чијој је страни. Због тога њено казивање треба сматрати једнострано. Не треба јој више придавати значај што она говори.
У време док је Украјина била у саставу СССР-а, познато је да је тадашња држава доста држала до јачања економске моћи Украјине, сматрајући да ће та Република, као и Белоруска, штити интересе заједништва, али су украјинци, као и друге Совјетске Републике које су и довеле до насилног разбијања СССР-а, као што се догодило и у СФРЈ. То значи да Србија и Русија имају доста заједничког, и биле су и остале жртве надолазеће глобализације. Украјина се не може поредити са Србијом у време разбијања заједничке државе, али се Украјина у садашњем времену може доводити у исту раван, стом разликом што Америка подстиче своје савезнике да се Русији уведу санкције и оне су изгласане. Само, што неко рече, нико их и не спроводи.
Ако је Совјетски савез имао интерес да припоји делове са већинским руским становништвом Украјини, садашња Русија то жели да исправи. И на крају ће се то и догодити, јер Украјина у будућности, после овог насилног оружанг сукоба, неће бити иста.
Садашњи процес видно показује, да Америка настоји, на сваки начин, да угрози економску сарадњу ЕУ са Русијом, како би их на тај начин економски ослабили, а да би ојачали свој престиж, који је видно на заласку.
Остајемо у уверењу да се неће појавити безуман, који ће поћи стопама Напалеона и Хитлера, јер ако се такав и појави, сигурно ће доживети њихову судбину, а која нам је добро позната.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
ОГЛАСИШЕ СЕ МНОГИ НА ЗАПАДУ У ВЕЗИ УКРАЈИНСКЕ КРИЗЕ
Кисинџер: „Греше и Руси и Запад. Клинтонова демантовала да је Путина упоредила са Адолфом Хитлером. Шредер: „ЕУ и НАТО допринели кризи у Украјини“. – наслови у београдској штампи. То ме наведе да се послужим оним што сам објавио у свом роману „Грумен мудрости“ књига 2. па ћу га навесто:
„…Прође неколико дана како се даноноћно бомбардује и разара Југославија, а ноћи проводе у склоништима, док у току дана немамо других обавеза, најчешће се одмарају. Имао је довољно времена да размишља о непријатељу и слаже коцкице у мозаик, о том злу, које се наметну, а горе је од пораженог фашизма у Другом светском рату. Имао је доста аргумената, што личних, а што туђих, који ствара овакву слику о агресору. То зло, које се одједном окоми на његову отаџбину је творевина светског зла, од самог настанка те заједнице, која нас угрожава. Зашто американци не желе да говоре о својој историји, као да не постоји, а њихова се историја своди на податке о њеним председницима и најчешће злочинцима, које славе као своје хероје, па се зло поноси злом. Они председници, који су извршили генеоцид над домородцима, у место да их се стиде, прослављају их као хероје. Снимали су филмове како су освајали тло Америке, а нигде се нису покајали, што су терором овладали тим просторима, уништавајући тамошњу цивилизацију. Нада се да ће им то бити сурово узвраћено, када ће потомци освајача морати бежати са тог подручја.
По завршетку Другог светског рата дошло је до поделе света и нових односа, а из тог рата САД излазе као највећи ратни профитер, то их је изопачило у толикој мери, да ће у светску историју ући као највећи злотвори мрачног 20. века, и да ће људска цивилизација бити суочена с тим злом, јер ће једно зло изазивати друго, па у сукобу интереса настаће „смак света“, ако се неко паметан не нађе да кормило усмери у неком другом правцу, а сигуран је да ће се наћи…
Америка се у Другом светском рату обогати на ратним лиферацијама, развијајући ратну технику до чудесних размера, али не на срећи човека, већ на његовој несрећи. Друге државе, учеснице поменутог рата, своде своју производњу наоружања на разумну меру, сем САД и СССР-а, између којих настаје трка у наоружању, па се свет поче наоружавати и милитаризовати, припремајући се за следећи светски сукоб и наста период Хладног рата.
За опитовање и развој ратне машинерије, нису били довољни полигони и вежбалишта, требало је обезбедити, да се у ратним сукобима, утврди вредност тог чудесног наоружања. Значи, треба наћи разлог да се то наоружање наменски троши, као и у правом рату, зато крај 20. века обилује сукобима, који се вештачки стварају, а из којих треба да изађе само један ратни профитер, а то су САД. Из једног ратног сукоба у други, на ратним разарањима и ратном профитерству израста нова творевина, названа „Супер сила“ Тако је српски народ дошао на ред, којег су и Турци држали под својом чизмом пет векова, па се на његову државу и њен народ окоми ово зло, на самом крају 20. века.
Не чудите се драги читаоче што се он упустио у оваква размишљања, па то је нешто, у овом времену, јаче од њега…
Слуша сирене, а након пола сата поново бомбардовање. Прати вести о тим зверствима и на једном сазнаје, да су наше противавионске снаге обориле амерички „невидљиви“ авион. Настало је велико славље у земљи. Осећа се збуњеност непријатеља, јер се види да нису нерањиви, само су нам слабе шансе, кад смо се без наше воље нашли на удару те зле силе, назване НАТО. О, да ли ће се наћи правда, да пресуди овим ратним злочинцима и да их стави на стуб срама, али сумња! Кад су нас напали, без сагласности ОУН, схватио је да је та организација само маска, светском злу и да је САД потпуно преузела ту организацију и претворила је у своје оруђе зла. Неколико дана бомбардовања територије СРЈ, а ОУН се не оглашава у вези те агресије. Из вести које је слушао утврдио је, да се у то време Генерални секретар те организације бави споредним питањима, као да се у свету ништа не догађа. Прати протесте у Грчкој и Италији, где народ покушава да помогне у несрећи, док њихови власнодршци, који су одавно постали вазали САД, не оглашавају се, или су се потпуно ставили на страну Америке из својих интереса. На крају то је агресија НАТО алијансе, а то је светски тероризам великих сила, који мучки нападе на једну малу државу, која је уз то и учесник у формирању те светске организације – није ли то тероризам најгоре врсте оличен у државном тероризму, од којег се морају прибојвати, пре свих, мали вазали, јер и они ће доћи на ред, ако не буду слушали.
У мислима му пролази сазнање које је стекао о САД, као ратном профитеру. Та држава је дошла у руке светске финансијске олигархије, која настоји да овлада планетом, смишљајући и планирајући то зло, а на челу те олигархије су финансијски моћници из САД, удружени са сличним моћницима из других држава, без обзира ком блоку припадају, па се тада сети и оне народне изреке: „Врана врани очи не вади“ Та удружена олигархија организована у тајним организацијама, само њима познатим, одавно је испланирала своје империјалистичке циљеве у глобализацији планете, а ово бомбардовање је само део те мрачне освајачке политике. Ултиматум постављен СРЈ од стране НАТО-а и САД, био је такав, да није било алтернативе, па је рат против СРЈ био неизбежан, што ће историја потврдити.
После Другог Светског рата САД је припремала агентуру која је требала да јој обезбеди агресивне намере, против многих земаља супротног блока, у коју је убрајала и СФРЈ, где није било тешко обезбедити агенте за своје планиране циљеве, а у ту сврху је употребљен новац. Највећи број оних, који су своје школовање наставили у САД, или су се нашли у органима ОУН, као делегирани службеници, постали су тајни агенти америчке обавештајне службе (ЦИА) и верно им служе. Посебно одабрани, су припремани за разбијање своје државе, обећана им је политичка подршка за долазак на власт, а историја ће све те гњиде регистовати, то се не може прикрити. Њихови потомци, ако их буду имали, ће се стидети својих предака за злодело учињено својој земљи, а народ ће их запамтити као што је запамтио све издајнике властитог народа у прошлости. Све му се то врти у његовој глави и неда му мира.
Ноћас је бомбардовање било жестоко и у нашој близини; земља је подрхтавала; никоме се у склоништу није спавало; сви су забринуто ћутали и свако је размишљао о својој несрећи, коју нам други наметну. Питали су се у властитим мислима, па зар је могуће да се ово догађа нама на крају 20. века, а. ови што нам то раде и нису људи, то су животиње у људској кожи, звери, које су клониране и дуго припремане за овај прљави злочиначки посао, за које се богато награђују.
Не може се дознати шта је то бомбардовано у нашој близини; струје нема, па се само по неки бољи транзистор огласи. Нисмо могли дознати шта је ноћас бомбардовано, а он се претходног дана договори са укућанима, да с колима иде на село и дотерм нешто воћа.
Кренуо је раније да га не хватаја врућина, а и да имам довољно времена да посао завршим и раније се вратим за Београд.
Кад је са Бањице кренуо Авалским путем и гледа у правцу Авале, која се издиже испред њега на хоризонту и не препознаје панораму. Нема авалског торња па се питам, да ли је то Авала. Значи, то су ноћас бомбардовали, а сузе су му овлажиле очи, грч у грудима стегао па никако не попушта. Зар је то могуће да је. Авалски Торањ срушен, а који је ушао у историју светске баштине као споменик. Варвари су га ноћас срушили, као да га никада није ни било. Која је то животиња планирала и наредила да се руши, а још већа је животиња која је то извршила. Сад ће многе разледнице и фотографије с торњем, постати неми споменици наше прош-лости, али и документи НАТО варварста. Да ли ће се икада онај мали шпанац – Солана, џелат НАТО инквизиције, постидети овога што је урадио на Балкану и у Београду. После окончања овог рата исти је унапређен, а тиме и награђен за злочине и поставили су га на кључно место у Европској унуји. Како ће се Срби осећати када буду преговарали са овим ратним злочинцем? Верује, да ће многима бити јасно о каквој се Унији ради и која је свој настанак започела у крви, па верује да ће, кад тад, и нестати у крви, то се неће избећи.
Приближава се Авали, а очи су му упрете у њен огољени врх. Кроз главу му пролазе сва саћања о рађању тог монструма, коме је сметао и авалски Торањ Та држава, осовина људског зла, руши све што један мали народ има, само да би сачувала властиту надмоћ у глобализацији света.
Када се у поподневним часовима враћа за Београд, па гледа огољену Авалу с њене јужне стране, а сасвим другачија панорама од оне коју је годинама навикао да гледа. Да ли ће се икада изградити други авалски Торањ, или тако нешто слично? Не верује, а и ако буде изграђен, неће умањити његова осећања која има сада. Стари авалски Торањ је изградило једно друго време, са другим циљевима, а време које долази, и које посебно наговештава агресивни имперкапитализам, сигурно нас неће тиме обрадовати. Волео би он и да будем демантован.
После данашњег доживљаја, дуго је окупиран тим проблемом. Торањ се никако не може избисати из његове свести, а нешто касније му је посветио и песму: „АвалскиТорањ“. Никако да избије из свог памћења претходну панораму Авале, па се у једном делу, своје песме, овако изразио: „Сачувајмо фотографије. док нам је Торањ усправан био, он је сваком путнику, изгледом својим, долазак у Београд најавио“. Преврће по старим фотографијама, да би нашао пригодну фотографију Торња, па пронађе неколико и тако је одабрао једну, да би је приказао у погодно време.
И други су писали о Торњу. Унука стрица Бана, Јована, посветула је песму срушеном торњу и објавила у својој првој збирци песама. Биће много написа, да се сачува истина о злочиначком бомбардовању, које су извршиле Сједињене Америчке Државе на крају 20. века. Овим су најавиле улазак у нови век и у нови миленијум, који не обећава човечанству ништа добро“
Тако, пратећи догађаје у Украјини и сценаријо збивања тамо, подсети ме на прошла времена пре четрнаест година, а који се догоди у марту, па да се то не заборави…
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
ХЛАДНИ РАТ СЕ ЗАХУКТАВА И ПРЕТИ ДА ЕСКАЛИРА
Тренутно успавани хладни рат из прошлости, довео је до нарастања великих геополитичких и економских промена, а иза тога је настала и криза. Само добро обавештени су и очекивали нови обрт. После Другог светског рата, по узору на Адолфа Хитлера, а сада моћних НАТО снага, организовани од његових остатака, на челу са самопрокламованом „супер силом“ Сједињеним Америчким Државама кренули су да разрешавају конфликте у свету. На крају долази и обрачун са сваким ко угрожава њих. Претворили су се у светског жандарма, срљали из рата у рат, вођени од мрачне силе, преко малоумних политичких вођа, које су доводили на власт, купујући њихову лојалност. На чело САД долази серија њених председника и сви су ратни јастребови, али како видимо да се од једног до другог председника „супер сила“ троши и губи свој сјај, а „мрачне силе“ које не желе да изгубе, намећу своје циљеве.
Криза дуго траје. Нестају привидни договори, који не дају ефекта у њеном разрешавању, гурају свет у Велику конфротацију, где престаје „пријатељско“ договарање, а настаје конфротација силом, што све доводи до покретања замајца Хладног рата. Тај рат, иницира страна која већ дуго губи и то кроз покретање сукоба на линији конфликта, и запрети сценаријом како је то Адолф Хитлер разрешавао у Немачкој, када је у прошлом веку освојио апсолутну власт. Одмах је кренуо у милитаризацију земње и на крају, олако ушао, подстицан немачком нацијом и њима наклоњеним, у познати Други светски рат. А добро знамо како се он завршио и шта је „допринео“ цивилизацијама у новом времену.
О свему овоме и други пишу. „САД имају дугу историју сарадње с фашистима, диктаторима, нарко-босовима и државним спонзорима тероризма у сваком региону свијета, а Украјина је посљедњи примјер такве политике – истиче амерички аналитичар Николас Џеј Си Дејвис на интернет-страници магазина „Алтер нет“.
Америка подржава украјинску странку крајње деснице Свобода и насилне неонацисте, чија је оружана побуна отворила пут за пуч у Украјини, који је подржао Запад“
Ако се све ово одавно зна, обичан чивек се пита: да ли у овом свету постоји икаква истанца која ће ову неправду осудити и казнити? Познато је да нема.
Амерички писац и аналитичар наводи у великом тексту 35 земаља свијета у којима су САД подржавале фашисте, нарко-босове и терористе.
„Иза заштитног зида имунитета и заштите Стејт департмента и Централне обавјештајне агенције /ЦИА/ амерички клијенти и марионете учествују у најтежим злочинима – од убистава и мучења до пучева и геноцида.
Траг крви од покоља води директно до степеница Капитол хила и Бијеле куће пише Николас Џеј Си Дејвис“
Дејвис је међу тим земљама навео и некадашњу Југославију, истичући да је НАТО бомбардовањем СР Југославије начинио флагрантан криминални чин агресије, чиме је прекршена Повеља УН.
Када је тадашњи министар иностраних послова Британије Робин Кук рекао америчком државном секретару Мадлен Олбрајт, да Лондон има „потешкоћа са својим правницима због планираног напада на Југославију“, она му је одговорила, према изјави њеног замјеника Џејмса Рубина, да – „треба да пронађу нове адвокате“.
.
Заступник НАТО-а на терену у склопу агресије против СР Југославије била је ОВК, на чијем је челу био Хашим Тачи.
У извјештају Савјета Европе објављеног 2010. године и у књизи бившег тужиоца Хашког трибунала Карле дел Понте наводи се да је Тачи био на челу криминалне организације „Дреничка група“, која је у Албанију послала више од 400 заробљених Срба гдје су убијени, а органи су им уклоњени и продати за трансплантацију.
Тачи је постао премијер НАТО-овог протектората – Косова.
Добро нам је познато ко штити Тачија. Управо онај ко га штити и главни је кривац за она злодела који се приписују Тачију, а то су САД. Ако некога треба гонити то мора бити организатор.
Ако је Хладни рат у прошлости почињао тамо на Западу, а главни страег су биле Сједињене Америчке Државе са својим профашистичким органима, то закључујемо да и овом, који долази, центар се налази тамо где и у претходном…
„Током осамдесетих година прошлог вијека Америка је сарађивала са Пакистаном и Саудијском Арабијом на збацивању социјалистичке Владе Авганистана.
Вашингтон је финансирао и обучавао оружане снаге предвођене конзервативним племенским лидерима, чија је власт била угрожена напретком у образовању, правима жена и аграрним реформама.
Након што је Михаил Горбачов повукао совјетске снаге из Авганистана, ови лидери су поцијепали земљу и ојачали производњу опијума на ниво без преседана – од 2.000 до 3.400 тона годишње?!
Талибанска влада је између 1999. и 2001. године смањила производњу опијума за 95 одсто, али су америчком инвазијом крајем 2001. године на власт враћени племенски лидери и нарко-босови.
Авганистан је сада чак 175. од 177 земаља свијета по корупцији, а 175. од 186 по стопи развоја.
Авганистан након 2004. године производи невјероватних 5.300 тона наркотика годишње.
Брат авганистанског предсједника Хамида Карзаија – Ахмед Вали познати је нарко-бос кога подржава ЦИА – наводи Николас Џеј Си Дејвис на интернет-страници магазина „Алтер нет“.
Између 1949. и 1953. године Америка и Британија кренуле су са свргавањем Владе Албаније, најмање и најрањивије комунистичке државе у Источној Европи.
Протјерани су регрутовани и обучавани за повратак у Албанију да би руководили дисидентима и планирали оружану побуну.
Многи протјерани, који су учествовали у планирању, били су некадашњи колаборационисти с италијанским и њемачким окупаторима током Другог свјетског рата.
Међу њима је и некадашњи министар унутрашњих послова Џафер Дева, који је надгледао депортације у Аушвиц Јевреја, комуниста, партизана и „сумњивих особа“ /како је описано у нацистичком документу/
.
Каптол Хил (где се све ово планира)
У америчким документима, са којих је скинута ознака повјерљиво, Дева је наведен као један од 743 ратна злочинца које је Америка ангажовала након рата.
(Послужио сам се текстом објављеним на овом сајту под насловом: „Америчкe марионете у најтежим злочинима!“ – Аутор)
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
УКРАЈИНСКА КРИЗА И СЕЋАЊЕ НА БОМБАРДОВАЊЕ СРЈ
Излаз из садашње кризе, за умног човека је очекиван. Ново сукобљавање главних ривала, конфротација, међусобне оптужбе и свет држати на самој ивици рата. Све што се догађа враћа нас у време пре петнаест година, када се „супер сила“ нашла на врхунцу своје моћи.
Па се приближавамо и датуму почетка агресије на СРЈ. Мало се ко не подсећа тог срамног и за чивека безумног времена. О томе ће се дуго писати и свет подсећати на главне актере злочина.
Ево делова како је то забележено:
„Одлази у Батајницу, која је претходне ноћи жестоко бомбардована, и тако се, по први пут, суочи с рушевинама објеката у граду. Из аутобуса посматра рушевине обе зграде милиције у улици кнеза Милоша; па погођену палату на Ушћу. У Земуну касарну, звана „Коњичка школа“, коју је ракета пресекла с улице на пола. Рушевина зјапи и све нас подсећа на оно што нам се догађа. Нема података да ли је ко у тим објектима изгубио живот. То се сада не региструје, а штампа их и не објављује. Штампа, која помаже непритељској пропаганди, мора да ћути. Ратно је стање; губи се глава због издаје, а на крају и нико није изгубио главу што је дезетирао и избегао мобилизацију, или је водио непријатељску пропаганду противу своје земље. Главе губе они који су се непријатељу супроставили, како у току самог рата, а много више по његовом „окончању“. Сада је непријатељ отпочео са прогонима свих који су му се супроставили, уз верну сарадњу оних издајника у претходном рату.
Убрзо је прошао транвајем од Славије ка железничкој станици, па посматра зграде Генералштаба; обе су погођене и неупотребљиве; бетонска конструкција злокобно виси и пролазницима показује резултате које су нанели плаћени пси рата, предвођени главним агресором на нашу земљу, Сједињеним Америчким државама. Мало ниже у Немањиној број 9, поломљена су сва стзакла на прозорима, па зграда стравично изгледа и подсећа пролазнике на та зверства, која су нам починили назови пријатељи. С улице се не види удар пројектила, или он то не види из транваја. Подсети га да је на једном од тих места провео пет година на служби, а да се којим случајем нашао у то време ту, кад је зграда бомбардована, сигурно да би изгубио живот. Чује да је погођена и зграда касарне у Ћуприји, у којој је провео седамнест година. Да је срушена зграда команде 1. Армије у Топчидеру, у којој је провео на служби последњи пет година. Остало је и четврто место, где је службовао, а то је касарна у Крагујевцу, где је провео скоро осам година на служби. Чуо је да је и она бомбардована, али ближих података још нема.
Два месеца како траје бомбардовање, али је знатно изгубило на интерзитету. Непријатељ није остварио свој планирани циљ. Покушао је да бомбардовањем зграде Предсеника Слободана Милошевића, и он убије, а није успело. Наговештавају се преговори, да се рат оконча, а агресор тражи излаз, јер бомбардовањем није остварио свој циљ, ма да је нанео огромне матријалне и људске жртве, разарањем привредних објеката и објеката инфраструктуре, наносећи велику материјалну штету, која се процењује на близу до сто милијарди долара, само материјалне штете, док се нематеријална још не процењује
Не може се отети размишљању, кад је и како све то почело и, коме је све ово требало, да се на Балкану догоди оволико зла. Ко су то носиоци ових лажних оптужби, исфабрикованих у страним непријатељским обавештајним службама. Оно што се догодило, у западном делу некадашње државе, мора да је реваншизам Германа, јер Срби су им били главна мета у два светска рата, када су им се распале две државе, раније Аустро – угарско царство, а на крају другог Светског рата и пораз Немачке. Срби су у тим сукобима били на супротној, победничкој страни – дошло је време страшног реваншизма губитника из претходних ратова, и то свих боја, који су се окомили да државу растуре, а народ поробе и владају слично како су и Турци владали. Наоко то неће бити окупација, али ће нас довести у ситуацију, да се само њихове идеје и њихове замисли спроводе, милом или силом. Они ће имати главну реч шта ћемо ми радити и како ћемо се понашати. Бићемо „добровољно“ окупирани, са нижим стандардом, нижом културом, народ на коленима, само да у изобиљу уживају творци ове замисли, док сви други морају радити за њих – то би био неки „Нови“ светски поредак стваран у крви и туђим жртвама, само да агресор има што мање губитака. Суманути план насилног уништавања.
Апетит Аустро – Угарске царевине, да овлада балканским земљама и претвори их у своје колоније, изјаловио се поразом у рату. Исти циљ је имао и Хитлер, али није га тада остварио, јер је рат изгубио. Циљеве оба рата нису поставиле политичке вође тих држава, него незасити агресивни апетити те две централне европске државе, зато са оживљавањем сукоба на Балкану, активну улогу у овим сукобима има Аустрија, Немачка, Мађарска и Ватикан. Тај мрачни реваншизам сручио се на мали српски народ и његову државу. Онако како је то и Хитлер радио. Сада, поменуте државе, уз подршку САД и њене централне обавештајне службе, кроје планове тог реваншизма. Ти планови су на лажима засновани, као што је случај пијаца Маркале и улица Васе Мискина у Сарајеву, да би се Срби оптужили и створио лажни алиби за бомбардовање срба у Босни и Херцеговини и њихова сатанизација. Или случај „Рачак“ који је послужио НАТО алијанси да мучки нападне нашу земљу. Узалуд, што ће будућност све то разоткрити, када су пале невине жртве, а главни кривац буде недодирљив и заштићен као ретка животиња.
Непосредан повод сукоба и почетак бомбардовања СРЈ, је исфабриковани случај село Рачак и други фалсификати историје, али сад већ следе покајничке изјаве једне Финске лекарке, патолога, која је себе напокон демантовала, јер јој савест није дозволила да дуго лаже Тако свет долази до праве истине о исфабрикованим лажним разлозима за агресију на СРЈ.
У овом ратном периоду, посебно негативну улогу одиграло је Црногорско руководство, под вођством Мила Ђукановића, кога је, у то време, амерички председник Клинтон заштитио и претио председнику СРЈ Слободану Милошевићу, „да остави на миру Мила Ђукановића“, а та је претња јавно изговорена, па је јасно дала до знања, ко је и коју мрачну улогу, на разбијању СРЈ, одиграо и да се ради о црногорском руководству на челу са Милом Ђукановићем.
Након седамдесет осам дана и ноћи, оконча се бомбардовање СР Југославије и потписани су споразуми. о привременом напуштању Космета, а на ту територију долазе снаге ОУН (управо НАТО снаге), раније припремљене за ову сврху. Америка је изгубила рат, а обавезе пребацује на ОУН, па само глуп човек не може да схвати ту срамну превару. Долазак НАТО снага и повлачење ЈВ са КиМ, показа да непријатељ није нанео оне губитке о којима је лажно обмањиван свет, а тиме се и обрукао, јер је увучен у један прљави рат, којег никако не могу оправдати европске чланице НАТО-а и. кад тад, ће доћи време, да се за ово злодело мора одговарати.
Колико само подлости у понашању већине чланица Европске уније према СР Југославији у периоду овог, за историју мрачног периода, док су просипали бомбе, свуда где су Срби живели, па само глуп човек не може схватитит да се овде ради о освети за све изгубљене битке и поразе у прошлости, а са циљем да се овлада овим просторима, као будућим колонијама старих претендената. Сатанизација Срба, пре и после бомбардовања се настави како би се сломила и последња воља за отпором, а сада ту нам нису криви спољни непријатељи, већ од њих заврбовани, који ће им послужити да своје циљеве, на овим просторима, лакше остваре, од којих ће мо се тешко ослободити. Све то проструја кроз његову главу, као сведока догађаја.“
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
АНАЛИЗА ДОГАЂАЈА ИЗ ПРОШЛОСТИ И САДАШЊОСТИ
Улазимо у период озбиљне ерозије светске моћи и водеће стратешке позиције на светској сцени, коју доживљавају Сједињене Америчке Државе. Ово се догађа у периоду дуготрајне кризе настале у тој средини.
Видно опада амерички бруто друштвени проиствод (БДП), стагнира индустријска производња, велики буџетски дефицит из године у годину, указује на стално посустајање САД у борби са земљама у успону, и за очување свог лидерства. С тим повезано и резултати оствареног колонијалног царста са лошим исходом…
Агресивна стратегија Сједињених Америчких Држава, у низу ратних похода, претње силом и агресивном глобалном еконимијом, који се завршавао са освајањем простора и градњом бројних војних база на освојеним просторима. Очито се види да је примењен метод из периода инвазије белог човека на ново откривенсвен далеки Запада, када је уништавана једна древна цивилизација од безумних варва, који су долазили из Европе. После дугогодишњих унутрашњих ратова САД су израсле у државу са посебним правима и посебним законима, који су довели човечанство да је за њих и, само за њих, право да све што доприноси расту силе је оправдано. А свако ко им се буде супроставио биће елеминисан, а егзекутори ће бити заштићени.Њима се неће моћи судити друге судије сем њихових. Занимљиво је запазити да је то државна заједница са највећим процентом затвореника и бројних затвора расутих свуда по колонијама. Владајућа елита је вреднована само по својој моћи, али дуги низ година међу њима има елемената ганстерског понашања.
Умни човек сада анализира многе освајачке хорде и многе освајаче, који су у свом походу сејали смрт, остављали пустош у пламену и на крају, за срећу мирољубивог човека, нестајали, а за собом оставили крвав траг, али и своја искуства, које су будући освајачи, па и ови из задашњег времена, применили и тако у људску историју улазе као злотвори.
Серија ратова, један за другим, које САД воде далеко од свог простора, али са циљем освајања колонија, и све то под исфабрикованим разлозима, довела их је у ситуацију која је на почетку наглашена, али и томе мора доћи крај. Да се не упуштамо у оно што је већ речено кроз овај запис, али анализирањем стања у освојеним земљама, у којима су успоставили вазалну власт, видимо да не цветају руже. Као да рат и даље траје, али се тамо наставило са међусобним убијањем. Заправо, окупатор заводи један изопачени систем, давно познат, „завади па владај“.
И тако су САД саме допринеле процесу измештања планетарне моћи, која настаје не само јачањем супарничке моћи, већ ерозијом сопствене.
Владајућа стратегија и задржавање примата на спољнополитичком плану доводи САД до војнофинансијске пренапрегнутости, а на унутршњем до све већег јаза између богатих и сиромашних, па је све теже могла да своје обавезе усклади са све мањом економском основицом. То је увело земљу у економску кризу и предузимања мера штедње. Тако је војни буџет за 2013. од 525 милијарди долара смањен за 6 милијарди у односу на претходну. Америчка стратегија примата и доминације само у ратовима у Авганистану и Ираку коштала их је до два билиона долара. Од тога у Авганистану за десет година 444 милијарди долара. Све то је увећало и заоштрило економску кризу те земље.
Добија се утисак да у основи ове кризе, посебно за САД и ЕУ, лежи у духовној, а тек онда у економској и финансијској. Тако су, само ратови у Авганистану и Ираку испразнило државну касу САД и изазвали финасијску кризу, јер улаган приватни капитал није доносио очекивани профит. Изостале су позајмице јер се дугови нису могли вратити, а то дуго траје. Долази до сиромашења, а новац се слива у руке богаташа. Највећи губитници су, управо, радна снага – радници којима се умањују стечена права, повећава се број незапослених, смањују се зараде и социјална издвајања, продужава радни стаж, па су радници доведени на позицију обесправљене и грубо експлоатисане голе радне снаге, која сада није заштићена.
Све је ово довело до измештања процеса глобалног богадства и моћи из евроатланског света ка Истоку, односно азијско-пацифичкој регији, а тиме и осетног економског пада САД и шест деценија њихове доминације у економској и војнополитичкој надмоћи. Приморани су на стратегију балансирања са циљем да очувају сопствену моћ – највероватније улазе у нови процес покретања Хладног рата и новог звецкања оружјем, да би супротну страну навели да и сама крене тим путем с намером њиховог исцрпљивања, посебно рачунајући на нови процес у Руској Федерацији, настојећи да је дестабилизују на њеним границама. На простору Европе кључни задатак америчких интереса биће евроатланске интеграције, односно ЕУ и НАТО, преношењем даље одговорности за одржавање безбедности, а тиме ће се смањити америчко присуство у Европи и Блиском Истоку, а њихова војна сила биће измештена на просторе у источној Азији и средњем Истоку – регији потенцијалних противника, који ће утицати на америчку привреду и безбедност.
Исценирани процес дестабилизације Украјине је потврда овога што је испред речено. А може се догодити да не буде само Украјина. То је довело до низа састанака Савета безбедности иза којих нема јасних и прихватљивих одлука. Затим и састанака министара вањских послова САД и РФ, али без јасних одлука. Све се одлаже и преставља опипавање снаге и намера протвне стране. САД су одбиле захтев Украјине да им се помогне у оружју, а то јасно говори да и ако подржавају нову власт у Кијеву, САД не жели да до краја ремети односе са Русијом. На овакав корак их наводи и стање напред описано, а посебно што се САД налазе пред наредој изборној години, па ће се све одлагати кроз дипломатско балансирање да би колико толико очували своју моћ.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
ИГРА СВРШЕНОГ ЧИНА
Становници Балкана, посебно Срби, добро знају шта је то „Игра свршеног чина“. Она се управо догађа тамо где се интереси великих сила сукобљавају. Ако су САД, више деценија играле ову игру „свршеног чина“, као што видимо, нашли су се у ситуацији када су немоћни да ту игру окрену у своју корист. Јасно је да ће протествовати, да ће се љутити, претити (празном пушком), али се процес, који су они започели, не одвија по њиховом.
И друга страна, која је била присиљена да дуго подноси „закон свршеног чина“, схватила је, да је дошло време, а и могућност, да и она примени ту повољност, јер јој на руку иду сви такви процеси из прошлости.
Још се увек добро сећамо онога што се Србима догоди пре петнест година, када су их, на монтираним и крајње безобразним разлозима напале Сједињене Америчке Државе. Оне су себи узели за право да ондашњу СР Југославију претворе у опитни полигон са живим метама, да би испробале свој војни систем, а у исто време јој окупирају део њене територије (коју још држе под окупацијом) и изврше насилну сецесију, а Србе, без и имало гриже савести, прогласе за кривца, прогањајући јој политичку и војну елиту, како би је обезглавили и на крају присилили да им се повинују. Праве злочинце тог процеса су заштитили, али сигуран сам да неће моћи дуго Тај монструозни и злочиначки чин, наслеђен од „пораженог“ Хитлеровог нацифашизма, остао је не кажњен. Кад-тад ће доћи, а осећа се да долази, време када ће се полгати рачуни за зла којег учини самопрокламована велесила.
Свет, у страху прати садашња збивања, посебно посматра ону страну у сукобу, која је у протеклом времену извршила многа злодела и остала некажњена. Страна, која је прва употребила атомско оружје на крају Другог светског рата, употребљено на незаштићено становништво. Која је, у периоду хладног рата, бомбардовала више држава и, за тај злочин остала некажњена. Која је извршила агресију и разбила неколико вишпенационалних држава, да би уништила њихову економију и војну моћ. Која води неколико колонијалних ратова, под монтираним разлозима, ликвидира неподобне, али изабране од својих народа противнике, окупира им државу, заводи поредак по својој замисли и остаје некажњена. Која себе замишља као врховног светског поглавара и судију, и присиљава своје вазале на послушност. Коночно је у томе заустављена.
Добро знамо, када се ово догоди, да наредни процес никада није настави тамо где је завршио претходни. Ништа неће бити исто. Онај ко губи има право и да се љути, али све више пуца у празно.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
АКО СУ ПРАВО И ПРАВДА ЗА ЈЕДНЕ
ТРЕБА ДА БУДУ И ЗА ДРУГЕ А НИСУ
Заврши се референдум на Криму (16.03.2014.), а већ наредног дана објављен је резултат са изјавама бројних посматрачких екипа, које су позване да прате ток референдума. Масовна подршка оцепљењу од Украјине, и приступању Крима Руској Федерацији, као њена самостална Република – оценили су шефови страних посматрача. Председник комисије кримске скупштине за припрему референдума Михаил Малешев је изјавио да „од времена Совјетског Савеза“ није забележен тако висок одзив, пренеле су агенције.
На Западу и у Кијеву не мисле тако. И поред чињенице да су некадашњи љути војни ривали, Русија и Немачка, у периоду вишедецениског мира, постали главни економски партнери, што доводи и до међусобног политичког разумевања и на крају ће то довести и до толеранције. Али, остатак Запада, посебно САД, који су на Европску унију гледали, углавном, као на француско-немачку творевину. Таква Европа стварана после Другог светског рата доводи крупан капитал до разумевања и сарадње. Експеримен је успео и створена је Европска унија у којој је крупан капитал осталих из Европе интересно био привучен. Тако се центар одлучивања на континенту сместио у његовом западном делу.
У неком прошлом времену, о ширењу ЕУ на исток, одлука је била у рукама њеног центра. То се догађало уз познате процесе, које је Запад диктирао, и познате обојене „револуције“, па су се многе бивше Совјетске републике одцепиле и пришле Унији, а и друге. Америка, која већ дуго диктира, као старији брат, држећи све конце у својим рукама, обезбедила је „неприкосновено право“, што је постало и нека „правда“, да се свако могао, било на који начин, ослободи матице и бива примљен у ЕУ. Посебно су ту привилегију имале оне државе, које су током Другог светског рата имале своје јединице на источном фронту на немачкој страни, и биле су повлашћене у погледу пријема
Данас, када се ЕУ шири на исток каква ће бити њена одлука и будућа граница, пограничне територије и ко ће ући у савез, а ко не, и под којим условима, решаваће Русија и Немачка. У тој новој Европи француско-немачки механизам биће замењен руско-немачким – наводе неке западне агенције.
Остатак евоатланске Алијансе, која сматра да је право и правда само на њиховој страни па се стим не слажу. Заводе Русији санкције, прете одмаздом и новим хладним ратом, а у СБ, због руског вета, остају немоћни. Прете да ће Русију искључити из Алијансе Г-8, што није уплашило руског председника Путина нити га је много забринуло.
Да ли ће за поступак Крима важити иста права и правда, будућност ће то разрешити, јер ако то важи за једне према Западу, зашто то не би важило и за друге, када напуштају матичну државу и окрећу се Истоку…
ДОГОДИ СЕ У ВРЕМЕНУ (наставак)
СВЕТ ЈЕ СУОЧЕН СА СИЛОМ КОЈА НАМЕЋЕ СВОЈА ПРАВА И
ВРАТИ НАС У ВРЕМЕ, ЗА КОЈЕ СЕ МИСЛИЛО ДА ЈЕ ИЗА НАС, У ПРАВО СИЛЕ
Ни мало не изненађују тренутни догађаји. Свет је мислио да је дошао крај голој сили, када је историјски и практично, институисано право као сила, сциљем формирања светског договора о најважинијим питањима. Док се део света позива на та права да би се заштитио, паралелно је деловала гола сила, која намета своја права примењујући доктрину интервенције против суверенитета, посебно наглашено од СРЈ, Ирака, Авганистана све до Либије, али је у покушају заустављена у Сирији. Та политика првенствено САД, стиже и до Украјине, али по свему судећи доћи ће до тачке прелона после које ће следити могуће успостављање реда у светским размерама, што према поступцима Западне Алијансе, која намеће голу силу, тешко да ће се догодити брзо, или се може наставити са још већим хаосем. Тај хаос ће гурнути све у Халдни и исцрпљујући рат са потпуно неизвесним исходом..
На крају је могуће да процес иде у правцу стварања новог друштвеног договора којим би се утврдило да ли је јаче право суверенитета, или право народа на самоопредељење. Иза овога примењивало би се дефинисано право, па ако би право народа добило превласт оно би се применило свуда и важило за север Косова и за Републику Српску.
Ако се све ово не догоди и новог уговора не буде, примениће се политика права јачег, што може довести свет у анархично стање и сукоба свих противу свих, а у било ком тренутку то може страшно да ескалира.
Сада је потребно разумети смисао догађаја у Кијеви, односно чињеницу да је огољена сила узурпирала власт па је међународно право угрожено.Када за један број држава Запада постаје прихватљиво насилно преузимање власти у Украјини, то и повратна употреба силе постаје потпуно легетимна и политичко средство
Тако је настао обрт као бумеранг и нужно се примењује када се догађа да се потискује сила права, а на њено место постаје право огољене силе.
Ваљда у том свету постоје умни људи, који и са мало мудрости, могу свет довести у уравнотежено стање. Али, ако светом владају малоумни, надриполитичари, који на свет гледају и, као да том свету не припадају, па им је све једно како одлуче…
ДОГОДИ СЕ У ВРЕМЕНУ (наставак)
ПЛАНЕТАРНИ АУТИЗАМ КАО ВИРУС ЗАХВАТИО ЈЕ ПОЛИТИКУ, ДИПЛОМАТИЈУ, ВОЈНУ СИЛУ
Могуће да о овоме не би ни размишљао, да се свакодневно не сретамо са сликом света политике, дипломатије и војне силе, које је захватио вирус планетарног аутизма, као продукт моћних справица, које су човека одвојиле од стварности.
Елита политичара и дипломата у време њиховог припремања за професију, коју сада обављају, по њиховом понашању, види се у којој је мери технологија увукла њега у виртуелну стварност, па их је умртвила за оне који им нису близу. Ти људи су захваћени, ошамућени и изгубљени у мноштву онога што су им примењене справице улиле у базу њихове личности. Ако су имали дуго запушене уши код њих се појачава социјална изолованост. Најчешће ти немају времена да са другом особом нормално комуницирају. Све друго је за њих обичан предмет, којег покушавају да заобиђу. Они настоје да им нико не наруши њихов вирутеалн свет, којег су себи створили. Такви, и када о нечему озбиљном треба да одлуче, одлучује њихов аутизам. То су опасне и оболеле особе од којих, најчешће, страдају реални људи.
Друга категорија је отуђена војна сила. Док су Турци у прошлости одвајали мало дете од родитеља, подвргли посебном васпитању и школовању за владајућу и борбену елиту, савремено друштво је захваћено новим вирусом, где се, од младих дана па надаље, будућа владајућа и борбена елита, подвргава опасним справицама које ће од те личности изградити окрутну личност, отућену од реалног живота. Не само у раној младости и у време школовања, такве особе настављају да стално седе за тренажерима, увежбавајући убијање. Та отуђена сила је састављена и умрежена, она се одваја од реалне стварности, њој се законом забрањује дружење са обичним светом, она је под сталном присмотром унутрашњих органа, које се старају да се одржи њихов лични статус, јер само тако могу извршити свој задатак. Док они кроз разне игрице пуцају у слику, не трепнувши, када дођу у такву ситуацију, поступиће као да пред њим није човек већ виртуелна слика тренажера.
Сетимо се бомбардовања СР Југославије, чија се петнаетогодишњица њеног почетка приближава, да су пилоти тих авијона, који су на земљу слали пројектиле и друга (забрањена) средства, убијали невине, рушили њихове објекте, уништавали њихову инфраструктуру, да им нанесу жртве и материјалну штету. Њихови планери су, такође, окупљени и на савременим справицама планирали ове задатке. Онај, ко им је задао тај задатак, одавно је престао бити нормалан и уман човек. Он је највише оболео од аутизма, који га је претворио у монструмчовека. Ако га заштићује његова држава, сами дајте оцену њој.
И то се наставља, а то нам јасно преноси слика на нашим телевизијама, у време када се реалан свет нашао у озбиљној кризи. Несрећа је у томе што иста елита, која је свет гурнула у кризу, оболела од познатог аутизма, покушава да наметне своје одлуке. Тако ће безуман диктирати разуму, који се неће ослободити те зависности…
Многи признати соцојолози, психијатри и физотерапеути упозоравају на ову озиљну завосност савременог човека, који је увек у потрази за новим стимулансом запао у озбиљну кризу личности. Зато је много разлога због којих је младима и људима оболелим од аутизма лепше у виртуелном него у реалном свету. Такви најчешће су присутни на друштвеним мрежама које им задовоље њихов егзибиционизам или их увлаче у стање да кроз мали отвор завире у туђе животе. Ако умни човек и „наука“ ништа не учине, сви ћемо живети у виртуелном свету, далеко од стварности и све ће мо мање доприносити да се то зло мења…
ДОГОДИ СЕ У ВРЕМЕНУ (НАСТАВАК)
НАТО АГРЕСИЈА НА СРЈ НЕКАЖЊЕН ЗЛОЧИН
Неки су имали храбрости да НАТО агресију на СРЈ назову правим именом, па како смо се удаљавали од тог времена, догађаји су све то потврдили, па се погрешан потез, када се узурпира међународно право, све то, као бумеранг враћа ка центру настајања.
Само су малоумни људи, креатори западне Алијансе и, врхови држава, учесника у агресији на Србију, могли закључити да је „модел“ примењен на Косову био пример „успешне интервенције“ (рата), али и, преседан у кршењу међународног права. Тако је, и са благословом „међународне заједнице“ трасиран злочиначки пут којим ће у наредним годинама Америка веома често ићи, Ирак, Авганистан, а данас Украјина и на Криму се потврди древно политичко правило, да се неправедна употреба силе враћа у центар првобитног извршиоца и ако је више умних људи упозоравало на ту могућност. Они који су добро упознати са прошлошћу, ако не виде да је пут који је Америка следила, пре тога, применио Хитлер, половично су упознати.
Савет Безбедности, као орган ОУН-а, и ако им је све напред изнето било јасно, постају продужена рука америчке агресивне политике и тиме, саучесник у настављању злочина силовањем међународног права. Тиме је тај орган себе .гурнуо у воде када се нарушава међународно право. Тако себе и сам разоружава и доводи у ситуацију да свет све мање верује у њихове бројне одлуке, које доносе под притиском права силе, а не силе права. Све док се то догађа, посебно у периоду веома флуидном, и у време кризе система, који сукобима(ратовима) настоји да изађе из кризе, опет, слично тридесетим годинама 20. века и доласком Адолфа Хитлера на позорницу иза тога долази до великог ратног крвопролића.
Како се све више доказује да је ратно преофитерство и наставак пута који је Хитлер трасирао, гурнули Америку на тај крвави пут, одмах по завршетку Другог светског рата. Крупан лихварски – ганстерски капитал, пре свега у Америци, чији су носиоци, током тог рата, згртали огромах профит од ратних лиферација, па то наставили и после рата. Они су Америку претворили у лихварску државу, која је све радила уз ангажовање новца, на који су се лепили сви издајници сопственог народа и свој стандар, каријеру и доживотну издајничку улогу подредили „супер сили“, која је огрезла у миту, корупцији, трговином белим робљем, дрогом и свим срамотним и недозвољеним средствима, градили државу једноумља са бројним злочинима у кршењу међународног права и остала некажњена.
У таквом положају, са полазишта реалполитике САД су користиле моменат униполарности, па су се фокусирале „на нелегалан али легитиман рат“ по систему из мрачног средњед доба, када је гола сила владала светом. Познато је да су они формирали „независну“ међународну комисију за Косово на челу са судијом Ричардом Голдстоуном која треба да докаже да је агресија на СРЈ била супротна правним прописима, али је ипак била легитимна. Наводно да је требало „зауставити геноцид“, којег су вешто исфабриковали и у свет упутили слике тога наводног геноцида. Када су окупирали Косово и када је дошло до правог геноцида над неалбанским живљем, тада су затворили очи, исфабриковали и оберучке помогли да се формира још једна шиптарска држава на Балкану, сматрајући да ће то бити одрживо, и када се, али сумњам, одатле повуку као окупатори српске територије.
Да је до најгорих злочина дошло после бомбардовања, што је потврдио и сам судија Голдстоун, док је на то био циничан Весли Кларк, командант НАТО-а. Тако и Алгела Меркел, на нетачним подацима пре неколико дана гради своју тезу како Крим није исто што и Косово „на коме је годинама трајало етничко чишћење“.
Оно што повезује Косово и Крим је у толико јаче јер представља почетак и завршетак праксе у међународним односима, које је почело као вешт маневар заобилажења правних норми, која се на крају изокренула противу својих твораца.
После бомбардовања СР Југославију озаначило је крај једног мита кад су Американци стално користили фразу како Албанци имају „морално право да управљају Косовом, а незаконита агресија на суверену земљу лишила је поступке њихове моралности.
Русија је била једина земља која се супроставила овој пракси. Када се мало боље анализира ово што се догађа на подручју Ујрајине, које има другачије историјске корене у прошлости, што САД и Запад, покушавају да оспоре. Нарушавање безбедности на овим просторима биће преписано Америчкој глобалној и ратној опцији изласка из дубоке кризе капитализма, наметање продужетка хладног рата и трке у наоружању, што је почело у Украјини и вероватно ће се ширити даље. То је ход по критичној линији сукоба великих размера са непредвидљивим жртвама…
ДОГОДИ СЕ У ВРЕМЕНУ (наставак
ОКУПЉАЊЕ У ХАГУ ЗАПАДНОЕВРОПСКЕ ЕЛИТЕ БЕЗ ПУТИНА
Вишегодишња криза, која је на Западу покренула процесе изазване погрешним и погубним одлукама „свемоћног“ Запада, многе државе у њиховим канџама потресају, и све ће их више потресати, унутрашњи проблеми међусобне зависности од олигархијског капитала. Овај скуп у Хагу, јасно показује њихове намере. Оживљавање хладног рата да би се, посрнула економија, оживела новом трком у наоружавању, када се најлакше долази до економског опоравка, и то се најављује изразито претњом права силе. Како је та сила, која је рањена унутрашњим проблемима, јер је у дужем периоду чинила зверства другоме, запала у кризу, и за то никоме није одговарала. Не би се човек зачудио, да у овом, за човека безумном периоду голе силе, од претњи атомским ратом, нека будала и отпочне такав рат.
Окупљени у Хагу настоје да се, кидањем економских веза западне Европе са Русијом, оба регијона, који су у предхоном времену успоставили нове економске односе, и који су доприносили да се западна Европа и Русија економски стабилизују. Сјадињеним Америчким Државама то не одговара. Оне су главни кривац за поремећене односе у свету, и представљају планетарну опасност, јер из тог центра је кренула криза, а сада настоје да последице те кризе, што више пренесу на „добровољне“ сараднике у Алијанси, жртвујући их, како би очували голу силу на окупу.
Историјски гледано, велики походи и међусобни ратови, нису кретали од Словенских народа ка Западу, увек су се покретали са Запада ка Истоку иако им није претила опасност, Па и ово што се геополитички догађа, на самом почетку 21. века, то потврђује.
Како видимо, та елита голе силе, никада није размишљала о човеку, јер се демагошки крије иза права које ни сами не поштују.
Овај скуп у Хагу, коме не присуствује Путин, а кога искључују из познате групације „најразвијенијих“ и намењен је да се баве својим унутрашњим проблемима, који све више прете успостављеном систему крупног капитала да се руинира и распадне. Како су они у међусобној презадужености дошли у фазу да се обавезе дужника том капиталу не могу вратити, то заоштравање односа са Русима је уствари упозорење дужницима да им је Русија „непријатељ“ и да се морају припремити за „одсудну битку“, како би се лакше увукли у хладни рат и новој трци у наоружавању коју покреће амерички капитал. Он ће, као и до сада, све производити у добро умреженом економском систему, који очекује и нови профит од ратних лиферација. Настаће и трка у легалној и илегалној трговини свим врстама оружја, како би се свет држао у сталном страху, којим ће управњати банде лихвара и ганстера.
Неразумна и поткупљива „Седма сила“ им служи да се у свет стално пласира слика човека-животиње, са оружјем у рукама, како на све стране убијају све што се креће. То је наша култуна стварност са мало културе. Коме је све то намењено? Она упозорена на екрану, да то није препоручљиво младима, управо, има обрнут ефекат и, заправо, подстиче младе, који се највише баве ратним игрицама и трује младу генерацују претварајући већину у убице. Где је ту умни човек? Која је „наука“ допринела да нам се то не догађа?
Докле год се гола сила, испољена кроз политику, религију, власт над другим и ослања на моћ оружја, човечанству је човек највећи непријатељ.
ДОГОДИ СЕ У ВРЕМЕНУ (наставак)
КРИЗА ЈЕ ПОКРЕНУЛА ПРОЦЕС ПРЕКРАЈАЊА МАПЕ СВЕТА
Изазивачи кризе, или је то неки природни процес, изазван крајне погрешним одлукама голе силе права, покеренули су прекрајање мапе света. Сада је свако стекао право да се, дипломатски, политички и економски, бори за место под сунцем. Ако изостану паматна решења, биће понуђена крајње глупа и од елите која је огрезла, у претходном периоду, у злочинима над другим заједницама, као што је тога било. Добро се зна коме ће се ти злочини приписати у наредном периоду, када се процес заврши. Још се свет није ослободио опасности да, када се нешто не може решити на миран начин, политиком и дипломатијом, примениће се голом силом и свет довести у стање сукоба свих противу свих, а то само будала може учинити.
У садашњем времену, када је тај процес захватио добар део планете, огласило се, и то веома агресивно, право силе, која је захваћена дуготрајним губитком на свим фронтовима, војним и економским. Садашње окупљање, без присуства противничке стране, је у функцији одржавања унутрашње стабилности, јер прети распад тог, на сили изграђеног система „надсиле“, која је дуго наметала своје (глупе) одлуке другима применом права силе, вешто умотано у обланду, и уз помоћ одлука СБ ОУН, прала своје поступке и одлуке када их је кршила, претварајући силу права у право голе силе, изазивајући процес, који им се, као бумеранг враћа у њихово двориште.
Зато Србија никако не сме заборавити све њихове игре на овом простору, од разбијања СФРЈ, изазваног грађанско – верским ратовима на Балкану, агресије на Србију и мучког некажњеног злочина бомбардовања СРЈ и њеног насилног разбиња, сталних и уцењивачких притиска и сатанизације Србије, све док она није „поклекла“ и препустила се њиховом притиску, за које још нису сигурни да ће Србија пристати, а како видимо и неће, на све њихове одлуке, да и њу претворе у своју вазалну државу, јер су је опколили својимпријатељима из Другог светског рата, које су без условљавања примили у тај осињак и сада, те бивше државице СФРЈ, као хијене угрожавају Србију уз свесрдну помоћ својих ментора.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
УМ ЦАРУЈЕ СНАГА КЛАДЕ ВАЉА
Извор светског развоја није више на простору Сједињених Америчких Држава. Центар се померио тамо где се преселила светска економска сила. Исцрпљене ратовима и трци у наоружавању САД су поред тога запале у озбиљну кризу дужничке зависности у коју је још више гура „властито чедо“, звано НАТО. Истрошени су сви њихови адути да у свему буду најбољи. Купљени „мозгови“ више не доносе ону добит као раније.
На другој страни света умни људи се окупљају, и нису „проститутке“, јер нису купљени и не продају се, па се светска мудрост и памет пресели тамо на плодније тло. Сада нико више није зависан од „америчке мудрости“, која се комплетно ставила у положај агресивне и освајачке геополитичке силе, какву је применио бели човек у време свог надирања на просторе Запада, када је примењен, али и не осуђен, геноцид над тамошњим домородцима, које су убијали као зечеве. У стратегији САД се ништа није променило и даље тако поступају. Изгледа да је томе дошао крај, не зато што се човек Запада променио, већ зато што је погрешне одлуке и поступке мрименио у садашњем времену. Одавну им се пребацује да у својим односима према другима „имају два аршина“ већ због тога што је сила сама себе угрозила и „изумирање“ је њено самоуништење..Остаће гола сила само на њеном творцу, јер је и „пријатељи“ неће слушати, а то је и њен крај.
Поред бројних сукоба и локалних ратова у којима су САД, саме, или са савезницима учествовале, и док су Американци трошили паре на овим фронтовима, Кина се претворила у светску економију и постала независна од америчке технологије. Тако се у дужем периоду најбрже развијала и стекла статус економске силе у азиском делу света, потискујући све своје ривале, али не ратовима. САД се нису могле извући, и ако су се трудили, из ратова које су водиле нису извукли корист и добит, већ су на те ратове трошили огроман новац пореских обвезника. Кина је побрала плодове мирног раста, подижући своју економију и на миран начин решавајући проблеме са својим суседима. Успут су неутралисали и Тајван, као извор сукоба, које су подгревале Сједињене Америчке Државе, да би Кину увукли у сукобе које су распиривали годинама на Далеком истоку, све у тежњи да постану једина сила света. Изјаловило им се.
Неразумна политика и стратегија односа у свету, које су САД наметале, као „водећа“ сила, на другој страни су произвеле процес у коме се удружише Руси и Кинези, као тим, да би пред САД ставиле веома тежак задатак да и саме преиспитују своју одбранбену стратегију. Сада се не ради о могућим новим фронтовима, већ због ограничавања својих војних потенцијала, изазвано озбиљном унутрашњом кризом, морли би посегнути, и својој економији наметнути нови намет да би у садашњем времену могле одговорити на нове изазове, а који су веома озбиљни.
Позната народна изрека „да увек пуца тамо где је најтање“, а у овој дугој кризи таквих места има и певише, па свако ће морати тражити излаз за себе и неће питати наметнутог газду, како се то тренутно догађа. Ратни покличи су изгубили смисао. Више за САД не важи оно што су њихови ратни јастребови у прошлости ликовали на туђој несрећи, награђујући убице за сваки „скалп“ у ратовима на Балкану, Ираку, Авганистану, Либији, а када су се нашли на граници Сирије, као да су ту заустављени. Од тада им ништа не иде од руке, сем што користе вазални однос над другима, како би у уморној светској организацији УН и њеном Савету Безбедности надгласале у доношењу необавезујућих одлука, које неће испоштвовати ни њени „пријатељи“, јер би тиме имали већу штету, а свако бежи од тога.
Једино што се још неће променити, а то је заведен нови вид колонијлизма и вазалне зависности у окупираним државама у којима су изградили своја утврђења, као што су радили када су освајали просторе „дивњег Запада“. Само да се Срби добро чувају тога и не дођу никада у такву зависност, јер ће се теже ослободити тога, када за то дође време.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
„ЧУДОВИШТЕ“ КОЈЕГ НАЗИВАМО ПРОЦЕС
Да то чудовиште нема главу труп и реп, и да се не зна где се појави, шта цивилизацији уради, и где савременог човека доведе, али се све зна. Они који данас имају 55 година, и не могу се сећати шта се у Београду догађало у време њиховог рађања. О томе могу само слушати и читати, али има и живих сведока, тог времена,. који се добро сећају познате Прве конференције несврстаних земаља, која је одржана у Београду. Али „чудовиште“ којег називамо процес, покренуло је Хладни рат, који је запретио планети, и гурао је свет у сетски сукоб са несагледивим последицама.
Тројица Умних људи, Тито, Нехру и Насер иницијатори окупљања земаља Трећег света, у познати покрет Несврстаних земаља, које су извршиле снажан утицај на супростављене блоковске државе, и као трећа снага света, одиграва историјску улогу и привремено зауставља ту „неман“ у свом мрачном походу. Та „неман“ се једно време притајила, али се активира пре 24 године и настави прекрајати мапу света својим надирањем. Није чудо што је та „неман“ кренула од балканских народа, па према истоку.
У тај процес су се укључиле хијене, које су чекале да главна „неман“ задовољи своје апетите, учврсти се својим пипцима на том простору, да би хијене наставиле и докрајчиле плен. Рзбијена је СФРЈ и супростављени су народи, као што је тога било у Другом светском рату, па противницима из рата, заводе режим тоталног уништења, а савезницима дају одрешене руке, помажу им да се осамостале и без условљавања их укључују у систем који „неман“ гради. Србима, као освета за оба изгубљена светска рата, заводе режим, којег би мало која држава света издржала.Сатанизација која још траје, санкције са циљем да им се покидају све везе са светом, на крају безумно бомбардовање у трајању 78 дана (1999.), осиромашили су и упропастили државу када су 2000 извршили пуч и на власт довели људе, који су им, а многи и данас, остали верни, али је „неман“ звани процес, одиграо своје, па се на крају Србија нашла тамо где је, и са огромним проблемима, коју је та „неман“ нанела Србији.
Треба са крајњом резерво прихватити промоторе те „немани“ који нас позивају да оно што је било и десило се не може се испрваити, али им треба веровати. Кажу да су нам пријатељи, и да нам желе добро, али да се одрекнемо браће који нас нису никада угрозили. Јефтин и провидан је тај позив, посебно од државе из које је кренула „неман“ звани процес.
Не треба заборавити и оно што је неко у неком предходном времену говорио. Тога се треба сећати и то није у овом времену занемарљиво. Наводимто у наставку:
„Немаčки амбасадор у Србији Волфрам Мас:
Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање НАТО 1999. било исправно (Какав сраман и ужасан предлог овог “дипломате” – аутор).
Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање било исправно, како она у будућности не би мрзела Атлантску алијансу.
“Морам да критикујем власти у Србији што и саме још увек користе термине попут “НАТО бомбардовања”. Замислите да шетате улицом Кнеза Милоша и да вас ваше дете упита: “Тата, ко је ово урадио?”. Ви ћете му одговорити: “НАТО”. И шта онда очекујете од тог детета да мисли о НАТО? За разлику од тога, ја сам као младић у Немачкој гледао рушевине у мом граду, али ја нисам мрзео оног ко је ту учинио јер је било оних који су могли да ми кажу засшо је то учинио”, изјавио је Мас.
Сама ова изјава мора да нас забрине. Зато се морамо удружено супроставити насртају, новог, још изопаченијег германизма према нама. То су нам и у прошлости били непријатељи и никада се нису доказали да су нама – балканским народима, икада били искрени, сада, када се НАТО алијанса претвара у оружану силу Европске уније, већ доказано, с немачким наметнутим воћством – као да се повампирило време Другог светског рата. То само малоумни људи не могу схватити, јер имамо доста будала који настоје да то заборавимо. Посебно, Србији се намећу германски услови, као да су сада однели “велику” победу, иза неког Трећег светског рата, па нам диктирају своје услове.
Управо се то и догодило. Тај “Трећи” СР се одвијао у времену растурања СФРЈ, санкација, блокада, организованог тероризма, који се претворио у срамно бомбардовање СРЈ, које немци желе да прикажу, како да објашњавамо својој деци, која су сво време НАТО бомбардовања провела у склоништима, да су нас овим “пријатељи” ослободили од самих нас – па то је тако глупо и помислити. На нашим просторима и уз помоћ добро припремљених, организованих и плаћених, унутрашњих, нових колаборациониста, успели су да свој ратни циљ остваре уз велику помоћ, снага које су им били непријатељи у Другом светском рату (САД, В:Британије), које су и саме постале жртве новог времена, који наступа и диктира шта ће ко у овом глобалном свету да уради.
Ако Немачка свим силама настоји да нам наметне окупацију, то значи да се и ми, окупирани народ, с правом морамо томе супроставити. Сви који стоје иза ставова наших непријатеља су и наши непритељи, њих се морамо решити.
Ово што сам изнео треба схватити да нам је сда петнаестгодишњица НАТО агресије на СРЈ и да је морамо претворити у симбол нашег отпора.
Ако Србин никада није заборавио Косовски бој, када је изгубио самосталност и наредно време као раја служоли су Турцима. Тако ће се нешто догодити и после срамног бомбардовања, окупације дела србске територије, да се не може све то заборавити, док се не исправи неправда и престане окупација.
Паметан вам човек и не би ни понудио да заборавимо искреног пријатеља да би се придружили сумњивом..
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
КРИЗА ЈЕ ПОКРЕНУЛА ПРОЦЕС ПРЕКРАЈАЊА МАПЕ СВЕТА
Изазивачи кризе, или је то неки природни процес, изазван крајне погрешним одлукама голе силе права, покеренули су прекрајање мапе света. Сада је свако стекао право да се, дипломатски, политички и економски, бори за место под сунцем. Ако изостану паматна решења, биће понуђена крајње глупа и од елите која је огрезла, у претходном периоду, у злочинима над другим заједницама, као што је тога било. Добро се зна коме ће се ти злочини приписати у наредном периоду, када се процес заврши. Још се свет није ослободио опасности да, када се нешто не може решити на миран начин, политиком и дипломатијом, примениће се голом силом и свет довести у стање сукоба свих противу свих, а то само будала може учинити.
У садашњем времену, када је тај процес захватио добар део планете, огласило се, и то веома агресивно, право силе, која је захваћена дуготрајним губитком на свим фронтовима, војним и економским. Садашње окупљање, без присуства противничке стране, је у функцији одржавања унутрашње стабилности, јер прети распад тог, на сили изграђеног система „надсиле“, која је дуго наметала своје (глупе) одлуке другима применом права силе, вешто умотано у обланду, и уз помоћ одлука СБ ОУН, прала своје поступке и одлуке када их је кршила, претварајући силу права у право голе силе, изазивајући процес, који им се, као бумеранг враћа у њихово двориште.
Зато Србија никако не сме заборавити све њихове игре на овом простору, од разбијања СФРЈ, изазваног грађанско – верским ратовима на Балкану, агресије на Србију и мучког некажњеног злочина бомбардовања СРЈ и њеног насилног разбиња, сталних и уцењивачких притиска и сатанизације Србије, све док она није „поклекла“ и препустила се њиховом притиску, за које још нису сигурни да ће Србија пристати, а како видимо и неће, на све њихове одлуке, да и њу претворе у своју вазалну државу, јер су је опколили својимпријатељима из Другог светског рата, које су без условљавања примили у тај осињак и сада, те бивше државице СФРЈ, као хијене угрожавају Србију уз свесрдну помоћ својих ментора.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
НЕ ТЕРАЈТЕ НАС ДА БУДЕМО НЕПРИЈАТЕЉИ РУСИЈЕ
„Србија неће увести санкције Русији: Србија има само једну жељу и једну молбу за европсе савезнике: не терајте нас да будемо руски непријатељи.“ „За Србију то није ни мало једноставно питање, јер они који данас штите територијални интегритет Украјине, згазили су територијални интегритет Србије…“ „Србија не може да уведе санкције Руској Федерацији“ – рекао је Александар Вучић за „Дојче веле“.
У овом времену, САД примењују 24 програма санкција, од којих су најдуже према Ирану, Северној Кореји и Куби, само да би учврстиле режиме својих вазала. Шта ће се догодити са уведеним санкцијама према Русији, већ се назиру намере САД, да би сачувале свој угрожени положај, овим санкцијама нарушавају читав економски и безбедносни систем Европе и шире. Тако ће цех ембарга према Русији високу цену платити Европска унија и мале државе на које ЕУ врши свој утицај. Циљ је јасан, американци не желе, ни по коју цену, да изгубе примат у свету, јер још увек врше снажан утицај на све институције запада, посебно на СБ УН, НАТО, монетарни систем крупног капитала (међународни монетарни фонд, светску банку и сл), положај своје валуте, осећајући се као владари у чијим је рукама искључиво право силе, успостављено бројним базама на којима су распоређени офанзивни системи будућег светског сукоба на просторима својих вазала.
Тамо где американци држа запоседнуте своје базе, то су државе под искључивом контролом САД, тако да ни Европска унија, није слободна и зависна је од САД, јер се на свим просторима њених чланица налазе те базе поседнуте опасним офанзивним оружјем. Само примитивац не схвата улогу НАТО-а. Служи искључиво америкамцима да се заштити појединачна одговорност за сваки будући ратни злочин У случају избијања сукоба те базе и ти су простори најугроженији, тако да крупан амерички капитал, и елита која га чува, обезбеђује да сукоб почне и води се далеко од америчке територије, а посебно ако тај сукоб буде уз употребу „забрањених“ средстава.
Ако САД, распоредом својих опасних система, на просторима вазала, најмање имају право да се љутити, ако рецимо руси кажу: „чим се монтира систем уперен према нама, наш ће бити уперен ка седишту тог система“. Зар се неко сме љутити на то? .
Како је криза узрочник и последица процеса насталог поремећајем ширих размера у свету, излаз из тог стања ни мало неће бити безболан. Ако то отпочне и води се локалним сукобима између малих играча, а велики се на крају договоре о подели интересних сфера, то значи да међу „великима“ неће се наћи мали играчи. Неки међу њима ће из овога извући корист и играти по црвеној нити, док ће споредни бити жртве њиховог поремећаја. Најмање ће имати штете оне државе које се на време економски извуку из кризе, сачувају народ и своју независност.
Запад, посебно Француска се залаже око реорганизације и крупнијих промена у Светском систему. Тако предлажу да се уведе вето на вето, али томе има противнока. Дуго се говори о проширивању клуба сталних чланица од којих би већина била из редова старих „пријатеља“, бивших колонија, јер се очито Француска нашла на „споредном колосеку“ и има све мању улогу, па се шлепа уз Немачку.
У овој ситуацији, када се Србија нашла у клинчу, све мање има пријатеља. Бивше републике СФРЈ су давно под патронатом великих сила. Оно што газда не ради Србији радиће то његов вазал. Ништа се не догађа случајно. Сви потези уперени да Србију дестабилизују, активирају се управо у време притисака. Запад је веома студиозно и на време применио све активности на Балкану, обезбедио је своје ударне песнице да се зада што жешћи ударац и то када треба. Само посматрајте коју то улогу имају људи из Словеније, Хрватске са српске Јужне покрајине, па и са Северне, када се активирају колборационисти, сепаратисти, каријеристи и људи са сумњивим биографијама у прошлости. Свима је исти газда задао паклени задатак, добро их припремио, и како кажу објављена документа: да је Бил Клинтон, чије су руке окрвављене, у време рата противу Срба, а по престанку бомбардовања, американци су у српску опозицију, невладине организације и медије, да би рушили С.Милошевића и завели вазалну власт у Србији „уложили“ 12 милијона долара (нешто толико и енглези и други). Никада се не смеју заборавити оне силне блокаде, санкције, деструктивно деловање, а посебно сатанизација срба, коју није било тешко покренути у Немачкој, Аустрији, Мђарској, Италији, Хрватској, Словенији и на другим местима, управо у оним државама, које су у Другом светском рату биле савезници Немачке, и имали своје јединице на Источном фронту, награђене су пријемом у ЕУ без условљавања. Србији, како видимо и није место у том осињаку саможиве олигархије и високо обазованих варвара, који не одустају од планова њихових предака.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
СРБИ МОРАЈУ ПАМТИТИ ШТА О ЊИМА МИСЛЕ ЉУДИ СА ЗАПАДА
Све оно што се србима догађало у прошлости, да би опстали, то они не би смели да забораве. Дневна политика може тренутно и да буде другачија, али страгија и геополитички циљеви непријатеља су дубоко укорењени у њима, а то се може видети из њихових званичника изјава:
“Молим се да се ватра небеска обруши на Србе”, рекао је Отац Пјер, познати француски свештеник – хуманитарац, по повратку из Сарајева и посете Маркалама 2, на својој конференцији за штампу.
“Што се Срба тиче … То је данас један болестан народ” – Генерал Жак Кот, бивши командант УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, Војни месечник Дифенс национал, јун 1997. у Париз.
“Срби нису нарочито паметни …” Српске деца се више неће смејати “била је то злокобна претња Лоренса Инглбергера бившег државног секретара САД-а.
“Срби тргују људским органима својих жртава како би обезбедили новац за свој рат … Требало би да ђаволски бомбардујемо Београд!” Изјава Пола Џексона, уредника листа “Калгари сан” за Фани стар, 13.октобар 1992.
“Ми треба да Србију осудимо на карантин, све док се вирус који она носи не избрише” – Давид Гомперт, старији директор за Европу у Савету за националну безбедност у време Бушове администрације, Часопис “Форин аферс”, јул-август 1994.године .
“Србе треба бацити на колена” била је изјава Клауса Кинкела, немачког министра иностраних послова, дата 27. маја 1992.године.
“Срби су злочиначки дупеглавци” рече Ричард Холбрук 6.новембра 1995.године у “Њујоркер”-у, као тадашњи Клинтонов емисар у Југославији.
“Зауставите Србе. Одмах. Заувек” – Маргарет Тачер, бивша премијерка Велике Британије, у” Тхе Нев Иорк Тимес “4. мај 1994.
“Уосталом, босански Срби су за нас увек били и остали само банда разбојника и убица” – Јохан Фриц, директор бечког дневника Ди Пресе и директор Међународног Института за Штампу. Гле чуда! Управо овај Јохан Фриц имао је у то време велику моћ над штампом и великог удела у сатанизовању Срба!
“Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку … Животиње користе своје ресурсе знатно сређније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу” – Сер Питер Јустинов, глумац и амбасадор УНЕСКО-а, “Д Еуропеан” 10. јун 1993.
“Предлажем да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије” – проф. др Ролф-Дитер Клуге, директор славистичког семинара Универзитета Тибинген, на округлом столу Универзитета у Тибингену, 1997.
“Срби су немилосрдни људи, спремни заклати ножем, што могу захвалити свом словенском пореклу” изјава је Франсоа Кремио-а, припадника француских снага СФОР-а, у мају 1995.
“На несрећу, нисам побио све Србе” – Томислав Мерчеп у говору на конгресу Хрватске пучанске странке, Ферал Трибуне, 1995.године.
“Нека се Срби подаве у сопственом смраду” изјава (вероватно њему најдража) Хелмута Кола, немачког канцелара, почетком 1998.године.
“Водићемо против Срба рат – дипломатски, економски, политички, пропагандни и психолошки” – Џејмс Бејкер, државни секретар САД-а на америчкој ТВ, јун 1992.
“Ово је борба између добра и зла, а НАТО неће дозволити да зло надвлада” – Вилијам Коен, амерички државни секретар за одбрану, пролеће 1999.
“Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства “- Тони Блер, британски премијер током НАТО агресије на Србију 1999.године.
“Срби спроводе терор и силују албанску децу” – Бил Клинтон, амерички председник, говор на прослави 50-годишњице НАТО пакта у Вашингтону, 23-25.април 1999.
“Прошле недеље имали смо деветоро убијених Срба, ове недеље – осморо. То је јасан напредак “- Бернар Кушнер, Шеф цивилне мисије УН на Косову и Метохији у изјави за ТВ” Франце 2 “крајем марта 2000. Исти онај који се издаје за великог “миротворца”!
С друге стране, шта Руси мисле о Србима и Србији, најбоље говори слика Владимира Путина који се у Храму Светог Саве поклонио пред иконом оснивача српске Цркве. Такође, довољна је и једна реченица светорг руског цара Николаја Другог Романова:
„Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа…“
„Председник Српске дијаспоре Евроазије, Драган Станојевић је поводом још једног скандалозног решења Хашког трибунала дао интервју „гласу Русије“ (Москва) и „гласу престонице“ (Кијев)
г.Станојевић је рекао да је такво решење Хашког суда потврдило, да запад кроз трибунал, жели да сакрије геноцид, учињен над Српским народом.
За нас Србе, иако нам је сваки пут непријатно сусретати се лицем у лице са цинизмом, овакво решење није неочекивано. Ми знамо да је тај суд створен незаконито, да и он и тужилаштво делују незаконито,уцењивачки и да је тај суд у ствари стратилиште, смишљено против Српског народа! Тај суд нема везе нити са правом нити са правдом.
Харадинаја су већ оправдавали 2008. Што је интересантно,и у овом процесу као и у процесу против Хрватских генерала,председавао је судом, Алфонс Ори из Холандије. Тај судија је познат, као извршитељ туђе воље и Србофоб и било би наивно не схватити, да такве одлуке, нису могле бити донете без учешћа западних држава, које су и прикривале злочине почињене над Србима.
У случају са Хрватским генералима, кији су предводили организовани злочин, против Српског народа у Српској Крајини, дозвољава Хрватској, да слави највећи злочин учињен у историји после другог светског рата.
Тај суд не само да је створен незаконито, већ и делује ван свих општеприхваћених правила и норми, дискредитовао је себе и са аспекта права и правде и са моралне и етичке па чак и са финансијског аспекта.
Ја сам убеђен и апсолутно је свима јасно, да је крајње време укидања Хашког „трибунала“ и не само укидања, већ и ревизије свих поступака и одлука, које су донешене, а онда и процесуирање, свих оних, који су те одлуке доносили. Многи политичари и у Русији и у Украјини и наравно у Србији,већ давно говоре о неопходности укидања тог „суда“ , прекидања срамних процеса и силовања међународног права.
Хашки трибунал је својим деловањем и решењима дефинитивно забио последњи колац у срце истине и правде, и уништио последње илузије, оних који су још увек веровали у неку међународну правду и право. Интересантно је, какво су право они учили и у ком свету су живели, када не разликују човека од звери!“
Али, и међу Србима има особа које непритељу служе. Одавно смо схватили да све, чега човек има превише, на крају остаје без ичега, па и слободе мишљења, као што кандићка сада користи и оно што она, и њој блиски, проповедају – папир трпи, а речи ветар носи. Човек је све мање слободан. Како сваки период, писане и запамћене прошлости, има своје јунаке, кукавице и злотворе, тако и ово време изнедри све то, па ће потомци читати о Наташи Кандић, и њој сличнима, који шамарају по србина и имају такав речник, којег мало ко користи (поган). Они ће остати тако запамћена. Они су давно постали отпад сопсвеног народа. Они су допринели и да стране увреде и уцене буду примењене према Србима. Њих, и оно што они представљају, сроски народ их сврстао у стране пердставнике, који су раније, а и сада покушавају, да му наметну своју вољу. Како је српски народ „намћораст“, и не да се преватити, али ће све више омрзнути и њиховог господара, од кога они тражие да се услови наметну. Тако они ружи себе, а господару подмеће клипове. Тешко господару код оваквих слуга, а нису усамљени, јер се и у прошлости увек нађу изроди свог народа. Тако је остала изрека: „Потурица гори од турчина“.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
МУДРОСТ И ПРИМИТИВНОСТ, УМ И БЕЗУМЉЕ САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА
Ма шта слушали, читали, размишљали у садашњем времену, све нас враћа на исто – колико је човек постао човечнији од свог претка, на садашњем степену свог развоја!?
Да би схватили садашње време, морамо, ко зна по који пут, вратити се на оно из времен Велике депресије у 20. веку, иза које се, само 12 година по завршетку Првог светског рата догоди процес, који је човечанство гурнуло у нови, још страшнији покољ када је отпочео Други светски рат. Ни у Првом, а посебно не у Другом светском рату, мудрост је замењена безумљем.
Управо, слично се догађа и у другој деценији 21. века, када је дошло до нове депресије, која дуго траје, и све наговештава да ће човек без здравог разума доносити одлуке, које ће човечанство гурати у нове сукобе и нова крвопролића.
Кога за све то оптужити? Да ли онога мудрога који стално, али без ефекта, позива на мудрост? Или оне „мудре“, који су се „прихватили“ да сачувају човечанство од сукоба и, коме они служе? Где лежи Центар зла и ко га покреће? Који су им циљеви? Колико у њима има човечности? Колико су ти мудри, који доносе одлуке, или нису уопште мудри? Све су то питања без јасног одговора.
Невероватно али истинито, футуристичко оружје војске САД, топ има пројектиле 7 пута бреже од звука! То је електромагнетни топ, невероватан, ништа не би могло да преживи удар тог пројектила. „Због тога смо непобедиви“ тврди контраадмирал Метју Кландер. Вероватно да ово оруђе није намењено за сајмове, и међусона такмичења, већ смртоносно оруђе, које је наручила и добро наградила његовог творца – проститутку, који свој изум продаје, а не осећа се кривим за невине жртве, које ће страдати од његовог пројектила, па не само човек, већ све што се нађе на месту удара.
Сада „мудри“ ћуте, а могуће и да ликују, јер су осетили сласт права голе силе, осећају се безбедно, јер ни противнички, сличан пројектил, није намењен њима. Они, који одлучују, су заштићени, њих неће нико оптужити за невине жртве. Он је крволочнији од свог претка, јер су му лични интереси изнад свих интереса, огрезао је у злочину и „мудрост“ је заменио безумљем. Такви се сврставају у категорију примитивца.
Гашење пожара бензином, који је захватио добар део људског друштва, може применити само малоумни примитивац. Њега на ово нагони олигархија, која себе никада не може назвати мудром, јер су то полуљуди, чији су интереси изнад интереса других људи.
Зато на чело сваке силе, где је дубоко укорењено право голе силе, долазе, један за другим, лица – ратни јастребови. Докле се то догађа мира неће бити. Цела нација се развија и храни се истом храном, која погодује развију голе силе.
Зато долазимо до закључка да је све мање мудрих и умних, а све више примитиваца и безумних, што потврђује садашње време. Обичан човек све то распознаје. Није му потребна наука, да би утвдио ко напада и угрожава слободу другога, а ко је присиљен да се брани од тог напада и сачува слободу. Све је обичном човеку јасно, само „мудром примитивцу“ није.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак9
СОПСТВЕНУ КРИЗУ ПРЕВАЛИТИ НА „ПРИЈАТЕЉА“
У време сваке депресије нема пријатељства. Постоје само нагодбе, свако штити сопствене интересе. Они, који су и највише угрожени, увек су и најагресивнији. Они не бирају средства у процесу разрачунавања са противником, који им смета.То се догађа у време пред кризу, у време њеног трајање, посебно када се тражи излаз из дуготрајне клризе. То су нам потврдили догађаји тридесетих година 20. века. Све се понавља у овом периоду.
Тамо, где су дуготрајни ратови, исцрпили нацију, изазвали кризу, тој нацији је и најтеже изаћи из ње. Тада нема пријатељства, све је заменио интерес да се сила очува. Голој сили није препрека само главни супарник, сада јој сметају и „пријатељи“, јер су сопствени интереси пречи, па терет кризе треба превалити и на њих, јер јој „пријатељи“ подједнако угрожавају националну безбедност, посебно они, противу којих су ративали четири године средином прошлог века, а чија их економија угрожава.
Дошао је крај глобалној економији, коју је дуго наметала гола сила права, узурпирајући какав-такав систем међународног права. Сада, та сила виши не игра исту игру. Обрукала се у претходном времену, заобилазећи међународне институције и међународно право, доносила одлуке и угрожавала светски мир. Да би, по свршеном чину, свету наметнули решења, која је ратоборна сила извојевала, и то преко заобиђених институција, наметнули као готово решење. И овде се показала као право силе.
Када су и други применили исте методе, то .им је јако засметало. Нарушено међународно успостављено право, престало је да буде право, на које се могу позивати. Настао је нови процес и ново време, које ће натерати „велике силе“ да морају трагати за новим решењима, ако се не договоре, сукоб се продубљава. Докле? Само до црвене линије. Ко се упусти и отпочне Трећи светски сукоб, сигурно ће на крају све да изгуби. У неком неразумном светском сукобу, које проповедају „научници“ намењени да сачувају елиту која влада и њен интерес, најмање мисле на обичног човека. Зар то нисмо већ схватили? Обичан човек је већ схватио ту опасност због тога се он и највише буни, јер се нашао у опасности, коју му намеће „елита моћника“, која и не бира средства да очува своју моћ. Продужи се успавани Хладни рат, намењен да све исцрпи у том сукобу.
Свет се претворио у обичну брбљаоницу и свако прича своју причу. Сви су, али само за себе, у праву. Зато причају сладуњаве и крајње безобразне приче, претварајући јавно мњење у безличну масу, да би спречили обичног да се удружује. Обичан је упућен на многе путеве, који се не сретају и зато се одлаже та црвена линија преко које се неће прећи. Обичан човек, у овом времену, платиће цех неразумној сили.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
ОЛИГАРХИЈА СВЕТСКИХ МОЋНИКА, БАНДЕ И УБИЦА
Огроман број нас је свестан да људи који су на челу влада нису исти они људи који управљају политиком и државним питањима. Многе је од нас навело да трагамо ко су креатори, планери, егзекутори и убице обичних људи, чије планове реализују људи на власти.
Многи су нам писци у прошлости открили тајне многих завереника, њихове циљеве, методе и реализацију само њихових интереса. Тако су нам дали до знања и шта се то крије иза јединог Бога на кога се сви .позивају. Па како свако имао свог Бога, то долазимо до закључка да тај један Бог и не постоји, већ постоји мноштво интересних Богова у чије се име све догађа. Када мало боље завириму у сва та догађања долазимо до закључка да човек стално иде једном циљу – који се назива модеран примитивац који злоупотребљава Бога. На тој разини се стварају многа тајна и полутајна завереничка удружења, чији су интереси у сталном сукобу.
Тајна влада високог слоја не делује из мачних подрума, то су добро ситуирани појединци, чији је стандард далеко изнад стандарда богатог човека, располаже великом моћи која се решева новцем. Све плаћа и наручује, али и главни профит припада њему. Да очува своју моћ не бира средства. Он је најчешћи планер многих убистава својих противника, да би преотели његово богатсво.
На високом нивоу то је отворена завера противу Бога и човека, која укључује поробљавање већину људи који опстану после многих ратова, куга и масовних убиства, која нису скривена. У обавештајним органима људи уче како да се нешто може скривати .Тако долазе до закључка да оно што желиш да сакријеш изнеси свима пред очи и за то се нико посебно неће интересовати, јер се интерес фокусира на оно што се настоји да скрије.
За нас у Србији је веома важно да откријемо због чега смо стално на мети светске завере, посебно за период по завршетку Другог светског рата па на овамо. Зашто су према нама посебно Сједињене Америчке Државе и Енглеска заузеле такав став и ако смо у том рату „били савезници“. Разбијање и распарчавање бивше Југославије није било тешко извести. Тај се сценаријо почео припремати одмах по завршетку Другог светског рата и потекао је баш на територији САД. Ко су били главни идеолози тог пакленог плана? Чврста спрега између пронацистичих савезника из предратног и ратног времена и тамо се несметано ковала завера, јер им јака Јзгославија на Балкану никако није одговарала. Посебно то њиховим верним пријатељима и савезницима који су се налазили у Европи на путу спровођења процеса глобализације свега, под будним оком крупног владајућег капитала на Западу.
Да би се схватила целокупна ситуација онда се морају повезати сви догађаји из предхона два века. На самом почетку 19. века Франциски тада већ Цар Напалеон Бонапарта кренуо је у освајање и рат противу Русије. Осећао се толико моћанм да је предходно надирао морем ка Балкану, а копненеим снагама најкраћим путевима ка Москви, коме су се прикључивале и трупе сада већ својих вазала у покореним државама. Крах на самом крају својих победа, русима је притекла у помоћ зима. И шта се догоди? Разбијене француске трупе нестајале су и у повратку се мало њих вратило својим кућама. Тако су земље у захвату коридора напредовања и срамног повлачења добиле принову ислужених Напалеонових ратника. Што рече, пре неки дан, Путин:“да је предмет међународне политике столећима било ‚стварање сукоба између Русије и Украјине, подела, цепање једног народа’“.
Добро нам је познато шта се догоди са Немачким надирањем, посебно према истоку. Покоравајући претходно све државе на том путу, вешто су их увукли у рат на њиховој страни, добили знатну војну помоћ у људству и материјалним средствима, тако да Хитлер није био усамљен у том рату према Русији. Може се рећи да је Централна Европа водила свој рат противу СССР-а, којег су изгубили. Фашистички део САД им је помогао да се опораве, наоружају и сада као НАТО савезници крећу у рат противу сваког противника, а слично као и Хитлер од поробљеног народа и њене вазалне власти се регрутује војска и материјана средства у новом походу. Ко се нашао у том змијском окупљању, наведимо их: Пољска, Мађарска, Аустрија, Хрватска, Бугарска, Румунија, Чешка, Словачка „Пруска“ , а сада настоје да им се прикључи Украјина, на Белорусију не могу рачунати итд. Зато су разбили СФРЈ, Чехословачку, покушавају да то ураде и са Русијом. Није ли ово Трећи светски рат по реду који је кренуо из истих центара, вођен истим државама и са истим крајњим циљем. Искуство Русије из далеке и најновије прошлости говори да ће руски народ изнедрити вођу који неће поклекнути, а надамо се да ће и српски народ, када му пред врата закуца непријатељ са упереним оружјем знати да изнедри вођу који ће храбро стати на чело снага у отпору.
Ратне направе, безумно улагање у војну технологију, гура Запад, на челу са САД, у сукобе. Те справице и, скупе направе, траже наплату, а она је увек уперена на непослушне суседе, који се томе противе. Човек, као да је изгубио себе и не тражи да се то повољно реши, јер је огрезао у злочинима, које, у његово име, врше људи без морала, лаки на орозу, а то су плаћене убице.
У Женеви „пакт“ о Украјини, али, Џон Кери, како га гледамо на фотографији у „Политици“, са својим изгледом и кажипрстом „упозорава“ свет, да они никада неће дозволити да им се умањи улога агресивне силе, горе него оне у Другом светском рату (подсећа на Хитлера), које САД преузима у новој подели света. На истој страни „Политике“: „Десант дронова на Африку“, као новог попришта наредног светског рата.
Познато нам је из дијалетике да свака појава има своју супротност, а у процесу развоја „јединство супротности“ ствара процес. Тако, агресивна сила је та која изнедри своју супротност. и због тога Запад не жели да чује за Русију. Запад и остатак света су прогутали предходно стање око Крима, за које престају да осуђују Русију. Сада им је главно питање да ли ће Русија ући на југоисток Украјине, како би себе опрали од свега онога што су до сада урадили, а Русију окривили „као агресора“. У овој ситуацији сукоба. САД најмање мисли на Европу, коју покушава да супростави Русији, покида економске и политичке везе, да би се они појавили са својим стратешким сировинама, експлотасаним на туђој територији, јер ако ту изгубе, опоравак, после дуге кризе, је у питању. У колико ескалира велики сукоб Запада и Русује, Србија ће бити натерана да бира, и како год да одлучи, биће исто као у време док је била под Отиманском влашћу, и веома је извесно да ће у том свом избору „страдати“, као и увек. Када се сукобљене силе буду нагодиле, Срби ће бити занемарени.
На самом крају, упадљиво недостају две ствари у заједничкој изјави у Женеви. Прво, рок до којег ће доћи у промени украјинског устава. Дриги, је изостанак разговора о Криму. Наступа период куповине времена, а тамошња ситуација је веома бременита.
КОМЕ ПОВЕРОВАТИ: КРАТКОВИДОСТИ ЕЛИТЕ ИЛИ ИСКУСТВУ ОБИЧНИХ ЉУДИ
Већ дуже времена водећа елита Србије окренута је процесу које Србији намеће Европска унија. За разлику од других, посебно суседа, Србији се постављају бројни услови, а током тог процеса, „велики“ играчи ЕУ су ту на подручју Србије и увелико спроводе своје, само своје, планове, који ће „уредити односе“ пре него се донесе одлука о евентуалном пријему Србије у Унију. Због тога постоји и више гледишта о том процесу. Посебано је гледиште, али ускогрудо, елите која је одређена да се (удобри великима) спроведу сва поглавља наметнутих услова. Та елита и не би смела ишта изјавити, ван тога, док се налази у тој улози. Тако и те изјаве треба узети са великом резервом, јер најмање су у заштити интереса Србије
Јавно мњење има друго памћење и другачије размишљање, посебно са богатим искуством прошлости. Већина грађана Србије, види Србију у веома подређеној улози, већ сада у време преговара, а посебно када се она буде нашла у Унији. Зато већина сматра да ЕУ Србију третира сасвим другачије него што то сада изјављује, улагивајући се док процес траје. Јасно се види да је другачије третирају од других (посебно пријатељских земаља из времена рата) које су преко ноћи, и без условљавања примише у своје редове. Добија се утисак да је у време њиховог примања то све било у периоду војног притиска на Србију и њена сатанизација, осиромашење, кидање свих веза, посебно уцене. Ако би се, којим случајем, Србија приближавала њиховим противницима, са којима они могу имати и дугогодишње економске уговоре, али то Србија не може чинити, јер она мора поштовати водеће силе Уније, ако се то не догоди, неће је примити или одлажу пријем. Зато утисак Тање Мишчевић, шефа тима за прегпвпре о приступању Србије у ЕУ, уз сва поштовања и уважавања њеног рада, морају се оцењивати уздржано.
Срби су се у својој прошлости више пута сретали са сличним процесима, када су планирали своје реформе. Увек су губили ако су те реформе вршене по диктату споља, јер су реформе биле више у интересу онога ко их је наметао, а на штету Србије. Ваљда ће мо се, на крају, опаметити. Наше реформе морају бити наше, а не оних који настоје да нас дисциплинују и подреде својим интересима.
Јасно је да у датом тренутку Србија мора извршити оне промене које ће је спасти од наметнутог назадовања, отклонити препреке свог развоја, научити нацију да ради овде у свом интересу, отклонити сиромаштво, ограничити апетите послодаваца, уредити друштво по мерилима правде и правичности. Послодавац и послопримац морају бити окренути једни другима у свом интересу. Од свакога по својој могућности, а сваком по свом раду, социјалу изместити из процеса рада. Не подстичући социјана давања онима који су способни да реде. Свако ко није у стању да се укључи у процес својих жеља, мора се повиновати и радити оно што му се тренутно пружа да би се преживело. .
Бирократији скресати крила. Њу довести у положај који јој припада. Не треба бити болећив према неспсобним чиновницима. Ако добар мајстор и високо образовани стручњак дуго немају посла, зашто би се армија чиновника поштедела, ако се може без њих. Ефикасна влада мора имати и ефикасну бирократију према својој мери. Смањити издатке за спору и неефикасну администрацију, која сама себе одржава бројним непотребним папирима, када је све постало препрека кретању напред.
Потрошачко друштво, које разви глобалиста, и велики системи, су и велика препрека сиромашној Србији да крене напред До опоравка то треба мењати.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
КОМЕ ПОВЕРОВАТИ: КРАТКОВИДОСТИ ЕЛИТЕ ИЛИ ИСКУСТВУ ОБИЧНИХ ЉУДИ
Већ дуже времена водећа елита Србије окренута је процесу које Србији намеће Европска унија. За разлику од других, посебно суседа, Србији се постављају бројни услови, а током тог процеса, „велики“ играчи ЕУ су ту на подручју Србије и увелико спроводе своје, само своје, планове, који ће „уредити односе“ пре него се донесе одлука о евентуалном пријему Србије у Унију. Због тога постоји и више гледишта о том процесу. Посебано је гледиште, али ускогрудо, елите која је одређена да се (удобри великима) спроведу сва поглавља наметнутих услова. Та елита и не би смела ишта изјавити, ван тога, док се налази у тој улози. Тако и те изјаве треба узети са великом резервом, јер најмање су у заштити интереса Србије
Јавно мњење има друго памћење и другачије размишљање, посебно са богатим искуством прошлости. Већина грађана Србије, види Србију у веома подређеној улози, већ сада у време преговара, а посебно када се она буде нашла у Унији. Зато већина сматра да ЕУ Србију третира сасвим другачије него што то сада изјављује, улагивајући се док процес траје. Јасно се види да је другачије третирају од других (посебно пријатељских земаља из времена рата) које су преко ноћи, и без условљавања примише у своје редове. Добија се утисак да је у време њиховог примања то све било у периоду војног притиска на Србију и њена сатанизација, осиромашење, кидање свих веза, посебно уцене. Ако би се, којим случајем, Србија приближавала њиховим противницима, са којима они могу имати и дугогодишње економске уговоре, али то Србија не може чинити, јер она мора поштовати водеће силе Уније, ако се то не догоди, неће је примити или одлажу пријем. Зато утисак Тање Мишчевић, шефа тима за прегпвпре о приступању Србије у ЕУ, уз сва поштовања и уважавања њеног рада, морају се оцењивати уздржано.
Срби су се у својој прошлости више пута сретали са сличним процесима, када су планирали своје реформе. Увек су губили ако су те реформе вршене по диктату споља, јер су реформе биле више у интересу онога ко их је наметао, а на штету Србије. Ваљда ће мо се, на крају, опаметити. Наше реформе морају бити наше, а не оних који настоје да нас дисциплинују и подреде својим интересима.
Јасно је да у датом тренутку Србија мора извршити оне промене које ће је спасти од наметнутог назадовања, отклонити препреке свог развоја, научити нацију да ради овде у свом интересу, отклонити сиромаштво, ограничити апетите послодаваца, уредити друштво по мерилима правде и правичности. Послодавац и послопримац морају бити окренути једни другима у свом интересу. Од свакога по својој могућности, а сваком по свом раду, социјалу изместити из процеса рада. Не подстичући социјана давања онима који су способни да реде. Свако ко није у стању да се укључи у процес својих жеља, мора се повиновати и радити оно што му се тренутно пружа да би се преживело. .
Бирократији скресати крила. Њу довести у положај који јој припада. Не треба бити болећив према неспсобним чиновницима. Ако добар мајстор и високо образовани стручњак дуго немају посла, зашто би се армија чиновника поштедела, ако се може без њих. Ефикасна влада мора имати и ефикасну бирократију према својој мери. Смањити издатке за спору и неефикасну администрацију, која сама себе одржава бројним непотребним папирима, када је све постало препрека кретању напред.
Потрошачко друштво, које разви глобалиста, и велики системи, су и велика препрека сиромашној Србији да крене напред До опоравка то треба мењати.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
ПРИВИДНИ МИР И ВЕЛИКЕ ИГРЕ У РАЗРЕШАВАЊУ КРИЗЕ
„Цитирам дубоку мисао пророка Озеја: ‚Изгибе народ мој, јер је без знања‘. Неки су можда већ чули моје излагање о скандалу везаном за спољну помоћ, у којем сам изнео имена неколико завереничких организација, чији је коначан број огроман. Њихов крајњи циљ јесте да укину Амерички Устав и да сама Америка, коју је Бог изабрао за своју земљу, ставе под безбожну светску власт – владу новог свеског поретка, која има намеру да свет врати у стање далеко горе од самог Средњег века“ – навео је др Џон Колман у свом делу „Хијерархија завереника“.
Тренутне игре око Украјине почетком 2014. године, коју игра Америчка врхушка, спроводећи план о коме говори др.Џон Колман, очито потврђују све то. Привидни мир, склопљен у Женеви, недавно, је у правом смислу привидан, јер главни актер овог кретања насталог у Украјини су САД, које никада и нису поштовале оно о чему се договоре, настављају по своме.Управо, те закулисне игре су у функцији разрешавања кризе у својој кући и на свој начин. Зато им НАТО служи да би бранио своје чланице од одговорности, јер је спреман да започне рат противу остатка света.
Каква је то људска заједница, која на исфабрикованим случајевима, заобилази ОУН, и без њене сагласности, напада друге чланице УН, бомбардује их, убија им легално изабране предстванике или их прогања преко лажних судова проглашених као међународни, крше права других, себе заштићују исфабрикованим (лажним) одлукама. Када се касније то открива да је актер лажног обећања, или лажне одлуке, учинио кривично дело, опет је ту олигархија моћника да спречи право на њихов прогон.
Свет је, у задњем времену свог, ни мало повољног развоја, упознао многе актере таквих одлука, а већина њих припада Западној Алијанси. Прогањају само оне који су прекршили закон у својој земљи, али не и оне који су се својим одлукама огрешили према другој земљи, они су заштићени одлукама Алијансе.
Ово документовано потврђује ауторизовани чланак објављен у дневнику „Политика“ (23.04.12.) . У њему Данило Мандић, социјолог износи бројне примере: „НАТО одбранбеност и други еуфемизми“
„У лажи су кратке ноге“, давно позната народна мудрост, али понављана често, уз коришћење давно корумпираних огласивача, на крају „лаж“ прераста у квази историјску истину.
Када смо код „Историјске истине“ онда морамо поћи од тога, не из ближе, већ из далеке прошлости, и који су то „Великани“, које Историја велича? Да ли су то заслужили или су то наметнули? Није ли човек величао снагу, моћ, убицу, вољно или му то наметнуто? Нису ли величани људи који су своју моћ наметали обичном човеку, служили се том моћи да би себе издигли изнад других. Хитлер је осуђен за своја недела, али се о њему много више говори, него о људима који су овом свету учинили добро. Зашто је тако? Па у његовом времену он је многима, око себе, да би му били верни учинио много тога, да им је и потомство за дужи период живело и живи на тим ловорикама и богатству. Многи се регрутују у елиту која влада. И зато немачки човек никада неће заборавити Хитлера. Управо се тако догађа и код других народа..
Свет се налази пред великим искушењем које намећу велике силе да би разрешиле сопствену кризу у коју су запале. Они, који памте шта се догодило непосредно пред Други светски рат, када је Немачка кренула у рат противу Пољске и шта је СССР урадио у исто време. Познат је сценарио којег су немци применили да би створили привидни разлог за отпочињање рата.Група логораша убијена је, док су на себи имали пољске војне униформе и на граници са Пољском то приказали као повреду Немачке границе, а затим, иза тога, кренули у рат, колико се сећају савременици отпочео је Други светски рат, јер су Енглеска и Француска објавиле рат Немачкој. У то време и Совјетски Савез је заузео део пољске територије.
После женевског састанка (у априлу) и обавеза које су на себе преузели актери тог скупа, знало се да се тај „споразум“ неће поштовати. Маријонетска прозападна влада Украјине је та која је прва прекршила договор. Кренули су спшецијалним војним јединицама у источни део Украјине и силом се супроставише народу који се буни. Одмах затим у Кијев долазе душебрижници Запада, посебно САД, да подстичу маријонетску владу да издржи. У међународне у воде Црног Мора упловио је амерички разарач и дуже се задржао на отвореном мору, као отворена провокација Русији. Над њим се нашао руски борбени авион, посада разарача је била у паници. Све је разјашњено: разарач се није случајно нашао у тим водама, а нити је руски борбени (ненаоружани) авијон случајно надлетао. Оба су, како се то наводи била опремљена савременим електронским уређајима за бобена дејства. На крају, како се то наводи, посада разарача је доживела да су јој сви навигациони системи отказали и у случају потребе, били су потпуно онемогућени да дејствују. Разарач је под хитно упловио у румунску луку, код својих пријатеља, а послуга разарача је, како се то наводи, поднела писмени захетв да раскину уговор који су имали са командом.
Повећавање војних постаја у Пољској и Румунији, американци, свој контингент НАТО трупа повећавају у центру Европе.
Руси су одмах најавили извођење војних маневара и нагомилавања својих борбених јединица на својој западној граници према Украјини, вероватно се припремајући да ураде оно исто што се догопдило 1939. године.
Управо се догађа оно што се већ и очекивало, да ће криза изазвати покретање хладно-врућег сукоба малог интерзитета, а то је потребо пре свега Сједињеним Америчким Државама да покрену процес, ширења страха од Руске инвазије на Европу, а они су ти који ће јој „притећи у помоћ“ из сопствених, а не европских интереса, у разрешавању нове геополитичке поделе света између великих, иза којег би требало доћи до уравнотежења односа великих у свету. До тога проћи ће доста времена, потребног да се велике силе доведу у што повољнији положај. Нема правила по којем ће се све ово догађати, јер велике светске економије још увек нису у стању да се договоре о подели тржишта. „Слободна“ трговина није дала жељени резултат. Њу су нарушиле велике економије, које се боре за тржиште свим, дозвољеним и недозвољеним средствима. За сада не постоје иструменти који би то питање решили, јер гола сила узурпира међунородно праву, па се она појављује као надсила и у војно-стратешком погледу. Зато велике светске компаније које припадају Западу обезбеђује војска Алијансе. Све док је тако ни мира не може бити. Велики ће се жестоко међусобно такмичити у престижу, пропаганди, терору свих врста, стално свет убеђивати како је сваки отпор том наметнутом стању – тероризам, непријатељ број 1, као што је доскора то био „комунизам“ иза којег су се скривали сви незајажљиви апетити приватног крупног капитала.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
ОЖИВЉАВАЊЕ ЕКСТРЕМНИХ СНАГА КАО „РЕШЕЊЕ“ КРИЗЕ
Већ је раније речено „где је најтање ту пуца“, а управо је то на самој граници која вечито дели свет на Исток и Запад. Запад, који је изнедрио кризу, која дуго траје, нема инструмент њеног безболног разрешења. Због тога се на сцену враћају оне екстремне снаге, које су и изазвале кризу.
У центру настанка кризе велики ломови На сцену се враћају архитекте врућег времена, када су, под њиховим пројектима гурали САД из рата у рат, истрошили ресурсе и идеје, које слободни људи осудише, а појединце сврсташе у „монструме“, како они и сами то кажу.
Један од њих је творац програма ЦИА, названог „појачане технике испитивања“, који сада тврди да је служио својој домовини. „Доца Мичел“ брани програм мучења и сматра га великим америчким успехом.
Ша ово уствари значи? У разрешавању кризе предлаже се употреба силе тамо где се она разрешава, а тај пројекат ће водити СИА, вероватно уз примени Мичеловог изума, јер тамо неће бити примењено право, већ сила и све је намењено процесу нове поделе света.
Ту је и ахитекта рата у Ираку Доналд Рамсфелд (којег би многи хтели да буде заборављен), али на крају нема кајања, нема жаљења.
То предходно време, и ти прдходни људи, који су америку повели из рата у рат, а посебно у рат противу терора, који су сматрали да САД не морају никоме и ништа да објашњавају о својим примењеним поступцима.
Када се мало боље разгрне и завири у почетак догађања у Украјини, земљи која је, као и друге презадужене земље запала у озбиљне тешкоће, у који их је је довео лихварски капитал и када је Украјина покушала да то разреши према главном повериоцу Русији, одједном се појавише хијене које увек делују у кризном периоду и под утицајем са стране, насилним се путем руши изабрана власт, доводи марионетска, која треба да на овом простору створи жаристе сукоба. Управо се то лако догађа тамо где су људи и најпримитивнији, које лако поткупи свако, а овде се добро зна ко је то био, а све у намери да се жариште сукоба догоди далеко од центра и ближе црвеној линији подела, како би се кривица сада пребацила са оне стране црвене линије, свет обмануо, као и увек, и примениле давно познате мере притисака, уцена, санкција, свет држати у напетости и створи разлог повампирења прошлих времена, и применила средства добро испоробана у агресивним наступима.
Овде се очито осећа намера да се ЕУ увуче у овај сукоб. Ни мало није случајно да шеф немачке дипломатије Франк Валтер Шатјнмајер констатује да је Европа запала у најтежу кризу после Хладног рата, и да то може довести до слома у Европи..
Веома жестока превирања у Украјини, иззваних споља, недвосмислено говоре који су циљеви Запада, а са друге стране и циљеви Истока. Управо је све рађено да се овај сукоб догоди и то на самој граници такозване црвене линије.
Заоштавање ових односа, како је то већ речено, јесте један од већ испробаних модела разрешавања опште кризе моћних држава. Долази до оживљавања Хладног рата, подстиче на нову милитаризацију држава са снажном економијом, повећаног издвајања за оружане снаге, посебно новом процесу у производњи све моћнијег и убојитијег оружја и опреме. То ће нас вратити у време пре нешто мање од сто година, када су се силе Централне Европе определиле за почетак Другог светског рата. Па ни мало није чудно што је Штајнмајер изразио разумевање за страх људи од рата, јер то добар део Немаца, и добро памти, када их је у прошлости „вођа“ повео у рат са огромним жртвама и самих немаца. Дуго им је било потребно да се опораве. Немачка економија је и најздравија економија у Европи. са бројним везама у свету, чије кидање се може назрети са овим новим ратним покличем, којег други намећу управо немцима. А они би хтели да им се то не догоди.Овај страх од рата којег изјављује Штајнмајер деле и моги други народи страдалници Другог светског рата. Зато криза у Украјини је у фокусу многих, који будно прате збивања, а она ни мало нису наклоњена смиривању.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
КО КОГА ПОКУШАВА ДА ОБМАНЕ
Све ће се дознати, ко и кога покушава да обмане и зато то чини? Већ је речено да украјински процес подсећа на многе такве из прошлости. Зна се где је и ко је планирао и, са којим циљем, а познати су и методи таквим догађаја, па је свет постао „безбедан“, када је светски колонизатор запосео бројне базе, које им служе за обезбеђење свог кололонијалног поседа, развијајући тако један олигархијски систем, са добрим прорачуном. Зато им служе многе творевине са лажним и лихварским пирамидалним системом (ММФ; светска банка, НАТО, као оружана снага система, невладине организације бројних типова, преко којих се остварује превара, и многе друге парадржавне међународне творевине институти. комитети итд…), а када читав систем доспева у криту, онда свако тражи решење за себе, купује, уцењује, прети и пријатељу, када престаје било какво пријатељство, иза којег је голи интерес..
Запад је насео једностраним одлукама САД, када су без одлуке СБ ОУН, мучки и са монтираним разлозима (Сједињене Америчке Државе), током прошлог и почетком овог века, водиле и воде своје освајачке ратове, угрожавајући друге. Срамно бомбардовање СРЈ, је злочин, којег ће на крају свет морати признати, као такав, али ће одлагати то док актери те прљаве ратне игре не престану фигурирати, јер су још увек недодирљиви међународни тајкуни, који својом моћи спречавају да се деси општа осуда. А и САД морају то спречити јер би онда морали платити ратну штету, не само Србима, већ многим народима на планети, где су све умешали своје злочиначке прсте..
Објављено је да ће заседати СБ УН решавати криза у Украјини, а дан раније Меркелова је под хитно посетила Обаму, како би се договорили у даљем поступку, јер су многи почели прогнозирати да ће овај догађај бити кобан за ЕУ, други опет, да ће кризу решити Немачка и Русија, наравно на штету САД, а криза све више поприма грађански сукоб у Украјини.
И јавна средства информисања у Србији имају два аршина, оне који су се у Украјини сврстали као опозиција нелегалног украјинског руководства, који је кренуо сада, слободно можемо рећи, са паравојним формацијама, противу народа. а који се нашао угреженим. Погрешно је употребљавати појам „проруске формације“, а за супротне снага не употребити тада „прозападне формације“, већ Украјинске, када се добро зна да сада то и нису Украјинске.
Народ који се побуни, а на то га је навео претхони, сада већ занемарени случај оружане побуне, који и диктира целокупном процесу у Украјини. Тамо је почело. Зна се и ко је то подржавао материјлно и војно, тај је и кривац за целокупно стање у Украјини, које се сада покушава да превали на Русију, а пошто се још не зна одлука СБ, а вероватно ће то бити покушај да се кривица Запада пребаци на Источног суседа Русију, што САД већ чине, поруком Барака Обаме „да је Русија крива за непоштовање женевског договора“, и својим бројним одлукама о „завођењу познатог реда и увођења санкција“.
На крају ће жртва бити сама Украјина, која је захавћена недовољно образованом елитом, која се натура том народу, и која ће решавање украјинске кризе подредити „пријатељима“ са Запада. Али, како још увек светска криза траје, може се очекивати и да ће ЕУ претрпети штету, са озбиљном претњом њеног разбијања, али ће опоравак и разрешење кризе бити знатно успореније и трајаће дуже, уз веома велику опасност да сукоб може изазвати, у првом плану локални рат, који би брзо прерастао у општи, сада већ Трећи светски рат по реду, и то са почетком на истом простору и истим коридорима као и претходни. Скојим циљем? Очување стечених позиција, наношење штете свом противнику и успорити раст, са тежњом да се кроз права голе силе свет доведе до свршеног чина.Криза у Украјини је покушај да се разреши светска криза, због тога сви народи будно прате шта се тамо догађа. Сваким даном се отварају нови процеси који ће променити мапу света.
Пошто је СБ УН сазван на захтев Русије, није се ни очекивало да ће другачије решење бити, већ онако како се и тај скуп заврши, без договора о решењу украјинске кризе. За то време четвочасовну расправу о спорним темама између Немачке и САД, воде Ангела Меркел и Барак Обама. Они су у то време, као зајенички наступ претили Русији новим санкцијама. Овај сусрет је и намењен да се на неки начин очува пољуљано јединство у вези украјинске кризе.
У исто време, бројне агенције јављају о новим жртвама на просторима Источне Украјине где је започета акција федеализације Украјине, а томе се суприставља наметнута власт у Кијеву, после оружане побуне .
Сваким наредним даном све се више компликује украјинска криза. Злочин, један за другим шири се источним делом Украјине. Да ли то са правом тврде из Москве да су кијевске власти не само одговорне за ове злочине, „него су им руке до лаката у крви“.
Очито се да закључити да овом крвавом акцијој неко руководи са стране, како би натерао оне који су угрожени да спас потраже од РФ. А управо, према извештајима који су објављени „да ли ће Владимир Путин удовољити хиљадама ‚очајничких позива‘ који непрестано стижу од украјинских грађана и послати војску да их спасава од ‚кијевске хунте‘ која спроводи ‚казнену операцију‘ у Украјини“. То су планери и очекивали да се догоди. Тако би РФ прогласили „агресором“ на Украјину, са себе спрали кривицу за оно што се тамо догодило.
Занимљива је изјава Штефана Филеа, комесара за проширење Европске уније: „Нисмо озбиљно схватили када нам је пре неколико година председник Путин рекао да је распад СССР-а била највећа катастрофа 20. века. На самиту НАТО – Русија у Букурешту 2008. године, био сам у соби када је Путин изјавио да је Украјина ‚вештачка држава‘. Пола нас се насмејало, пола нас није разумело. Али, сада схватамо и више нам није до смеха“.
Дмитриј Медведев, председник Русие: „Кијев треба да се призове памети и да прекине убијање сопствених грађана, јер ће у супротном судбина Украјине бити сасвим жалосна.“
Барак Обама, амерички председник: „Нећемо имати избора него да наставимо са оштрим санкцијама ако Русија буде ометала изборе у Украјини. Путин мора да буде одвраћен од свог садашњег курса.“ Али, неко је већ изрекао опаску на помисао о неким изборима у току овог месеца, како је то договорено, када се у Украјини, на њеном источном подручју води „грађански рат“, због тога је и немогуће организовати демократски слободне изборе, сем ако буду организовани уз јако присуство оружаних формација владе из Кијева. Због тога се Русија упозорава. Генерални секретар НАТО преглаже да се умешају у ову кризу и вероватно се то може догодити као свршени чин, како се то у прошлости често догађало. Само нека се не играју ватром. То би могло да наведе Русију да и она интервенише у исто време, јер Украјина за Русију није исто што је некада Косово за њу било. Овде се ради о веома озбиљном конфликту, који може да доведе до озбиљних последица за које је већ речено:
„Овде се очито осећа намера да се ЕУ увуче у овај сукоб. Ни мало није случајно да шеф немачке дипломатије Франк Валтер Шатјнмајер констатује да је Европа запала у најтежу кризу после Хладног рата, и да то може довести до слома у Европи.“
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
ТРАГОВИ И ЗАОСТАВШТИНА ПРЕДАКА – ОПОМИЊУ
Умни човек је забринут, јер трагови и само сачувана заоставштина предака опомињу. Некима је то украс и извор прихода и без размишљања, та места претворио у лажан фетиш са којим манипулишу они којима је то узор и подстицај да надмаше претке(у сукобима, међусоно убијање и тлачење). То нису умни људи, то је мањина, која у свом понашању настоји да надмаши злотвора из прошлости. И због тога је умни човек забринут, јер се никада човек неће .очовечити, остаје у њему оно подло и агресивно које му припада као свакој животињи.
Трагови и заоставштина које човек оставља иза себе говоре о прецима и њиховој организацији живота. На томе умни човек покушава да заснива своју будућност. Ти трагови недвосмислено говоре о прецима и какви су они били. Много тога има позитивног, али скоро исто толико и негативног. То би умном човеку требало да послужи у сопственом развоју, коко би обезбедио будућнос оних који тек долазе. Тако се период предака сматра оно што представља окамењену прошлост, која је биолошки престала да се обнавља и није жива. Тај период је за савременика још увек недовољно проучен, и недовољно дефинисан. Савременик покушава да открије ту прошлост. Али, и без тога, савременик, било ког периода, заснива свој живот на наслеђу у којег сада он уноси своја искуства, идеје и умно деловање, али и оно животињско скривено у њему. Тај период је ограничен људским животом, који не само да се исказује животом појединца, већ је то сада збир појединачног у људској заједници. То показује једно, сада знатно краће време, одређене заједнице. Ти периоди су веома променљиви и често се догађају без воље људи, али и многи периоди са наметнутом вољом једног знатно мањег дела људског друштва, који је увек мањина, која диктира, и намеће своју вољу, која често није по вољи већине. Та мањина, своја стечена права у друштву, настоји да претвори у наслеђе појединца, које би он пренео на своје потомке. Да ли је стечено право увек било засновано на поштету или непоштењу. Као што видимо да су много више стечених права почивала на непоштењу и грабежи алавих појединаца. Тако се то догађа и међу другим сисарима у животињском свету. Најнепоштенија су она права које човек, или његово друштво, намеће другоме – силом. То је читава људска прошлост потврдила и потврђује. Такви односи се могу сврстати у односе, које човеколика животиња намеће другоме. Од тога се човек тешко може ослобити.
Заоставштина није само оно што је остало као материјалну ствар, било на повшини или под површином земље. Или, друге врсте материјалних добара које је прикупио и чува. Ту се посебно може сврстати и свака насеобина, или остаци људских заједница које су се формирале у процесу, било насилног или вољног премештања становништва. Ту су и остаци великих или мањих сукоба и ратова. То су споменици прошлости, по неки који веродостојно приказују прошлост, али и многи, који ту прошлост лажно приказују, а то, из одређених само њима знаних разлога, па се све може сврстати у историјске заоставштине, праве и лажне. И оно што је напсано о томе не треба одбацити и ако лажно приказују прошлост. Све је то релативно, а само умни човек може просудити шта је и зашто било лажно, а шта је права истина.
Свака људска заједница преставља посебну историју и не може се подредити опшетем, када се то опште исказује само кроз посебност, па и онда када се на одређеном простору сусретну интереси више људских заједница. А то је, како нам прошлост говори, било преовладујуће. Историја таквог простора није приватна ствар онога ко је рецимо ратом заузео простор, силу наметнуо, извршио геноцид над противником, остатке претворио у своје робове. тај обично, како се каже, „победници.пишу историју“ покушаће да апсолутизује ту победу, асимилира преостале, како би се приказао као рођени наследник тог простора и то намеће. Таквих примера има много и као да су стекли право грађанства, али се умни човек стим не слаже. Он истражује и у томе ће одредити историјско место свакоме и за одређени период донети свој суд.
Сложене људске заједнице састављене од више етничких група са посебним обелезјем, које су им преци оставили, а и савременици опстају, успевају да се одрже на простору, градећи јединствен економски систем. То успевају само ако је та заједница признала и заштитила свакоме његову посебност. Није га, због разлике, тлачила. Таква сложена заједница одлучује да настави живљење под заједничкким и препознатљивим именом, градећи сада цивилизацију тог простора. Тако, у савременом свету имамо бројне, мање или веће, сложене одрживе заједнице и посебне цивилизације.
Да није оне немани, која настоји да се силом другоме намеће, свет би успоставио јеиндствен систем „супер“ сложене заједнице. Али то није могуће. Увек се појави ратоборан и грамжљиви појединац, који успоставља свој ред у делу заједнице, све док јој се не наметне, па сада, та заједница, постаје претња другоме и реметнички део за остатак света. Обично та заједница покреће и експлоатише сукобе, да би себи створила алиби свог приства, и постала одржива „супер“ силу, „без које се не може“. Она је убеђена да је као такву свет прихвата. Све сто настане, има свој, краћи и дужи век, брже нестаје свака, која је заснована на људском екстрему
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
ДЕПРЕСИЈА И ЊЕНЕ ПОСЛЕДИЦЕ
Депресија, као дуготрајна криза, захватила је већи део људских заједница на Планети. Дуго траје и открива узроке и, како је то почело, и наговештава још већу и суровију судбину, која се може догодити из ове дуготрајне кризе, јер човек још није достигао тај ниво, да то може разрешити на миран начин.
Када се вратимо и хладне главе проучимо људску заједницу и њену прошлост, откривамо веома сурово време предака, када је требало разрешити ондашње депресије. Увек су то чинили на дивљачки начин, када је гола сила била јача од људског ума. Тако и данас, можемо с правом закључити, да је људско друштво, током свог развоја више посветило јаћању силе, него јачање људског ума у разрешавању нагомиланих пропуста. Савремени човек је доспео у период „веома образованог примитивца, који нас води кроз будуће време. У бити је колективно стварање вредности са појединачним присавјањем. То је појединца претворило у страшног и веома алавог примитивца, који је веома себичан (подсећа нас на животињу), и за незаслужено у стању је да примени злочин да то очува.
Такав поредак у друштву, у коме „образовани примитивац“ диктира и доноси одлуке које тог „примитивца“ штите, а на штету оних који стварају вредности. Никада се то, ни у прошлости, није променило. Овај однос, ствара велики јаз и поделу на мањину која је и, незаслужено, присвојила, вредности које су заједнички остварили. Тако су се .многа људска друштва нашла у маказама између мањине веома богате и већине, која је подјармљена од те мањине, крајње сиромашна и присиљена да се продаје.
Зар не уочавамо, колико је та мањина, посебно у времену депресије, постала сурова. Сада многи потежу и истичу „неприкосновеност присвајања“ тако да је „приватна својина“, а посебно она незаслужено присвојена, до те мере заштићена законима, које диктира мањина, да би себе, и не заслужено заштитила.
У овом времену, на почетку друге деценије 21. века, постало је модерно да се прекраја прошлост, како би се остварили интереси, развлашчених наследника, који су у неком времену, на основу ондашњих закона, лишени дедовине. Не улази се у историјат стицања дедовине, па ни у његуву улогу за време због чега је лишен те имовине, већ се настоји да се докаже де му је предак био другачији, него што га његово време приказује и то се веома лако усваја. Зашто је тако? Елита на власти, која и досноси ове одлуке настоји да и себи оствари, за своје потомке, иста права присвајања наследства и отете и незаслужене имовине.
Као што се и догађа на многим меридијанима, тако и у Србији долази до умног размишљања, када се доносе одлуке, које би требале да у заједници успоставе право и правду подједнако за све. Жесток се отпор пружа овим одлума. Посебно то пружа мањина богатих, који су до сада дириговали контролом стања у држави, а сада осећају опасност да се то мења, и да контрола постепено прелази на страну, која ће подједнако штити богату мањину и сиромашну већину.
За многе народе, посебно потлачене, криза друштва је непрекидна. Исти је случај, када агресвна друштва, у дужем периду, воде политику ширења свог утицаја, а то чине ратом, страдају људске заједнице које им се налазе на путу њихове најезде. Такав процес мења политичку мапу света. Давно је познато да се обуздавање таквих процеса врши политиком и дипломатијом. Оно што се не може решити на тај начин, увек је примењена сила и тако су међусобно се сукобљавале мале заједнице, али када се то акомулира на шири простор иза локалних долазило је до већих сукоба и ратова.
Србима на Балкану су велике силе наметале сукобе, а иза тога следила је ратна пропаганда и још увек траје, па се срби окривљују за те сукобе, како би се скрио главни кривац за то. Запад покреће и „научно“ желе да докажу, како су срби криви за избијање, како га сада називају Великог рата (доскора је то био Први светски рат). То чине намерно, припремајући се да србима припишу кривицу и за неуспех Другог, још суровијег и крвавијег светског рата, како би са себе, силе Централне Европе, кривци за оба рата, променили историјско памћење. То им је потребно да би у „ново“ историјско доба, као „главна економска снага“ у ЕУ, наметнула своје воћство, осталим бројним народима. Њихови „научници“ и креатори савременог кретања предвиђају да ће Унији наметнути језик, културу, најаче силе. Ни мало није чудно, што је Немачка, пре неколико година, поручила земљама, са које очекују најамне раднике, да ти морају познавати немачки језик, да би добили посао.
Док Западне земље бележе време своје кризе, када је она већ кулминирала, остали део света има друго време, а посебно оне државе, које су војном силом нападнуте, од „светске силе“, а за то јој није била потребна сагласност СБ УН, монтирајући разлоге, како би се на лажним и измишљеним разлозима, појавили као „чувари мира“. Тај обесан свет злотвора, или је малоуман, или крајње дрзак, да може свету то приказати тако, када је иза тога сасвим други мотив и циљ.
Никада сила није могла успоставити силом равнотежу односа међу државама, јер том силом влада нагон животиње, а не умног човека. И справом сам на почетку као општи појам, и то желим да подвучем, да светом владају „веома образован примитивц“ и људског паразита.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
ВЕОМА ОПАСНЕ ИГРЕ ДОСАДАШЊЕ „СУПЕР СИЛЕ“
„Супер сила“ се поиграва судбином човечанства, али и својом. Користи предности које је она мислила да једино поседује, а када, у првом конфротирању, осети да се друга страна знатно променила, наста „дрека“ и велика помама да се противник прикаже, као највећа опасност и да уплаши себе и своје сараднике, малте не, да ће Русија кренути у рат, и да им прети велика опасност. То да им прети велика опасност – стоји, али да ће Руси преузети њиву стратегију и тактику, ту су се преварили.
НАТО је оруђе олигархијског капитала. Оно је колективно оруђе Запада. То је оружана сила, која никоме не одговара, сем њеним творцима, чије планове извршава. Кулминација свега долази у време велике депресије која дуго траје. Очекивани излаз из кризе се поклапа са оним из 1933. године, када се кренуло у крвави обрачун између великих западних држава, које су кризу разрешавали ратом, очекујући ратни профит, и на један нехумани начин гурнули свет да се међусобно треби. Све, зарад профита и очувања предности мањине која присваја што већина оствари.
НАТО, као оруђе, отргло се од утицаја свог творца и претворило у опасно оруђе ‚образованих примитиваца‘. Тако Расмусен изјављује у Букурешту: „војне акције Русије створиле потпуно нову ситуацију у Европи и да ће НАТО бранити сваки комад своје територије…“
Да ли нам је јасно у шта се сада претвори НАТО? А како нам је добро познато, шта се све догоди, у овом периоду, новог колонијалног освајања, и то без сагласности, назови, међународне заједнице у лицу СБ УН, остатак света се стим не мири. Оптужују Русију да је кривац за насталу ситуацију у Украјини, а целом слободољубивом свету је познато ко је то покренуо и зашто. Управо им је била потребна жртва да би се НАТО могао покренути у нове конфротације, јер им је то животна храна. Конфротације им обезбеђују велика средства за свој прљави задатак, због којег и постоје, ширећи у свето страх од противника, доскора ‚комунизма‘, а сада јаке државе са здравом и перспективном економијом.
Због изузетног престижа које је РФ, постигла на свим пољима, а посебно у примени нове технологије да се може заштити од тренутно моћног и прецизног оруђа и оружја ратовања, којима се баве САД, као „супер“ самопрокламована сила, веома агресивна, која ремети садашњу равнотежу међу њима, и то доводи до међусобног сукоба интереса. То покреће успавани Хладни рат, који у савременим условима велике депресије може изазвати рат са несагледивим последицама.
Посебно је актер сукоба, довео до међусног конфротирања, јер се један део (ЕУ) не слаже са главним корисником овог процеса, јер ће и сами бити велики губитници, да би се крупан, олигархијски капитал, спасао и из кризе изашао са што мањим губитцима.
Сви су изгледи да ће доћи до оштрог сукоба унутар Алијансе, а то ће бити и њен крај.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
ЗАБЛУДЕ О ТРАЈАЊУ
Оно што се догађа на многим распламсаним фронтовима нагони нас на размишљање. Трагајући кроз животе предака, на крају, долази се до закључка да је све променљиво, и да све само себе мења, ма колико човек себи увртео у главу да може стим, али за себе, управљати и обезбедити вечитост трајања. Тако су многа људска друштва оставила за собом траг. Он доказује да су, а и данас, многи себи увртели у главу о вечитости трајања – на крају су били у заблуди, јер то нико није обезбедио..
Док криза траје, многи, како Обама каже, критичари прогнозирају да је војна сила САД у опадању (што је тренутно видљиво – аутор). Заборавио је да проучи прошлост и из ње извуче закључке, али он то не мора да уради, јер за њега размишља други, који тражи излаз из кризе целокупног система на Западу, и поставља задатке ономе, који тренутно почива на сили, а то су САД, да примени оно што је Немачка, под воћством Хитлера, и његовог виђења будућности, који је немачку нацију увукао у највећи злочин, који је људска историја забележила. Сада то треба да ураде САД, као нова творевина изрођене силе, која је преузела кормило да то обезбеди олигархијском капиталу, који све то финансира и одржава. Обама, не случајно, приморан .је да крене у нову (неизвесну) авантуру. Он је у говору новим официрима војне академије, обећао да ће ојачати подршку сиријским побуњеницима, да ће се супроставити Русији поводом Украјине, и да ће акције беспилотних летилица противу осумњичених за тероризам, бити транспаретније. У свом обраћању младим официрима он каже: „Од Другог светског рата неке од наших најскупљих грешака проистекле су не из наше уздржаности, него због наше журбе да уђемо у војне авантуре не мислећи о последицама“. У наставку: „Ово је моја црвена линија: Америка мора увек да буде водећа на светској сцени (одржавање напетости – аутор). ако ми не будемо, неће бити нико други (Да ли је баш сигуран? – Аутор). Војска јесте и увек ће бити окосница тог виђења“. Оно што се и догађало од Другог светског рата па до данас, потврђује да су САД, примениле доктрину и тактику, својих противника у том рату, очекујући да ће овладати светом уз примену силе.
Како је сила продукт односа у друштву, па се зна када је настала, шта је себи и другом донела, верујем да су критичари и прогнозери у праву, да ће сила сама себе прогутати, и нестати у будућности, остављајући за собом жалосно стање, па ће историја, тако морати да бележи. Актери силе већ одлазе у прошлост и они ће за собом повући своју творевину јер све то почива на заблудама о трајању. Остаје као вечито трајање: односи између добра и зла, мржње и љубави, умног и животињског у човеку.
Из оних неколико истргнутих речи и реченица, које је овом приликом изговорио Брак обама, председник САД, и обичан човек може извући из тога закључак: на којим темељима почива америчко друштво и шта њега повезује. Почива на лихварском капиталу, добро заштићен законом, као и власници тог капитала, на лажној демократији, диктатура јачег, распиривање сукоба свуда у свету, само не и код њих, помажући увек онога ко се бори противу њиховог одметника, наметање неповољних економских односа другоме, да би обезбедили сопствени престиж, веом,а смишљеној економској повезаности на штету купца.
Све то треба гледати кроз глобализацију свега, а мрежа војних база, као некада при освајању америчког континента од стране белог човека из Европе, који су извршили геноцид над домородцима, али су они и опстали, и многи се прихватили тактике бившег непријатеља. Сада се војне базе граде и држе поседнуте на свим меридијанима, са истом наменом предака, рачунајући да ће тако обезбедити одрживост свог наума.
Све то, већ дужи низ година, на другој страни (Како Омабама каже: црвене линије), рађа се жесток отпор. Тај отпор сада није само изражен у војној сили, већ посебно у експанзији технолошког развоја, смишљеној трговини (попут Кине), високог и одрживог степена развоја, што се не може рећи за оне преко црвене линије. Стварају се огромне, и добро заштићене економске целине, веома отпорне на спољни утицај, које мењају мапу света. То управо застрашује америчко друштво, које није довољно сигурно ни у самог себе, ни у почетне савезнике у свему овоме, јер ако буду угрожени, сигуно неће радити на своју штету, да би омогућили САД да очува своју моћ..
Која ће то снага спречити да се догоди оно што је РФ на челу са Путином, а у савезништву и са другима, овом приликом Белорусијом и Казахстаном о потписивању споразума о стварању евроазијске заједнице, на чијем простору живи више од 170 милијона људи.
Све то упућује да је у времену текуће кризе могуће да се догоди и нова „кланица“, још жешћа и са бројнијим жртвама него је то било у времену Другог светског рата, само је потребно да се нађе нови „Хитлер“, а супростављене силе се сада тиме часте, само се сетитете шта је престолонаследник енглеског двора рекао у Канади ових дана, то је већ познато, па и одговор.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (НАСТАВАК)
„ЈУГОСЛОВЕНСТВО ЋЕ СРБЕ ОДВЕСТИ У ПРОПАСТ“,
ПОТВДЊИ ДРАГОСЛАВ .МИХАИЛОВИЋ
Читајући оно што је Д,Михаиловић изнео новинару, па и оно што су њему слични урадили и раде у своје време, долазим до закључка: да су својевремено умни људи, не само Срби, покретали питање „Југословенства“, што мислим да је било са разлогом.
И у то време, било је оних који су се томе супростављали. Када се поближе анализирају они који су се у разним периодима жестоко супроставили овој идеји, па чак изазвали сукобе и крвопшролиће. Увек су то чинили они који су добро били повезани са спољним фактором, чија идеја, посебно на Балкану, није била прихватљива, жестоко су се томе супроставили. Док су се сродна племена хомогенизовала, стварајући веће и сложене друштвене заједнице, Јужни Словени су били потлачен народ од многих, у то време, моћних освајачких заједница, које је и примитивни освајач окупио око себе у свом походу.
У време када се и код балкансих Словена рађа идеја о стварању моћније заједнице, како би се супроставили тлачитељима, било је не мало оних који су у свему томе видели нешто супротно, а то се обично догађало код људи којима је лични интерес био изнад друштвеног, и који су се искључиво ослањали на свој локал патритизам, не желећи да схвати ону другу страну, која се залаже за заједништво. Тако је после Првог светског рата створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца – касније Југославија, а у периоду Другог светског рата, разбијена од снага, које су се супростављале заједништву, и у крвавом, сада грађанском рату, више су жртава једно другом нанели него су то сами окупатори. То је поново покренуло снаге, које су схватале да се само веће зајенице могу супроставити угњетачу, то је окупило све у Народно ослободилачки покрет, из којег је обновљена Југославија, призната као савезник у антифашистикој борби Другог светског рата. Како се други покрети (супротни) овој идеји, нису нашли на линији антифашизма, и то им није никако (онда) признато. Данас смо се нашли поново на неком почетку, па због бројних противника заједништву, сејача мржње и сукоба (добрим делом постакнути извана), ми имамо оживљавање, и то не малих снага, које се заједништву противе.На крају, када се све на светском нивоу буде хладне главе разрешавало, па и питање Југословенства, нове генерације и умнији људи ће открити да су им преци вођени себичним, примитивним, поткупљивим људима, и да их је лако било потчинити.
. Зато не би требало величати оне који су на било који начин били на супротној страни оних, који су заступали заједништво. Бити на њиховој страни, и после њиховог одласка, величати њихову заоставштину, крајње је нехумано према Јужним Словенима, јер су поднели огромне заједничке жртве у борби за свој опстанак.
Сигуран сам да после свих историјских недаћа и вишевекопвног робовања, Јужни Словени, који живе на Балкану, а посебно Срби неће прихватити тврдњу која сада кружи, да је Југословенство мртво, и посебно да ће Југословенство Србе одвести у пропаст, како то прогнозира дисидент из прошлости Драгослав Михаиловић, писац. Како видимо, још увек смо под јаким утицајем снага које нас раздвајају, сеју мржњу и шире шовинизам.
Тако Д. Михаиловић на постављено питање новинара. „Ви дуго нисте улазили у ЈДП (Југословенско драмско позориште), али касније постајете члан Управног одбора позоришта. Пошто сте дошли до докумената из Титове архиве која су се односила на „Тикве“, предлажете управнику Бранку Цвејићу да се то постави негде у позоришту, али то он одбија“
-Одбио је без икаквог обеазложења, иако је он у „Тиквама“ одиграо своју прву улогу. Имали смо још један сукоб када сам видео да је у позоришту преко целог једног зида стављена фотографија Јосипа Броза у ЈДП, пред глумцима, који пред њим онако сервирно шене. Осетио сам се лично погођеним и написао сам протест и тражио да се скине та фотографија. Скинута је после шест месеци размишљања.
Е, сада се и ја питам, коју је вреност оставило Титово време, па и ово велелепно позориште у коме господари овај писац, који намеће своје, прошлост прогања и ако је све вредно око нас, и у култури, оставило Титово време. А шта нам овај писац оставља – реваншизам и сукобе, зар то никоме не смета. Није он крив јер осећа да му време пролази, али настоји, па и на овај начин, уз помоћ врлих новинара и уредништва, и то лако обезбеди. Као што видимо,-то нам је донела „слобода“ мисли али не и ума Још као дете чуо сам познату изреку „да се во везује за рогове, а човек за језик“. Па читајући Михаиловићев интервју, често је упоребљавао неке изразе који се ни у друштву познаника не изговарају. На крају целокупне његове друштвене везе, прошле и садање, говоре, да ни мало није чудно што му ондашње власти, па ни Тито нису веровали. Упознао сам многе људе, који су прошли кроз Голи оток. Читао њихове књиге, разговарао Већина их је насела лажним и смишљеним подвалама, али оно време, када је била угрожена држава, ко је појединце „тукао по ушима“ да се баш тада окрену противу тек створеног поретка, који је стављен на пробу. Лица, која се на крају наводе припадају једном крилу, у САНУ, које се издвојило (посебно повезано), па у САНУ нема кохезије Ни мало није чудно што Србија лута и доживљава, када њена научна установа не даје довољно подстрека да се изађе из ове наметнуте кризе и сопственог немара, у којег смо запали делећи се вечито на ове и оне, међусобно супростављене Народи се не деле, њих дели елита која их предводи..
ДОГОДИ СЕ У ВРЕМЕНУ (Нставак)
За нас на Балкану, или јиш траје Други, или цело време смо у Трећем светском рату, чији завршетак није на видику. Ево како га доживљавам у овом периоду – исечак из записа “Догоди се у времену”:
„ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ“
С правом, можемо констатовати да је по завршетку Другог светског рата, настао нови процес, којег можемо назвати Трећим светским ратом. Овај период бележи, за многе државе, победнице у Другом светском рату, посебности. Поразом Немачке и њиних савезника у рату, који су успели да током рата, овладају многим просторима на евроазијском и африком континенту, а завршетком тог рата у коме су видну улогу одиграли колонијални корпуси, настаје процес деколонизације, који се убрзо претвара у други, сада нови вид колонизације, који још траје.
Нови колонизатор се организује, и под воћством такозване владе из сенке, уз примену америчке „супер“ силе, која се развијала у моћну војну организацију, која им је била моторна снага економског развоја, дужи низ година, а за то време води и „Хладни рат“ са доскорашњим својим „савезником“ у Другом светском рату, који је претрпео и највеће жртве, и може се рећи, и чијом оружаном борбом је окончан рат. Док је СССР, са посебним друштвеним уређењем за себе везивао оне држеве које су у том рату биле ослобођене од немачке окупације, САД је у томе видела опасност, проглашавајући комунизам за непријатеља број 1, и од тада настаје период трке у наоружавању обе силе
Трка у наоружавању захтевала је велика улагања у технолишки развој, првенствено за потребе ратовања, и још увек улаже, рачунајући на престиж и конфротирање са главним ривалом, а то није престало ни после „нестанка комунизма“ на европским просторима, па се може рећи: да је у суштини то борба за светску доминацију и превласт. Током тог времена, САД воде низ прљавих ратова, граде своја утврђења на освојеним просторима, стално се приближавају границама свог, за сада јединог ривала. А да би остварили тај циљ: сада, уз колективни савез Западне алијансе (НАТО), врше снажан притисак на своје савезнике да им се придруже у тим прљавим ратовима, које САД воде на више фронтова. Ту се јавља отпор.
Разбијање вишенационалних држава, стварајући патуљасте и немоћне државне заједнице, уништававањем њихове војне силе, наметање марионетске власти, које су се вољно или невољно ставиле на њихову страну, сада једине колонијлне силе, која у задње време губи престиж, као сила, после неколико локалних ратова, које губи један за другим.
Државе, захваћене овим ратним процесом, којег с правом можемо назвати Трећи светски рат, доживеле су све оно што су ратни сукоби у претхоним ратовима у ХХ веку нанеле тим народима, а после тих ратова успостављена је нека равнотежа односа и подела интересних свера.
Како Трећи светски рат има другу форму, са озбиљним и застрашујућим ратним средствима, које је безумни човек створио да би доказао своју животињску надмоћ, која произлази из његовог инстикта, али и не и из његовог ума. Тако справом можемо рећи да једним делом света владају врло образовани примитивци, који намећу овај процес.
Криза, као продукт тог процеса у садашњем врмену, као и све из прошлости, најчешће доводе до потребе да се нешто мора променити, јер овако не може даље. Ако изостане умно размишљање да се из кризе може изаћи договором, онда ће се као и до сада наставити међусобним сукобима, као што примењују и друга жива бића. Међусобно ће се убијати, наметати једни другима власт и потчињавати, продужити са наоружавањем „као преком потребом“, и више људи ће носити оружје и представљати претњу другима, него оних који се баве производњом за потребе човека. То је за човечанство (већинско) ужас, којег чине крајње примитиван човеков паразит.
ДОГОДИ СЕ У ВРЕМЕНУ (наставак)
„ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ“ – НАСТАВАК
Сасвим је очекивано, да ће кризом најугроженији продужити да прети силом. Ако на другој страни и нема војне опасности, створиће је, јер је сила заснована не само на претњи већ посеже оружје, изазива сукобе, даље од своје тириторије, сеје страх, посебно код „пријатеља“, да им, ни случајно, не окрену леђа. Купују савезништво мећу малим светским „проституткама“, које и не мисле на сопствени народ, већ себе виде као „достојног“ савезника силе у Трећег светском рату.
Дуготрајни локални ратови које „супер“ сила води на многим меридијанима Планете, запоседа бројне базе, како су им и преци то радили у прошлости, да би освојен простор бранили, народе држали под окупацијом, награђујући савезнике у том подухвату и маријонетске владе подређених држава.
Војна сила прве половине ХХ века, мења своје место, планове и циљеве, по завршетку Другог светског рата. Како је то Немачка под Хитлером применила током тог рата, везујући за себе савезнике у том рату, тако сада САД, по завршетку тог рата, за себе везује „савезнике“ у Европи и наставља тамо где је Хитлер стао. Већ сада се уочава у кога САД немају поверења међу „савезницима“.
Трећи светски рат је борба за тржиште. У периоду кризе која дуго траје, тежите борбе САД није Русија, већ Европа, снамером да преузме потпуну контролу над тим тржиштем, па је потребно одвојити економију Западне од Источне Европе, кидајући све досадашње уговоре, остварене од стране умних људи, да би се наметнуле својом пољуљаном економијом. Оно што не могу решити дипломатским и политичким средствима, зна се, решаваће ратом, или ратном претњом.У Западној Европи, осећа се ко је од овога најугроженији. То је Немачка, која покреће истрагу о шпијунској афери прислушкивања разговора Ангеле Меркел од стране америчке обавештајне службе, која доминира Европом.
Будући правац и циљ САД је да спречи Немачку у њеном економском претижу у ЕУ, а тиме и наметну јој послушност. Треба пратити шта се догађа у светској пропаганди током 2014. године, која бележи многе јубилеје прошлости. Све је уперено противу Германа, који су били покретачи и носиоци два светска рата, како би им се сада поткресала крила. Садашње стање духа међу Германима, никако се не може везивати са наставком прошлости, јер су у оба ова рата претрпели страшне губитке и ратове губили. Сада су и они мета надирања светског освајача.
Током више година води се прави рат у монетарном систему и на светском тржишту робе и капитала, а то је и централно питање економије. Систем граде Западне моћне капиталистичке земље, на челу са САД, која са њим упрвља.
О улози новца доста података можемо наћи у књизи: Николаја Старикова : Криза, како се то ради – Превео са руског језика Пајо Илић. (Објављено на сајту српске дијаспоре 4. јуна 2014.)
Поглавље књиге Николаја Старикова : Криза, како се то ради. Федерална резервна „Штампарска Машина“. Ко и зашто грубо крши Устав САД? Управљати значи предвидети-Императорка Јекатерина II .Предвидети значи управљати-
Паскал
Када се пажљиво чита ова књига, постаје јасно ко управља кризама, и зато то чини. Све друго је у финкцији процеса, који се намеће, и којег справом називамо Трећи светски рат – рат за тржиште робе и капитала.
Само посматрајте промотере тог процеса. Неће вам рећи своју намеру, али ће вам понудити, и то веома опрезно, своју услугу, која се и не мора извршити. По многим државама, па и по Србији, као и у прошлости током сваког сукоба, намећу се душебрижници својим саветима. Иза тога се може наслутити главни циљ њихове „помоћи и савета“, којима ће подлећи малоуман или, проститутка друштва, која ће спровести подмукао план освајача. Све је овоме подређено док процес траје. Посебно бројне агенције и јавна гласила промотери тог процеса, који настоје да створе јавно мњење које погодује освајачу. Ако за некога справом кажете да је плаћеник светског хегемона, оптужиће вас да нарушавате право и слободу штампе и говора. Када се несреће догоде, а увек се догађају иза сваког наметнутог процеса, касно је.
Сада и сами поставите себи питање: ко је и због чега растуријо Југославију? Зашто нам је наметнут грађански рат и ко је кога у том сукобу подржавао свим средстима, мешајући се у интересе једне од оснивача ОУН, да би на крају, свака државица морала писати молбу да буде примљена у УН – зашто? Зашто је бесомучно бомбардована СРЈ 78 дана, без одобрења СБ УН, и зашто се не може тужити агресопр Међународном суду правде – и која је то правда? Зашто је разорена и СРЈ, и међусобно супроствељени народи, који су се сматрали браћом – коме је то требало? Зашто је заустављена привреда земље, а тржиште прекривено робом из увоза – у ком то циљу? Зашто су нам закоровљене њиве, село нестало и простор постаје пустиња по којој се шепуре ретки пролазници, а да би се прехранили ретки становници су упућени да се снабдевају у градовима? Зашто нам је велики број радно способног становништва без посла? Зашто му се нуди посао по белом свету и коме продају памет и снагу? Зашто Србија има толико гладног становништва, што се није ни у време ратова догодило – ко је крив за то? Зашто је завладала помирљивост гладног становништва и зашто је погнуо главу и трпи? Зашто!? Ташто!?
Зато што смо се помирили са окупацијом, да нам се намеће све, и како да се понашамо. Зато што су нам непознати, или их има више, притајених окупатора који нам то намећу, а њима служе посебни људи.
Не могу а да не наведем сачувану изреку, стару више од два миленијума:
“И З Д А Ј Н И К Ј Е . . . Нација може да преживи будалу, па и оне амбициозне. Али, издају изнутра, никако. Непријатељ пред вратима, мање је страшан, јер је познат и он носи своју заставу отворену. Док се издајник креће слободно, међу онима унутар градских капија, његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се чак и у кулоарима владе. Такав издајник нам се не појављује као издајник, он прича гласом који је жртвама близак и пријатан; његово лице и начин одевања сличан је њиховом и он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцима сваког човека. Издајник разара душу нације; подривајући темеље града; он шири заразу у телу политике, све док она његовој болести не подлегне. Мање би требало да се плашимо убице. Издајник је куга!“
Марко Тулије
И тако се наставља процес којег је тешко превазићи са људима плитке памети, који нуси спремни да мењају стање. Мире се са постојећим, док се свет са ничим не мири. Свако, прво гледа сопствени интерес, и да не губи, проналази жртву, која је предодређена да губи. Зашто да дозволимо да увек будемо жртве??
ДОГДИ СЕ У ВРЕМЕНУ (наставак)
ОБЕЛЕЖАВАЊЕ СТАРИХ БИТАКА НОВОМ ФОТОГРАФИЈОМ
Како се приближавао дан „Д“ и 70 тогодишњица искрцавања Западних савезника у Нормандији, било је многих конрадикторних изјава, посебно на Западном „ратишту“, те ко неће, а ко хоће да се ским сусретне том прилико, а увек је по среди био Путин. Чак је објављен и протокол, који је обавезивао домаћина. На крају се много шта догоди између.
Још нисмо видели слику која би (можда) требала да замени ону познату Фотографију ондашње тројке са Конференције у Јалти. Могуће да и не буде објављена, али се догоди. Кажу да су се напокон срели Путин и Обама, па како се не могу договорити ко ће где седети, њима су се придружиле две крунисане главе. Једна из Енглеске, а друга из Данске. И тако се то заврши, са јасном поруком, која је објашњена у предходним поглављима на ову тему – привидан сукоб Америке и Русије, а иза тога борба Америке да очува своје освојене просторе и утицај на ЕУ, која им је показала да се измиче контроли.
Разне врсте санкција нису само уперене према РФ, већ се озбиљно односе и на државе унутар такозване заједнице. САД врши притисак на Француску, да Париз због Крима и Украјине, одустане од продаје два носача хеликоптера Русији. Али Француска каже да ће оба бити испоручена Русији, не осврћући се на претње. Криза у Украјини је јасно показала намере Запада према Русији. Од самог почетка са њихове стране је то било веома неискрено партнерство са Русијом. Очито је план САД да оспори и по могућности покида све еконмске везе и уговоре које ЕУ има са РФ, како би се у исто време нанела штету и једној и другој страни, које сматрају својим економским ривалима. Управо све то потврђују догађаји један за другим, како би се посрнула америчка привреда опоравила. Звецкање оружјем и ратне игре на затегнутој црвеној линији раздвајања су упозорење америчком крупном капиталу, да се морају одвојити знатна новчана средства за одржавање војне силе, и упозорење одакле им прети та опасност, па и ако им не прети, измислиће је. Већ дуже времена бројне америчке фирме, произвођаћи мунивије и војне опреме за потребе војске, врше опсежне прорачуне о исплативости тог посла. То ће убрзати и наменски и ненаменски утрошак свега тога, како би се у виду профита слио капитал у приватне џепове. Окосница борбе је пласман и тржиште које ће обезбедити текући Трећи светски рат.
Србија, окружена, не случајно на брзину примљених чланица ЕУ, са јединим, за сада излазом у слободан свет, који води преко луке Бар. Све су јој границе под строгом контролом, посебно америчких контролора из бројних база у „пријатељским“ земљама, које првенствено контролишу и њих.
Иако још нисмо чланица ЕУ Србији се замерају добри односи са Кином, а онда оде делегација из великих еврпопских држава и потпише уговоре вредне на стотине милијарди евра с Кином. А ми мали (јадни и опустошени) не мож` да потпишемо ни милијарду једну. А и то кад потпишемо, некоме смета, изрече Ивица Дачић, министар спољних послова Србије.
Свет се нашао на ивици великог сукоба, који настају као разрешење велике депресије, која уздрма човечанство на почетку 21. века. Оно, „да су у страху велике очи“, слично се догођа као и после депресије у првој половини прошлог века. Тада се убрзо догоди и Други светски рат.
Нисмо ли на ивици тог догађаја и нису ли исте снаге носиоци разрешења садашње кризе, која вуче ка новом сукобу.
„Односи између Русије и Европске уније у ћорсокаку“, порука је задњег скупа у Бриселу одржаног 28. јануара 2014.године.
Запад, (пострекач кризе), осоколио „украјинску опозицију“, да ће наводно криза бити окончана „када под покровитељством ‘међународне’ заједнице буду одржани нови избори“ – поручује елита Запада, у страху да не почне губити позиције остварене „обојеним револуцијама“.
Познаваоци стања и свих историјских догађаја прошлости, знају, да је ово што се догађа, на линији разлаза из прошлости, никада није мирило. Ни сад неће дати резултате, јер иза овога стоје, давно сукобљене снаге, са великим апетитима и интересима, који то неће дозволити. Није ли и Србија на овој разделници, која им никада није доносила мир, већ крваве сукобе?
Када се добро уђе у суштину свега овога, откривају се интереси, који покрећу полуге да би сачували свој положај, жртвујући друге да за њих на барикадама гину, не размишљајући о последицама и шта доноси тај сукоб. Како се то догађа у друштвима са старим поделама, реприза је њихово дуготрајно назадовање, што неће ни „избори“ решити, без силе и притисака.
Није тешко открити које су то агресивне снаге: од Напалеона, Хитлера и других које „своје право“ траже угрожавајући другога, а свет је остао без очију и ушију, претворио се у масу без ума и није у стању да ишта промени.
ДОГОДИ СЕ У ВРЕМЕНУ (наставак)
СТРАХ МУТИРА У НАЈОПАСНИЈЕ ОРУЂЕ РАТА
Код свих живих бића може се уочити страх као урођена појава, па и код човека. Упознали смо многе нестале цивилизације и свуда наилазимо на трагове страха. И онда када је човек трагао за појавом неке надсиле, коју у то време није могао одгонетнути, ту надсилу смешта негде дубоко у дивљину, осећајући страх од тога. Када је продирао у ту дивљину, а тамо није нашао то „чудовиште“, сели га дубље, све до границе, а онда, неко под земљу, а неко на неприступачно узвишење, стварајући код себе фетиш према тој сили, па ју је поделио на оне злобне и оне добре за човека – претварајући их у надсилу и своје богове. Увек га је на то нагонио страх од многих недаћа, посебно од природних непогода.
Свакој природној појави приписао је неко божанство и увек је живео у неком страху за који није имао објашњење. Многе садашње цивилизације и народи задржали су таква веровања, које проповедачи тога „усавршише“ као своје оруђе за владавином мањине над већином, које опет веома ужи број људи, који већи део друштвеног рада олако присваја, и своју моћ над другим претварају у наследно право, користе услуге бројних приповедача и верских тумача, који држе под својим надзором обичне људе, сејући страх, држе необавештеног у духовној потчињености. За све, што обичан човек нема одговор то је за њега – воља божија.
Када у све то мало боље завиримо долазимо до закључка, да су се људи увек међусобно делили, а најгори сој су „уображени високо образовани примитивци“, који се на силу намећу угрожавајући друге.
Посебна појава ширења страха јавља се у време ратова, кризних периода и нагомиланих противречности у друштву, где долази до изрођавања система, нарочито оних, који су постали опасност за друге. Кажу, да се после бројних појава, на просторима САД, шири страх од најезде ванземаљаца, па страх од појава које угрожавају људе хемијска и биолошка средствима рата, тако да је покренут процес страха, па становништво се масовно снабдева са заштитним маскама и другим заштитним средствима, и ако не постоји таква опасност – није ли то лажна узбуна у функцији покретања посрнуле привреде на том простору. Можемо то приписати и сејање страха о могућем рату, за који се, увек посеже у време већих депресија. Управо, САД су стално у неком рату на многим меридијанима, па није чудно да се тамо јављају овакви процеси. А све се то, захваљујући савременим средствима комуникације, брзо преноси на незаштићене и слабо обавештене људске заједнице. То се може упоредити и са муљем које доноси свака поплава на многим местима Планете.
Недавна појава и брзог ширења страха од разне врсте: свињског, птичијед и другог грипа, који је бројним компанијама произвођача вакцина донео профит, а велики број функционера у том ланцу угурао у корупцију и пљачку. „Наука“ као да не постоји за ова објашњења, јер се и сама нашла у тим мутним водама, а посебно што се далеко велики број „научника“ бави производњом средстава рата, стално подстицани лажним новчаницама, овом приликом неконтролисаног штампања шушкавих долара од америчких Савезних резерви у рукама приватног капитала, који се издигао изнад друштва – како то објави у својој књизи „Криза како се то ради“ аутора Николаја Старикова.
“Уместо да истраже своју улогу у стварању сваковрсног планетарног хаоса, амерички научници су се определили за своју „теорију завере“. Директор Вашингтонског комитета за проучавање америчког изборног тела Кертис Ганс завапио је: „Параноја убија ову земљу!“ Према схватању новинара „Минеаполис стара“ Џорџа Џонсона, „параноични Американци граде префињене системе којима објашњавају све светске проблеме као део завере“. Објавили су да су Јапанци дешифровали тајну Теслиног оружја и да је у току последња фаза за коначан ударац на Сједињене Државе. Та параноична тврдња постала је убедљивија након што се са наjгледаниjе ТВ станице из Аjдаха повукао метеоролог Скот Стивенс. Он је, претходно, најпрецизније предвиђао временске промене, а напустио је посао у години када су оборени сви рекорди по броjу урагана и тропских олуjа. Више није могао да „погађа“. Месец и по пре краjа сезоне све његове прогнозе биле су испуњене. Али, тада се непредвиђени ураган „Вилма“, после „харања“ по Jукатану и, туристима познатом, Канкуну, ван свих резона усмерио ка Флориди, на америчку сцену ступила је (не)научна теорија о диригованим торнадима и ураганима”(1)
Према тумачима „јапанске завере“, ураган „Катрина“ се на чудан начин формирао у jужном Атлантику. Угледни научник Том Барден закључио jе да се са глобалном климом нешто дешава. Није размишљао о потресању и загађивању планете нити о индустријски нарушеној биолошкој равнотежи. Њему су постали чудни нагли заокрети струjа коjе носе урагане под углом и до 180 степени. Још чуднија је готово хируршка прецизност у „избору“ циљева. Зато амерички научник није могао да отклони сумњу да иза свега стоjи нешто много опасниjе
У својој студиjи Барден је навео да постоји могућност да је све то резултат активности jапанских екстремиста. Реч је о члановима секте Аум Шинрикјо који се баве вибраторним зомбирањем људи. Они су на рачун поклона (неколико рачунара) успели да истражују у Музеју Николе Тесле у Београду, али су чувенији по покушају масовног тровања грађана Токија. У Сједињеним Државама кружи прича да Јапанци с териториjе бившег СССР-а, под будним оком ФСБ-а (бивши КГБ), раде на досада наjмоћниjем оружjу. Наравно, основе и тог оружја поставио је прослављени, контроверзни, мистериозни и највише злоупотребљавани научник 20. века – Никола Тесла. Будући да је реч о „човеку који је сувише знао“, није чудно да се све чешће пише и говори да је најчувенији Србин, кога, кад им затреба, присвајају Американци и Хрвати, вероватно убиjен jер ниjе хтео људима из Цие да преда нацрте за израду „тајног“ оружја, знаjући да Земља не би била иста уколико би неко злоупотребио наведено одбрамбено супероружjе.
У САД, осим тога, све чешће се појављују неозначени „црни хеликоптери“, све више је људи који тврде да су видели „летеће тањире“ и све више је становника великих градова који тврде да „знају“ за огромне подземне тунеле и мистериозне лабораторије (на пример, у Невади и реонима Лас Вегаса и Лос Аламоса у Њу Мексику). Такође, шире се приче о сарадњи америчке администрације са екстраземаљским биолошким ентитетима (ЕНЕ) и о групи „Мажестик дванаесторица“ (МЈ-12) за планирање одбране од инвазије тих ентитета.
Посебан страх изазива намера да се холограмски прикаже на филму Исус Христ и обрати народу у условима припремљене апокалипсе. Проблем је што о свему наведеном веома убедљиво говоре изузетне и поштоване личности, као што су Џон Лир и Милтон Купер. Наведени угледници тврде да постоји „договорени посао“ између Владе САД и ентитета непознатих људском роду, и помињали су називе пројеката, операција и шифре. На пример, Project Grudge, Operation Majority, Project Redlight, и шифре Dreamland и Area-51.
ОКВИР:
Џон Лир (John Laer) летео је на више од 160 авиона у више од 50 држава. Држи 17 светских брзинских рекорда авионима „Лир џета“. Једини је пилот који је икад добио сертификат Федералне авио-администрације (Federal Aviation Administration). Летео је широм света у мисијама за потребе Ције и за Владине агенције. Син је Вилијама П. Лира, дизајнера авиона „Лир џет“ – оснивача фирме Lear Siegler Corporation.
Милтон Купер (Milton William Cooper) радио је у Команди стратегијских ваздухоловних снага САД, на подморници. Учествовао је у Вијетнамском рату и каријеру завршио у Обавештајном тиму Пацифичке флоте.
Милан Марковић Миле, on Juni 9, 2014 at 6:20 vormittags said:
Ни мало није чудно што сам у својим написима често истицао где се налазе најодговорнији злочинци људског друштва. На крају да светом владају и управљају најобразованији примитивци, себична и алава бића, који су обезбедили висок стандард веома уском кругу људи. Ти себе сматрају надљудима. Они су сејачи страха код малог човека да би му се наметнули и сњим лакше владали. То су људски паразити, опаснији од свих других и бирају начине властите одрживости. Са њима се не може ништа уговарати, јер себе виде као посебна наследна бића, где изостаје људски разум.
(1) (Извод из књиге „Док мисли стварају космос“, аутора проф. др Светозара Радишића
ДОГОДИ СЕ У ВРЕМЕНУ (наставак)
СОЦИЈАНЕ РАЗЛИКЕ КАО У ПРВОБИТНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ
На самом почетку 21. века људско друштво није много одмакло од првобитне зајенице. На једној страни су малобројни, алави и крајње примитивни појединци, добро организовани и заштићени, који не бирају средства да увећају своје богаство, претварајући већину у роба. Богатима ни криза не може ништа.
Продубљен јаз се стално увећава, јер богатима и моћним, служе ицтитуције, закони које доносе, сила коју плаћају, „научници“ који им помажу и обезбеђују да се тај јаз продуби на штету већине. Често су и сами део те мањине, јер своје услуге добро наплаћују. Они су веома организовани, тако да већина није у стању да то промени. Крију се иза лажне демократије.
Каста богатих гради „цивилизацију“ по свом узору и за своје потребе. Ретке су људске заједнице које успевају да успоставе равнотежу. Ако неко и успе у томе, увек је на мети оне заједнице, која настоји да буде надсила и да диктира односе, стално увећава сигурност богатог на штету сиромашног. Све је подређено да се ово догоди и одржи.
Многи истраживачи су се оградили од тога да је „период благостања уследио након послератног (1945) свеопштег развоја“, али чињенице све то демантују, јер је управо, вишедеценијски развој увећао ту разлику на штету сиромашног становништава. Из неких података, на крају 20 и самом почетку 21. века, наднице најниже плаћених американаца око 20%, плате су им увећане за 3,2%, а недостају подаци о увећању богатства појединаца. Огласи се британски „Гардијан“ па износи да 20% британског становништва, који имају најнижа примања, располажу са 28,1 милијарду фунти, а само 5 имућних породица у тој земљи располаже са 28,2 милијарде фунти!
По завршетку Првог светског рата, познато је да је породица Карађорђевић постала феудална породица са бројним имањима и бројним познатим објектима широм ондашње Југославије, чије богатство тражи да му се врати Александар Карађорђевић, а савремено српско друштво настоји да му се то обезбеди, и ако је та породица напуштајући земљу 1941. однела за собом државре резерве, од којих су се обогатили сви они који су земљу напустили. и из иностранства „дириговали такозваном антифашистичком борбом у земљи, коју ни тада нису одржали на окупу, јер се ондашња Југославија распала. Оспорава се период борбе југословенских бораца, под воћство КПЈ, који су успели да кроз цело време рата ослободе земљу и обнове Републику Југославију, која је све до њеног насилног разбијања, важила за заједницу у којој је јаз између богатих и сиромашних знатно смањен, док појединци из редова „црвене буржоазије“ то нису силом нарушили. Сада је за то стање „криви Тито“, који је до смрти настојао да се тај однос између богатих и сиромашних очува, али они, око њега најближи, нису. имали исто мишљење.Титово време и његов крај су то потврдили. Многи без разлога настоје да га осуде што ни поклоне, које је примао од многих државника широм света, није оставио супрузи и својој деци. Да је другачије поступио, као што су то урадили други око њега, тек тада историја не би потврдила њега као посебну личност и легенду свог времена. Он је иза себе оставио правну и бодату државу, са знатно малим бројем сиромашних. Све што се промени иза њега нити је, нити ће се моћи њему приписати. Настало је једно безумље и крајњи примитивизам у урушавању свега што су умни и добро организовано друштво стварали. Скоро ће пола века од његове смрти, а још се увек одржавају многи објекти израђени у његово време, али привредни су претали да функиционушу, наступи време пражњења села, велике незапослености, глад и сиромаштво целокупног становништва, осим оних који су на време и још увек присвајали оно што им не припада. За сиромаштво и крајњу беду друштва не може се кривити Титово време, а ни људи који су га стварали, већ малоумни, које крупан и лихварски капитал из вана претвори у своје слуге.
Забележено је да у време Титовог природног одласка са сцене и у свету се догађа процес, иако је било упозорења британских лабуриста, осамдесетих година прошлог века, да ће временом „богати постати још богатији, а сиромашни још сиромашнији“, нашто је конзервативна Маргарет Тачар само одмахнула главом!
Како видимо и у току кризе богадство најбогатији се није смањило, већ увећало. Незапосленост се и у богатим државама стално повећавала, са по неким изузетцима. А то је утицало и на сиромашење средњег и нижег сталежа.Западне теорије о средњој класи подразумевале су „одређен ниво сигурности, осећање да ти некако иде у животу, да ћеш без тешкоћа школовати децу, моћоћеш да се лечиш када се за то укаже потреба и да не живиш на рубу егзистенције“. Данас се осећа знатан пад код дела становништва које то доживљава и има осећање средњег сталежа.Таква оцена скоро стоји код већине земаља на западу. Посебно ако неки од запослених остане краће или дуже време без посла, та породица дуго не може да надогнади и поврати свој стандард из претходног времена.
Шта ми у Србији да кажемо на све ово? Већ су други о свему томе већ рекли да је до седамдесетих година прошлог века, не само Србија, већ и цела Југославија, били су у неком златном добу, које им је донео успешан развој. Са увођењем нове технологије, у свету и код нас, што је додатно утицало да појефтини необразована радна снага, која је излаз тражила одласком из земље, када је и почело село да се празни, а посебно из богатијих пољопривредних региона, што је знатно допринело паду пољопривредне производње, а богате државе су наставиле свој привредни раст захваљујући приливу јефтине радне снаге, који је побољшавао стандард њиховог становништва, док су они који су били сиромашни још више сиромашили и завлада код многих беда.
Мало ко предлаже ово што ћу рећи. З оживљавање Србије у целини потребно је променити курс даље транзиције.Потребно је подстицати развој привреде на руралном подрућју државе, уз одржавање садашњег нивоа индустријске. производње, што би смањило незапосленост у градовима, а знатно допринело запошљавање на нашим селима. То би смањило и притисак бројног мање образованог радно способног становништва на градску инфра структуру и његове институције. Растеретило градове, посебно веће, како би се побољшао њихов стандард живљења.
На селу, тамо где постоје институције које су сада запуштене, искористити. Развојем привреде на сеоским подручјима, где би запослење могло наћи бројно становништво и све струке довело би до тога да се поврати стандард и рађања из интереса, па нас неће бити сваке године мање за средњи град од 25-30 хиљада становника. Биће искоришћене моге школе изграђене у златном времену, село би оживело, а оно је једино у могућности да младе обучи корисном раду, а у граду је све то замајавање. Потребно је подржати сваку корисну идеју која би убрзала овај процес, који би морао бити што пре усвојен и подржан од власти. Тако би убрзо и у власти имали своје представнике, који би долазили са подрућја села, што сада није случај. Добро процените шта ко сада предлаже у српском парламенту искључиво интерес неке безвредне политике бројних малограђанских партија и странака, које се углавном баве саме собом, које нас тиме замајавају од избора до избора и ево скор ће четвртина века, када ова земља стално стагнира и сиромаши.
ЗАШТО СУ СЛОВЕНСКИ НАРОДИ НА МЕТИ ВАРВАРА
Ново историчари, које запљусну примитивно гледање на прошлост па су варварима олако подлегли њиховом утицају, јер су „стално“ хрлили у загрљај својих непритеља после сваког рата, а окрећу леђа и занемари правог, који му је био савезник у рату, како је то изнео странац, а не Србин, доктор Алчибалд Рајс, искрени пријатељ српског народа.
Не улазећи у далеку прошлост ни у бројне ратове које, Западна Европа води и губи са словенским народима, од Кримског, Напалеоновог, Хитлеровог, па и садашњег од удружене НАТО алијансе, који се наставља, открива обичном човеку, а не „научницима“, који то неће да схвате, да су то два света, међу којима дуго неће бити мира и заједништва, јер то не жели крупан капитал Запада, тренутно предвођени једином колонијалном силом у лицу САД.
Будућнос односа неће зависити од владајуће превртљиве елите, која олако подлеже утицају запдне културе, где се најчешће школовала, и попримила тамошње манире, методе и друштвене односе, које широке народне масе нису у стању да прихвате, јер их ти односи доводе у положај нација нижег реда, које постају жртве новог колонијалног и подређеног односа..
Шта је заједничко код Руса и Срба током задње деценије 20. века? То неће заборавити руски и србски народ, ако су то заборавиле њихове владајуће елите, које су дозволиле да их захвати заједничка катастрофа изазвана од незасите светске олигаехије.
Било је то још увек смутно време, веома препуно бурним догађајима и „крај највеће геополитичке катасрофе 20. века“ – како је ту катастрофу назвао актуелни шеф руске федералне државе Владимир Путин. А то се може са доста сличности пренети и на бившу републуку Југославију.
У Русији, под првим председником Борисом Јелцином, а у Југославији под бројним првим председницима бивших југословенских република, претварају своје државе у карикатуру од државе, а у Србији поебно доласком Коштунице после Милошевића, у којима су завладали: криминал, општа пљачка и корупција. У којима је свако могао да ради шта хоће, и где мала група људи за себе прибавља, практично, сва богатсва, доводећи већину суграђана на ивицу егзиустенције и сиромаштва. Доскорашњи савезници „источног блока“, један за другим, убрзано се, што милом што силом, прикључију НАТО Алијанси, свом ратном савезнику из Другог светског рата, који покрену нов процес и на простору Европе врши опсежне припреме за Трећи светски рат.
Али од 2000. у Русији су се почели мењати односи и данас је она поново једна од просторно највећих и најмоћнијих држава света, што је након нешто више од једне деценије, постепено, почело да продире и у садашњу Србију, увидевши да их везује иста судбина историјске прошлости.
Док је РФ скоро две деценије зауставила даље пропадање државе и њене економије, покренула процес опоправка у изградњи правне и стабилне државе, у исто то време, у Србији се настави њено растакања и урушавање, које су нанеле санкције, грађански рат на овим просторима, посебно на лажним закључцима изазвано бомбардовање 78 дана од стране снага САД, окупирање дела српске територује и под својим будним мешањем ту територије предају шиптарским сепаратистима, да би стварали другу албанску државу на Балкану. Граде своју базу на тој територији, која им користи да контролишу најкраћи сувоземни пут Европа – Мала Азија, на којој иза тога отпочињу свој рат са Ираком из којег су се повукли као губитници, остављајући тамо пусту земљу. Оно што се сада приписује „терористима“ исламистичким борцима, да су олако почели заузимати град за градом, приближавајући се главном граду Ирака. Не потсећали нас то на давна времена, када је освајач Александар македонски кренуо на Персију, истрошио своје снаге у заузимању градова на том путу и нестао у том сукобу. Персија је успела да без борбе поврати изгубљене територије и прошири своју територију све до Нила, јер су се појавили не као освајачи, већ као ослободиоци. Не понавља ли се то сада у Ираку. САД су на овом простору изгубиле сваку могућност да поново уђу у нове конфротације и сукоб, препуштајући тамошњи процес да се решава сам по себи без њих, што је потврдио и секретар Алијансе Андерс Фог Расмусен, недавно при посети Анкари…
Што се тиче односа према Србији од стране Запада на челу са САД, а и РФ, наилазимо на тренутно два потпуно различита односа. Амбасадор САД, при свакој појави на јавном месту изражава „своју спремност да помогне Србији, али да она узвратно призна независно Косово, постане чланица НАТО-а и ЕУ. Те уцене већ дужи период прате сваку власт у Србији, нудећи им своје услуге за излазак из кризе и немаштине, бројним саветима, али само када се увере да елита политичара, која је све њихове циљеве и задатке вољно извршавала и изврше.
Од стране РФ сасвим дриги ветрови и ту смо сигурни да нећемо бити преварени. Нема уцена и нема крајње несигурних уговора, као што је тога било са запада.
СОГОДИ СЕ У ВРЕМЕНУ (наставак)
МИТ О КОСОВУ НИСУ СРБИ ИЗМИСЛИЛИ
Када се дубље упустимо у анализу тзв. „Косовског синдрома“ данас, долази се до закључка да задире, временски, у историју – од косовског боја. Косовска мит Србима су наметнули освајачи и сви они који су га користили у свом интересу.
Отуда и долазимо до закључка да су Срби и Шиптари на Косову и Метохији увек имали заједничког непријатеља, а никада заједничког пријатеља. Непријатељ, а и “пријатељ“ ових народа, који су се појављивали на овим просторима, увек су имали свој циљ, због чега се ту и налазе.
Синдром “Косово“ посебно се јавља у периоду Двадесетог века и на почетку Двадесет првог. Жртве су оба народа на овим просторима, Срби много више.
Шта на том простору траже Германи, а шта Сједињене Америчке Државе, па су се удружили у злочину? Своје акције спроведе кроз злогласну Алијансу звану НАТО, као инструмент глобализације планете. Примењене методе деловања су исте као што су их примењивали Турци пуних пет векова.
Још у периоду СФРЈ, после Другог светског рата, настављајући ратну политику Хитлерове Немачке, Немци и Аустријанци су настојали да Словенце и Хрвате стално завађају са Србима ма где они живе, а то се показа у време ескалације шиптарског сепаратизма и грађанског рата, када су представници ових народа, у савезним органима и на нижим нивоима, увек стали на страну шиптарског сепаратизма, јер су га они и подстрекивали и користили у властитој борби за разбијање заједничке државе. Радили су то по наговору својих ментора, а за узврат су добијали помоћ за сопствени сепаратизам. То се и потврди у чину њиховог издвајања из заједничке државе. Занимљиво је овде напоменути да су вековима мудри настојали да створе заједништво, а будале то разоре у крви.
Део централних сила Европе, које су у два Светска рата на овим просторима исказали своје циљеве, на самом крају протеклог века, користе овај синдром и претварају у крваву драму. Међутим, то директно подстиче код Срба мит о Косову и ствара кохезиону снагу да се овој немани супростави (Одговор на неуспеле договоре у Рамбујеу). И сад, кад светски моћници користе силу (а не право) да отму Србима део територије, ону за коју су они заинтересовани, поново се активира косовска мит код Срба у чему их међу собом повеже и организује да се том злу колективно одупру.
Поново, као и у време НАТО бомбардовања, део (пред-ставници централних сила у ЕУ) су били најгрлатији, слично Хитлеровој и Гебелсовој пропаганди да се Срби казне и да им се отима и само отима део по део њихове територије, а сад – Космет.
Шта овде траже САД и зашто су „животно“ заинтересоване за овај простор? Шта нам доносе? Космет, као стално распиривано жариште сукоба, које су нам оставили Турци Османлије, користе као и сва друга жаришта сукоба у свету. Посебно се опет то распламсава у периоду америчког светског рата. терором против “тероризма“, па скоро сваког јутра светске се станице огласе саопштавајући црну хронику: тепих људских лешева оставља овај освајач планете где год се појави. Он, под лажном борбом за “људска права“, где год се појави, сеје лешеве и разара све То је људски паразит, који сише крв и зној невиних, од чега снагу добија да би и силом наметао своју власт. Зато завојевача нико не воли и супротставља му се свим средствима, а освајач то назива тероризмом. Ако освајач примењује терор, убија и пали, руши све пред собом, откуда то да је отпор том терору већи злочин од највећег злочина којег освајач примени.
На Косову су Американци изградили своју базу, због тога су и напали Србе, бомбардовали их, подгревају сукоб са Шиптарима, нуде им другу државу у Европи и то настоје да спроведу силом и ако се то може изазвати нови светски рат, који је на помолу. Када то чудовиште звано НАТО, буде рањено, као звер ће реаговати и неће бирати средства која ће применити у новом сукобу, јер тамо одлуке доносе малоумни.
Ово што САД ради на овим просторима, подједнако угрожава европску цивилизацију, која се нашла на путу овог освајача, као и целу планету, само ту Европу неће имати ко да брани и ко ће за њу ратовати са новим колонизатором, али ће за српски народ ратовати читав његов угрожени народ, као што је то чинио кроз историју у задња два века.
Пет векова су Турци изазивали код Срба мит о Косову, а сада то, оркестрирано, чине САД са већим делом такозване ЕУ. Под садашњим условима, створеним на почетку 21. века и после бесомучног бомбардовања и сатанизације Срба, српски народ (кад искључимо вазале), није заинтересован да се прикључи тој творевини, али је ЕУ, итекако, заинтересована да Србе покори да би над њима владала. Ако су Срби, својом борбом и отпором, били гробари Турског и Аустроугарског царства, биће и ЕУ (будите сигурни у то, ако се према Србима буде примењивала сила, као што се сада примењује!!!). Посебно то чине оне државе, чланице ЕУ које су у 20. веку ратовале против Србије, па те ратове губили, појава мржње и реваншизма(Немаца, Аустријанаца, Мађара, Хрвата), видљиво с почетка 21. века, па, под тим условима, Срби никад неће стећи равноправност. Увек ће их, као и у прошлости, третирати као народ другог реда, којег треба прислити да поштује поменуте припаднике „плаве“ крви, јер их је Хитлер за сва времена заразио том идејом.Управо се то сада и догађа. Зато за „Косовски мит“ у Срба не кривите Србе, јер га ви, светски освајачи, намећете Србима!!!
ДОГОДИ СЕ У ВРЕМЕНУ (наставак)
ЉУДСКО ДРУШТВО И ЊЕГОВЕ БОЛЕСТИ
Један део човечанство је закорачило у трећи миленијум „новог“ времена, када је целокупна планета Земља, овладала многим научним открићима, технологијом и „новим“ међусобним односима. Откривене су бројне болести, а и лекови, да се од њих заштити. О њима неће овде бити говора, већ о болестима за које човек није, а и неће наћи лека. То је његово патолошко душевно оболевање, за које он не тражи лека, већ настоји да се болест код њега оплођује и развија, али на штету не своју већ другог човека.
Па како од тих болести не оболевају сви људи, она постатје болест одређеног дела људске заједнице.
Очекујете од мене да ћу открити нешто ново, а управо то је други већ открио. Служимо се његовим открићем, а најчешће их приписујемо другима, али не и себи. Људи захваћени том епидемијом обично су неосетљиви па код себе то не могу да осете, или не желе, али их другима намећу.
Речи које .се завршавају са „изам“, а означавају односе међу људима, реците да не припадају патологији односа међу њима, ја то не могу рећи. Ако мало боље зађемо у ову област, долазимо до закључка да је већина тих појава и оболевања, најчешће код издвојеног и отуђеног дела људског друштва, које ту болест користи да би је другом наметнули и упорно настоје да докажу како су они у праву. Шта рећи на ове речи: феудализам, капитализам, социјализам, комунизам, бољшевизам, марксизам, радикализам, бирократизам, колонијализам, а тек на: паразитизам, шовинизам, национализам, снобизам..итд. Или, аутизам који захвата већи део људске популазије.
Иза многих, поменутих појава, стоје не појединци, већ скупне, институције, оружје и сила, а често и држава.
Сада се питамо: а где су ту „мудраци“, где „научници“, њихове научне институције, и како они те појаве тумаче и чему се колективно супростављају, или се не супростављају, јер често иза њиховог дела су набројане појаве, за које, али да ми не замерите, што се дрзнух да их именујем као „патолошка оболења“, која се углавно појављују као супротност и неком од њих. Па ко је онда у праву? Све мислим да није нико, јер су све појаве у директној супротности и воде сукобима унутар људске заједнице.
Многе појаве се запажају код људи од када је он за собом оставио сведочанство о себи. Неке од појава су обележавале само издвојену групу људи која се наметнула и остварила власт над другим. Код те издвојене људске касте су се и највише догађале изопачености са временом њиховог изрођавања. Како другачије приказати односе на Римским дворовима, а за то постоје подаци. Па на дворовима многих средњовековних владара, чију смо историју упознали, али смо мало о њиховој патологији говорили, иако се за њих знало, да им се не умањи ореол којег су за животза стекли, јер је свака нова елита власти, славила моћника, како би обезбедила да и његово буде слављено. У свему овоме се запажа присутност духовних вођа, чувара те касте и њихових промотера, па и онда када је неки изопачени владар осуђен за своје недело, његова духовна елита, у време недела, остаје не осуђена. Докле ће се то кроз будуће време догађати, човек није у стању да то предвиди.
У садашњем времену, како је наведено, на почетку 21. века, веома су изражене ове људске појаве, а посебно у смутним, ратним, кризним и несигурним временима, када се патологија користи као оруђе сукоба и рата.
Познат је појам о „паразитима“, и где се они појављују и о извору њихог одржавања и понашања. Није познато да нека врста паразита је и паразит сопствене врсте, као што је то случај у човековој врсти. И управо је тај човеков паразитизам у оснопви свих његових проблема
Снобизам је најчешћа појава код дела „више“ касте, презасићене добрима која им не заслужено припадају
Мафија, која се наметну и претвори у велику снагу, смишљено је годинама стварала своје полуге, које ће им омогућити да остваре своју замисао. Те полуге су веома опасно оруђе у рукама мафије. Посебно је опасна она тз НВО (невладина организација), коју моћник формира и финасира, да за њу, одради прљав посао у другој људској скупини, коју желе да подчине. Посебно су опасне личности које се регрутују од особа, у којој је од рођења усађена мржња и пакост према другом. Такве се особе, обично, регрутују из породица, које су преко ноћи постале моћне, а то се догађа после ратова и криза
Историја бележи ово време, без перспективе по Србију, у коју су је довели људи који су слично колаборацији у току Другог светског рата, служили окупатору, тако се сада издвоји слој, који нам својом ружичастом причом, обећавају боље сутра, само незнамо које је то сутра, у низу несрећа и сиромаштва.
Немачка и даље конфликтима одржава нестабилну ситуацију на Балкану. Она, која има и највећи контингент војника у окупаторским трупама на Косову и нема намеру да се одатле повуче, јер јој је то основни разлог да се бави нама као полуколонијом.
У протеклом времену, један писац у Србији издаје нову књигу на велика звона објављена и подржана новчано и пропагандом, до бесмисла. Добро треба запамтити људе који су се удружили у коло у коме је он. људима, савременицима, добро познат као аутор те књиге, јастреб прохујалог ратног времена, свуда присутан, само не у Хагу. Тамо у казаматима, глобалног капиталистичког света, су се нашли сасвим други људи, а његово име штити плаћени тужилац, па се тамо неће појавити, јер га штити крупна звер, за чији рачун сада пише и говори, да би „усрећио“ Србе прекрајањем историје у корист својих пријатеља, како му је кум рекао, „да је плаћен и плаћа га америчка администрација“.
Скоро сваког наредног дана искрсне по нешто ново, у старој одежди. Све то нагони онога ко трага, па слажући коцкице овоземаљских чуда, ни мало није чудно што је човекова врста стално у некој кризи.Питамо се: ко се све храни тим човечијим отпадом? Коме служе сви ти измети, који се пласирају? У садашњем времену, постоји умишљена категорија људи, и све се врти око њих. Како сам у претходном делу овог текста рекао,: да се свако из нове елите, ослања на свог „Бога“, који му помажу да остане на позорници, па био он проглашен и лоповом, само да му се име чује. Појединци, попут Геншера, Сороша, Бжежинског, а у Србији, да им име и не помињем, јер би се наљутили. Зато постоји посебна сила, отуђених, који су успели да на светском нивоу, буду заштићени, као посебне животиње. Они могу да напишу, а њихово ће бити објављено, док се не може објавити свачије мишљење.
ДОГОДИЛО СЕ У ВРЕМЕНУ (наставак)
Г Р О Б А Р И К О З Н А П О К О Ј И П У Т
„Можете ли да замислите једну свемоћну групу људи која не познаје државне границе, која је изнад свих закона и свих држава, која има власт над свим областима политике, религије, трговине и индустрије, банкарства, осигурања, рударства, трговине дрогом, групу која никоме не полаже рачуне осим својим члановима“ (Др Џон Голман).
Сведињене Америчке Државе су саме узеле за првао и дозволиле ЦИА (институцији) да може некажњено да убија по свом нахођењу,. Али се неки питају, а шта ако Русија такође присвоји право да и она шаље беспилотне бомбардере у Украјину и изврши напад противу појединачних непријатеља?
Анализом свега до сада примењеног, када би постојало право и правда једнако за свакога, давно би САД требала да одговара пред „Међународним судом правде“ за све невине жртве настрадалих применом беспилотних летилица – убица до сада. Да је имало правде и да се такав злочин спречи, могло се веровати у перспективност садашњег планетарног друштва. Овако, како се пред очима светске јавности догађа, што се догађа, имамо затамљену слику будућности. Сами одредите у чијим је рукама та злослећна играчка и какви су то људи, који диригују са свим тим и о њиховој употреби..
Далеко пре него је др Џон Голман написао и објавио своју књигу, овај писац је имао прилику да проучава и прати догађаје по завршетку Другог светског рата. У Сједињеним Америчким Државама су, одмах после рата, снимани филмови о неким људима који се окупљају у разне кампове, којима руководе неке сумњиве личности, а, понекад, то се припише остацима присталица Хитлера, који су избегли у понуђену земљу “демократије“. Било је и озбиљних студија о томе како су на тлу Сједињених Америчкиих Држава испражњена села у Средњој Америци у које су насељавани досељеници; и под будним оком организатора стварана су језгра, попут турских јаничара, да би се употребили кад за то дође време.
Распадом колонијалног света по завршетку рата, ствара се „језгро“, како смо га у то време називали, неоколонијализам, као претеча, будуће глобализације планете. У исто време, под окриљем будућих владара из сенке, организовано се распирују сукоби, где год се нађе интерес, да би се обезбедио разлог и оправдање, а у те сукобе, често су многи прерасли у локалне ратове. Тамо, где су се увек умешале водеће силе Запада, траје дуго и после “Берлинског зида“, и многих ратова вођених углавном у регијама богатом нафтом и другим стратешким сировинама. Колико само траје драма на Средњем истоку и, докле год су тамо умешани американци, мира неће, а и не може бити, јер им мир никако не одговара, само рат; он доноси пљачку, ратни профит, развија производне снаге и богати импер-капиталистичко алаво друштво, које не преза ни пред чим.
Не може, а да се не помене новински чланак објављен у дневнику„Политика“ : “Молитва за Јованину земљу“ у којем је објављен поступак Јоване Ружичић у време док су нас бомбардовали 1999.године. Она је успела да својим поступком “гане“ део америчког света, да помисле и на народ Србије, док су их сатанизовали и, на крају, бездушно, како то може само човек са зверским нагоном да приреди, бомбардовали седамдесет и осам дана и ноћи, али то, никада и никога не може да “гане“ и приволи људској свести, а најмање крволочне људе (и жене), који су стајали иза овог нехуманог злочина, које људска врста до сада није видела.
Управо истина о тим догађајима и свему што је везано за сатанизацију српског народа, геноцид над њим, уз помоћ најближих суседа и мешање у односе на овим просторима, има исти циљ, а и исте резултате, као и онај блискоисточни. Неће се овај проблем решити, јер главни актери Запада и не желе да се реши. Због тога су ту. До истине неће доћи лако, али када дође, догодиће се управо оно што се и раније увек догађало: нестаће сила на блудан и нечастан начин заснована, пропашће политика гробара планете.
Оно што се у овом периоду догађа, везано за разрешење проблема “Косово“, показује колико је тај проблем превазишао питање главних актера у сукобу, Срба и Шиптара са Косова и Метохије и представља глобалистичко питање света. Због тога се неће и не може тако безболно решити, ма колико Американци били упорни у присиљавају чланица Европске уније, да их у томе подрже. Руси су по овом питању постали неумољиви, ма колико Запад настојао да их приволи. Руси су и сами схватили, да је у међудржавним односима дошло, како се каже, до задње „црте“, и да се не сме одступати, и то управо желе да постигну. Американци. Не бирају средства, али немају ни главне адуте који би им ишли у прилог. Руси управо користе многе околности које им иду у прилог, па присиљавају, тог гробара планете, да се заустави, и промени своју намеру, јер угрожава ону страну која се не слаже са политиком глобализације света.
Пажљиво треба пратити шта се догађа и ценити шта ће се тек догодити, а посебно у земљи где је „колт“ господар свега. Како ће се осећати тамошњи људи када им се у њихова дворишта, учионице, парламент, привреде и друге организације буду увукли не туђи већ њихов „дрон“ и не контролисано почне да бљује ватру. Као што видимо, недавно им се много шта негативно догађало, а да им то нису Руси упутили, већ плански то чини њихов човек, који је давно престао да разумно размишља. Из објављених података се може сазнати да се ове справице у Америци могу купити на сваком киоску, наручити преко интернета, чија је цена око 500 долара. Међутим, за цивилне професионалне дронове биће потренбно издвојити и више новаца. Намењени су за виши слој убица лаких на орозу.
Несрећна је била и несрећна ће бити држава, која другоме некажњено чини зло. Увек се догађа да и природа чини своје, па таквима узврати као бумеранг, од чега се нико није заштитио.
ДОГОДИ СЕ У ВРЕМЕНУ (наставак)
КАКО МАЛИ ПОЛИТИКАНТИ ТУМАЧЕ ПОЛОЖАЈ СЕБИЈЕ
Бруно Масаис, португалски државни секретар задужен за европске односе, недавно у свом интервју, открива нам право стање у светским оквирима захваћено загрљајем „кобре“, која не признаје ничија права, границе, суверенитет, „која има власт над свим областима политике, религије, трговине и индустрије, банкарства, осигурања, рударства, трговине дрогом, групу која никоме не полаже рачуне осим својим члановима“ (др Џон Колман). Да би уплашио српске власти шта их чека он подвлачи да је „неодржива политика Србије према Русији.
Да не тумачимо само изјаве и понашаље политичара. који су регрутовани да престављају политичке и друге односе у ЕУ, већ да се пође од тога какву је непосредну историјску прошлост имао српски и други народи у Србији и, реецимо, португалског у Портукалији. Па ако томе додамо и друге мале, средње и велике државе ЕУ, које су у прошлом веку, већина њих у два рата ратовали противу српског народа, а последње године 20. века, па случајно ти исти, бомбардоваше српски народ, заведоше санкције, разбише им две државе, окупираше им део територије, на којиј створише квази државу шиптара. Па лаик може закључити да се српски народ не може ослањати на дојучерашње непријатеље, а да завборави вечите пријатеље.
Из церлокупног излагања Бруна Масаис да се закључити да ни ЕУ није баш сигурна у себе и да је она такође захваћена загрљајем „кобре“, а овај политичар стално истиче да Србија на дуге стазе мора рачунати да је неодржива политика према Русији. Одмах се може закључити ускогрудо гледање овог политичара, јер он и не улази у сусштину садашњих Руско – Србских односа, који су већ дуго у фокусу будућег устројства односа у Европи, а које неће моћи и ако то сада свим силама настоје да поремете САД. Криза у Румунији која се жели приписати русима ни из далека не изгледа тако. Њу су изазвале снаге окупљене око САД, како би се заоштрили односи са Русијом и пореметили већ стабилне односе Русије и ЕУ, а посебно да би увукле централне земље ЕУ у овај сукоб.
Србији, после разбијања Југославије, наметнути су ужасавајући односи планирани раније у центру вечитог зла. Тај притисак, у који је уложено много новца, плаћено много разбијача, запослена војна индустрија и на крвавим новцима живели су несретни људи производили ратну опрему, која је пре свега, употребљена при бобарговању СРЈ 1999. године. Питамо се: где сте тада били ви „пријатељи“ из ЕУ, нистели били саучесници свега овога? Шта очекујете од нас? С шта ми можемо почекивати од Вас? Будите мало реални. Ни једна власт која би нас Србе водила у покоравање и валани однос, не би могла дуго опстати, па ни силом, како се то ради на Западу.
Србски народ је увек био на страни правде и правичности. Увек је био на страни онога ко је угњетен. Он добро памти целокупну своју прошлост,
Ја мислим да у нашем животру нема славе, нема празника који није више везан за тугу. Ми смо мали народ по броју живих, а велики по броју мртвих. Хиљаде мртвих другова проткано је кроз наше дане. На њивим животима ми зидамо своје..- тако .осећа и мисли већина србског народа – то морају поштовати и они чији су преци наносили жртве овом напаћеном народу. Питам се колико су умни и колико су човечни они мали и велики политичари, који без размишљања, изричу оно што је неспојиво са истином и намећу Србији оно што ни они, ако би били у тој ситуацији, не би прихватили. Све оно што је противно интересима Србије и њеног становништва, злочин је свако наметање и једнако је свим ултиматумима који је наметан Србији, а све се то добро зна. Не очекујте да вас народ заволи ако му не покажете своје разумевање. Не силиоте га да се опредељује према вашим жељама и вашим интересима, јер што србима треба ни ЕУ се не сме поклонити.
Бруно Масаис: одговори нам искрено, а какву ти то дугорочну будућност ЕУ видиш на дуге стазе , па и своје Португалије?
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ /наставак)
СУМРАК И ТАМНА СТРАНА ЉУДСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ
Док једна острашћена и издвојена мала скупина људских злотвора држи све под својом контролом, веома дуги низ година, човекова врста је у сталном крвавом сукобу на свим меридијанима. Шта је повезало све те људске злотворе, који не признају државне границе, који су изнад свих закона и свих држава, који имају власт над другима у свим областима: политике, религије, трговине и индустрије, банкарства, осигурања, рударства, трговине дрогом, групу која никоме не полаже рачуне осим својим члановима!?
Та тамна страна људске скупине се, не случајно, вековима покреће се са истих простора, вођена истим идејама, острашћена, лака на оружју, лажна и малоумна, грамжљива, која постаје опасан паразит своје врсте на планети Земљи. Ту издвојену скупину на свим меридијанима, где се стално бележе сукоби и ратови, краси ореол лажног и примитивног људског изрода, умишљеног да му је све дозвољено. Само их погледајте чиме се ките? Увек су окружени добро наоружаним и увежбаним чуварима њихове китњасте сподобе, иза које се крије лажна личност. Њихова људскост у сопственој средини је лажна, ако се такав не понаша и према другима ван своје средине. Али се, не случно, издвојила и удружила веома мала скупна, која се, уз примену силе, лажних људских права, која то заводи помоћу својих инсттитуција, и намеће то већем делу свог окружења, постаје тамна страна људске заједнице, која срља у самоуништење, јер паразит сопствене врсте уништава врсту, ако разум не овлада људска врста ће сама себе прогутати.
Издвоји се један моћан савез, неравноправних чланова, који је од самог почетка стварања постао опасан реметнички орган на планети. Тамо, где је он присутан као нечији „савезник“. у решавању конфликта, које и сам изазива да би створио привид и разлог свог присуства, мира нема. Сама та чињеница говори о опасној и, за човечанство погубној скупини, која за рачун веома мале и издвојене групе моћника, обавља прљав задатак.
Није случајно у предњем ставу наглашено да је тај скуп неравноправних чланова, јер се све чешће догађа да су одлуке „главног“ и њему ближих у том савезу на штету већег дела неравнопрацних чланова, који пружају отпор, јер су им животни интереси угрожени. Дуги низ година, и у време дуготрајног колонијалног рата, којег воде САД посебно на просторима Европе, Азије и Африке, да би се учврстиле као „супер сила“ није у складу са већим делом тог савеза. Ту настаје и тамна страна будућих светских односа. Посебно у Европи, где се годинама заузимају ратне бусије, формирају базе са јасним циљем, постављају „ракетни штитови“ са веома опасним пуњењем, под измишљеним изговорима о некој, вероватно ван земаљкој агресији, али јасно намењеној, да се Руска Федерација изолује, ослаби, јер им постају непремостиви привредни конкурент, који се као плима шири на све стране. Овом експанзионистичком привредном развоју главног конкурента, када су угрожена „права“ САД, логика говори: ако се нешто не може решити дипломатским и политичким средствима, потеже се оружје и претње до есклалације рата и великих сукоба, рачунајући да ће у тим ратовима, као и до сада, коалиција Запада бити победник. Изгледа да је томе дошао крај, јер се планови САД у Европи не спроводе како је то замишљено, па се актуелни председник САД Барак Обама обраћа европљанима и износи своје незадовољство.
Током недавног сусрета са Обамом.шеф НАТО-а Андерс Фог Расмусен није могао да сакрије чињеницу да се Европљани у ствари плаше најновијег ескалирања сукоба у Украјини, а та ескалација управо је иницирана од стране Вашингтона и НАТО-а – преносе светски листови. .
Опремање украјинских оружаних снага тешким наоружањем совјетског порекла, које је још преостало у хангарима бивших чланова Варшавског уговора, а сада чланица НАТО-а, али, још важније, „несебичном финансијском помоћи“ (говори се о 23 милиона долара) коју је Вашнгтон пре неки дан упутио Кијеву – јављају извештачи.
Све су ово јасне намере САД да се убрза окончање овог сукоба у своју корист, а за поменуту помоћ очекује се веома јасна противуслуга. А оно, што се љути Обама на Европске чланице НАТО-а, а и оне пузавце и лактароше, од којих очекује да у овој ескалацији сукоба на линији фронта преузму на себе. Када обичан човек упозна ово стање љигавих међудржавних и људских односа, схвата колико бедних људи управљају њиховим животима, а они су немоћни да то промене, јер читав затамљени део људске заједнице управља токовима људског чопора
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
„МОДЕРНО ДОБА“ И ЊЕГОВЕ ПРОТИВТЕЧНОСТИ
Само их добро посматрајте. Они који другоме намећу: борбу противу корупције, привилегија, претњи, уцена итд…, захваљујући справици која се назива будно око, јасно се показује да се ти ставови никако не односе на њих.
„Слободна и равноправна Србија“, која је запала у веома озбиљне тешкоће не својом вољом, тражи сламку спаса. После састанка Председника српске владе са представницима РФ и склопљени уговори, не само да су били под будним оком Западних „спаситеља“, већ одмах сутра дан по повратку владине делегације у земљу, поручио је премијер Србије Александар Вучић у интервјуу који се одмах објавила амричка ТВ станица Си-Ен-Би-Си. „Какве год реформе покушате да спроведете на Балкану, без обзира на то да ли је реч о Србији, Босни или Хрватској, то је горе од пакла, али ја сам апсолутно опредељен за то и верујем да ће мо бити успешни. Наш посао је да урадимо домаћи задатак у нарених три четири године, а онда ће на члановима ЕУ бити да одлуче дали желе да приме Србију у чланство или не“. Иза овога сјатила се болумента свих могућих представника ЕУ (или само Немачке) да би дали до знања са чиме се не слажу и спречиле, или боље рећи натерале Председника владе, да мора водити рачуна како ће и шта тумачити народу. Нису му дали ни да предахне, а камоли да покрене процес, који Србија очекује у реализацији планова договорени у Москви. Заиста добронамерно и пријатељски.
Већ видљиво да ЕУ, а посебно САД, а да не говоримо Немачка, имају на Косову два аршина: помоћи свог вазала, коме у наследство по „свом одласку“ остављају српске територије и другу шиптарску квази државу, а други је да се другој србској страни: уценама, претњама наметне и оно што ни један актуелни српски политичар не би смео прихватити, јер издајство, опортунизам, вазалство и подаништво нису катекодије које се код Срба вреднују. Овај напаћени народ, са кратким прекидом, поново је наставиоп да живи у ропству, захваљујући лажним пријатељима.
Ма ко даје и ма од куда долазио, који је већ дуже време заводио санкције, претио, и на лажним закључцима ратовао противу СРЈ, а на крају, да би Србија била што мања и немоћна, физички је одвајају од територија на којима живе срби као већински народ. На крају настоје да се Србија сведе на београдски пашалук и претвори у вазалну и послушну малу државу. Зар нам не потврђује ово што се ових дана догађа. Ангела Меркел (само из њених интереса) шаље у Србију тројицу њених емисара, са верујем државним овлашћењима, и на крају се потврди све оно што је на почетку речено. Немачка је преузела улогу да не само у име ЕУ, САД, већ више из властитих дуго успаваних интереса, натера Србују да она мора пристати на све оно што јој је наметнуто у читавом овом, по Србе, злосрећном периоду.
„Политика“ од12.јула објави подужи чланак у вези предње посете, па ћу се послужити његовим деловима:
„Високи функционер владајуће хришћанско демократске странке Андреас Шокенхоф, спољнопшолитички саветник ЦДУ Ханс Јоаким Фаленски и њихове колеге (У кулоарима српског Министраства спољних послова интерно их зову „делегацијим смрти“) нису пре одласка из Београда одржали конференцију за шђтампу. Зато сада свако може, у складу са својим интересима, да тумачи шта су стварне поруке људи који се овде посматрају као емисари Ангеле Меркел.
Од ње смо пак научили како изгледа обраћање без чувениг „дипломатских рукавица“ – јер је, за разлику од већине западних званичника који најчешће дају само изјаве, ова пристала да одговара на постављена питања новинара када је у августу 2011. боравила у Београду. Тада је без увијања рекла шта се од нас очекује на путу Србије ка Европској унији. означивши крах званичке политике „и Косово и ЕУ“, тиме је потврдила оно што се раније могло незванично чути у дипломатским круговима, али је јасно и гласно од неких чланова Бундестага, што је званични Београд увек релативизирао тврдњом да ту никада нису чули од представника немачке владе.“
А из изјава ових емисара који су настојали да не само званичницима већ и српском народу дају до знања од онога од чека Немачка неће одустати.
Док сам ово писао сетих се да сам у предговору своје књиге „У се и у своје клусе“ већ говорио о овом проблему 2003. године, па реших да га овде приложим у делу који се тичу реформи.
„…Много се говори о реформама у Србији, а речи не прате акцију и дела, онда у залуд трошимо време и речи. Они, који себе називају реформистима, а иза њих нема реформи, мало нам користе. Омиљена поштапалица, да се морамо реформисати, јер то од нас захтева запад, више нам штети него што нам користи.
На нас се врши страшан притисак, као што се вршио и у прошлости, да спроводимо ово или оно. Ти, који нас тиме уцењују, веома су заинтересовани, да нас реформишу али себе ради, не и ради нас, њима су увек ближи њихови интереси, него што су им наши.
Развој и реформе у пољопривреди су искључиво наша ствар. Зар не можемо схватити, да капиталистички запад би хтео да се ми не развијамо или да се развијамо као полуколонија. То су нам показале њихове блокаде, санкције, бомбардовање. Лако ће смислити афере, да би нас казнили. Вишегодишња рецесија, посебно у сектору пољопривреде, довела нас је у веома тежак положај, у односу на претходни период. Крајње је време да сви чиниоци, у овој грани привреде, схвате да сами нешто морамо учинити, ради нас и нашег потомства, не чекајући да нас други на то гура“.
Програми, који се реализују, јесу прави, све друго су идеје. Због тога нам је потребан договор, потребна нам је акција, осмишљена, која даје резултате.
У задње три године, догађаји се одвијају по познатом сценарију, којег су глобалисти осмислили и спроводе. Неколико година уназад, аналитичари овог импер-капитализма, објаснили су начин, како, уништавањем аграрне производње земаља, које још нису ставили под своју контролу, учинити зависним од глобалног тржишта, да би своје производе, преко познатог система либерализације светске трговине, пласирали у земљу чију привреду руше. У већ запоседнутим економијама зависних земаља формирају своје фирме, а њихов је само капитал, све остало је те зависне земље. Производњу пласирају у земљу, која је на реду да се економски потчини. Они су искључиви господари екстра профита. Земља, у коју доспе оваква роба, пласира се упорним рекламама помођу медија, чији су они господари. Потискује се роба и производи те земље. Фирме банкротирају, продају се у бесцење. Формира се армија незапосленог становништва, коме се предлаже селидба у друге земље, због чега се раније ратовало, да би се обезбедили робови. Настаје потрага за било којим радним местом. Пред њиховим фирмама стоје колоне јевтине радне снаге. Експлоатацијом такве радне снаге, која уз то и није или јесте организована у зависне синдикате. Деца, која тек сада долазе на свет, па буду читали, како су им, некада дедови живели, а њих враћају на почетак 20. века.
Овај рецепт, који је напред објашњен, испробан је на многим местима и даје резултате у корист глобалиста. Само није и неће успети у Кини. Сада кинези, истим рецептом, доскочили су онима, који су им замку постављали. Слушамо, да су у Америци произвођачи, забринути појавом квалитетне и јефтиније кинеске робе. Па се домаћа прозводња нашла у оној ситуацију, коју су они Кинезима прижељкивали. Ми не можемо чути шта Кинези смерају, али јасно чујемо жалопојке онога, ко се нашао под њихов удар. Па и код нас се озбиљно потискују сопствени производи, производи Европске Уније и Америке од стране кинеске понуде. Када се тржиште буде стабилизовало, назад нема. Све ће више доћи до изражаја бесомучна конкуренција између производа које производи јефтина радна снага, јер ће на тржишту бити конкуретнија и више тражена и продавана. Други ће производити губитке, док не банкротирају. Не може опстати капиталиста који производи губитке. Брзо ће се испуцати систем куповине на реч и рекламе.
Систем акционарског удруживања произвођача аграних подручја, објашњен у поменутој књизи, говори да се ова производња мора ослањати на сопствену памет, ресурсе сопствене радне снаге и сопствену акумулацију капитала. Да не буде зависна и ничија прћија, и да не дозволи никако да падне у руке капиталиста, који ће је растурити када буду на то приморан. Све је добро речено, који су то начини организовања, управљања и развоја друштава, само треба засукати рукаве и прионути на рад, ако знамо шта хоћемо.
„Модерно доба“ је измислио виртуелни део света, који би хтео да му други ради и заради, а он само да с тим располаже и присваја по свом нахођењу и живи као паразит.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак
ОНИ, КОЈИ БИ МОРАЛИ ДА ЋУТЕ
Поновљен наслов другачијег садржаја говори да припадници, било ког народа, који том народу нуде своје умеће, а тај народ доживљава страшну трагедију, морали би да ћуте, јер им се све може о главу обити.
У државицама насталим разбијањем СФРЈ сва лица, која се данас намећу у политици, дипломатији, науци, књижевности, елити која влада су рођена (можда неко и није), школе завршавала, у изобиљу живела, добро се ситуирала, а у време разбијања СФРЈ, многи су се нашли тамо где су се нашли, а они добро знају, колико су, и шта, тој држави допринели, а сада је руже..
„Југославија у америчким очима“ је онаква какву је представљају отуђени појединци, туђе слуге и други. Они полазе од схватања да се СФРЈ распла, а то апсолутно није тачно. Она је разбијена изнутра и споља, јер је више година била та која се на светском нивоу борила противу агресије и нове колонизације света. Разбијању Југославије много су допринели, баш они у САД, који су заборавили из које земље потичу. Да би ово поткрепио навешћу један скорашњи случај:
Умро стари отац, дугогодишњи борац противу фашизма, који је омогућио сину да се отисне у свет, и тамо добро снађе, а оца је препустио да се о њему друштво стара. Дошао да сахрани оца, па се сетио да му је отац некада био борац, и са чином вишег официра, земље које више нема, али је старост и смрт дочекао у Београду. Зове телефоном одговорно лице и тражи да се његовом оцу одржи говор. Док је износио свој захтев осуо је паљбу на државу, која не води бригу о његовом оцу. Овај га упита, а геде он живи, јер има доста искварен језик. А када му је рекао да дуже времена живи у иностранству, овај га упућује на очеве сараднике из његове ближе околине, и они му могу помоћи. Али син о томе нема појма. Нити је упознао ближе сараднике свога оца. Разговор су прекинули али је син, који се сетио да има оца, био незадовољан јер је држава, по његовом, заборавила своју обавезу и више не брине о онима, који су ову земљу ослободили и градили и на чијим су тековинама скоројевићи удобно живели. .
Зато они који су заборавили своје порекло и мало су чували углед државе, боље је да ћуте. Копајући по прошлости са једностраним определењем, што сада појединци на сва уста покушавају да нам објасне, само глуп човек може им веровати. Они не пишу критку на оно што други лоше износи, већ је гласноговорник и истомишљеник. Народ се брани сваком јединком, али која га брани, али га многе јединке и не бране. Њих лако користе снаге, које су разбијале Југославију, па било то и у Америци или ма где на Планети.
Идеја о удруживању народа чија је историјска прошлост доста слична, који се међусобно разумеју, говоре језиком у којима има више заједничких речи, припадају посебној цивилизацији. У прошлости су били жртве истог непријатеља, што их је нагонило да се удружују и више умова радило је на уједињењу, хомогенизацији сродних или истих народа, али то некоме није одговароло. Творци глобалног друштва без демократије, неравноправног, на сили и мачу, уз „тековине савремене технологије ужаса, које је безумни човек створио“, стално то намеће другоме . Тако су се Срби нашли на удару нових освајача, који све чине да се Србија сведе на ниво каква је била у време београдског пашалука. Поклекне ли сада била би фатална грешка и издаја. Ако се овако настави, „балон пуца када се препуни, јер он води отпору и буни“. Много смо ближи рату него неком несигурном миру. А рат Србија не жели, а никада га није ни желела, јер су јој ратове други наметали. Тако се може очекивати и у будуће.
Оно што се догодило деведесетих година 20. века је Трећи светски рат на Балкану којег су повеле Централне силе Европе противу СФРЈ да би је разбиле. Тренутно су успели, али, није све изгубљено. Противници Срба, а добро знамо ко су то, дуго ће се ваљати у сопственом блату из којег, и када се извуку неће бити исти. Показало се да ко другоме плете омчу у исто време плете је и за сопствени врат, јер такви увек сами себи стварају унутрашње супротности, које ће им поставити многе препреке.
Недавно је са задовољством објављено да је америчка глобална корпорација за истраживање рудних богастава „Аврупа минерале“ почела бушење у Косовској Каменици, у близини Гњилана, а почетком фебруара 2010. почели су истраживања и на четири налазишта сребра, олова и цинка око Косовске Митровице, пошто је то „европски најпродуктивнији регион за олово и цинк, а бакар истражују “, како је то у својевременом, свом чланку навоти Слободан Кљакић, објављено у недељном издању Политике (13.11.11.), а нико то није демантовао..
Ево и разлога због којег је Америка ратовала на Балкану и окупирала део српске територије, под монтираним и крајње безобразним и измишљеним разлозима. Због тога су и на брзину, са својим европским пријатељима признали „независно“ шиптарско Косово. Садашњи амбасадор САД и разни емисари не желе да се о томе говори. Оно што се лоше по србе догодило од стране САД, за њих се и није догодило, јер нова елита дипломата жели да се то не помиње. За њих не постоји прошлост већ садашњост и њихова будућност, са нејасном српском.
Подаци, наведени у чланку јасно показују и који су то разлози да европски освајачи у прошлости, и сада, ратују за ове просторе. Процењује се да је вредност налазишта олова, цинка, сребра, никла, мангана, молибдена и бора – седам стратешких руда чија се налазишта налазе на Космету и, то се процењује на 1.000 милијарди долара – што привлачи незасити капитализам и мобилише псе рата.
Други светски рат се, управо, формално заврши маја 1945. године. Тамо, где нису допирале бомбе, где је становништво било поштеђено од ратних разарања. Где није било цивилних жртава. А губитци у рату били далеко мањи од држава на чијој су се територији водиле борбе. Та држава (САД) је из рата изашла као „главни“ победник и њој су се приписали ратни успеси и тамо где не заслужује. Та држава (САД), током рата остварила је вишеструку ратну добит. Њена привреда бележи убрзани развој захваљујући војним лиферацијама. Док су други: сиромашили, трпели велике губитке, а стандар становништва знатно се смањио, све то се не догађа и у Сједињеним Америчким Државама.
Део општег друштвеног кретања је и такозвано „слободно тржиште“, које невидљивом руком влада већим делом тржишта у корист олиогархијског капитала. Главна полуга су им банаке и фондова, помоћу којих се пљачка становништво у корист крупног капитала. Наоко изгледа као да је све под контролом, ако се то мало боље и изблиза погледа и, разгрне, иза тога је велика превара и пљачка. А они који пљачкају ти и владају. Под њиховом контролом је:војска, полиција, судство, друштвени живот, трговина (дрогом), све где се окреће новац, посебно систем банака и фондова итд…Људски живот. посебно сиромашног света, постаје све тежи, а продуктивност, која је раније била мерило вредности замењена је и препуштена бирокретизованим институцијама државе у „друштво доколице“, а то је довело и до пада радне активности, па из године у годину долази до великог пада плата, а тиме и стандарда запослених, али не и одабране елите.
Често се потеже појам санкција. Њих могу завести само велике „звери“, које само себе тиме заштићују. Мала друштва су присиљена на покорност, али и ту има неке мере. Ако се у томе претера долази до побуне. Тако је савремени свет стално у неким бунама, многи некуда журе, најчешће беже из простора захваћеног пожаром побуне, или су у трци за било каквим послом, да би преживели.
Није случајно да се Србији стално намећу кривице прошлостзи. Оне долазе, као што су и долазиле из европских центара моћи, у прошлости, али и сада, у времену „глобализације“, коју намеће спрега старих освајача. То има другу димензију од онога како се представља.
Другачији је и наступ оних који ту силу намећу. Иду све дотле док Србија не поклекне. Служе се великим преварама. Елита (европска) је сконцетрисана у давно организованим, добро припремљеним, (не) демократски оријентисаних појединца, који ће доносити одлуке, али увек у корист „владајућег центра“. Тај се центар, кроз дужу историју хомогенизовао, и ако су у прошлости међусобно ратовали, сада их је „помирила“ невидљива рука – са посебним интересом:
После „великог преврата“ у Србији више није ништа као пре. „Што горе то боље“ заводе појединци, ново настале институције, невладине организације (посебно у спрези), и строго (споља) контролисана власт. Србија је „слободна држава“ са бројним комесарима, који нису предвиђени међународним споразумима, већ их је нека сила наметнула. Па су у ову спрегу ангажовани, и веома активни, дипломатски представници, међусобно повезани по светским кретањима, који спроводе глобалну светску политику, мешајући се у политику домаћина.
Еуфорија надмене надсиле удружене са својим вазалима запрети свету ратовима у низу. Може се справом закључити, да је то најмрачнији период новије историје човека на планети.
Раније је истицано, да се обично, после великих криза креће у милитаризацију, убрзано наоружавање, звецкање оружјем и претње силом, санкције и уцене, док се не створе, па и банални разлози, који ће некоме послужити да некажњено крене у сурови сукоб
Тако у овом времену, Србија, Срби у Србији и расејани свуда по свету, посташе вечите жртве и кривци, и за оно што су други њему урадили. Српска држава, нема много избора, у садашњем времену светског лудила. Онај ко буде паменат, и своје противнике држи на дистанци, не изазивајући их, али стално им даје на знање чим се неће мирити, а мудро поведе народ ка властитом опоравку, после скоро клиничке смрти, и народ буде разумео то, и подржи малог вођу, који му се много не намеће, али стално објашњава своје циљеве, биће спашен
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
МЕЂУНАРОДНИ ОДНОСИ СРЕДИНОМ 2014 У СЕНЦИ
НЕЗАЈАЖЉИВИХ ИНТЕРЕСА КРУПНОГ КАПИТАЛА
Дуго времена траје криза коју је изазвао крупан капитал Запада, јер му је и у кући дошло до кризе, коју настоји да превали, како на сталног противника, још озбиљније на ближег пријатеља. Ту нема милости. Трајаће све то док реметнички део олигархије не буде обуздан.
Светска дипломатија, као и увек, сада много више, у рукавицама одржава крху равнотежу између две крајност које се ваљају светском сценом. До изражаја долази и видљиво је, да сила, која је у претходном периоду вршљала, заводила свој ред, примењивала и лако то наметала противнику уз видљиви утицај на такозвану Међународну заједницу. Брзо су се откривали, и даље се откривају, мутни и опасни односи, које је крупан капитал, уз институције са којима неометано управља, наметао другима. Да ли је томе дошао крај? Није!
Када пријатељ и ближи сарадник осети да га „пријатељ“ вара и то јавно изнесе – очито се открива да пријатељство, у овим односима, никада није било искрено.
Онај који држи своје трупе на територији „пријатеља“ из искључивих својих интереса, никако не може бити искрен, јер има незајажљиве интересе своје дуге и освајачке политике, која посебно је опасна за пријатеља. Веома је танана нит, која у овом времену, дели непријатеља од „пријатеља“, када су ти циљеви у питању. Главни проблем у овом времену произлази из давно наметнуте опције зване Светски глобализам – где умишљена сила, вођена ратним јастребовима, настоји да се наметне људској врсти. Из њених редова цуре тајни подаци о њиховој намери према другоме. Зато треба обратити пажњу на ове речи које је у својој књизи објавио др Џон Колман, по одласку у пензију:
„Можете ли да замислите једну свемоћну групу људи која не познаје државне границе, која је изнад свих закона и свих држава, која има власт над свим областима политике, религије, трговине и индустрије, банкарства, осигурања, рударства, трговине дрогом, групу која никоме не полаже рачуне осим својим члановима“.
Иза њега ређају се, из истих средина, Асанж, Сноуден и многи други, који и „пријатељу“, који је почео да сумња, откривају то неискрено пријатељство из личних интереса. То сазнање и такав неискрен и подао однос, нагони друге, посебно оне који су стално били на мети „пријатеља“, и који се недавно у пракси показао неискреним, да му се не може веровати на лепу реч, ако иза тога стоји лажно пријатељство.
Зато је потребно да се обрати пажња на тренутно дипломатке и политичке потезе које води Србија, балансирајући између два вечита ривала САД и Русије, између којих је настављен Хладни рат из прошлости, када је свет мислио да је све то остало иза нас као тамна сенка. Али није. Кризом се храни, и хранио се до сада, реметнички део људске недовољно умно очовечене цивилизације. Служила се и служи сукобима, да би, под лажним изговором, обезбедила своје присуство – јер је себи увртела у главу о свом вечитом трајању, као силе, и да су јој интереси на свим меридијанима угрожени.
Ти односи између САД и Русије диктирају понашање свих других. Све дотле докле траје опасност о самовољној и агресивној примени силе над правом, и постојање НАТО алијансе, где главну реч воде САД, неће бити мира нити ће престати сукоби, јер само постојање те силе је реметнички део на планети и не може бити никаква гаранција миру. Све је друго лаж којим се служе.
Цивилизација на простору Северне Америке никада није и неће бити угрожена силом, а најмање Русима, или било којом другом силом, јер се њена опозиција ствара изрођавањем те цивилизације. САД умишљају да су „вредности“ тог друштва прихватљиви за друге, а нису. Силом наметање таквих друштвених односа и лажне демократије, јер није за свакога иста, и на тим просторима, не одговара срединама са богатијим искуством, као што су га у прошлом веку доживели народи на Балкану, када су морали жртвама и крвљу да бране живот и слободу. Јефтино уништити те вредности, код балканских народа, је већи злочин од сваког рата.
Да поменем једну изреку коју многи у Србији изричу: „Не терајте нас да се са Русима свађамо, јер ће мо вас све више мрзети“. Ако то не схвате српски се народ ни мало неће радовати европским интеграцијама, ако су на неједнакости засноване. Ви код којих нема јединства, и сами се не слажете по многим питањима, не нагоните Србију и Србе, да напусте доказане пријатеље у интересу несигурних пријатеља из интереса.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
НИЈЕ ПОМОДАРСТВО АЛИ ЈЕ НЕШТО ДРУГО
Ушли смо у век веома високе технологије. Та достигнућа, на једној страни су злоупребљена и наносе многима штету и бол, од којих обичан човек најчешће страда. Значи, да су у суштини, те тековине подстицале и финансирале од оне мањине богатих, не да би човечанство боље живело, већ како том већином владати.
Ако лаик та достигнућа разврстава, онако како то он осећа, долази до закључка и свог неког сазнања, па их сврстава по свом замишљеном редоследу, не по вредности, већ по штетности.
На првом месту то је технологија намењена првенствено за ратну агресију и ратовање. Све што је намењено опремању војника, ратника, и њихових старешина је најбројније. Докле год људска врста не схвати да је ту извор сукоба и међусобног убијања, далеко највећи број јединки ће се сврставати у ту скупину убица своје врсте. Тамо се регрутују, не рођене убице, већ убице које стичу ту навику, када ношени добром и примамљиво плаћеном занату, са мало личног улагања у сопствену личност, сем своје снаге, али не и ума. Све то плаћа и одржава мањина, која ту сирову снагу користи у свом интересу. Ако такви и изгубе живот у сукобу, више га славе и сврставају у „хероје“, али се не помињу и не вреднују невине жртве страдале од његове руке. Па шта онда ми подстичемо?! Читаоче, сам се запитај и донеси свој суд ако можеш.
Направе које се користе у међусобној комуникацији, информисању и стварању јавног мњења, најчешће су злоупотребљене од мањине, а мало или ни мало, користе обесправљеној већини. Зато за мањину ове направе и нису помодарство, већ оруђе владавине над већином, а већина, која ово упражњава, то чини из помодарства, често и на своју штету. Помоћу ових направа, мањина моћника лако регрутује бројне кориснике, који постају оруђе те мањине. На првом месту то је бирачко тело, ношено сладуњавим, и за масу примамљивим обећањима, која се најчеће и не извршавају, Те направе су оруђе мањине помоћу којих она држи већину у заблублуди. Најчешће се користе са „великих скупова“, разних изјава појединаца чији се глас жели пласирати, са бројних заседања на разним нивоима, често да се створи лажно стање и маса која то слуша и гледа држи у стању транса и најчешће острашћености и реагује не својим умом већ оним шта је чула или видела. Тако се човечија врста дели на ове или оне присталице мањине, која успева да масу придобије. Док су ове направе једнима оруђе, другима служе као помодарство, и ако су на њихову штету.
Скупина, институције и производне организације, које су намењене за оно што је у предња два става изнето, које већина издржава и подстиче, а плодове убира мањина. Тако бројни изумитељи институције и производне организације, који своју памет и умеће улажу, па за мањину обезбеђују вредности, несвесно постају оруђе мањине и њој служе, а она, злоупотребљавајући њих, користи те изуме и снагу, искључиво, у своју корист. Та спрега је и најпогубнија за људску врсту у процесу самоуништења..
Још увек људска врста није успела и није дорасла да се може одвојити од свог бића, и доста ће дуго остати као и сви њему срдни сисари, ма да му је природа подарила посебно чуло, које га одваја од других, али споро.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
Зашто се Русија не меша превише у проблеме Украјине?
Ово су позајмљена питања на тему: Данас се многи стручњаци питају због чега се Русија не меша у украјинску кризу иако борбе на истоку земље и даље трају, а мало другачији одговори.
Шта мислите о немешању Кремља и Русије у целини у ситуацију у Украјини? Да ли ће се Русија ограничити увођењем економских и гасних санкција према Украјини или треба очекивати нешто радикалније мере?
И остатак света добро зна да су САД организатори не само Украјинске кризе, а посебно тамо, да би ЕУ, посебно чланице које се измичу њиховој контроли, на чијим територијама НАТО (САД) има своје базе, натерели на послушност. Као што се види, тамо где се догађа да војно и геополитички губе свој примат, вештачки стварају кризна жаришта. Дуготрајнан процес којег Запад покушава да створи у Ујрајини, изазвао је грађански рат, као и на Балкану (СФРЈ), Због тога Руси често изједначавају процес у СФРЈ и Украјини.
Русија за сада овим није угрожена, јер тек долази време намиривања рачуна са својим суседима, који слепо срљају подржавајући интересе САД на просторима Европе, а на крају и сами ће осетити своју заблуду.
Русија ће супротним мерама од САД стећи нове пријатеље, док ће САД их губити и на крају, ко буде доживео наредне велике промене, САД неће имати никавог утицаја на старом континенту, јер се појављују као гола сила над правом.
Недавно су на небу изнад Луганска примећени амерички хеликоптери типа Apache. Да ли Русија у том случају има права да следи принцип реципроцитета, односно да пошаље оружје устаницима с југоистока?
Ни мало није чудно што се на овим ровитом и ратном простору појављују америчке летилице. Од Другог светског рата па на овамо, и у неком ранијем периоду, САД жонглира на веома тананој жици која раздваја већите ривале, не да помогне тој земљи, већ да у попгодном времену створе жарише, како би и лажима, свету преставили своју „добру“ намеру и оправдали и доказали, како су им интереси угрожени
Не само Руси, то и ми Југословени добро памтимо њихове „добронамерне услуге“, а посебно бомбардовање 1999. којег, ови народи, никада неће заборавити, па и окупацију и отимање дела српске територије, на којој су поставили „буре баута“, а шибица је у њиховим рукама.
На крају ће се показати ко је у Украјини, у овом галиматијасу, био у праву, неће се то дуго чекати. „Стрпљен спашен“, стара народна поука.
Свакако ће у овоме грешку направити дошљак.
.
Да ли међу устаницима има само 2000 људи?
Ако се сетимо периода Другог светског рата и, шта се на просторима Украјине током рата догађало, као да се то понавља. Слугу Хитлера на овом простору било је више, него паризанских вођа и бораца, остали су запамћени и једни и други. Победа је припала партизанској мањини. То је ударило печат понашања становништва и њихових вођа у садашњости. Значи, да није битан број, који се овде намеће, већ крајњи циљ борбе.
Сад се често праве паралеле између догађаја у Украјини и дешавања у Грузији из 2008. године. Шта мислите, да ли је такво поређење оправдано или је натегнуто?
Нагађања могу бити различита из угла под којим се то гледа, као и онога ко то настоји да тумачи, али вишгодишњи процес је више сличан Југословенском него Грузијском. Умешаност Русије у све ове процесе је скоро невидљиво и, као што се може закључити, крајњи резултат им иде на руку.
Дугорочни и, далеко у будућности гледано, руководство, прошло и садање, код руса сматра да се никада више не сме поновити и допустити противнику да ратна дејства изводи на руској територији.
Суседи, па и бивше чланице СССР.а добро знају за те планове. Никада у тим државама неће сви исто размишљати. Зато су све ове државне творевине веома погодне да се тамо постави „буре барута“, а шибица је у рукама агресора на ове просторе.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (НАСТАВАК)
ЕКОНОМСКИ И КОЛОНИЈАЛНИ РАТ
Док се на почетку 21. века воде бројни колонијални ратови и Сједињене Америчке Државе успостављале нови колонијални поредак, иза тога је велики економски рат, који већ дуже потреса планету. У суштини је економски рат покретао бројне сукобе, локалне ратове, тако да је читав 20. век, пренет у наредни и обележи многим ратовима великих размера по простору, учесницима и жртвама, иза којих су победници успостављали светски поредак.
Привидни мир је увек, по времену био краћи од периода ратова, када су .економски интереси великих светских економија били покретачи тога. За сада се није пронашао модел успостављања трајнијег мира, јер је у човеку од самог рођења животињска похлепа била и остала циљ његовог живота. Човек се не може лако ослободити те своје наопаке и урођене особине. Све је подредио да се у његовом животињском чопору то одржи. „Мудрост“ је и сама део тога у човеку, због тога се никако не може ослободити похлепе. Веома су ретки, били, а и сада, људи који су се ослободили те људске патологије. Они су ти, који су успостављали неку равнотежу у људским скупинама, али, нажалост, већи део људског друштва се држи тог животињског инстикта.
У основи, људска друштва и људи између себе, делили су се на насилнике, који су све чинили да оне друге подчине. Насилник је увек имао у рукама средство да би помоћу тога жртву нагонили да га мора слушати. Да се не бавимо свим сазнањима о даљој прошлости, јер би нас то удаљило од теме, коју желимо да објаснимо.
Садашњост је веома оптерећена крупнм саможивим интересима, како код појединца тако и сваке средине, а то човечанству намећу велика друштва и државе, посебно оне, које се намећу као сила. Пошто се људска друштва сврставају у мање или веће државе, са посебним интересима организовања и начина живљења. Изнад свега тога је заједнички интерес.наметнут од владајуће елите.
Често слушамо како „они“ чине ово или оно. Све изгледа да „они“ једноставно пролазе некажњено за своје поступке и честа убиства. „Они“ су ти који диктирају понашање многих и „они“ су ти који повећавају порезе, шаљу многе да гину у ратовима од којих земња нема никакве користи од тога, али имају „они“. Чини нам се да су „они“ изван свачијег домашаја. Далеко од очију у сенци. Сваки период има своје представнике чија су имена веома позната, а и њихово време обележило је неку епохо, која се у наредном времену смењије новом елитом светских моћника, са новим нехуманим циљевима уз стално повећавање многих невиних жртава за које се „они“ не гоне, све са циљем учвршћивање „њихових“ интереса и моћи. Веома су организовани и верни организацији и њеним циљевима. Основна „њихова“ завера је противу Бога и човека, која укључује поробљавање већине људи који опстану на земљи пошто тим просторима као вихор протутње ратови, сиромаштво, болести, масовна међусобна убиства и требљење. У обавештајним круговима се учи како се нешто може најбоље скрити, а ти су људи и њихов иструмент. Зато се тешко може доћи до налогодавца.
„Они“ су осмислили бројне институције, организовану силу, монетарни систем на највешем нивоу, помоћу којег граде економски глобални светски систем. Доносе дугорочне и краткорочне планове светског поретка, који је под њиховом контролом. Господари су над „међународним организацијама“ и „они“ са њима управљају. Служе се митом и корупцијом на највишем нивоу, где новац служи као средство управљања свим токовима.
Такав свет садашњице већ дуго потреса глобална криза система, и дуго траје. Нико се не бави правим поступцима да свима буде лакше, већ свака држава има свој циљ који није примењив за све. Из ове ситуације, поремећених односа на светском нивоу, „они“ имају свој циљ, који није исти за све. Већ дуго траје велики економски рат, којег воде велике светске економије међусобно и веома су агресивни према малим али значајнм, од интереса, срединама и економијама. И ту су веома агресивни, средства се не бирају. Борбе се воде за тржишта, јер без тржишта неће бити ни производње. Урушавају производњу мањих економија. Њихова тржишта преузимају велике компаније добро умрежене и зависне од главних газда у систему глобалног света.
За међусобно разрачунавањем моћни увек стварају кризна подручја, изазивају грађанске ратове. Ривали на том подручју се међусобно оптужују. Обично се лако нађе жариште које се користи за разрешавање међусонох односа, као што је грађански рат у Украјини, који све више се приближава и прети да прерасте у ратни сукоб у којег САД гураа ЕУ, а то, како смо видели сви и не прихватају. Ово вруће лето 2014-то, неће бити лето одмора и предаха већ лето великих регијоналних скупова у трагању за новим светским поретком, где велики не планирају да губе. На Балкану, где се сучељавају многи интереси САД , Немачке и Русије и, води борба да се ривал потисне са тог подручја. Немачка, као и кроз читав прошли век, наставила је са својим израженим интересовањем за властитом колонијом. У том циљу су бројни самити, јер је привредна сарадња целог региона југоисточне Европе мала, и мања од једног процента немачке спољне економије.
После хрватског самита у Дубровнику крајем августа, Немачка (Меркелова) сазива балкански самит у Берлину. Идеја о том регионалном скупу потекла је од албанског премијера Едија Раме (земље коју су немци прву ставили под своју контролу), одакле је и кренуо талас разбијања СРЈ. Оргганизатор тог јединственог скупа, немачко министарство за привреду и енергију, планирало је дискусију на тему пројеката из области енергетике, технологије и инфраструктуре. Укратко, разговор о економској сарадњи на простору западног Балкана и о промоцији малих и средњух предузећа, претпоставља се да ће се на овом плану постићи успех. Јасно се показују намере Немачке, да спречи нагли пораст сарадње Србије и Русије на овом плану, како би на српским просторима успоставили сопствену контролу развоја у будућности. Наравно, због тога је Србија увек на мети Немачке, и њој се намећу неприхватљиви ултимативни услови и Србија уцењује, одлажући њен пријем у ЕУ. .Доста сумњи да ће се све ово позитивно решити. Неко мора да промени своје понашање.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
ВЕЛИКИ ЕКОНОМСКИ И КОЛОНИЈАЛНИ РАТОВИ
((ДРУГИ ДЕО)
Покретач ових ратова је нови германски амерички лоби у Америци, формиран од снага избеглих из Европе по завршетку Другог светског рата и касније. Ове снаге врше снажан утицај на државе порекла старог континента. Све им је подређоно и та спрега је нови колонијални поредак, који је наметнут америчкој администрацији, која је и сама постала оруђе тих снага, на штету Америке. Цео процес доста дуго то потврђује и доводи у сумњу званично тумачење свега што се на тим просторима догађа.
Само лаику није јасно оно што се догађа и намеће другим државам и државицама у Европи. Поред окупационих односа, ту је свеопшти притисак да се мења историјска истина, како би се у будуће наставило на лажном, да граде нова историјска сећања са германима у центру. То ново би по њиховом би обележило нову творевину звану Европска унија.
Почело је то много раније и на српском простору, лако организовано окупљање преживели, потомака и симпатизера ратних немачких савезника у Другом светском рату, и покренут процес добро финансиран од Сороша и влада, преко својих дипломатских представника, да се на просторима балкана потисне истина оба рата, а посебно, како се приближавао 28. јули 2014. дан када Срби обележавају стогодишњицу почетка Првог светског рата бележи се кулминација тог лажног престављања прошлости.
Сасвим једноставно су покренули тему да су срби криви за избијање Првог светског рата, покушавајући да случај у Сарајеву потпуно преокрену у своју корист Срби и Србија прогласе..кривима за тај рат.
Настала је велика помама па су на обе стране отпочеле припреме те прославе: германи да оптужују србе и србију, припремајући, уз помоћ савезника у Другом рату, подизање споменика Фердинанду у Сарајеву. Срби трагају по архивама да докажу своју невиност у том рату и одбране част Србског народа, и свечаност у Нишу да се подсете на те веома тешке тренутке за србски народ.
Објављују се изјаве актера тог рата: „Ја вас шаљем у нови рат против једне мале, али врло храбре нације“ – рекао је цар Вилхелм други. „Србија се борила очајнички и славно, не узимајући у обзир никакве интересе осим својих, а са страшним последицама по себе“ Винстон Черчил, енглески политичар. Србији су понуђене помоћи у оружју, санитетском материјалу, болничком особљу обући и одећи, знајући да су Срби у непосреднм балканским ратовима доста искрвавили и да ратне ране нису залечене. Када је Ђенералштабу србсаке војске понућена обућа, каквом су биле опремљене друге војске у том рату, Срби траже 2 милијона опанака, што је енглезе изненадило. али су им изашли у сусрет.
Фермаршал Мекензи: „Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе“, што се на крају и догодило.
Србски краљ Петар Карађоршевић. „Кад моја отаџбина пропада, мој народ гине, зар ја смем да преживим ту несрећу“. Дуго су се младе генерације поносиле својим краљем, читајући о његовом војничком понашању у време када је србска војска кренула на југ на познати марш преко Албаније све до Крфа. Нема озбиљнијег младог човека ни једног интелектуалца, који није са уживањем и поносом читао „Трилогију“ Стевана Јаковљевића, и није могао бити равнодушан оним што је овај врстан србски посац у свом историјском роману написао. Исти одјек је одиграла и, сада игра, књига Алчибалда Рајса, који је дао најбољу оцену о србском човеку, али и о његовим малим изродима, које је он оптужио у тој књизи.
По завршетку Првог светског рата француз Франше д`Епере је изрекао: „Само је српски војник могао да издржи ово ратно чудо. Слабо храњен, али високо моралан и пун осећања дужности, храбар и ретко истрајан у непрекидним маршевима и борбама, надирао је пун поуздања и вере у успех“ Да ли има и једног Србина, који се овим не би поносио? Ми смо били и остали мали народ по броју живих, а веома велики по броју мртвих, чији су животи испреплетани у нашим жовотима. Морамо се сећати оних који су животе давали да би ми били слободни људи. На њиховим тековинама и њиховим жртвовањем ми градиму своју будућност. Тешко народу ако се у његовим редовима роди издајник. Зато, Срби издају осуђују и ни један издајник не може да оствари циљ, па и својим лажима приказан патритизам, овај народ има четворе очи. Прошлост га је научила да мора бити опрезан, борбен и истрајан, да би преживео. А увек је преживео ма колико му непријатељ био бројно већи и имао опасније оружје. Зато је своју борбеност градио на изреци: „Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунаку“.
Ако обратимо пажњу на оно: да морамо бити опрезни, борбени и истрајни, није порука само док рат траје. Та порука још више је вредна у миру, јер нам непријатељ не прилази као непријатељ. Он је заоденут плаштом лажног пријатеља из интереса. Морамо се чувати лажног и неискреног пријатеља, посебно онога, који нас је до јуче: сатанизова, уцењивао и уцењује, бомбардовао под лажним изговором – такав пријатељ никада нам не може бити.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (Наставак)
ВЕЛИКИ СРПСКИ РАТОВИ У СЕНЦИ ЊИХОВИХ ПОДЕЛА
(Писано 28.јула 2014.)
Баш онако како су нам се преци делили и понашали у Великим српским ратовима, који су за једне били ослободилачки, а за друге нису. У наслеђе оставили су нам и велике поделе.
Делимо се око истине, коцкамо се жртвама у оба рата, само да би задовољили сопствену таштину и свако да покаже свој траг. Мало ко истиче истину да су велики пријатељи и савезници, подељених срба, умели вешто „да ратују кад год се то могло, туђом крвљу“, коко то наводи Бранислава Ковачевић у својој књизи „Била је једном једна варош“, на страни 119 и наставља: „и да су ипак знатно даље од Југословенских граница него Хитлерова Немачка, у чије коло су се већ биле ухватиле Мађарска, Румунија, Бударска, и којима су понуђени делови Југославије, уколоко ова не потпише Тројни пакт“ – у предвечерје Другог светског рата.
Пажљиво читајући ову вредну књигу откривамо где су се, у прошлости, налазили познати богаташи, генерали, политичари, књижевници тог времена и тумачи догађаја између ова два велика рата. Јесте, да је Први светски рат, по српски народ био веома крвав и дуг, када је страдало преко милијон људи. Оставио је иза себе, после санације бојишта, бројне костурнице, страдалих у том рату, са обе стране. Било је то обележје где су се водиле битке тог рата. Свако то место је историја за себе. Али, када се ради о Другом светском рату, који је обележио и своје битке и бојеве, своја страдања и своје јаме, логоре и насилно превремено умирање, стара подела је учинила своје, губитници тог рата су дошли у позицију, због стварања ЕУ, која настоји да се прошлост преиначи, и изврше крупне промене у до сада важећим историјским догађајима, подесе за себе повољним измишљеним истинама, .рехабилитују немачки савезници у том рату, који су видно награђени од самог формитања те Уније. Око србије плете се нова историја данас. Доста је то слично ономе, какјо је то Хитлер применио пре напада на краљевину Југославију, а после поништења потписаног Тројног пакта, догађајима 27. марта 1941. године.
Док се ово пише, на многим местима у Србији и у иностранству, обележава се стогодишњица почетка Првог светског рата. И, свако је остао на својим позицијама. У Србији се доста пише и говори. Покрећу се многа питања, ко зна по који пут у прошлости, да би се „истина“ приказала, гледана бројним очима, писана разним схватањима, употребљена у разне „добронамерне“ сврхе, и као увек, са расхолом и сукобима. Докле ће све то трајати? Србија и срби нису тренутно у стању да одговоре на своје питање, јер се не слажу. А зашто се не слажу? То они морају сами да одговоре и нађу решење, али без уплитања са стране. Како то урадити у садашњем времену, када се над Србијом надвили таман облаци нове колонијалне борбе у светским размерама, а Србија, као да је у средишту различитих интереса нових господара и нових колонија. Ма шта говорили, све што се догађа задњих неколико деценија на овим балканским простором, показује друге намере и циљеве великих сила. Све је подређено интересима крупног лихварског капитала, великих економија, онда и данас. Жртве су обични људи и државице, које никако да буду слободне, јер су се нашле на путу светске мафије и господара над туђим животима, а који незнају за милост, када су им интереси у питању. Да би остварили свој циљ, они су ти који производе сукобе у државама, како би сломили отпор и остварили своје циљеве. Док се таква људска друштва лако удружују и хомогенизују, друге завађају и спречавају да исто ураде.
Српски народ мора превазићи себе, јер се нашао у великој опасности да буде истребљен у међусобним сукобима..
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (Наставак)
ДУБОКИ СУ КОРЕНИ МЕЂУНАРОДНЕ ЗАВЕРЕ
Да би се схватио данашњи свет, потребно је упознати прошлост. О тајним организацијама и веома тајним договорима, који су, углавном, почели да се организују, договоре и један другог контролишу. Из тог почетног тајног договора између Черчила и Рузвелта, али не и Стаљина, који од самог почетка није припадао овој тајанственој завереничкој групи, ма да су разрешавали проблеме Другог светског рата и са њим уговарали и доносили познате одлуке.
Тајна органиозација, коју су зачели Черчил и Рузвелт, ширила се и обликовала замисао и будућност новог капиталистичког света. Почело је то у току тог рата. Свака ратрујућа страна настојала је да својом војном ратном силом, заузме што веће територије. У то време није била тајна да су се сви учесници рата на страни савезника и без договора, јавно говорили ко и коме треба да се преда, из супротног ратујућег табора, на самом крају рата. Познат је бег колаборациониста са Балкана према западу да би се предали савезницима и избегли заробљавање од стране Руса, а посебно војске нове Југославије.Рат се завршио и победници у том рату су извршили поделу света на своје интересне зоне. Малте не, одмах су се зачели сукоби, који су се догађали и током рата између савезника. Руси, који су имали и највеће људске и материјалне жртве у том рату, настојали су да уреде по своме Источну Европу, подразумевајући и део такозване Источне Немачке и Бирлина. Западни савезници су остали верни тајним договорима из рата. Од тада настају и озбиљни сукоб Истока и Запада.
Читајући књиге и њихова мишљења Западом је важила, малте не,. јединствена идеологија са одабраним „мудрацима“, школованим и припремљеним да теоретски осмисле, практично организују институције, које ће спроводити тај план. Имали су у виду и све области живота, важне за спровођење плана. Из дана у дан, годину за годином, све то усавршавали, материјализовали високом технологијом, финансирано крупним лихварским капиталом, вешто прикупљеним у посебне банке и фондове. Било је у то време бројних и разних стручњака чије су се замисли оберучке прихватали од владајуће елите, која се стварала на одлукама тајних организација.
Један такав, сада већ остарели плаћени саветник, и идеолог Хладног рата Збигњев Бжежински, у време манданта америчког председника Џимија Картера, огласи се и сада са тврдњом: „Свет се креће ка великом хаосу“, не помињући ко је давао смернице том кретању и ко је све то осмислио. За њега је „хаос“ само оно што се не остварује по замисли америчке администрације, као оруђа тог тајног договора.. Не говори о бројним америчким ратовима из којих су САД излазиле са губитком, постале једна од презадужених држава, и посебно што је партнери у рату сада не подржавају. Не говори о хаосу које су иза колонијалних ратова остављали хаос за собом. Говори о неспособности и недораслости политичара, које су довели на вазалну влас, који нису у стању да организују и нормализују живот у држави, само не каже да је иза њихог „одласка“ држава продужила свој грађански рат – све мислим да то одговара њиховој замисли, и замисли САД, да такво стање њима одговара, како би имали алиби за своје стално присуство на тим просторима, али са исцрпљеним противником у међусобном требљењу.
Што се тиче савезника у ЕУ, ту Бжежински ни мало није задовољан. На питање новинара: „Европљани су сами себе уклонили са позорнице градећи унутар ЕУ таклву структуру која им не дозвољава да формулишу или спроводе спољну политику. Да су они ван приче или је могућа другачија врста партнерства између нас?“
Бжежински: „Па не може се рећи да су ван приче, али мислим да нису довољно добро схватили снагу самодовољних,етноцентричних европских заједница у којима су и сада термини државе и нације главни елементи, који држе ствари повезане, као што су од увек и биле. Пројекат уједињене Европе је био разумљив после Другог светског рата, али су убрзо након тога нестали визионари са европске политичке сцене. Где су данас европски очеви оснивачи који су заиста обећали европски идентитет? Европска унија се на крају претворила у дистрибутивни механизам за спровођење бриселског уговора, који укључују промет новца и трговину добрима и услугама, али са савим слабим осећајима заједништва.“ Додао би по српском „слажу се као рогови у врећи“.
Занимљиво је и следеће питање и одговр:
„Рекли сте да живимо у времену глобалне нестабилности какву не памтите у свом животу. Можете ли да објасните шта сте тачно имали на уму?“
Бжежински: „Рекао бих чак да је ово историјски преседан у смислу да су огромне територије упале у стање политичких немира, неконтролисаног беса и практичног губитка државне контроле. Моје мишљење у вези са политиком САД није да се повлачимо нити да смо окупирани кризом унутрашњег опстанка, него да губимо способност на највишем нивоу да се носимо с неким изазовима које многи препознају као кључне за наше благостање. Поред тога, не можемо да групишемо снаге нити да остваримо лидерство које би нам помогло да се са тим проблемима носимо. Све то чини да ми као суперсила све брже губимо стратешку одлучност и осећај за правац којим треба да се крећемо. Што се тиче Европе, у светлу украјинских дешавања видели смо да се од њих не може очекивати да се ангажују, чак ни да нам се ефектно придруже, када су суочени са једностраним покушајем територијалне ескалације једне од земаља из региона, први пут од 1939. године. Азија је уплашена уздизањем Кине као и растућим бројем њених конфликата са сусединим земљама. Прескочио сам, наравно, Блиски исток, који је прокључао, као и Африку, која почиње да се крчка.“ Зашто се није упустио да објасни да је то резултат америчких колонијалних ратова, која је покушасла да у те ратове угура и своје савезнике, али није успела. Ратове је губила и то су резултати „суперсиле“, која је савремени свет гурнула у хаотично стање.
Бжежиски пролива крокодилске сузе за крах своје теорије и отићи ће у историју као један од контраверзних „стручњака“ губиташа. Али, иза њега се рађа оно што свет постаје све више забринут. Украјнски случај и Пољски 1939. године, говоре да свет клизи у безумни сукоб вођен себичним и саможивим људима, који са овим руководе и диктирају. Светом су управљали и управљају лудаци а не нормални људи.
Ако знамо за народ, којег је похлепа увукла у однос и постао оруђе незајежљиве силе тог времена, који је заједно са нестанком те силе доживео своју пропаст, и у место да се опамети, стално је оруђе неке надсиле. Она га штити, јер јој је потребан. Али, тај народ не вреднује своје суседе са киме дели простор, ослања се, као и у прошлости, на великог заштитника и себе види у неком врху светског збивања. Што је доживео прогањања и геноцид, не може свакога осуђивати и у свакоме гледати непријатеља. Он и данас, када чини неправду другоме, па му се то пребаци, и добронамерног проглашава својим непријатељем, а не види никако себе. Страда, само зато што високо цени себе и не види своје грешке. Тамо нема дуготрајног мира. Нека не тражи сажаљење ако га не заслужеји.
„И Украјина не може без помоћи САД“ , одлучила је врхушка њене актуелне власти. А стручњаци, па и прошлост, наговештавају веома тешко време за ову бившу совјетску републику. Она је већ постала оруђе САД у садашњем времену, и тешко се може отргнути загрљаја „кобре“, која већ дуго гаји илузију о владавини њудским друштвом на планети Земљи. Припрема се она да то оствари и у планетарном систему, ако је други у томе не притекне. Украјина, као држава не може кривити никога ван њених граница за оно што је снашло. Призивајући „помоћ“, далеке Америке, умишља да ће бити слободна, ако, са најближим суседом, са којим је живела дуго у заједници, за рачу баш те Америке, води рат – сама је изабрала своју будућност да ће на крају нестати као таква, јер ће је растурити унутрашњи раздори и различити интереси у корист другога. Нестаће елита која овим руководи али ће за свагда остати ружне успомене.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (Наставак)
СВЕТСКА ПОЗОРНИЦА ДА НЕ ПОВЕРУЈЕШ
Оно што нећете наћи на трећој страници „Политике“ (електронско издање)од 1. августа 2014. догађа се, али личи на „светску позорницу“, да не поверујеш. Да не говорим о ономе што је објављено, доби се утисак као да САД воде крвави рат у Гази. Пројектили који падају међу становнике у Гази, и одмах експлодирају, носе етикете амричких фирми. Оруђа којим су испаљене су америчке производње. Послуга, која их послужује су плаћеници, а могуће и јевреји, и нису свесни за кога су ти пројектили намењени, где експлодирају и кога тамо убијају. Они то не виде и не осећају. Елементи су дати из америчких сателита, који и без посаде надзиру територију Газе, а онај, који за тренажером управља тим системом и диригује опаљивање је негде у некој америчкој бази, ту на том простору. Ово није рат, ово су игрице, намењене произвођачима свих тих справица, оруђа и муниције, који добро наплате сваки такав пројектил и сви у ланцу, који од нечије несреће хране своју децу и живе без гриже савести. Тај су задатак добили и он им је плаћен. Ту су бројни фоторепортери. Си-Ен-Ен да све то на време сниме и најкраћим путем пошаљу уреднику да то објави. И сви они за свој вредан посао су добро плаћени, а „Си-Ен-Ен је јуче емитовао снимке из Газе после неуобичајено дугог увода. Водитељ је прво упозорио гледаоце да ће предстојећи снимци бити узнемирујући, али и да Си-Ен-Ен тим прилогом не жели да било шта каже о било чијој кривици, већ само да покаже колико је тежак живот за обичне становнике енклаве. Потом је приказано како амбулатна кола стижу до једне зграде и како се у тренутку када лекари и техничари излазе да помогну повређенима у претходном нападу, чује се друга експлозија, па је помоћ потребна и онима који су дошли да другима укажу помоћ“
Шта каже Бела кућа?
Бела кућа осуђије страдање цивила у Гази, али одобрава нове испоруке муниције Израелу, јер ће им подметнути да јевреји крвае своје руке, да би Америка. Опрала свој злочин. Ту ле и Генерални секретар УН да потврди како су јевреји за то криви, а не улази у онопто је свима познато, колонијални ратови САД су средство да се запосли и производи, а пре свега оно што се и највише плаћа а то није намењено да се од тога живи и преживи, већ је намењено да другога убије, а за то убиство се добија и посебна награда (читајте репортаже из рата у Ираку, како су снајперисти на свом снајперу урезивали рецке и бројали своје жртве, такмичећи се ко ће више убити недужних људи, јер ће бити награђен).
Не догађа ли се то на просторима где живе арапи и јевреји, а дошљци управљају системом за убијање и они су богато награђени.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (НАСТАВАК)
НА ЗГАРИШТУ КОЛОНИЈАЛНИХ РАТОВА
РАЗБУКТАВА СЕ ХЛАДНИ РАТ
Оне силе и процеси, који су свет држали у оковима колонијалног рата, наставиле су са Хладним ратом. Више пута је закључено, да те земље, овакве какве су сада, и не могу постајти на други начин, без ратова и насиља.
Читаво време светом влада типична гебелсовскај пропаганда и стварање јавног мњења, које и није у стању да другачије размишља и ради.
Жртве тог процеса, не случајно, су увек онај народ, који се налази на линији раздвајања, односно на коридорима, који воде циљу надирања колонијалних силе. Тај народ је окружен хијенама,. које су увек спремне да служе сили, како би од ње били награђени парчетом територије угроженог суседа.
Срби и Србија, више векова, су жртве таквих односа, које им намеће сила, па су зато и веома опрезни и неповерљиви, а за то нису они криви, већ онај ко им намеће оно што им не одговара, а то је сила на чијем су путу .надирања.
„Илузија је да је Запад јак, а ми слаби“ – каже Константин Косачов, шеф Федералне агенције Русије за послове Заједнице Независних Држава. Ове поруке су упућене србима, али, како нас је природа обдарила да смо увек подељени, то и овом приликом нисмо јединствени да схватимо мутне игре Запада према нама и њихово осионо и безобразно понашање према Србији. Поједини још увек су, као пупчаном врпцом, везани за Запад, као да држава Србија не може постојати ван ЕУ, односно „да је она део Запада“. Заборављају шта се на овим српсаким просторима догађало када је тај Запад извршио агресију на ове просторе у оба рата, и када је насилно, на крају 20. века разбио им заједничку државу. Тако су Срби постали мањина у свим бившим Југословенским република, па и у Срби (скоро), своде је на београдски пашалук и то траже да им се морамо подчинити, јер другачије нећемо моћи у ЕУ (односно нећемо постојати). Илузија је управо да ће иједан политичар моћи добити подршку, који би се дрзнуо, да Западу изађе у сусрет.
Дукотрајне санкције, блокаде, притисци, уцене, бомбардовање, а посебно зависност од лихварског капитала и презадужености земље, довело је народ, на овим просторима, у исто стање као и пре 100 година, који међусонмо повезује угрожене, осиромашене и без перспективе, сада спремне на жртвовање за боље сутра. То боље сутра се не види ако постане жртва глобалног лихварског капитализма. На то указује Константин Касачов.
Власт у Србији може доносити законе, уредбе, које би нас гурале у осињак Запада, али народ ће одлучивати са киме ће сарађивати, па ако треба и тајно, јер Запад не може замислити Србију као слободну земљу. Они њу виде као своју интересну сверу у којој ће владати само њихови закони и они одлучивати. Да ли ће будућност то променити? Сигуран сам да хоће.
Треба обратити пажњу на оно што се зову донаторска конференција, па и ова за Србију везано за помић поплављенима. Она донаторска конференција после октобарског преврата 2000. добрим, делом је новац пласиран преко Западних банака и на крају употребљен за дугорочну набавку робе страног порекла, да је роба са нашег простора потиснута, а тиме и њена производња нагло опала, фирме су пропале и опљачкане, држава потпуно доведена у економску зависност од Запада, постала је лак плен читаво време иза тога. То је довело до потпуне парализе српске привредне активности,
Лепо је рекао Константин Косачов: „…Оријентисати се на то да је неко обећао 100 милијона евра, како сте рекли, и на тој основи градити стратегију земље за деценије унапред прилично је опасно.“ И даље: „…Сигуран сам да ће се руско тржиште сада отворити за српске пољопривредне производе. Стратешки интерес Србије је да очува своју националну привреду и духовни и културни индетитет. Све то може веома успешно да се очува кроз сарадњу с Руском Федерацијом.“
„Запад нам каже – ако не уведете санкције Русији, последице ће бити ужасне. Русија каже – ако то учините, последице ће бити веома лоше“ – питање је новинара.
Константин Косачов: „Ако Србија буде учествовала у санкцијама које су у интересу других земаља, последице ће бити сасвим предвидљиве. Тим пре што су аутори тих санкција земље које немају великих интереса у сасрадњи са Русијом, мислим на САД. Видимо да Европа има много нијансиранлији приступ санкцијама, док Америка врши суманути притисак на пртнере из НАТО-а и на такве земље као што је Србија. Као што сам рекао, ви треба да одлучите да ли ћете своје интересе иступити за 100 милијона евра или неку другу суму, не обраћајући пажњу на интересе које ће те имати 2040. или 2050. године.“
„Како да знамо шта ће тада да буде? Амерички стратег Збигњев Бжежински тврди да је Русија слаба и да САД треба да узимају у обзир Кину?“-
„Да је Русија слаба, њу би игнорисали и ишли даље. То, колико је сада притисак створен поводом Русије сведочи да је она реалан фактор светске политике. И то веома раздражујући фактор, посебно на Западу, јер наша позиција поводом Косова, Ирака, Сирије Ирана и много других земаља ремете планове групе западних земаља да пројектују свет у складу са својим интересима. Русија за њих је веома озбиљан проблем. И ту је господин Бжежински неискрен јер се ми противимо одређеним центрима моћи који своје сопствене интересе покушавају да представе као интересе човечанства.“
Поред осталога на крају: „За сада?“
„Ко може са сигурношћу тако нешти да предвиди? Поготово у условима када наши опоненти у светској политици веома често поступају на начин који није у складу за здравим смислом и нормалном људском логиком, већ с манијакалном жељом да се у свету успостави модел где одлуке доносе само они. То су само њихове илузије да су они јаки, а ми слаби и да је то ситуација неповољна. Русија се залаже за принцип праведности и међународног права у свету, а против монопола групе држава за управљање светом.“
Ни мало није чудно што сам, у свему овоме што се догађа, видео да светом покушава да влада група човекових паразита и опасних за опстанак човечанства. Они су реметнички фактор ма где се појаве, ту мира нема. То је група колонијалних господара из прошлости, заоденута новим системом колонизације и бројним локалним ратовивима, па се справом могу назвати колонијални ратови, где, како и сами признају нису успели да остваре свој циљ, већ делимично, и зато на згаришту њиховом тај безумни свет покреће нови Хладни рат, и сада противу Русије. Исход свега тога и обичан човек може да прогнозира: проћиће као Напален и Хитлер у прошлости, да се никада после тога неће опоравити. Верујемо да ће се све променити у корист слободног човека на својој територији и да га неће паразит укрожавати..
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (Наставак)
У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ ВЕЛОКИХ ПРОМЕНА
Јутро 8.августа 2014, тмурно, најављује кишу, а јутарње вести Радио Београда објављују, како је амерички предсеник Барак Обама одобрио употребу америчке авијације у борби противу побуњеника у Ираку. Они су тамо угрозили на хиљаде америчких стручњака и америчке технике. која је распоређена на ирачким натоносним пољима и црпе нафту. Значи, то потврђује, да су за то тамо ратовали, Зар се не сраме за оно што су том народу урадили. Освајач је умишљао да је тамо постигао циљ и на власт довео вазала, али како видимо, и вазал је угрожен од побуњеног народа, а те побуњенике америчка пропаганда назива сасвим другачијим називом, и узима себи за право да се тамо умеша у „својој“ колонији, па им и не треба ничија сагласност.
Јуче, па и сутра, како се навршава 69. година од трагедије јапанских градова Хирошима и Нагасаки, који ће у историју ући као ратни злочин. Зато се настоји да се та сећања потисну и што пре забораве. Али, то се неће догодити. Тај ратни злочин отворио је пут многим наредним злочинима, које су американци, многима у свету урадили.
Док су Обама и Камерон свет обмањивали и слично Хитлеру објашњавали ко стоји иза обарања малезијског путничког авиона над Украјином, истина, која је изашла на видело, је сасвим другачија. Не само начин како се то догодило, већ се очекује истина и ко је то планирао. Ко је жртвовао близу 300 невиних путника и зашто? Ко је пилотирао авијономо који је оборио овај путнички авион? Зашто се тај авион нашао над подручјем захваћен озбиљном побуном? Све је то за сада непознато. Да свет није дознао за све раније манипулације и исконструисане лажне разлоге да Америка отпочне свој ратни пир, под сасвим другим, за човечанство велику несрећу, „аминовањем СБ УН“лажним разлозима и себе опрвдали (на кратко), па се очекује права истина ко све стоји иза овог светског злочина према праву и правди.
Све говори да се свет нашао пред великим променама, и ужасава се кад помисли да у очају, сила која губи позиције, могла би применити последње средство – рат, па ко остане жив причаће. Таквог будалу није тешко наћи. Прошлост, за нашу несрећу, више је величао будалу него паметног умног човека. И, нисмо сигурни, да ће се то лако променити, јер већа будала наређује мањој да се злочин догоди..
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
КОЛОНИЈЕ ПРАВА НОЋНА МОРА АМЕРИЧКЕ
Само дан после одлуке америчког председника да пружи ваздушну подршку вазалној власти у Ираку, стиже вест да је ратно ваздухоловство САД изршило први такав задатак. У исто време настављена је увек присутна гебелсовска пропаганда да би се оправдао поступак. Наговештава се „хуманитарна катастрофа“, као већ толико пута опробан рецепт, како би добили подршку „међународних организација“ и легализовали даљи поступак. Све тече по неком климавом праву, које је Запад успоставио у наводно међународним институцијама (под њиховом контролом). Све ово што се догађа, на другој страни, покреће процес да се томе треба супроставити.
Увећавају се захтеви СБ УН да заштите хришћане који су „присиљени“ да беже испред „џихадиста“, нешто слично се то догоди и на Косову, када су албанци позвати на „бегство“ са Косова и испровоцирана је „хуманитарна катастрофа“, да би се легализовали поступци америчког освајача. Свет није кратког памћења, како то мисли олигархија Запада.
Пропаганда Запада не даје ни приближну слику онога што се на простору Средњег Истока догађа. Кажу, „сто хиљада хришћана бежи из области на северу Ирака пред инвазијом муслиманских екстремита који су током ноћи среде и четвртка заузели Каракош, највећи хришћански град у Ираку“, рекли су хришћански свештеници и избегли грађани. Како се зна, није ово једини град и простор у Ираку, посебно тамо где су нафтна постројења компанија са Запада. Градови и територије заузимају „муслимански естремисти“, као да их нико и не брани. Кажу, да се историја не понавља али како видимо она се на овим просторима понавља, по неком старом рецепту из прошлости. Слично се догађа као из времена Александра Македонског, који није успео да овлада Персијом, а иза његове пропасти персијанци су лако освојили Египат, јер су се појавили не као освајачи, већ ослободиоци. Или случај после дугих борби европљана да се потчини арапски свет, они су освојили просторе Северне Африке, прешли у Европу и овладали Шпанијом.
У исто ово време Русија заводи своје санкције САД и ЕУ, забраном увоза хране са тих простора. Обама, брже боље, да објасни како ће те санкције угрозити и осиромашити Русију, покушавајући да америчке грађане умири, како су његове санкције добре за Америку, а руске штетне по Русију. Заиста је крајње не убидљиво. Обична пропасганда већ виђена и доживљена у прошлости. Својим санкцијама према РФ, САД су урозиле Европу, посебно ЕУ, јер су приморали савезнике на свој неразуман поступак, обећавајући им да ће их кроз две године обезбедити гасом. Како ће ЕУ преживети „две“ зиме чекајући америчке испоруке обћаног гаса, што се и не мора догодити. Озбиљан рат за тржиште, раније најављиван, већ је почео. Није тешко прогнозирати ко ће тај рат да изгуби. Изгубиће је она страна која је из нужде ушла у овај сукоб, јер њом влада олигархија, организована као опасна мафија, која посебно угрожава сопствену средину, а она ће морати, једном за свагда, да схвате, како је заведен и поверовао у вечито напредовање и у изобиље, пљачком свих других, а то нема будућности. Тако су завршили сви освајачи.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
НОВЕ КОНФРОТАЦИЈЕ ЗАПАД ИСТОК
КАО ПОСЛЕДИЦА НАРАСТАЊА ПРОТИВРЕЧНОСТИ НА ЗАПАДУ
Аутор је Збигњев Бжежински, а тема: „Америка – Кина и судбина света“. Познато је од раније да је он, у периоду успона крупног капитала, објављивао тмурне прогнозе, али се касније све то у пракси дешавало, и дешава. Он није критичар, он најављује црне прогнозе и даје смернице идеолозима, теоретичарима, планерима и извршним органима крупног капитала да на време, и на дужи рок, планирају контра мере, како би сачували империју.
Soroš: Svet je blizu katastrofe, SAD će pogoditi klasni rat!
Nisam tu da vas razveselim. Pred nama su veoma teška vremena, koja se na mnoge načine mogu uporediti s Velikom depresijom iz 30-ih godina, poručuje ovaj američki investitor.
Многи теоретичари новог светског поретка, одавно су напустили да теоретки обрађују класе и класне сукобе. Скоројевићи настоје да докажу како нам прошлост и није важна, и да „нови век“ почиње без историје, без значајних људи, посебно у заједницама нижег реда. Сорошева порука, а није ни прва, озбиљно ће забринути крупан капитал, на чијим темељима почива америчко друштво.
Nije trenutak misliti samo o zaštiti imovine, već i bukvalno izbeći katastrofu – изјави Сорош. Ни мало није наивно ово што је Сорош изјавио. Изгледа да је ова криза озбиљно уздрмала, посебно САД и тамошњи крупан капитал. Оно што тек долази тешко је прогнозирати и на уобичајени начин планирање противмере. Ерозија друштва, захваћеног и природним катастрофама, појава, више случајева, изношења најчуванијих тајни, „америчког демократског, неприкосновеног друштва“, на крају се откривају, и то од најобавештенијих кадрова, да су Сједињене Америчке Државе сасвим другачије од онога како нам се престављају. Управо је то држава која почива на сили, са највишим процентом становништва у њиховим затворима, расутим на многим мстима по свету.
Као што се види, ове прогнозе настају у периоду озбиљне кризе која није увезена са стране, већ је продукт нагомиланих противречности система, који је дуго присутан на Западу.
Дужи период америчких ратова које су започели амерички председници Буш старији, Клинтон, Буш млађи, на крају то наставља и Барак Обама, одразили су се на остатак света, као његова противречност. Амерички агресивни наступ у читавом периоду после Другог светског рата, на сва звона је објављено је да су САД „супер сила“, којој по законима јачег (као код сваке животиње), припада право да се ништа не може решити у свету без њихове сагласности. То је довело до тога, да сви досадашњи, а вероватно и будући председници „климаве“ суперсиле, имају основни задатак да у сваком контакту, било са пријатељем или непријатељем увек „покажу зубе“, и никако не смеју устукнути ни пред ким, јер је то пораз империје. Значи империја живи животом џунгле.
„У мојој се земљи раде разна истраживања, доста поуздана и тачна. Једно од њих показало је да 70 одсто популације САД нема утицаја на политику уопште и да је политика никако не занима. Свега једна десетина одлучује о свему. Е, то није демократија, то је аутократија и то постаје јако опасно“ – рекао је Чомски. За разлику од Чомског, Бжежински не предлаже да се отклони главна препрека у развоју сваког друштва и развија као демократско друштво. Он, поред осталог говори да САД схватају важност унутрашњих реформи и предлаже: „за будући амерички просперитет и за њену конструктивну улогу на међународном плану, делотворно разрешавање слабости америчког секундарног образовног система такође ће помоћи отварању дугорочне перспективе Америке“.
„У крајњој линији, амерички успех на плану самоодбране захева фундаметалну промену односа према друштвеној култури: према начину на који ће Американци дефинисати своје личне аспирације и етички садржај свога националног „сна“ – каже Бжежински.
Зато смо преокупирани разним контраверзним написима, изјавама, порукама да те заболи глава, али, срећом не допире све то до масе, она има свој виртуелни свет садашњице, који се врти свуда, скреће на себе пажњу, а познато је, да човек размишља и прихвата само оно што види и чује, сада ретко чита, па и млади, који су тек на путу да наставе тамо где је неко завршио. А шта им се нуди???! Кампови блуда, параде срама, масовног дрогирања (посебно младих), шунд и нека сумњива перспектива. Резутат је познат. То читамо и слушамо свакодневно, окупирани смо екстреним понашањем, који захвати, не само људе широм света. Разара породицу, друштво, човека претвара у објекат, предодређен да умно не управља собом, у безумну и мало вредну јединку, изгубљену у простору. Какав је учитељ такав је и ученик, а ученик је огледало учитеља, али на свим нивоима васпитања. Од превелике „слободе“ и „права“, за које се, али само вербално, залажу „велики учитељи“, човек престаје бити слободан и без права, јер се не спроводи оно вредно, њега потискују безвредне појаве, које све то дуготрајно кваре. А где да тражимо кривца?! Сами размислите.
Наравно, иза тих нагомиланих противречности, увек наступа снага која тежи да то измени, док мањина моћника настоји да се очува њена моћ и њој су потребни сукоби и стални ратови.
Само малоуман човек не може схватити да противречности Запада су последица кризе, сукоба и сталне конфротације, овом приликом са Истоком, иза које се налази РФ, односно, највећа територија на Евроазијском простору, које насељавају словенски и сродни народи, који имају своју културу, језик, обичаје друштвене односе који их повезје, али су ти простори, од почетка 20. века нашли се на путу западних освајача, овом приликом и САД, као вештачком творевином белог човека, у којој је бели човек постао мањина, али је успео да придобије обојене људе да прихвате њихов агресивни наступ
Европа је ушла у период великих конфротација изазавих унутрашњим променама, као пред сваки велики рат из прошлости, и не да само дозвољава да са њом панипулишу САД, већ постаје њихов пијон, на своју штету.
Покушаји да се противној страни подметне кривица Русији, као што су то радили на многим местима, није успела. Може се сматрати да је амерички председник, у очима својих савезника изгуби на поверењу, јер се очито послужи и служи лажима и клизи у ред ранохушкача, доноси одлуке који су га на крају његовог другог мандата гурнули у ред ратних јастребова, који и нису у стању да другачоје мисле и одлучују, већ као гола сила над правом.
Да би се разумела садашњост морају се сви догађаји повезивати са прошлошћу, устројством и историјом државе у распадању.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
У НЕМАЧКОЈ ВЛАДА ДОГМА ИСТОРИЈСКОГ НАПРЕДКА
ЗА СОБОМ ОБЕСЧАШЋУЈЕ СВЕ ШТО ЈЕ ДОБРО
Немачкој је потребно, као и увек, средство за уцене. Она се понаша као Аустроугарска у време када је Босну држала под својим патронатом, пред Први светски рат. Само се Немачка сада налази у истој улози али на КиМ.
Немачка се отворено, и арогатно, меша у односе на Балкану. Она је на овим просторима учествовала у три сукоба: Први светски рат, Други светски рат и безобразно учешће у двомесечном бомбардовању СРЈ у 20. веку.
Немачка хоће да види Србију као своју вазалну творевину, пре него она буде чланица ЕУ, понижену и упропашћену.
Немачкој је потребан продор ка југу. Она је наградила све своје ратне савезнике, покушавајући да нам подвале, траже да се срби морају помирити и признати своје колаборационисте као “борце” противу фашизма и зато ће је наградити.
Расположење српског народа према наведеном, не иде у прилог Немачкој, она
то добро зна. Зато се тако и понаша.
Постоје и у Немачкој људи који се нису, а ни сада се не слажу са политиком коју води садашња власт, чврсто везана за НАТО, јер немачки лоби доминира том Алијансом.
Много тога смета народу Србије, јер су свеже ране прошлости. Зато не желе ни једног Немца на својој територији, који се појавље као нека велика сила, а поручујемо њиховом политичком воћству, ако и даље продуже са уценама, на овим просторима нису добро дошли.
Уцене, са којима се немци служе је класичан злочин. Он не спаја већ раздваја народе.
Познато је, да политичари који се заносе да они стварају историју, научници да они чине нешто Велико, али све у смислу лажне виртуелне величине, то ни мало не води добром.
Како нас Немци виде?
У ратном дневнику Вермахта који је приредио и објавио Радосав Војводић говори се о Србима као нечувеном фанатичном карактеру једног народа и указује се на начин и пут којим би требало „привести тај народ памети“ (није ли нам то већ познато после преврата). И даље се каже, да патријахални поредак Срба треба мењати уз помоћ за то оспособљених људи: психолога, књижевника, новинара, политичара (глумце не помињу а показало се да су они били врло успешни у том послу). Оспособљвање за „посао“ поменутих група треба вршити у Пропагадним оделењима Вермахта. (Данас се то другачије зове).
Зашто Србе мењати?
„Зато што су рођени завереници, служе се нечасним средствима: Градски Србин је лабилног карактера, а сељак чим осети благодети немачког напретка, прихватиће га због материјалне користи кроз коју он све гледа“.
Треба ослушкивати више оне који те куде, него оне који те хвале и тапшу по рамену. Ови први боље те виде, И зато драги читаоче, уместо закључка ваља увек имати на уму ово:
НЕ ДАЈ ДА ТЕ УБЕЂУЈУ, ПОГЛЕДАЈ САМ!
ПРОВРИ РАЧУН – ТИ ЋЕШ ГА ПЛАТИТИ!
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
НИЈЕ САМО ТРГОВИНСКИ, ВЕЋ ОЗБИЉАН СУКОБА
ЗАПАДА И ИСТОКА
Један број чланица Западне алијансе води свој рат, који озбиљно угрожавају други део тог савеза. Прва, још раније када су намерно изазвати сукоби у Украјини, огласила се Немачка. Поред осталог, њихова прогноза даљег развоја догађаја је опстанак ЕУ. Како САД са делом њима верних, улазе у озбиљан сукоб са Русијом, уводећи санкције, сасвим је било очекивати и руски одговор- Низ мера које је РФ завела ЕУ озбиљно је узнемирио многе земље ЕУ, које ланчано реагују на оно што ће их снаћи. После Немачке, која је знатно омекшала односе са Русијом, огласила се Словачка, Мађарска, а биће их још,, да су им руске санкције озбиљно угрозиле привреду.
Али, јастребови рата не знају за милост. Они имају свој циљ, Они ће жртвовати и „пријатеља“ да тај циљ остваре.
На помолу је сасвим нови процес са којим неће дириговати Запад (САД), јер ће интереси бити главна снага која ће будућност стварати, а не гола сила.
Како се на путу овом процесу налазе ратоборне снаге, које зарађују убијајући другога, тај ће се процес веома споро одвијати, јер више будала маше оружјем него ли се паметних и умних људи боре за добро човека.
Веома сликовито се изрази Виктор Орбан (Мађарска), позивајући Брисел, да размотри своју одлуку, је ово што их је снашло, када је ЕУ санкцијама Русији „пуцала себи у ногу“
Данас, нешто слично и до сада, човек је стално величао „будалу“, која је у рукама увек витлала мачем и камџијом, демонстрирала насилника и силеџију, који је увек угрожавао умног и паметног човека.
У народу је позната изрека: „са ким си онакав си“. И умни ако следи будалу, већа је будала од њега-
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
УМНИ ЉУДИ САМИ ПРОСУДИТЕ ГДЕ ЛЕЖИ ЗЛО
Људска врста остави за собом иконографију, која потврђује, пре свега, да је људско друштво у бити задржало међусобне сукобе и због тога је (скоро)сваки његов цртеж приказивао наоружаног човека. Са степеном његовог развоја све више се истиче та људска (животињска) особина и ако је рат зло у самом човеку, јер га ово изједначава са животињом.
Појам Рат – борба није исто, ма да се све трпа у исти кош, јер сви витлају оружјем. Али, како рат (борбу) увек запоћиње агресивна страна у жељи да надвлада са противником, и отпочиње свој рат – за противника је то само борба за живот, слободу и опстанак.
Зато, Велики рат (први и сваки наредни), за народе на Балкану није то био рат већ НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКА БОРБА, како су је назвали борци против фашизма у Другом светском рату, и тиме су ударили темеље о поделама које би требале да промене до сада важеће поделе. И то се мора прихватити. Та подела би гласила: да је рат агресивни напад на другога, а Ослободилачка борба је отпор тој агресији.
Велике ослободилачке борбе водио је српски (и други) народ у претходна два века, у 19. Да би се ослободио од вишевековног ропства, а у 20. и касније води своју ослободилачку борбу противу сваког агресора, који му је угрозио: живот, слободу и опстанак.
Зато дижем свој глас и протествујем противи сваког „мудраца“ који није у стању да ово схвати и прихвати
Како је рат агресиван чин, то мора бити осуђен. Онај ко запоћиње рат је увек кривац и он мора бити осуђен.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
СРБИ СУ БИЛИ И ОСТАЈУ РАЗАПЕТИ ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА.
Да, управо тако, разапети између Истока и Запада. Ту несрећну поделу извршила је Хришћанска црква још у време Римљана, и вековима траје тај сукоб све до данас. Ту је зачело, дуго траје и не назире се његов крај. Сви наступају, али из свог себичног интереса: „да народу буде боље!“ Да ли је историја то потврдила, сами потражите одговор¬?!
У новије време, задњих неколико векова, Србија је била под Турском влашћу, а то време је оставило, на овим просторима, видне трагове, сада сасвим друге религије
настале 6 векова после Хришћанства, као озбиљан реметнички део на просторима Хришћана.
Бројни освајачки походи, које врше Централне силе Европе, названи „Крсташки“ ратови, за већи број њих, најкраћи путеви воде просторима насељеним Јужним словенима, остављајући за собом, увек, нове расколе међу њима. То се наставило све до овог времена. Сукоби између народа Јужних словена, увек су верски. И за братоубилачку борбу, увек су криве њихове цркве, које никако не одустају од међусобне борбе. Привидна сарадња не даје дугорочно решење, јер су интереси, неког више, а некога мање, да доминира, у рукама мањине, умишљене да су предодређени наследни владари „свог царста“. Ту је борба за престиж у власти и капиталу, а колико „усрећују“ своје вернике, то нека верници преиспитају.
Притисак којег врши ЕУ на Србију има корене у напред изнетом. Посебно се то може рећи за германски, и њима сродним, или подчињеним народима. Немци, Аустријанци и други, који су под њиховом контролом били и остали, већ дужи период, посебно према српском народу, врше насиље и злочине, а према којима остатак Запада и САД затварају очи да то не виде и опасни су промотери те агресивне ратне опције која се врши према Србима. Зато су Срби били и остају разапети између Запада са посебним интересима, и Истока који је остао као вечити противник тог агресивног Запада, међу којима су Срби увек имали правог пријатеља..
Све што је, у новије време, Запад урадио Србима јесте злочин, који ће се убрзо потврдити
Налазимо се у периоду велике светске депресије, када страдају многи. Крупан капитал запада себе види као снагу која ће ту депресију решити у корист крупног кпитала. И ту не бира средство. Притисак, уцене, санкције, рат и бомбардовање, окупација територије, све до прогона и ликвидације је њихов метод, који се намеће угроженом српском народу. Када изостане дипломатско и политичко решење, примениће се сила. Свет је у више наврата имао пред собом искуство таквог људског, али изопаченог поретка. Он се, на крају, завршава агресијом и ратом, са веома ниским побудама, којима су руководили образовани појединци ниског морала, а којег бира одређена нација са веома ниским побудама и веома себична.
Срби су увек успели када су се удружено супроставили сили која им је претила, али су и губили, када су се из крајње себичности појединаца окретали својим непријатељима.
Зато је велике ослободилачке борбе водио у претходна два века, у 19. Да би се ослободио од вишевековног ропства, а у 20. и касније води своју ослободилачку борбу противу сваког агресора, који му је угрозио: живот, слободу и опстанак.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
СА ИСТОМ ЕЛИТОМ КОЈА ЈЕ ПРОУЗРОКОВАЛА КРИЗУ
НЕ МОЖЕ ЈЕ ИСТА РЕШИТИ
То се већ осећа током целе 2014. године, да исти људи који су довели до велике депресије на Западу, нису спремни, а ни способни да кризу приведу крају. Она се све више продубљује, мења много тога, и заоштрава односе, доводећи читав процес ближе ратним конфротацијама. Они, где се криза и зачела, били су и остали најратоборнији и изазивачи ратне опасности. Управо су то државе, чланице НАТО алијансе, које непрекидно витлају оружјем над главама остатка света.
Тамо и где нема разлога у ратној конфротацији они ће је створити. Само на сукобима почива читав систем Запада, како се то догађало у прошлости наставило је све до овог времена.
Запад све више гради систем на смишљеном изазивњу и развоју похлепе код човека. Притисак похлепе појединца па и група, легализује се као потреба и постају легетимним и многе методе асоцијалног, нехуманог и неморалног типа свеопштих односа. Али долази и до остваривања високог животног стандарда једног мањег дела становништва, што је код радничке класе у другим системима изазвало љубимору и завист што је и стварало похлепу. Морал друштва, где савест игра једну од најбитнијих улога, опада под реалним чињеницама да се живи и теже и са мање луксуза а и лошијим медицинским услугама.
Политичка елита, која је по сваку цену, без обзира на способност, заузела места на кључним положајима, како државном тако и на чиновничком нивоу. Способним се није у тој мери пружила могућност развоја колоко се то пружала у систему личних похлепа и награђивања по заслузи на израженој похлепи.
У таквиј ситуацији ниских плата створила су западу, односно капиталу, могучност за куповину по најнижој цвени пиродне сировине, тако и најумније струњаке, иноваторе, који су истраживали за капитал, који их је боље плаћао (као свакој проститутки), него властита земља у којој су стицали своја знања, где их је издржавао осиромашени и угњетени раднички и земљораднички експлоатисани слој у својој земљи. Тако су они претворени у робу за послодавца на западу.
„До апсолутног краха морало је доћи. Уместо биполарних привредних система настаје један униполарни који се показао као супериорнији по свим линијама. Како привредним и по квалитету животног“, како је то објаснио Д.Нонковић.
Свет се нашао у веома опасној кризи која потреса безбедност многих. Сви ратови после Другог светског рата, започињу их САД. После Корејског и Вијетнамског, долази серија веома крвавих сукоба у борби за нови колонијални свет, на челу са САД, док су им сви други, подрепаши и сапутници у крвавом пиру, иза којег се црта веома крвава карта света. Без обзира шта говоре центри под контролом САД, али Ирак као држава више не постоји, а то је намењено Либији, Сирији, а затим се то сели у Европу, па после крвавог пира над бившом Југославијом, па још подмуклијим санкцијама, блокадама и на крају безумног бомбардовања словенских племена на Балкану (да би их уразумили), отимања територија и кршења међународног права и завођења сопственог поретка на просторима које су подчинили што оружјем што унутрашњом издајом. На реду је Украјина. И све мутне радње започете у тој Држави којој се на силу намеће чланство у ЕУ и у НАТО алијанси, да би је претворили у вазалну и послушну творевину, али ће на крају, вероватно доживети судбину Јуслославије, а у крајњој и судбину Ирака и других.
Енглеска је пиокретач оживљавања фаланге европског дела НАТО-а и уз подршку дела чланица, окупља легију странаца за будући, пре свега унутрашњи, а може се рећи и спољашњи насртај, и овде заменити Немачку у доба Хитлера.
Срби су се сада показали као у време надирања Османлија на ове просторе. Замислите да смо своју децу васпитавали на лажном јунаку Марку Краљевићу, који је погинуо као турски вазал на Ровинама, па ће се то чудо од васпитања појавити и сада. Занемриће се и заборавити хероји ослободилачких ратова, јер ће их заменити улизице окупатора и кнежева из турског времена, који су турцима служили, богато живели на грбачи сопственог народа, за собом оставили тврђаве, цркве и манастире изграђене експлотацијом сиромашног живља, да би се на лажној историји данас васпитавала деца, али какве будућности.
Да ли нам је Умни човек довољно уман, или је то права лаж. Када се у будућности поново буде мењала мапа света, потомци, који ће све то морати исправљати, као што се нама више пута то догађало у прошлости, морали би са великом пажњом анализирати само оно што је својевремено елита, која влада, оставили иза себе само своје, а не и оно што је као лопужа отео и присвојио.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (насзавак)
СТАРЕ ОНЕМОЋАЛЕ СВЕТСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ НИСУ У СТАЊУ
ДА КОНФЛИКТЕ РАЗРЕШЕ, ВЕЋ ИХ ПОГОРШАВАЈУ
Уједињене Нације, већ дуже време, престале су бити иструмент коме је првобитно било намењено да обезбеди мир и стабилност у свету. Када су постале оруђе и послушник једне од великих сила, која претендује да буде једина и најмоћнија на свету, у жељи да све виталне делове света стави под своју контролу, а узурпирала је премоћ над ОУН, и све то решава силом – постала је светска позорница где се велике силе вербално надмећу и доносе неке одлуке које нико не поштује. Па ни она сама.
Цео период од пресељавања ОУН у САД, које су постале и највећи финансијер те „вредне“ организације, она постаје њен иструмент са дуплим аршином. Признавање силом отетог, као правом на приватност, само једној страни, престала је њена моћ и праведност. Постала је отуђени иструмент моћника и, опасно оруђе једне стране.
За светски хаос ту треба тражити кривца. Ако се са овим настави, а управо то жели „светска сила“, која не преза ни од сукоба великих размера, рачинајући на победу.
Како је рат, било које размере, највеће зло у човеку и мора бити као такво осуђено (а није), преставља и најопаснијег реметничког фактора у човечијој врсти, и то неправедног и суровог, то свако супростављање тој немани је борба, како је већ речено „за живот, слободу и опстанак“, као право. Сада сами процените шта се догађа у многим угроженим државама у којима је „светска сила“ сама одлучила да заведе свој ред, али из подлог интереса, а то није успела. Све се сада догађа као у неком прошлом времену, да се угрожени организују и томе супростављају, заводећи неки свој ред, као њихови преци, без великог отпора у самом становништву, које и није заостало као некада, али у овоме види своје решење, а неће да прихвати решење које му је окупатор наметнуо, под веома лажним изговором.
Сели се све то и у Европу у којој се укотвила „сила САД-а“ у бројним својим базама на Европском и Азијском континенту, подједнако угрозивши главног протвника, а још више свога савезника, коме се та „сила“ већ окачила на грбачу, а „пријатељ“ би хтео да се те немани реши.
Украјина је ново поприште сукоба започето на исти начин као и свуда на другим местима, рачунајући само на своје право, а не и право другога да се брани. Прво је покренуто „легетимно“ право на Украјину коју је наметнула Америка, уз помоћ дела својих вазала, оспоравајући то Русији да узврати истом мером, која је у прошлости и била више пута жртва агресије, која је долазила са Запада. Русија је давно дала до знања шта ће се догодити ако се настави са отвореним угрожавањем њене безбедности, а то се жели минимизирати од стране удружених агресиних ратнохушкачих држава, које више векова човечанству намећу своју моћ да би друге потпуно ставили под своју контролу и доминацију.
Сада те хушкачке и ратоборне снаге русији приписују, замислити која дрскост, да је то „фашизам“. Као да је свет заборавио Други светски рат, ко га је започео и ко је главни кривац за страдање невиних у том рату. Управо се догађа исти сценаријо, само сада покренут од САД, у сарадњи са својим привесцима, како је применио Хитлер.
З/амислите ратоборне чланице ЕУ, које предлажу да се једна, западна струја, где су им њихови интереси, легално помогне у оружју и НАТО сили, коју предводе ратоборни Енглези, а да се спречи угрожена страна у Украјини да се брани од тог оружја. Где то сада води Европу? Којој, из својих интереса, намећу САД, . . да би као и у прошлости отворили фронт жестоког сукоба, далеко од своје територије, а они зарадили у том сукобу као и у оба Светска рата. То је опасна и веома агресивна политика заваде, да бих из тога извукли корист и изашли из кризе. То се све захуктава на штету европских народа намећу им Хладни, али и веома опасан врући сукоб.
ДОГОДИ СЕ У ВРЕМЕНУ (наставак)
СВТСКИ ПОРЕДАК БИЋЕ РАЗРЕШЕН У ЕВРОПИ
Да ли разумно или потпуно без разума, али ће се догодити оно што ће посебно осетити страна која је очекивала победу и на крају сама себе уништила.
Догађаји последњих година откривају нам право лице појединих великих играча у такозваној ЕУ. Привидно слагање њених чланица, лагано се губи и прераста у, за сада, тихи сукоб (интереса). Велике економије, које теже да буду још веће, могу постати само на терет оних мањих и исцрпљених економија.
Стварана у периоду дуготрајног рата, са многим распламсаним ратиштима, а ни један се није водио, или води, без учешћа Сједињених Америчких Држава, довео је западни капитализам до озвиљне кризе. То је запретило потпуном колапсу тог, годинама грађеног, лихварског система. Да би се то избегло отварају се нова ратишта, а где ће, већ у „уједињеној“ Европи, без јединства. Озбиљно преливање кризе у Европу, уздрмало је цео континент. И то се догоди у задњој години девете деценије прошлог века. Од тог времена много се шта догоди у Европи, са изразитом улогом Немачке и њених савезника из периода Другог светског рата. Немачка, која се смишљено брзо опоравила од последица тог рата, постаје главни фактор даљег кретања у економији, политици, а и војној сили. Прво су кренули да разбију веће економије настале после тог рата, разбијањем државних вишенационалних заједница, уништавањем створеног система трговине и промета, санкцијама уништавају производњу, преотимају им тржиште и то је почетак новог светског рата за тржишта, сировину и слободну радну снагу. Такава творевина брзо даје почетне резултата. Склапају се краткорочни и дугорочни уговори о сарадњи, који се вешто крше и стварају нестабилност у слабијој економији. Све то траје наредних двадесет година, када у том систему долази до озбиљних поремећаја односа и кризе. Тај период можемо назвати новим европским (светским) поретком. То је време рађања и смрти. Како је неко навео „биће сахрањен у источној Украјини 2014. године“, а то није далеко.
Зашто у Украјини, као бившој републици СССР-а? Па она је састављена од више националних група. У току Другог светског рата брзо окупирана од Немачке, са снажном квинслишком влашћу током рата и отпором, посебо, тог источног дела Украјине окупатору. После одвајања и осамостаљења Украјине, распадом СССР-а, развија се либерални капитализам, који је одмах би обележен сукобибима и крвавим обрачунима. Потпуна нестаблност у држави, без довољно демократије, а посебно што је ту нестабилност у Украјини потпиривала ЕУ, а посебно њено чедо западна хришћанска црква „да усрећи своје вернике у Украјину“. Малобројна политичка елита је одмах показала своје крваве зуне, применила силу противу сопственог становништва оспоравајући им оно што их раздваја и силом им наметају своје, без икакве демократије, укидајући другоме права која су утврђена међународним договорима И ту се усели ковчег већ мртвог светског поретка, само се чека време и место сахране.
Запдна Алијанса, посебно део ЕУ, а овде се истиче Немачка (са делом чланица), настоји да се, па и силом, наметну њени ставови и Украјина више веже за ЕУ, оспоравајући РФ да и она има иста права да се томе супростави. Све се догаћа као што се догодило пред почетак Другог светског рата. Запад, а почеле су то САД завођењем санкција РФ, да би то наставила ЕУ, и ако је сама себи навукла веће зло и то у периоду кризе, па се увек ратоборни Западни освојачи, који су вечито оружјем претили, сада траже, када су осетили да су санкцијама себи нанели велику штету, желе нову црвену линију на источном делу Европе и предлажу да се Русија искључи из свих међународних спортских такмичења, толико су самоуверени, као и нацифашити у властиту победу ако Русију „баце на колена“. Ти, нити су се упознали и не умеју проценити, шта се то догоди током протеклих ратова од Напалеона, Виљема, Хитлера, америчког Хладног рата, који су кренули у походе на исток. Докле је све то стигло? Како се на крају звршило?
„Зато почивај у миру, нови светки поредак. Рођен у Берлину 1989. Умро са „Лиман брадерсом“ сптембра 2008. Сахрањен у источној Украјини августа 2014..“ – објави Guardijan.
ЗАПИСАНО У ВЕМЕНУ (наставак)
„ОТИМАЊЕ ЗА БЕОГРАД“ (СРБИЈУ)
Управо данас 4. септемра 2014. дневне новине „Политика“ објави чланак Јелене Стевановић под овим насловом. Док се читају ти редови, а мисао лута кроз прошлост, па они су се и на други начин и дуго отимали за Београд и Србију. У Првом светском рату нестала су ми четири стрица, само у њиховом заробљеништву: Обрад, Драгољуб и Живота, тек стасали, ни војску нису служили, а четврти Живан, коњички наредник-водник, прошао албанску голготу, на челу јединице јуришао у пробоју Солунског фронта, ослободилац Београда и Темишвара, на крају отрован од Румуна. Груб у Темишвару, као и многи други. Нису дозволили да се посмртни остаци предају његовом остарелом оцу, да се не би доказало то тровање. А у току рата Аустроугарска окупира Србију, размештају се по школама, да би прекинули школовање деце, а отац ми је у то време завршио три разреда основне школе у једној кући, а стриц, очев брат, није похађао школу, па ни моја мајка и многе жене су остале неписмене до краја живота. О том рату се данас доста говори и покушавају, баш они који се отимају за Београд и Србију да историју преиначе. Само малоумни и потпуно незрео човек, може то заборавити и њима веровари.
Напад на Србију, бомбардовање Београда, 6. априла 1941. од истих тих који се вечито отимају за Београд и Србију, разбијају је споља и изнутра. Југославија, која је издата, Србија окупирана, за разлику од других, била је крвава од самог почетка и све
до ослобођења од Народноослободилачке војске и Партизанских одреда. У том пиру, поред Немаца и других Германа, Италијана, Мађара, Чеха, Румуна, посебно Бугара, Шиптара дела Муслимана и Хрвата биле су бројне јединице домаћих квинслинга: Недића, Драже Михаиловића, Пећанца, и других Љотићевих банди. У јесен те године долазим у Сему мушку гимназију да би продужио 4. разред, а њу су запосле јединице окупатора. Даље сам наставио гимназију у истој школи само премештеној у зграду 4. мушке гимназије на Врачару. Сведок сам многих рација по Београду и свакодневно објављиваних имена убијених или отераних у логор на Бањици, са чиме се дичила квислиншка окупациона власт. Да би 2, цецембра 1942. само из мог села у логор на Бањици и у Ђушиној улици, отерано је преко 130 срљака, међу њима и отац. Само дванест дана касније из Бањичког логора дотерана су тројица логораша: Бранко Радовић свештени, Љубивоје Живановић и стојнички ћата Милутиновић, крвави од батина, а Бранку су биле поломљене и ноге, те су их испред сопотске чесме стрељали, као опомену, на исти начин како су то радили немци. На жалост, на том месту нема обележен на тај злочин, томе се одупиру људи из Сопота, који и нису осетили окупацију, јер су несметано трговали плодовима осирашених сељака са подручја среза Космајског.
У лето 1944. пред ослобођење овог краја, а после Прогласа Краља Петра другог Карађорђевића да откажу послушност Михаиловићу и да се прилључе НОВ. Управо, после тог позива, у Сопоту, у делу градске кафане, мајор бовше, југословенске војске у униформи, мобилише сељаке са подручја Среза космајског, да би били упућени на Дрину и спрече прелаз јединица из Босне у Србију. Ни то место није обележено као срамно место велеиздаје отаџбине. Само неколико километара иза Младеновца та се „несретна“ војска разбежала.
Почетком октобра 1944. бројни добровољци одлазе у сусрет јединицама НОВ, међу њима и мој отац, као старије годиште, улазе у састав ратних регуларних јединица, које убрзо, у садејству са Руским моторизованим снагама воде борбу за ослобођење Београда и околине, кога су Немци грчевито бранили, као саставног дела источног фронта После ослобођења Београда, немци, уз помоћ својих савезника, организују и држе сремски фронт све до 12. априла 1945. године, када је било доста обостраних жртава.
Стравично је било у оба ова рата, које су повеле освајачке силе Централне Европе, које су поражене, али смишљено оживеле, после Другпг светског рата. Те сада оживеле разбојничке банде, вођене увек истим циљем, само сада на другачији и подмукли начин, отимају се за Београд и Србију. За њих је то легетимно; да се стално мешају у наше унутрашње проблеме, које вешто потпирују, а појављују се и као ватрогасци који бензином гасе пожар. За све су им Срби криви. Тај осветнички и животињски нагон – мржња коју развија мањина према србима, наставили су, сада у саставу удружених фаланги новог светског поретка, да заводе ред. Разбијају нам поново заједничку државу и гебелсовском пропагандом трују народе, а неке и није било потребно много тровати, јер су они били промотери тога, нестаје СФРЈ, сада су се као хијене окомиле све оне исте државе, савезници Немачке из периода рата, и они се отимају за Београд и Србију. Ви, поштени народи, чије су вође људи ниског морала и себични, можетели замислити стање у Србији непосредно пред бомбардовањи, које су извшиле ваше трупе, плаћене убице, какву су халабуку и дреку вршиле јаке радио станице из Прага, Будипеште, Букурешта, Софије, Скопља, Сарајева. Загреба, а тек из Берлина Лондона, Париза и бројне станице Гласа Америке (којег ће поштени србин дуго памтити), а увек се оглшавала Олбрајтова, америчка јеврејка, која у историју српског народа улази као велики злотвор. Па свакодневно завијање сирена, које су најављивале налете озлоглашене НАТО авијације, којим су управљали пси ратова, пре и после овог бомбардовања.
На крају сте нас усрећили Петим октобром 2000. и сада смо се нашли овде где смо: на коленима, понижени и опљачкани, над чијим главам витла мач и камџија и то је ваша борба за Београд и Србију.
Да.ли Ви, који постављате гнусне захтеве, можете схватити овај народ, који се нашао у положају као 1914. 1941. и сада после 1990. када је и кренула хајка разјарене руље, која је жедна крви, храни се отимањем и представља најгори људски паразит. Знајте, ће те се на крају угушити оним што сте нам до сада отели. Нећете доживети наш пораз, јер сами себе уништавате.
ЗАОИСАНО У ВРЕМЕНУ (Наставак)
ГРАЂАНСКИ РАТОВИ МОДЕЛ ЗАПАДА У РАЗРЕШАВАЊУ СОПСТВЕНИХ ЦИЉЕВА
Грађанским ратовима агресивне силе покрећу процес са циљем разрешавања својих далекосежних планова у геополитичком устројству светског поретка. На том путу им се увек нађе жесток противник, којем покушавају наметнути кривицу., да би себе „оправдали“. Али свет добро зна ко је у овој ратној игри агресор и опасан за сваку заједницу, коју покушава да подчини.
Јасно је и обичном човеку да је Грађански рат међусобна борба у којој страда исти народ у до тада некавој јединственој заједници. Само треба, трезвено просудити које су то спољне снаге подстакле те сукобе, одакле долазе и који им је циљ. То није тешко утврдити, али је веома тешко такву силу осудити у овом времену „корумпираних“ институција, које им помажу да се то не догоди. Да се не наводе примери појединачно, али, после завршетка Другог светског рата, када је човечанство, које се дигло у борби противу агресивног изазивача тог рата и његових намера, убрзо разочарало. Настављач тог ратом прекинутог процеса, преузео је на себе исте методе и исти концепт даљег устројства људског друштва. Са тим, хтео он или не хтео признати, на себе је преузео и одговорност за ратне походе. Грађанским ратовима се служио и Хитлер у Другом светском рату, али се истим методама служе и бројни ратни јастребови САД. Покушавају да своју намеру у бројним локалним ратовима прикажу као историјску вреднос без које људски род не може постојати, али се иза свега тога јасно назиру њихови искључиви интереси.
Бели човек САД, истим методом својих предака, креће у даља освајања, користи ратна и друга искуства, посебно Турска, да овлада, али сада уз помоћ људи старе постојбине, који су такође задржали доста тога код себе. Правац надирања је Далеки исток, затим Африка, на крају дошла је на ред и Европа. И свуда су се користили, и користе, распиривање унутрашњи сукоби изазивајући Грађански рат.
Оно на Далеком.истоку са циљем везивања за себе великих светских економија и контрола над њима. У Африци да би зауставили даљу миграцију африканаца у САД, који су преовладали и „угрозили“ примат белог човека, и њихово враћање у стару постојбину уз помоћ свог капитала развијају своју економију, посебно пољопривредних производа. И, стављају под своју контролу природне ресурсе. У Европи, да би ставили под своју контролу ривале, па и део „пријатеља“, који им нису наклоњени. Грађански сукоби, које потпирује ова скупина агресивних, дали су и још увек дају резултат, али се то неће свуда тако лако догодити.
Западна Алијанса узела је себи за право да уз помоћ, како је речено, институција које лако држи под контролом, намећу, остатуку света, своје намере, што је и очекивано да се догоди као резултат велике депресије и кризе тог система. Ни мало не би било чудо, да Европске народе гурну у нови Светски сукоб, као што је то урадио и Хитлер у прошлом веку. Ова намера има за циљ да се свет увуче у нови Хладни рат, што доказују многи скупови на свим странама, који се догађају у другој половини 2014. Тиме се жели доказати домаћим пореским обвезницима, како је нација у опасности и да јој треба опремити и борбено организовати оружане снаге за евентулни рат, па да прихвате увећани буџет за те потребе. На тај начин ће се дугорочно додатно запослити становништво, које је због кризе, остало незапослено. Економски губици, који се због кризе гомилају, биће надомештени милитаризацијом друштва и великим трошковима из буџета за нову и скупу војну опрему и наоружање. Посебно у томе виде корист бројни „научни“ радници, који ће у своје џепове прелити доста новца, не размишљајући да ће ново произведено и скупо оружје бити намењено да усмрти невина човека, а не покретача овог процеса. Многи ловци на људске главе, плаћене убице, пси рата и други наћи ће ухлебљење и да ће обезбедити својим породицама удобнији, сада нарушен, стандард, не улазећи у то коме служе и противу кога такав ратује. Свет се претворио у опасну позорницу сукоба, где је човеков живот толико мало вредан, али се грчевито заштићују баш они, који овом процесу служе. У задње време, код угрожених народа, који немају свој Хашки суд и „Суд правде“, али имају своје обичајно право, којег насилник не признаје. Јавна погуљења, одсецањем главе новинару из редова противника, може се упоредити и са високима казнама и матретирањима које примењује сила – али сматрају да је то њихово легетимно право, установљено новим светским поретком, док се другоме то право одузима.
Умни човече, могуће да и ја нисам у свему овоме у праву, али, ако имаш своје мишљење о свему овоме, ако не дигнеш свој глас, и солидаришеш се с оним што нам се догађа, онда ти ниси умн човек. Још ако се сврставаш на страну зла, у теби је веће зло од сваког злотвора над другим човеком.
Размисли?
ЗАПИСАНО У ВРЕНЕБУ (наставак)
КРВАВИ ТРАГОВИ СЕ НЕ МОГУ ИЗБРИСАТИ
Људска историја бележи бројне походе са крвавим траговима, али их нико није успео избрисати. Обично их се сетимо у време када нам запрети опасност, која долази из центра агресивне силе. Не мора увек бити испољена ратом, али је рат и највеће зло у човеку.
Нашим српским просторима било је веома честих налета освајачких и пљачкашких банди многих суседа, а и оних из даљине. Ти налети су за собом оставили веома крваве трагове, са бројним жртвама наших предака. То ни у новије време није престало. Србија је прекривена многим, па и заједничким коструницама где су покопана тела обе стране током тог сукоба.
Многи су мислили да је дошло време да човек престане један другога угрожавати, и да човек неће дозволити да остане животиња. То се не догађа. Он је постао све суровији и опаснији од сваке животиње. Читав свој живот подредио је насиљу, којег од ране младости доживљава кроз многе „културне вредности“, које га припремају да буде и остане суров. Похлепа и себичност га чине таквим, Скоро да се више људи бави тиме па је све томе подредио, а посебно у процесу одгоја, кроз борилачке вештине, опасан спорт, чак је и „културу“ злоупотребио да у човеку развија његову суровост и насиље. Савремена технологија сва је томе подређена, посебно филмска индустрија, телевизија, позориште, и многе друге манифестације, које се злоупотребљавају, стално у трци за профитом.
Човек силеџија, напасник и окрутан се не рађа, он то стиче као друштвено биће, почев од породице, школе, а у појединим друштвима, где се не штеде средства у примени таквог васпитања, читаво друштво претвара се у монструм друштво, па на крају цело друштво се претвара у колективну похлепу. Таква друштва су више посветила стварању и припреми људи-убица, који су читав свој радни век радили само то, а то друштво је „усрећило нацију“ величајући ту своју силу.
Како у свему што настаје има свој почетак, кулминацију и крај, тако смо упознали многе народе, које је захватио овај патолошки процес и, како су се брзо претварали у скупину, која је друге угризила, тако су и брзо, као такви, нестајали. Али се та патологија колективног понашања сели на неко друго место, и захвата друге народе, јер је то иструмент мањине, која се намеће огромној већини. Са њом манипулише и влада, а то је оно што је човек, као животиња, задржао код себе и никако се не може ослободити тога. Мањина, која влада, доноси своја правила, једне за себе, а све друго је намењено ономе ко му је потчињен. Она је у томе веома сурова и немилосрдна.
Други светски рат, као највећа људска кланица са бројним жртвама које су мењале слуку света, као да се није завршио. Победници у том рату, као да су ношени истим интересима, као и њихов противник, одмах су наставили примењивати његове и методе других насилника. Наставили су свој рат, али не сви, издвојила се моћна држава, која је и у току тог рата водила свој рат, којег је наставила одмах по престанку других да ратују. За чудо, али крваве трагове рата не оставља Хитлер, колоко су за собом то остављале трупе Запада. Моменат, када је Немачка кренула на Исток и напала СССР (слично је и садашње ширење НАТО-а на исток), освајачке трагове рата у Африци и на Далеком истоку остављале су снаге САД, које су те своје позиције стално увећавали и тако довели себе у позицију „супер силе“, која је, и још увек, умислила да никада неће изгубити то освојено. И други освајачи су исто тако мислили, али им се није то остварило.
У периоду реалтивног мира, када је „супер сила“ себе прокламовала у једину силу без које свет „не може постојати“ друга половина 20 и почетак 21. века обележи нове злочиначке трагове на многим меридијанима. Тако су САД кренуле у разрешавању корејског, па вијетнамског, па у задње време југословенког, ирачког, авганистанског, либијског сиријског, па сада урајинског и друге своје походе, али искључиво из властитих интереса. Сви ти ратни походи, били су, и још увек су, веома сурови и са крвавим траговима за собом, пљачком и силом подчињавање свакога где им се саможиви интерес покаже..
Ти крвави трагови које „супер сила“ остави за собом, биће сачувани и не могу се избрисати. Али, и њихови наследници, који се увек појаве када сила посустаје, прете новом сило, новим псима рата и новим убицама, које ће окупити, али сада Енглеска, а то у време, када се та нова сила, која би требала да будње наследник (Немачка), јављају се Енглези, вероватно ће то допринети да се сада две силе једног савеза започну свој тихи међусобни сукоб, који ће довести свет до новог престројавања. За све њих, као и у свим ратовима Словени су им проблем и ту су се увек удруживале земље Запада. Да ли је сада на помолу нов крвави и најкрвавији, као и други то виде, ратни сукоб, није искључено!?
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
ЗАБЛУДА ДА ЈЕ ВРЕМЕ ИДЕОЛОШКИМ ПОДЕЛАМА ПРОШЛО
Свет је ушао у процес у коме светска „супер сила“ (на издисају), покушава да на глобалном плану очува тренутно наметнут поредак. Дуго нам намећу своју теорију да је време идеолошких подела иза нас, и да је њихова (капиталистичка) теорија о јединој, која је способна (уз ратове и сукобе) да доминира, кроз јединство глобалног света. Ако постији, а видимо да постоји, буржоатска теорија о будућности света, заблуда је да ће нестати она друга(која се и не мора звати комунизмом), која заступа угрожени део светске популације.
Револуциције и револуционарне промене само покрећу угрожени, све друго је контра револуција у тежи да се очува буржоаски поредак. Снаге тог поретка представљају наследни владари, полуге помоћу којих владају (војна сила, унутрашња сила, богатство које их одржава, окрутност, мито, корупција, трговина људима, дгрога, лихварство и бандитизам и све оно што им служи да већину држе у покорности, и како неко рече: „институције, институције, институције..!!!), и које тај поредак граде у периоду свог тихог успона, али, истовеменог и нестајања – како то умни човек процењује.
Самопрокламована држава, која се окрутном силом намеће, сама ствара протника свом изопаченом науму и циљу, којег настоји да подчини и наметне се остатку света. Тај остатак света и сам се организује да би се супроставио таквом поретку, којег сила намеће. „Супер сила“ је лако везала за себе и потчињава оне који су насели њиховом лихварском капиталу, постали презадужени, они који се увек прикључе јачем, како би суседа држали на дистанци, затим оне државе, које су постале саставни део тог лихварског процеса, у коме доминира лихварски капитал и, који им доприноси да оне зависне, пљачком осиромаше, и њихова богатства прелију ксеби.
Ма како у теорији назвали ону страну која је супротна теорији западног капитализма, представља биолошку, социјолошку и дијалектичку супротност, која одржава равнотежу људских односа на Планети. Док је она прва (буржоаска теорија), продукт човечијег животињског понашања у својој врсти и она је увек покретач сукоба, малих и великих ратова у својој врсти, она друга је присиљена на одбрану и како је већ речено: борба „за живот, слободу и опстанак“.
Зато је она прва и неправедна, историјски је треба осудити и коју треба сврстати у злоначке намере, док је она друга праведна, истојијски и правно је треба тако приказивати. Ако се тако умни човек определи, има шансе, да ће добро надвладати злом. Будућност људске врсте учинити хуманијом. Човека удаљити од оних особина, које га више приказују као човека-животињу и, приближити га умном човеку. Само такав може успети да институционално успостави и праведно разрешава своје односе, оствари равнотежу у врсти и заустави ратове и борбе. Тада можемо рећи да се човек очовечио, и није животиња, јер је успео да овлада лош порив у себи. Само када успе да заштити другога да би и сам био заштићен. Осудом оних људи, високо образованих и за друштво скупих појединаца, који су творци метода, средства, организација и носиоци, оне прве опције, насилника и пљачкаша, убица и мафијаша, главни кривац за масовна злодела, које друштво осуђује, а не велича и слави, а они су обичне убице своје врсте. Само се тако томе може супроставити. Није тешко и без насиља злочесног и без ликвидације учинити безопасним, само ако се човек уразуми. Тако би се будућност сасвим другачије градила, ако породица и друштво схвате да је насиље највећи грех, насиља би било мање.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
ЈУЖНИ СЛОВЕНИ ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА
У периоду највеће кризе и војнополитичке конфротације, као и увек, копља се ломе на просторима словенских народа на Балкану. Балкан је до недавно био поприште изазваних Грађанских ратова и сукоба. Разарање СФРЈ (споља и изнутра), као последица нарастајућих сукоба између Истока и Запада и Хладни рат, деведесетих година прошлог века, обележава време експанзије уједињеног капитализма, под неприкосновеним вођством САД. Дуго трају колонијални ратови, које започињу снаге Запада, под разноразним (измишљеним) изговорима, злоупотребама, насиљем над правом, занемарујући међународно право, самопрокламујући се у светског жандарма, намећу се остату света. Као некада, народи под турском окупацијом морали су своју лојалност доказивати, одлазећин у Истанбул (Цариград) на подворење турском Султану. Ништа нису могли самостално решити ако им тај центар моћи није одобрио. За балканске народе дуго је трајало то време, и њиховим просторима су се кретале ратничке хорде и на тим су се просторима вечито водили ратови између Истока и Запада, остављајући крваве трагове за собом.
„Султан“ се пресели у Вашингтон и Њујорк, коме се сада, већ више година, мора ићи на подворење и, поново Србија не може ништа самостално одлучити, то је нови светски владар, који мора све аминовати. Скоро да се ништа ту није променило. Једна надсила заменила је одлазећу. Ако се то тако догоди, има се осећај да се томе назире и крај.
Зар не оесећате да се све то наставило и када више Турске царевине нема на овом простору. Задње ослободилачке ратове Срби су завршили балканским ратовима (1912). И тада су доживели издају источног, веома агресивног суседа, коме Немачка понуди помоћ и траје све до дашњег дана. Често се питамо, а шта је Немачка тражила у Бугарској? Схватили смо то тек када су нас Централне, сада агресивне и освајачке силе 1914. па 1941. (и касније) нападале и нападају, па им је Бугарска увек служила за напад са леђа, ако дође, а долазило је и долази до нових конфротација на овим просторима, о којима се, само неколико година после срамног бомбардовања СРЈ, лажних оптужби, насилног окупирања дела српске територије, сатанизације српског народа, бесомучна пропаганда, уништавајући српску војнополитичку елиту, лажним оптужбама, који сада чаме у „пријатељским“ земљама ЕУ (као некада у Цариграду), кршећи међународно право, за које се лажно залажу. Сада, када дипломати са српском владом и дипломатским представницима разговарају, ово што је испред наведено је табу тема за Србе.
Оно што нам се догодило после бомбардовања и „пријатељске“ помоћи да нам се догоди 2000. од тог времена Србија никако да се опорави. И то је за разговоре табу тема. За Себе
Не смета Србији шта о нама мисле Германи и њихови сапутници. Народ добро памти, бележи и на томе, без много помоћи државе, васпитава своја поколења, као што је то радио и у време Османлија. Свестан је тога, да све што другоме служи да нас потчине и силом над нама успоставе своју власт, под лажним обећањима, али очитом претњама и шта Србија мора урадити, као што то изјави Johanes Ajgner, амбасадор Аустрије у Београду у свом интервју, а објави „Политика“ 8. Септембра 2014. године. Аустрија је наводно неутрална држава чланица ЕУ, није чланица НАТО-а, али, како видимо она није неутрална и не подржава Србију, која је ван ЕУ, и која би хтела да остане војно неутрална, што се тиче НАТО алијансе, јер нико није у стању да становништо убеди да већински подржи оно што му не одговара.
Дошло је и време да свима кажемо да нам не продају рог за свећу и нека не настоје да на нашим просторима приказују историјске лажи и полуистине уз помоћ институција, овде накнадно формираних, и људи ниског знања и морала, да нам прекрајају прошлост, јер све то има негативану, подлу намену и циљ, што ће они веома брзо осетити.
Дошло је време истине а не лажи.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
ЉУДСКУ СЕ ВРСТУ МОЖЕ СПАСИТИ
САМО КАДА САВЛАДА ВЛАСТИТО ЗЛО
Нагон у човеку да и на силу отима и присваја, да се другоме намеће,настоји да влада над другим и без његове воље и пристајања, је оно што врсту чини животињском. Оне вредност, које само умни човек може савладати код себе, одваја га од саможивости и код њега ствара хумана човека. Људима је и природа такво понашање подарила. Па на једној страни имамо мањину осионих, саможивих, сурових и нехуманих јединки, које се и силом намећу већини и настоје да са њом влада. На другој страни је већина коју угрожва мањина. Мањина је и одговорна за све што се у људском друштво догађа. Она би требала да сноси и секвенце свог лошег владања, али то није тако. Мањина, која влада, она има властити иструмент и обезбедила је и обезбеђује своју заштиту од одговорности.
Ако то чини јединка, тако ради група у мањој или већој људској заједници. Сведоци смо да се том похлепом може заразити и велика држава, постаје велики проблем. Из прошлости су нам познати многи походи, најезде, када су дошљаци убијали домородце да би им преотели имовину, да би се на туђој земљи силом населили. Увек нам је пред очима слика, која приказује искрцавање белог човека на просторе Америке. Никада тај злочин није поштено осуђен. Чиме се могу похвалити САД? Холивудом и оним што су нам кроз покретну слику приказали. А сада, користећи савремену технологију, дуго свет уче како убити другог човека, које све насиље над другим може човек применити. А да не говоримо о специјалним војним и полицијским снагама, намењеним да силом натерју другог човека на послушност. Просто су се у томе утркивали, а да се веома мало чини и пронађу хуманији начини одржавања односа у човечијем друштву.
Зато људска врста још није дорасла да савлада зло у себи и због тога нам се догађају сурови периоди када злочеста скупина, заражена похлепом, постаје опасан човеков паразит. Сретамо се са случајевима да се у некој средини појави разбојник, силеџија, убица, који дуго оперише, и тешко га је открити, па за ту средину он постаје велики проблем. А тек када се нека држава појави у таквој улози, онда је свет угрожен. Ако појединац, као силеџија дуго остаје у својој средини и тешко га се ослободити, а тек када цела оболела нација постаје сурова, то је веома тешко отклонити и учинити је хуманом. Процес стварања зла у човеку траје, рецимо од 1 – 10 година, онда у њему остаје то зло до краја живота. Тако, злочеста нација опстаје више векова непромењена, али ће се на крају ипак променити, јер ће сама себе уништити, као сваки паразит, који, када нестане жртве, настаља и живи уништавајући себе.
Многи су мислили да је дошло време да човек престане један другога угрожавати, и да човек неће дозволити да остане животиња. То се не догађа. Он је постао све суровији и опаснији од сваке животиње. Читав свој живот подредио је насиљу, којег од ране младости доживљава кроз многе „културне вредности“, које га припремају да буде и остане суров. Похлепа и себичност га чине таквим, Скоро да се више људи бави тиме, па је све томе подредио, а посебно у процесу одгоја, кроз борилачке вештине, опасан спорт, чак је и „културу“ злоупотребио да у човеку развија његову суровост и насиље. Савремена технологија сва је томе подређена, посебно филмска индустрија, телевизија, позориште, и многе друге манифестације, које се злоупотребљавају, стално у трци за профитом
Човек силеџија, напасник и окрутан се не рађа, он то стиче као друштвено биће, почев од породице, школе, а у појединим друштвима, где се не штеде средства у примени таквог васпитања, читаво друштво претвара се у монструм друштво, па на крају цело друштво се претвара у колективну похлепу. Таква друштва су више посветила стварању и припреми људи-убица, који су читав свој радни век радили само то, а то друштво је „усрећило нацију“ величајући ту своју силу.
Има средина у којима је мањег зла, али су најчешће такве средине и угроженије од ратоборних и крајње сурових нација. Тешко је предвидети када ће човек престати да буде паразит своје врсте.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
САМО УДРУЖЕН УМНИ МОЖЕ ВРСТУ СПАСИТИ
Полазећи од сопственог српског народа и долазимо до закључка да се на балканским просторима, тај народ, нашао на једном од главних путева многих освајача. Постаје вечита њихова жртва, Више је времена живео под окупацијом него ли је био слободан. То га је учинило да се као друштво дели. Једни су увек спремни подворништву и постају верне слуге оне силе која му се намеће. Други део се није са тим мирио.
Таква подела је делила то друштво, и дели, на оне који окупатору служе и оне, који се томе супростављају, настоје да буду слободни. Како се господари мењају, тако и слуге. Друштво је увек подељено по тој основи.
После сваке промене, господара, јавља се елита која влада, а која је најчешће из редова примитиваца. Па док се примитивац научи да влада друштвом, мења се господар, а стим и слуга. Најчешће, код овакве промене долази до стагнације српског друштва и оно је увек на губитку
Мало периода у својој историји Срби су били слободни
Како се примитивац не може назвати умним, то и таква подела никако да удружи умног и примитивца. Због таквог односа у друштву, а посебно у периодима криза и сукоба, напетост и између умног и примитивца се повећава. И онда када је друштво највише угрожено јаз између умног и примитивног је већи.
Умним се не може назвати само образован, ако се он ставља у службу примитивца, онда је такав и образовани примитивац. А, како нам живот то намеће онда можемо рећи, да у таквим околностима, када друштво није слободно да само одлучује, тим друшвом владају образовани примитивци.
Много се лакше удружују примитивци него што се могу удруживати умни. Примитивац је увек богат и њега одржава онај коме он служи. Повлашћен је и заштићен. Стандард му је веома висок. Он увећава своје богатство, често, и на непоштен начин. А када се сврста у ред богатих појединаца, постаје наследни богаташ – примитивац. Такви су увек имали своје слуге, некада робове, и таква се заједница лакше одржава, јер над њом влада слично друштво, само је сада у улози господара.
Умни нема подршку. Њега спутава и његово окружење, а посебо га прогања примитивац. Он је за њега велика опасност, па се примењују сурова средства, које само примитивац уме применити, да се умни заустави или га најчешће примитивац прогањаа често и ликвидира.
Како садашње односе другачије и објаснити не само код српског, већ и других народа, када су већим и организованим државама овладали оспособљени примитивци, који свет држе у напетости и намећу им своју моћ.
Када се мало боље разгрне и уђе у све поре таквог друштва, примитивац је и у својој скупини створио себи јачег, који и са њиме управља. Због тога ћу поново навести једну своју мисао:
„Ово што је до сада речено потврђује потребу да се свака сила, која се издигне изнад људске заједнице, па ту заједницу претвори у монструм – заједницу, која се силом намеће другим људским заједницама, не може другачије третирати већ као плод зверског нагона у човеку и преставља опасност, већу него што су сва друга била у прошлости.
Да људска заједница не буде чопор гладних и опасних звер – људи, који друге угрожавају, будућност се мора радикално мењати, тако да људска врста не буде сама себи гробар.“
У прошлости су умни оставили човеку своје мисли да би га подсетили да се мора добро чувати и да не постане оно што је више од два миленијума рекао Марко Тулије:
“И З Д А Ј Н И К Ј Е . . . Нација може да преживи будалу, па и оне амбициозне. Али, издају изнутра, никако. Непријатељ пред вратима, мање је страшан, јер је познат и он носи своју заставу отворену. Док се издајник креће слободно, међу онима унутар градских капија, његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се чак и у кулоарима владе. Такав издајник нам се не појављује као издајник, он прича гласом који је жртвама близак и пријатан; његово лице и начин одевања сличан је њиховом и он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцима сваког човека. Издајник разара душу нације; подривајући темеље града; он шири заразу у телу политике, све док она његовој болести не подлегне. Мање би требало да се плашимо убице. Издајник је куга!“
Можемо закључити, да примитивац још није видео своје лице у огледалу и није упознао себе, а људска врста се мора дуго борити да њом овлада људски ум.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
ДОК ЈЕДНИ ЧУВАЈУ ТАЈНУ ПРИМИТИВАЦ ТО НЕ УМЕ
Велике силе строго чувају своју тајну и то их чини још јачим. Примитивац то не зна. За такве умни је изрекао своју изреку „Што на ум то на друм“. Тај увек „износи прљав веш пред јавност“. То га чини „јаким примитивцем“. Он је лажни народљак. Што је у њему више примитивног он се тако и понаша, самоуверен је да га околина цени и подржава. Шта му иза леђа говоре то до њега не допире.
Ако то чини појединац, чији је утицај на околину мали, остаје незапажен. Али је агресивна сила измислила „Великог брата“, „Фарму“, парадирње оних. који су се доскора скривали, и разне друге сеансе, на којима се често могу појавити јавне личности. Добро просудите ко такве манифестације нама намеће и одакле нам то долази? Какве нам последице оставља? Колико то „доприноси“ јавној личности и моралу друштва, или му штети? И чему то служи?
Било је тога и у прошлости, па чак и у далекој прошлости, само се питамо да ли нам то умни човек намеће да би нас „усрећио“, или то служи да и оног „великог“ примитивца са овим прикрије и, учини га „нормалним“, а он то није.
Наслов подужег чланка објављен у дневнику „Политика“ (13.09.2014.) „Шта варничи у влади Србије“, је разлог да се са овим позабавим. Сматрам да би под хитно српска Влада морала донети кодекс понашања својих чланова и, шта ко може или не може говорити у име Владе. Она се мора добро чувати од паушалних изјава да их ја не наводим, јер озбиљно нарушавају Владу, а мање јој доприносе. Влада се доказује само делима, а не речима. Ако обичан грађанин осети да се нешто мења на боље, а он је то и очекивао, непотребан је коментар. Али, ако сада неко настоји да то „боље“, својим изјавама „улепша“, супротан је ефекат. Министар, или било који јавни радник, у свом наступу, дуго објашњава нешто и употреби време и много речи, изгубиће се оно што је „важно“ хтео да каже. Најгоре је што слушаоцима постаје досадан, наметљив, а ефекат слаб. На крају бих рекао за све ово, као да је неко хтео да се са овим, рекла – зазала, поигра са Владом.
Оно што су главни Програми Владе у целини су њена тајна, па ни Скупштина не би требала да ту тајност нарушава. Влада је та која ће по степено ослобађати тајности делове Програма, посебно који се тичу међудржавних односа. Замислите државу у којој је опозиција увек опозиција држави и њеним интересима. Па шта може очекивати та држава. Такав се однос ствара само тамо где нема правне државе. Од времена престанка постојања правне државе Србија стално клизи самом дну међу светским заједницама. Добро се зна када нам је почело и како нам то траје. Који су то појединци који су били лажне патриоте, док су нам се на светској сцени ругали. Ако се то зна, онда морамо настојати да се такав тренд заустави и појединац спречи да штету наноси. А тога је било.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
ДА ЛИ ЋЕ РУСКА ЗИМА ПО ТРЕЋИ ПУТ ОКОНЧАТИ И ОВАЈ РАТ?
На прагу јесени 2014. када су се многи почели снабдевати залихама, како би преживели суровост зиме. На то није на време размишљао Напален, па ни Хитлер у време своје освајачке најезде на Русију, Како видимо о томе не размишља ни ЕУ, заокупљена уводећи РФ санкције да би удовољила САД као носиоца насталог процеса даљег поседања простора приближавајући се Русији. Нови Трговински рат, којег су многи најављивали, обрачун између Истока и Запада, као да се остварује. Овај, започет у Ујрајини штети првенствено ЕУ, а и Русији. Како то објави Лазањски „мета је промашена“.
Светска економска криза дуго траје. Као њена последица, амерички председник Барак Обама, носилац Нобелове награде за мир, настављач је угрожавања светског мира. Он се таквим показа и када му је за незаслужено додељена награда. То показује, да они који одлучују, немају критерију, па зато одлучују како им други то намеће. Значи ли то да су поткупљиви. Обама се враћа тамо, у Ирак, где је његов претходник, неславно, завршио. Продужавање колонијалног рата, звецкања оружјем, враћање на нови Хладно-врући рат, је последица дуготрајне кризе. Највећа жртва тог стања је ЕУ, њен континентални део, То ће променити, а већ мења, процес стабилизације ЕУ, која ће на крају и платити највећи цех тог рата. Зато се каже „да је мета промашена“.
Када стање у Украјини не потврђује намере и циљеве, посебно САД, а већ се то догађа, „садашњи сукоб, најблаже речено, званичне Москве и званичног Кијева, временски и садржајно надилази све санкције ЕУ и САД“ – поднаслов је у чланку Мирослава Лазањског, а објави „Политика. Шта доноси јесен, а тек наредна зима, ускоро ће се то видети. Па справом можемо тврдити, да ће „руска“ зима по трећи пут решити рат. Ако се то не догоди ове, због залиха енергената, може се очекивати да ће то бити она наредна, када се резерве, а и увећани производни трошкови, који се намећу, променити мапу односа. То ће озбиљно уздрмати Западни капиталистички свет, који, у повећаном страху, лако може отпочети нови ратни сукоб. Ако се и то догоди, све мислим да нико није у стању да предвиди степен страдања оних држава које буду захваћене ратом.
Само је прошло 14 година 21. века, а најратоборније снаге, које не штеде на опремању фаланги за рат, кезе своје крваве зубе, понашају се као најкрволочније звери, и не одустају од рата. Њих интересује профит, угодан живот, страст за владавином над другим човеком и не размишља колико ће невини страдати да им омогући тај циљ, а они, никада се и нису бринули за невине жртве и страдања оних који им се буду супроставили. И зато кажемо да је дошло време владавине лудака и будала, себичњака и похлепних људи, који су увек живели на грбачи обичног човека – роба њихових суманутих идеја. Они не настоје да разумно разреше проблеме који се намећу и нису способни да другачије поступају.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
КО ТО ВРШЉА ПО СРБИЈИ И КОЈИ СУ МУ ЦИЉЕВИ?
Одавно нам је то почело. Прво, скоро наивно, да се Срби не досете. Рећиће мо им да нам је важнији Свети сава од деде и оца. Па су нам важни сви Хришћански „свеци“, и давно зарушене и заборављени темељи, „вероватно“ ту им је била, кажу црква или нека богомоља. Сада ћемо на том месту подићи цркву, даћемо јој име неког нашег свеца, а не дај боже и да је то била богомоља неког од богова, нечијих предака, али није важно. Сада је то наша црква. Обично се такво место открива поред, или у близини неког, за туризам, значајног објекта.- Биће и за нас нека пара, само нека капље.
„Деда и отац“ ми је заборавио на Први светски рат, а нема ни једног сведока. Оно што су победници у том рату написали, није довољно и није убедљиво. Сада ће наши „историчари“ да примене тековине науке и, помоћу ДНК, утвриће ко коме припада у заједничким костурницама. Пребројаћемо ми и наше и њихове.
А тврде, ови „победници“ из Другог светског рата, поставили су нека обележја, подигли велике споменике, а наших нема ту. То треба занемарити и тога се не треба сећати. Наши ту нису учествовали. Пред њима су морали бежати, зајено са немцима, док су се Београд и други градови ослобађали. То морамо историјски „исправити“. Приказане жртве, то вероватно није тачно. Ми ћемо и то проверити. Па наши ратни савезници (немци) траже од нас да исправимо грешке, које су Срби учинили. Верујемо да су они тачнији од срба. Па ако смо ми за почетак Великог рата криви, морамо се Немачкој извинути за грешку и то исправити.
Комунисти су криви. „Паризани“ су власт бивше краљевине Југославије отерали у пргопнство, јесте да су наши за собом понели сво своје, али и добар део злазних полуга државе. у „прогонство“. Сада то Србија мора нама да призна и надокнадити, а онима, који су наследни принчеви и принцезе мора им се доделити апанажа, како то ради Енглеска. Комунисти су за све то криви, па нека Србија то нама надокнади, то је наше право (кума ће се постарати да се мора то извршити). Чекамо ми наше време. Помоћи ће нам сви они који се нису борили на страни партизана, а ту нам је и свештенство, увек одано. Њима ћемо помоћи да граде цркве по Србији (народним парама), јер они се сећају само онога ко их материјално помаже, за друге се и не интересују – тако размишљају сви противници комуниста.
Неко им рече:
– Па сада и нема комуниста.
– Све једно, били су. Боље да ми њих окривимо него они нас.
– Ко вам помаже?
– Крунски савет. Већина из Српске Академије Наука су чланови тог савета.
– Па шта вам они могу помоћи?
– Могу, могу доста. Они су у комисијама где се одлучује. Они ће, углавном, држати пригодне говоре, тако ће мо зауставити њихову пропаганду. Они ће нас преставити у свету, зар то није довољно.
– Говорио си о Великом рату, од када па промениште му назив?
– Док говоримо о Великом рату, то значи да за нас онај кога ви називате Други светски рат, за нас, он није и неће постојати. Ту нас посебно подржавају Немци. Тако ће престати и оптужба да је Немачка крива за тај рат.
– А шта је са бомбардовање 1999. Хоће ли се и то заборавити?
– Да, то се већ заборавља. И суд је тако одлучио. На то је стављена тачка.
– Нисте ли мало претерали?
– Ма ко вас шиша. Наши савезници су апсолутни господари света. Они нас у томе потпуно подржавају.
– Нисте ли за то добили паре?
– Ма ко је то могао видети, када нам ни једна банка није исплатила ништа.
– Али они сами кажу да су вас кешом и на тајним местима исплатили у девизама, које су пренели њихови амбасадори 2000. у дипломатској торби. Да ли је то тачно?
– Ма ко то сада може да докаже. Одавно су ти људи отишли у пензију. Све то застарева.
. Значи ли то да се по Србији вршља из иностранства и у земљи?
– Вршљали се вршља, али смо ми јаки. Јаки смо, јер су нам јаки савезници.
– Значи они за то знају?
– Ма како да не знају. Од њих долази новац, али и директива за рад.
– Нисте ли ви сада њихове слуге?
– Ма какве слуге. Где си ти видео да богат човек може бити слуга?
– Али тако кажу?
– Ма нека причају шта хоће, ми смо нашој деци обезбедили школовање на престижним факултетима, које они плаћају. Ту је осигурно и запослење. Држава то мора уредити законима.
– Значи ли то да сте ви обезбедили и неко наследно право? Може ли се очекивати да се то потврди и неком титулом?
– Може тога бити. Где би ми мимо Европе. Ако они имјају своје лордове, грофове принчеве, краљевске лозе, које се протежу кроз више векова, зашто и ми то не би могли имати?
– Значи ли да сте то обезбедили?
– Обезбедиће то сам врх државе за себе. Али, како то обезбеди за себе, тако ће обезбедити за све. Зато идемо у Европу.
– А где смо по твоме до сада били?
– Ма није то Европа, ми смо још увек на Балкану. Када и Балкан буде део Европе, е онда смо ми коначно стигли у Европу.
– Па када, по твоме, то може бити?
– Када Србија призна независно Косово.
– Ма то се никада неће догодити?
– Ко каже? за властиту титулу, која ће му обезбедити и, наследан положај, Косово је најмањи улог.
– Значи, тако ће се то догодити?
– Баш тако.
– Ове године у априлу на “Равној гори“ појавио се Александар Карађорђевић, а Михаиловић је отказао послушност његовом оцу и одметнуо се у шуму. Остварена права обезбедио је и без подршеке или делом потомака четничког покрета. Зашто се тамо нашао?
– Ништа се не пропушта, што је сигурно сигурно. Можда су му они и најсигурни ослонац.
– Значи ли то да нас ништа не мора изненадити.
– Значи! Значииии!
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
НЕДОБРОНАМЕРНИХ И ПОДЛИХ БИЛО ЈЕ РАНИЈЕ И САДА
У време док Србија смуком покушава да превазиђе проблеме изазване у прошлости, недобронамерно са Запада и скромно обележавајући историјске догађаје веома важне за српски народ, појаве се, као и раније, појединци којима је намера да умањи и искриви та сећања, са намером да овај српски народ одвоји од руског. Подла намера је да се властити злочини, нанети на овим просторима, умањи и наметне једна друга подла намера како би се тиме бавили.
На испад америчком амбасадора у Београду одговорио је руски амбасадор, јер је изјава америчког била намењена и Русији. „Амбасадор Руске Федерације у Србији Александар Чепурин изјавио је да суверене земље, попут Србије, саме одређују кога ће и када позвати у госте, а да би било добро да се дипломате, као његов амерички колега Мајкл Кирби који је недавно критиковао најављену посету руског председника Владимира Путина Београду, баве својим послом“ – објавила је бета. .
И овом приликом, амерички амбаадор, као и сви његови предходници, показао је не само своје лице (манипулатора), које је дуго учило и научило да спроводи (гебелсовску) пропаганду.
Амбасадор РФ са правом је реаговао чињеницама, које разоткривају подлу намеру и ту нема коментара.
Прва изјава коју је дао амерички амбасадор је била ударна, и она је имала за циљ да се свету пошаље порука са полуистинама. Све што је касније изјављивао је са намером да остане дуго у средствима информисања, па и јавним наступима. Ти његови наступи, па и онај у Обреновцу, иза себе остављају ту подлу намеру. Тако ће он дуго остати присутан на српској сцени, па ће се њиме бавити не само јавна гласила, која и служе да се овакве подле намере пласирају, него ће се тиме бавити и чаршија.
Све је ово намењено да се испирају мозгови, одавно испрани, код људи у Србији, да би се отупила оштрица српског незадовољства према САД и њиховим злочинима на овом простору. Неће им то поћи за руком, јер се злочини не заборављају.
Серија америчких амбасадора – манипулатора и вештих изазивача унутрашњих сукоба овде, прошло је кроз наше дане, па и овај оседели не оставља утисак добронамерног већ злог човека, као што је и средина из које долази.
То да је амбасадор побркао појмове „Трећа украјинска армија“ и „Трећи украјниски фронт“ и није грешка, јер му је то била и намера, а то је одговарало полотичким и медијским саветницима, американцима или србима, да се то догоди у првој изјавио и она је обишла свет. Касније све што се догађало имало је намеру да се овде бавимо њиме, а не оним што обичан свет обележава од срца.
На ове испаде и оно све што се догађа, а посебно сталне уцене, које долазе са те стране, вероватно ће бити позван на предстојеће светковине из куртоазије, али се питам и очекујем шта ли ће ова наша несрећна средства информисања објавити и чиме ће се она бавити.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
„НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК“ У ОЧИМА ЊЕГОВИХ ГУБИТНИКА
Обратите пажњу! многи актери стварања „Новог светског поретка“, на крају, када су и сами увидели властиту заблуду, желе да се оправдају. Појединци, загрижени у властитој заблуди, настављају да се и даље одржи „нови светски поредак“, јер су остали дужници таквог процеса. Сједињеним Америчким Државама, која неколико година води свој колонијални рат, и поседа бројна упоришта на многим меродијанима, окружујући главне противнике својих намера, води свој рат, а актруелни председмик Барак Обама: „Ово није само амерички рат“, настоји да преко УН и друге увуче у наставак рата у Ираку, пошто претходни није дао резултате
Тако се процес ново-старог светског поретка жели наставити, али, и сами творци и дугогодишњи извршиоци „светског поретка“, којег су САД наметнуле свету, дошо је у завршну фазу, када само умни људи виде да му се назире крај..
Да ли је Хенри Кисинџер, сада у 91. години живота, од своје 54. године стално био у врховима одлучивања о новом светском поретку у САД, служећи бројне председнике – ратне јастребове, ствараоце „новог светског поретка“, по назору САД.
Његова (Кисинџерова) најновија књига има за циљ да сам себе прикаже, како он низашто није крив, што се „Глобализам света“ није остварио по њиховом плану..
Његова анализа је веома површна. Не представља дело које би будућност требао да верификује, јер је једнострана и ненаучна. Онај, ко није у стању да реално прикаже америчко друштво, његове амбиције и носиоце процеса, не може бити ни тумач промашених циљева.
Сједињене Америчке Државе, творци одлазеће цивилизације са израженим осећањем владавине над другим људима и другим цивилизацијама, уз помоћ научника – проститутки, довео је заједницу до самоуништења. Све се заснива на сили и оружју, сукобима, ликвидацијама, корупцији и наметања блуда, дроге и олаког богаћења појединаца, олигархијске удружене скупине, која намеће услове које њима одговарају, а жртве су обични свет, које немилосрдно експлоатишу, а то су бројни вазали, добро награђени и служе Централној сили која се намеће.
Кисинџер је у 54. години свог успешног живота, постао богат, да би се иза тог бавио дипломатијом у дужем периоду. Многи су га запамтили у времену када се „светски хаос“ шири и на балканске просторе. Ондашњи су га запамтили као „велико шњувало“, у правом смислу школовани агент ЦИЕ. Своје успехе крунише новом књигом, што га је учинило још богатијим. Недостатак његове анализе је у томе што је актере појединих криза скривао пребацујући све на Русију. Он не говори о изазваном хаосу, насталом у процесу са почетком америчке глобалне политике, који се углавно преноси, у почетку на просторе где је завршена „деколонизација“ (трећи свет), који постаје главна мета америчке глобалне политике. Касније, тај се хаос, срачунато, преноси на просторе Европе, где су САД имале свије базе од завршетка Другог светског рата, па је било потребно обезбедити и учврстити хомогеност европских савезника у НАТО алијанси, који су показали недовољну спремност у ратовима које су један за другим водиле САД на Блиском истоку и афричком континенту.
Како и други о њему пишу, он се показао „изврсним познавањем историје, даје потрете свих главни актера. За Русију, која данас, у контексту украјинске кризе сви анализирају, тако констатује да је кроз историју имала јединствену улогу у међународним односима: била је факрор равнотеже и у Европи и у Азији, али је такође била покретач више ратова неги и једна савремена сила…“ На ово задње и оно што је наведено у наставку: „територијална експанзија јој је, затим, у ‚генима‘ (од 1532. до 1917.), сваке године је своју територију повећала за . 100.000 квадратних километара“ (Генерално познавање историје показује да се није се све овако догодило. и Русија је чето била мета напада других).
Кисинџер о ЕУ говори да га то подсећа на „мултиетничко Свето римско царство.“ ЕУ са једне стране чланицама умањује суверенитет заједничком монетом и контролом граница, док се на другој страни европска политика води на националном нивоу, а резултат је хибрид, између државе и конфедерације.
„Најзад, шта је Кисинџеров рецепот за уређење света? ‚Савремено трагање за светским поретком захтеваће доследну стратегију да се концепт поретка установи у оквирима појединих региона, да би се они потом ускладили’…Препрека томе је међутим што је ‚међународни економски систем постао глобални, док су политичке структуре остале на нивоу националних држава. Економска глобализација у сржи игнорише националне границе, док међународна политика њихову наглашава“. Заврши казивање Милан Мишић.
Како се тренутно догађа велика хајка, коју воде екстремне земље Запада према Русији, окривљавајући је и за оно зашто су они исјључиви криваци, изгледа да ће се много шта променити на унутрашњем плану националних држава Запада, па и на другој страни, кад се створе услови трезвеног одлучивања у корист човека, а не у корист мањине која се наметну и влада њим. За ово ће се још дуго причекати, јер владајућа, ни једна, елита није спремна на уступке. Дубоки су корени човечијег зла.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
КО ТО „УСРЕЋУЈЕ“ СРБИЈУ
Скоро, као кроз читаву историју Србије, унесрећује издаја изнуитра. Прошлост је то забележила. Најновија збивања тек бележе. Увек, када се у свету догађају велике промене, све се то рефлектује и на просторе народа србије.
Новоисторичари, и бројне инстируције које финсирају велики светски играчи, увек иду на штету оних малих, па и Србије.
Мислило се да је дошао крај сукобима, ратовима и разарањима по завршетку Другог светског рата, али, како видимо и није. „Усрећитеља“ Србије, у овом времену, имамо много.
Сачувана документа, која су депонована, не само у архиве Србије, већ и као светска баштина, која се од стране новоисторичара – „усрећитеља“ одбацују и оспорава. Само, како се може утврдити, доказују се лажима и полуистинама. За тај прљави задатак, неко је уложио велика средства, да се то оспори и напишу „нове“ странице прошлости, не улазећи у то колико ће то нанети штете српском народу, овде и вани, зато су они и нове штеточине, које не бирају средства..
Ово је један од написа који је изазвао општу осуду:
VASKRS KOMUNIZMA U SRBIJI: Ulice u centru Beograda dobili Titovi generali, Koča Popović i Peko Dapčević
Objavljeno: 20/09/2014
Piše: Ratko Dmitrović
Predanje kaže (pisane tragove ove vrste komunisti nisu ostavljali) da je Josip Broz zvao Staljina moleći ga da dopusti ulazak partizana na čelu oslobodilaca u Beograd, oktobra 1944. godine, skupa sa jedinicama Crvene armije. Staljin se, kaže ova priča, složio, rekavši Titu da se javi Vladimiru Ivanoviču Ždanovu, gardijskom general-lajtnantu tenkovskih jedinica Crvene armije, heroju Staljingrada, koji je pre ulaska u Srbiju, oslobodio Bugarsku i Mađarsku od Nemaca, a tih dana svoju armiju već rasporedio na rubnim delovima glavnog grada slomljene Kraljevine Jugoslavije.
Tako je Peko Dapčević na belom konju ujahao u Beograd. Na Terazijama se zadržao tek da ga vide i slikaju, a potom u galopu odjurio na Dedinje, gde je zauzeo jednu od tri najbolje vile na tom čuvenom beogradskom brdu i uselio se u nju.
Decenijama se jedna ulica u centru Beograda, kako i dolikuje, zvala po generalu Ždanovu. Onda su Ždanova iz centra grada odgurali u Pinosavu, ako znate gde je to.
Pre neki dan, odlukom Skupštine grada Beograda, Peko Dapčević je dobio svoj bulevar u centru glavnog grada Srbije. Čime je Dapčević zadužio Srbiju, Beograd, građane Srbije? Oslobodio ih od Nemaca? Ne, bez Rusa partizani o tome nisu ni sanjali. Ili, kakvo je to dobro Srbima dao Koča Popović? I njegovo ime je na istoj sednici Skupštine Beograda okačeno na zidove zgrada jedne od ulica u centru grada. Ta se zvala Zagrebačka. Nemojte se opterećivati pitanjem kako je sve to moguće, kad i sami znate da je u Srbiji sve moguće.
Beograd danas, i na ovaj način, slavi i odaje priznanje onima koji su 1944/45. godine u tom gradu pobili više od 30.000 Srba, uglavnom iz tzv. srednjeg sloja; doneli zakon o zabrani povratka nekoliko stotina hiljada proteranih Srba i Crnogoraca na Kosovo; koji su Srbiji prikačili dve autonomne pokrajine (Kosovo i Vojvodina) a Hrvatskoj, na primer, nijednu, mada je bilo istorijskog i svakog drugog opravdanja za tri (Dalmacija, Istra, Krajina); koji su 1974. godine doneli Ustav skrojen za rastakanje Jugoslavije na šest država. Radi li se ovo iz neznanja ili su još na snazi zaključci Četvrtog kongresa KPJ, održanog u Drezdenu, 1928. godine? Tada je donet plan rušenja Jugoslavije, i sve što se kasnije događalo, do današnjeg dana, odvija se po tom planu.
U Beogradu ne postoji ulica Mome Kapora (niko Beograd ni približno nije opisao i nacrtao kao on), nijedan prolaz u glavnom gradu ne nosi ime patrijarha Rajačića, ni velikog pesnika, Beograđanina, Sime Pandurovića (mnogi ga stavljaju ispred Dučića, pročitajte njegovu pesmu „Julsko veče“), a Stevan Mokranjac je dobio nekakav sokak u Vrčinu.
Ima li od dva miliona Beograđana ijednog koji ne zna pesmu „Beograde“ („On ima čudesnu moć da svetlom ispuni noć…“), iza koje kao autor i izvođač stoji Duško Jakšić. Kako smo se odužili tom čoveku? Više su, ako ćemo mak na konac, Beogradu dali Tin Ujević i Antun Gustav Matoš, nego Peko Dapčević i Koča Popović. Ali, oni, ko im je kriv, nisu bili članovi CK SKJ, niti su sedlali bele konje.
(Novosti)
Komentara/Odgovora
1. Bogoljub Says:
September 20th, 2014 u 9:05 pm
pa zasto se ne pridruzise rusima i drugi antifasisticki borci pa da dobiju ulicu-npr.general mihajlovic i sl….ako je nisu i bez toga dobili-a cim je tito zasluzio ulicu…..pa boljim zivotom koji je omogucio tadasnjim drugovima i drugaricama iz sfrj -a sto se sad kad su se sveli racuni i ohladile glave a i dobile velike i slobodne drzave najbolje vidi…….kapitalistickim recnikom receno-standardom…
2. Milan Says:
September 21st, 2014 u 5:49 pm
Испусто сам да додам како скоројевићи гледају на прошлост, тако се сада налазимо на неком зачељу као друштво. А Ратко Дмитровић у свом “историјском” запису видео је, како неко улази у Београд на белом коњу. Он не жели да упозна истину тог времена, зато и пише тако. Измишља причу, али да не будемо наивни, његову причу ће прихватити празноглавци, као што је и он, само да овој држави, ако је он признаје за своју, наноси штету. Многих је штеточина било и биће док постоје такви.
3. Filipopulos Says:
September 22nd, 2014 u 11:14 am
Nisam se odavno načitao ovoliko gluposti, prostakluka i neznaja do u ovome članku nekoga Dmitrovića. Kostadim Popović, tj. Kopča Popović je potomak Cincara naseljenih u Beograd i sin veoma bogatog čoveka. Koča se odrekao imetka u čitavoj jednoj ulici u Beogradu, pa samo zato zaslužuje naziv ulice po njemu. Neću da kažem koje, neka Dmitrović sazna. A bio je i komandant armije, kao i Peko (Petar) Dapčević. Peko je stan dobio tek kada je demobilisan i penzionisan i to stan u kući vlasnika koji su 1941. godine pobegli i napustili Jugoslaviju zajedno sa kraljem Petrom.
4. Војин Says:
September 22nd, 2014 u 12:57 pm
Истину тог времена? О чему ти човече причаш? Истина је да смо ми Срби дефинитивно изгубили државу 1944 и што је још горе што нам се од тад непрестано гура колективна фронтална лоботомија.
5. Zoran Says:
September 22nd, 2014 u 2:13 pm
Коментари сликају порекло коментатора.Они који без Броза никада не би дошли у Београд бране српске издајнике Кочу и Пека.Кочин отац је иза леђа Српек војске у 1.св.рату шпијунирао српку војску и слао информације Швабама, па га је војни суд због тога и због метања песк ау брашно које је српској војсци лиферовао осудио на затвор и лишење чина резервног официра.Отац издао па и син. Пеко Дапчевић наводни генерал али не лајтант већ чобанин пошто је имао чин али школе само за чобанина.У Шпанији ти интербригадисти су се истакли у убијању шпанских сељака и пљачкањем два католичка самостана у којим асу побили на свиреп начин монахе и монахиње, као одмазду за идеолошко противљење. Успоставили су систем који је забранио повратак преко сто хиљада протераних српских породица на Косови и Метохију и западну Македонију одакле су их протерали нацисти 1941. Предали Барању и источни део Славоније у састав Хрватске где никада није био. Протерали хиљаде Срба и Македоније који нису хтели да приме презиме на ОВ или СКИ и који су хтели да остану што су и били-Срби. То је био систем у коме се”лепо живело”Те све фабрике које су основали сада су прах и пепео јер су биле погрешно постављене, а све је покривала помоћ УСА у милијардама долара.Једино су Србију искасапили на покрајине и полонили део Шиптарима. Да не помињемо стрељања Срба патриота противника комунизма, школованих Срба који су били потенцијални противници, има још много, много тога, али паметном и ово доста.
Овај претходни „коментар“ неког Зорана, управо, одсликава њега, само се из тога не може закључити где се родио, ко га је одгајао, ко га је васпитавао и довео у стање мрзовољног, који све види наопачке и који не жели истину да упозна. Да ли је он усамљен и разочаран или је део неког лобија, који запљускује по Србији, да би јој штету нанео. Све види у кривом огледалу. Ако припада онима који су бежали са немцима у одступању 1945. како наводи Војин да су такви изгубили државу 1944. године. Сада, покушавају лажима да је српском народу наметну. Па где смо ми то залутали?
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
СВЕТСКОМ ХАОСУ СЕ НЕ ВИДИ КРАЈ
За светски хаос треба тражити кривца. Ако се са овим настави, а управо то се и догађа, „светска сила“, која не преза од сукоба великих размера рачуна на победу.
Како је рат, било које размере, и највеће зло човека то мора бити осуђено (а није). Рат, представља и јесте најопаснији реметнички фактор човечије врсте, и то неправедан и суров. Свако супростављање томе је борба: „за живот, слободу и опстанак“, као право, али сила то оспорава. Сада се догађа у многим угроженим деловима света, где „светска сила“ сама одлучи да заведе свој ред,. али, из властитог интереса. Тренутно то наставља тамо где није успела да заведе своју колонијалну управу. Све се догађа као у неком прошлом времену колонијалних ратова.
Како другачије тумачити наставак ратова на просторима Африке. У основи свих ратова, које воде САД, од заливског па до новог колонијалног рата, је борба за нафту
Ако се овако настави: САД ће до краја године (2014.) постати водећи светски произвођач „црног злата“, тврди Међународна агенција за енергију. Како то у Африци и на Блиском истоку не иде глатко и има великих проблема, решаваће се војном силом. Јесен је време када се доносе планови за наредни период, па се све баца на пропаганду да би се убедили порески обвезници да пристану на издвајање у буџет за оружану сили већа буџетска средстава.
Зато НАТО, као заједничка оружана сила нових господара колонија, уместо да нестане са сцене, добија нова крила у развоју. А гомила новца привлачи „псе рата“ и није тешко обезбедити војну силу, јер у овом хаосу, многи витлају оружјем. За НАТО, свако ко им се супростави је терориста, баш онако како су Буш стари, Клинтом и Буш млађи неке земње назвали „осовином зла“, а то им је служило да убеде, а њих није било тешко убедити, да се ратује. Иза сваког ратног похода наступа свет: лопова, убица, проститутки, трговаца свим и свачим, а иза тога је лихварски капитал.
Зато ће актуелни председник САД Обама рећи: „Америчко руководство је јако као и увек упркос мноштву изазова, од борбе за искорењивање екстремиста Исламске државе до смртоносне епидемије еболе и напора противу климатских промена“.
Обамини коментари, који су уследили после изјаве америчког војног стручњака, да су САД ангажоване у сталним нападима на припаднике Исламске државе, која им је угрозила бројна постројења и компаније, које експлоатишу нафту на том простору. И британски авијони бомбардују џихадисте, а парламент у Лондону је одобрио ваздушне ударе. Као што се може видети све је легализовано. Угрожена је имовина на туђој територији, коју је успоставио „Нови светки поредак“ уз аминовање УН, која обезбеђује легетимнос и право силе над правом, оспоравајући тамошњем поробљеном народу да се томе супростави… Зато се справом може рећи: светом владају господари хаоса, спремних да изазову и светски сукоб.
Сели се све и у Европу у којој се укотвила „сила САД-а“ у бројним својим базама на Европском и Азијском континенту, подједнако угрожава свакогг протвника, а још више свога савезника, коме се та „сила“ већ окачила на грбачу, а „пријатељ“ би хтео да се те немани реши. О овом проблему Обама је рекао: „Америка предводи борбу“ и обећао „подршку народу украјине у развијању демократије и економије“ заједно са савезницима. Војничким речником речено: ово је помоћни правац удара, да би се противник тиме бавио, док се води неправедан колонијални рат на просторима Блиског Истока и Африке – и тако се наставља криза, чији је једини циљ да би се из ње изашло је милитаризација, хладан и врућ рат и, светски хаос, када се лако лови у мутном и неправедном свету. вечитог сукоба. Слично, како се то догаћа и код других врста живог света.
Докле ће ово трајати? Све док будале владају над умним човеком.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
ДА ЛИ ДОЛАЗЕ БОЉИ ДАНИ ОВРОПСКИМ НАРОДИМА?
Веома разуман и очекивани потез, што РФ и њеног лидера чини великим. Predsednik Rusije Vladimir Putin izjavio je danas da je izlazak Ukrajine iz političke i ekonomske krize u nacionalnom interesu Rusije i dodao da je Ukrajina za Rusiju „najbratskija od svih nacija“.
У неком претходном времену, када је и почела украјинска грађанска криза не само ја већ и други су унапред схватили како се њен крај мора завршити и прекинути даље крвопролиће које је са стране исфабриковано и вођено. Добро се зна какве су изјаве давали људи на челу Западне Алијансе и с којим циљем. Ако у Украјини победи разум, што се и очекуј, биће то и крај: претњи, санкција, неразумне конфротације великих, али и себичних који само себе виде у будућности. На крају, неће се догодити по њиховом ако разум буде надвладао и тамо где га сада нема.
Уместо даљег коментара, оваква је прогноза дата на самом почетку кризе:
Грађанским ратовима агресивне силе покрећу процес са циљем разрешавања својих далекосежних планова у геополитичком устројству светског поретка. На том путу им се увек нађе жесток противник, којем покушавају наметнути кривицу., да би себе „оправдали“. Али свет добро зна ко је у овој ратној игри агресор и опасан за сваку заједницу, коју покушава да подчини.
Зашто у Украјини, као бившој републици СССР-а? Па она је састављена од више националних група. У току Другог светског рата брзо окупирана од Немачке, са снажном квинслишком влашћу током рата и отпором, посебно, тог источног дела Украјине окупатору. После одвајања и осамостаљења Украјине, распадом СССР-а, а сам Путин је о томе рекао да је то била и највећа историјска грешка, развија се либерални капитализам, који је одмах обележен сукобибима и крвавим обрачунима. Потпуна нестаблност у држави, без довољно демократије, а посебно што је ту нестабилност у Украјини подстиче ЕУ, а посебно њено чедо западна хришћанска црква „да усрећи своје вернике у Украјину“. Малобројна политичка елита је одмах показала своје крваве зуне, применила силу противу сопственог становништва оспоравајући им оно што их раздваја и силом им наметају своје, без икакве демократије, укидајући другоме права која су утврђена међународним договорима И ту се усели ковчег већ мртвог светског поретка, само се чека време и место сахране.
Запдна Алијанса, посебно део ЕУ, а овде се истиче Немачка (са делом чланица), настоји да се, па и силом, наметну њени ставови и Украјина више веже за ЕУ, оспоравајући РФ да и она има иста права да се томе супростави. Све се догаћа као што се догодило пред почетак Другог светског рата. Запад, а почеле су то САД завођењем санкција РФ, да би то наставила ЕУ, и ако је сама себи навукла веће зло и то у периоду кризе, па се увек ратоборни Западни освојачи, који су вечито оружјем претили, сада траже, када су осетили да су санкцијама себи нанели велику штету, желе нову црвену линију на источном делу Европе и предлажу да се Русија искључи из свих међународних спортских такмичења, толико су самоуверени, као и нацифашити у властиту победу ако Русију „баце на колена“. Ти, нити су се упознали и не умеју проценити, шта се то догоди током протеклих ратова од Напалеона, Виљема, Хитлера, америчког Хладног рата, који су кренули у походе на исток. Докле је све то стигло? Како се на крају звршило?
„Зато почивај у миру, нови светки поредак. Рођен у Берлину 1989. Умро са „Лиман брадерсом“ сптембра 2008. Сахрањен у источној Украјини августа 2014..“ – објави Guardijan.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
ШТО СЕ НИЈЕ ДОГОДИЛО У КИНИ ДОГАЂА СЕ НА БАЛКАНУ
Време великих промена поклапа се са временом, када се на темељима срушеног колонијалног царста рађа нови вид колективне колонизације и нових колонијалних ратова, које су повеле, сада удружене „колонијалне силе“ Запада, на чијем су се челу нашле САД. Неко ту појаву, у то време, назва „неоколонијализам“, а у исто време, када је беснио Хладни рат, када је мало недостајало да иозбије нови светски сукоб. аа случајно, већ поменути Хенри Кисинџер, као саветник више ратних председника САД, а у то време шеф дипломатије у САД, планирао ваздушни напад на Кубу, Саветовао је да треба „разлупати Кубу“, што се после 40 година открива објављивањем тајних докумената.
У кини тог времена, дошло је до такозване „Културне револуције“, иза тога, када су открили намере новог колонијалног поретка, одлучили су да се томе супроставе економски. Тако је тихи процес новог економског развоја Кине спречио глобалну политику Запада да овлада њеним огромним тржиштем, како су то планирали пријемом Кине у СТО (Светска трговинска организацијија), планери САД.
У то време, руководство Кине спроводи своју транзицију и врши реформу, дајући предност руралном подручју. Спасили су нацију, задржали становништво на селу, покренули дугододишњи раст производње и учинили САД својим дужнисима. Некада давно, познати „пут свиле“, сада се претвори у више путева огромног таласа јевтине кинеске робе, која је практивно изазвала економску, монетарну, војну и сваку другу кризу на Западу.
Оно што се догодило у Кини, није се могло догодити на Балкану, посебно у дестабилизованој држави СФРЈ. Разбијање и економско уништавање „јужнословенских племена“ ишло је веома глатко. Планови запада су се лако реализовали уз помоћ будалетина на овом простору, саможих, похлепних, лако поткупљивих шупљоглаваца и то се наставља. Уз веома јаку подршку са Запада и из Америке, пре двадест година, почео је процес економског разбијања државица на Балкану, село је скоро престало да постоји као економска категорија, Производња у многим младим фирмама је заустављена, допингом, у то време, јевтине робе страних фирми са запада. Претила је опасност да потпуно нестане Србија, чију је судбину увек планирао запад. Захваљујући кинеској јевтиној производњи, опстали смо и поред бројних блокада, санкција и бомбардовања.
Сада је Србија поново трн у оку незаситог и алавог западног капитализма. Не бирају средства да нам напакосте. Није тешко наћи људе, поготову оне који су дуги низ година арчили народно благо, земљу довели у потпуну зависност од лихварког банкарског система Запада и сами се обогатили. Али све што почне наопако и ружно нема дуги век. Неко, ко се бави пребројавањем објави: „само су се Илић и Љајић, из времена преврата, задржали у министарским фотељама“. Шта је са оним другима? Они нису само парламентарна опозиција, они су поново постали туђе слуге у даљој борби да се Србија дотуче. Успешно се за сада то остварује уз помоћ оних који своје „знање“ продају за паре и ко да више. И тако, бројни потомци бивших чобана из прошлости, када је нестајало села, а тиме и оваца, расли су нам градови нових „ћелаваца“, који ће и за мале паре изввршити прљав задатак, који ће јој понудити „развлашћени део нових капиталиста“
У Србији, па случајно се много шта догоди у месецу октобру, чије вишегодишње сећање нас враћа у прошлост, поново постаје поприште жестоких сукоба, веома различитих лобија прошлости, на чијем су се челу укотвили самопрокламовани „мудраци“, који се увек огласе када се српски народ нађе у великом шкрипцу, знајући да се из тог лавиринта не може изаћи без ослонца на неког јачега. Дуги низ година је уљуљкиван у „богато и интересно ангажовање нових колонијалних сила“, за чије се време све ово догодило, што је испред речено“. Сада, када знамо истину, ни мало није чудно што им више ни не верујемо. Мора се тражити искренији пријатељ.
Већ је било речи о задњем испаду америчког амбасадора у Београду у вези са најављеном посетом Председника РФ Путина Београду у време када овај град са отвореним срцем сећа се оних, који су дали свој живот да би се Београд ослободио. Тај његов иступ био је намеран и дуго је остао у јавним средствима информисања, што му је и био циљ. Он је подстакао све оне, који су били подржани да им се богатсво догоди, па и пљачом. Веома опасно дижу галаму.
Окупљања, да би се обележиле јубиларне годишњице и, искрено ода пошта заслужнима, има бројне противнике. Али, добро пазите: ко све у вези овога ровари и, ко ће изазвати екцесе да би се умањило ово сећање. Ко је све у спрези и ко се са ким везује, а овај напаћени народ Србије, све то мора да трпи. Највећи број испирача мозгова, људима са нашег подручја, су нагомилана срдства јавне комуникације са веома прљавим намерама и отвореним конфротацијама, стварајући неко, „буди бог снама“, јавно мњење, које најмање користи српском народу.Сада ће бити важније оно што се у октобру догодило раније (преврат, убиство у Марсељу и друго), него Завршна борба, ослобођење Београда и завршетак Другог светског рата. По онима чији преци нису учествовали у овоме, већ су се налазили и налазе са друге стране – многи бежећи са овог простора заједно са окупатором. Добро знају где су били, шта су чинили и која им је намера, па се тако, уз помоћ залуталих, супростављају свему ономе што им умањује вредност.
Биће у овом времену и веома опасних сукоба и поступака, као да смо се вратили у оно ратно време. Али добро треба запазити који су то, већ познати, букачи. Они су за собом оставили веома прљав траг, који се не може брисати и заборавити.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
КАО ДА СЕ ПРОШЛОСТ ПОНАВЉА
Већ дуже време, светску сцену потресају догађаји који нас подсећају на давна времена и многе претке оних народа који су стално били у неком сукобу, више него неки други. То је простор на тромеђи Европе, Ајије и Африке, назван Блиским истоком.
На поменутим просторима увек је дошљак агрењсор, што се мање одражава на просторе далеки северних и јужних народа: просторе Канаде, скадинавских земаља, на северу и Аустралије, Новог Зеланда, и других на крајњем Југу. На овим просторима се спорије смењују освајачи и дуже се задржавају, јер се дошљак појавио у другој форми, мање са оружјем а више економсим освајањима.
Увек је освајача привлачило туђе богатство, како природно тако и нагомилано код тамошњих становника.На поменутој тромеђи (Блиски исток), много чешће су се међали страни агресори и освајачи. Њихова се моћ повећавала са пљачом тамошњег становништа.
Историја бележи да се та моћ повећавала у време експанзије освајача, али му је .тај простор био и гроб. Његова се моћ, на том простору, угасила. Као да је то неки природни процес. Када мало боље зађемо у тај проблем, освајач је кренуо у освајања тих простора са веома јаком војском – плаћеницима, које је финансирала држава и њен богати део, који врши сву власт. Увек је ту војску идејно окупљала владајућа религија, која је и била најмоћнији део тог освајачког друштва. Такву војску пратио је шљам тог друштва – једноставно речено банда пљачкаша и све што иде са њом(лопови, ловци на људске главе, убице, трговци дрогом, курве – који ће освајачу донети профит).
Сами одредите у чију су се ризницу сливала опљачкана богатства и ко са тим отетим богадством више векова финасира те походе. Да ли у интересу човека – верника или пљачке и личне моћи!?
Док се ово пише, поред је радио .који објављује: „Барак Обама је одобрио да ваздухопловне снаге САД повећају бомбардовање снага ‚неверника‘, који угрожавају њихове фирме тамо, а које црпе нафту (легално јер је то аминовала ОУН, својим одлукама). Позива савезнике да се ангажују (јер су им фирме угрожене) и тако се на овом простору поново отвори ново разно поприште – закључи овај писац“.
Мало се који државник сме упустити у осуду овога, јер је освајач још увек ведома јак и он је тај који диригује већим делом света преко ОУН. Ту је место где треба тражити одакле креће зло, заоденуто у лажну бригу и лажна међународна права, где је сила увек изнад права. Сами оцените колико у овоме има моћи умног, а колико животињском
Цензура у Уједињеним нацијама – Аргентинска председница разоткрила лажи Запада
• субота, 04 октобар 2014 20:30
• Napisala Србијански глас
Зашто је већина међународних телевизијских канала обуставила емитовање и превод говора председнице Аргентине на седници Генералне скупштине Уједињених нација у Њујорку?
Одговор је једноставан. Кристина Фернандез де Кирхнер је прешла “црвену линију” Сједињених Америчлких Држава и њихових савезника!
Главне тачке говора госпође Кирхнер, објављене су ипак на друштвеним мрежама:
“Овде смо били пре годину дана, када је као” терористички режим “означена влада сиријског председника Асада, а подржали смо “побуњенике” (у Сирији), које сте дефинисали као” револуционаре “.
„Изјаве Кристине Кирхнер су посебно важне, јер долазе од стране председнице једног народа који је историјски био под великим утицајем моћних лобија из Вашингтона, а посебно Тел Авива.
Нема сумње да је већ након првих реченица завладала права паника у телевизијским кућама и екипама које су њен “наопак” и “скандалозни” говор преносиле из палате Уједињених нација. Једини излаз је био погасити све камере и правити се да се ништа не дешава, али је садржај ипак изашао у јавност“ – објави србијански глас.
Нови Хладни рат покреће Алијанса запада, која се нашла у периоду веома дубоке кризе и слично Хитлеру, по доласку на власт, за излаз из кризе види у жестоком конфротирању са остатком света. Није случајно бивши кубански лидер Фидел Кастро, сада у позним годинама, оптужио НАТО (а тиме и САД), да планира !рат до истребљења“ противу Русије. Он је у тексту, којег су вишде медија бјавиле, новог генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга оптужи за гајење мржње према Москви и руским савезницима. Слушајући, каже Фидел, новог генералног секретара НАТО-а да таква мржња на његовом лицу и какав изузетан напор он чини противу Руске Федерације. Даље је он у свом чланку назвао Североатланску алијансу „екстремнијом и од фанатика Исламске државе“.
Зато, ово узаврело време и бројни поступци колонијалних господара света су кривци за стање људског рода на планети Земљи. Сви други су угрожени. Афричка племена ће радије применити она средства која су их у прошлости очувала. То ће натерати и друге народе, који се осете угроженим: да се мобилишу, створе снажан отпор свему ономе што их угрожава.
Сада сами се определите: хоћете ли подржати изазивача сукоба или његову жртву. Ако подржите изазивача сукоба, нестаћете заједно са њим, као што су нестајале многе древне цивилизације насилника.
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ (наставак)
„У ЛАЖИ СУ КРАТКЕ НОГЕ“ ИСТИНА ПОБЕЂУЈЕ
Шта се не може одбранити? Све оно што се заснива на лажима и полуистинама нема дуги век. То потврђују светки и српски догађаји, посебно када се обележавају историјска збивања, која су мењала стање.
Последња деценија 20. века бележи многе насилне промене у циљу стварања Новог светског поретка. Творци тих глобалних планова кренули су, снабдевени веома моћним медијским средствима, и припремљеном гарнитуром манипулатора (сви добро награђени), којима је истина слаба страна. У свом наступу из веома добро умрежених институција, регрутују гарнитуру, школују и упућују у подручја где имају свој циљ. Иза тога хаос: трка у проналажењу разбијача, похлепних и без морала особа, које су им главна полуга да се циљ оствари. Формира се бројна структура, која ће окупити и са њима, наученим манипулацијама, лажима и полуистинама руководити, стварајући јавно мњење. Такве није било тешко пронаћи, онда а и сада, да би се циљеви великих играча остварили. Иза свега је похлепа, неко се намеће на власт и не бира средства да то оствари, док већина, која им се придружи, најчешће нема свој став и наседа на лаж и полуистину.
Велики играчи на светској сцени и поред драконских мера да сачувају своју тајну не успевају. Зато је обичан свет изрекао: „у лажи су кратке ноге“. Тада настаје сасвим ново време и нови догађаји, које је тешко зауставити.
Све се то рефлектује на малену Србију захваћену пожаром промена у стварању новог светског поретка. Нажалост, којега је започела и дуго тиме руководи иста гарнитура манипулатора.
Да ли се дуго може одржати ово што је на лажима и полуистинама створено, почев од деведесетих година 20. па све до данас 2014. години 21 века.
Творци новог светског поретна извана и изнутра се разоткривају. Њихова се „дела“ више не прихватају, јер су довели већину у велику дубиозу и кризу, да се са истим методама неће моћи даље. Изманипулисани их напуштају и све им је слабија моћ, што се у Србији мери бројем минисатра из времена преврата, који су се задржали у садашљој влади. Где су бивши? Делом у скупштинској опозицији, а већим делом нестали, како су и настали.
Онима, који нестају са политичке сцене више се не верује, јер је истина, коју су хтели да прикрију, изашла на видело. Многи се сада оптужују за велике преваре, јер се то сада лако може документовати.
Јавно мњење се мења. Манипулатори и произвођачи лажи и полуистина, покренули су лавину бораца да се истина и само истина, мора очувати. Ако се то не буде десило, лако се може догодити сценаријо Другог светског рата, да се на његовој идеологији свет гурне у нова крвопролића, како је то откривено у веома добро чуваним архивама креатора таквог поретка.
За разлику од других, српска стварност је другачија. Искуства прошлости и садашњости наводи многе да анализирају стање. Теже је у овом времену манипулисати лажима и полуистинама у Србији, него је то било у време преврата Многима је дошло из д….а у главу, .и неће се помирити са лажним представљањем. На Западу се то није променило. Иста гарнитура манипулатора и даље настоји да манипулише другима. Само их пратите и слушајте, али њихове поруке не примењујте
Оно што се примењивало и примењује у политици и дипломатији свака озбиљна земља се држати девизе: „не затворите сва врата за собом“. Само кроз разговор и дијалог,, уз снажне аргументе, можеш нагнати другу страну да те озбиљно схвати, и да ниси онај са којим се може манипулисати. То сада извлачимо из изјава људи, који пред крај живота, откривају своје заблуде, као што се то догађа и са политичким Хашким трибуналом, оруђем у рукама великих манипулатора. Да ли ће се икада десити да су се многе познате заједнице, без много разлишљања, ставиле у службу великих манипулатора, када будућност све то буде осудила, како се то десило више пута у прошлости. За сужње овог политичког суда слаба је утеха. Још су снажне везе између господара и вазала…
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
КРИЗА КАО НЕИЗЛЕЧИВА БОЛЕСТ
Више година како се над планетом наднела, као неизлечива болест, криза, која заокупља свакога и сви су изузетно забринути. Обичан човек, а посебно онај који је остао без посла средином своје радне каријере, па и они који тек треба да ту каријеру започну, забринути су највише. Али још нису свесни ситуације која тек долази. За ово постоји народна изрека: „Дављеник се хвата за сламку“, али добро треба размислити да ли ће га та сламка спасити или неће.
Ова криза је захватила породицу крупног „газде“ и постепено се преноси и на његове слуге. Слуга је први осетио резултате оболења, па се обраћа „газди“, који је већ увелико оболео од неизлечиве болести и све даје како би се излечио, а овај му тражи помоћ.
„Газда“, да би се заштито, оснива спасилачке фондове, који служе да се и сам заштити, Управник тог фонда доби надимак „Господар кишобрана“, али на жалост, који прокишњава и нашао се на ветрометини.
Слуга мора знати да ће му газда помоћи, само ако осети да му слуга може вишеструко то вратити, иначе ће избећи да му помогне. Спасилачки кишобран није намењен свакоме, и ту постоји устаљени ред предности. Биће отписан онај који је „газди“ најмање сигуран, а посебно ако „газда“ осети и, да му тај ради о глави, узалуд му се обраћа.
И тако се наставља ово ужасно врзино коло, коме се не назире крај.
Размишљајући о том проблему, који се веома често може срести и кроз људски век, тражећи спаса за себе и своје, то је скоро неизводљиво. Из предходног дела видимо да „газда“ има свој план, а слуга и нема па се ослања на „газду“. Али, у прошлости, вероватно ће то бити и у будућности, слуга, који ће бити и највише погођен, на крају ће морати да се брани. У почетку ће се бранити од слуге свог конкурента, па када утврди да му је газда то стање наметнуо, окренуће се противу њега. Не треба заборавити ни „лудистички покрет“ из времена мануфактуре да су радници у машинама „видели“ главну опсност па су их онеспособљавали да би послодавца натерали да их не отпушта.
Садашња криза је хиперпродукција у трци за профитом, уз најгрубљу експлоатацију другога. Ова, која дуго траје, захватила је све потребе човека од рођења до нестанка и може се упоредити са епидемијом, која је запретила већи део човечанства.
Како је већи део овог текста посвећен примерима из прошлости и да се из сваке овакве кризне ситуације. најчешће применио рат и сукоби, који на крају (ко остане), деле судбину будућности.
Па и друга жива бића, поред човека, који им је и највећи непријатељ, имају неки свој план у борби за опстанак. Дарвин је у свом научном раду доста тога откријо и многи други позитивни научниуци. Кад употреби појам „позитивни“, значи да постоје и они „негативни“. О негативнима је делимично писано, јер су веома заштићени од мањег дела људског рода, којима открића негативног научника служи да се силом наметну другоме.
У ранијим периодима из времена племенских заједница, често су међу суседима вођени ратови. Хомогенизацијом народа, стварају се веће заједнице, које настоје да се унутрашње границе бришу, или им се умањи улога, па и спољна постаје формална, али само између удружених, како би се увећала снага господара светског поретка.Граница између ривала, који су у сталном сукобу је веома брањена и контролисана. Ту је вечити фронт сукоба.
Озбиљнија упозорења долазе од многих:да је свет доведен у највећу опасност: да у неравноправној борби за престиж, и утицај на стварање новог светског порета, не буде жртва таквог кретања.
. Мали народи, па и српски, мора учини на својим, мање на туђим, примерима, како у овако кризним временима опстати и народ сачувати. Карађорђе се није додворавао Турцима, већ у општем устанку ствара државу кратког века. Његов „главосеча“ Милош се додворава турцима, али их и лаже, стварајући полуколонијалну државу у којој су се смењивали Караћорђевићи и Обреновићи (увек у крви), све до Првог светског рата. Јосипу Брозу припала је ратна заслуга у борби током Другог светског рата противу окупатора и обнављање, али Југославије као Републике, коју је вешто 35 година јачао, када се ослободио зависности Истока и Запада и уз такозвани трећи свет, дуго одиграо улогу треће светске снаге током Хладног рата. Није он крив што се распала СФРЈ. Кривицу тражити у болесним скоројевићима у свим областима живота и њиховом сукобу. То остаје све до сада. Гледајући на садашњу српску елиту, која је неповратно оболела ускогрудним, себичним и алавим прохтевима, који се могу остварити само вазалним односом. Такво друштво није у стању да решу државне проблеме. Вратили смо се у период Карађорђевића и Обреновића, патизана и четника, и постали лак плен туђина, који је и чекао овакву прилику да нам се догоди, како би нам наметао своје услове. Са Запада дува више различитих и прљавих ветрова, који нам доносе клице оболелих друштава и заразу. Окрећемо се Истоку, као увек у најтежим временима – очекујућ спас. Ако се овде не буде погрешило, народ србије очекују бољи дани, јер је опљачкан и сиромашан и нема шта да изгуби. Мора се вратити самозаштити и раду да би опстао.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
КАО ДА УМНИ ЧОВЕК НЕ ПОСТОЈИ
Свако време из прошлости градило је своје институције. Оне које су „требале“ да разреше међусобне оносе на највишем нивоу. На крају и оне нису биле усавршене, јер их није обликовао само умни човек, већ је на ту институцију снажан утицај вршио малоумни, себичан и крајне суров појединац. Тако, а нарочито у време великих поремећаја и сукоба, свет запада у општу кризу.
Шта би на ово рекао умни човек? „Западна војна алијанса (НАТО) може да распореди своје снаге где год пожели“, изјавио је нови генерални секретар те Алијансе Јене Столтенберг – као нови „ратни јастреб“ запдне алијансе. Он, у својој ратној пропаганди, величајући војну силу подсећа да „Алијанса располаже најмоћнијом армијом на свету и може да је упути било где, где за то искрсне потреба“ – вероватно алудирајући на Русију.
Добија се утисак, да овај „ратни јастреб“ никада није чуо да су многи освајачи угрожавали руске просторе, почев од Монгола, Татара, касније Напалеона, германских царева, Хитлеровог похода, и сви су имали најмоћнију армију савремено опремљену. Посебно припремљена немачка армада кренула је као олуја, потчинила лако западни део Европе, затим према Русији – до Стаљинграда. Као што је почетком 19. века Наполеон заузео и Москву и запалио– само до Висле – и обадве „силе“ су морале назад бежати и нису се могле зауставити све до пораза.
Свет је запамтио и злочине које су те војске чиниле у свом животињском бесу и за собом за историју оставиле, за увек, опомену да се тако нешто не догоди. Размишља ли Јене Столтенберг какав ће му бити крај, његов и „силе најамника“ којом он располаже?Тако бомбе заменише дипломатију. Преовлада малоумни и острашћени примитивац над умним човеком.
У ово време води се крвави колонијални ратови на просторима Билског истока и Африке, после дуготрајних ратова које су водиле „коалиционе“ трупе на том простору.
Зашто? Шта они тамо траже? Ратују ли да би том народу било боље или су им тамо интереси крупног капитала, који плаћа не само ту војну „силу“, већ уцењује своје вазале, па и ОУН, да се ставе на њихову страну, увек лажним оптужбама.
Србија доноси Закон о забрани својим грађанима да учествују у неким војним формацијама, али само побуњеног народа, али не и у војној сили колонијалних господара. Закон је донет под притиском, селективан и неправедан. Недостаје србима храбрости да кажу праву истину. А зашто? Па западна алијанса витла камџијом и уцењује. То је нездрава и оболела коалиција, која се неће зауставити, јер је за то и организована, подржана лихварским капиталом, па као и Турци у прошлости, када заузму неки град покупе вредно за султанову камарилу, а војсци препусте град да га обесчасте, опљачкају и на крају запале. Имали икаве разлике у организацији те турске војне силе и Столтенбергове армаде плаћеника? Сви њихови ратови су потврдили ово.
Да се поново вратимо на несретног генсека који не крије намере Алијансе да војно помогне сада већ паравојне снаге Украјине које су под контролом Кијева у сукобу са побуњеним народом, које та Алијанса назива сепаратистима.
Овде треба подсетити да су током септембра у Украјини одржани војни манерви названи „Брзи трозубац“, у којима су учествовали припадници армија 16 држава, међу њима и САД – узалуд је Брисел тврдио да они нису организатори ових вежби.
Столтенберг је нагласио:
„Следеће године на састанку минисатара донећемо одлуку о стварању такозваног врха копља како ће бити назване јединице за брзо деловање, а чија потреба се посебно исказала у случају рата у Украјини…“
Као што се може видети, множе се ратни јастребови, спрема се покољ невихих да би одабрани и самоуверени савремени примитивци, који више делују као животиња, а мање као људи. Ово је једна од потврда светског хаоса и одакле то долази и где му је легло.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
ПРАВО НАРОДА ЈЕ СЛОБОДА АЛИ ЈЕ НАЈВИШЕ И УГРОЖЕНА
„Ако један народ жели да буде независан, ако је то његова дубока жеља, ако је спреман да за то своје право жртвује животе – нико га у томе не може спречавати“ – изјавио је Јосип Броз Тито, док се на челу Несврстаних борио за права колонијалних народа. Та борба, коју су у време Хладног рата, повели Несврстани народи, била је, али ће и у будућности бити, основна одредница будућности, када сваки народ, али без притисака са стране и мешања, може одлучити о својој сарадњи и суживоту са другим.
Сведоци смо да је ово право и највише угрожено и да је све мање појединаца и светских институција, које ће моћи то право да заштити.
За све насртаје на туђу слободу, притисци, уцене и примена силе, :велике и моћне, која другом наметне, али силу над правом, примитивно и лажно настоји да се прикаже „пријатељем“, са подлим намерама, не могу се прикрити. То узрокује снажан отпор, управо, код угроженог народа.
Такав брзоплет и ситно сопственички нагон се налази у људима, који су себи увртили да су сила, и да им је све дозвољено. Показали су се у томе праве незналице.
„Неко је у америчком Стејт департменту озбиљно погрешио. Увереност да ће економске санкције уведене Русији допринети паду популарности тамошњег председника Владимира Путина или барем нанети му ‚успут кажњене олигархе‘ да се окоме на првог човека у држави – потпуни је промашај“ – пише и објави Слободан Самарџија у „Политици“.
За нама остаје једно зло време, када је сила, без одговорности пред светом, убијала своје противнике, да би несметано остварила, крајње мрачне циљеве. Започиње и води ратове уз помоћ слугу, добро плаћеног и припремљеног, и на злочин. Заиста је сазрело време, да се та сила, организованим притиском и доказаним чињеницама, спречи да угрожава слободу других – за спас људске врсте.
Како је објављено, према најновијим истраживањима јавног мњења, Путина подржава 84% суграђана, а није занемарљив број припадника средње класе, које и највише санкције угрожавају, а тај део изразито остаје привржен шефу државе.
Шта су американци очекивали завођењем санкција? Да се покрене лавина мржње према Путину, као што су то лако успели на многим другим местима, како би се та омраза пренела посебно у Европу да га не би угошћавали највиши државни функционери ЕУ. Отуда онај недипломатски испад Кирбија, америчког амбасадора у Београду је и покушај такве дискриминације.
Узалуд се удружено труди владина опозиција са увек и дуготрајно присустном прозападном лобијју, који се издржава богатим наградама запада, да се преокрене јавно мњење у њихову корист. Баш то, дигло је на ноге Србију, која је увек поступла другачије, али исправно, да се јавно мњење томе супростави, како су их и назвали „страни плаћеници“.
Тако, поред мрачне силе, која је Србији нанела и највеће зло, придружује им се шачица „плаћеника“, како би се и патриотско сећање на жртве прошлости претворило у нову српску мору, њених наслеђених неслога.
И овом прилико, нека после ове еуфорије, они које јавност буде бојкотовала, то не припишу својим политичким противницима, сер су сами секли грану на којој су се налазили, или, како се то другачије каже: сами себи пуцали у ногу. Будућнос умног човека ће све то разрешавати, као што се то догађало и у прошлости. И да ће српски народ, као и сваки пут, од жртве постати победник. Нема те силе која ће то спречити. Нестаће са сцене сви они који се буду служи лажима и преварама.
Ако се то не буде догодило, што се често и догађало, па малоумни примитивац превагне – немојмо другога кривити за стање у које смо запали. Са малоумним примитивцем (себичним и високо образованим паразитом), Србија ће још дуго остати у стању сиромаштва, како се то догађа и другим народима, код којих малоумни и себичан примитивац одлучије.
Баш у ово време, када Београд и Србија прослављају историјски Јубиларну 70-тогодишњицу ослобођења од немачког фашистичког окупатора у Друом светском рату, добија се утисак да постоје веома организоване и умрежене снаге које се томе супростављају.
Раније планиран сусрет државних екипа у фудбалу између Београда и Тиране, и то у време када Србија обележава овај јубилеј, личи на велику провокацију, раније припремљену, да би затамнила важне историјске догађаје. Тако ће се планери, реализатори, два дана од планиране посете позваног председника РФ Путина, па је мала летилица са албанском дравном заставом, ручно навођена, слетела на терн у 40. минуту игре. Касније се утврдило да је са том „играчком“ дириговао брат албанског председника владе, који је приведен уз доказе о његовој умешаности. Док су га органи приводили, махао је америчким пасошем – констују очевидци. Није ли ово и права проба неке такве провокације током званичне посете Путина Београду.
Потомци оних чији преци нису учествовали на страни ослободилаца Београд и нису за ту операцију дали и један живот, разумљиво је да се неугодно осећају, али они то и не желе, већ, подстрекивани и плаћени од лобија чије се право гасило овом борбом, па су те силе дуго реметити миран живот у Србији. Као и у прошлости, током 19. века, када су се мењале структуре (увек у крви), наставиле да се тако понашају, као и њихови преци, не поштујући оно што је ток историје променио. Само, ако се заустави та мржња, која распирује освету и свако призна своја (Не) дела и покаје се онога што је било ружно, моћи ће очекивати да и друга страна то прихвати. Тада се може десити право помирење.
Докле год се велича „хероизација фашизма“, човеку, антифашисти не остаје друго него да се томе жестоко супростави..
ТРАДАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
РЕЦЕСИЈА ДУГО ТРАЈЕ – РЕШЕЊЕ ЈЕ У ЦЕНТРУ НАСТАНКА
Криза, као процес дуго траје, а решење се не назире, јер се не настоји да се она мирним путем разрешава тамо где је и настала. То ће трајати све дотле, док моћни центри њеног настанка тај процес пребацују у туђе двориште.
Да би се то разумело потребно је вратити се у тидесете године прошлог века. Том периоду претходило је дуже време ратова у Европи. Ратови су усложавали процес стварања Светског поретка, тог времена, који је на крају изазвао велику рецесију капитализма, са центром у Европи, одакле су се покретали војни походи.сви тадашњих ратова. Нацифашизам покушава да новим Великим ратом кризу разреши. Свет је доживео нову људску кланицу, само три деценије од завршетка Првог светског рата (1918). Историја бележи да се разрешење те кризе догодило на простору њеног настанка (Центар Европе), чија ће се 70-годишњица јубиларно славити маја 2015. године, у врем када се капитализам налази у верикој рецесији сада
.
Које ће снаге славити поменуту Јубиларну годишњицу?
Умни човече, зар и сам не осећаш, да узрочници кризних процеса и њихови промотери нису у стању да кризу разреше мирним путем. Ослањају се на сличне снаге из прошлости, које свет гурају у ново, нажалост, очекивано веће крвопролиће. Докле год постоји НАТО алијанса, што одговара периоду Хитлеровог времена, и његове припреме за рат, ново крвопролиће је светска претња.
Становништву САД не прети ни један освајач, изузев њиховог страха од „ванземаљаца“, које им је ратни хушкачки лоби унео у испрану главу, и на њиховој грбачи гради војну силу, распоређену свуда по свету, не да се тамо заштите од „ванземаљаца“, већ је то дуг процеср ратова, које САД воде далеко од своје територије. Ти ратови нас подсећају и на оно време које је претходило оној кризи из прошлог века. Значи, центар настанка рецесије на почетку 21. века је на простору Сједињених Америчких Држава, које они у овом времену настоје да се пренесе на Европу и други део света. Ако Европа, уз помоћ давно продатих ратних јастребова, са њеног простора то прихвати, десиће се нешто другачије решење. Уместо да се разрешење догоди у његовом центру настанка, догодиће се у туђем дворишту, које је лако прихватило такав процес
Милитаризација америчке државе, слично Хитлеровом времену, служи да се настала криза у тој држави разрешава се милитаризацијом и ратном производњом. Такав процес, настао одмах после завршетка Другог светског рата, доводи САД у сам врх економског развоја, уз стално звецкање оружјем, стварање кризних жаришта, убијања и силовања целог света, постаје застрашујућа војна сила, која не може без ратова. Сваки испаљени пројектил, који није јефтин, сваки жртвован ваздухоплов, далеко скупљи, сваки уништени тенк, брод и свака њихова жртва је профит алаве олигархије. „Хероје“ ће славити, да би се други регрутовали, и истицали на најнехуманијем задатку, којег умни човек памти.
Жртве на другој страни и стравична штета нанета другоме намењена је да се умањи снага противника. Сахваљујући корумпираном систему, који је увек владао у људском друштву, овакав однос није тешко одржавати. Жртве се не бележе, сила се ослобађа одговорности, јер је то њено животињско право јачега.
Ако европски народи не схвате ово што се догађа, нико им није крив што су се определили да поново буду жртвовани, па уместо да се рат оконча тамо одакле се и покреће, биће окончан на просторима малоумних и продатих људи, који нису свесни, да служећи господара ратова, свом народу наносе штету и невине жртве.
Зато у овом смутрном времену, европски ратни јастребови настоје да се хладноратовско поприште догађа на несрећном Балкану, тренутно у Србији. Овде се примењују најмрачнија средства разоулареног себичног примитивца, који наступа не као човек да се меша у интересе другог народа. Значи, да је људски род још увек далеко од усаврешености.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (НАСТАВАК)
СВЕТСКИ ХАОС У НАСТАЈАЊУ И НЕСТАЈАЊУ
Савременици живе у времену „позитивне“ заблуде. Они који себе сматрају да доприносе неком „бољитку“ за савременог човека, устварису творци бројних „позитивних заблуда, а које савремено људско друштво доводи у хаос. То, обичан савремени човек изражава своји, закључком „да смо некада живели боље и да смо били безбеднији“. Док, ствараоци „позитивних“ заблуда, нападајући прошлост, доказују како су они у праву.
Савременик, који је добар део живота проживео у прошлости има сасвим друго искуство него млађи, који је о прошлости само слушао. За њега је прошлост у некој магли, садашњост бљешти, сија, вртоглаво се мења, а никада на боље. Тако и размишљања о будућности су потпуно нејасна, поготово онога, који је проживео прост. Млађи, као да немају осећање за будућност. Њиме је овладала носталгија, несигуран је, не уме да се одлучи, престаје бити борац, лако се мири са стањем. О сопственој породици не размишља, одгађа њено стварање, очекујући у машти неко боље време. А оно, из године у годину, се не догађа. Такав, а и цела нација стар и нестају, за будућност као да нису ни постојали.
Савремена елита, ма где у свету, живи у изобиљу, за разлику од обичног света. Они су у неком виртуелном заносу. Никада нису задовољни са оним што имају, траже још више. Поједнни: возе брза кола и стално некуда журе, а многи нађу и смрт у тој журби. Тако богат се не задовољава ходањем по земљи, из обести купује авијон и пре времена нестаје – гине.А обични људи кажу: „тај луди свет“. Мало се за такве наже сажалење.
И на крупно друштвеном плану откривамо нешто слично, као да је свет изгуби компас Два месеца до номинације и доделе престижне нобелове награде за мир, као да се загубио критеријум. Подсећа на време, када су Запад и његова црква покретали Крсташке ратове, који нису остварили свој циљ. Схватили су да су у те походе одлазили непоштени и да зато нису успевали. На крају су одлучили да у такав један поход крену на челу са децом – назван дечији крсташки рат – који такође није дао реултате, али су се у светску историју уписали актери тог похода.
Тако се на крају дошло до закључка, да су бројни добитници Нобелове награде за мир, по њиховом добијању били справом оспоравани, јер су и најмање допринели миру.
Овом приликом, како то објашњава Нилс Рагнар Камсвог, амбасадор Норвешке у Београду, кандидата у овој години има много. Међу њима се помиње папа фрањо и туниски лидер синдиката и најсиромашнији председник на свету челник Уругваја, Пепе Михика. На крају одлука де се Нобелова награда за мир додели тек престоји. Највише оспораване Нобелове Награде биле су: кад је 2010. та награда додељена кинеском дисиденту Љу Сјаобо, иза тога је Пекинг прекинуо дипломатске односе са Ослом, што се овог проблема тиче. Постоје обострани амбасадори за техничка питања.
Посебно је велике полемике изазвала одлука Нобеловог комитета који је доделио Бараку Обами, председнику Америке 2009. на самом почетку његовог првог мандата, што се правдало као намера за подстицај – који се није остварио, зато се и оспорава..
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
КО УГРОЖАВА САД ПА СУ ЖЕСТОКО КЛРЕНУЛЕ У ХЛАДНИ РАТ
И обичан човек закључује да су Сједињене Америчке Државе саме себе увукле у дуготрајан рат (са лажним поводима), навукле мржњу на себе и остају без правих пријатеља.
Тај немио процес настаје у време када су кренуле да купују пријатељаство, претварајући „пријатеља“ у вазала. То их је увукло у коло „супер силе“, али веома опасне по остатак света. Шта су могле очекивати? Оно што су се најмање надали, изграђен систем олигархијског капитализма и трка за профитом, доводи их у велику депресију, која је за привредни систем гора од сваког ратног сукоба. Од „велике“ економије, вечите светске монете (долара), који постаје угрожен од стране његовог двојника (евра) и других, долази до правог рата да се сјај долару па и силом поврати довео је читав систем до кризе, али тамо где је она и настала. Тако је елита олигархиског капитала свет, довела себе у кризу која дуго траје. Значи, да САД жестоко угрожава унутрашња криза, па излаз из ње тражи у новим ратовима.
Сједињене Америчке Државе су се сада окомиле на РФ. Председнин Владимир Путин је то назвао „неразумно уцењивање Русије“. наводећи: „У САД је дошло и до јавних изјава о суспендовању сарадње са нама у освајању свемира и у нуклеарној енерегетици. Американци су замрзли делатност руско-америчке Председничке комисије која је била формирана 2009. године и у чији је састав улазила 21. радна група, укључијући и оне које су се бавиле питањима борбе против теророризма и нелегалног промета дроге. Али садашње захлађење у односима између наших земаља није прво. Надамо се да ће партнери схватити неразумност покушаја да уцењују Русију, те да ће се сетити чиме је бременита неслога између две велике нуклеарне државе када је стабилност света у питању. Са наше стране, спремни смо за развој конструктивне сарадње на принципима равноправности и стварног поштовања интереса једних и других…“ – су речи које је изјавио Председник РФ Владимир Путин.
Како свака страна трага за излазом из постојећег стања, па још подстакнута са отвореним намерама противника, долази до нових окупљања и договарања. Дуготрајни планови русије су били обелодањени. Европа, као велики потрошач енергената, подстакла је Русију у градњи све нових мрежа за преност нафте и гаса ка Европи, а тако су компаније, које се тиме баве, међусобно повезале, знатно угрожавајући планове удружених снага Запада, које су у то време водиле своје колонијалне ратове за нова налазишта нафте и гаса. Капитал, ангажован за реализацију ових планова, брзо се репродукује у примењеном руском, а запад, посебно САД, капитал уложен у снаге за освајање доноси губитке, са неизвесном будућношћу.
Занимљиво је запазити да су САД, преко својих тајних организацијија и ЦИА, одвајали доста новца из буџета и већ деценијама меша се у сукобе или покушаје преврата у земљама широм света. Побуњенике и превратнике богато наоружава и обучава за борбу. На крају су и сами дошли до закључка да овако ангажовање ЦИА, има веома мали утицај на исходе сукоба. И поред овако неповољне ситуације Барак Обама је преко Конгреса обезбедио нова средства за наоружавање и обучавање сиријских побуњеника за борбу противу Исламске државе (у настајању). Пре тога, у прошлој години је наоружвала је сиријске побуњенике и била окренута плану свргавања председника Башара ел Асада.
Дошло је тамо до таквих промена, као што се догодило и у прошлости са Ал Каидом, да у једном периоду подржавају и користе те групе, да би се касније исти окренули противу циљева САД.
Из овог се закључује да не само на монетарном већ и на свим другим фронтовима, ангажована средства доносе губитке, а све се то, као бумеранг, враћа ка центру настајања. Тако се справом може рећи: да САД саме себе угрожавају, а своје пореске обвезнике обмањују и тврде да су им руси за све то криви.
Крајњи циљ САД је да се претходно покидају све везе, униште сви међународни уговори, покрене ратна производња и свет доведе на ивицу рата, рачунајући да би у неком наредном светском поретку задржали свој примат економске, монетарне и војне силе. Али сви догађаји прошлости показују да се такви планови и у оваквим светским односима тешко могу остварити. Када се отпочне губити и највернији пријатељ окреће леђа. За губитником мало ће ко кренути.
Зато, ако се на време не извуку поуке, као што је и Путин изнео: „Надамо се да ће партнери схватити неразумност покушаја да уцењују Русију, те да ће се сетити чиме је бременита неслога између две велике нуклеарне државе када је стабилност света у питању. Са наше стране, спремни смо за развој конструктивне сарадње на принципима равноправности и стварног поштовања интереса једних и других“.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак
СВЕТ МОРА ЗНАТИ КО ИЗАЗВА УКРАЈИНСКУ КРИЗУ
Поставља се питање: да ли украјинску кризу разрешавају они који су је изаззвали, или неко други.Што се више удаљавамо од самог почетка те кризе, све нам је јасније, ко је ту кризу, а и због чега, изазвао.
Украјинска криза је предигра завођењу санкција Русији, са циљем да се „наши партнери који су заправо увели санкције не крију да мере нису усмерене на Украјину. У суштини, њихове изјаве и дела стално показују истински циљ ових ограничења – променити Русију и њену позицију по кључним питањима којед су за нас ствар принципа, приморавајући државу да прихвати позиције Запада“ – кко је недавно изјавио Лавров. „Уопште говорећи, нама се поручије да променимо нашу политику и приступ. Била би друга ствар да нам је понуђено да заједнички нечим тежимо. Али нама се каже: ми знамо како да поступимо и ви морате да учините исто“, додао је шеф руске дипломатије.
Али, савремени савремени односи између Русијеи САД су веома компликоване у погледу суштине око које су те две стране подељене. О њима разговарају и покушавају да их реше., као и опште атмосфере, настале из тих разлога. „већина предлога која долази са америчке стране оријентисана је према њиховим интересима“, казао је Лавров и додао да Русија, по правилу, покушава да уважи приступ друге стране и пронађе баланс таквих интереса, износећи своје предлоге.
Из овога се може закључити да је украјинска криза један жалостан део тог процеса где један део јаких земаља Европске уније покушава де се барем делимично дистанцира од политике САД. Осдвојила се група земаља које су схватиле да им је будућност везана за простор на којем постоје. Зато су схватили да им је пречи однос са Русијом него са САД. Управо то сазнање потресло је Вашинтон и они су ти који су одлучили да спрече, или успоре оно што неминовно долази. Украјина са сличним супротностима као код Јужних Словена, била је и најпогоднија да се исти сценаријо примени као на Балкану из времена деведесетих.
Европска унија упада у замку пакленог плана који долази од САД. Тако да американци са овим дестабилизују Европу. Сада се страх од будућности сели у Европу, која и сама није начисто, како ће се тај процес развијати. Покушај да се поремете већ дуго устаљени токови економске међусобне срадње у Европи, како би се на те поремећене просторе на силу појавила америчка посрнула привреда. То је наговештај, да ће се будући рат водити за тржиште. Ту милости неће бити. Због тога су САД веома забринуте задњим процесом који се наговештава у Европи.
Па у место закључка наводим предзадњи став претходнох текста: Крајњи циљ САД је да се претходно покидају све везе, униште сви међународни уговори, покрене ратна производња и свет доведе на ивицу рата, рачунајући да би у неком наредном светском поретку задржали свој примат економске, монетарне и војне силе. Али сви догађаји прошлости показују да се такви планови и у оваквим светским односима тешко могу остварити. Када се отпочне губити и највернији пријатељ окреће леђа. За губитником мало ће ко кренути
„Ако један народ жели да буде независан, ако је то његова дубока жеља, ако је спреман да за то своје право жртвује животе – нико га у томе не може спречавати“ – изјавио је Јосип Броз Тито, док се на челу Несврстаних борио за права колонијалних народа.
(Данашња штампа у Београду пуна је таквог закључка, док сам
своја запажања писао пре пола ноћи.)
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
„ШТАП И ШАНГАРЕПА“ ПОНОВО У МОДИ
Ако смо заборавили ко је чији вазал, управо се то сада открива, па и у чијим је рукама „штап и шангарепа“.
Последња збивања на Балкану подсећају нас на једно претходно време, када је најмоћнија држава Центра Европе ударила темењ свог колонијалног царства, разбијајући Југославију, као опасног противника из претходних ратова, окружујући Србију својим вазалима и подреоашима.
Руска мора западне Европе преноси се и на њене савезнике у свим ратовима. Оживеше вербални и терорисзтички притисци на Србију, ма да су они били стално присутни. Само се сада мењају вазали и активира њихова улога. „Штап и шангарепа“ је у рукама колонијалног господара.
Планиран и намерноно изазван инциндент на стадијону у Београду за време фудбалске утакмице Тирана Београд, је нови модел као онај који је примењен у Босни за време грађанског рата. Па сада сами учесници тога изјављују: „убијали смо своје да би окривили србе“, каже сведок тог гнусног чина. Добро знамо за превару која је претходила бомбардовању Србије од стране САД(Рачак), и све оно што се иза тога догоди – што никада није престало. „Штап и шангарепа“ су у рукама многих колонијалних господара, као и у време средњег века, док су простори били под турском влашћи.
Сада се добро види ко је господар „Светског“ Олимписког комитета. И спорт постаје оруђе рата. Циљ је да се кроз мала врата угура квази творевина „косово“ и призна њен „статус“ и на тај начин Србија примора на попуштање, ако то одбије, узалуд су њени напори да се додвори „њиховим стручњацима ММФ-а“, због тога се све мора решавати у Београду, где ће „комесари“ колонијалног господара, припремити штап да би срби добили шангарепу.
Вазал, ратни јастреб из Тиране, својим изјавама све то потврђује. Због овако отвореног махања ратном секиром, наговештава: да нема воље ни намере да се на балканским просторима догоди мир, све док светом прети озбиљан ратни сукоб између главних ривала у стварању светског поретка. На Балкану је постављено „буре барута“ да се мир не догоди, као што се то догађа на Блиском истоку.
Од Србије се очекује да постане и она „вазал“, али сада, како видимо више господара рата, како би послужила и једнима и другима у разрешавању њихових сукоба.
Како се садашње време упоређује са оним временима из 1914. и 1939. године, долази се до закључка, да срби и србија због свог опстанка не смеју дозволити да постану оруђе агресора, јер је прошлост показала, да је агресор губио ратове. За губитником мало ће ко кренути.
Наредни догађаји се морају пратити тако да сваки умни човек не буде изненађен. Ако се ту погреши: српски народ мора исправљати грешке, како би опстао на ветрометини свог простора.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ /наставак)
СВЕТСКА ПОЛИТИЧКА СЦЕНА
ЈЕ ПОЗОРНИЦА УВРНУТИХ БАДАВАЏИЈА
Само их пратите. Свуда су присутни, као да светска политика не може без њих. То су обично од малена уврнута створења, која и без глуме, личе на клоовнове, без којих ни светска политика не може. Они су ти који ће изокренути стварност, да би га људима приказали у кривом огледалу.
На просторима државе Србије изређали су се многи, међусобно добро умрежени, дресирани, као да су испод истог чекића створени, који су на Балкану остали упамћени као зли људи. Има их из свих средина, од гоподара до слуге, служили су само својим интересима. Они су раније поменути, да се на такве злотворе не враћамо. Дошли су сасвим нови, као да су се повампирили они стари.
Све је прорачунато и све је испланирано. Улоге су подељене позорница спремна, текст одавно научен и увежбан. Припремљено је и помоћно особље регрутовано од лако поткупљивих вазала. У центру те братије уздиже се „велики вођа“ једне „велике“, али никада слободне државе. Она је позната и из периода османлија, па из свих ратова на Балкану и увек је била на другој страни барикаде и, сукобљена са србима, као и данас. То је нови реквизит белосветских уврнутих бадаваџија на .на светској позоришној сцени. Све се то догађа овде и тамо преко океана. И слично, као да су из истог „уметничког“ друштва.
Амерички сенатор Крис Марфи, нешто слично као недавно амерички амбасадор у Београду Кирби, као ударну вест Мрфи је казао да је Путин разочаран напустио Београд. Како је због те посете руски Председник четири сата касније дошао на састанак са Ангелом Меркел у Милану, не наводећи ни једно заказано време. Марфи у свет шаље поруке које су проста лаж, све, да би сопствену јавност обмануо и са позорнице уврнутих бадаваџија, послао свету лаж у место истине. Тако слично је урадио и својевремено амбасадор у Београду, како би се наметнуо српској јавности и дуго није силазио са позоришта, и на себе привукао пажњу..Многе изјаве и јеног и другог манипулатора са Запада, Кирбија и Марфија, не виде као грешке и незнање, већ искључиво као вид притисака на Београд да Русији уведе санкције, односно да помути односе између две државе, које су своје пријатељство градиле у боби противу нацифашизма, а сад, у време буђења те немани, преоденуте у дрге униформе, која прети слободољубивом човечанству, видно окупља земље и народе, који се осећају угроженим.
Док се све ово догађа на позорници Европе, захваћена дугом и веома неизвесном кризом, дотле Кина збуни светске берзе: „Раст кинеског бруто друштвеног производа у трћем тромесечју 2014. бољи је од наших и берзанских очекивања“ , известила је почетком седмице америчка инвестициона банка “Голдман Сакс“. И док су берзе и водећа глобална инвестициона банка очекивале да ће Кина у трећем тромесечју остварити 7,2 осто, друга најача светска економија постигла је раст од 7,3 осто и тако потукла све берзанске прогнозе.
Глобалне берзе не крију збуњеност, а званични Пекинг прогнозирао је раст БДП за ов годину око 7,5 осто.
Сада је дошло до надмудривања актера глобалне светске економије, која би, па и на силу, требала да обезбеди свој примат, који стално стагнира у сопственој кризи. Налазимо се пред великим светским променама, које нажалост на европској позорници тумаче евроамеричке уврнуте бадаваџије, како би свет збунили, јер им само то може користити, да би остали на позорници.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
„ПРАВДА“ И НЕПРАВДА НЕПИСАНИ ЗАКОН ЈАЧЕГА
Људска врста никако да разреши дилему правде и неправде. То се догађа када о томе одлучује јачи, као код других сисара. Онда је правда и неправда увек на његовој страни, па се може закључити да је „правда“ и неправда неписани закон јачега.
Безброј примера се може навести да би се ово потврдило. Узмимо пример разбијања СФР Југославије, тада се „непослушним“ србима заводе оштре санкције. Блокирана је са свих страна поткупљеним суседима, да би се, а сада, посебно Србија, приморала на предају, што је она одбила да уради. Са стране држава, које су јој завеле драконску блокаду и санције, које је и без много размишљања прихватила ОУН, коју чак нису тада ни консултовали, они, који су санкције и блокаде заводили. У Македонији, као вазална творевина, америчка војска врши обуку и припрема се за напад на Србију – то је њихова „правда“.
Србија да би наставила да живи, ништа јој није преостало већ да смишљено изигра. Свој део буџета износи код пријатеља (Кипар), да би могла сервисирати своје обавезе и у исто време обезбедити потребне енергенте који су јој недостајали.
На ту могућу солуцију дигла се кука и мотика, како од стране агресора, још више од људи који су се агресору продали. Био је то прави рат и са једне и са друге стране. Само што је агресор своја права и своју „правду“ легализовао, али као право јачега. Србија се проглашава кривцем, јер крши њихове одлуке, иза тога прави рат и без ичије сагласности, окупира део српске територије и одмах на њој гради се америчка база, и заводи окупација, а Србији се заводе још страшније санкције, лажне и изманипулисане оптужбе. Прогањају јој политичку и војну елиту. Уз помоћ, сада својих вазала, уништавају јој војну силу. Потпуно је разоружавају и своде на београдски пашалук из времена турака. Преузимају важне фирме, посебно смедеревску железару, и уз помоћ малоумних и алавих појединаца, посебно оних који су на превару постали акционари те фирме, и док је год имало на лагеру, скоро бесполатно, старо гвожђе од изрезане војне опреме и наоружања, железара је тој багри донела силан профит. И тако су преко ноћи појединци, који у Србији нису имали ни дана радног стажа, посташе богати. И то још увек траје. „Правда и право“ је само на њиховој страни.
Колонијални ратови које већ дуго воде колонијалне силе, али не случајно на челу са САД, заводе у својим колонијама своје право јачег. На власт доводе своје вазале, опремају и наоружавају воску вазала, али се на крају не догађа све како су замислили. Изроди се и та сила. која на освојен посед доводи приватну војску плаћеника попут „Блеквотер-а“, па се све то открива и на крају САД су свету показале право своје лице и тиме су себи не само нанели штету, већ им свет више не верује и више их не вреднује како су то навикли. Више им ни један потез не доноси позитивне поене. Чак се износе монструозни планови те силе, која је преузела вођство у примени вивисекције над живим људима, па и над својим плаћеницима, што је давно то утврђено да се догаћало током заливских ратова.
Сорос, као један од главних финансијских магната током те америчке некажњене експанзије и превара, на крају констатује: „Русија је изазов за егзистенцију Европе“ Иза тога је додао да нешто мора бити погрешно у ЕУ, ако је Русија у кратком времену постигла такав успех. Чуди нас да се заборавља на дуготрајну кризу и депресију која потреса свет, изазвана унутрашњом кризом светског глобалног монетарног система, којим управља управо Америчка држава, преко свог приватног капитала. Све им је у приватним рукама, па и врх државе, којом олигархија управља.
Тако је председник РФ Путин истакао да се све догађа као „игра без правила, подсетио је и упоредио САД са „новобогаташима“ на које се „сручило огромно богатство“, а „они праве глупости“. Због тога се међународна заједница налази на историјској прекретници, када се у светском поретку мењају „правила игре“ и како је раније више пута упозорено, долази време „игре без правила“, више пута је то наговестио Путин.
Сада се поставља питање: Због чега су лидери ЕУ несложни око мера са опоравак ЕУ? Изласка из Кризе? Па пре свега и Сорос је у својим изјавама то донекле открио. Немачка је у великој дилеми. Да ли ће наставити да буде полузависна или ће бити независна држава. Ако се одлучи да буде зависна онда је присиљена да буде амерички подрепак, или ће да настави свој пут, а то води укидању санкција према Русији. Све то ће довести до великог преокрета у садашњем времену, што ће, ако се срећно и без рата и крви заврши, постуји неко светлије будуће време, али да свако поштује правила која заједнички буду донета. То се може догодити само онда ако крајње незаситу и алаву државу свет буде игнорисао. Ту ће бити и крај појединачне доминације, па ће се у таквим односима и мали и велики лагодније осећати, ако имају разуман и хуман однос једни према другима. Да ли је могуће да се тако нешто у будућности догоди??!
ТРАДАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
ЗУАБЛУДА О СВЕМОЋНОМ ЧОВЕКУ
У односу на остале сроднике, људско друштво се упустило да природу мења, па је себе довело у ситуацију да постане жртва сопствене немоћи.Човек у свом безумном науму, наноси штету и другим живим бићима, нарушава равнотежу, па не само да себи наноси штету већ то чини и другима.
У сталној трци за сопствену премоћ над другима, људско друштво је запало у најтеже стање неповерења, што разара односе од најниже ћелије његовог друштва породице па све до самога врха. Такво стање се преноси, као зараза, и ствара нездраве односе.
Настало неповерење покреће лавину пропагадног рата и међусобног, безумног, оптуживања и подметања, а у насталом процесу, јављају се мали људи умишљени да ће они, својом лажном пропагандом, наравно за новац, допринети људском друштву. Тај рат постаје толиКРОЗ ВРЕМЕко прљав и зао, све дотле док се лаж користи у прљаве циљеве. Такво понашање, чак и у замишљеној озбиљној творевини, као што је Европска унија, открива озбиљне пукотине и неслагања. У општем пропагадном рату многи ће рећи: како им је једини циљ „објективно, избалансирано, искрено и професионално извештаваље“. Али, како се други са тим не слажу, истина је у ствари да им је најважнији циљ да буду учесници и оруђе у простору информативног рата.
Америка, која је више деценија хладног рата трошила, али и данас, милијоне долара на ратну пропаганду, посебно на локалном нивоу. Сетимо се срамне и бесомучне пропагадне машинерије током бомбардовања. Медијски простор био је до те мере затрован лажном ратном пропагандом, а српске радио и ТВ станице су биле блокиране. Лаж и полуистина су биле разарајуће средство што је донекле збунило људе и у правом смислу створило климу неповерења, која још увек разара српско друштво.
Како већ дуго траје клима неповерења, а посебно то мучи и односе Запада и Русије, која се сада не огледа само у санкцијама већ у правој ратној пропаганди и међусобном трвењу де се речи не бирају. То је изгледа навело Русију да примени контра мере америчкој пропаганди, па је и сама, осећајући да ће овај пропагадни рат потрајати, и она (Русија) отвара своја представништва у више децценија земаља своје представништво Мегународне информативне агенције „Расија севодња“ ( Русија данас). Па није чудно да се за и сам председник Путин зантересовао око избора најбољег кадра за ову МИА „Русија данас“ изабрала искусдног новинара и водитеља Дмитрија Киселова, а за главну уредницу поставила искусну водитељку Маргариту Симоњан , познату и успешну из ТВ мреже „Раша тудеј“, као успешни пандам америчком Си-Ен-Ену. Сада тек долази до правог ратног сукоба на пољу информативног простора, где се речи не бирају, већ свако говори локалним језицима „шта ну падне напамет“, како би се противна страна што више збунила.
Као што се може видети да захуктала клима међусобног неповерења не наговештава скори крај, и може се очекивати да ће ратнохушкачка пропаганда, у циљу стварања ратног јавног мњења потрајати, што наговештава све озбиљнији сукоб ратних ривала.
И Европска унија не заостаје за том врстом рата. Недавно је сам врх владајуће елите донео одлуку о ангажовању додатних буџетских средстава за овај вид рата, на који су многи лидери па и Камерон испољили своје незадовољство, а он је овом приликом наговестио и „запретио“ да ће Лондон покренути референдум у 2015. години о њихом остајању у ЕУ. Много шта се може догодити у времену који предходи овоме, тако да се мапа Европе може и мењати.
Светом управљају многи моћни Центри, па је заблуда о свемоћном човеку, ако у својим рукама он нема моћну пропагадну машинерију, са овим иде и све друго: трка у наоружавању, Хладни међусобни рат до усијања, бројним локалним колонијалним ратовима, са отвореном могућношћу и ново светско крвопролиће које крајње безуман може изазвати у трци за светском моћи у владању над другима, ако се и даље буде развијао концепт Глобалне моћи. У даљем се наговештава будуће размишљање о великој опасности, која може задесити људски род, који у безумној трци у новим открићима може нарушити законе природе, који прете самоуништењу људске врсте.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
ЗУАБЛУДА О СВЕМОЋНОМ ЧОВЕКУ
У односу на остале сроднике, људско друштво се упустило да природу мења, па је себе довело у ситуацију да постане жртва сопствене немоћи.Човек у свом безумном науму, наноси штету и другим живим бићима, нарушава равнотежу, па не само да себи наноси штету већ то чини и другима.
У сталној трци за сопствену премоћ над другима, људско друштво је запало у најтеже стање неповерења, што разара односе од најниже ћелије његовог друштва породице па све до самога врха. Такво стање се преноси, као зараза, и ствара нездраве односе.
Настало неповерење покреће лавину пропагадног рата и међусобног, безумног, оптуживања и подметања, а у насталом процесу, јављају се мали људи умишљени да ће они, својом лажном пропагандом, наравно за новац, допринети људском друштву. Тај рат постаје толико прљав и зао, све дотле док се лаж користи у прљаве циљеве. Такво понашање, чак и у замишљеној озбиљној творевини, као што је Европска унија, открива озбиљне пукотине и неслагања. У општем пропагадном рату многи ће рећи: како им је једини циљ „објективно, избалансирано, искрено и професионално извештаваље“. Али, како се други са тим не слажу, истина је у ствари да им је најважнији циљ да буду учесници и оруђе у простору информативног рата.
Америка, која је више деценија хладног рата трошила, али и данас, милијоне долара на ратну пропаганду, посебно на локалном нивоу. Сетимо се срамне и бесомучне пропагадне машинерије током бомбардовања. Медијски простор био је до те мере затрован лажном ратном пропагандом, а српске радио и ТВ станице су биле блокиране. Лаж и полуистина су биле разарајуће средство што је донекле збунило људе и у правом смислу створило климу неповерења, која још увек разара српско друштво.
Како већ дуго траје клима неповерења, а посебно то мучи и односе Запада и Русије, која се сада не огледа само у санкцијама већ у правој ратној пропаганди и међусобном трвењу де се речи не бирају. То је изгледа навело Русију да примени контра мере америчкој пропаганди, па је и сама, осећајући да ће овај пропагадни рат потрајати, и она (Русија) отвара своја представништва у више децценија земаља своје представништво Мегународне информативне агенције „Расија севодња“ ( Русија данас). Па није чудно да се за и сам председник Путин зантересовао око избора најбољег кадра за ову МИА „Русија данас“ изабрала искусдног новинара и водитеља Дмитрија Киселова, а за главну уредницу поставила искусну водитељку Маргариту Симоњан , познату и успешну из ТВ мреже „Раша тудеј“, као успешни пандам америчком Си-Ен-Ену. Сада тек долази до правог ратног сукоба на пољу информативног простора, где се речи не бирају, већ свако говори локалним језицима „шта ну падне напамет“, како би се противна страна што више збунила.
Као што се може видети да захуктала клима међусобног неповерења не наговештава скори крај, и може се очекивати да ће ратнохушкачка пропаганда, у циљу стварања ратног јавног мњења потрајати, што наговештава све озбиљнији сукоб ратних ривала.
И Европска унија не заостаје за том врстом рата. Недавно је сам врх владајуће елите донео одлуку о ангажовању додатних буџетских средстава за овај вид рата, на који су многи лидери па и Камерон испољили своје незадовољство, а он је овом приликом наговестио и „запретио“ да ће Лондон покренути референдум у 2015. години о њихом остајању у ЕУ. Много шта се може догодити у времену који предходи овоме, тако да се мапа Европе може и мењати.
Светом управљају многи моћни Центри, па је заблуда о свемоћном човеку, ако у својим рукама он нема моћну пропагадну машинерију, са овим иде и све друго: трка у наоружавању, Хладни међусобни рат до усијања, бројним локалним колонијалним ратовима, са отвореном могућношћу и ново светско крвопролиће које крајње безуман може изазвати у трци за светском моћи у владању над другима, ако се и даље буде развијао концепт Глобалне моћи. У даљем се наговештава будуће размишљање о великој опасности, која може задесити људски род, који у безумној трци у новим открићима може нарушити законе природе, који прете самоуништењу људске врсте.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
МОЋ И НЕМОЋ „МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ“
„Међународна заједница“ замишљена као јединствена светска установа, нити се до сада таквом показала, а како се наслућује, неће скоро ни таква постати. У суштини то онемогућавају садашњи односи који се граде као Глобални систем нове врсте колонијализма. Том се надолазећем систему жестоко одупиру државе које не желе да постану део тога, па „међународна организација уједињених нација“ већ дуже време показује своју немоћ. Њена моћ се огледа у доношењу обавезујућих одлука, али под притиском јачег, који и њој заводи санкције, па се ствара привид њене моћи.
Недавни догађај на јесењем заседању (почетак октобра 2014.), показао је праву немоћ УН, када је са говорнице на пленарном заседању, председнице Аргентине Кристина Фернандез де Кирхнер прешла “црвену линију” Сједињених Америчлких Држава и њихових савезника!
На седници Генералне скупштине Уједињених нација у Њујорку, аргументовано је изнела оптужбе:
“Овде смо били пре годину дана, када је као” терористички режим “означена влада сиријског председника Асада, а подржали смо “побуњенике” (у Сирији), које сте дефинисали као” револуционаре “.
„Данас смо се окупили заједно како би искоренили ове револуционаре за које се испоставило да су терористи.
У прошлости сте уврстили Хезболлах на списак терористичких организација, а то је велика, призната странка у Либану!
Ви сте оптужили Иран да стоји иза експлозије која је уништила Израелски центар АМИА у Буенос Ајресу 1994, иако аргентинска истрага никада није успела да докаже учешће Ирана у том нападу.
Ви сте усвојили резолуцију против Ал-Каиде након терористичких напада 11 септембар Земље попут Ирака и Авганистана разорене су и њихови становници су убијени, док обе земље још увек пате због тероризма!
Показали сте након израелског напада на Газу, када је Израел починио страшне злочине и узроковао смрт многих палестинских цивила, да је ваша пажња усмерена на ракете које су погодиле Израел, а који ниу узроковале никакву штету, ни жртве!
Данас, дакле смо се окупили како би усвојили резолуцију о нашој одговорности и међународној борби против “Исламске Државе Ирака и Леванта”, организације која користи подршку савезника великих земаља чланица Савета безбедности Уједињених нација “ – рекла је аргентинска председница Кристина Фернандез де Кирхнер и тиме заслужила да се хитно обустави пренос и превод њеног говора у Уједињеним нацијама.
Аргентинска председница Кристина Кирхнер се у свом говору од пре неколико дана усудила рећи чињенице у вези своје земље, односима с Ираном, али и уопштено на Блиском Истоку.
Готово да је настао смак света када се усудила да доведе у питање случај постављања бомбе против Жидовског центра АМИА (које је иначе служило као база за изралеске обавјештајце) у средишту аргентинског престонице. Тада су иранске власти оптужене да су организовале терористички напад. Инцидент је довео до година напетих односа између Аргентине и Ирана, све док на власт у XXI веку на власт није дошао покојни супруг аргентинске председнице, Нестор Кирхнер, који је затражио од Иранаца да заједно раде на решавању случаја.
„У свом говору, Кристина Кирхнер је то навела као случај успешне дипломатије и правосудне сарадње. Осудила је америчко уплитање у целу ствар, рекавши да Вашингтон врши притисак само како би се избегло дипломатско решавање иранско-аргентинске кризе.
Осим тога, напоменула је како су је прошле године, за време неколико састанака аргентинске и иранске делегације, Американци етикетирали као “пријатељицу терористичке државе (Иран)”, а сада се Џон Кери састаје са министром спољних послова Ирана без икаквих проблема.
Председнци је посебно истакла да је Вашингтон први противнике сиријских власти и Асада прозвао “борац за слободу”, док их данас називају “терористима ИСИИЛ-а”. Због тога је оптужила Сједињене Државе да често мењају концепт “пријатеља” и “непријатеља” или “терористи” и “герилац” са релативном лакоћом, зависно о потребама.
Госпођа Кирхнер је такође поновила потребу да Палестина постане пуноправна чланица УН-а као суверена држава (данас само чланица посматрач). Остали аспекти њеног говора су се усредсредили на питање Малвина / Фокланда и спору са Великом Британијом.
Кристина Кирхнер је такође затражила од међународне заједнице да иде дубоко у борби против ИСИЛ-а и Ал-Каиде, али да се иде у саму суштину проблема, те да се пронађу финанансијери и стварне вође тих група.
Изјаве Кристине Кирхнер су посебно важне, јер долазе од стране председнице једног народа који је историјски био под великим утицајем моћних лобија из Вашингтона, а посебно Тел Авива.
Нема сумње да је већ након првих реченица завладала права паника у телевизијским кућама и екипама које су њен “наопак” и “скандалозни” говор преносиле из палате Уједињених нација. Једини излаз је био погасити све камере и правити се да се ништа не дешава, али је садржај ипак изашао у јавност“ – како је то објавио Србијански глас 4. октобра 2014. године.
Одговор је једноставан: Само овај податак показује у чијим је рукама моћ над УН, али и њену немоћ да се томе супростави. Зашто? Па нико неће сећи грану на којој стоји, ни главног финансијера „гломазне“ ове „међународне“ институције. Служи ономе ко је плаћа. Али не само да је плаћа, већ и од ње добро профитира и наплаћује.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
СВЕТ СЕ СУОЧАВА СА ВЕОМА ВЕЛИКИМ ПРОБЛЕМИМА
Недавни догађај на јесењем заседању (почетак октобра 2014.), показао је праву немоћ УН, када је са говорнице на пленарном заседању, председнице Аргентине Кристина Фернандез де Кирхнер прешла “црвену линију” Сједињених Америчлких Држава и њихових савезника!
На седници Генералне скупштине Уједињених нација у Њујорку, аргументовано је изнела оптужбе и тиме потврдила да се део великих држава одлучио супроставити једнополарном глобалистичком систему, које западне коалиције намећу
Кристина Фернандез де Кирхнер, поред осталог рекла:
.
„Zato želim pre svega da (govor) započnem tako što ću se zahvaliti Generalnoj skupštini na odlukama usvojenim rezolucijom 68/304 9. septembra, kojom je većinom, odnosno sa 124 glasa „za“, odlučeno da se formira multilateralna konvencija kojom se stvaraju legalni okviri za restrukturiranje državnih dugova svih zemalja. Zadatak koji nismo rešili, barem otkad prisustvujem sednicama Generalne skupštine od 2003. kao senator a zatim kao predsednica, jeste reorganizacija Saveta bezbednosti UN i MMF.
Pričali smo o iskustvu koje je doživela Republika Argentina, moja zemlja. Danas se usuđujem da u globalnom kontekstu kažem da je Republika Argentina trostruki primer – na finansijsko-privrednom polju, bezbednosnom, kao i na pitanju teritorijalnog integriteta. Što se tiče prvog primera, on se odnosi na ekonomsku i finansijsku krizu koja razara svet od 2008. i počinje da preti zemljama koje se od nje oporavljaju. Te zemlje su održale najveći privredni rast u poslednjoj deceniji. Mislim na krizu od 2008, koju je moja zemlja prošla 2001, kada nije mogla da otplaćuje državni dug. U to vreme Argentinska Republika je napravila dogovor sa multilateralnim organizacijama jer, gospodo, kada duguete 160 odsto BDP, to nije samo krivica onog koji duguje već i onog koji je to dao na zajam. PROBLEM ARGENTINSKIH DUGOVA
Od završetka diktature 24. marta 1974, kada je Argentina ušla u neoliberalnu fazu, ona je tada predstavljena kao voljeni učenik na svim predsedavanjima MMF, a završila je tako što je toliko nagomilala dug da je kolabirala ne samo na privrednom već i na političkom nivou. Imali smo pet predsednika u jednoj nedelji. Do tada niko nije bio odgovoran za ono što se dešavalo Argentini, preživljavalo se kako se moglo, a predsednik, koji je došao sa 22 odsto glasova, par meseci posle stupanja na dužnost prisustvao je ovoj skupštini i istakao kako je zemlji potreban rast i razvoj kako bi mogla da isplati dugove. I to je rekao u više nego zanimljivoj metafori da „mrtvi ljudi ne mogu plaćati dugove i da treba dozvoliti državama da ožive“ (prekid emitovanja).
Навешћу само области у којима је изнета озбиљна критика стања духа у свету:
* LEŠINARI POD ZAŠTITOM
* UNIŠTAVANjE EKONOMIJA CELIH ZEMALjA
* DANAS PRIJATELjI, SUTRA TERORISTI
* PROBLEM UN
*KAKO SU NASTALI AL KAIDA I TALIBANI
Озбиљна и аргументована упозорења износи и Председник РФ Путин у задњим својим наступима.
„Валдај“ је потврда: Путин донео историјску одлуку – Русија више неће одступати
ПОВЛАЧЕЊЕ ПРЕД ЗАПАДОМ ТРАЈАЛО ПРЕКО ДВАДЕСЕТ ГОДИНА – ОД МОМЕНТА РАСПАДА СОВЈЕТСКОГ САВЕЗА
Владимир Путин на Валдајском форуму
• Владимир Путин је 24. октобра у Сочију подвукао црту испод периода хладног рата који је Запад наставио и после распада Варшавског уговора и СССР
• Формулисао је заправо руски ултиматим Западу: Или се договарамо о новим правилима игре, или ће их Русија успостављати самостално, без освртања на западне партнере, у првом реду – на САД
• Русија преко Путина продемонстрирала да се не жали, да разуме ствари, али да је стање ствари више не задовољава и да је спремна како за формулисање нових правила игре, тако и за игру без правила, али и да унапред упозорава – ако се догађаји буду развијали по другом сценарију – да се нико не нађе увређен
• Русија више не може и неће да се руководи успостављањем дијалога са Западом у име нејасних вредности. Ми имамо своје вредности, своју историју, и своју идеологију. Одсад ће наше базичне вредности опредељивати наше даље потезе – то је оно што је Путин поручио Западу
Пише: Јуриј БАРАНЧИК, извршни директор Института за информативне ратове (Москва)
ПРЕДСЕДНИК Русије Владимир Путин иступио је 24. октобра на Валдајском форуму у Сочију са програмским говором.
„Био је то управо програмски говор, аналоган Путиновом наступу 2007. године на Минхенској конференцији о безбедности. Међутим, ако је Путин 2007. у Минхену оштро констатовао незадовољство Русије правилима игре у свету – немајући свој позитивни програм – сада је председник Русије у Сочију, прешао са исказивања „неразумевања“ за ситуацију у свету на указивање на немогућност даљег очувања постојеће конфигурације снага у свету и важећих правила игре која по сопственом нахођењу у било ком тренутку може мењати само један светски играч, док сви остали то треба да прихвате као нешто што се само по себи подразумева“
Само умни човек може то схватити, али, како се у свету већ дуже догађају веома неповољни и крајње нездрави односи, које намеће коалиција запада, на челу са САД, не верујем да тамо, међу онома који то одлучују, има и један умни човек, њих искључиво води интерес и то лични, тако да се може справом рећи да „одлучију образовани и малоумни примитивци“, спремни да свет гурну у нову кланицу светских оквира.
Недавно је објављено да у обавештајном рату противу Совјета, американци су за доушнике регрутовали чак и официре СС јединица хитлерових сарадника.
Наводи се да је на хиљаде нациста радило за ЦИА и ФИБ, и да су језгро стварања НАТО јединица чинили припадници хитлерових јединица, који су тамо, не само нашли ухлебљење, већ и за собом оставили „драгоцена“ искуства научена у Другом светском рату. Добро се зна, да у таквим структурама изворно формирано увек остаје као неки темељ за надградњу у будућности.
За НАТО формације, састављене од страних плаћеника, може се рећи, да светом влада правда и право, били би назвати „паравијне формације“, које најчешће имају своја правила ратовања, награђивања, односа према противнику, право на плен и пљачку, и сопствено устројство, заштићено, као и право јачега у сукобу Отуда су САД, које преко своје администрације и војних структура, су врховна команда. Њихови закони их штите и када чине злочин на недужним жртвама, али су веома сурови у осуди ако појединац изда, таквом нема спаса. Собзиром на врсту људи који се тамо регрутују искључиво за паре, и како се може утврдити, са лабавим критеријем, код одабира Утврђено је да је на тим саставима вршен разан „научна“ опит, за која се појединац посебно награђује.
У тим структурама се примењује „традиционално искуство“, пренето из прошлости када су се злочинци китили скалповима убијених домородаца – индијанаца, у савременим јединицама НАТО-а, истакнути снајперисти се ките рецкама на свом оружју, како би за те рецке били посебно награђени. Ко се овде може назвати злочинцем: онај ко награђује убицу или сам убица? Јасно је, да је убици то „занимање“ и извор његове егзистенције и награда за ризик. Онај који је такав задатак убици задао, ко га подстиче на злочин, и ко га награђује сигурно да има разлога да то чини и да није њега не би у оваквим структурама било ни убица, Значи, наредбодавац је главни кривац.
Озбиљни случајеви се и односе на прикривању, искоришћавању ратних злочинаца из Другог светског рата, а када се исцри све и постане неупотребљив, изручује се „правди“, како би његова осуда постала „неко сведочанство“ и за светску историју, на крају, буде познат, као историјско биће. Зато, се поједнако истичу сви који су за собом оставили трагове, како оних који су се борили за „правду“, тако и сви други, па и злочинци.
Због тога се свет суочава са великим проблемима, и веома дуго ће делити ту судбину.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
ГОДИНАМА ГРАЂЕН СИСТЕМ КРИЗА И ИЗЛАЗ
Крупни геополитички интереси великих светских економија,. чије је решење одгођено Другим светским ратом, одмах по престанку рата, дошло је до сукоба у антихитлеровској коалицији. Крупан приватни капитал Запада (који је и прифитирао током рата), наставља са веома уносном производњом војне опреме и наоружања и легалном или илегалном трговином, стиче велику добит. У освојеним просторима наставља да гради своје базе, које поседа војном силом. Док су друге земље Европе, победници у том рату, али и велики губитници, ратну армију смањују, али због великих ратних разарања, које није имала Америка, где је свако одмах имао запослење и добро зарађивао. То се не може рећи за државе коју је захватио ратни пожар, које су се споро обнављале, где се одржало дуго сиромаштво, па су били приморани да се ослањају на производњу САД, чији се капитал брзо увећава.
То је период када се на дужи рок планира Нови светски поредак и са тим нови геополитички и економски односи међу водећим светским економијама.Тада, на порушеном темељу колонијаног устројства, гради се нови колонијални систем са општом глобализацијом, али са САД, као јединим светсским „господарем“. САД се појављује као самопрокламована супер сила, која умишља да ће јој то дуго потрајати, и која не бира средства, да ту своју моћ и очува. Овим се гради Светски поредак, сада са многим колонијалним ратовима, које воде САД, градећи своје базе у освојеним државама и силом им намеће колонијалне односе.
Као што се увек догађа, све што настане, посебно на силу, има кратак и неизвестан век. САД у својој експанзији и у исто време губе многе пријатеље, систем се изрођава, сила постаје веома груба. На крају долази до велике депресије (кризе) система, која се преноси и на коалиционе савезнике. Криза дуго траје, али угрожена „сила“ излаз тражи у заоштравању односа са ривалима, који такође траже свој пут и не желе тутора. (Познато је што се не може решити политичким и дипломатским средствима биће решавани сукобом).
Како мале државе, које се увек окупљају око јачега, ако нису њихови вазали, не одлучују мнго о томе, али и саме размишљају и траже властити пут да кризу превазиђу.
Структуре постојећег поретка, које су и довеле до кризе погрешном економском политиком, настоје да својим утицајем намећу решења, која ће им послужити да крупан лихварски капитал што мање губи, на штету сиромашних држава, које ће још дуго бити у канџама тог капитала, који се пласира преко фондова и банака које су под њиховом апсолутном контролом.Односи на принципу „узми или остави“, нагоне многе презадужене државе да их морају следити. Такви ће дуго остати зависна и полуколонијална држава, са великим неизвесностима за будућност. Лепе речи и идеје могу тренутно бити привлачне само док се не покаже неуспех. Србија је на путу да понови историју Италије и других, који су у сталном тражењу пута за развој, мењале владе, а процес развоја тапка у месту. То се обично дешава када су одлуке лоше и не дају резултате.
Много се рачуна шта ће рећи газда из иностранства. Мало се обраћа пажња шта ће рећи народ, на којег се одлуке односе. Неће се моћи одржати на сладуњавим обећањима, ако се иза тога ништа, или споро и неповољно, за тај обичан свет, догађа. Како либерални капитализам у настајању, и њихови носиоци, олучују, обичан се свет упућује на улицу да траже права. Иза нас је остало у нестајању другачије друштво и другачији односи, који никако не одговарају власницима приватног капитала, којег они настоје да се ослободе.
Држава Србија, у односу на друге земље, има знатно више унутрашњих проблема које мора решити да би постала правна и стабилна држава. Ако се то догађа у време економско-политичке кризе, то може бити веома болно, слично оном периоду иза сваког ранијег рата..
Транзиција извршена у Србији је проглашена као промашај. То је довело да је држава Србија по многим кључним питањима на лошијем месту у Европи У овом периоду, када се све то преиспитује, треба трагати за најповољнијем решењу да се транзиција оконча. Сада је прави тренутак доношења нове концепције даљег развоја друштва.
Сасвим је глупо, тврдити да нам је пољопривреда важна грана привреде, а наставити по старом. Крај транзиције треба да буде генерално оживљавање производње на руралном подручју, где није у питању само новац, већ решења која ће убрзати те промене. Треба проучити како је то Кина урадила после такозване Културне револуције. Покренула је оживљавање села и производње тамо, смањила јаз стандарда између града и у села, задржали становништво на селу, које је својом производњом обезбедило виши стандард тамо.
Потребно је добро проучити франциски систрм примењен у Бретањи, да би се догодио одржив развој стабилне производње. Применити методе и других европских држава, не наседати насртљивој пропаганди америчког система, у игри је начин да се доведемо у зависност од њих.
Само развијено село може спасити србију да нас сваке године у србији не буде мање. Рађање и бројност породице су из интереса. То се не мора посебно пропагирати.
ТРАЈАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
СВЕТСКИ ЦЕНТАР ЕКОНОМСКЕ МОЋИ МЕЊА МЕСТО
Дуготрајни колонијални ратови исцрпио је САД, која је из године у годину западала у монетарну задуженост. У исто време Кина као чланице СТО (светске трговинске организације), покреће процес производње роба за светско тржиште. Повољност им је ишла на руку и производе робу по квалитету и нижој цени, што, посебно на америчком тржишту повољно пласирају, а зараду улажу купујући фирме и хартије од вредности на том тржишту. Финансијска средства пласирају у амерички дефицитарни буџет. Тако, да је кроз неколико година Америка постаје задужена држава, а њен поверилац је била Кина.
Такво стање америчке економије и финансија неминовно је довело ту државу у кризу, која „експлодира“ 2008. године и ево наредних шет година, криза траје. То доводи до новог процеса у другом делу света, сада баш у Кини, која тражи могућност, да је банкрот економије Запада не доведе да и сама тоне за дужником.
Амерички „стручњаци“, убеђени да су други нестручни да воде светско ретање економије, преварили су се. Док је Кина позајмљивала Америцима њене доларе, и за то време обарала курс своје валуте, то је убрзало процес стварања азијског центра моћи, са тим и финансијске установе сличне онима, које је Запад стварао (ММФ, СБ), као и инвестиционе фондове. Са кризом, те институције доводе многе дужнике до банкротства.
„Кина и Сингапур су избацили амерички долар из међусобних плаћања и своје валуте котирају директно једну према другој без посредника. Директна трговина паром јуан-сингапурски долар почела је 28. октобра на Кинеском међубанкарском валутном тржишту и на валутној берзи Сингапура.
Пре месец дана јуан је престао да се оријентише на амерички долар и приликом размене за евро. Већ се остварује директна трговина јуана с америчким, аустралијским и новозеландским доларом, јапанским јеном, британском фунтом стерлинга, руском рубљом и малезијским рингитом. Списак од осам валута ће се брзо допуњавати, сматра стручњак Института за Далеки исток РАН Јаков Бергер“:
„Ова тенденција јача према многим валутама. Развијају се и свопови, уговори које Кина има са скоро 30 земаља. Интернационализација јуана повећава стабилност светског девизног система и слаби доминацију долара који се јако колеба. Заједно с јуаном у светски новчани обрт без долара укључују се валуте оних земаља с којима Кина брзо развија робну и новчану размену“ објављено под насловом „Јуан је кренуо у офанзиву противу долара“.
Сасвим је очекивано да Кина, у овом времену кризе, примени ове мере, како би спречила преливање кризе на подручје свог стабилног пословања у садашњем времену. На овај начин, доводи себе у положај да са евентуалним губитком, који се може догодити на Западу, не буде и она увучена у тај колапс..
„САД су се на све начине супротстављале томе да Кина оснује Азијску банку за инвестиције у инфраструктуру. Између осталог, управо због њих међу учесницима у овом пројекту нема земаља ЕУ, Аустралије и Јужне Кореје. По речима Јакова Бергера, САД ће подметати ногу Кини како би задржале доминацију долара у свету и како не би дозволиле да се развија полицентрични валутни систем“.- . Стручњакистиче.
Цела ова ситуација потврђује да Кина и земље са којима она послује, настоје да упросте, и без полагања рачуна америчким институцијама, које настоје да све контролишу, а то им омогућава да примењују своја мерила у завођењу санкција. Овај их систем искључује из те могућности. Амерички стручњаци, као и у свим приликама дижу прашину да „упозоре друге о опасности јачања кинеског јуана“, када таква опасност и не постоји. Кина у свом пословању са светом има сасвим други прилаз и никоме не прети својом доминацијом, Нити показује знаке да би постала колонијална сила, како то отворено и веома агресивно чиние САД.
У блиској будућности Кина и са њом повезане државе, преко свог инвестиционог система, помоћи ће државама захваћених кризом да опораве своју привреду, како би се што пре ослободиле зависности од система, који их је довео у дужничку кризу.
Још једну гаранцију стабилности курса размене јуана представљају златне и валутне резерве Кине у вредности од 4 трилиона долара, што је недавно довело до реаговања кинеског врха и упозорење америчкој администрацији „да се не мешају и да их оствае на миру“
Кинеска моћ по свим секторима огледа се у ненаметљивом присуству њених представника на међународном сајму књига. На свечан ће начин Ли Манчанг, амбасадор Народне Републике Кине, земље почасног госта 59. Међународног сајма. књига, предати „Отворену књигу“ Александру Васиљевичу Чепурину, амбасадору Руске Федерације земље почасног госта јубиларног 60. Међународног сајма књига у Београду.
Искрена међусобна сарадња огледа се на свим пољима будућих међународних веза. Такви односи могу допринети да се сви проблеми споразумно решавају. Ко се не буде служио оваквим средствима, већ претњама и санкцијама, нема будућности. Због тога доживљава оно што му се и догађа.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
СВЕТ САДА ЛИЧИ НА ВЕЛИКУ „БУВЉУ ПИЈАЦУ“
Од мањих до већих скупова, где се доносе крупне одлуке, као за кафанским столом, када се договарају крадљивци и лопови, а иза тога бројне пљачке и отимачина.
Прљави послови су увек замаскирани лажима, који су или прикривени или обавијени у ласкав омот, како би се лаж протурила. Када би се то догађало само на светској пијаци, где се договара сарадња и утврђују послови, могли би то схватити да смо то од предака наследили и да то припада неком обичајном праву. Али, ако је то неко преточио у Закон (јачега), који штити богату и моћну касту, увек је маса потлачених и обесправљених жртва. Формално је укинуто ропство, а оно и даље остаје као обичајно право, које одржава каста богатих.Такав међуљудски однос се не може сакрити, па свака издвојена групација, која се издвоји, организује, како би проширила своја права и исте одржала. Издваја се изрођени део те групације и примењује „своје“ право, најчешће неког екстремнок крила те групације.
Једне невелике чланице ЕУ, на чијем је челу, као премијер и дугогодишњи министар финансија провео од 1995 до 2013. године, сада нови председник Европске комисије. од 1. новембра 2014, ступајући на дужност изјави: „Време је да Европа засуче рукаве и почне са решавањем нагомиланих проблема. Тренутак је да унесемо нешто морала и етике у борбу против пореских махинација“. Иза овога је уследило преиспитивање тог периода па се Жан-Клод Јункер нашао центру међународног пореског скандала. Тако је у току расклинкавање пореског раја у Луксенбургу. Опширно је то објавила „Политика“ именујући све актере те преваре.
На Балкану, псебно међу србима, расоламсавају се многе неукусне и злонамерне приче, које узбуркавају сцену односа на овом простору. То нас потсети на један стари и заборављени израз „Џунгла на асфалту“. Обично се овако узбиркају односи између давно супростављених племенских структура. Док једни настоје да раде на разумном и одрживом односу између суседа (који су доскора живели у зајеничкој држави), али су веома јаке групације, које су те народе међусобно делиле и супростављале, развијајући међусобну мржњу, коју само примитивац намеће..Такви су односи увек у великој пажњи оних држава, које су се на том простору појављивале као стари и нови колонизатори. На овом балканском простору то можемо назвати „Светским бувљаком“ и неукусом које доживљавамо. Ту сцену прате бројне групације наоружаних, које се појављују као војна сила, разне секте верских и духовних различитости, ловци на људске главе, шљам и међусобно удружени лопови и пробисвет, а као у свим тим приликама, проститутке, трговци: људима, посебно децом, дрогом и масовни шверц свега, који разарају здраво ткиво сваког друштва.
Обично се ово догађа у време ратова и сваког сукоба, а у садешње време дуготрајне кризе. Тада се људско друштво лако дели на оне којима ово стање одговара и лако долазе до плена, а то их и мотивише. На другој страни недовољно организовани борци противу друштвених екстрема. Јер и у тим структурама недостаје морала и етике у борби противу лоших и штетних појава у друштву – као што се то догоди у Луксембургу. Ово се начелно догађа у срединама високо образованих, а криво оријентисаних појединаца, који се појављују као опасне гњиде и људски паразит, који разара свако друштво.
Овај текст додати у наставку предњег:
Пратећи прилике после насилног разбијања СФР Југославије, други су нас гурнули у сукобе, које су примитивци и малоумни до те мере погрешно вукли српски народ, гурајући га у сукобе. То су и очекивали нови колонизатори. Тако смо се нашли у вртлогу више рата мање мира.
Добија се утисак да неко добро профитира на новиј иконографији, која више личи на “нечији туризам”, где се духови не смирују већ распламсавају и са било чије стране, све то “смрди” шовинизмом.
Добија се утисак и да неко са стране пласира новац на несрећи стечен, да би из тога извукао вишеструку корист – а ове крајеве, слично као кроз цео средњи век, у међусобним сукобима разбијао јединство управо српског народа, који је вечита жртва и страдалник.
Упућујем вас да се не бавимо “трачом”, већ размислимо добро ко то са нама манипулише, а обични људи су вечите жртве обесних људи и институција које томе служе. Сама реторика говори о простаку који не зна шта хоће, јер није научио лекцију из народне изреке: “Звади па владај”.
Где је овде умни човек???
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
КУДА СЕ ТО ОКРЕЋЕ СРБИЈА?
Кроз дужи период српски народ се налазио на удару многих непријатеља. Скоро су му сви европски, па и други, народи били непријатељи, Повијао се према разним струјама и ветровима, који су често мењали своје правце, али је права истина, да су се Срби у најтежим временима окретали сами себи и, увек излазили из скоро немогућих ситуација. Остали су своји на своме и поред многих, који су сопствени народ издли, када му је било најтеже.
Данас се много говори о „Берлинском зиду“. Често то делује без укуса, само да се нешто прича, пише, и мало заинтересована публика забави, без много размишљања.
Ако „Берлински зуд“ ставимо у контекст „Одбранбених линија Француске и Белгије“ дуго грађених по завршетку Првог светског рата, коме, посебно они који су у наредном рату били агресори и освајачи, криви за више милијонске жртве, а на другој страни сви они који су тој немани били жртве, показује да су ове обранбене линије, па и „Берлински зид“ једноставно били промашаји историје. На овоме су профитирали крупни произвођачи у рукама многих капиталиста, који су трошили средства пореских обвезника – малих људи. Ни једна од ових грађевина нема никакву историјску улогу, коју жели сада да прикаже европски капитализам, да би се поново остварио профит на малоумноим човеку, који ту превару не виде, од силне пропаганде и мудровања широм Европе.
У исто време, када су се догађала ова „светска чуда“, па и касније Балкански народи су стално били мета западног капитала. Само за задњих 20 година, ако пажљиво пратимо активности западне дипломатије, долазтимо до сазнања како нам се то догађало и који су то лажни пријатељи Балканским народа. Када је требало на силу разбити СФРЈ и за дужи рок спречити хомогенизацију народа на том простору, поред многих ратних јастребова, западно капиталистичких држава (међусобно добро повезаних и удружених) појавили су се њихови врли амбасадори, попсебно САД (Монгомери, Пол Пот), који су за то добро награђени, али су за народе који су највише имали и штете – то су историјски злотвори. Њихова појава ни мало није била добронамерна. Чим су ти више спијуни мање дипломате, активирају, знак је да њихова држава, коју заступају, има „велике планове“.
Чим се у Београду појавио Кирби, амерички амбасадор, по његовој врлој активности можемо справом рећи да се у овом времену, припремју велики захвати у стварању новог светског поретка, не у интересу држава, које су гурнули у немаштину и на веома лукаву монетарну политику лихварског клапитала, довели их у кризу, већ да би крупан приватни капитал запада из кризе изашао са што мањим губитком.
Из изјава самог амбасадора, који констатује „Више сте окренути Западу него Истоку“, али не попмиње своју или улогу своје државе у многим наметнутим условима за даљи опстанак српског народа, којег су свели на „Београдски пашалук“, спречавајући и силом наметајући такве односе, да се Срби ни случајно не нађу у заједничкој државаи. Добро се види одакле долазе мутиводе на подручје Балкана. Амерички амбасадор у Београду Мајкл Кирби се неће ни случајно упустити да објасни услове под којима су многе државе Европе постале чланице Уније, а да им нису постављени икакви услови. Ако он то не зна, или се прави да не зна, да су се већина тих држава у време Другог светског рата нашле на страни Хитлерове коалиције, чије су јединице учествовале на страни Немачке, али не случајно, на Источном фронту, па их није ни тешко орејинтисати да се и у овом смутном времену нађу на њихов страни у новом Хладном рату. Смешно је и помислити да се икада и једна ратна свезница Немачке, може икада приказати као „антифашистичка“. што је у садашњем времену све могуће.
„Крај идеолошких сукоби, са победом америчких вредности, донео је многа изненађења, а највеће међу њима је нови хладни рат“ – како под насловом пише и објави Јелена Стевановић у дневнику „Политика“, што је тренутно привид, јер се хладни рат никада није прекинуо, нити су „америчке вредности“ свуда прихваћене, нити је крај идеолошкој борби и сукобима. Ако су „америчке вредности“ које се силом намећу, систем неофашистичке буржоазије, као старе идеологије, онда мора постојати и нека друга идеологија, која се тој супроставља.
Она нигде не наводи бројне колонијалне ратове које су САД водиле на многим деловима на планети, да су безобразно бомбардовале многе државе, без да их је нека „међународна асоцијација“ осудила и да не наводим даље.
Оно што она наводи у вези Албаније, па она је вазална држава Немачке, тамо се сјатио међународни капитал, како би преко Албаније, која је и у времену Турака и касније у свим временима, била и остала реметнички део на Балкану. Сада је ЕУ потребна економска снага, која треба на окупираном делу српске земље да пласира робу како би се спречила роба из Србије да нормално буде понуђена, барем свом становништву тамо. Албанија је у датом тренутку, постала, из поменутих разлога, и „највећи амерички савезник“, па се може справом тврдити да све лоше за Србију долази из америчке кухиње, добро увежбаних и за разне манипулације припремњени бројни агенти приватних фирми, које чине „америчку вредност“ познату још из стогодишњег рата на њиховом простору и бројних колонијалних ратова које води Америка..
Тренутна еуфорија и „туристичка атракција“ као муза немачке нације, може се убрзо претворити у процес, који ће ту нацију доста тога коштати. Ништа се не може сматрати вечитим, посебно, ако је то део екстрема. Зашто се немачки грађани не питају ко је планирао „Гвоздену завесу“, скојим циљем, чијим новцем, чему је она икада вредно послужила, сем ако нису хтели да се прославе „неким новим светским чудом“. Западни капитализам ништа друго не зна да истакне него да нам соли памет својом тврдњом „о високој вредности“ које обезбеђује буржоаски либерални капитализам, само нико не каже коме то цветају руже, и колики је то проценат оних који уживају благодети таквог система. За њих она огромна маса робова, скитница, бескућника, сироманог и у крајној беди становништва, који о ничем не могу да одлуче, већ су упућени на улицу да траже правду, као да не постоје.
Проћиће и ово „славље“ као велика туристичка фешта, која треба да обезбеди профит многим фирмама, од превозника, организатора, малих и већих трговаца и продаваца свега, па и дроге, проституције и све што прати овакве фешпте. – па и ситних и крупних лопова. Нека им је срећан празник без веће историјске вредности.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
НАЈВЕЋА АМЕРИЧКА ВРЕДНОС ЈЕ ХЛАДНИ РАТ
Ако сте пажљиво пратили понашање и изјаве амбасадора једне од држава великих светских играча на вечитом „бојном пољу“ сукоба и ратова, лако можете доћи до закључка о задњем дипломатском скандалу, које је приредио председник владе Албаније. као да је добијо потпуне инструкције, како да се понаша у првој својој посети након многих година Београду и Србији. Управо је говорио истим језиком, које су годинама говорили представници (амбасадори) САД у Београду и америчка администрација.
Србија и њен главни град Београд, памте многа ратна разарања, чије су се јубиларне године поклопиле управо ове јесени 2014. године. То не би смели тако лако заборавити и прећи преко тога, јер је то мерило, које показује ко им је непријатељ и који се неће мењати, а ко им је пријатељ и да им то не морају рећи. Како се то веома дуго догађа, као по истом плану, то Србија мора имати на уму, ако жели да непријатељи буду што мање суровији, али да никада не забораве оне, који им никада нису били непријатељи.
Како се у читавом свету догађају многи процеси, који се тичу односа између великих и малих држава, у времену рата и мира, другачије речено, између ратног сукоба и привидног мира, јер планета не памти и један период без људских сукоба. Покретачи и велики играчи на светској сцени су се кроз историју мењали, али попследња два века на позорницу светског збивања, не случајно, долазе Сједињене Америчке Државе. Управо зато што су за „највеће своје вредности изабрале рат“. Тој својој „вредности“ подредили су читаво своје понашање према остатку света. Они који планирају и спроводе те ратне планове су заштићени да им се ништа не догоди током рата, и да им нико од ближих не настрада. Веома су заинтересовани за ратни профит и вредности, које ће наследној касти богатих и изопачених донети. У рату ће учествовати плаћеници, коме ће дозволити да жртву пљачкају и да са њом раполажу, само када каста преко својих агената обезбеди своју већинску добит. Тако се на једној страни концетрише моћ појединаца, који се повезују са сличнима из других држава, и како су то давно многи открили, ствојена је Светска влада у сенци.
Значи да је дипломатски скандал у Београду, који је изазвао председник владе Албаније, маска како би се тиме бавили, јер је непосредно пре тога, ултимативно и на веома груб начин, чинио амерички амбасадор у Београду Мајл Кирби, да би на овом простору унизила Србију и њену владу, а „пријатељској“ Албанији, преко њеног председника владе „уздигла вредност“ једне вазалне државе. У исто то време објављују се бројни чланци о „великом економском расту Албаније“, како би јој и тиме додали „посебну вредност“.
Како су Јужни словени добро упознали вазално понашање албанаца током турске владавине, па у време свих каснијих сукоба све до данашњег дана, када се скоро ништа није променило у њиховим односима, онда је јасно због чега су САД баш Албанију изабрали за свог оданог пријатеља јер само помоћу таквих могу одржати своју „највећу вредност .- сукобе и рат“. Докле год на простору Косова и метохије постоје окупационе власти, та се територија сматра окупираном, а окупатор је за Србију остао непријатељ, и једини орган са којим Србија решава осдносе, јер је тај окупатор и непријатељ шиптарског косовског становништва. Докле год су опкупационе трупе на том простору тешко да се могу решити међусобни односи срба и шиптара, јер је окупатор наклоњен Шиптарима. Узалу су Шиптари подизали споменике „свпјим добротворима“, а када се буду уверили, на крају ће увидети своју заблуду.
Зашто се стално дестабилизују односи између албанаца и словенских народа? Управо се они од стране окупатора на Косову морају дестабилизовати због тога што је споро, али ипак сигурно, на видело изашла прљава сарадња између Шиптара и окупатора и, да би себе заштито Међународни суд је присиљен да се позабави и злочинима према српском становништу, као и спрези нечовечногг понашања шиптарске врхушке и дела окупационих власти – управо против неалбанског становништва.
Затварање очију пред видним дестабилизујућим потезима, који се догађају на Балкану, а после насилног разбијања СФРЈ, на крају ће се, као бумеранг, одразити на искреносат и стабилне осносе у Европи. Овим се читава Европа дестабилизује, а то чине снаге, које могу опстати само у сукобима, Због тога се „Хладни рат као највећа америчка вредност“ – окренуо према Европи, која ће на крају од такве политике претрпети и највеће губитке. Стабилизација Европе ће бити одгођена у недогледно време и све ће се сручити на ЕУ, чија „светла будућност“ није на видику.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
ПРЕКРАЈАЊЕ ИСТОРИЈСЛИХ ИСТИНА У ФУНКЦИЈИ ДНЕВНЕ ПОЛИТИКЕ
Прекрајање историјских истинна као појава није нова. Срета се у свим прошлим временима. Покретачи тог процеса су оне силе које су претрпеле пораз у сукобу. Настоје да им се заметне ружна прошлост, како би на полуитинама и лажима одржали и даље своју моћ. Вешто и лако пронађу шупљоглавце који ће им у томе служити. Обично се за ту сврху користе нове институције, које се и силом намећу, како би им полуистина и лаж о прошлости била призната као „непрекословена истина“, на којој се гради „нова светла будућност“.
Обично се брзо долази до кризних периода, када такав процес поприма негативне токове. Нови сукоби, као у овом периоду, нису само резултат сукоба старог и новог, већ је то сукоб лажног представљања прошлости и историјске истине. Најчешће и највише страдају оне државе и народи, који су у периоду историјске истине били њени учесници и ствараоци.
У срединама стварања историјске истине, која је у том периоду имала бројне противнике, а који су поражени, сасвим је логично да ће се поражени у неком новом времену појавити са својим заставама иконографијом и својом идејом, са којом будућнос не могу градити, док не „докажу своју истину из претходног времена – која се увек заснива на полуистини и лажи. Сукоб је неминован и веома га је тешко разрешити, јер свако остаје укопан у свом убеђењу.
Новокомпонована „будућност“, која дуго почива на чврстим темељима прошлости, када та „будућност“ није у стању да са новим вредностима крчи пут, обично се неаргументовано окреће уништавању вредности прошлог времена, његовим злурадим искривљавањем и ружењем. Није тешко пронаћи такве људе који на лажима и полуистинама настоје да се прославе, па и институције од „великог“ значаја, које крерирају тај процес, стварају унутрашње поделе, губе на вредности, саме се маргинализују, јер почивају на полуистинама. Због тога та држава дуго ће тапкати у месту и биће вечита жртва покретача тог процеса, који се увек налазе међу „великима“, који се тиме служе. Због тога се свет дуго налазио у процесу ни рата ни мира или и рата и мира, бирајмо шта нам одговара.
Ко то сада открива о „Титовим илузијама“, да би градио „светлу будућност“, када светска историја прошлости није дала прави свој суд о њој. Друга Југославија, обновљена кроз Други светски рат, ствара сопствене вредности (унутрашње и спољне), појављује се на светској сцени, не као комунистичка држава, већ правна држава слободних грађана. То је скренуло пажњу вечито угрожених колонијалних држава и народа, да траже образац, како да се и они ослободе зависности. Дуже веме у периоду отвореног сукоба Истока и Запада у време Хладног рата и надметања велики сила, појавио се корективни фактор, који се манифестује као покрет „Несврстаних држава и народа“, мењају ток и брзину тог рата и то са говорнице Генералне шкупштине организације Уједињених Нација, где би требало, а сада није место,.вербалног разрешаваља међудржавних конфликата, јер је ту улогу преузела „Међународна заједница“ на челу са САД, која је ову међунардну установу гурнула у страну и преузела њену улогу – да се справом може рећи, у многим злоупотребама те организаце у разрешавању или стварању нових конфликата у новом хладном рату.
И моћ има своје границе. Отворен вербалан сукоб који се манифестује завођењем санкција Русији, Сједињене Америчке Државе и саме западају у кризу сопствене коалиције. Настоје да претњама натерају своје коалиционе партнере на послушност. Тада се у западној коалицији, повезаној пактом, који је почео да се клати, јер део држава, које политиком САД бивају и саме угрожене, постају несигурни и настоје да спрече сопствене губитке. Очити пример је нова ратна криза на просторима Блиског Истока и Украјини, америчким новим колонијама, где се вазална власт угрожена побунама и без великог утицаја господара, налази у опасности и до прекрајања граница, а у том ратном пожару су угожени амерички интереси (нафтне и друге фирме или претиж). Овако стање све мање угрожава вечитог противника Русију, који и сама примењује своју моћ у том конфликту.
.
Када су се супростављене силе (Русија и САД) озбиљно почеле вређати и једни другугима пришивати нацифашизам, иза тога долазе и бројне санкције, које покрећу САД прима РФ (које остају брз ефеката), руска страна мења своју концепцију и окреће се другим центрима моћи, тамо где је моћ САД почела да престаје, на помолу је преокрет. Управо у ово време, многи политичари у свету дају изјаве и тиме подстичу светско мњење да у својим анализама више тога приписују САД, што не треба маргинализовати
Лидери Русије и САД, после бројних конфротација, не случајно, разговарали су о Украјини, Сирији и Ирану. То се догоди на маргинама самита Азиско –пацифичке економске сарадње у Пекингу.
Овим се не може рећи да је све дошло на своје место. Остаје да ће конфротације бити и даље, јер се криза наставља, која се не може тако лако разрешити.Остаје да се преиспитају многе раније одлуке које су довеле свет у један негативни процес.
Тврдња, како то неки истичу, да је српски народ обезглављен не би се могло тако рећи. Управо се догодило супротно. Изнедрио је толико “вођа” да се и сам нашао у кошмару. У Србији се још увек међусобно ратује као и током Другог светског рата. Ко познаје историјију 19. века, као да нам се она понавља.
Никада нисмо били јединствени у оцени и духовном повезивању, нити смо као народ икада били искрени једни према другоме. Ситни и себични интереси, завист, похлепа, неискреност једних према другима су наслеђе прохујалих времена, многих хорди које су нам у ратном освајању оставиле иза себе, су разлог нашег заостајања за другим народима.
Наша “вреднос” је у томе што смо рушитељи вредног, а неспремни да развијемо нешто вредно – незналице у акцији. Ако се у неком периоду и нешто паметно догоди, увек ће се наћи “паметњаковић” који ће то оспоравати.
Произвољност у оценама, кривицу пребацити на другога, а не видети сопствену – па то је разлог нашег “напредовања”.
“Испеци па реци” заборављамо ту поуку. Често напабирчимо неке произвољне податке, кривицу пребацимо на другога, да би себе оправдали. Па то је подло, јер то потврђује и сам наслов.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
Nemački nobelovac Ginter Gras poručio je da bi danas bio protiv bombardovanja 1999. godine, te istakao da je trebalo predvideti da će akciju predvoditi SAD i da se neće zaustaviti na Kosovu, već da će se proširiti na Srbiju.
Nemački nobelovac naglašava i da ranije nikome ne bi na pamet palo da, na primer, konflikt sa Rusijom oko Ukrajine ima veze sa onim što se dešava u Siriji
Коментар:
Нисте Ви први ни једини који се каје, али тек када си осетио велику опасност за властити народ, чије су вође ношене истим интересима као амерички ратни јастребови. Зар не видите да се плаћеничка војска САД понаша исто онако како су се понашале вође и перјанице белог човека, када су освајале просторе тамошњих народа друге боје и расе. Увек су се служили злочином над другим народима.
За српски народ, у недогледно време, остаће урезано осећање, које су још увек живи сведоци, а и будућа поколења доживели, носити све то у себи и никада неће моћи да потпуно поверују оним народима, који су славили и подстицали, да њени злочинци некажњено буду ослобођени одговорности за срамно бомбардовање Србије и окупацију дела њене територије, коју сада покушавају да претворе у марионетску државу, која би им послужила као „буре барута“ на овом простору и за увек обезбедила њихово присуство.
Шта би Ви рекли на ово:
Наводим поруку бившег амбасадора Немачке у Београду:
Немаčки амбасадор у Србији Волфрам Мас:
„Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање НАТО 1999. било исправно“ (Какав сраман и ужасан предлог овог “дипломате” – аутор).
Nemacki-ambasador-wolfram-mas Немачки амбасадор у Србији Волфрам Мас изјавио је на конференцији о НАТО у Београду „да Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање било исправно, како она у будућности не би мрзела Атлантску алијансу.“
„Морам да критикујем власти у Србији што и саме још увек користе термине попут “НАТО бомбардовање”. Замислите да шетате улицом Кнеза Милоша и да вас ваше дете упита: “Тата, ко је ово урадио?”. Ви ћете му одговорити: “НАТО”. И шта онда очекујете од тог детета да мисли о НАТО? За разлику од тога, ја сам као младић у Немачкој гледао рушевине у мом граду, али ја нисам мрзео оног ко је то учинио јер је било оних који су могли да ми кажу зашто је то учинио”, изјавио је Мас.
Ми Срби се са тим не можемо помирити. Ми сигурно нећемо никаг напасти Немачку, али нисамо сигурни да нас неће Немачка напасти, јер је и она постала део светског зла – глобалне колонизације и управљања над другима (колонијама)преко вазала.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
ПУТИН ЈЕ Формулисао руски ултиматум Западу: Или се договарамо о новим правилима игре, или ће их Русија успостављати самостално, без освртања на западне партнере, у првом реду – на САД – и донео историјску одлуку – Русија више неће одступати (24. октобра у Сочију подвукао црту испод периода хладног рата који је Запад наставио и после распада Варшавског уговора и СССР).
Они на западу ће наставити по своме, што се убрзо и догађа. Да ли су они тамо потпуно сигурни у оно што раде, или су се нашли у таквој ситуацији да то морају чинити због немоћи да се договарају, јер нису ни сами утврдили оно шта они хоће. Све док светом влада хаос
Од мањих до већих скупова, где се доносе крупне одлуке, као за кафанским столом, када се договарају крадљивци и лопови, а иза тога бројне пљачке и отимачина.
Прљави послови су увек замаскирани лажима, који су или прикривени или обавијени у ласкав омот, како би се лаж протурила. Када би се то догађало само на светској пијаци, где се договара сарадња и утврђују послови, могли би то схватити да смо то од предака наследили и да то припада неком обичајном праву. Али, ако је то неко преточио у Закон (јачега), који штити богату и моћну касту, увек је маса потлачених и обесправљених жртва. Формално је укинуто ропство, а оно и даље остаје као обичајно право, које одржава каста богатих.Такав међуљудски однос се не може сакрити, па свака издвојена групација, која се издвоји, организује, како би проширила своја права и исте одржала. Издваја се изрођени део те групације и примењује „своје“ право, најчешће „јачег“. Али, да утврдимо да ли је баш тако?
Ко иоле познаје прошлост зна да се Русија не налази први пут у оваквој ситуацији, посебно у периодима кризе, које су сличне рату. Очито се овде може закључити да под кризом подразумевамо кризу у коју је Запад себе довео, спроводећи процес глобализације свега ( а себе виде у том центру), али како видимо, том процесу долази и крај, па се разним манипулацијама, уценама и интригама настоји ублажити крах тог процеса. У току је прави Хладни рат, који може довести и до грубог нарушавања светског мира. Не налази ли се Запад у илузији да се на простору Русије, а и код других, који пружају отпор, може применити уходани притисци, блокаде, санкције, провокације и гурање света у сукобе – као општи процес.
Немоћ колонијалних сила да дисциплинују остатак света доводи их до очаја, а посебно што им се планови ремете. Већ је познато да је Русија у датом моменту веома спремна на конфротирање и да она примењује исте методе односа, како то чине САД. Ако су САД за своје поступке, које доста дуго намеће другим народима и води ратове без одобрења УН, или са њиховим затварањем очију на поступке САД, у датом моменту биће немоћни да дисциплинују Русију. Па свет добро зна, а и памти, ко је то покренуо украјински процес, који се окренуо неповољно на њихове покретаче. Русија није отела Украјини територију, јер та територија, у периоду СССР-а је припојена Украјини са посебним заједницким обавезама и правима. Разбијање СССР-а на том простору су се пореметили односи и било је логично да се Русија користи својим правом, које Запад покушава да оспори, али са све мањим интересом за то. Украјинска криза је настала у време опште поремећених односа и повећаној антиколонијалној борби за ослобађања од окова које је Запад, а посебно САД увела под подлим и лажним називом „борбе за људска права и ‚хуманитарне‘ катастрофе, наводно да тим народима ‚помогне“. На крају се свуда та лаж и подвала открива, а што се даље удаљавамо од почетка таквим међународних односа, који су се показали у другом светлу: освајање туђе територије, завођење колонијалне управе, са „правом“ експлатације тих народа и ресурса које њихава терирторија има.
Такав светски поредак жестоко је нападнут и све је више земаља које се међусобно повезују да онемогуће такве односе у свету.
Самити, као што је последњи у Аустралији, представника „најразвијених“ земаља света или шифровани скуп Г-20, из које, у задње време, покушавају да искључе Русију, одржава се под озбиљном сенком, али не само украјинске, већ и блискоисточне кризе – где се разрешење не назире. Обичним људима, притиснутих кризом и немаштином, ни мало се не радују окупљању о којем говорим. Иза сваког таквог самита обичном и сиромашном човеку увек је било теже. Елита богатих се не састаје да разреши сиромаштво, већ искључиво како очувати богатство најбогатијих и у људским односима продужити да се одржавају односи како то чине друга жива бића, без много умног у томе.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
ПОДЛО ИГРАЊЕ ВЕЛИКИХ СИЛА СА СУДБИНОМ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
У овој игри Срби су мета. Снаге, споља и изнутра, које су разбиле СФРЈ одиграле су мрачну историјску улогу, према Србима посебно, које још увек делују на том плану. Налазе се у рукама Америчке администрације, која вешто тиме манипулише да би цео Балкан држали под својом доминацијом.
Само слушајте поруке које долазе са Запада из разних центара моћи, и лаик може утврдити њихове циљеве. Разбијањем СФРЈ, што им није било тешко, решили су се противника из времена претходног Хладног рата. Окупирали су целокупну територију. Познато је све шта се србима догодило: санкције, блокаде, више пута бомбардовање, изразито подржавање свих снага које су део тог разбијачког процеса, под измишљеним и монтираним разлозила. Разбили су српску политичку, дипломатску и војну елиту и маргинализовали њену улогу. Посебно треба запамтити улогу хашког политичког суда. Овај суд нас подсећа на улогу познате шпанске инквизиције из прошлости. Сада, насилно отимање дела српске територије и на њој проглашавање „Косова републике“, као најмрачнији део притисака и уцена Срба, јер је то иструмент свох српских „пријатеља“ са Запада.
Пропале илузије су и код Срба и код њихових „пријатеља“ уцењивача. Србима се неће дозволити никаква хомогенизација, као већинског народа на Балкану. Свако приближаве рецимо Србије и Хрватске је игра под будном контролом Запада. То је један од кључних средстава за одржавање контроле на овом простору. Само оно „зелено светло“ великих сила Запада, које је иструмент њиховог деловања на ову колонију (Србију), биће остваривано и то ће трајати само док се остварује њихов интерес. Сваки поремећај у односима Исток Запад, биће злоупотребљен тај однос и служиће да се врши притисак на Србију.
Косовски синдром им је главни адут за притисак на Србију. Ту се не бирају средства. Срби у свом окружењу по овом питању немају пријатеља, јер се уцењивач постарао да купи и политичаре и те народе да делују онако како Запад, под фирмом „јединства“ ЕУ, а посебно САД, где они диригују, како би се подчино читав простор насељен Србима. Са основним циљем: одвојити овај простор од утицаја супротне стране, покидати све везе Србије са доказаним пријатељима, а себе приказати као „праве“. Зар се то може њима веровати? Познато нам је из прошлости све оно што су нам ти такозвани пријатељи чинили. То се није заборавило. Само крајње наиван, маломан и човек који им служи, може им веровати. Сви други неће. Опеко се српски народ више пута. То добро знају и они које народ бира, па често у предизборним обећањима говоре оно што народ жели да чује, а по освајању власти игра по такту уцењивача. Свако, ко се дрзне и „покаже зубе“, нашао се на мети „пријатеља“, судбина му је запечаћена. Надамо се да и овом има краја, то је прошлост више пута потврдила.
Докле год траје Криза, а и продужетак хладног рата са противницима, запад ће настојати да овим одржавају своје присуство, а у игри остају иструменти уцена и притисака.
Спас у овом времену српски народ мора тражити у себи. Научити да открије правог пријатеља и остане му веран, а са „пријатељем“, који га уцењује, тражи путеве да смањи његов утицај, и сам помера време да ни случајно не уђе у осињак неравноправних, па мора играти како други свира.
Надамо се да ће, као и увек, мудрост однети победу.
Ако сами не откријемо, или не умемо открити, да нам је будућност у што мањој економској зависности било од кога. То се може постићи више сопственим радом и умећем, који треба подстицати код младих, али са што мање учитеља са стране и разорног деловања многиј јереси у виду НВО (невладине организације), које искључиво користе уцењивачима, јер их они одржавају и то су њихови иструменти који им помажу да нам се догађа ово што нам се догађа. Решити се зваког зла и спречити њихово разорно деловање.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
СРБИЈА У КАНЏАМА НАЈОПАСНИЈЕ ГРАБЉИВИЦЕ
Читаву јесен, посебно током новембра 2014. док велике силе воде дипломатску борбу за престиж, Србију обилазе разни комесари ЕУ нудећи јој оно што никада неће добити. Опште стање на простору Балкана и његовој затамљеној перспективи показује да ће се ускоро догодити ново померање у решавању српског питања и односа са ЕУ (Западом), косовско питање неће се тако брзо решити, контрола и притисци ће се наставити и преко Србије запад ће водити хладан рат са РФ. Само оно што су закључили набилдовани представници ММФ-а, да ће „будно пратити пословање јавних предузећа, посебно железнице и Србијагаса“, не да би Србији помогли, већ да Србију могу уцењивати и држати је под строгом контролом (преко тога и контрола пословања са Русијом).
То је поделило и српску елиту моћних (давно подељену). На једној страни су они који су се олако дограбили капитала, којег је понудио ММФ, изградили своје богатство, живе на високој нози и то је незасита елита, која је Србију презадужила, да је тиме Србија престала бити слободна држава. Капитал је дошао у руке појединаца, а српски сиромашни свет ће враћати те дугове. То је онај мањи део који настоји да се у тим односима продужи по старом, и да они на томе не губе.Због таквог стања у Србији свака власт је под контролом и приморана да им служи. Значи, да се служе недозвољеним средствима у одржавању оваквог стања. „Борба противу корупције у рукама корумпираних. Све што је прљаво дошло је са контаминираног простора из вана и доприноси да се давно загађена средина одржи и не промени
То је збунило становништво Србије које се нашло угрожено. Отупела је оштрица супростављања, а борба се пренела на вишеглаву политичку елиту, која настоји да уреди односе, који ће им послужити да што дуже остано у (прљавој) политичкој игри. То се премело на улицу у кафане, разна окупљања, а тиме често руководе тајне и полујавне силе, чији програм и циљ није доступан обичном човеку, елита се договара. Такво стање одговара грабљивицама у чије је канџе доспела уцењена и окупирана Србија. Њој су везане руке и није у стању да се трога реши.
Да ли српска политичка сцена води разрешењу, или, да се то не догоди? Ма шта говирили, било са којег средства јавне комуникације и било која личност, не назире се прави пут разрешавања односа и све остаје у затамљеној перспективи. Ништа се не може променити све док у свету траје хладан рат, између господара колонија на челу са САД, и остатка света који се томе супроставља. Као што се може видети, тај се сукоб неповољно усложава, па одлазак Франка Валтера Штајнмајера, немачки министар огспољни послова у Москву, ни мало не значи да ће се односи променити, јер је и сама Немачка у канџама САД и није слободна. Долази почетак зиме на Северној полулопти, стање се није смирило, треба нешто и одгодити да би се хладна зима преживела. Поред тога, европска привреда је доста зависна од руског енергента што им може додатно нанети штету, ако наставе са оваквом политиком у хладном међусоном сукобу, којим диктира САД.
Простори Балкана увек су у својој дредини имали „Тронаског коња“. У свим временима. У овом времену су се појавили „страни плаћеници“, како их народ назива, посебно они које Ана Оташевић у свомУводнику назвива „Извозници револуција“, који за господара, који их плаћа и даје домаће задатке учествују у променама и умишљају да су за друштво корисни, да су „демократска“ институција и да раде праве ствари, али их ипак неко сврста у терористе, а они се као чуде томе, јер су одлуком Уједињени Арапски Емирати ову невладину организацију, са седиштем у Београду, ставили на листу терористичких организација, па је то заиста изненађење. Било како било, али припадници те организације нека сами одреде своје место, али да не забораве на ово:
“И З Д А Ј Н И К Ј Е . . . Нација може да преживи будалу, па и оне амбициозне. Али, издају изнутра, никако. Непријатељ пред вратима, мање је страшан, јер је познат и он носи своју заставу отворену. Док се издајник креће слободно, међу онима унутар градских капија, његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се чак и у кулоарима владе. Такав издајник нам се не појављује као издајник, он прича гласом који је жртвама близак и пријатан; његово лице и начин одевања сличан је њиховом и он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцима сваког човека. Издајник разара душу нације; подривајући темеље града; он шири заразу у телу политике, све док она његовој болести не подлегне. Мање би требало да се плашимо убице. Издајник је куга!‘
Марко Тулије
Ако овој структури народ припише ово, нека се не љуте ни на кога, јер су сами себе довели у ту ситуацију.
Више њих је писало и сматрају ове организације „продуженом руком америчке спољне политике“. Они се заносе да су „способни момци који су од револуције направили бизнис“ па себе сврставају у ред познатих револуционара Гандија и Мартина Лутера Кинга, али је њихов идеолог Америкаснац Џин Шарп.
Неколико земаља су под њиховом контролом и воде свој „рат са циљем обарања режима“. Повезано са глобалном политиком колонијалних сила они су добро плаћени, да би се одржао глобални систем колонијалног ропства.
Познато је да су се многе озбиљне државе супроставиле овоме, спречиле њихово деловање и прогнале следбенике оваквих НВО. Само подељена друштва и међусобно супростављена унутрашњим трвењем служе се њиховим услугама.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
НОЋ ДОК БЕОГРАД СПАВА
Претурајући по ономе што сам давно, а и касније, записао и у исто време слушајући радио Београд, кроз главу ми пролазе слике које претходног дана видех док сам пролазио његовим улицама, све ме то наведе да размишљам. Зато сам почео да трагам за оним што сам записао, о ономе што слушам сада на радио Београду, коју видех данас и то ми неда мира.
Стварнос је сасвим другачија за онога ко улицама корача и онога ко службеним возилом пројури беогрдаским улицама и не разгледа предео кроз који журно пролази, а задужен је да стање прикаже и мења. Хоћели он мењати стање како га види онај ко смирено корача Београдом? Имали он такво искуство или је цео живот безбрижно проведен и сам се саживео са оним који се гради, а којег он жели да улепша, али по властитом искуству.
У садашњем времену дознајем да су многи у свету, у време њихове активности учествовали у стварању претходног стања, али запалог у данашњу кризи. Када су и сами почели трагати по прошлости одјеном су се почели кориговати, али касно, када су створили много шта наопако.
Поноћ је. Предамном је Збирка необјављених песама. Размишљам да то овде прикажем. Има их много, тешко могу изабрати праву. Осећам се уморно па журим да ово окончам. Ево шта сам избрао:
ЛАКУ НОЋ СНОВИ МОЈИ
Још увек у мени одзвањају речи
како ме је бака у детињству учила
песмом ми прошлост и своје време
у малену главицу све то улила.
Ал` запамтих добро оне њене речи:
„храни мајка два нејака сина
у зло доба у године гладне“,
касније, кад ме мисли врате
у протекло време
све су мајке доживеле
то претешко бреме.
А касније у школи
исте песме и поруке
додају у моју повећу главу
нове снове и нове поуке
ал` нам живот све тежи беше
Други велики рат
добро зпамтисмо
сада су ми у глави
сви моји снови
и моје поруке
како савладати
те тешке
наслеђене муке.
Уредишмо живот
за ког` смо се жртвовали
и сањали да се никад
прошлост не поврати
градили смо вечни живот
из наших снова
ал` наступи ново туробно време
и запрети глад и немаштина
докле ће се све то понављати
хоће ли се лепше у животу
из наше младости
поново да врати.
Лаку вам ноћ снови моји
остајем у нади да ће потомство
све тешкоће умно савладати
и да ће им живот бити бољи
ако поруке наше добро схвати.
ГОПОДАРЕ ДОМОВИНЕ МОЈЕ
Обраћам се теби господаре
кад` уживаш ти у двору твоме
сетиш ли се тада сиротиње
она служи сад` за малу пару
да уживаш и ти господару.
На челу си многих богаташа
огањ греје горостасно златно
сјај вам кити свака нова јутра
зборим речи ал` ми мило није
око тебе свита се окупља
није гладна весела и чила
и умишља да ће то трајати
а доскора сиротиња била.
Нас је много који вас служимо
сиромаштво које дуго траје
не види се да се нешто мења
сјај и беда никад не престаје.
Ако нешто брзо се не мења
балон пуца када се препуни
чувајмо се таквог догађаја
јер то води протесту и буни
мењај стање сад` је право време
домовина сада очекује
ако умеш ти то господаре.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ (наставак)
ОД БЕРЛИНСКОГ ЗИДА ДО ЛАНЦА НАТО БАЗА ОД БАЛТИКА ДО СРЕДОЗЕМЉА
ЗАПАДНА ЕВРОПА ГРАДИ „СВЕТЛУ“ БУДУЋНОСТ
Давно, од Кинеског зида, па мажинове и сихфридове одбранбене линије, „величанственог“ Берлинског зида, а сада одбранбених НАТО база од Балтика до Средоземља (тренутно заборавих хришћанску поделу на западну и источну цркву), свет је живео и живи животом џунгле, хаоса где (опасан) примитивац, гради свој чопор, разјарених и вечито супростављених. Покреће походе, осваја и пљачка друге народе, пали им (сада бомбардује) и руши све што има, са јединим циљем да оствари надмоћ над другима и постане неприкосновени вођа чопора.Средства се не бирају.
Шта овај део, давно одвојеног света, покреће? Они кажу да заштите угрожене иза те линије, или да своју моћ прошире и на тамошње просторе. Ако ништа од тога није, онда, иза тога остаје наслеђени инстикт (животиње), који тамо преовлада, и који стално подгрева поделе и сукобе. У Европи је та линија раздвајања давно успостављена подела на две цивилизације – Западну и Источну – међусобно супростављене. Са другог континента долази сасвим другачија подела, у коју се меша и ова европска, где је све подређено приватности. и где је читав систем, а посебно после 1945. када су се иза леђа остатка света, Рузвелт и Черчил договорили о креирању светског поретка, али по њиховом назору и њиховим интересима. Од тог времена, гради се светски поредак под будним оком САД и В. Британије.
Од тог времена настаје обрачун ова два подељена света, а страдају народи који живе у захвату увек вруће зоне, која означава ту црвену линију запоседнуту бројним базама, стратешки распорећене, од Балтичког до Средоземног мора. То је задња гвоздена завеса.
У овом периоду долазило је до бројних правила игре великих ривала, која се нису поштовала. Маргинализована је Организација Уједињених Нација до те мере, да је у овом периоду дошло до бројних локалних сукоба, у којима учествује Запад, повезан војним савезом, којег сада можемо упоредити са многим освајачким походима из прошлости, и гради нови колонијални поредак на веома суров начин. За собом оставља многа згаришта, рушевине и свет у безнађу, увек пребацују кривицу на измишљене противнике, који угрожавају „свет“, а у томе прикривају своју мрачну улогу
Такав светски поредак жестоко је нападнут и све је више земаља, које се међусобно повезују, да онемогуће такве односе у свету.
Самити, као што је последњи у Аустралији, представника најразвијених земаља света или шифровани скуп Г-20, који заобилазе УН, и из које, у задње време, покушавају да искључе Русију, одвоје је и изолују, заведу јој санкције, блокаде, провокације, са већ примењеним моделима рушења и замена власти, како су то радили на другим местима у свету. Иза тог самита много се шта променило и мења, све дотле док се нови сурови односи заводе према остатку света од стране главних носилаца светске колонизације.
Сила (САД) је у свом походу изградила систем, којег жели да очува. Он је сада озбиљно угрожен па је због тога постла и крајње сурова, јер јој се циљеви не остварују.
Ако нешто не иде и постаје кочница будућих односа, увек је унутрашња карика та која прва пуца. Пажљиво треба пратити шта други у овом времену предлажу и примењују, да би себе заштитили у садашњем светском хаосу, уздрманог дуготрајном кризом.
Ако се у Европи буду донеле повољне одлуке могуће је избећи Амерички сценарио. Европа би могла запасти у нови период дуготрајног мира, који би могао одредити и нове правце будућег развоја, али без САД у овом простору, као крајње дестабилизујућег фактора, који се овде појави као нова колонијална сила Европе и овај простор гура у ратове, далеко.од свое територије, што им је и крајњи циљ. Посебно сада каду им се главни ривал примакао тако близу, па тамо нису сигурни, јер им се може догодити оно што су САД другоме чинили више деценија својим ратовима.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – РЕЗИМЕ
Овај обиман текст, као што се може видети, писан је у време када су се збивања догађала са покушајем да им се прикључи и по неки закључак. Није писан да би се иза тога овом писцу приписала икаква слава. Он то није ни очекивао, Циљ је био да побуди људе и сами, али трезвено, прво о себи, па онда о другима говоре и пишу.
Често се враћао на људску заједницу посматрану у контексту са другим (сличним) живим бићима, Њихово устројство, законитости живљења, борба за опстанак и наставак врсте, а човек је увек трагао о свом настанку, али и градио људску заједницу онакву како се то наметало, а развија и филозофију живљења..
Оно што се људском друшву догодило и догађа, увек се кретало од простог ка сложеном. Истражујући открива претка и његов начин живота, па тај период описује као првобитну заједницу и настави тако да их дели кроз време.
Тај процес се отквива у заоставштини, које су претци остављали иза себе, али је много важније, како су то схватили и како су иза себе остављали нова сведочанства за будућа поколења. Ово друго је често било кривотворено и подешавано за потребе наредног процеса, којег су градили.
Ово размишљање иде у том правцу да упрости (усложено) посматрање и наведе мислиоце да му се, или придруже или га одбаце, а он не жели никакву славу од тога.
Оно што је историјски приказано и откривено о људској заједници показује да је човек увек остављао иза себе траг, како је у својим рукама имао неко оружје за борбу. Али се може утврдити да је то оружје више намењено за борбу у сопственој врсти, док је према другим живим бићима примењивао друга средства, да би их отерао. Оружје је било у руама „вође“, ратника и тако се градио фетиш „великог вође“ – предводника.
„Предводник“, у свим временима, оставља иза себе траг и увек је изнад себе имао – невидљивог, коме се он, а и остали поданици клањају. „Предводник“ је одређивао услове и правила понашања, првенствено према њему, и међусобно. Да би га слушати гради читав систем којим се служи.
Да не улазим у то како је настао човек, Послужимо се основним подацимо и како је то неко други, а и у друго време поделио.
Пођимо од Првобитне заједнице. Истраживања нису дефинисала њен почетак и време њеног трајања, али је то време одредило период неке цивилизације предака. Подаци говоре да је то време обележило време идолопоклонства, које се, како то можемо закључити, задржало ту и тамо. Прво је основна заједница имала свог идола. Касније се догађа па им се намеће заједнички идол, са бројним „учитељима“, и веома распрострањегог сујеверја. То време бележи мали број успешних, који су се мерили богатством и веома велики број примитивних, заосталих сиромашних и убогих.
Развојни процес, који је дуго трајао, идола претвара у „божанство“, које сада постаје невидљиво. Настаје период многобоштва, али је свака већа људска заједница имала своје „Богове“, којима се клања и које призива у својим молитвама. То обележи духовно стање човека у дужем периоду.
Још у време многобоштва, умни човек, незадовољан оним око себе, покреће и окупља следбенике износећи им своју „филозофију“, са јединим циљем да се ослободе угњетавања, сачува живот, одржи врста и живи слободно. Нова филозофска мисао је задржала једног „Бога“ у свом лику, негде где се неће никада видети, и код једног дела људских заједница то назваше једнобоштвом. Али су међу собом одабрали најзаслужнијег и прогласише га „Богочовеком“. Иза тога, зајслужније следбенике прогласише свецем, и тако стварају нову филофофију живота после смрти. Да би се „Светац“ задржао за вечита времена, вратише се у период идолопоклонства. Сада се код многих заједница појављује уоквирен „светац“ како га је ондашњи уметник овековечио (или нови измислио), па се данас на модерној фотографији сачувао лик „свеца“ из новог времена. Ако су сачуваним и филмови о њему, гледамо покојника, оживелог али на филму.. Савремена средства омогућавају да се сачува глас и њихове поруке.
Учење је привукло многе следбенике и са појавом новог учења, долази до жестоког отпора присталица старе и нове вере, а тиме се у садашњем времену обележава одређена цивилизација.
Сада, када те периоде и њихова обележја, повежемо. као низ, без јасних граница почетка и краја, и то представимо као: Идолопоклонство, Вишебожанство (многобожанство), Једнобожанство, а како је у свакој од тих перопда задржано Идолопоклонство, највероватније, са садашњим стањем људског поимања, остао је и даље да се клања сваком „идолу“ од кога му зависи живот. Тако је човек остао образовани примитивац са свим атрибутима који га таквог представљају.
Оваква филозофија живота задржала је односе и понашање човеку, доста слично сродним живим бића, других врста. У питању је право на присвајање и тако у свим досадашњим поделама остало право јачега у присвајању
То правило односа међу јединкама, заједници нижег реда до држава у њеним границама, а затим између великих или мањих држава, па све до односа великих удружених држава и савезе држава. За ове односе у једном свом излагању Ален Бадју, француски филозоф ће рећи: „Капитализам је болест човечанства“. Он је остао веран комунизму иако је у 20.веку он доживео пораз, а он и даље остаје веран. Разлог он налази у „Манифесту комунистичке партије“: еманципација и једнакост у друштву на супрот дикататури приватне својине која је разорила друштво. Где је сва моћ у рукама мале групе олигарха, коју опслужују банкари и политичари – наводи Ален. Такав систем створио је свет за који многи кажу „без праве будућности“, са два Светска рата, а рат и данас траје, и погађа многе делове света.
Многи су опчарани овим системом капитализма јер је он развијо преивреду увек следећи сопствена правила. У садашњем времену је изнедрио веома богате и моћне државе. Многи су опчињени њима као мала деца, без много размишљања. Та опијеност и аутизам код многих је разумљив у овом времену, када је она друга хипотеза поражена, па у тим дивљачким односима, људи као да су заборавили и занемарују правду. Ален наводи да је „капитализам изграђен на суштинској неправди“, полазећи од тога да је богатство у рукама шачице људи. „Током кризе која дуго траје један осто становништва наставио је да повећава профит, а осталих 99 одсто било је на губитку“ и наводи се да један осто људи поседује 45 осто светског бигатства, а 86 осто укупног богатсва је у рукама 10 осто становништва. Неједнакост је огромна и не само у богатству, већ и у моћи.“Политика богатих земаља своди се на одбрану личних повластица“. У овим односима се не бирају средства и ако треба они ће ратовати. И тако садашњи свет не само да је неправедан он је и веома нестабилан.. „Ко мисли да ће капитализам за увек владати – греши!“ – Наводи Ален.
Садашње светско стање у коме капитализам омогућава и даје моћ шачици људи и то на основу средстава за производњу и богатства „то је болестан свет“ чију патологију „треба истребити или излечити, а капитализам је постао болест човечанства. То није нормално стање“. У данашњем свету, када нема довољног отпора, тим крајње ло људе лошим односима, неће моћи дуго да траје. Највећа опасност долази од оболелог дела људског друштва, који не бирајући средства да заштити властите привилегије, може посегнути за новим светским крвопролићем, па ко то преживи, верују да ће наставити по старом, али сумњамо. У том капитализам може ископати сопствени гроб и нестати, јер се показао као неодржив и опасан.
„Данашње зло није очигледно јер га прикривају привидне дражи капитализма. У неким оквирима зло је јасно уочљиво – постоје масакри, сиромашним земљама отимају сировине, а за нафту се воде жестоки ратови“ – то је данашње стање у свету.
Очигледно је да су велики и веома врући конфликти и разарајући сукоби и велико зло. Сједињене Америчке Државе себе виде да „заступају добро“, па им то, као што се види, даје за право да шаљу војне јединице, граде по свету војне базе, интервенишу по својој оцени, свуда тамо где им се прохте – и веома су агресивни и сурови. Други део света, који у томе види опасност по сопствену слободу не може седети скрштених руку и повити главу на пањ да је разјарени освајач одсече. Као што је нацифашизам у задњем Светском рату, покренуоп и мобилисао остатак света да му се супростави, није далеко да се може догодити исти сценаријо, којег ће изазвати мегаломански и крајње дрски потези САД, па нека другога не криве, ако се свет окрене противу њих – јер су то они и подстакли. Ако се и даље настави овај процес и не буде заустављен, човечанству прети веома опасно крвопролиће.
Док се све ово догађа и настане надмудривање шта је истина а шта лаж, ко је у праву а ко није, то неће моћи да заустави, крање ло људски род, лош процес, што може довести и до катаклизме у односима.
ОБЕЛЕЖЈА РАТОВА И КРИЗА У ПРОШЛОСТИ И САДА
Историја забалежи стање у време ратова и великих криза. Све се то догађа и у садашњем времену. Освајачки походи Александра македонског, Монгола са далеког Истока ка Европи, Римских и Грчких за престиж, довело је до поделе хришћанске цркве, на источну (православну) и западну (католичку), бројни Крсташких ратова европских хришћана (католика) на просторе Арапа (муслимана) да „ослободе света места“, Стогодишњи амерички грађански рат (Севера и Југа), имају заједничка обележја: освајачки (поробљивачки), економски, промене граница, успостављање односа јачег над слабијим, хомогенизација насилника, вазалски однос на освојеним просторима – сила изнад свих – покретачи свега тога је шачица богатих породица. „Током ратова и кризе, које дуго трају, па један осто становништва наставио је да повећава профит, а осталих 99 одсто било је на губитку“. То је обележило и прошло време“.
У ранијем времену, а и сада, наводи се да један осто људи поседује 45 осто светског бигатства, а 86 осто укупног богатсва је у рукама 10 осто становништва. Неједнакост је огромна и не само у богатству, већ и у моћи.“Политика богатих земаља своди се на одбрану личних повластица“. У овим односима се не бирају средства.
У време ратова и криза људски живот је мало вредан. Убијају су се међусобно, убија освајач – сила, жртва се проглашава кривом за своју смрт. Освајач – сила: примењује крајње нехумана средства, да очува стечено. Изнад силе не постоји ни Бог, коме се лажно клања.
Крај 20. и почетак 21. века, капитализам обележи једно ужасно стање ратова, криза и безнађа људи на планети, као патологију властитог изрођавања. Све је подређено носиоцима лихварског капитала, који финасира институције, произвођаче криза и ратова, свет држи у заблуди о својој моћи и неуништивости.
Полуге су многе, које капитализму служе да се одржи, и оне су моћне јер разполажу правом на туђи живот, имовину и слободу. Открића умног чивека су до те мере злоупотребљена у корист освајача и силе, да је и сам умни човек угрожен, збуњен и постао жртва властитог изума. Зато се ово време често назива и време људског безумља.
Најактивније и најбоље плаћене НВО су јереси новог времена, намењени да маси обесправљених „тумаче“ како да се понаша и поштује силу. Дипломатски представници силе су веома активни и „нуде помоћ спаса“, иза којег је интерес силе. Поремећени су међудржавни односи. Уцене, претње и санкције „силе“ постају моћно оруђе специјалног рата. Националне слободе за државе нижег реда су угрожене, али не и за носиоце силе. Носиоци садашњег стања постају национални великани, али нације која се издигла у силу. Она поставља услове и правила понашања осталих и намењена је да их и вазал мора слушати, јер су му одговорни. Ако не слуша, познати су методи још из прошлог времена – нестаће са сцене. Такви односи су ужас овог времена.
Рекла – казала, полуистине и лажи су у игри специјалног рата. Зато су сва средства јавне комуникације под нечијом контром и служе ужем кругу моћника, од локала до светске силе. Све је подређено владавини силе и, иза „гвоздене завесе“, коју је сила, давно створила између себе и свог противника Она се претвара у поље ни рата ни мира, а криза усложава те односе. Поремећени су крупни економски интереси. великих сила.
У време посете Турској, Џафер Бајден, подпредседник САД, поручио је Европи „да смањи зависност од увоза нафте и гаса из Русије и пронађе друге изворе“. Негде крајем лета појавила се и вест, да ће САД градити нафтовод од северне Африке до Европе морем, и кроз две-три године, европско тржиште они би обезбедили овим недостајућим енергентима. Тако НАТО алијанса од ратних похода прелази на „рат за тржиште“, а војна сила остаје у игри претњи, али не само претњи, ако се нешто не може остварити милом, биће примењена сила. Зато Лавров, министар спољних послова РФ опомиње: Запад жели да смени власт у Москви. Санкције имају за циљ да уруше привреду и изазову народне протесте.
Одједно, а пожар у САД, гору градови, неко каже на десетине, други тврде преко сто, па и стоседамдест, али се пожар шири. Американци примењују прекомерну силу да угуше расни сукоб, иза којег се скрива социјална неједнакост, настала на том простору као општа криза, која неће мењати односе Исток Запад, већ предсваља општу кризу капитализма. Очекивати је да ће се овај процес ширити и на њихово чедо Европу, због тога Ангела Меркел у њиховом парламенту говори оно како је Хитлер говорио у време ондашње кризе. Она говори оно што немачки народ жели да чује и спреман је и на жртве да се очува стечено. Немачка, и сви Германи су спремни да се, не само очува стечено, већ су веома активни на просторима које су без рата окупирали, да прошире свој економски утицај. Овај процес, за Србију званоично траје од насилних промена 2000. када она скоро нестаје са позорнице као држава, постаје обична вазална, где се сада сукобљавају интереси великих сила и преко ње (Србије) међусобно води се хладни рат. На време је разбијена СФРЈ. Хрватска и Словенија су биле коловође тог раздора, јер у време стварања Југославије и, касније њеног обнављања, били су крање неискрени. У грађанском рату били су веома сурови. Сада су те две државице постале чланице ЕУ и главни савезник Немачке у дисциплиновању Срба, ма где живели. Оживе дуго тињајући сукоб, посебно њихових цркава. Вратили смо се у време средњег века, и сви постали жртве вековне човекове заблуде. Мањина, оличена у власницима капитала и моћи, да би очувала посрнули систем либералног капитализма, служи се овом старом поделом, која је прерасла у шовинизам и мржњу..
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – РЕЗИМЕ
ДА ЛИ ЈЕ ДОШАО КРАЈ САМОПРОКЛАМОВАНОЈ СУПЕР СИЛИ?
Средином девете деценије прошлог века са запада допирали су многи неповољни гласови, које преноси „Глас Америке“ на бројним језицима, али је у то време та РС била веона активна на простору Балкана. То је и најавило почетак велике најезде сте стране. Тако је та РС на српском језику објавила подужи коментар аналитичара, који се касније није понављало, али се оно што је тада објављено веома брзо почело остваривати. То што је тог дана објављено изгледа овако: „Да би ми (Американци), дошли на огромно кинеско тржиште, морамо Кину примити у СТО (Светску трговинску организацију). Ми би у фирмама под нашом контролом иза кинеских граница, проиводили робу за то тржиште и повољно понудили. кинеском сељаку, који је сам у домаћој радиности производи робу за своје потребе. Када му се понуди наша роба, пожелеће да је купи. Да би је купио мора имати новац, до којег је тешко долазио на селу. Напустиће село и потражити посао у оближњем граду. Занемаериће свој занат и запустити рад на пољу. Све више сељака прелази у градове, села остају без активног становништва. Долази до пада пољоприврене производње. Конеска села постају пуста, а повећава се „глад“ за пшољопривреним производима. Тада ћемо ми хранити могољудну Кину. Робу ћемо производити на нашим фармама и великим поседима под нашом контролом, произведену јефтином радном снагом, где ће профит бити велики“
То је управо време када САД врше експанзију и појављују се као велика колонијална сила, која развија моћне оружане снаге и .покреће кризе и ратове на просторима свог интереса да би се појавила као апсолутни господар. На мети су успешне економије, које су разбили својим блокадама санкцијама, оружаним нападима и многим ратовима. Сједињене Америчке Државе улазе у фазу силе, којој је све дозвољено. Долазимо до података да се тамо у САД гради систем силе, која је под контролом „Светзске хијерархије завереника“ о томе је добро упознат високи државни функционер, по одласку у мировину објавио књигу, чији је превод издат у Србији 2006. години. Да би схватили смисао ове књиге наводи се део онг што је објављено на задњој корици: „Можете ли да замислите једну свемоћну групу људи која не познаје државне границе, која је изнад свих закона и свих држава, која има власт над свим областима политике, религије трговине и индустрије, банкарства, осигурања, рударства, трговине, трговине дрогом, групу која никоме не полаже рачуне осим својим члановима“. Тако написа и објави др Џон Колман, бивши виши функционер америчке обавештајне службе. На странам од 163 до 198 наводи бивше и садашње институције/организације под њиховом контроло и оне које су директно под њиховом влашћу. На крају је регистар њихових чланова.
Много се шта оствари по претходној замисли, само се то не догоди у Кини. Управо је Кина урадила супростно америчком плану. После такозване „Културне револуције“, кинеско државно руководство је планирало своју транзицију али то прво од села да би смањили разлику стандарда у селу од стадарда градског становништва. Задржали становништво тамо и развили масовну производњу На крају су САД постале дужник Кини. Све се иза тога промени, а после бројних сурових ратова САД су постале држава са највечим бројем противника, што ће им се на крају дуготрајно осветити, ако наставе са овом политиком.
САД у унутрашње ствари држава широм света није донело ни мир, ни демократију, изјавио је заменик руског министра одбране Анатолиј Антомов.
Он је у обраћању колегама на самиту јужне и југоисточне Азије у граду Коломбо у Шри Ланки рекао да амерички експерименти примене двоструких стандарда, који се огледа и у подршци терориста, изазва даљу дестабилизацију у свету.
„Током последњих неколико деценија су САД иницирале две трећине свих војних конфликата у свету. Присетите се како се све завршило у Југославији, Ираку, Авганистану и Сирији“, истакао је Антонов..
„Искоришћавајући друштвене и економске потешкоће, различите етничке и верске сукобе и под изговором ширења демократије, западни политички ‚спин доктори‘ износили су популистичке слогане да би подстакли незадовољство јавности, што је резултирало масовним сукобима“, рекао је званичник
„Као последица тога, свргавају се владе, шири се хаос, зоупотреба моћи и безакоња, људи умиру, а у неким случајевима на власт долазе режими који одговарају Западу. Наравно, терористи се осећају добро при таквим условима“, рекао је Антонов.
Заменик руског министра одбране је указао да глобални тренд у виду „обојених револуција“ представљају још једну претњу по безбедност и стабилност у свету и упоредио актуелне протесте у Хонконгу са протестима у Кијеву, који су окончани хаосом, масовним убиствима, економском кризом, поделом земље и, на крају грађанским ратом.
Антонов је окривио САД да су „гурнуле Украјину у амбис“ унутрашњег конфликта, тиме што су подржале „противуставно преузимање власти“.
Све ово говори да свет неће више толерисати такво понашање САД, да ће у будућности саме себе изоловати, а стиме ће се смањивати њена моћ, док и саме не дођу, а како видимо и долазе, у ситуацију коју су другима наметали. За једну велику државу и економију, када и сама буде захаваћена кризом, све ће се пореметити, а гарнитура моћника, која је такву кризу изазвала, неће моћи да државу изведе из ње. Оставиће то историјски траг. За властиту несрећу и стагнацију нека не криве друге, јер ће их задавити вечита похлепа и сузе свих њихових жртава у подужем историјском времену..
ТРАДАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – РЕЗИМЕ
ОНО ЧЕГА СЕ НИ УМНИ ЧОВЕК НЕ МОЖЕ СПАСИТИ ЈЕ НАГОН
Постоји нешто заједничко за многе врсте живог света, међу које спада и људска врста, а то је природно урођен нагон. Нећемо се бавити оним што човеку служи да одржи и обнавља врсту, без којед његова врста не може опстати, па тај нагон назовимо као његову позитивну страну – добро. Али постоји и друга врста нагона, која никако да умног човека одвоји од животиње, а то је – зло.
Обе врсте нагона су у некој равнотежи, па човек појединац и свако његово друштво налази се у сталном сукобу добра и зла.
Како је то процес, који се стално обнавља, па борба између добра и зла, без људске воље, мења те односе. Има једна изрека, вероватно народна; „Ако .те снађе несрећа никада не иде сама“. Упрошћено речено и јасно то уочљиво, у време великих сукоба, ратова и криза, и онај позитиван људски нагон се до те мере изопачи, и постаје суров однос, не само између јединки, већ и његових заједница.
То време обесмисли љубав, која поприма изопачене односе, дегенеришу људско друштво. Долази време разврата, блуди, које постају опасно оруђе касте моћника. Изопачено и од нормалног људског бића проглашено за срамоту. Дуго се то скривало, а сада се моћник нашао да и то законима наметне. Позната, опет народна изрека: „Чега се паметан стиди будала се поноси“. Завлада то планетом и претвори њудско друштво у животињски чопор.
Стални, сурови и крвави сукоби – као велико зло, урођено нагоном, као наследна болест човека и његове заједнице, покреће све полуге које човек ствара, било да се наметне другоме или да се од другога одбрани. У време сукоба и криза процес усложава односе, па се неко нашао и то назове: „Чивек је човеку и највећи непријатељ“. У кризним врменима, живот јединки, па и читавих заједница се обесмисли и мало вреди, јер снага јачега то намеће. Колонијални господари да би обезбедили свој посед, увек су имали „Легију странаца“ (плаћених убица), преко којих су њихове газде биле уверене да су им „руке чисте“, а плаћене убице, који извршавају вољу господара, њих ће он наградити за сваку суровост.
У овом времену, војна сила звана НАТО алијанса је савремена легија странаца. Заштићена „међународним“ правом – силе изнад права.Ако ову силу упоредимо са нама познатим појавама из прошлости, НАТО је надмашио римске легионаре, турске јаничаре, легије странаца из времена колонијалне владавине до краја Другог светског рата, када наста време колективне колонизације и њихове заједничке војне силе НАТО-а, као најсуровије силе, која ни својим господарима не полаже рачуна, нешто слично времену, када су се турски јаничари београдског пашалука одметнули од Цариграда, а иза тога – пропаст турског царстава
Свет се суочио са посебном силом изван свих струтура, која се често појављује у разним улогама. Настала је после Другог светског рата, која се на просторима Европе и Азије задржала као окупациона сила. Гради бројне базе, на многим меридијанима, распоређене тако да послуже одбрани освојеног простора, покреће и води локалне ратове и, постаје претња остатаку света. Те базе запоседају америчке трупе, и то сада јасно показује ко је главни газда унутар Алијансе НАТО. Ова „супер“ сила, у време настале кризе, постаје и сама угрожена, због тога је веома активна.
Руски медији преносе изјаву секретара алијансе Јенса Столтенберга да западни савез не може да гарантује да неће примати нове чланове, а то Москву брине, посебно збод активности НАТО-а на северу Европе. Тако се у овом времену људско друштво нашло у процесу , крајње злих човекових нагона, којим манипулише шачица изопаченог света, када се ни умни човек не може спасити негативних порива у себи и постаје жртва сопстеве немоћи. И због тога се често чују закључци да је људско друштво кренуло у безнађе, јер није у стању да савлада зло у себи.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – РЕЗИМЕ
КАДА СВАКО ХОЋЕ ДА БУДЕ У ПРАВУ ОНДА НИКО НИЈЕ
ИЛИ ЈЕ САМО У СВОМ
Културна и политричка сцена су преплављене бројним „истинама“ и свако настоји да своје мишљење протури, твдећи да је у праву.Када познавалац догађаја у сопственој средини то чита (не само из пера једног), долази до закључка да су писци били опседнути, најчешће, туђим искуствима, властитом циљу и амбицији. Зато, о култури, политици и колективној идеологији, треба се користити заоставштвином више извора, увек имати поуздану информацију о ономе ко је такав податак оставио иза себе и какв му је био циљ.
Нешто слично данашњем времену, преци Јужних словена су више векова живели на правцу надирања многих освајача и силе тог времена, које су им се наметале и држале у покорност. Честе промене господара остављају трагове за собом. Тада се пред силом морало бежати у збегове да би се заштитли. Сила, која је освајала градове и поседа војском, контролише околину и токове кретања робе и људи (Базе САД у овом времену) је стварност …
Јужно залеђе Београда, кроз Шумадију, најбоље говори о сталним и великим променама, које су диктирали ратови, кризе и циљеви више завојевача. Данас се говори о коридору 10, као главном и најкраћим путу Европа – Блиски исток, вишевековном центару свих збивања.
Кретање становништва на поменутом Коридору било је Југ – Север, док су најезде освајача, после Турака, углавном биле Север – Југ.
Задњих неколико векова бележе се неколико сеоба Срба са Југа на Север, приказано као „бегство“ од зулума над њима. То се може односити на појединачне загруге, које су биле присиљене да беже. Касније, су се читава села и без притисака селила за њима. Са подручја Црне Горе, Косова и Бугарске селе се бројне породице ка Београду. Нису одмах долазили пред његове зидине, већ су поседали испражњене просторе које староседеоци напуштају селећи се у градове.
Око Кнића наилазимо на села са истим називима, као што су и села северно од Космаја према Сави. То говори да су досељеници претходно насељавали простор око Крагијевца, ту образовали села на напуштеним просторима, дали им назив, а из економских разлога, прво појединачно, касније све масовније се премештају поједине задруге на празне просторе у јужном залеђу Београда, мењају дотадањи назив села и дају име које су донели. Родбински се дуго одржава веза ових села.
То становништво за собом доноси културу, обичаје, друштвене и верске односе, који се овим просторима задржавају све до данас. Једно време под утицајем турске културе и обичаја, касније се то меша са утицајем културе, обичаја и односа која долазе са Севера. Ондашња српска „дијаспора“ из Мађарске, Аустрије и Немачке, врши снажан утицај на будућу културу, обичаје и односе на овим просторима, увек са одређеним циљем. Тако да су се сада на простору Србије сукобиле две, али увек сукобљене културе Источне и Западне.
Садашње време изразито диктира те односе. Од Срба се тражи „помирење“, али да одбаце своје убеђење и прихвате „ново“ које им се намеће.
Како се ово догађа у време ратова и криза, посебно израженом жељом за доминацијом над другима, и суровом наступању западног капитализма – то је тешко решиво. Посебно треба имати у виду период када је народ Србије у саставу СФРЈ и касније, доживео много лепога, које му је агресор пореметио, осиромашио га и нанео жртве. То народ не може заборавити. Кирби, својим наступом и сладуњавим порукама, неће допринети да становници Србије забораве бомбардовање и отимање дела њихове територије. Како поверовати ономе ко у овом времену на многим местима чини зло другоме из искључиво освајачких порива
TRAGANJE KROZ VREME – nastavak
ДАЛИ ЈЕ САВРЕМЕНИ СВЕТ ОНАКАВ КАКАВ НАМ СЕ ПРИКАЗУЈЕ?
Крај 2014. године и читава та година, показа нам је да је свет далеко неусавршен и није такав какв нам се приказује Због тога је потребно да пратимо шта други говоре, а не оно што дотични или држава говори.
Противречности савременог света се усложавају у времену сукоба, ратова и криза. Депресија и криза настала на почетку 21. века, потресла је многе зеље(велике и мале), али је у исто време покренула иструменте (посбено великих), да трагају за оним односима и мерама које ће им очувати стечено.
У периоду успона и „брзог напредоваља“ увек се догађа на терет и штету другога. Сједињене Америчке државе почивају на темењу владавине приватног права, који се према другима ван њене територије, појављује као сила над правом. Диктира те односе и за сваку другу државу, по сили права, сматра да јој то природно припада.
Сваком другом се намеће кривица за трговину с људима, корупцију, диктатуру
над другима, ратни злочин (и кад се бране), и многе друге појаве, само се то не може односити на САД. Свима ће се судити по одредбама Међуродног суда, само се то неће односити на оне са америчким држављанством, ма где живели. „Њихови грађани су заштићени њиховим законима“ – као бели медведи.
САД саме одлучују кога и када ће напасти, бомбардовати, окупирати, завести санкције, блокаде и уз механизам сличан корупцији злоупотребити УН, како би се заштитиле. Поред тога у рукама им је механизам колонијалне силе, па вазалима намећу да их у томе следе.
Коначно када се прљаве ствари откривају и обелодане, за које се САД оптужује, и тада се на крају донесе одлука „опрост мучитељима ЦИА“, када та ружна вест продре у свет. „И поред објављених доказа о трортури, Обамина влада не намерава да тужи било кога из Бушове администрације“.
„Обавештајни одбор Сената прекјуче је обелоданио резултате петогодишњег истраживања о тортури коју је најпознатија тајна служба спроводила над претпостављеним члановима Ал Каиде. Извештај о периоду после 11. септембра открио је да су амерички обавешптајци у тајним затворима у иностранству држасли 119 људи, као и да је 91 човек подвргнут некој врсти малтретирања: симулацију егзекуције или дављења, ударању, везивању, држању у мраку и на хладноћи, претњама силовањем… Сенатори демократе закључили су да је пракса агенције за време владавине Џорџа Буша била неефикасна у придобијању сигурносних информација, али да су обавештајци обмањивали Конгрес и Белу кућу о наводним успесима…“ Наводи Јелана Стевановић у свом чланку у дневнику „Политика“
„Објављивање је још једном показало да је кристално јасно, да је влада САД користила тортуру. Тортура је злочин и одговорни за злочине морају бити приведени правди. Према Конвенцији УН против тортуре, не постоје изузетне околности које би оправдале тортуру“, казао је извршни директор Амнести интернешенела у САД Стивен Хокинс.
Када је ова заиста неповољна вест по САД продрла у свет, огласиле су се многе државе и појединци, који су на пристојан, дипломатски начин упозориле САД, много дипроматскије него ли су САД тим земљама, и за не проверене појаве, грубо и са претњом их упозоравеле и, једнострано предузиле пропагадне насртаје на те земље.
Представник Америчке уније грађанских слобода, Ентони Ромеро позвао је Барака Обаму у тексту у „Њујорк тајмсу“ да помилује Буша и његовог подпредседника Дика Чејнија јер ће тако симболично показати да су Буш и Чејни починили злочине. И поред тога што је Обама казао да је „једна од ствари које Америку чини изузетном наша воља да се отворено суочимо са прошлошћу“. Шта ви драги читаоче видите у овој изјави?
Тако Милан Мишић у свом Уводнику под насловом „Исфлекана Америка“
„ЦИА је лагала – подједнако Белу кућу и јавност – о томе шта је све радила у концетрационим логорима за осумњичене терористе, међу којима је поред окорелих зликоваца било и оних (у неким случајевима стараца и деце) који су се само затекли на погрешном месту у погрешно време“.
Занимљива је и изјава Дмитрија Медведева: „Америчка политика непредвидљива. Американци нам уводе санкције и покушавају да силом саставе савез земаља против Русије“.
„Моји односи са председником Обамом нису лоши Последњих неколико година смо нас двојица учинили неколико корисних ствари или смо то барем покушали. Али овде се не ради о нашим личним односима, који су и даље нормални.
Ради се о адекватности и предвидљивости мера нечујих партнера“, рекао је Медведев у интервјуу за пет руских телевизијских станица.
Србија неће лако заборавитги много тога што ју је снашло на самом крају 20. и почетку, све до данас 21. веку. Многи овај период упоређују са периодом немачке окупације током Другог светског рата, а америчке председнике овог времена са Адолфом Хитлером. Врхунац свега и ово сазнање о методама које је ЦИА применила и примењује у концетрационим логорима широм света са метродама које су немци примењивали током тог рата.
Ово је потпуно променило и америчку спољну политику. за два бесмислена „рата против терора“. Није ли Буш (млађи) поступком и ликом потсетио свет на Хитлера, када је узвикнуо: „Ко није са нама тај је противу нас!“ Када је многе државе, чланице УН и без правог повода називао „осовином зла“, А његово време и америчке ратове свет ће запамтити по њиховој бруталности. Србија у Време Клинтона, Ирак и Авганистан у време Буша и Обаме – за сва злодела стижу америци рачуни које им испоручује Исламска држава са својим исламским методама. Све више ово доказује да је Америка и сама кривац за ово што јој свет приписује и да ју је економски исцрпило њено колонијално ратовање, у много већој мери него што они то признају. Све је то изазвало општу кризу где су јој и корени.
Дали ће ова огромна мрља на америчкој демократији бити трајна, и може ли се ичим опрати да би будућност то заборавила, а америка се суочила са бројним негативним чињеницама блиске прошлости. Неће ли се и на њеноним просторима десити све оно што су они другом наметали и да ће на њиховом простору .потећи зла крв, и они, сами себи нанети жртве, како су то многи негативни процеси у прошлости чинили. Десили се то, бели човек ће исплатити све дугове прошлости!.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – РЕЗИМЕ
КАКО УМНИ ЧОВЕК ПОСТАЈЕ МАЛОУМАН
Субота 13. децембар 2014. године, време када се дан гаси, а наступа дуга прохладна ноћ. Предамном је хрпа новинске хартије данашњег листа „Пилитика“ са бројним додацима. Да кренем од позади, па „Међу нама“, подужи чланак „Како поправити статитику наталитета“ др Марија Илић, научна сарадница балканолошког института САНУ. Очекивао сам да ћу ту пронаћи оно о чему се доста говори „да нас је сваке године мање за осредњи градић“ и како да се тај проблем реши. Читам подужи чланак и из њега нисам добио очекивани одговор. Вероватно то није ни намењено обичним људима.
То ме нагони на размишљање. Сетих се давно објављеног огласа да се траже неудате девојке од 18 до 28 година, које ће се запослити у једној америчкој банци. Плата 40.000 динара (у то време плата докторке 20.000). Радиће на проналажењу клијената за дотичну банку. Иза тог давно објављеног огласа, сведоци смо да нас опседају многе, позивају телефоном нудећи ово или оно итд. Зато „у Београду скоро половина тридесетогодишњакиња нема дете“.
Оно, што нисам прочитао у чланку, изгледало би овако. Жена се увек борила за своја (али женска) права. Ту су се нашли „паметњаковићи“ па су је окренули да се она бори и за друга права, која јој као жени не припада. И тако се она избори за многа права (на папиру), али изгуби слободу као жена. „Научници“ су јој прописали много тога што је жени одузело од онога што јој је природа, као жени одредила, и то наметнули. Било је толико поука да се она изгубила у мноштву „научних достигнућа“ – то је жену уплашило и код силних слобода (на папиру), постаје објекат и зависна..
Иза овог чланка следи са следећим насловом: „Вашарска атмосвера у Комбак (Београдској – аутор) арени“. Ни мало није чудно што се догодило Стани Мира Радовић, из Београда. Све је смишљено и свуд је тако, јер иза свега постоји интерес онога ко лови у мутном. Организатор је тај, који поред скупих улазница ту је и екстра профит. Нашта све ми нисмо навикли, али се морамо навићи. Нема избора.
Ту је и додатак „култура уметност наука“, па повезано са оним што нам је до сада познато, уместо да човек буде задовољан догађа се супротно – култудни човек данас није срећан.
Време, као што је садашње, са поремећеним бројним односима унутар људских заједница, а посебно између њих, бременито је многим процесима, који се најчешће не могу контролисати – наступа период преиспитивања, јер криза која дуго траје неће се сама по себи разрешити. Више пута је истакнуто, да се велике кризе и поремећаји, ако се не могу разрешити мирним путем, онда се прибегава грубој и суровој сили. Сви су изгледи да је ово друго у току. Због тога новија историја бележи периоде ратова и сукоба који доминирају, а у то време су нам се појављивали мудри, који су упозоравали и предлагали промене, како би се зауставио негативан људски нагон и догодио препород људског друштва. Могуће, да је садашње време довело човека у период да мора трагати (увек је и трагао), и да се мора мењати на боље. Није увек то постизао у прошлости. Због чега се његов однос стално усложавао. Када није у стању да изврши избор одговорног и способног оперативног руководства (извршна власт), обично му се догађа да дуго тапка у месту, држава заостаје у процесу, сиромаши, а њен се препород одлаже.
Очити пример нам је садашње стање у Сједињеним Америчким Државама. Нешто слично догодило се и у Немачкој по доласку Хитлера, када се унутар тих држава догађа расизам, који је покренуо страховиту мржњу, као најгори порив, који може читаву нацију претворити у монструм нацију, према другима. И управо се тако догодило и сада догађа.Расизам и време насилног насељавања америчког простора белим човеком никада није престао. Убиство једног афроамериканца од стране белог поличајца је само иницијална каписла која, ако се то не заустави променама већ силом, прети дуготрајни процес расних сукоба.То управо може бити и кобно по САД. Ем су остале без бројних притаеља, а онда расни сукоби, на које се надовезује отпор исламског дела света, којег је противу себе и ЕУ покренула погрешна политика Запада и незајажљива трка за еконимским поробљавањем њихових простора.
Сви ови поменути процеси додводе да се удружена врхушка Запада окреће Европи и преноси сукобе у центар Европе у Украјину, како би будући велики сукоб пренели даље од својих простора. Заоштравање односа Западне Европе према истоку са Русима, као да се поново догађа процес из периода са почетка и током Другог светског рата. Да би се догодио велики сукоб и то Трећи по реду, није тешко да се пронађе будала, која бу потегла обарач. Увек таквих будала има, а ани су добро увежбани да разним манипулацијама изазову екцес (упале фитиљ) који прераста у сукоб великих размера..
А чега се плаши Европа (Брисел и Берлин), вероватно да им се не догоди сценаријо из поменутог рата, када су на просторима Балкана имали озбиљан трећи фронт, знатно организованији и борбенији, и од француског отпора, а то су биле снаге под воћством комуниста и Тита, којег настоје да се што више укаља и сатанизује, како се тако нешто не би догодило у евентуалној будућности. Због тога је сталан и веома дрзак притисак повампиреног фашизма према Србији. Колико нас памћење служи(а они желе да то заборавимо), те државе су биле носиоц разбијања СФРЈ, потстицали су грађански рат, непосредно и у сарадњи са САД, која се сада индетификује са Европом из ратног времена, заводе санкције, блокаде, деструкцију, сатанизацију срба (ма где живели), бездушно бомбардовање удружених фашистичких снага и на крају окупација и отцепљење дела србске територије – колевке ране Србије, места где се гинуло за слободу у далекој прошлости. и симбола који мобилише србе да остану, као познат народ правдољубив и родољубив, што их мотивише и мобилише да се одазову под исти барјак, када им је отаџбина у опасности. Тога се плаше сви србски непријатељи, али се око Срба окупљају народи свих боја, вера и националне припадности, који се осећају угроженим као и Срби. Рађа се Трећа снага, као коо фактор стабилчности у периоду дуготрајног Хладног рата којег покреће незасити и алапљив капитализам
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – РЕЗИМЕ
КАДА СЕ УЧИ НА ТУЂИМ ГРЕШКАМА
Када се неко уобрази да је свемоћан учи се на својим грешкама, онај други на туђим.
Самит у Београду још једном је показао потребу да се у време сукоба између великих ривала тражи посебан пут. Идеја за организацију овог значајног скупа је прихваћена, посебно од земаља које осећају потребу да се осамостале, и међусобно интересно удруже, како би зауставили неповољан процес, којег им у дужем периоду други намеће, а у исто време, осмисле могућа решења, која ће их учинити самосталнијим од крупног „угњетача“.
Економски рат, којег воде САД, не само према Русији, откривају нам велике слабости наслеђене из ранијег периода, дугострајних колонијалних ратова, које су водиле и воде Сједињене Америчке Државе и, које су свет довеле до дуготрајне кризе.
Већ са првим контактима и првим политичким наступима учесници Самита у Београду, који је почео 16. децембра (2014), откривају своје намере да желе потпуну слободу и самосталност у трагању за новинама окренути будућности, са што мање међусобних несугласја, и у интересу свих, ослобођени управо од мегаломанских и крајње нехуманих, уцењовачких прохтева крупног олигархиског капитала.
Дуготрајна конфротација, коју су покретале САД и опасно звецкање оружјем, па санкције које су применили према не једином свом противнику, више су показале слабост САД, а резултати никакви. Онолико колико су другоме наметали своју агресивну политику, као бумеранг се све то њима враћа.
Самит у Београду, није успех САД и њене спољне политике, већ показује њихову слабост и плиткоумност, коју су покушали да силом наметну другоме. Ни ЕУ, није показала оштроумност у спољној политици, већ је наставила са оним како им је НАТО алијанса наметала. Постала је и сама таоц ратних игара САД, које су читав период од када функционишу као супер сила, наметале коалиционим партнерима. Немачка, иако је упозоравана од својих умних грађана, дуго је наставила са ратном игром по музици и такту НАТО-а, односно САД. У овом кризном периоду, брзо су се откриле слабости такве политике.
На самом почетку Самита у Београду и првих изјава о намерама и пројектима учесника, присиљава крупне играче да се у ходу коригују и траже спас да изађу из неповољног политичког процеса, којег су сами себи наметнули, да би противну страну натерали на „послушност“, иза којих нема, или има, обостраних штетних резултата.
Са оним што је напред изнето долази се до закључка колико је човечанство у свом понашању заостало иза своје трке у нарушавању природних процеса. Није се променило. Слушајући шта се говори, гледајући га са чим маше, пратећи његово понашање – човек је узнапредаовао и претворио се у високо образованог примитивца. Највећи део свог ума, свесно или несвесно је употребио да велича, не памет, већ примитивну снагу јачега. Није ли то највећа одлика његових сродника. А он покушава да се докаже „колико је постао уман“, али се не бави анализом властите личности. Ако му се неко и супростави – сведоци смо, тај ће бити прогањан.
Да ли су нам преци оставили праву истину? Јесу. Најчешће величајући историјског злозвора и његове слуге окићене оновременим наоружањем. Такав однос према „покретачима промена“, стимулативно је деловало на величању и истицању сурове његове снаге. Такви су иза себе оставили трагове свог богатства, многи велелпне дворове, богато украшене гробнице, богомоље, тврђаве, ратне алатке, и друге заостваштине, како би се истакао, или га други истиче, да би га могао следити. Све је то грађено и гради се отетим материјалним средствима грађана и снагом роба, као најјевтиније радне снаге, све до ових времена. Када све ово пренесимо на понашање међу државама и унутар државне односе – налазимо одговор.
Рат бомбардовањем, који је противу СРЈ повела Америка 24.марта 1999. године, и разарањем свих вредности, које НАТО води, под срамним називом „Милосрдни анђео“ (колико само цинизма и примитивизма у креаторима те политике), исто онако како је и Хитлер водио ратове у свету, са покличом „Бог је с нама“ (а у име тог, како кажемо, заједничког Бога су сејали смрт), а знамо како је Хитлер прошао у том неразумном рату, тако ће, што сам уверен, проћи и ова творевина звана НАТО, и да ће коначно бити осуђена и проглашена, као злотворска скупина. На крају 20. века и њен крај ће разоткрити, како су све невине жртве, које су пале у безумном разарању СР Југославије, а њен крај огласити почетак новог доба. Та нова светска сила, која је покренула, нови реваншизам (бивше фашистичке силе), и нова освајања и пљачку, коју носи сваки рат, сама је себи пресудила, и у светску историју улази као мрачна сила опаснија од фашизма у 20. веку.
Управо је нападнут народ, који се тек ослободио вишевековног ропства, покушао да створи заједницу истородних народа, што је сметало Германима, који су те просторе видели као своју колонију. Разбијена је током Другог светског рата у спрези са спољним и унутрашњим непријатељем. Обновљена по завршетку тог рата, захваљујући унутрашљем отпору. Поново је разбијена, на ости начин, али са истим циљем.
Срби, у садањем времену, виде спрегу бројних својих лажних пријатеља. САД су окупирале Косово и Метохију, изградили једну од својих база на том простору. Да би прикрили властиту намеру, окупирани простор проглашавају „државом“, што је веома видљива и срамна одлука, као на многим местима својих колонијалних ратова. Али се Ценралним силама Европе, такав монтирани процес поклапа са властитм циљевима, које нису решили са два своја рата у 20. веку.
Самит у Београду, открива заједничко незадовољство, које на овим деловима Европе настоји да наметне олигархијски капитал великих сила. Он ће на крају разрешити проблеме 16 држава учесника на Самиту, уз разумни потез Кине, која ненасилно економски повезује интересе угрожених држава, преставља баланс будући економски односа, спречавајући експанзију глобалних сила, која свет угрожава својом накарадном економском, а још накараднијом ратном опцијом – гурајући човечанство у ратове и сукобе.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – РЕЗИМЕ
ДУБОКИ СУ КОРЕНИ ЉУДСКЕ НЕПРАВДЕ
Криза, која дуго потреса људска друштва, у центру њеног настајања је резултат великих промашаја администрације Сједињених Америчких Држава. У место да траже разрешење (хумано) код себе, наставила је са жестоком конфротацијом са остатком света, оптужујући друге за оно што сама примењује. То диктира мали број олигарха, који не бирају средства и метод да очувају стечено. За такву касту остатак друштва су слуге, које осмислише да се ништа не мења, већ да се са новим искуствима, дубоко укорењеним у људској неправди настави и даље. То је око 10% становништва које богата каста награђује за њихову услугу, чији је животни стандар изнад далеко изнад остатка убогих и сиромашних. Да би и такав свет живео како живи, САД су склизнуле у колонијалну светску силу, због тока се, из нужде, определила да ратом обезбеди постигнут престиж
Највећа несрећа, која може да задеси земљу, када изгуби пријатеље, а на другој страни умножавају се њени противници, а она настави по старом, јер почива на дубоким коренима људске неправде. Зато их обичан свет сврстава у светске мутиводе, који су произвођачи људских сукоба, ратова и несрећа и, у садашњем времену, опасног изазивача светске нестабилности, па чак и рата, који би свет довео у катаклизму међусобних сукоба и самоуништења. Да ли .је на челу такве државе умни човек, или тотално безумни, јер доноси одлуке, које му други намеће, а није у стању да схвати шта ће се догодити после те његове малоумне одлуке.
Често у размишљању долазим до закључка, да су злодела, раније и данас, чиниле људске заједнице, а да им је вођа био предводник као у сваком животињском чопору. Могуће је да Адолф Хитлер и није никога лично ликвидирао, до самога себе, а човечанство га прогласи масовним убицом. Ко је читао догађаје у периоду када је он у Немачкој дошао на власт, може открити еуфорију масе, која га је регрутовала и избацила на површину. Зашто баш њега? Маса је у њему открила животињски нагон јачи од његовог разума, као патолошку појаву код многих људи, па није ни било тешко такву звер-човека претворити у сопствено оружје за обрачун са другим, да би се задовољили животињски нагони масе. Он је говорио тој маси оно што је та маса желела да чује, веровала је у његова обећања, јер су се поклапала са нагоном масе. На крају је и сам изјавио: “Ја сам одговоран за судбину немачког народа, ја сам врховна Правда…и нека свако зна да ће у будуће, ако дигне руку на државу, сигурна смрт бити његова судбина“.
Монструозни диктатор се стави на чело монструозног дела нације, којом је он вешто манипулисао извитопериним умом нације, која му је и постављала задатак и циљ, а њега, Хитлера, да постане изабраник, богом дане нације, новог света и нове “светле“ будућности. Хитлер није једини крвави диктатор новог доба.
Као што је “једна једина ствар која повезује такве мушкараце и жене „јесте та што су имали неограничену моћ над животима других људи“. Тако почиње своју књигу Миранда Твис, па наставља: “Када се погледају, групно, њихови животи се, као један, протежу на близу 2.000 година – од Калигулиног рођења у Римском царству 12. године, после рођења Христовог, до геноцида над Камбоџанским народом током 80-тих година 20. века. Мотивисани влашћу, религијом, страшћу или политичким убеђењем, ови мушкарци и жене су одреда постали у целом свету синоним за терор“ – а ја бих додао још, да су то били људи-звери, ношени зверским нагоном у односу на друге у својој врсти.
Даље Миранда наставља:“Зло је животна чињеница. Можемо да га видимо не само у владавини Стаљина или Хитлера, већ и у свакодневним злочинима као што су убиство, силовање и пребијање; да не спомињемо милионе живота који су обесмишљени сиромаштвом, болестима и гладовањем“.
Миранда у свом уводу даље наставља: “Моћ вуче ка центру одакле се он емитује. Нико од људи у овој књизи није своја окрутна дела извршио сам – сви су они имали врло вољне и способне саоучеснике“.
“Да би све било мало лакше, мора се истаћи да је владавина ужаса многих злотвора на срећу била кратка…Да ли је зло увек оправдано? Кад двоје од шеснаесторо људи у овој књизи мора се одговорити њима у прилог. Под великом је сумњом да ли би Атила хунски изградио тако велико царство да није било његовог срамотног понашања…“
Па наставља: “У суштини, ми стварамо неразумно зло – често о њему размишљамо као о апсурдној, а не компаративној речи. Наш концепт зла у двадесет првом веку драматично се разликује од концепта током ранијих столећа…“
Па, Миранда пише о злотворима кроз историју, а не осуђује се да пише о злотворима, који су још живи и налазе се међу нама.
“У многим случајевима се чини да је религија била та која је некима од шеснаесторо људи пружила разлог за демонстрацију варварског у себи или, пак, средство за добијање опроста за њихова злодела. Ако би осећали да је „Бог на њиховој страни“, онда су непријатељи били не само против њих него и против њиховог Бога, и зато су дела која су они починили могла да буду „оправдана“ – наставља Миранда.
“Људски порок је често у самом корену злотвора: завист, понос, сујета, похлепа – све је то очигледно у животима људи о којима говоримо. Али, где почиње зло? За мене је немогуће да поверујем да се дете роди зло, а опет нема готово никакве сумње у то да је Иван Грозни био зло дете, и да су искуства из Калигулиног детињства више потхрањивала тамну страну његове природе, него што у њему будила добро…пре него су постали такви – било да је то резултат искуства из детињства, или смрт супруге(супруга), мајке или оца“ – при крају увода пише Миранда.
На крају свог увода Миранда Твис, јануара 2002. године у својој књизи “Злотвори кроз историју“ каже: “Шта зло чини тако фасцинантним? Бацајући поглед на странице историје, тешко је открити тему која је више од зла мучила највеће умове човечанства. Књига која износи историјат човекове нехуманости према свом сроднику, човеку, некако је увек снажнија од оне која говори о добрим делима што их чине људи. Зло поништава интегритет, срећу и напредак “нормалног“ друштва, па опет допуштамо да нас оно прогута, можда баш у нади да ћемо научити из сопствених грешака. Или је то из перверзне радозналости да сазнамо за све несреће других док сами себе тешимо мишљу да се оне никада неће десити нама“.
Пошто Миранда нигде не помиње животињски нагон у човеку, да би објаснила зло у њему, ја сам се определио за сопствено тумачење зла, као очигледног животињског нагона и понашања човека у човековој врсти.
Као што је Миранда Твис описала највеће злотворе кроз историју, с правом многи писци сада, док су злотвори света још међу живима, описују овај злочиначки напад на недужну малу Југославију, која, у том моменту, никога није угрожавала, а најмање је угрожавала те силе које су је бомбардовале. Историја ће Клинтона, Олбрајтову, генерала Кларка, Солану, Ширака, Блера и све друге, као злочиначку скупину, уврстити у највеће злотворе на крају Двадесетог века. То они не могу да избегну; морална осуда стоји већ сада (само се животиња не уме стидети ни кајати!)
Многи су већ описали догађаје у време бесомучног бомбардовања, када су примењена средства забрањена по међународном праву, као што је бомбардовање насеља, болница, школа, дечијих установа, употребом касетних бомби, муницијом са осиромашеним уранијумом, разарање инфра структуре државе, рушили мостове, привредне објекате, посебно средстава комуникације.
Манипулација силом, кукавичлуком, уценом, кренули су противу српског народа и његове државе, баш они са којима су Срби вековима живели у пријатељству, а и они, који су једва чекали да их неко покрене, како би искалили свој бес над недужним српским народом, попут Германа, Латина, Мађара, Бугара, Хрвата, па и Румуна. Сви који су се у свом време кукавички понели према српском народу, али из свог себичлука и интереса, као да ће Американци сутра доћи да живе као њихови суседи, а да ће Срби нестати са ових простора. Доћи ће и време када ће се ти “пријатељи“ постидети онога што су нам учинили, учествујући у злочиначком подухвату противу српског народа у заједници са светским агресором, сами су, за дужи период, створили јаз између себе и српског народа, јер им Срби дуго неће ни веровати ни опростити.
Улазак НАТО трупа на Космет, сада по одлуци корумпиране ОУН, са којом манипулише САД, што се показало и касније, када су напале Авганистан и Ирак, под лажним изговором, посебно се агресор окомио на промену власти у нападнутим земљама, па и у Југославији, да би послушнике довели, а који ће им верно служити. Те слуге окупатора, као и у сва ранија времена, како су дошли тако ће и нестати, али ће бити запамћени по свом понашању и постаће историјски злотвори, које ће будућност описивати, да би утицао на млађу популацију, да се такви изроди никада не појаве у свом народу.
Врхунац те манипулације је и одлука САД, да се њеним војницима и другима не може судити и када изврше ратни злочин. То све показује карактер те заједнице са изопаченим понашањем, а све под лажном бригом за људска права, слободе човека, и друге глупе изговоре, да би свет обманули у својим намерама. А намера је: овладати и опљачкати туђа богатства, потчинити народе и државе и претворити их у сопствене робове, а под геслом ослобађање човека. Колико само лажи, јер дела демантују све оно што коловође ових злотвор-заједница и јесу ближи звер-човеку, а удаљили су га од разумног бића. Не можемо се тешити тиме, ако појединца тако и назовемо, када је цела нација претворена у „крвожедну животињу“, која отима, убија, силује, прогања и врши злочин који се тренутно не може разумом зауставити, јер је огрезао у свом злочиначком науму. Ни овај вапај:“Човече престани да будеш животиња“, неће допрети до свести тих који чине зло.
Као што се може видети – наставља се по старом јер су дубоки корени људске неправде!!!
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – РЕЗИМЕ
У НОВУ 2015. ГОДИНУ УЛАЗИ СЕ СА МНОГИМ НЕРЕШЕНИМ ПРОБЛЕМИМА
НЕСТАБИЛНОС, СУКОБИ И НЕУСАВРШЕНИ СВЕТСКИ ОДНОСИ
Не завршени колонијални ратови се настављају. Као највећа колонијална сила САД су приморане да се поново врате на просторе за које су мислили да су све разрешили у своју корист (Ирак и Авганистан), па и на Балкану, где су створили квази државу (Косово), на којој су изградили војну базу, како би се примакли границама свог несавладивог противника (Русју). Недавно је објављена вест да ће на територији ЕУ (у Румунији), изградити ракетну базу са ракетама усмереним према истоку (Русији), са јасном намером: угрозити Русију својим агресивним претњама, отворен притисак на ту земљу; али и јасну поруку ЕУ, да мора имати у виду да је и она део колонијалне америчке империје.
У Европи се ништа не може решавати без присуства и контроле колонијалне силе (САД). Они на територији ЕУ и без пристанка граде своје базе, а то је сасвим јасно, ЕУ је једна од највећих колонијалних поседа САД. Тек долази време, које се преноси и у наредну 2015. годину, када члнице ЕУ открију да су постале таоци агресивне силе, која их присиљава без њихове воље и на њихову штету (као вазалне државе) извршавају налоге колонијалне силе. На крају и саме постану претња по светски мир.
Огласи се држава, која је и схватила да је на перфидан начин постала жртва колонијалне силе, губи свој индетитет и самосталност. Немачка канцеларка Ангела Меркел изјави „Европска безбедност мора се градити са Русијом, а не противу ње“ Видно се уочава, да после санкција и притисака које САД законима регулишу свој агресиван однос према РФ, врше притисак на чланице и нечланице ЕУ да их морају следити, довео је до цепања чланица ЕУ, на оне који се томе придружују и онима које се противе. „Једна претећа подела Европе била би један изразит корак уназад, један повратак у време свера утицаја Немачка неће допустити. Циљ нашег деловања је спровођење моћи права против права моћи“, рекла је Меркелова.
Њен говор у Будестагу критиковали су представници немачке опозиције. Представник левице Грегор Гази пребацио је Мркеловој да није заузела став у случају афере ЦИА са мучењем људи и критиковао је да у украјинској кризи заступа оштар курс конфротације. Гизи је рекао да су санкције према Русији потпуно погрешне и да без Русије у Европи нема мира и сигурности.
Зар вам се не чини да је све ово почетак расплета односа, које је колонијлна сила наметнула Европи. Крај 2014, године потврди све ово не само на београдском Самиту 16 + 1, већ и на другим окупљањима у Европи, где се утврђивао курс са којим се улази у наредну годину.
На ово све огласи се и Путин: „Руског медведа нека оставе на миру“. Била је то десета Путинова годишња конференција за новинаре, и трајала је три сата и децет минута. На којој је акредитовано 1259 новинара, а директно су је преносиле три телевизије и три радио-станице. Изнети су стратешки планови будућег привредног развоја са посебним освртом на крупне пројекте према Европи и озбиљна опомена замљама, које су се определиле у завођењу снкција. Земље, које у будићности буду оштећене, садашњом неразумном одлуком, нека не криве никога другога. На Самиту у Београду, неке су се Европске земље већ покајале својом брзоплетом одлуком и настоје да то исправе.
Сви су изгледи да под утицајем дугогодишње кризе, крупан капитал Запада, још увек није пронашао прави пут изласка из кризе, јер је на спољним фронтовима дошло до јачег отпора потлачених држава и народа, који су тежи и од саме кризе, јер се морају решавати војном силом. Зато је НАТО присиљен да окупља бројније снаге и врши изразит притисак на своје вазале, посебно оне који нису чланице НАТО-а, јер су им потрбни бројни искусни плаћеници за нове ративе, који се као важно опредељење ове Алијансе, преноси у наредну 2015. годину.
У погледу безбедносних планова многих држава се много шта мења, али све показује да се у наредну годину улази са бројним непознаницам о намрама великих игрча и покретача вишегодишње нестабилности и угрожавање мира у свету.
За разлику од других у Србији се на самом крају године догодише бројни позитивни догађаји, која, за разлику од других, са више оптимизма за будућност улази у наредну годину.
За реализацију најављених програма, поред држвног апарата, потребна је мотивациоа друштва, да те програме усвоји као своје, да схвате визију будућности Србије на свом путу и, читаво друштво окрене се ка будућности – само се тако може доћи до препорода, којег практично сви препоручују, али, до сада без јединства у акцији. Мора се схватити, да су носиоци власти временски ограничени и верификују се на изборима, док нам је држава заједничка, и коју не можемо мењати по свачијој жељи, како се то до сада радило, јер су многи властиту државу цепали и продавали себе и њу интересима њених „пријатеља“ – тако се није знало чија смо ми то држава. То нас је довело до губљења слободе и независности, као што је то снашло бројне вазалне државе широм света.
Само нас изабрани прави пут и мобилизација већег дела србског становништва у прихватању и реализацији изабраних циљева, може пречицом водити у бољу суташњицу. Ако се у томе пропусти шанса, узалуд је да за изгуљено тражимо кривца. Кривца на време треба спречити да не омета позитивне акције.
Опозиција у Парламенту није само намењена да руши власт. Јер ако наступа у парламенту без аргументовано рушење власти, сама себи сече грану на којој стоји. То је доказ бројних малограђанских партија и странака задњих 14 година, које нестају са сцене или су све слабије моћи, а које бирачко тело на изборима потврђује или кажњава.
Ако се у парламенту доноси одлука за коју су сви заинтересовани, ништа неће опозиција изгубити ако се солидарише са предлогом носиоца извршне власти. У безразумном конфротирању се обично ствара неразумна збрка, што често има супротан ефекат на оне који то треба да реализују. Опозиција која подржи разуман пројекат, резултате његовог извршења дели са актуелном влашћу. То је доказ да је опзиција спремна да преузме одговорност на будућим изборима и у будућој власти. Овако, конфротирање да се међусоно задају ниски ударци, не показује зрелост политичара, већ не дорасле за преузимање власти. .
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – РЕЗИМЕ
КРАЈ 2014. ГОДИНЕ А САД И ДАЉЕ У ХЛАДНОМ РАТУ
Сједињене Америчке Државе, произвођачи криза, не могу без рата. Зар томе треба да се радује остатак света, који је њихов талац, у процесу људских односа које почивају на снази, како је то изразила и Ангела Меркел: „Европска безбедност мора се градити са Русијом, а не противу ње“. .. „Једна претећа подела Европе била би један изразит корак уназад, један повратак у време свера утицаја Немачка неће допустити. Циљ нашег деловања је спровођење моћи права против права моћи“, рекла је Меркелова.
Како се из изјаве америчког председника Обаме, на конфиренцији за новинаре у Белој кући, може закључити, САД не интересују њени партнери, и како ће они проћи у овом времену модерног безумља – када је рат и сукоб главна одредница. А зашто? Оно што је Немачку снашло тридесетих година прошлог века, то САД сналази сада, али не само сада, већ у читавом периоду од када су кренули у крвави поход, да би већину подчинили и постали империјална колонијална сила.. Елита САД не учи се на резултатима прошлости, као да не знају да је свакој агресивној сили дошао крај, или то знају, али се тој елити осладила похлепа и грабеж (као чопор којота када крене на стрваж), и најмање мисли на другога.
Ратна опција (хладни рат) је иструмент у коме се покрећу главне полуге економског опоравка на штету пореских обвезника. Али, како то чини империјална колонијална сила, читав терет ће се прелити на повећану експлоатацију колонијалних поседа. Све ће применити да би одбранили стечене позиције
Када се мало боље уђе у анализу економских односа, које супериорно владају у садашњем свету, тада се открива и ко је ту главни кривац за све што се догађа. Пут нас доводи у Центар лихварског капитала, веома организованог, коме је највећи део држава упао у отровну „паукову мрежу“ моћних.. Ево једног од примера, а има их много: „Филит Порис“ тражи од Уругваја да им плати 25 милијона долара одштете за штету коју су претрпели због уругвајских прописа срачунати да укажу на штетност пушења.
Пушење је у Уругвају од 2010. године смањено са 40 на 23 процента међу одраслима, а међу младима још и више. Незадовољство творнице „Филип Мориса“ је експлодирало. Њима су се придружиле бројне мултинационалне корпорације, које послују у Латинској Америци, јер тамо виде јевтину радну снагу и могућност да потплаћивањем изиграју законе о заштити животне средине.
Упустити се у рат против тако моћне корпорације, као то је „Филип Морис“ за уругвајску владу била је велика храброст. Да иронија буде мало већа незадовољни „Филип Морис“ изашао је из Уругваја и седиште пренео у Швајцарску, а радници у Уругвају су добили отказ. Већину је запослола држава. Као што се види европски финансијски сектор не успева да натера левичаре у Монтевидеу на диктат мултинационални корпорација.
Сада се питамо због чега Сједињене Америчке Државе покрећу сукобе и ратну опцију? Одговор би био да су оне моћно оруђе лихварског капитала, намењено да у свету војно и силом над правом, обезбеде пословање не само својих већ и свих мултинационалних корпорација у свету, а за то су им потребни НАТО плаћеници, као светски жандарми у рукама крупног светског капитала.
Мала Србија упала је у ту отровну мрежу ММФ-а и Светке банке, постала велики дужник, а паре су отишле у руке власника корпорација, који дугове не враћају, а то ова малена и осиромашена Србија мора вратити, и по цену да јој део најсирошнијих умиру од глади.
И тако се остварују планови једне моћне и организоване групе, међу чијим су чланови и старе породице европског црног племства, породице америчког источног либералног естаблишмењнта (чланови врха масона и реда лобање и костију) илумината (или како их сам Комитет зове, победоносни ветар Морије, Муна група, Национално веће сркава и Светско веће цркава, круг иницијата, Деветорица непознатих .људи, Фондација Лукис, Исусови теолози ослобођења, Ред сионских мудраца, Принчеви насиља, Међународни монетарни фонд (ММФ), Централни британски Коронати Квадор, италијанска масонска ложа П2 – на крају они из Ватиканске хијерархије, Централна обавештајна служба ЦИА, НАТО, Шангајска банка, Римски клуб итд. – наводи у својој књизи др Џон Колман.
У даљем он објашњава ставове из књига Џорџа Орвела и Велсове књиге који предлажи стварање Светске владе, која би довела до тога да људи прихвате:
• Светску владу и јединствени монетарни систем под влашћу сталних, неизабраних, наследних олигарха, који се бирају сами међу својим редовима, а у облику феудалног система, попут оног из Средњег века У том светском ентитету, број становника ће се смањивати ограничавањем броја рођене деце, болестима, ратовима, глађу, све док се број становника на земљи не сведе на само једну милијарду корисних владајућем слоју, и то на подручјима која ће да буду строго и јасно дефинисана.
Не чини ли вам се да је кроз разноразне пројекте све то, као процес сервира у јавности као наивне приче за децу, а оно што се односи на монетарни систем, задаци ЦИА, НАТО-а, ратови и изгладњавање увелико се то примењује. Малоумни свете зар вам то многи из вашаг круга не говоре, али вам је мозак испран, или сте присиљени да то стојички трпите и још саучествујете у тим плановима.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – РЕЗИМЕ
ЕВРОПА КАО У ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
Источни фронт у време немачког надираља ка Москви 1941. годин, а већи део Европе је у рукама Хитлера. На западу нема отпора. Окупирана Краљевина Југославија се распала. На окупираној територији се заводи немачка окупациона власт Та еврпска територија је данашља Европска унија.
Хитлерови вазали су обезбедили миран и удобан боравак немачких трупа, које су се смењивале, сада на једином озбиљнијем Источном фронту. Свуда је мир и нема отпора, само на просторима насељеним српским становништвом нема мира. Отпочео је унутрашљи отпор окупатору (само два месеца после извршене окупације). Немачка настоји да угуши устанак и, вешто тражи колаборационисте, који ће јој помоћи. И пронашла је, али се народ не може поробити и умирити. За ондашњу Немачку је на Балкану Трећи фронт (Источни, Западни и балкански). Сви немачки окупациони вазали су имали своје јединице и то на Источном фронту противу СССР-а, али не и према Западном, само са територије насељене србима таквих јединица није било. Са Косова, Метохије и Македоније шиптарска власт је имала своју јединицу на Источним фронту. То нас подсећа и на садашње односе у Европи.
У овом времену, ЕУ се простире на целом том простору, али не и на територији насељених србима. Политика ЕУ према Србији и србима у БиХ, подсећа на време из поменутог рата. Ратни отпор на Балкану, што је касније и потврђено, није отпор да се само Русима помогне, отпор је искључиво био што се српски и други народи нису мирили са окупацијом. Они, који су пружали отгпор окупатору, били су мотивисани искључиво правдољубљем и родољубљем, и њих није било тешко организовати на отпор. Не подсећа ли вас то на садање време.
И Турска је уочила да јој није место у ЕУ, као да је одустала од тих планова. Како Еврпска унија није независна, то је основни разлог њеног одустајања. Србија се налази у истом времену, као што је била Турска и води преговоре за прикључење Унији, али јој се баш и не жури, па не само да ЕУ помера датум пријема за Србију, већ и Србија осећа потребу да добро размисли, под којим би условом била члан ЕУ. Све док постоји притисак, условљавање на оно што Србија ни под којим условом неће пристати, тешко да се то догоди. Ако би се нашао вазал, који би под њиховим условима увео Србију у ЕУ, на просторима где Срби живе дошло би до снажног отпора Тада ни у свету не би било правог мира.
Управо је сазрело време за разрешавање крупних међудржавних односа и стварања Новог светског поретка, без доминације колонијалне империје силе капитализма, која се показа недораслом да свет уведе у људскији однос на планети, где ће умни човек бити у предности над малоумним и острашћеним саможивим човеком. Није срамота борити се за људскије односе, али је и опасно, ако људима управљају будалетине овог света.
Ако је Србија била на праведној страни у време два светска рата и из њих изашла светски вренована од разумног света, не верујем да ће то неразумно прокоцкати. „Стрпљен спашен“ – народна поука. А како се у садашљем времену нагомилало много противречности, у центру империјалне колонијалне силе, потребно је одредити даљи правац српског пута, а да се не погреши. Народи Србије неће никада дозволити да их други претвора у рају и нове робове. Доста дуго је тога било.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – РЕЗИМЕ
СРУШЕН БЕРЛИНСКИ ЗИД ЗАМЕНИ ГВОЗДЕНА ЗАВЕСА
Берлински зид је срушен пре 25. година, али се никада није саградила „Заједничка европска кућа“. Од отпадака „Берлинског зида“, Запад излива „Гвоздену завесу“ вишеструко дужу од порушеног зида, која се развлачи од Балтика до Средоземља. Ако је „Берлински зид“ означавао идеолошку поделу Исток-Запад, а никако да одреди и назове правим именом ту „Гвоздену завесу“. У време рушења Берлинског зида Запад је умишљао да је постао супериорна – морална, историјска и економска снага. У то време европска елита није имала очи да види и мозга да размисли, да је још увек већи део европског простора постао окупациона зона наслеђена иза Другог светског рата, и на тој територији су распоређене трупе једине империјалне колонијалне силе, коју чине САД, Канада и Велика Британија.
Замишљена европска заједничка кућа би се градили по пројекту Западне Европе, без учешћа делова распаднутог СССР-а. Остало је само на пројекту, који је стављен у архиву, и никада неће бити реализован – јер је Европа изгубила себе. Нема снагу да се ослони на своју памет, коју је разбила окупациона једина империјална колонијална сила, грађена по плану Рузвелста и Черчила, иза које су владари из сенке. Гвоздена завеса је древна творевина Римљана и, њени темељи и надградња су у рукама западне цркве. Ништа се ту неће променити још много дуго, али се гвоздена завеса нашла у рукама политике и економије. Европска унија се никада неће моћи другачије понашати, јер не познаје другачији пут осим једностраног ширења своје нормативне сфере, коју намеће суседним земљама. Запад никако није могао прихватити чињеницу да је Русија равноправни творац нове Европе, а Русија није могла прихвати подређену улогу. Збод тога, уместо да се гради заједничка европска кућа, која би у будућности постала евроазијаска – изградња је заустављена гвозденом завесом коју намећу, већ поменути реметнички део, који хоће све, и не жели да дели са никим, јер се појављује као нова колонијална сила и на овом европском простору. Многи полазе од дога шта би било кад би било, реалност је оно што се догађа
Гвоздена завеса је у исто време и врућа линија фронта, која односи бројне жртве и диктира односе Исток-Запад. То је линија додира у новом хладном рату, којег покреће центар у коме се догоди и почетак велике светске депресије.Покретачи хладног рата су лажни пријатељи. Ослањати се на таквог „пријатеља“ је крајње ризично. САД покреће бројне санкције противу Русије, уз притисак да то, и на своју штету учине чланице ЕУ, па и оне државе које нису. Притисак је веома снажан на самом крају 2014. године, како се улази у зиму, да би се једновремено задао ударац Русији и поједним чланицама ЕУ, које су међусобно склопиле дугорочне економске везе са РФ, а да би се те везе покидале у незајажљивом интересу једине колонијалне силе.
Центар финансијске моћи ЕУ врши снажан притисак на Србију, више због свог консолидовања него српског, и улазак у наредну годину са великим неизвесностима. Украјина настоји да уђе у НАТО, али Стонтелберг, Генерални секретар НАТО-а:: „у Алијансу тек после реформи“, додајући да би „то могли да буду неиспуњени захтеви које НАТО поставља за чланство“. Процес у Украјини креће се у працу поделе, јер Украјина неће моћи да реши проблем југоистока земље. Амерички душебрижници настоје да се овај врући сукоб задржи, како би наставили са веома опасном конфротацијом са Русијом.
Крај године (2014.) ЕУ-а жестоко узаврела. Шеф пољске безбедности: „Нико сада неће Украјину у НАТО“. „Украјинци су свесни да их данас нико неће примити у НАТО или Европску унију. Такође ни сутра ни за три године…“
После изјаве Ангеле Маеркел: „Европска безбедност мора се градити са Русијом, а не противу ње“. .. „Једна претећа подела Европе била би један изразит корак уназад, један повратак у време свера утицаја Немачка неће допустити. Циљ нашег деловања је спровођење моћи права против права моћи“.
Жестоко се огласи и Орбан, мађарски премијер, оптужује САД за мешање у унутрашње ствари земаља централне Европе. Будимпешта жели да буде неутрална у америчко-руским односима око Украјине.
„Европа трпи бумеранг Обамине „руске стратегије. Заоштравање санкција изазива отворени раскол у Европи“ упозорио је „Фискал тајмс“, наводећи бројне потезе које су на крају предузеле земље у Европи које виде опасност од даље рецесије због геополитичких амбиција САД на истоку Европе“. То не може оставити никога равнодушмим, када му прети и приближава му се опасност.
У исто време Владимир Путин је, на основу резултата аккетирања 1.600 особа и 46 субјеката Руске Федерације, проглашћен је „За човека Године“ у Русији. То значи да је руски народ веома одлучан да се супростави доминацији САД, као покретача хладног рата, што би светску јавност, на почетку 2015. године, поделило и међусобно супроставило на два различита света и, покренуло процес, за који тренутно нико са сигурношћу не може имати решење.
Да ли мали и зависни народи могу бити срећни у наредној 2015. години!?
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – РЕЗИМЕ
ДА ЛИ ЗАВИСНИ НАРОДИ УЛАЗЕ СРЕЋНУ 2015. ГОДИНУ?
Изгледа, да сви који су дозволили да буду зависни, у наредну 2.015. годину улазе са мало среће. Срећу им је пореметила сила од које су зависни. Више од једног века та се сила наметну многима на планети и претвори у силу над правом.
Како се из изјаве америчког председника Обаме, на конфиренцији за новинаре у Белој кући, може закључити, САД не интересују њени партнери, и како ће они проћи у овом времену модерног безумља – када је рат и сукоб главна одредница. А зашто?
Ратна опција (хладни рат) је иструмент у коме се покрећу главне полуге економског опоравка на штету пореских обвезника. Али, како то чини империјална колонијална сила, читав терет ће се прелити на повећану експлоатацију колонијалних поседа. Све ће применити да би одбранили стечене позиције.
Сједињене Америчке Државе у нову 2015. годину преносе све проблеме, које је криза наметнула, уз примену Хитлерове нацифашистичке методе решавања
Врхушка, која ово намеће, нема пријатеља и нема милости. Свој наум ће спроводити силом над правом, трговином људима и корупцијом високог ранга, коју може наметнути само сила, која супериорно влада у садашњем свету, па се открива и ко је ту главни кривац за све што се догађа. Пут нас доводи у Центар лихварског капитала, веома организованог, коме је највећи део држава упао у отровну „паукову мрежу“ моћних..
Хладни рат ће у 2015. години пкокренути процес окупљања угрожених, који ће се жестоко супроставити носиоцима тог рата, и методама његовог решавања, што може довести до ивице сукоба.
Глобални терор (тероризам) врши колонијална (удружена) сила над остатком света. Управо се у ту скупну убрајају земље запада окупљене у НАТО алијанси. Оне су покренуле процес, који покушавају да прикажу као тероро (тероризам), који им се истопм мером и средствима супроставља. То никако неће да прихвате, јер су у властитом терору огрезли у бројним злочинима, што ће на крају умни део човечанства назвати правим именом и, виновнике тога сврстати у злотворе кроз историју.
Овај свет Запада није јединствен. Одвојило се језгро, којег сачињавају САД, В.Британија и Канада, остали покушавају да се истргну из тог злочиначког загрљаја, јер и сами имају одромну штету, коју им, као намет, наносе те државе. Отуда настаје и неслога Европе око снакција Русији, али тек када су и сами осетили штетно дејство
Тако се са ратом, који се упорно води, а нико не добија, улази у 2015. годину. Глобални терор (тероризам) није победи противника И поред тога што упорно и уз помоћ тортуре воде битку против „тероризма“. САД ни у својој држави неће зауставити бројне трагедије које им се дешавају.
Ако се ништа тамо не промени, нека друге не осуђујују и не криве, јер су сами изазвали све то. На крају постоји изрека: „Ко другоме јаму копа, сам у њу упада“.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – резиме
ПРВЕ НЕМИЛЕ ВЕСТИ ОБЕЛЕЖИШЕ УЛАЗАК У 2015. ГОДИНУ
Оно задње: „Ко другоме јаму копа, сам у њу упада“, као да се остварује на самом почетку 2015, године. У хајци за починиоцем 100.000 полицајаца трага за за двојицом преосталих извршиоца злочина. Мало се ко сада бави узроком,. већ последицама онога што се догоди у Француској. „Тројица маскираних људи, наоружани аутоматским пушкама „калашњиков“, упали су јуче (7. јануара 2015.) око 11.30 сати у редакцију, после чега су отворили ватру и побили десеторо запослених. На изласку из зграде, сукобили су се са снагама реда и тада су страдала два полицајца“ – јавио је Танјуг.
Иза тога, је родбина настрадалих навукла црну одећу, као знак жалости, пале се свеће, а водећи државници изјавише Француцкој своја саочешћа. Удружења новинара дигоше свој глас, тражећи да буду заштићени. У садашњем времену, средства јавне комуникације и новинари, који раде или сарађују с њима, губе из вида, да је њихова делатност део процеса, којег један део држава користи као ратно оруђе, и упорно се тражи да они буду заштићени, и да могу, по својој воље деловати.- губећи из вида оно „ко другом јаму копа, сам у њу упада“.
Позивати се на демократију и права, чини ми се, као да желимо заштити једног, а другог прогањати у периоду борбе.за опстанак
Ако желимо да будемо праведни, не може се осуђивати угрожени, ако у својој одрбрани примени адекватна средства. Тражимо кривца, који покреће појаву (као у прошлости): гусарство, пиратство, лов на људске главе, прогоне, убијања, право на живот другог човека, „мач правде“ у рукама угњетача – и то заводи као „своју правду“, којој се други морају повиновати милом или силом.
Американци су званично ставили тачку на најдужи рат, али се њихове трупе и даље боре у Авганистану. Ово ратовање правдају мисијом „постојана слобода“, која се на жалост њихових твораца није обистинила, па су је сада преименовали у „одлучну подршку“, што ни једна неће бити остварена, и поред тога што су своје трупе разасули по бројним базама – са намером да „ослободе свет“, за који Емберто Еко, 83-годишњи италијански филозоф и писац каже да се води борба противу исламске државе, коју он упоређује са фашизмом. Све мислим да је Емберто Еко у својој филозофији залутао.
Па ко је онда у праву!?
Нико не може бити у праву, посебно они који угрозе туђи живот из похлепе, освете и користољубља. Последица није крива за оно што се догодило, а кривац је узрочник те последице – и то треба осудити, да би се људска врста коначно одвојила од животињске, нико не може присвојити право да угњетава другога, а њему оспорава право на одбрану..
Зато ћу се послужити делом из претходног такста:
„Глобални терор (тероризам) врши колонијална (удружена) сила, над остатком света. Управо се у ту скупну убрајају земље запада окупљене у НАТО алијанси. Оне су покренуле процес, и покушавају да га прикажу као терор (тероризам), који им се са истопм мером и средствима супроставља. То они никако неће да прихвате, јер су у властитом терору огрезли у бројне злочине, што ће на крају умни део човечанства назвати правим именом и, виновнике тога сврстати у злотворе кроз историју“ – и тако се у 2015. годину улази са насеђеним проблемима.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – реприза
АКО СЕ ТАМО НИШТА НЕ ПРОМЕНИ НЕКА ДРУГОГА НЕ КРИВЕ И ОСУЂУЈУ
После првих вести и успешне потере, терористи су ликвидирани, али, сви су изгледи да са овим није све решено. Француска се снажно супроставила, али није окончала са претњама. Европа није ни почела да разрешава нагомилане проблеме, за које настоји да окриви Русију, али без аргумената. Украјински проблем постао је озбиљан европски. „Европска комисија (ЕК) спремна је да Украјини да додатних 1,8 милијарди евра макрофинансијске помоћи…“ Одмах се може закључити да се та „помоћ“ великодушно даје Украјини, али не због Украјине, а тамо ће се наставити са убијањем, где је од априла прошле године живот изгубило 4.700 цивила, а више од 10.000 је рањено.
Када се мало разуман човек запита, а шта се то тамо дешава? Из следећег извуците сами закључак: „Мисија Међународног монетарног фонда (ММФ) прекјуче је стигла у Украјину и почела са радом. Раније је ММФ одобрио Украјини 17 милијарди долара за стабилизацију буџета у условима политичке и економске кризе. Прву траншу од 3,2 милијарде долара Кијев је добио у мају 2014. године, другу од 1,4 милијарде долара, почетком септембра прошле године. Додела наредне транше зависи од тога колико власти испуне услове стабилизационог програма, што треба да процени мисија ММФ.“ Ово се сада правда мисијом „постојана слобода“, која се на нажалост њихових твораца, на другим местима, није обистинила, па су то сада преименовали у мисију „одлучна подршка“ – да би се у Украјини наставило са даљим сукобом.
Паралелно са овим, Арсениј Јацењук, украјински премијер наставља да то обрађује политички, па у својој изјави, поред осталог, износи да је бивши СССР у Другом светском рату „упао у Немачку и Украјину“, називајући то правдањем нацизма тестом за модерну Европу и позивајући званичнике Берлина да реагују. Немачка влда је одбила да коментарише изјаве премијера Украјине, али се из овога јасно да закључити, да је западни део Украјине, после окупације у Другом светском рату, био активни сарадник нацифашизма. На ово се огласио председник Комитета Савета федерације (горњег дома) за међународна питања Константин Косачов: „То није просто фалсификовање наше заједничке историје, то је правдање хитлеризма и увреда сећања на жртве борбе противу нацизма и хероје, међу којима не на последњем месту украјинске“.
Арсениј Јацењук је током јучерашње посете Барлину у интервју рекао да „сви веома добро памтимо совјетки упад у Украјину и Немачку“. „Тако нешто је неопходно избегавати. Нико нема право да прецртава резултате Другог светског рата, а то покушава да учини руски премијер (Владимир) Путин“ – гласиле су речи Јацењука.
Као што се може из свега овога закључити Европу чека веома трновит и несигуран пут у будућност, јер она није слободна и она је, као територија, највећа колнија глобалног светског поретка, простије речено колонијални посед. Глобални терор (тероризам) врши колонијална (удружена) сила, над остатком света. Управо се у ту скупину убрајају земље запада окупљене у НАТО алијанси. Оне су покренуле процес, и покушавају да га прикажу као тероро (тероризам), који им се са истопм мером и средствима супроставља. То они никако неће да признају, јер су у властитом терору огрезли у бројне злочине, што ће их на крају умни део човечанства назвати правим именом, а виновнике тога сврстати у злотворе кроз историју.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – реприза
СЛОБОДАН КОСМОПОЛИТСКИ И ДЕМОКРАТСКИ СВЕТ – И ЊЕГОВА ПРАВДА
Ако постоји такав, космополитски свет са својом „правдом“, да ли на другој страни постоји неки други са својом? Ко је од њих у праву и чија је то „правда“ – нисте ли се упитали ви, који сте се нашли у маршевској милијонској колони у Паризу, као одговор на прошлонедељни крвави пир извршен тамо?
Није ли „слободан космополитски и демократски свет“ узурпирао право и своју правду, што је довело до стравичног злочина, али у редакцији, која је себи узела за право да и оловком наноси неком другом, а који му се не допада, увреду. И ти људи су морали знати, шта могу, а шта са ризиком могу да објављују. Они су сами изабрали ризик, који их је лишио живота.
Сада се питамо, да ли ће вишемилијонски марш широм Францусје, на коме је била присутна политичка и државничка елита света(осим из САД), овим зауставити разбуктане страсти, које покрећу цивилизацијске сукобе садашњег света или неће? Са оним што се догодило у Паризу пре марша, када је одржан ванредни састанак државника и министара кључних европоских држава на коме је разматрано оснивање „европске службе безбедности“, ако се само остане на томе, решење је половично, ако се у исто време настави да у редакцији, која је и „изазвала“ овај немио случај, да и даље једнострано настави са својом провокацијом, која ће, како се најављује, бити растурен у вишемилијонским примерцима. Значи, да ни једна та одлука неће решити проблем сукоба између „слободног космополиткског и демократског света“ и оног којег тај свет другачије назива.
Како се ово догађа на планети Земљи, и датира далеко у прошсти, никада није повољно решено, то ни садашњи степен развоја људског друштва и односа у њему, неће решити. Посебно, ако „слободан космополитски и демократски свет и, његова правда“, наставе да једнострано, као сила изнад права, решавају и наставе са завођењем колонијалног светског поретка, који друге угрожава. Тако смо, још увек далеко од стварања хуманог људског друштва, јер у садашњем, у коме резултате друштвеног рада присваја мањина, експлоатишући већину, неће се дуго решити тај проблем.. Међусобне противречности и сукоби, унутар сваког друштва, су били и остају доминатни и такав свет је тешко и разумом решити, јер се.служи голом силом уз примену „најхуманијег“ средства, којег човек измисли да би другога лишили живота (нож,стрела,пушка, атомска бомба итд) и стави их у руке свакога, па и „слободног космополитског и демократског света“, да се тиме служе у решавању своје „правде“, а сада, у време разбукталог хладно-врућег рата, као средства за присилно решавање спорова…
Да ли ће се и када свет променити на боље?
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – резиме
ДА ЛИ ЋЕ СЕ И КАДА СВЕТ ПРОМЕНИТИ НА БОЉЕ?
Ово питање мучило је многе умове прошлости. Трагали су за решењем, али су резултати увек били мали. Тих људи и њиховог тумачења сетимо се само када људско друштво западне у већу кризу, која се претвори у класичан сукоб по законима животињског односа у људском чопору, када људима овлада нагон да се међусобно убијају – тада престаје да постоји умни човек.- настаје процес људског безумља.
Како у том процесу учествују разне силе и мимо човекове свести, па и живећи људи, са различито стеченим и наслеђеним позицијама, који у људској заједници су изражена мањина, која се увек наметне већини, па се решења траже да би се стечено – „Богом“ прокламовано право очувало. Тако та саможива мањина, никада се неће одрећи својих „права“, па и права на живот већине. Ту не влада умни човек, то је звер-човек своје врсте.
Само који дан после „марша милијонских припадника слободног космополитског и демократског света (у црно обучених са забринутим лицима)“, а у Француској, као да се ништа није променило, осим појачаних мера безбедности и трагањима за починиоцима. Француска војска чува „слабе тачке“, као одговор на повећану безбедносну претњу, а власти су наложиле „мобилизацију 10.000 војника“ како би се додатно осигурале. А од напада на редакцију сатиричног листа „Шарли ебдо“ и драме са таоцима у јеврејској самопослузи у Паризу, региструје се у Француској преко 50 антимуслиманских инцидената, са многим пуцњавама и бацања експлозивних направа. Редакција сатиричног листа „Шарли ебдо“ издаје нови број у милијонском тиражу, који је просто разграбљен, али како се показа, са новом провокацијом, како су то примили становници еврпских држава исламске вере.
Бројни листови су објавили текстове који потврђују да расте калифат у Африци, а широм света покрећу се процеси организоване борбе „против тероризма“, који се појављује као последица, док се мање умно размишља .и трага да се откривају и организовно отклањају узроци који покрећу „тероризам“. Да у свету нема довољно спремности и воље да се то повољно реши.
Да ли је то пука случајност, како објављују неки листови да се „ни уз помоћ лупе није се на фотографијама са париског марша солидарности са француским жртвама тероризма, могао приметити било који високи амерички званичник, због чега је део амричких медија оштро критиковао Белу кућу, тврдећеи да је недолазак Барака Обаме или Џона Бајдена или макар Џона Керија велики пропуст и грешка Вашингтона“, наводи се у подужем чланку Ј. Стевановић у „Политици“ (15. јануара).
У исто време „Европска унија мора увести хитан надзор спољних граница шегнског простора ради ‚темељног увида у кретање одређених путника‘, што је једна од мера осујећење намера терориста да почине атентате и злочине у ЕУ“ – закључак је зааседања министара унутрашњих послова у Бриселу. Из закључка са овог састанка да је превасходно „нужно сагледати и искористити постојећа правила шенгена, која захтевају да све чланице ЕУ морају потпуно проверити исправе путрника на спољним границама ЕУ“.
Скоро неприметна критика је изражена када је на насловној страни недељника „Шарли ебдо“, првог броја који ће изаћи после терористичког напада, биће пророк Мухамед са сузом у оку како носи напис „Ја сам Шарли“, али је са више страна обавештено да су многи муслимани ово примили као нову провокацију. Овде нешто није у реду и ту треба тражити кривце за непотребне провокације, које не доприносе решењу горућег проблема.
Када се мало боље уђе у овај проблем сада када светом расте општа напетост, долази се до закључка „као да владајућа номенклатура слободног космополитског и демократског света“ у свему овоме види као високу политичку игру у разрешавању горућих проблема садашњег света, а и кризе. Европа, као да јој је лакнуло што се у оној маси на маршу у Француској нико није појавио из САД, па сада се појављују написи у неким гласилима да је дошао „дискретан крај санкцијама“, које је Запад са САД увео према Русији. У исто време се званичници Немачке окрећу питањима да се што пре разреши украјински чвор, из тога се да закључити ко и од чега се жели ослободити – као намета са стране који му смета и наноси штету.
На крају се постављају и питања:
У којој ће мери конфротације довести до решења?
Да ли постоје и други путеви до решења, али се намерно избегавају?
Има ли садашњи свет праву инстритуцију која би разумом довела државе да се међусобно поштују?
Да ли је колонијални однос садашњег света највеће зло?
Како спречити да светом влада сила изнад права?
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – резиме
У КОЈОЈ МЕРИ ЋЕ КОНФРОТАЦИЈЕ ДОВЕСТИ ДО НЕКОГ РЕШЕЊА
Како су веома дубоки корени, који обележавају садашње међуљудске односе, нема изгледа да ће се те промене тако брзо мењати. „Богом“ дано право јачега, сили изнад права, право мањине над животима већине, друштвени рад а приватно присвајање, подела на веома богату мањину и сиромашну већину је оруђе мањине да се већини лако намеће и влада. Све су то уочљиви друштвени, али у периоду криза, знатно повишени узрочници, који покрећу на сурове сукобе.
Када људско друштво дође у овај сурови период кризе, за покретање сурових сукоба, убијања и ратова, догађа се да се „интерес“ већине (која је иначе и жртва мањине), поклапају и настаје период сурових сукоба, међусобног, често и безраложног убијања, покретаних из центара људског малоумља, када „саможртвовање“, прераста у страст и „херојство“, које маса велича, да би на крају, од жртвовања појединаца, све то било присвојено од стране мањине која наставља да влада и експлоатише већину, тако мањина продужава да користи „Богом“ дано право јачега и тешко да се то сада може променити.
Свет данас не познаје други однос између људских заједница, већ само „право силе“, која се остварује кроз ратове и сукобе. Та сила увек се намеће „као сила изнад права“ и такав се однос успоставља и влада у људском чопору. Покушаји да се то промени никада није успео. Светски глобализам треба схватити као виши степен развоја капитализма, чија се основа налази у не пораженом фашизму. Снаге глобализације ће својим противницима приписивати наставак фашизма, што је покушај да се заменом теза њој то не припише. Носиоце глобализације представља „слободан космополитски и демократски свет“, који и силом намеће, али своју правду и права. У њиховим рукама је кључ „правде“ и то се неће тако лако променити и наставиће се са правом мањине да одлучује о животима већине.
Друштвени рад, а приватно присвајање потисли су све могућности да се ту дође до промена. За „слободан космополитски и демократски свет“ запада, дуго је „комунизам“ био баук са којим су се служили и плашили већину у покретању борбе за очување позиција капитализма. И у промењеним условима, наставља се са коришћењем те тезе, како би умањили критички однос масе према систему којег гради глобални свет. Такви односи настоје да се одрже, јер је то иструмент мањине да подчини већину.
Тако смо дошли до кључне основе у подели савременог друштва, на веома богату и силну мањину, која је узурпирала и приграбила сва права, а на штету огромне већине, која нам се појављује као најсиромашнији слој друштва, присиљен да „добровољно“ прихвати ту незаситу богату и расклашну касту да њом влада. Ту се не може ништа променити, нити ће се у скорије време ишта догодити. Глобализам, као део империјалне силе, која под својом контролом (војно и економски) држи велики колонијални посед и то грчевити брани.
ТРАГАЊЕ КРИЗ ВРЕМЕ – ретиме
ДА ЛИ ПОСТОЈЕ И ДРУГИ ПУТЕВИ ДО РЕШЕЊА, АЛИ СЕ НАМЕРНО ИЗБЕГАВАЈУ?
Још траје процес „бежања“ становништва са руралних подручја и потрага за било каквим послом у градовима, који су постали „гробари“ незапослене, или делимично запослене, гладне и убоге сиротиње, на већем простору градова. На другој страни, градови се више издижу у висине, него се шире и подсећају на „огроман мравињак“ у коме свако некуда жури, скоро да се схвати као да су веома запослени. На крају, на улицама градова и мањих варошица, више је старих, исацрпљених особа, многи са помагалом, па све то подсећа као да се налазимо у периоду после неког великог рата, када су се улицама грасдова, али и селима, кретали бројни рањеници, који су тај рат преживели.
Србији, а и другима, такво стање намеће саможив, „слободан космополитски и демократски свет, са својом ‚правдом’“, и завођење санкција, блокада, уцена, притисака, претњи, убијања, бомбардовања, високом корупцијом и глобализацијом свега – не бира средства.Тај свет осијоних, који се бирају међу собом, покреће многе да се томе супроставе, али ће тај свет, као у сва прошла времена, покренути наоружану сили, добро наградити ловце на људске главе, формирати преке судове и сваког ко им се супростави биће прогањан, нечијом „правдом“ санкционисан, и осуђен на дугу робију (као што су то турци радили), а многи нестају у том – накарадном и крајње нехуманом процесу у којем се увек жртва проглашава кривцем, а кривац лако ослобађа. То се само може догодити у поретку у којем влада „слободан космополитски и демократски свет“ са својом правдом. Тај свет није свестан да постаје гробар своје врсте и себе.
Озбиљан се проблем поставља, када се у градовима и градићима гомила незапослена, али квалификована радна снага, и дуго остаје ван струке – постаје скоро неупотребљива. Глобализација економије и покретање великим мултинационалних компанија, које се појављују на тржишту, и у време хиперпродукције роба, те се компаније, које су под контролом крупног капитала, грчевито боре за тржиште, које се сада појављује „као светско“, са искључивим правом прописивања услова, како у производњи и завођење „лиценци“ које отварају право на промет, доводе друге произвођаче у кризу. Најчешће пропадају мале фирме, јер их нико не штити, а закони су у рукама богатог и јачег.
За оне, којима је озбиљно запретило изгладњивање, како је предвидела западна капиталистичка теорија .завере, пре него се то и догоди, најхуманије решење би било да се човек врати и што више прибижи природи и раду. Њих не треба хранити отпацима хране која се баца, њих не треба силити да се морају понашати и у планини, како је то прописао „слободан космополитски и демократски свет, са својим назорима“. Тамо, човек треба да бира свој начин живљења и преживљавања. Да се оспособи и сам себи обезбеди стварање зграве и напредне породице, са што мање порока којег град ствара. Да се наталитет повећава из интереса, како се то увек дешавало, развија привредни, друштвени и културни простор по својој мери. Државне институције не треба да га опседају и намећу туђа решења, већ да га заштитте од разних пробисвета, лопова и пљачкаша. Ништа не наметати али осигурати амбијент да се човек осећа слободан и заштићен. Сам ће градити свој живот сличан градском, само ако му се то омогући, а ничим не намеће. Да се држави одужује по основу своје еконмске снаге и не буде оптерећен наметима којег градска управа сада намеће селу.
Могући су и други путеви српског опоравка, па и овај који се овим предлаже, али смо сведоци да се то намерно избегава. Одлуке о овоме не доносе гладни већ веома сити, а они би хтели да буду још ситији, јер су њихови предходници градили своје богатство на рушевинама, сада опустелих села. Рачунају да би тиме изгубили моћ коју сада намећу становницима села, ките се малим да би остварили велико. Зато је све пренето на градске управе, које не само да одлучују, већ контролишу и спроводе, најмање у корист људи који тамо живе и раде. .
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – резиме
ИМА ЛИ САДАШЊИ СВЕТ ПРАВУ ИНСТИТУЦИЈУ
КОЈА БИ РАЗУМОМ ДОВЕЛА ДРЖАВЕ ДА СЕ МЕЂУСОБНО ПОШТУЈУ?
Да свет то има, много шта се не би догађало, што се сада догађа. У једном периоду, и када су се са говорнице Уједињених нација (УН) чуле мудре речи ондашље полотичке и државничке елите, са свих континената, свет се заносио оствареном идејом да је остварио свој сан, али смо сведоци да је то све кратко трајало.
Многе државе и народи били су захваћени великим пожаром Другог светског рата, али се мислило да у току те борбе постоје заједничке идеје о стварању светског поретка по завршетку тог рата. Показало се да то није било баш тако. Немачка, Италија и Јапан (силе осовине), зачетници тог рата, незадовољни решењима по завршетку из претходног, врше опсежне припреме, милитаризују своје државе, наоружавају, снажном пропагандом понудили су свом становништву оно што је оно и очекивало, посао, који је сав био усмерен на развијању војне силе, снажном пропагандом развијају национализам, шовинизам, крволочност према жртви, а према својим противницима у држави су показали крајњу бруталност, и немилосрдно су људе, и без икаквог суда ликвидирали на кућном прагу (како се то дешавало у Немачкој по доласку Хитлера на власт). Како су жртве били угледни људи, то широке масе нису осуђивале ту бруталнос, већ су са повишеном страшћу прихватиле ту сумануту идеју. Посебно Немачка, током рата је веома смишљено, у Европи и свом окружењу, проналазила вољне људе, који су нацифашизам прихватили и развијали у сојој држави и, били верне слуге, учествујући у заједничкој борби искључиво на Источном. Руском фронту. Отпора таквом стању није било у Пољској, добром делом у Украјини, ондашњој Чехословачкој и Аустрија (које су анексиране и у време рата функционишу у саставу Немачке), Румунија, Бугарска, и Мађарска су се одмах ставиле у службу нациста, да не идемо даље на прибалтичке државе, а да не заборавимо Шиптаре са Косова и Албанце.
Италија је 1943. у септембру капитулирала, па су немци преузели и фронт који су до тада држали Италијани. На крају је у мају 1945. године и Немачка признале пораз. Сада, слично, као и по завршетку Првог светског рата, незадовољни губитници у том рату, неки су се покушали извући, па су им државе обновљене, али су остали веома привржени Немачкој, која се из тог рата брзо опоравља, захваљујући тајним плановима запада, које су осмислили Рузвелт и Черчил, али без Стаљина.
Под таквим се условима стварају Уједињене нације, где је одмах дошло до сукоба интереса. Донета је Повеља УН, али се никада није могла у целини спровести. због изразито супротних интереса, које је стварала коалиција окупљена око САД. Та коалиција, са дубоко укорењеном праксом колонијалног поседа, развија нову идеологију капитализма, са основама нацизма, а то је Глобализам. Појавом те сумануте идеје о глобалном свету, који ће да овлада планетом, потпуно потискује и онако трошну и несигурну светску институцију (Уједињене нације), са њеним Саветом безбедности – показала се недораслом да може разумом довести државе да се међусобно поштују. Када се то није и не може остварити, примењује се сила (то је НАТО светски жандарм) изнад права. Олако се заводе санкције, отпочињу локални сукоби и ратови, али се увек жртва тога проглашава кривцем, а кривци се олако рехабилитују и настављају по старом
Чим се примени сила, ту нема здравог разума, па је таква институција постала неспособна да решава конфликте, због тога се издвојила удружена коалиција запада, која се издигла изнад права и примењује искључиво силу, уз примену своје војне силе, која је постала легија странаца Глобалног света. Сама помисао на људе, који се стављају на услугу тој легији, подсећа на многе такве из прошлости.
Брзо су се окупили савезници и други (око Немачке), који су одмах рачунали на привилегије стечене у Другом светском рату. Да би се додворили и доказали своје ратне заслуге, долази до снажног притиска на прекрајању историје из оба рата. То је потребно колаборационистима, а и њиховим наследницима, да прекрајањем историје, наравно уз снажан притисак Немачке, која и сама жели да докаже како није било истина све оно што је победник у оба светска рата оставио као историјску истину. Толико лажи, прљавих радњи и манипулација, доказује да је свет далеко од тога и да није створио инстиртуцију која ће разумом довести државе да се међусоно поштују.
Ни мало није чудно што су многе државе, посебно оне које су биле жртве у Другом светском рату, упозориле свет на фашистику опасност и потребу окупљања правдољубивих и родољубивих људи на стварању антифашистиког отпора. Ко тога сада није свестан, брзо ће се уверити, а посебно насталим сукобима, који прете Европи, коју нека будала може гурнути у светски суког. Више смо ближи рату него стабилном миру јер не постоји институција која ће разумом .довести државе да се међусобно поштују.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – резиме
ДА ЛИ ЈЕ КОЛОНИЈАЛНИ ОДНОС САДАШЊЕГ СВЕТА НАЈВЕЋЕ ЗЛО?
Како су САД, на челу коалиције садашњег колонијалног односа у свету и представљају највећу опсност по мир и безбедност, да би сачували стечен положај, а познато је да су прве употребиле атомско наоружање на цивилно становништво јапанских градова(1945.), што није јавно осуђено, у садањој ескалацији озбиљних сукоба са остатком света, прсдтављају и највећу опасност по светски мир. То је и највеће зло савременог човечанства.
„Ко тога сада није свестан, брзо ће се уверити, а посебно насталим сукобима, који прете Европи, коју нека будала може гурнути у светски сукоб. Више смо ближи рату него стабилном миру, јер не постоји институција која ће разумом .довести државе да се међусобно поштују“ (задњи.пасус претхоног текста)
Веома опасан „слободан космополитски и демократски свет“ је на челу кретања која више воде сукобима цивилизација него миру, због тога и представљају латетну опасност која, како каже Горбачов: „Плашим се најгорег, сви ћемо нестати у новом светском рату“.
Ово упозорење има историјски корен и свим претходним временима. Ратови су продужетак политике другим средствима. После потискивања Османлија са већег дела европског простора, главну опасност по мир преузимају Централне европске силе, које су своје циљеве, када изостане политичко решење, увек то решавали сукобом и ратом. Шта се на крају показало? Ратовали су међусобом, гурајући у сукобе обичан свет, да би она клика која образује „слободан космополитски и демократски свет“, разрешила ускогруде интересе крупног капитала међу собом. Што је у тим сукобима и ратовима страдао обичан свет и његова сиротиња, то тај осиони и надмени свет злочинаца ни мало не узнемирава (у обичној кризи само они профитирају, а сви други губе) и зато справом се сумња на те државе, па им остатак света, угрожен њиховом „мирнодопском“ политиком, даје отпора и не верује им.
Садашње стање европске политичке сцене показује да Русија више не верује Западу и обратно, то је продужетак даљих односа кроз хладан рат. Ако неко изгуби живце у овом сукобу, треба очекивати почетак нуклеарног сукоба (пошто је НАТО у свим локалним ратовима, које је водио и води, без одговорности и осуде, примењивао недозвољена средства), а институције, које су позвате да то спрече, остале су неме и неефикасне…
Европска унија са САД, у циљу слабљења економске моћи и изазивање незадовољства руског народа, да би променили тамошљи систем и присили их на послушност, заводе санкције (као што су то радили на свим другим местима), па ЕУ врши снажан притисак, са претњама, и на Србију да се и она придружи и заведе санкције РФ и ако Србија није чланица ЕУ. То је толико контрапродуктивно и показује сву бетијалност тог „слободног космополитског и демократског света“, који себе виде у успону и појављују се као сила изнад права. То забрињава остатак света и покреће процес, који ће озбиљно јачанити снаге, које ће се супроставити тој новој опасности у Европи, која се, више пута, таквом показа. Украјниски грађански рат, је „бомба“ у Европи, коју су поставили они који су у таквим околностима увек и постављали – то је Запад. У њиховим је рукама упаљач. Од њих, као и увек, али не од Русије, зависи даља судбина Европе.
Ако анализирамо оба светска рата и њихове резултате, сигурно је да ће неки будући бити крвавији и неизвеснији од претходних. Да ли ће то осијоне и малоумне главе, у чијим су рукама упаљачи, бити свесни. Неће ли се догодити да се појави нови светски злотвор, који ће у име касте, која одлучује, не само изгубити живце, већ из крајње себичних и животихских нагона повући обарач. Због тога постоји „црвена линија“ преко које се не би смело прећи, у интересу не само једне цивилизације, већ човечанства у целини.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – резиме
КАКО СПРЕЧИТИ ДА СВЕТОМ ВЛАДА СИЛА ИЗНАД ПРАВА?
Све, испред написано, води закључку да је свет веома далеко да се ослободи „владавине силе изнад права“, јер су то системски веома добро уградили људи, који припадају елити у којој доминира „слободан космополитски и демократски свет и његова правда“. То је веома велика претња будућем развоју цивилизација, на које упозоравају умни људи.
Та сила, за коју се може рећи да се отела и контроли самих ствараоца, у исто време прети читавом људском роду. Тога нису свесни они, који у име малопроцетног броја незаситих и неконтролисанох богаташа, наставили да им слепо служе и нису, или јесу свесни поступака, које примењују да се институционално одржи сила, која се изроди, па је човек који припада “слободном космополитском и демократском свету“ – лажан, јер ни сам није „слободан“, нити је „демократски“, али је елита, која тренутно представља део изопаченог „космополитског света“, који и сам робује сили изнад права, и догађа се да му одлуке изазивају кризе, сукобе и ратове, јер ти људи најмање мисле сопственом главом (климоглавци), јер су оруђе изопачених институција које су се отеле контроли.
Тај свет није у стању да разреши проблеме код себе и припада оној страни која је увек прибегавала сили, јер је део изопачених далеко снажнији, они се хране системом изопачености и веома сурово прете људима који су њихово оруђе. Зато је већина „слободног космополитском и демократском света“ – лажан, јер ни сам није „слободан“, нити је „демократски“ – већ самоумишљен плаћеник изопачене силе изнад права, која је увек ближа сукобима и ратовима од мира и мирног решења.
Како и ван те скупине, постоје државе и друштва која се супростављају тој елити „слободног космополитском и демократском света“ – али лажног, који се увек у одређено време окупља и доноси своје одлуке, које увек доводе до озбиљних сукоба цивилизација.
Како се објављује са многих страна да „осамдесет најбогатијих има новца као и 3,5 милијарде људи“, а познато је где је богатство ту је сила и, његова изопачена правда, коју ће свету наметнути „елита“ слугу међу којима су политичари, дипломате, носиоци културе, висики војни и полицијски службеници, део клера, многи ловци на људске главе, правни, образовни системи, бројне невладине организације, које је вешто умрежио систем којим влада ова „елита“ у име тог богатог и пребогатог света, који сматра да му је то богомдано, а што је настало експлотацијом огромне мањине гладних и убогих, који једва преживљавају.
Ништа се не догађа случајно на глобалном плану. Све је добро смишљено да се применом манипулација свет бави сам са собом, а да елита „слободног космополитском и демократском света“, али лажног, где „једна рука брани, а друга напада“ – остатак света држао под контролом, како би се глобални свет Запада одржао.и продужио владавину силе изнад права. То је један од иструмента глобализма, као вишег стадијума развоја капитализма, а он не бира средства. Зато је свет у великој опасности, јер „слободан космополитички и демократски свет и његова правда“ су претња будућем развоју цивилизација, на које упозоравају умни људи.
Зато, са праћењем тог зла мора се наставити, јер је далеко крајњи циљ слободе, једнакости и демократске правде за свакога, а много ближи сукобу и рату великих размера.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – резине
СЛОБОДАН КОСМОПОЛИТСКИ И ДЕМОКРАТСКИ СВЕТ ЈЕ У ВЕЛИКОЈ КРИЗИ
Како се под овим називом мисли само на елиту која влада и руководи процесом глобалне политике и економије, оличене у бројним институцијама тог система међусобно повезаних ушао је у период растућих претњи, сукоба и економске неизвесности сопственим изрођавањем тог система.
Како се та елита показала неспособном да руководи, дошло је до појаве да се више не верује вођама тог система, па се може закључити, да је систем неспособан због унутрашњих супротности и сукоба.
Овај глобални систем на прво место, као свог противника и непријатеља види у тероризму и ту се налази главни кривац, који обезвређује читав гобални систем капитализма. Зато се морамо позабавити појмом „терор“ и „тероризам“.
Како се ова елита бави само тероризмом, а нигде не говори о терору, онда се питамо, коме приписати терор као појаву, а коме тероризам. И сам Чомски, познати антиглобалиста указује „да тероризам није тероризам када далеко безобразнији напад изведу они који себе сматрају праведницима на основу своје силе“, зато се тај тероризам не може тако назвати, јер је он у ствари класичан терор коју сила врши над жртвом, а тероризам би онда био продукт терору, који се сили супроставља.
Како је терор и теротизам средство које се примењује у сукобима и оба престављају нехуман али суров однос према жртви, то би се и један и други морали назвати нечасним. Све дотле док се терор силе штити као право јачега и победника, па се сила не гони за нечовечно дело, онда нема спаса. Глобализам је огрезао са овим нечасним делом своје моћи, којег примењује у владавини силе изнад права..
Ако се једновремено не осуди терор и тероризам, свет и даље срља у сукобе, ратове и светску беду, као продукт изопаченог глобалног процеса.
Амерички професор Наом Чомски написао је на свом сајту коментар у коме је указао „на лицемерје западне јавности“, упоређујући нереаговање .светске јавности на НАТО бомбардовање Радио-телевизије Србије (априла 1999) са једнодушним згражавањем света после масакра новинара редакције „Шарли ебдоа“ у Паризу , само је разлика у томе што су српске судске власти осудиле на десетогодишњу робију директора РТС Драгољуба Милановића, а нико се није нашао да за овај злочин осуди наредбодавце НАТО-а. Чомски подсећа да је истакнути амерички дипломата Ричард Холбрук, тадашеи амерички изасланик за Југославију, описао напад на РТС „као изузетно значајан и позитиван развој“, а тадашњи британски премијер Тони Блер тврдио „да је српска телевизија била легалана мета Узалуд је Међународна организација за заштиту људских права (Амнести интернешенел) оценила да је то био намеран напад на цивилни објекат и да је као такав – ратни злочин. Остало је само на тој констатацији.
Иструмент глобалног света, који је творац концепта и одлука свог Светског економског форума (СЕФ), који се састаје у Давосу (Швајцарска), на коме ће се окупити елита од 40 високих државника овог света и 2.500 високих финкционера великих фирми и корпорација.
Међутим, резултати анкете показују да је свет изложен „кризом руковођења“. „Светки лидери подбацили су у битци против глобалног отипљавања, тек овлаш су се изборили са крахом глобалне економије, који је изазвао тешке проблеме у Северној Америци и Европи, дозволили су д се загноји насиље на Блиском истоку“, наведено је у извештају СЕФ-а о глобалним изгледима за 2015, годину.
Према тој анкети сви сумњају „да су данашње политичке и верске вође способне да разреше текуће проблеме. У Европи сматрају да се тамошње друштво суочава са ‚акутном кризом душтвеног руковођења’“. Са таквим стањем и проценом се излази на овај скуп „елите губиташа“, да се договоре о новим глобалним потезима. Иза оваквих скупова свет никад није остао исти, али се у место напретка стално клизило у кризу система. Занимљиво, да се после завођења тржишне привреде, све трепушта тржишној утакмици, нико се не бави проблемом хиперпродукције и проблемом изостанка било каквог ртегулатора, све је препуштено приватној иницијативи, која је и довела у кризу односа на тржишту и монопола крупних корпорација, које преко ноћи уништавају сваког противника, па и терором.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – РЕЗИМЕ
МЕЂУЗАВИСНОС И ДУЖНИЧКА КРИЗА ЕЛЕМЕНАТ ГЛОБАЛИЗМА
Свет је у великој дубиози међузависности, који се претвори у дужничку кризу, као иструмент крупног капитала у приватним рукама, довео је многе државе и друштва у колонијални однос. Криза тих односа дуго потреса многа друштва и државе, и прети сукобом и ратом да би избегао крах.
Зато је у сталном сукобу са онима, који се на било који начин супростављају експанзији и ширењу колонијалног (коалиционог) „царства“, сукобљавајући се са сваким, који им се налазе на путу.
Извршни орган те експанзије се налази у рукама „слободног космополитског и наводно демократског света“, који је и сам део и инстромент посебне врсте, која намеће међузависност (милом или силом) и, доводи остатак света у дужничку кризу. Заводи свој правни систем, чије се одлуке покривају одлукама Уједињених нација (УН), а посебно у Савету безбедности (СБ), где се углавном доносе одлуке о санкцијама, блокадама и, покретач је хладног рата, према свакоме ко се на било који начин буде њима супростављао.
Тај свет се до те мере изродио да је довео до кризе руковођења системом, а своје циљеве препустио екстремном делу тог система – који се претвара у велуку опасност садањој људској врсти, јер се служи терором, да оствари циљ. Акосе овај екстремни део не буде системски променио, биће кривац за сукобе, појаву тероризма и кризу односа у савременом друштву. У институцојама система задржао је свој инструмент и снагу да жртви припише кривцу, да буде дежурни жандарм и „заводи свој ред“. Овај примат губи онда када је престао бити сила и економска снага, која је доминирала и, када су се појавили нови центри економске моћи ван тог система. Због тога прелази у отворен сукоб, прво према главном противнику, кога покушава да окриви за садашње стање, себе оправда и, кривицу пребаци на главног противника.
Тај малоумни потез, који долази из центра колонијалног „царста“, доводи свет у озбиљну опасност и биће кривац за будуће односе.
Констатација да је дошло до кризе руковођења искључиво се односи на тај део са којим управља „слободан космополитски и демократски свет“, за којег смо утврдили да није слободан, а ни демократски, јер се служи нечансим средствима у свом руковођењу. Сада, када је и сам запао у сопствену кризу, покушава да даљи процес пренесе на другога, а они би остали као центар њихог деловања. Нису ли то невладине организације, које им као иструмен и до сада верно служе – али су плаћени за своје „часне“ задатке. Није ли то војна сила плаћеника, организована у НАТО алијанси, која ће сада самостално доносити одлуке свог деловања. Нису ли то органи безбедности, који су преоузели потпуну контролу над државама, које су постале део тог система. Није ли то елита најбогатијих привредника, који контролишу мултинационалне компаније, које се свету намећу и заводе свој ред и монопол. Тако смо дошли до закључка да су планери и носиоци садашњег окупљања у Давосу,.део система којим влада „слободан космополитски и демократски свет“ – који преузима сву одговорност за будућност људске врсте, али ће бити и кривац за све оно што се у садашњем свету догађа. Жртва се више не може проглашавати кривцем. Дошао је и крај таквим односима.
Много тога зависи од поступака појединаца, који припадају елити самог врха у свакој држави, али главна одговорност припада елити политичара сваке државе, сврстане у политичке партије и странке. Неразмни и ускогруди сукоби међу њима су главна опасност по државу, ако се и сами међусобно гложе око голе власти и личног престижа
Ко тога сада није свестан, брзо ће се уверити, а посебно насталим сукобима, који прете Европи, коју нека будала може гурнути у светски сукоб. Више смо ближи рату него стабилном миру јер не постоји институција која ће разумом .довести државе да се међусобно поштују.
Веома опасан „слободан космополитски и демократски свет“ је на челу кретања која више воде сукобима него миру, због тога и преставља латетну опасност која, како каже Горбачов: „Плашим се најгорег, сви ћемо нестати у новом светском рату“.
Више година траје финансијака и економска криза у Европи (шеста). Њени лидери ни приближно се не слажу и немају ни приближно мишљење о привредном опоравку. Дефлација, као резултат хиперпроизводње роба и монопола великих корпорација је део те кризе. Сви су изгледи да ће у Давосу превладати предлог монетарног система и да ће се у промету појавити већа количина евра (штампањем папирнатог ковца), да би се изазвала инфлација, чији резултат ће бити повећан промет, а тиме и производња великих система. Презадуженим државама ће се понудити новац и тиме увећати задуженост, и дужничка криза остаје Или ће монетарни систем ЕУ омогућити крупном капиталу да преузима посрнуле фирме и тиме се настави са даљом глобализацијом у зони евра
„Европа није на добром путу. Ово је тренутак када економски курс треба да се заснива на подсстицању привредног раста, не само на увежбавању реформске строгоће“ оценио је италијански премијер Матео Ренци.
Занимљиво је и упозорење да „Европа није само заједничка валута. Брисел не сме да везује Европљане само правилима и прописима. Ако је Европа само бирократија, Европа је готова. У овом пренутку европска централна банка може да усмери Европу на нови економски пут“ – проценио је Ренцо. Било је и протвљења таквом предлогу.
У сваком случају, иза овог скупа, као и у свим предхоним, доћи ће до малог потреса, али, ако се системски мало шта мења, што је и довело до кризе, она овим неће бити за све заустављена
Усаглашавање законске регулативе, која ће покушати да „мења стање на боље“, а доведе државу у већу зависност од крупног капитала, неће бити примењено у потпуности. Томе ће се организовано супроставити многи, који овим буду угрожени.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – РЕЗИМЕ
ТАМНА СТРАНА СЛОБОДНОГ КОСМОПОЛИТСКОГ И ДЕМОКРАТСКОГ СВЕТА
Свет, којег образује мала и издвојена група, која припада такозваном слободном космополитском и демократском свету, није у кризи, она је њу изазвала, њом се користи и уз помоћ верних слугу, које добро награђује, намеће се многим државама и народима. Систем, којим она регулише односе са остатком света је њена тамна страна.
Већи део тог света припада Европи или потиче са њеног простора и њени корени се налазе у старим породицама, које су припадале елити, која је кроз сукобе и ратове у прошлости и сада увек пљачкала своје колоније и освојене поседе. Тај свет је сада у великом страху, па скоро у паници, јер се до те мере изродио да је то друштво доведено у позицију самоуништења.
Тај се свет изродио у силу, у чијој је основи терор као метод присиле. Изградио је свој геополитички систем помоћу којег жртвама намеће ужасавајуће односе и у основи је главни кривац за настале проблеме у Европи.
„ГЕОПОЛИТИЧКА ЕМОЦИЈА: Страх је постао толико присутан у свакодневници Европе и њених поступака према остатку света да је књига француског спољнополитичког експерта Доминика Мојсија ‚Ѓеополитичка емоција‘ постала актуелнија него икад. Мојсије је још пре шењст година изашао са теоријом да од терористичких напада на САД 11. септембра три основна осећаја – осећаји наде, понижења и страха – обликују геополитику три водећа регионална центра моћи. Азија је, каже он, пуна наде у бољу будућност па је енергично предузела економски иницијативу од Запада. Арапски свет делује под осећајем понижености, жртве и неразвијености. Запад, пак, делује под утицајем страха. и то страха од економске моћи Азије али и да ће арапски свет постати извор радикалних верских и терористичких напада чије узроке Европа и САД једва разумеју“ – објави Ненад Радичевић у „Политци“ (подвукао аутор).
И Турска упозорава ЕУ „мора да прими Турску“ као своју чланицу, у колико се противи исламфобији. „Није важно да ли нас они прихвате или не .. Ми настављамо са својим радом. Ми тестирамо Европу. Да ли ће Европа моћи да прогута и прихвати Турску чији су народ муслимани? У колико се противите исламофобији, онда морате да примите Турску у ЕУ“ , поручио је Ердоган.
И Наум Чомски је напад на редакцију „Шарли ебдо“ упоредио са бомбардовањем РТС(Београд) (1999.) од стране САД, Фалуџу као Сребрницу. Изједначио је амерички рат у Ираку са ратом који је Русија водила у Чечнији. Објаснио је како су САД спречавале стварање палестинске државе и одржале апархејд у Јужној Африци – што све преставља тамну страну тог „слободног космополитског и демократског света“, јер је кривац за покретање исламофобија и антисемитизам, а посебно су потпуно престали бити демократија. Терор ове силе је репродуковао сопствене противнике, а посебно је покренуо радикални тероризам, који, тај свет, сматра дозвољеним средством рата, а што примењује методе од којих се други згражавају, што, опет, тај свет, смратра дозвољеним по својим законима који владају у том свету. У сушти се у делу овог света води прави герилски рат противу колонијалне силе, која намеће своје законе. Слободан се свет не може определити да слепо подржава ту тамну страну глобализма.
Османско царство није рушило српске манастире и цркве, али је прописало да се различите богомоље граде једна поред друге и међусобно поштију, што је данас довело до велике збрке, а џихадисти не поштују и заборављају да ово више није ера Курана у једној и мача у другој руци. То исто важи и за онај свет, који је са крстом на грудима и леђима, у левој руци јеванђеље, а у десној мач, жарио и палилио и силом покрштавао. Не догађа ли се то и у савременом свету и гура људе у сукобе.
Не може се тако лако затварати очи пред серијом локалних колонијалних ратова које су водиле САД, убијале су многе вође и рушино државно уређење нападнуте државе, али без сагласност УН, а по окупацији уз њену помоћ заводе колонијални однос, па изградња бројних база свуда по свету, демострирајући силу изнад права. Како назвати америчке председнике, који су на силу настојали да се на терирорији Европе граде системи кији се приказују као одбранбени, а у ствари су сви били, а сада и остали ратна претња Русији, увлачећи, уценама, мале вазале, да им се морају придружити у завођењу санкција Русији, као претеча, како је рекао Горбачов: : „Плашим се најгорег, сви ћемо нестати у новом светском рату“.
Свакодневница је пуна извештаја са свих страна. Тако постоји живот и смрт првог и неког другог реда. Тако је вест да је погинуо: један британац, три франциза, седам немаца, 12 италијана, 50 балканац, 150 арапа, 450 индуса итд.
Убијен је Осама бин Ладен, али се његовом ликвидацијом није уништио бинладенизам, који у Исламској држави доби радикалнију, бруталнију и насилну форму.
Сами сада одредите где се скрива и налази центар свих тих покретања као урок, који ствара последице широких размера и свет доводи у опасност.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ – РЕЗИМЕ
СУКОБ ЈЕ НАЈВЕЋЕ ЗЛО ЉУДСКЕ ВРСТЕ
Људска врста је стално у неком сукобу. Било да је у међусобном локалном или светском рату, али је увек у неком сукобу, што нас наводи на закључак – да је била и остала врста, као и све друге – можда и најопаснија.
Ако неком звер-човеку у лице то кажете, он не располаже умом да би се мењао, већ је тада и најагресивнији и опасан по околину, као да узнемиравте неку опасну животињу, која онда покаже зубе, режи, сикће, палаца и повећава своју моћ.
Тога се људска врста тешко ослобађа. Човек је свој ум и способност, коју има као посебна врста, више усмерио у правцу развоја онога што га чини надмоћним над другима, него што је усмерио ум у правцу потискивања тог лошег нагона.
Тако понашање доводи људску врсту у стање сталних сукоба. Оно лежи у оном делу које се намеће као сила, која доминира и присваја више него што му припада. Тај свет је огрезао у својој похлепи, изградио систем помоћу којег намеће моћ, присилу и он је тај који настоји да влада остатком, његовим животима и смрти. У томе не бира методе и средства разумног већ саможивог човека.
Људска врста, у својој прошлости и сада велича то људско зло, више него добро. Његова историја као да не познаје друге вредност човечијег ума осим „ума“ људи масовних убица сопствене врсте, то слави, њима подиже споменике, богомоље и сваког силника велича, као да му је то „Богом дано“. У заборав одлазе све жртве тог силника и њему се оправдава његово насилништво. Где је здрав ум човека? Он је потиснут животињском снагом насилника. Борци за праведан однос се прогањају. Њима се на ломачама спаљују дела. Многи завршавају са главом на пању, којег је примењивао и примењује „Слободан космополитски и демократски свет“, кога се није згражавао. Када је неко други то исто применио, али у борби противу силе изнад права, „то је ужас“, диже се елита „слободног космополитског и демократског света“ осуђујући тај чин, јер је очито то њему намењено. И тако свет остаје у сталном сукобу.
Величање моћи је дубоко укорењено и једно је од средстава подстрекивања сукоба. У време бујања сукоба, када су водеће силе глобализма, кренуле у офанзиву, пратимо активности представника, који припадају елити „слободног космополитског и ‚демократског’“. Увек се истичке сила оружја. Тако председник САД, Барак Обама, на свом путу по Азији нашао се у Индији где му је приређена војна парада, на којој је дефиловало руско наоружање, али је гост, који је провео на отворен и посматрао параду, што није измакло оку новинара, за то време „у устима имао жвакаћу гуму“. Обама је скратио посету Индији за један дан пошто је одлучио да се придружи на поклоњењу, недавно преминулом, саудиском краљу, држава која је део тог света у којем САД има велике интересе.
Као што се може закључити све је окренуто јачању силе, која се силом издигла изнад права и води свет у заоштравање сукоба.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ –
НОВО ИСТОРИЈСКО ПОГЛАВЉЕ КОД ДЕЛА ЈУЖНОСЛОВЕНСКИХ НАРОДА
Ново историјско поглавље код дела јужнословенских народа, везано је за име и појаву Раска Неманића, кога су они прогласили светцем, под именом Свети Сава. Његова величина је у томе што је заменио оружје и силу књигом. Посветио се развоју народног описмењавања, просвећености и његовог развоја. Постао је претеча умних људи, који су писменос, просвећеност, разум и културу човека и народа, ставили у први план његовог опстанка.
То, први откривају Османлије, који су српске просторе држали под својм влашћу. Они се нису толико плашили хришћана и њихове цркве, већ онога што је Раско Немањић – Свети Сава, оставио свом народу у наслеђе, а то је постало средство и покретало сваки отпор сили окупатора. И дуго су трагали за моштима његовим (српски фетиш), којег је црква чувала, и на крају, их спалише на ломачи у центру Београд.
Спаљивањем моштију, нису успели да зауставе отпор. Они су га овим чином увећали, и на крају је то било главно оруђе, које је довело Србе да се ослободе турског јарма и посташе слободан народ.
Просвећивање и култура, сваког народа и његове државе, постало је главно средство опстанка.
У садашњем времену, владавине силе изнад права, ова људска вредност је и најугроженија.
У време великих цивилизацијски промена, насталих изрођавањем оног дела света, који припада „слободном космополитском и демократском свету“, ова људска вреднос је злоупотребљена и угрожена. Сила изнад права, ову људску вредност злоупотребљава за своје мрачне циљеве. На другој страни, жртвама се намеће и угрожава им баш ту вредност, јер се све ставља под контролу силе. Тако су угрожена национална права, жртва се лишава овог средства, прети јој нестанак и губљење индетитета – постаје безлична маса, са којом се лако манипулише и неспремна је на отпор. Људска се врста сукобила сама са собом. Постала је немоћна да институционално обезбеди и доведе државе да се међусоно поштују. ..
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ
СВЕТ У ВРТЛОГУ СОПСТВЕНОГ МАЛОУЉА
Све оно што је људску врсту довело у дуготрајну и разарајућу депресију, дубоко је укорењено у савременим .односима.- међусобно сукобљеним
Тај вртлог сопственог малоумља дуго траје и, поред бројних упозорења на штету коју себи наноси, наставља да то решава силом и оружјем.
Дошли смо до закључка да се носиоци тог стања налазе у малобројној елити, која се институционално намеће, као сила, у чијим се рукама налази кључ решења. Тај се свет удаљио и отуђио од већине, којом „влада својим одлукама“, па је себе довео у ову депресију.и сукобе.
Људска врста је, кроз своју историју, више пута долазила у овако стање односа. И тада је, како кажемо, долазило до великих промена. Тим променама је, више узроковала дегенерација и изрођавање владајућег слоја, који је запао у вртлог сопственог малоумља, када се, прво међу њима, појављује разврат и блуд, животињски нагон за убијањем и туђом крви, и то им постаје животна опсесија. Градили су арене, колосеуме, у којима елита ужива у борби гладијатора, међусобно и са животињама, двобоја са крвавим завршетком.То им је представљало ондашњу културу владајућег слоја и масе са којом манипулише и влада Таква, владајућа елита, се међусобно сукоби, да је остатак друштва, као обична руља, тражио спас за себе. Изнедрио је умове, који су покретали на промене.
И садашња депресија, која дуго траје(како је напред речено), гура свет у вртлог сопственог малоумља. Па се питамо, зар се и овој владајућој елити не догађа дегенерација, изрођавање владајућег слоја, који је запао у тај вртлог спственог малоумља, када се, прво међу њима, појављује разврат и блуд, животињски нагон за убијањем и туђом крви и, то му постаје опсесија. Гради арене, у којима ужива у борби гладијатора, међусобно и са животињама, тиме развија културу владајућег слоја и масе са којом манипулише и влада Таква, владајућа елита, се међусобно сукобљава, па остатак друштва, мора тражити спас за себе. Изнедриће умне, који ће покренути на промене. Ако се то не догоди, наставиће живот у вртлогу сопственог малоумља, па ће опасан „слободан космополитски и демократски свет“, који више води сукобима него миру, због тога и преставља латетну опасност која, како каже Горбачов: „Плашим се најгорег, сви ћемо нестати у новом светском рату“.
Теорија о слобоној тржишној привреди и, окупљање у Светску трговинску организацију је, у рукама великих и моћних привреда, које нити су слободне нити обухватају све државе. Селекција и унутрашњи односи су у рукама моћних економија, које доминирају, и ту се гради монопол и односи, када јача економија намеће свој интерес слабијој. Криза таквог односа, а која дуго траје, извор је нарушених односа са партнером, суседом, а посебно са конкуретом. Па нам геополитички односи, са израженим интересом јачег, разрешавају тај проблем. Када, политика и дипломатија не доводе до решења, примењују се претње и сила. Санције су оруђе силе. Ови односи не познају појам хуманости, веома су агресивни у примени метода принуде. За то им служе иституције које им обезбедују овакав однос.
Није на одмет да и овде поновимо ову причу:
„ГЕОПОЛИТИЧКА ЕМОЦИЈА: Страх је постао толико присутан у свакодневници Европе и њених поступака према остатку света да је књига француског спољнополитичког експерта Доминика Мојсија ‚Ѓеополитичка емоција‘ постала актуелнија него икад. Мојсије је још пре шест година изашао са теоријом да од терористичких напада на САД 11. септембра три основна осећаја – осећаји наде, понижења и страха – обликују геополитику три водећа регионална центра моћи. Азија је, каже он, пуна наде у бољу будућност па је енергично предузела економски иницијативу од Запада. Арапски свет делује под осећајем понижености, жртве и неразвијености. Запад, пак, делује под утицајем страха. и то страха од економске моћи Азије, али и да ће арапски свет постати извор радикалних верских и терористичких напада чије узроке Европа и САД једва разумеју“ – објави Ненад Радичевић у „Политци“ (подвукао аутор).
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ
КРИЗА ЉУДСКОГ МОРАЛА ПОТРЕСА ВРСТУ
Људска, као и све друге врсте, живе у сталној супротности – боље рећи, некој кризи, која је (можемо рећи) природна појава, и одржава, мења или нестаје живи свет на планети Земљи. На овај процес, неке врсе (посебно људска) и саме врше снажан утицај. Да ли је увек позитиван? Када мало боље сагледамо те односе, најмење је позитиван.
Како не постоји општа законитост тог процеса, на ова кретања велики је утицај јединки, које покрећу и обликују неку већину, која се увек јавља као сила. Овакав однос се појављује и код других врста и њихових друштава.
Људско друштво, које настоји да мисаони део свог постојања, истакне и наметне другоме, рачуна на то да ће тако створити општи узорак друштва, којег ће и други прихватити (као опште). Обично, када његов разум, и мисаоне способности нису у стању да то обликује и да други то прихвате, примењују силу. Сила, коју опет поједнац покреће, није увек резултат његовог морала, јер наступа у име друштва. Мурал се код њега обликује током живота, али на њега има велики утицај услови и циљеви друштва кога он пресдтавља. Због тога и кажемо да је људска врста у сталној кризи морала.
Код велике људске депресије и његове кризе, посрнули морал је покретач тога, који води ка сукобима. Тада се обично трага за коренима тог стања, а они воде ка појединцу, са ким трагач то повезује.
За Србију је протекла 2014. година била сва у знаку сећања на почетак Првог светског рата. Пратећи све то долазимо до закључка да је део „нових историчара“ запао у озбиљну кризу морала, доводећи у сумњу истину о том рату, па су постали део „кривотвораца“ новог гледања, које су покренули искључиви кривци за тај рат. У потрази да са себе скину било какву одговорност, рехабилитују сопствену елиту и ослободе је од осуде, коју су изрекли победници тог рата, а на њихову штету. Тај покушај потврђује да је у садашњем времену, људску врсту захватила кризом умног човека и његовог морала. Све је подређено владајућој геополитичкој сили, која се грчевито бори за свој опстанак. Наступа нечасно и време је моћника.
Данас, 31. јануара 2015, године, „Политика“ на насловној страни објави чланак „Дужнички флерт између социјализма и капитализма“. Са таквим тумачењем се не слажем. Било би потпуно исправно да наслов гласи: „ Дужнички флерт између државе и капитализма“. Много шта у прошлости говори како је то капиталистичка држава решавала. Управо сада је дошло до отвореног флерта државе и приватног капитала. Држава је велики губитник и постала оруђе крупног капитала – то је довело државу у кризу руковођења.
У време раног капиталзма, круни пројекти, које држава изводи, искључиво су били у државним рукама. Познато је време изградње железница. Док се градило држава је то финансирала и силом бранила. Када се пројект доведе до краја то приватизује. Када су железнице биле у кризи и тражени су нови пројекти развоја, држава, својом одлуком железницу национализује, а по завршетку је поново приватизује. Дуго се то тако одржавало.
Сада се капитал не налази у рукама државе, јер је овладао лихварски капитал, који је условио „дужнички флерт државе и лихварског капитала“, који је довео државу у кризу морала и кризу владања.
Европска унија тоне у глиб дужничког флерта државе и лихварског капитала.Владајућа елита, захваћена овим погубним процесом , на сваку појаву да се нешто другачије реши, даје грчевит отпор. и држи строгоћу система који ће је уништити.. .
Међу четрдест тачака плана, за националну и економску обнову Грчке, новог председника владе, нашао се предлог владе, између сталог, о национализацији банака и помоћи дужницима., То се не допада представницима капитала, па ни у ЕУ, која будно прати та збивања. Они су веома узбуђен на ову појаву, јер ремете устаљену појаву флерта дела лихварског капитала, који флертује са државом.
Свет се нашао на великој раскрсници. Није у позицији да уклони владајућу елиту, која је довела до флерта и кризе, а са њом је велико питање, да ли они који су свет гурнули у кризу, очај и велики пунор, могу тај свет из кризе да извуку. Ма колико се таквим предтсљали, јер лоша шминка открива утисак да сви носе капуљаче са прорезом одлучују. Њихова владавина се заснива на сили, конфилктима, прогоном и уклањање свакога ко им смета. Ако са тим наставе, а управо су наставили, први на удару су они народи, који су у прошлости били зачетници промена али са бројним жртвама, носили терет рата и побеђивали, а велики губитници у миру..
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
ДЕМОКРАТИЈА СВАКЕ СИЛЕ ЈЕ ЛАЖНА
Свака сила ће нам упорно тврдити да се служи највишим стандардима демократије, а иза тога је све лаж.
Таква држава веома вешто „демократију“ кити лажима и намеће свом становништву, а и другима. Више пута је истакнуто да САД, по затворима, на својој и туђој територији, држи и највише осуђеника по глави становника.
Институције и системи грађени на идеологији либералног капитализма, служе се лажном демократијом и намећу остатку света. Настаје време капиталистичке глобализације свега, и угрози људска права, зато су, као озбиљним полуггама тог система, сврстаних у бројним невладиним организацијама (НВО), чије постојање и делатност су права маска лажне демократије. У руке плаћеника ставили су најпрљавији посао, који ће обавити у њихово име. То је „правни систем глобалног света“ којим контролишу унутрашња и спољна кретања целокупног система.Тако је право склизнуло у воде силе над правом.
Мултинационалне компаније, повезане системом крупног лихварског капитала, претвориле су се у економску силу, тог система. Оне заводе ред и постају легло корупције, прљавих односа, који економски уништава мале фирме, разбија економије држава и суверено влада, служећи се недозвољеним, прљавим средствима. И то је „економски систем глобалног света, који под маском слободне производње и промета суверено влада и намеће своја правила. Тако је нарушено право склизнуло у воде силе над правом.
Војна сила и систем безбедности глобалног система су међусобно повезани. Налазе се у тесној вези читавог система либералног капитализма, али су под контролом крупног лихварског капитала и само њему служе. У савременом свету, та сила се отуђила и ником не подноси извештаје о свом раду, осим гоподару, који их плаћа и награђује за сваки успех, иза којег је злочин, добро замаскиран лажним правима система. То је савремени либерални капитализам у сукобу са остатком света.
Целокупна надградња либералног капитализма је подређена његовим интересима. У време кризе сисетема државе, а овом приликом и целокупног система глобализма, она је прва на удару. Све се прелама преко тих институција и оне су носилац те кризе. Елита која узрокује ову кризу, грчевито настоји да сачува положај и веома је опасна по државу и друштво, јер нема иструмент са којим би изашла из ње. Служи се лажима и силом. Наговештавају се велике промене у Европи. После сваког избора у државама чланицама ЕУ, нова бура узбурка страсти. Догађања у Будимпешти, Мадриду, Паризу, Риму, Атини итд. озбиљно су забринуле елиту која неприкосновено влада Унијом. После посете Меркелове Мађарској уздрмано је политичко стање у њој. Немачка се доследно придржава правила које су наметнуле САД, „нема слободе док се налазите под кишобраном моћи“.
Нови Грчки премијер, прво путује на Кипар, док ће његов министар финансија у Париз, Лондон и Рим и тамо инсистирати на међународној конференцији о дуговима. Берлин запрети: „Атина ризикује изолацију“.Председник Европског парламента Мартин Жулц оценио је као неодговоран став Атине ако одлучи да више не преговара са међународним кредиторима – задуженим за привредне реформе у Грчкој. „Сматрам неодговорним ако грчка влада више не жели да сарађује са кредиторима на садашњој основи – реко је Шулц.
Иза свега овога изграђени систем крупног лихварског капитала, у савременом глобалном свету не интересује га, и не жели на устукне иако је изазивач садашње кризе презадужености. Он постоји само због себе, државе, којима су се наметнули лажима, које су преварене и њихово презадужено становништво, које због кризе система клизи ка немаштини и глади – то овај свет без морала ни мало не интересује, и није спреман на уступке, ризикујући и сопствени крах, који би уследио радикалном наступу оштећених. Неће им помоћи ни војска, ни безбедност, најмање лажни системи права и економије, нека сами процене шта им се може догодити, ако наставе по своме
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ
РАТНЕ ИГРЕ НА САМОЈ ЦРВЕНОЈ ЛИНИЈИ
Сценаријо свих збивања се налази у центру отуђене моћи олигархије. Не треба бити сувише мудар да би открили намере и њихове планове, који утичу на будућа кретања и промене.
Свет је запало у озбиљну кризу међусобног уважавања, па се добија утисак, као да са њим управља посебна „мафија“. Право и правда су давно нарушене. Човек живи у илузији бољег сутра. Завладала је похлепа, грабеж и присвајање, а која се може остварити само уз примену силе.
У таквим околностима се гради Европска унија, као творевина светсског глобалног система, са њеним центром у Централној Европи. Долази до опасне ратне игре на самој црвеној линији, са њени источним суседом и намером да се супротна страна испровоцира и окриви за изазивање сукоба и будући рат, како би се главни кривац заштитио.
Сценаристи светског поретка најмање мисле на човека. Служе се лажима и подвалама, жртва је „увек крива“, само да се прикрије прави кривиц. Институционално је изграђен такав систем са којим манипулише издвојена олигархија моћника. За све постоје опробани методи, који се примењују, а да се не открије центар који то диктира.
Ових дана „Међународни“ Хашки суд „окончао“ је рат Срба и Хрвата, како би се „за историју ставила тачка на овај сценаријо“, који је испланиран и вођен из центра за кризна подручја, а да се ни једном речју не доведе у везу са овим сукобом. Како ни једна страна није овим задовољна, јасно је зашто је баш тај кофликт послужио
Многе сличности се могу открити и на другим местима, као што се догађа на Косову а сада и у Украјин.
Нико на Западу неће признати да је велика депресија и светска економско политичка криза уствари криза у коју су је гурнули вели светски системи, рачунајући да ће се велики еконмски лом догодити, јер се из кризе не може изаћи са снагама и системом, које су довеле до кризе.
А ево како је то почело:
„Не завршени колонијални ратови се настављају. Као највећа колонијална сила САД су приморане да се поново врате на просторе за које су мислили да су све разрешили у своју корист (Ирак и Авганистан), па и на Балкану, где су створили квази државу (Косово), на којој су изградили војну базу, како би се примакли границама свог несавладивог противника (Русју). Недавно је објављена вест да ће на територији ЕУ (у Румунији), изградити ракетну базу са ракетама усмереним према истоку (Русији), са јасном намером: угрозити Русију својим агресивним претњама, отворен притисак на ту земљу; али и јасну поруку ЕУ, да мора имати у виду да је и она део колонијалне америчке империје.
У Европи се ништа не може решавати без присуства и контроле колонијалне силе (САД). Они на територији ЕУ и без пристанка граде своје базе, а то је сасвим јасно, ЕУ је једна од највећих колонијалних поседа САД. Тек долази време, које се преноси и у наредну 2015. годину, када члнице ЕУ открију да су постале таоци агресивне силе, која их присиљава без њихове воље и на њихову штету (као вазалне државе) извршавају налоге колонијалне силе. На крају и саме постану претња по светски мир.
Огласи се држава, која је и схватила да је на перфидан начин постала жртва колонијалне силе, губи свој индетитет и самосталност. Немачка канцеларка Ангела Меркел изјави „Европска безбедност мора се градити са Русијом, а не противу ње“ Видно се уочава, да после санкција и притисака које САД законима регулишу свој агресиван однос према РФ, врше притисак на чланице и нечланице ЕУ да их морају следити, довео је до цепања чланица ЕУ, на оне који се томе придружују и онима које се противе. „Једна претећа подела Европе била би један изразит корак уназад, један повратак у време свера утицаја Немачка неће допустити. Циљ нашег деловања је спровођење моћи права против права моћи“, рекла је Меркелова.
Њен говор у Будестагу критиковали су представници немачке опозиције. Представник левице Грегор Гази пребацио је Мркеловој да није заузела став у случају афере ЦИА са мучењем људи и критиковао је да у украјинској кризи заступа оштар курс конфротације. Гизи је рекао да су санкције према Русији потпуно погрешне и да без Русије у Европи нема мира и сигурности.
Зар вам се не чини да је све ово почетак расплета односа, које је колонијлна сила наметнула Европи. Крај 2014, године потврди све ово не само на београдском Самиту 16 + 1, већ и на другим окупљањима у Европи, где се утврђивао курс са којим се улази у наредну годину.
На ово све огласи се и Путин: „Руског медведа нека оставе на миру“. Била је то десета Путинова годишња конференција за новинаре, и трајала је три сата и десет минута. На којој је акредитовано 1259 новинара, а директно су је преносиле три телевизије и три радио-станице. Изнети су стратешки планови будућег привредног развоја са посебним освртом на крупне пројекте према Европи и озбиљна опомена замљама, које су се определиле у завођењу снкција. Земље, које у будићности буду оштећене, садашњом неразумном одлуком, нека не криве никога другога. На Самиту у Београду, неке су се Европске земље већ покајале својом брзоплетом одлуком и настоје да то исправе.“ – објавњено децемра 2014. године.
Главни проблем Немачке и Француске је опасност за дестабилизацију овро зоне у ЕУ, јер им је пред самим вратима поставњена опасна направа, коју су монтирали стручњаци за изазивање кризних жаришта, у Украјини, а то је немачка оценила, да је то уствари исто жариште за дестабилизацију евро зоне и немачког привреднок система.
Због тога је одлазак Меркелове и Оланда на разговоре у москву са Путином о разрешењу кризе у Украјини, наишло на дрско неслагање у редовима НАТО-а и у америчком сенату. Тако се огласио бивши шеф НАТО-а Андерс Фог Расмусен: „Путин има опасне амбиције и изван Украјине“. А сенатор САД Џон Мекејн је оштро критиковао Маркелову због њеног става према кризи у Украјини и њено одбијање да испоручи оружја Кијеву.
Тренутно стање, када се плановима САД, која „искључиво јешење кризе види кроз сукоб и рат, у властотом систему јављају се другачија мишљења и поступци, то тешко пада. Меркелова, као њихов главни кривац за ово стање, практично из Москве лети у САД, али нека не мисле плиткоумни, да ће ова храбра жена, која у читавој овој ратној игри по црвеној линији раздвајања, види велику опсност за своју земљу, као што је и пре неки дан Горбачов то видео и изјавио: „Плашим се најгорег, сви ћемо нестати у новом светском рату“.
Слободан и умни свет и сам цени у ком` то центру лежи опасност по људску врсту. Тако се обичн човека гура у сукоб и рат, а из којег само та мањина извлачи корист.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ
OБИЧАН СВЕТ ЖИВИ ОД ТУЂИХ ИЛУЗИЈА У ВЛАСТИТОМ БРЛОГУ
Окренемо ли се уназад, долазимо до сазнања да нити се налазимо на неком почетку, али ни на крају људске цивилизације. Људска друштва су стално почивала на илузији владајуће касте, која је обликовала средину, која јој одговара, а обичан се човек налазио у властитом брлогу и трпео.
Елита, која се наметнула и влада, подели свет на бројне центре моћи. Ти центри граде системе преко којих се та моћ остварује. Давно у прошлости издвајају се, веома ратоборне дружине, које намећу своја правила, стварају властите полуге моћи, која се, својим илузијама, намеће слабијем, који наставља да живи у брлогу властите немоћи. Бројне су полуге помоћу којих се други држе у покорности.
Свеж пример о којем се у јануару 2015. доста говорило, као да пада у заборав, али Француска је још у еуфорији своје елите, која шири заблуду. Ислам је религија мира, толеранције и љубави. Али, за све то време Француска, широм планете, бобардује муслиманске земље. Да ли се питате зашто??!
Франциска, као стара колонијална сила, сада под окриљем НАТО-а, и даље се на просторима муслиманских зтемаља, појављује као колонијални господар. Он експлоатише добра тог народа, држи га у сиромаштву и беди, користи јевфтину радну снагу, гомира богатсво владајућег слоја Француске. А водећи медији у Француској шире лажи и једноумље, које уништава народ и ствара масу, која без размишљања слуша оно што им се срвира и живи у властитом брлогу. Таквим диригованим порукама су: „да је ислам религија мира, толеранције и љубави и да таква миграција преставља добробит за француску. Захтев да деца у школи истински науче да читају, пишу и размишљају – представља реакционаран предлог. Либерална капиталистичка Европа је „лек за све – она ће решити проблем незапослености, остварити мир међу народима и донети напредак човечанству…“ – у чију се мрежу упецала и Србија, па је добила етикету – Србија фашистичка земља – изјави, недавно, Мишел Онфре, француски филозоф.
После ужасавајућих порука, које су долазиле из отуђеног центра моћи, „да свеу прети руски баук и руска инвазија на Западну Европу“, америка је објавила наставак хладног рата, увела Русији санкције, упутила врсте инструкторе у украјинско жаришете, понудила материјалну и војну помоћ, позвала одане савезнике да им се придруже, уцењујући и мале вазале широм света, отпочела је своју рартну кампању. У игри је велика превара. Иза овога је познати излаз из кризе, којег је и Хитлер применио пред Други светски рат – и наста борба на живот и смрт.
Већ смо констатовали, да је амерички безумни потез поделио водеће елите међу европским чланизама, па су се и оне осетиле угроженом, не од Русије, већ од америчког колонијалног царства.
Споразум у Минску о прекиду непијатељстава у Украјини, а у то примирје не верују само украјинци и американци, који ће наставити да до мира не дође. Од мира у Европи највише стзрахује Америка. Она је покренула своју ратну производњу, Увећава ратну плаћеничку војску. Троши, и ако презадужена држава, много више буџетским средстава на војну опрему и наоружање, која им доноси висок профит, наоружавајући земље, које им, као вазали, служе у очувању стечених предности, које су им на више места угрожене.
Ускогруда, себична, малоумна и опсна елита, у чијима рукама је светско богатство, има свој свет и стандард, и не познаје други, коме намеће илузију о „бољем сутра, једнаким правима и шансама“ и тајсвет, уљуљкан у туђим илузијама ваља се у блату и брлогу властите немоћи.. .
То стање деструктивно делује на обичне људе чија је егзистенција јако угрожена.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ
ЦЕНТРИ ОДАКЛЕ СМРДИ НЕЧОВЕШТВОМ
Свако, на планети, тражи свој излаз из, веома опасне, кризе људске врсте. Најопаснији центар по људску врсту налази се тамо где је њен зачетак. Тај центар се налази у институцијама које су створиле Сједињене Америчке Државе. Настао је договором Рузвелта и Черчила још за време Другог светског рата.
Као да се нацифашизам преселио на територију САД. Не могу се затварати очи пред серијом локалних колонијалних ратова, које су водиле САД. Убијале су многе вође и рушили државно уређење нападнуте државе.Увек, без сагласност УН, а по окупацији, уз њену помоћ заводе колонијални систем. На освојеним територијама граде своје бројних база. Намећу силу изнад права.
Како назвати те америчке председнике, који су на силу настојали да се на терирорији Европе граде системи кији се приказују као одбранбени, а у ствари су сви били, а сада и остали, ратна претња Русији. Уценама увлаче мале вазале, да им се морају придружити у завођењу санкција Русији, припремајући тако свој Трећи рат. како је то изјавио Горбачов: : „Плашим се најгорег, сви ћемо нестати у новом светском рату“.
Барак Обама изјављује да његова држава није у рату са исламом. Али су зато, сви његови предходници, па и он, сејали смрт по многим исламским државама, ратујући на тим терироријама и бомбардујући густо насељена подручја недозвољеним средствима. УН и њен Савет безбедности, прогањали су жртве тог рата, да би себе заштитили. И заштитили су се својим центрима одакле све зрачи неночечством. Тај свет није у стању да разреши проблеме код себе и прибегава сили. Због тога је тај свет лажан, само је зло истина одакле све то зрачи.
И Немачка је у великој кризи због изазваног сукоба у Украјини. Ма да Клаус Витман, пензионисани немачки генерал и стручњак НАТО-а, тврди да су рат у Украјини изазвали Руси, што ће се на крају доказати да то и није истина..Овај пензионисани, али веома запослени стручњак НАТО-а, гура Немачку да се у овај конфликт умеша њена војна сила. Он унапред не види да ће се договор у Минску остварити, јер он, НАТО и САД то не желе. Цео свет је дошао у кризу руковођења, а посебно центри моћи, јер су се полуге, за спровођење те моћи, показале немоћне да то реше.
Објављено је са многих страна да „осамдесет најбогатијих има новца као и 3,5 милијарде људи“. Познато је где је богатство ту је сила и, његова изопачена правда, коју ће свету наметнути „елита“ слугу међу којима су политичари, дипломате, носиоци културе, високи војни и полицијски службеници, део клера, многи ловци на људске главе, правни, образовни системи, бројне невладине организације, које је вешто умрежио систем, којим управља ова „елита“ у име тог богатог и пребогатог света. Они сматрају да му је то богомдано, а што је настало експлотацијом огромне већине гладних и убогих, који једва преживљавају.
Ништа се не догађа случајно. Све је добро смишљено да се применом манипулација свет бави сам са собом, а да елита „слободног космополитском и демократском света“, али лажног, где „једн брани, а други напада“ – остатак света држи под контролом, и како би се глобални свет заштитио А запад одржао.и продужио владавину силе изнад права.
То је један од иструмента глобализма, као вишег стадијума развоја капитализма, а он не бира средства. Зато је свет у великој опасности, јер „слободан космополитички и демократски свет и његова правда“ су претња будућем развоју цивилизација, на које упозоравају многи умни људи.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ
ПРЕКЈРАЈАЊЕ ИСТОРИЈЕ У ФУНКЦИЈИ НАЦИФАШИЗМА
Ако пажљиво пратимо све што се у западном делу Европе догађа, као да су оживеле све Хитлерове идеје, које је остваривао преко војне силе. Неколико дана по доласку на власт, Хитлер је у кући једног од немачких генерала, одржао састанак са немачким генералима, пред којима је одржао један од својих програмских говора. На самом почетку је поставио питање:“Како може Немачка да се спасе?“ И одмах је дао решење: „Политиком великог пресељавања, које преставља проширење животног простора немачког народа“. Он је у својој књизи „Мајн кампф“, само ако се у нутрашњој политици потпуно искључе појмови као што је ‚демократија‘ и ‚пацифизам‘. „Свако супротно мишљење мора најоштрије да се искорени“
Генералима је понудио државу принуде као припремни пут такозване духовне војне моћи немачког народа. „Прво мора да се искорени марксизам васпитним методама мог покрета, а тада ће војска имати озбиљан материјал за регрутовање… Постављам себи циљ да за шест до осам година марсизам потпуно уништим у војсци омогућим да води активну спољну политику, јер ће циљ проширења животног простора немачког народа бити постигнут само оружјем. Циљ ће вероватно бити Исток. Понемчење народа присаједињених или овојених земаља није могуће. Само тло може да се понемчи“. (Иза тога је изнео застрашујуће замисли, које је применио током Другог светког рата).
Ако се сада вратимо на питање стварања Европске уније, па на основне показатеље тог „европског јединства“, долази се до закључка , да њено стварање има много везе са циљевима које је Хитлер зацртао у својим плановима, а и сам начин окупљања доста говори да су се лако удружиле државе које је Немачка окупирала у Другом светском рату и без њиховог отпора и које су обезбедиле знатне војне снаге на њеној страни.
Клаус Витман, пензионисани немачки генерал и стручњак НАТО-а, тврди да су рат у Украјини изазвали Руси, што ће се на крају доказати да то и није истина. Овај пензионисани, али веома запослени стручњак НАТО-а, озбиљно предлаже Немачкој да се у овај конфликт умеша њена војна сила. Он унапред не види да ће се договор у Минску остварити, јер он, НАТО и САД то не желе мир. Цео свет је дошао у кризу руковођења, а посебно центри моћи, јер су се полуге, за спровођење те моћи, показале недмоћне да то реше.
У суштини ЕУ би омогућола немцима да остваре свој сан проширење животног простора немачког народа. Држећи се онога како је на то Хитлер гледао: „понемчење народа присаједињених илиосвојених земаља није могуће. Само тло може да се понемчи“ – не говори ли нам садање стање европског – германског духа. И мало пре наведено мишљење Клаус Витмана ни мало није наивно, јер он предлаже слично овоме: „Прво мора да се искорени марксизам васпитним методама мог покрета, а тада ће војска имати озбиљан материјал за регрутовање… Постављам себи циљ да за шест до осам година марсизам потпуно уништим у војсци омогућим да води активну спољну политику, јер ће циљ проширења животног простора немачког народа бити пстигнут само оружјем“.- како је Хитлер говорио.
Сада се поставља питање, да ли је одлука Ангеле Меркер, немачке канцеларке да дијалогом са Путином потражи решење украјинске кризе, због Украјине, или је нешто друго по среди? Пре би се могло рећи да је нешто друго по среди. Немачка види већу опасност по себе, која долази од САД, јер се Сједињене Америчке Државе у Европи понашају као колонијална сила, угрожавајући немачкој њену слободу и њен привредни систем, а са тим је угрожен читав систем којег је изградила ЕУ. У овој на око невидљивој борби између европског и америчког капитала, преднос је на европском, али и видљиво угроженим од америчко – британског – где је криза и почела. Немачкој најмање одговара пут којег су САД изабрале за излазак из кризе, а то је сукоб и рат, милитаризација и јачање војне силе НАТО-а у којем главну реч имају американци – који настоје да се главни терет пребаци на ЕУ и тамо, далеко од територија које Америка држи под својом контролом, жариште сукоба буде у Европи, како би се тиме Европа бавила. Тај амерички план нарушава Немачка, због тога су американци љути на Ангелу Меркер, која се, за разлику од њих, а супротно њима, појављује као нови борац за мир. Тренутно у ЕУ, коју су американци поцепали, па већина следи политику Немачке, опет себе ради, да би се ослободили система који их гуши и дуго држи у кризи.
Сви су изгледи да ће се САД дуго наћи у сукобу на подручјима где су рачунали да су окончари рат, а он се сада наставља, са веома нејасним исходом. Ако би се САД показале немоћне да тамо проблеме реше, противници њихови ће се међусобно удружити, а то представља и највећу опасност по САД. У овој неравној борби веома је нејасан исход. Док се САД буду бавиле ратном опцијом, примат ће припасти оној сили која брже буде излазила из кризе и економски јачали.
Али су и сви изгледи да је дошао крај Америчком економском рају, да се памет и мудруст налази на неком другом месту, којег ће остатак света радије прихватити, јер је ненасилан….
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
БУДУЋИ СВЕТСКИ РАТ ЈЕ У ПРИПРЕМИ
А СВЕТ КОЈИ СЕ ТИМЕ БАВИ ЈЕ БЕЗ МОРАЛА
Продужени хладни рат, као излаз из дугогодишње кризе, којег су повеле САД, са ослонцем на НАТО је у великој ратној игри западног света, који без сукоба и ратова не може опстати.
Србија је доста дуго жртва овог обесног света, боље рећи, пробисвета, на чијем се челу налазе људи без људског морала. То су добро награћени светски лопови и лупежи, којима је новац важнији од људске главе и части.
Човек, над чијом се главом надвио злослутни мач, мора знати од кога му прети опасност и ко му је непритељ. Противу њега, још ако је сила, мора се применити лукавство да би се заштитио.
Мало се ко сећа и мало ко чита документа, која су депонована у архиве, у време када је просторима Балкана, посебно настањеним србско-црногорским живљем, са истока од СССР-а запретила 1948. године слична опасност. Та опасност онда и сада још увек је присутна у главама, које су се приклањале страној сили и сопствену нацију су довели у велики сукоб – који још траје. Тако се то дешава и сада у време великих разарајућих притисака, санкција, блокада и бездушног бомбардовања, разјарених звери.
Шта рећи на оно што сада, после многих злослутних државних секретара од Олбрајтове до Керија, који изјави да је Србија сада на „линији ватре“, када је реч о односима Вашингтона и Москве. Кери изјави: „Када је реч о Србији, Косову и Црној Гори, Македонији и другима – Грузији, Молдавији, Предњестровљу – они су на „линији ватре“ – очито се ради о отвореном притиску на поменуте државе.
То нас враћа на оно време 1948. године, када је Југопславија била присиљена да се обрати западу, како би се одбранила од истока. На једној дводневно Конференцији комуниста, којој је цело време био присутан Јосип Броз Тито, председник, и он је том приликом говорио о ондашњим опасностима. Посебвно су САД уцењивале Југославију и условљавале, па је Тито о томе рекао: „Они, американци су од нас, у почетку, тражили само да их наша штампа не напада. Чим се, у било ком листу појави чланак којим се нападају САД, амерички амбасадор одмах долази код мене и интервенише. Ја му кажем да то наша штампа објављује оно што листови на западу пишу, ми не стојимо иза тога. Одлази задовољан објашњењем“. Тито је касније објаснио о ускогрудом гледању америчких политичара, назва их „недовољно упућеним – незналицама у светској политици. Они увек купују пријатељсто, зато и немају искреног пријатеља“.
Не случајно се у нашој штампи појавише неке прогнозе „Стратфор“ института, који, као обичну пропаданду пласира своје „научно откриће“, како ће се до 2025. године Европска унија и Русја распасти. У великој игри је пропагадна лаж, како би се заплашиле земље које су се уговорима економским везале за Руску Федерацију.
Тако се, поменуте земље на „линији ватре“ (коју су потпалиле САД и НАТО), упозоравају да се окрену према Западу, и ако им не прети опасност са Истока.
Јавно изречена прогноза, Америчке приватне агенције „Стратфор“ у њиховој прогнози за наредну деценију, није ништа друго него обична ратна пропаганда хладног рата, којим се служи та зла америчка администрација у овом крајње прљавом рату и, само ограничен и малоуман ће им поверовати.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
МОЋ И НЕМОЋ ПОЛИТИКЕ ЈЕ У РУКАМА ЕКОНОМИЈЕ
Често се питамо зашто се у свету циклино догађају процеси, који се многима не допадају. Тим процесима вероватно да неко управља, а многима од нас то и није доступно. „Великом броју нас таква група чини се ван домашаја свих могућности и способности било које постојеће организације…Постојање тајне, елитне групе која влада свим сегментима наших живота нама је не схватљива“ – др Џон Колман; па наставља: „Можете ли да замислите једну свемоћну групу људи која не познаје државне границе, која је изнад свих закона и свих држава. Која има власт над свим областима политике, религије, трговине и индустрије, банкарства, осигурања, рударства, трговине дрогом, групу која никоме не полаже рачуне осим својим члановима“
Дневна и дугорочна политика је под строгом контроло поменуте малобројне елитне групе, у чијим је рукама економска моћ. Та група људи има своја, правила, али, у институцијама дефинисана и ту су полуге њене моћи. Повремено се састаје, а иза сваког таквог скупа, као да се људски „чопор“ затресе, а многи морају тражити спас од те немани. Када многи о овоме говоре или пишу о проблемима, обично се каже да су за те проблеме криви „ОНИ“. Мало ко открива ко су то „ОНИ“, какву су нам будућност наменили, којим се методама служе, ко су им слуге, који за положај и новац слепо извршавају постављене задатке. Они постављају правила по којима се политика управља. и њихови планови досежу далеко у будћност.
Др Џон Колман у својој књизи открива структуру те групе, која упрошћено изгледа овако повезана: На челу је Комитет 300 – Краљевски институт за међународне односе – Тависток институт за људске послове – Римски клуб – НАТО – Америчка војска, са бројним бочним везама које контролишу све оно што је под контролом те свемоћне групе.
Како свет потреса дугорочна и разарајућа криза, чији корени леже у проблемима економије, а посебно поремећени односи на тржишту, „влада из сенке“ намеће своја правила, а која у овој кризи једино профитира, остали сви губе. Познато је да се из кризе не може споразумима изаћи, па смо сведоци да се прибегава сили у циљу наметања свог правила
Сједињене Америчке Државе, као водећа сила НАТО-а, где главну улогу у светским односима почива на америчкој војсци, распоређеној у бројним базама широм планете. Основни циљ њихово држање под контролом територија, наметање правила понашања и заштита својих интереса. Такво понашање угрожава друге центре моћи, који настоје да се томе супроставе.
Тренутна моћ САД, почива на идејама Адолфа Хитлера из перода ондашње кризе и човечанство се налази пред вратима великог сукоба. А како знамо да ће америка применити бруталан однос, како је то чнила и у прошлости –све до новијег времена – па је себе довела и постала центар највеће опасности по мир. Њена целокупна администрација не познаје други говор већ само говор хладног рата.
Питамо се да ли је Џон Кери био, или је у опште, искрен када води раззговор са било ким из Србије. Он је само искрен док је оцену давао након што га је сенатор Кристофер Марфи упитао да ли САД имају одговор на Руски продор у овом делу Европе. Марфи је истакао да је приликом посете Србији прошле јесени да „Русија маршира у Србији са већим утицајем него икада пре“.. Тако да су америчка страховања оправдана. Ако владајућа номеклатура у Србији, доведена на власт уз њихову помоћ, па да су нам, после страховитих санкција, блокада, гебелсвске пропаганде и сејања лажи, блатили српски народ и, бесрамног бомбардовања и убијања цивила, наметнули су нам, управо американци такав однос према Србији, да је свака реч српске елите о поверењу према Америци лична ствар, али не и већине становништва. Пошто никада нисмо ратовали противу Руса, то се не може очекивати да ће народ Србије заборавити помоћ која је долазила са Истока и у овом смутном времену, у свим случајевима више се верује русима него американцима.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
МОЋ И НЕМОЋ ПОЛИТИКЕ ЈЕ У РУКАМА ЕКОНОМИЈЕ
Често се питамо зашто се у свету циклино догађају процеси, који се многима не допадају. Тим процесима вероватно да неко управља, а многима од нас то и није доступно. „Великом броју нас таква група чини се ван домашаја свих могућности и способности било које постојеће организације…Постојање тајне, елитне групе која влада свим сегментима наших живота нама је не схватљива“ – др Џон Колман; па наставља: „Можете ли да замислите једну свемоћну групу људи која не познаје државне границе, која је изнад свих закона и свих држава. Која има власт над свим областима политике, религије, трговине и индустрије, банкарства, осигурања, рударства, трговине дрогом, групу која никоме не полаже рачуне осим својим члановима“
Дневна и дугорочна политика је под строгом контроло поменуте малобројне елитне групе, у чијим је рукама економска моћ. Та група људи има своја, правила, али, у институцијама дефинисана и ту су полуге њене моћи. Повремено се састаје, а иза сваког таквог скупа, као да се људски „чопор“ затресе, а многи морају тражити спас од те немани. Када многи о овоме говоре или пишу о проблемима, обично се каже да су за те проблеме криви „ОНИ“. Мало ко открива ко су то „ОНИ“, какву су нам будућност наменили, којим се методама служе, ко су им слуге, који за положај и новац слепо извршавају постављене задатке. Они постављају правила по којима се политика управља. и њихови планови досежу далеко у будћност.
Др Џон Колман у својој књизи открива структуру те групе, која упрошћено изгледа овако повезана: На челу је Комитет 300 – Краљевски институт за међународне односе – Тависток институт за људске послове – Римски клуб – НАТО – Америчка војска, са бројним бочним везама које контролишу све оно што је под контролом те свемоћне групе.
Како свет потреса дугорочна и разарајућа криза, чији корени леже у проблемима економије, а посебно поремећени односи на тржишту, „влада из сенке“ намеће своја правила, а која у овој кризи једино профитира, остали сви губе. Познато је да се из кризе не може споразумима изаћи, па смо сведоци да се прибегава сили у циљу наметања свог правила
Сједињене Америчке Државе, као водећа сила НАТО-а, где главну улогу у светским односима почива на америчкој војсци, распоређеној у бројним базама широм планете. Основни циљ њихово држање под контролом територија, наметање правила понашања и заштита својих интереса. Такво понашање угрожава друге центре моћи, који настоје да се томе супроставе.
Тренутна моћ САД, почива на идејама Адолфа Хитлера из перода ондашње кризе и човечанство се налази пред вратима великог сукоба. А како знамо да ће америка применити бруталан однос, како је то чнила и у прошлости –све до новијег времена – па је себе довела и постала центар највеће опасности по мир. Њена целокупна администрација не познаје други говор већ само говор хладног рата.
Питамо се да ли је Џон Кери био, или је у опште, искрен када води раззговор са било ким из Србије. Он је само искрен док је оцену давао након што га је сенатор Кристофер Марфи упитао да ли САД имају одговор на Руски продор у овом делу Европе. Марфи је истакао да је приликом посете Србији прошле јесени да „Русија маршира у Србији са већим утицајем него икада пре“.. Тако да су америчка страховања оправдана. Ако владајућа номеклатура у Србији, доведена на власт уз њихову помоћ, па да су нам, после страховитих санкција, блокада, гебелсвске пропаганде и сејања лажи, блатили српски народ и, бесрамног бомбардовања и убијања цивила, наметнули су нам, управо американци такав однос према Србији, да је свака реч српске елите о поверењу према Америци лична ствар, али не и већине становништва. Пошто никада нисмо ратовали противу Руса, то се не може очекивати да ће народ Србије заборавити помоћ која је долазила са Истока и у овом смутном времену, у свим случајевима више се верује русима него американцима.
Последња вест:
„Амерички конгресмени, републиканци и демократе, затражили су ових дана да председник Барак Обама да, ‚у виду помоћи‘, одобри слање најразличитијих типова наоружања војсци која се под командом владе у Кијеву бори у украјинском Домбасу. Држасвни секретар САД Џон Кери се за сад није децидирано изјашњавао о овом захтеву, али је из свега што је изјављивао протеклих дана јасно да је и он врло близак поменутој опцији“ – објави Слободан Самарџић, „Политика“.
На крају, ако све ово потврди биће то опасан потез који ће потврдити оно шпто је напред изнето.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
„СНАГА НАРОДА“ КОЈЕ ПОКРЕЋУ ПОЈЕДИНЦИ
ЈЕ НЕМОЋНА ПРЕД СИЛОМ
Папир, сада и овај иструмент(рачунар, интернет и много шта), који је у моди, трпе све што се напише(унесе), али не изгледа све тако и упрошћено. Тешко је супроставити се оној сили, која расположе са дуго грађеним институцијама, које им, као полуге, омогућавају спровођење одлука.Та међународна завереничка групација, која је, под веома сумњивим околностима постала богата, са високим стандардом који само за њу важи, законима обезбеђује свој положај, има своје друштво и свој свет у коме се креће, за оне друге недоступан.
Они, како кажемо други, који представљају већину у држави (друштву), они често не знају шта хоће. Њих воде и са њима управљају кланови или поједници, који имају чврсту везу са институцијама оне мањине, и све се то претвара у процес, који се одвија међу нама. Највећа је несрећа за људску врсту што се она у свом понашању служи онип поривима, који само животињи припадају и са мањим делом умног човека. Тако да смо доспели у период “високо образованог примитивца”, који се силом намеће и влада над масом, коју је једноставно претворио у чопор са којом манипулише уз помоћ вештих и “мудрих” појединаца, најчешће превараната,. и све се тако догађа око нас.
Веома нам је присутно да смо кроз дугу историју били на мети силе која нас је користила за своје циљеве. Само су се силе мењале, а однос према нама и нас према њима се није мењао. Никако да пронађемо себе, јер за то нисмо способни. Више смо времена били и остали потлачени, а најмање слободни као народ.
Наша историја је везана за људски век. Ми смо стално међусобно у сукобу. Тешко да у овом времену знамо шта хоћемо. Увек нас покреће нечији позив, који се брзо истроши, и не доведе до циља.
Ако неко и успе да покрене унутрашње снаге и дође до неког побољшања, или је на путу да то оствари, али опет не за све, ствара себи опозицију, која се брзо и лако окоми на њега, како би му подметао клипове у замајац, да би преузео власт. Говори се о демократији, али је очигледно да са нама управља отуђена нова аристократија, добро ослоњена на страну силу, која нас контролише….
Ратне игре, које је повео Запад, су у функцији хладног рата и ту милости нема. Тај свет је одавно извршио опитовање, створио институције и добро се наоружао, а након бројних колонијалних ратова, који им нису донели коначну победу, запали су у сопствену кризу. Криза глобалног света, изграђеног као сила, понаша се као „рањена звер“ и у овим условима је веома опасна за остатак света. Она је инспиратор, организатор и главни контролор процеса, којег намеће другима. Узалуд ће се открити све оно што је прљаво и што се буде догодило, када се злочин изврши, а управо се то и догасђа.
После ужасавајућих порука, које су долазиле из отуђених центра моћи, „да свету прети руски баук и руска инвазија на Западну Европу“, америка је објавила наставак хладног рата, увела Русији санкције, упутила врсте инструкторе у украјинско жаришете, понудила материјалну и војну помоћ, позвала одане савезнике да им се придруже, уцењујући и мале вазале широм света, отпочела је своју ратну кампању. У игри је велика превара. Најактивнији су НАТО, ММФ и Светска банка, америчка администрација са председником Барак Обамом, Џон Кри и њихов амбасадор у Београду Кирби, који је искусни обавештајац(шпијун), који све то прати и извештава централу.
Иза овога је познати излаз из кризе, којег је и Хитлер применио пред Други светски рат – и наста борба на живот и смрт – чији се искод не може назрети у овом времену…
ТРАГАЊЕ КРОЗ ИСТОРИЈУ:
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ СЕ У СРБИЈИ СРАЧУНАТО ПОТИСКУЈЕ
Прекрајање историје покрећу оне силе, кривци у свим сукобима, да би са себе скинули одговорност за бројне злочине. Тај процес је веома осмишљен и у њему учествују бројни писци и историчари, а тога је било и у прошлости.То нагони оне, који не желе да се лаж и полуистина подметне и лажно прикаже.
Процес се не одвија сам од себе, јер је постао део идеологије и дневне политике, па су за ово кривотворење добро награђени они који су се ухлебили у институцијама које се тиме баве. Због тога, те се особе намећу, а и њих подржава она номенклатура којој доносе корист
О Првом светском рату, одмах после његовог окончања, није се штедело на средствима да се тај рат прикаже онако како се и догодио. Иконографија тога рата је позната у многим објављеним делима, са познатим и признатим писцима и историчарима. Подигнути су многи споменици, костурнице, остало је забележено херојство бранилаца. Стогодишњица његовог почетка би прослављена прошле 2014. године. Појавише се кривотворци из редавова ондашњих непријатеља, па покрећу и копају по прошлости, да би са себе скинули сваку одговорност за тај рат, јер им сада то најмање одговара у дневној политици.
Као у сваком сукобу, тако и у овом увек се нађу колаборационисти, који сопствену нацију руже. А пошто је таквих у Другом светском рату било много више него у претходном, све је срачунато да се благовремене изврше припреме његовог оспоравања, да би се наставило оспоравање наредних сукоба.
Овај процес је саставни део геополитичког процеса, којег покреће Запад, сада организован у бројне инстируције, под контролом Алијансе, која настоји да одржи колонијални поредак и намеће своја правила.
Разбијање СФРЈ извршено је ради стварања новог колонијалног поседа на Балкану, сада међусобно супростављеним „племенским“ заједницама, на чијем се челу налазе „нови“ колаборационисти, који друге међусобне односе и не познају осим сукобљавања. Формиране су посебне бројне институције које се, уз новчану и другу подршку, баве процесима, који ће те народе удаљити и супроставити једне према другима и ако они то не желе.
У тој, крајње прљавој игри, нашли су се многи, који не силазе са екрана и многих листова и часописа, увек са својом фотографијом, рачунајући да оно што чине представља добро народу, али то ни приближно није тако Служе се оним триком, што се нешто и лажно више пута прикаже, постаје за друге „истина“.
Али се свет, због дуге кризе, налази на ивици рата. Онај, који је запамтио 1933. до 1939. годину, а не оно што скоројевићи говоре и пишу, веома добро зна, да је прст на окидачу у руци Запада. А како се и раније догодило, да ненормалан човек, лако доноси одлуку да се тај окидач повуче.
У случају да се то и догоди, што нормалан човек никада не би урадио, војно слабија страна, а то је Алијанса, примениће недозвољена средства у том сукобу, што би свет гурнуло у општи сукоб, а иза тога, дошло би до сасвим другачијег устроства на планети.
Како су у великој дужничкој кризи зајмодавац и зајмопримац, могуће се догодити да они буду подстрекачи овог сукоба, зајмодавац да присили дужника да му врати паре, а дужник ако то не може и покушава да се ослободи дуга, па и он види шансу, да после великог сукоба, буде ослобођен дуга. То зтначи да ће се лихварском капитализизму на једној страни, наћи сви они, које тај хегемон држи у подчињености, а то је онда крај свих институција, које му служе да влада светом.
Због тога немачка елита види опасност, јер се и она нашла, али у средишту те вруће линије (а себе су изоставили), па вешто настоји да се избегне, али на дипломатски начин, а то само одгађа коначно решење са жестоким притиском посебно на Србију да се окрене противу Русије, што намеће Америка. Због чега је у великој игри прекрајање историје прошлости.
Карактер, евентуалног Трећег светског рата, разликовао би се по циљевима, али би по жртвама правазишао претходне.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
ГЕОПОЛИТИЧКИ ОДНОСИ У ЕВРОПИ У ПРОЦЕСУ ПРЉАВОГ РАТА
Средства јавног информисања, из незнања или намерно, постала су расадник за дезинформацију и у функцији прљавог пропагадног рат на овом простору. Тако се и обичан свакодневни догађај у Русији, као што је редовна обука војске, посебно у овом пролећном периоду, претвара у неку претњу Западу, а сваки се покрет војних јединица, који се у нормалним условима објави у њиховим средствима информисања, тумачи као да су Руси већ кренули у рат.
То се никако не може рећи за поморске манерве у Црном мору и гомилање америчког наоружања и војске у земљама ЕУ (чланицама НАТО-а), и то све представља припреме за НАТО манерве планиране за Мај. Док се оно што се догађа у Русији, догађа се на њиховој територији. Сасвим је друго оно што чине америчке снаге, оне су увек на туђој територији. Онај ко је на туђој територији за многе је непријатељ тако то муслимански, а и други, свет тумачи.
Ако новинар или онај који из било ког разлога објаљује полуистину, одговорно лице за објављивање не би то смело да не уочи , али је код нас и наопако дозвољено. Све се претвара у функцију прљавог хладног рата.
Предлог Жан-Клод Јункера да Европска унија формира сопствену војску, узбудила је многе у ЕУ. Образложење које је дао Председник Европске комисије има логике, јер се главни актери ЕУ осећају као да су им руке везане, јер се централна команда НАТО-а налази у рукама Америке. Због тога се елита ЕУ сећа времена када је Турска заратила са Грчком, одједном се нашла у ситуацију да она не располаже употребом своје војне силе, јер је она под непосредном командом везана за Америку. Верујем да је то и разлог што се предлаже формирање сопствене војске ЕУ. Али се и у тим оквирима поставља питање: у чијим ће рукама битри главна команда (овде се очито мисли на немачку војску), па се они други, чланови ЕУ, осећају да ће се наћи у ситуацији када неће моћи употребити своју војску на унутрашњем и локалном плану. Биће им руке везана, као што се сада осећа ЕУ..
Са очитим распламсавањем хладног рата у Европи, а који се жели приписати РФ, оживела је ратна пропаганда чији су носиоци институције које је Запад уградио не само на свом простору, Србије, већ и шире. Под њиховом контролом су институције које служе да се формира јавно мњење, не у корист рецимо Србије. Тако се, као и увек, на просторима држава (жртава) преноси све што је у функцији њиховог рата.
Управо то потврђује оживљавање и често агресивно наступање оних институција и појединаца, носиоца тих активности, које други плаћа и раде за другога. Обичном свету, законом је наметнуто умањење примања и издвајање да се покрију пропусти и злоупотребе, свих ранијих власти, а крајње сиромаштво запретило је па смо сведоци бројних насртаја на властити живот, лоповлук свих врста, а власт као да је немоћна да то реши. За то време се множе актери пропагадног рата. Не штеди се на томе, као да неко жели, суровом пропагандом, одвратити да се посветимо себи и својим проблемима.
Тако су се на многим просторима појавиле, што јавно а више илегално, групе и појединци: ловци на људске главе, шпијуни и секте, кланови, убице и лопови, који олако насрћу на туђу имовину и живот. Добро се сећамо кроз дугу историју да су сваки прљави поход и рат, којег је освајач покретао, пратиле ове невоље, па се то наставило и у ово време.
Хладни рат не изазива кризу, већ општа криза свега, пре свега на Западу одакле је све почело, а она дуго траје и потреса подједнако и свет развијених економија. Она излаз из тог стања види у сукобу и хладном рату. Када и то почне спроводити онда се и пријатељство дели по степену поверљивости Илузија је и помисао да је наступио период свеопштег разумевања, поштења, правде и правичности. У овом времену, нове врсте односа су нас удаљиле од тих вредности, а тиме и начин односа са „пријатељем“, и све више смо у процесу да се свет врати на оне превазиђене односе.
.И ако је Немачка, а посебно њена канцеларка Меркелова, у време када је откривено да их америчка служба прислушкује и због тога својевремено оштро реаговала, САД су наставиле са тим прљавом праксом. Они, американци су објавили листу својих пријатеља првог реда, међу којима нема Немачке и других, већ је то резервисано за пријатеље енглеског говорног подручја. Та подела наговештава и буру која ће расплет наћи у новом устројству светских моћника. То се посебно одражава тамо и у државама које су потпуно урушене, где су скоро сви велики погони потпуно стали, а бројне хале некада великих и профитабилних фирми делују као пустош. А таква се нуди и отвара према том свету, нудећи им и своју слободу. На тим се местима сјате велике грабљивице као око леша у природи, не да тој држави буде боље, већ да своју посрнулу привреду опораве и увећају властити профит.
Америчко звецкање оружјем и војне претње су намењене да се очува глобално тржиште, освоје нове позиције и покрене процес његог опоравка – милом или силом.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
ИЗНЕВЕРЕНА ОЧЕКИВАЊА КОЛОНИЈАЛНОГ СВЕТА
Други светски рат, започет у Европи, а на западном њеном делу убрзо би разрешен у интересу и у корист ондашње Немачке. Њу је у то време предводио Хитлер. Последице тога потврђује развој Европе у садашњем времену. Тамо где су се водили прави и жестоки бојеви, и где је рат трајао све до „слома“ Немачког отпора, немачка је имала веома вољне сараднике, и чија се војска, тада у немачким униформама, борила, само, овом приликом, противу Русије (СССР-а)
Немачки војни планови, током тог рата, били су окренути ка колонијама, које су у то време држале, сада поражене, западне државе. Немачкој сили се сада супростављају и колонијални корпуси, чију су војну масу сачињавали народи тих колонија. Они су гинули, не за своју слободу, већ за интерес колонијалног господара. Немачка је изгубила тај рат, уз снажан отпор и са великим жртвама, на та два фронта. Немачки отпор на подручју Европе, при крају рата, имао је снажну подршку у то време назван „квинслишких“ снага, које су им и током рата помагали на одрживости окупаторског режима. До краја рата, у овом сада отпору да очува свој престиж, имала је до краја верне сараднике из времена окупационе власти. Садашње време то, и без посебног истицања, потврђује. На превару и уз посебну наклоност САД, В.Британије и (мање) Француске, окупиране државе, посебно на Балкану остају ускраћене од ратних репарација и то оне државе у којима је дошло до отпора окупатору током целог рата. Грчка, која сада покреће то питање, Немачка сада глат одбија тај захтев. Југославија је посебна прича, а Србија и српски народ баш посебно. Не само да су остали без репарација из Другог светског рата, већ им се не признају захтеви из срамног периода америчког бомбардовања, када се понови иста ситуација из оног претходног времена. Сада, нова колаборација је то разреш на челу са Вуком Драшковићем.
У време када су колонијални корпуси давали снажан отпор немачким афричким трупама, тим је народима, посебно африканцима, обећана слободна.држава. Тај се свет на кратко тако почео и осећати. Био је признат и у ОУН, а лидери сада слободних држава, су се, али опет накратко, политички и вербално заузимали за своја права. У то се време догађа и почетак хладног рата, као предзнак садашњем геополитичком стању. Догоди се у исто време и појава несврстаног покрета, као катализатора између Запада и Истока. Стварање такозваног новог поретка, коме су темеље поставили Рузвелт и Черчил у Јалти, али без Стаљина, претвори се у процес новог поробљавања држава и нове врсте колонјалног поседа.
Тако су до краја изневерена очекивања такозваног трећег света, који је дуго живео по правилима колонијалног господара, па тамо где се показа и отпор новој колонизацији, настао је пакао. Вође су убијане, простори су им отимани, нови светски колонијални поредак заводи лихварски капитализам, на злочинима и поробљавању.
У овом процесу, без краја, нико се не може осећати сигурним. Најмање се могу осећати оне државе које буду сматране неком препреком тог процеса. На потезу је монетарна криза светских валута, где се јачањем долара, на штету евра може претворити у панику. Тај свет је без милости. Правила се мењају по потреби, и не постоји оно најважније, а то су сигурне институције, које ће обезбедити да права и правда важе за све и, да се права и правда поштују. Да у овом свету не буде превише заштићених, а на другој страни, превише оштећених.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
ДРЖАВЕ МАЛИХ НАРОДА СУ ЖРТВЕ КРУПНОГ МЕЂУНАРОДНОГ КАПИТАЛА
Током Другог светског рата, од самог његовог почетка, између великих капиталистичких сила, тог времена, претворио се у светски сукоб. О њему је доста речено са опречним мишљењима, зависно одакле то долази.
Његовим заврпетком, настало је ново поглавље историје, са познатим методама и циљевима, али са другим снагама. Оне су се током претходног рата, договориле о начину како да искористе резултата његовог завршетка.
Сједињеним Америчким Државама, пре него је рат приведен крају, веома се журило, због тога су некажњено, на самом његовом крају, извршиле ратни злочи употребом атомског наоружања против цивилног становништво у Јапану. Користили су вакум у међународном договору и праву. Тај догађај потврђује колико је људска врста неусавршена и злочиначка.
Тај некажњени ратни злочин подстакну САД да се претвори у монструм државу, која вешто прикрива своје злочине, који се увек приписују жртви.
Овим процесом управља малобројна олигаргхија најбогатије свемоћнр групе, која не познаје државне границе. Она је изнад свих закона и свих држава. Њена се власт протеже на све области људског живота. Има верне слуге, које богато награђује и они их штите. и ставрају им богатсво. Та, издвојена група није случајно нашла своје централно упочиште у САД, јер се она издизала из тог система грађеног на сили и законима јачега, окићених оружјем увек спремним да га употребе.Они доносе одлуке које важе само за њих, увек на штету других. За такве људе нема пријатеља осим оних који се држе њихових правила. Под њиховом контролом је олигархиски капитал, којег вешто користе као средство подчињавања других.
Вештом применом концепта којег намећу институције тог изграђеног система, носиоца интереса крупног финансијског капитала, није у интересу малих или великих презадужених држава, већ је то систем потпуног подчињавања и урушава тих држава.
Србија се нашла на путу тог неолибералног политичког концепта, насталог после разарајућих санкција, блокада, пропагадног рата и бомбардовања (двомесечног рата), којег су некажњено наметнуле Сједињене Америчке Државе, и преврата извршеног 2000. године уз њихову помоћ.
Од тог времена, може се рећи да је у Србији настао пакао, којег је завела клика нових богаташа, који су до богатсзва долазили на нечасне начине либедралног капитализма у повоју. Али, како се то догађа у периоду растућег глобализма уз бројне колонијалне ратове и, завођења новог светског поретка, заснованог на сили и претњом ратовима. Читав се тај процес суочава са великом кризом у самом систему. Носиоци тог процеса су САД, које су због бројних пораза на фронтовима у исто време и саме постале презадужена држава. Бежање капитала у руке њихових противника, дошло је до свеопште кризе, коју САД са коалицијом покушавају насиљем да реше, а Русија је изабрани противник те зле намере, јер се на време почела супростављати њиховим намерама.
Русија, са Путином на челу, пре неколико година, позива партнере са Запада да се договоре о новим правилима игре, које то намеће садашњост. Уместо да се са њима договоре дошло је до отвореног сукоба, када се, као и у прошлости, не бирају средства: звецкање оружјем, пропагандом, изазивање и експлоатација криза, али на територији Европе, далеко од САД, довело је ЕУ у велику кризу, и врши снажан утицај да се конфротирају са Русијом, како би Европу учинили зависном од Америчког утицаја, користећи творевине , као што су: ЦИА, НАТО, ММФ, сведска банка, а уз помоћ УН и других бројних институција под њиховом контролом, уз снажну ратну пропаганду и хладни рат, свет су довеле до критичне тачке: ни рата ни мира, са крајње флуидном светском ситуацијом.
Новонасталом ситуацијом, упркос очекивањима САД, сви су изгледи да ће се појавити нови финасијски поредак, којег ће покренути четири европске државе и Аустралија, које ће се прикључити новој азиској инфраструктурној банци. Сада се поставља питање: Због чега су водеће државе ЕУ, без консултовања са Америком, потражиле чланство у поменутој банци са седиштем у Кини? Ако то може да буде благовремени потез да се економије тих држава заштите од могућег финасијског краха, система под америчком контролом. Управо то показује да у овим односима свако гледа да заштити себе и ту пријатељство не може бити никакав гарант.
Тренутна велика пометња, коју изазива нагли пад евра у односу на пораст вредности долара (али без покрића) је процес изазван наглим повећавањем количине евра у еврозони, дневним убацивањем новоштампаног новца. Како кажу, да би се зауставили ефекти, које изазива дефлација, која утиче на стагнацију и теже покретање производње, а она је кризом претрпела и највеће губитке.
Задужене и презадужене државе, жртве монетарног система, којег су завеле чланице глобалног поретка и Неолибералног капитализма – како неко рече: Капитализма катастрофе. Ако се мало боље истражи доћићемо до закључка о тешким последицама овог модела кризе, који доводи до стагнирања и пропадања- незапослемости, на супрот очекивању развоја. Државе, у којима се ово догађа доводи до великог бунта угроженог становништва.
Ако ЕУ, због међусобне несагласности, или из други разлога, не врши притисак на Србију да Русији уведе санкције, зато су ту САД, које ће на томе инсистирати, јер је то опробани модел уцена, притисака и дисциплиновања презадужених држава. Са те стране се може очекивати потпуно лажно пријатељство.
У садашње време, лажног пријатељства, ефекат је да угрожене нације, па и Србија, морају водити избалансирану политику према уцењивачима, како би се ослободиле тога, а најчешће се догађа оно што се догоди у земљама америчким колонијама, где не престаје суров отпор на терор – терором, а обичан свет је таоц тога. Главни кривац је терор силе у којој су кривци за то добро заштићени, а обичан (бројни) свет је угрожен.
Ако би садашња власт поклекла и на притисак САД увела Русији санкције .ту је и њен крај.
Добро се сећамо оног давно записаног, када је неписмени Милош Обреновић. упитао своје чиновнике: „Шта каже народ?“, а они му одговарају „народ ћути!“ Нареди -„попуштај!“ Када се народ буни он ће се истрошити тим протестима. Али, ако народ ћути, мора да се иза тога нешто крупно догађа, а за власт то може бити народна буна, која се тешко зауставља. Та поука треба да служи свакој власти, ако мисли да дуже влада.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
НАЈВИШЕ СЕ УЛАЖЕ У ОБРАЗОВАЊЕ ПРИМИТИВЦА
Заоставштина, и све оно што се велича, па и бројне књиге из прошлости, уметничка дела, бројних славних уметника, филозофа, некритички су посвећене људској патологији, његовој животињској склоности да се међусобно сукобљава, убија, често и без повода. Посебна је прича о филозофији ратова и ратовања. Они који у свом школовању више изучавају о војсковођама, владарима, убицама своје врсте и на њиховом ореолу, граде будућег човека, који треба да их надмаши, како другачије рећи, него – припрема обичног примитивца, који ће се селекцијом, кроз бројна сукобљавања, наћи на неком челу. Као да је овој врсти људи све подређено и у свим областима људског живота.
Људско друштво је оставило иза себе трагове о две врсте људи и људских скупина. Једни су злочести, угрожавају другога из своје врсте. Ако су на челу неке скупине, познати су по својим делима, која су увек угрожавала другога, да би га потчинила, и над њом живела као људски паразит. Ако им се супроставе онда их убијају – врше над њима геноцид. Све у намери да је потчини. Ретко је та врста у ситуацији да се брани. Тој се врсти могу подредити: појединци, државе, удружени појединци и удружене државе
На другој страни су они који су жртве насилника.
И једни и други су величали појединце и скупине, који се истакну кроз људску историју. Такви су се увек китили оружјем, које су примењивали. они насилници у свом нападу, а нападнути у својој одбрани. Људски ум, као да није у стању да ту нађе решење. Решење су често налазили у вери, којој су припадали. Па, поред оружја у једној руци, верско обележје је у другој. Ако насилник намеће своје, а управо се то увек и догађа – „право јачега“, као и код животиња се примењује. И у томе је врхунац човекове мудрости у међусобним односима.
Глас појединца, који се томе супроставља и оно што мудар појединац или скупина појединца предлажу, губи се као ехо и бива забележен или запамћен, али га животињски нагон јачега, увек, потисне.
Људска врста још није успоставила институцију, која ће обезбедити да се право и правда примени, како би се појединац, или скупина – држава, довела у стање међусобног поштовања. Дубоки су корени људске неједнакости и „правда“ је увек у рукама јачега, као што је и његово оружје. На другој страни се жестоко прогањају појединци и државе, које се залажу за права и правду, која ће важити за све.
Нико није ни покушао да заустави колонијалне ратове у прошлости, а ни такве ратове, које под лажним и крајње примитивним и измишљеним разлоцима воде савремене силе, потчињавајући друге у завођењу „новог светског поретка“, на неправди и злочину.
Вама, остављам да сами сврставате појењдинце и државе. Али да за наредну историјопграфију оставите истину, а не лаж, ако себе сматрате достојним тога.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
ЦИВИЛИЗАЦИЈСКЕ ОСНОВЕ ЉУДСКОГ ДРУШТВА
Култура савремене цивилизације је стање које почива на људским сукобима.. Све је подређено томе. Она је до те мере злоупотребљена у интересу малобројне касте богатих. Може се рећи, да савремена „културна“ достигнућа су роба која се добро продаје. Ако се то нуди на светском бувљаку, онда су ти трговци најчешће преваранти. Како сада назвати наручиоце, творце, њихове менторе, кловнове који то пласирају и ефекте на публику, другачоје него – (не)културом савремене цивилизације?!
Међуљудски односи се заснивају на сукобима. и насиљу. Шта рећи на нове методе насиља? Кад је нека људска заједница захваћена овим синдром и то трагично дуго траје. Онда се људи међусобно обрачунавају. Насилника – егзекутора наруче (добро га плате), да за њихове потребе некога туку, шиканирају или убијају, а који им нису по вољи. Да ли сте се запитали: ко је све у овоме злочинац? Ова врста насиља има своје корене у оним срединама у којима су такви одсноси легализопвани.
Шта рећи за оне који величају убице и људске злотворе, ширећи о њима оно нељудско понашање,.истичући његове успехе и његово богаћење на туђој несрећи, него као подстрек да се и други тиме баве. „Жан Лафит пљачкао је кога је стигао и развијо уноссан посао у које су биле укључене и важне личности САД, Енглеске, Шпаније, Колумбије. О љиховом скривеном богатству и данас се испредају легенде… Као најславнији гусар свих времена“, може се читати у часопису: „Политикин Забавниг“ од 20.03.2015. године.
Свесно или несвесно, али ту је материјална користи. Много се више улаже у величању злих људи и што је појединац већи злочинац утолико је и цена његовог величања већа. Нико не размиша о последицама тога.
Сила изнад права је највише човеково достигнуће у односима. Ту људска врста није ништа променила од своје првобитне заједнице само примењије нове петоде тих односа. Како је сила увек привилегија мањине над већином, то сила у оној потплаченој већини, лако проналази оне које ће користити да би се одржала
У дневнику „Политика“ од 23.марта могу се на првој страни наћи наслови: Интервју: Тања Фајон, посланица у Европском парламенту. Интервју: Борис Базљевски, бивши амбасадор Украјине у Ирској. Игор Шолтес (унук Ердварда Кардељ): Папа уводи Србију у Европску унију. Све ово доказује улогу малих људи који су се ставили у службу веће силе, која Србији намеће своје услове и без њене воље.
Србија, као и у свим кризним периодима у прошлисти се нашла на ветрометини вечитог сукоба Исток – Запад. Тај се сукоб не може, у овом времену, назвати сукобом цивилизација, већ кризом цивилизације, посебно у њеној сили, која је свет довела до велике депресије међуљудских односа. Европску цивилизацију су давно поделили ондашњи моћници и међусобно супраставили да се требе и убијају, како би она мањина лакше држала у покорности експлоатисану већину. Полуге мањине су у рукама светских проститутки, који у име њих врше власт( световну и духовну), штите их и обезбеђују им богатство. Господар остаје невидљив. Ту се налази основа нељудских односа савремене цивилизације.
Све је познато. Познати су и они који верно служе интересима моћне мањине. Познати су и методи које слуге примењују у дисциплиновању већине, а посебно држава, која се силом подчињавају већој сили. Све је у игри и свако твди да је невин и да је у праву. Али онај ко у руци држи оружје, а другога је разоружао припада сили разбојника и злочинаца савременог света, који имају своје методе.
Управо данас 24.марта 2015. године, Србија се сећа тог дана само 1999. године када су злочиначке хорде Запада, у поподневним сатима отпочеле злочиначко бомбардовање ондашње СРЈ. Срби ће се тог дана сећати, као што никада нису заборавили ни Косовски бој. То их одржава на окупу, ма да су и у једном и другом историјском моменту међусобно имали издају. Збо тога, да би вас подсетио па наводим познату изреку:
“И З Д А Ј Н И К Ј Е . . . Нација може да преживи будалу, па и оне амбициозне. Али, издају изнутра, никако. Непријатељ пред вратима, мање је страшан, јер је познат и он носи своју заставу отворену. Док се издајник креће слободно, међу онима унутар градских капија, његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се чак и у кулоарима владе. Такав издајник нам се не појављује као издајник, он прича гласом који је жртвама близак и пријатан; његово лице и начин одевања сличан је њиховом и он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцима сваког човека. Издајник разара душу нације; подривајући темеље града; он шири заразу у телу политике, све док она његовој болести не подлегне. Мање би требало да се плашимо убице. Издајник је куга!“
Марко Тулије
Остављам вам могућност да сами, али поштено, ако то можете, себи, а не мени, именујете људе који сада у србији припадају људима са обележјем како је те Марко Тулије препоручио.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
ОНИ КОЈИ СУ СРБИМА БИЛИ СТАЛНА ОПОЗИЦИЈА НУДЕ ПОМОЋ
Срби своју прошлост никада не би смели заборавити. Онај ко би то и учинио властити народ издаје. Како је тога било и у прошлости, тога, у истој мери, имају срби и у садашњости.
Творци Европске уније су прво кренули у жесток обрачун са противницима из свих претдходних ратова. Германи, а и њихове верне слуге, у задњој деценији 20. века воде свој рат противу Срба, као реванш за изгуљене ратове са њима. Покрећу прекрајање историје, како би своје ратне злочине прикрили. Јасно се уочава да су према верним савезницима, у тим ратовима, а посебно у Другом светском, изразито бвлагонаклони. Они, са овим се, на неки начин, одужују за услуге у том рату. Ако се тако то догађа, онда се умни човек пита, није ли то наставак тог изгубљеног рата, па су нацифашистичке снаге оживеле и намећу своја решења.
Питамо се,: зашто је земљама Југоисточне Европе најтежи пут у ЕУ? Многи су тај разлог изнели, али се мање говори зашто је то тако? Из Загреба нам дплазе вести „о могућности да Хрватска буде мост између Европске уније и југоисточне Европе“, па се Србији нуди помоћ.
Сви се проблеми решавају у европарланету где још увек има опречних мишљења. По речима посланика из редова ХДЗ Хрватске у евро парламенту: „нико није као Хрватска и хрватски посланици у Европском парламенту толико заинтересовани за наставак проширења Европске уније“. Зашто је то тако? Јасно се показује да би Хрватска са овим настојала да игра (дволичну) улогу као и у време СФРЈ, увек на штету Срба. Може ли се заборавити разбијање претходне државе? Па понашање Хрватске у време НАТО рата противу срба и српског народа? Улога Хрватске када је насилно извршена сецесија Јужне српске пшокрајине? Имали и један разлог, који би ишао у прилог да Срби и Србија могу им веровати?
Посебно ће Немачка настојати да се Србима и Србији наметне повећана улога Хрватске на Балкану, што она и прижељкује
„Да би регија ишла напред потребни су чисти рачини, рекла је хрватска евопосланица Ружа Томшић, истакавши да сви проблеми са суседима. треба билатерално да се решавају, а не да се ‚гурају под тепих‘. ‚без тога нема мира, а сви ће проблеми већ негде испливати‘, закључила је“.
„Декан загребачког свеучилишта Вери Влатко Црвтила скептичан је према могућности остварења заједничке спољне политике Европске уније. ‚Нас нема и неће нас бити, Спољна политика и безбедност апсолутно су у рукама државаи неће их се одрећи‘, каже Црвтила“.
Елита играча, који Србију воде ка ЕУ, добро се чувају да не увреде Немачку. А добро знају, да је она животно заинтересована за контролу коридора који пролазе преко Балкана ка југоистоку. Да би она то остварила њен је план да потпуно подчини Србију, милом или сило. Због тога су недавно, са другима, заводили санкције, блокаде, уцене и на крају бомбардовали, како би се србима сломила кичма. Уз помоћ људи које су лако купили, потпуно су Србију разоружали, економски упропастили и у Србији обесмислили сваки отпор. Још нису потпуно сигурни у своју победу. И даље се србима не верује, па нас мрцваре и уцењују
„Уколико се од нас очекује да чекамо још 10 година. а мало-помало се утврђује косовска независност, док је економска ситуација све тежа и зтежа, грађани Србије ће престати да верују у перспективу уласка у ЕУ“, рекао је председник Николић.
Све оно што се на геополитичком плану догађа ништа није дуговечно, јер ће се због дуготрајне кризе ситуација мењати, а свет ће живети у заблуди да ће сутрашњица бити боља. Све док се не успоставе јасна правила односа и међусобног уважавања, нико не може бити сигуран за сутрашњицу. .
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
АНАЛИЗОМ ПРОШЛОСТИ МОГУЋЕЈЕ ПРЕДВИДЕТИ БУДУЋНОСТ
У многим делима прошлости, наилазимо на појам: мудрац, пророк, видовит чивек, а када се мало боље позабавимо топм појавом, може се закључити да су то били људи који су на искуствима прошлости доносили закључке. И сада нам се јављују многи, који се на властитој улози у садашњем вемену, јављају се као саветници и тумачи нечије будућности.
Биолошки је познато када се нешто, у нечему, мења, распада, је процес, који се у њему догађа. Ако се то примени на државу, људску заједницу, неко друштво и слично, онда се те унутрашње промене могу назвати изрођавање. или неки пригодан назив, када унутрашње промене доводе до крајњих супротности, тада имамо појаву унутрашњих сукоба, сукоба интереса.
Посматрајмо догађаје, нама блиске, настале у периоду појаве хришћанства на тромеђи: Европе, Азије и Африке. Тај су простор, под својом доминацијом, држали Римљани, са центром у Риму. Тадашњи, а још повећи број година, унутрашњи римски раскол и сукоб, углавном је био на верској основи. Када је централна римска власт прихватила хришћанство, као своју религију, са много шта пренетим и прилагођеним из раније религије, настао је период, када се због унутрашњег процеса у геополитици, држава и њена религија дели на Источну (православну) и Западну (католичку) цркву, међусобно супростављене.
Рим је постао веома богат град у које се сливалу богатсво са целе територије коју је под својом влашћу држала римска имерија. Била је она тада и најмоћнија.
Зашто је нестала? Само зато што су се односи унутар ње до те мере изродили, да је римско царство нестало, а остале су бројни споменици прошлости. Познато је, да се стално повећавала социјална разлика између богатих и сиромашних. Богата каста тог времена толико је била захваћена развратом и неморалом, међусобним крвавим обрачунима, па и онда, када су варвари опколили и нападали Рим, богата каста је у колосеуму гледала борбе гладијатора или тако нешто слично.
Док се распадала Римаска империја, јављају се нови освајачи, прво центра где се зачело Хришћанство. Дуготрајне бобе остатка римске империоје и други из Европе, покрећу бројне Крсташке ратове за „ослобађање светих места“, али је у суштини то била борба и походи за повраћај изгубљених колонија. На леђима Крсташа, који су битке губили, наступају Османлије на просторе Европе. Продиру до самога центра, освајају просторе и заводе колонијалну власт. Али је њихово изрођавање и унутрашњи сукоби, добро познати у београдском пашалуку, па, иза серија изгубљених битака и простора, на крају су се нашли у садањим границама.
Енглеска, освајајући бројна подручја, важила је за највећу колонијалну силу. Није изгубила ратове у 20. веку, али је остала без својих колонија, ма да је успела да их, привремено, веже за себе. И овде имамо процес сличан римљанима и турцима.
Германи, после похода на Запад и освајање америчког простора, воде неколико ратова са суседима и те ратове су губили. Њихов опоравак се управо догађа супротно од раније поменутих. Они се брзо опорављају збогпроцеса изрођавања код њихових ратних противника, па имамо супротно од онога што се за србе говори: Србија, све што у рату добује у миру изгуби. За Германе се може рећи, рат су губили, али су се брзо опоравили на штету противника у рату.
Коначно долазимо до светске велесиле, која је у ратовима мање губила, а у миру се стално богатила на штету, не само својих ратних противника већ и штету „пријатеља“. Та велесила у лицу Сједињеним Америчким Државама, смишљено је кренула у „освајање света“, својом глобалном политиком на свим пољима. У тој својој најезди се примењују искуства када је бели човек освајао просторе америчког континента. Тако се претвори и у „највећег“ господара колонија на свим континентима. Њена се моћ огледа у смишљеном повезивању свих полуга владања: од војне, лихварке, монетарне и еконоске силе владања, која је покренула процес унутрашњих сукоба, који прете распаду.
„Она богата мањина пише своју и светску историју, али крвљу сиромашног и недужног света, из личног користољубља. Они су вођени похлепом и за апсолутном владавином.
Манипулацијом, не само од себе слабијим, већ и свима, свега и свугде и свачега, где би им то било од личног интереса стварају под лажним заставама жртве, које приписују другима да би их дебело уновчили и укњижили на свој властити “конто” похлепе за апсолутном влашћу, учинивши целокупно човечанство својим таоцем, а себе недодирљивим судијом. Они из сенке вуку све конце власти, силе и насиља. Баснословни капитал, у собственим рукама, омогућио им је да уз ангажовање, за сада још увек, најмоћније државе и војне машинерије, уз бројне институције моћи намећу своје услове. Захваљујући монетарном систему заснованог на бази долара. али без покрића, били су у стању, да свету понуде новац, који их је довео у дужничку кризу, и вазалну зависност. “Богови капитала” узурпирају све полуге власти у САД, па и не баш малог дела света. Није никаква тајна да председник САД постаје онај ко успе да скупи највише новца за финанцирање изборне кампање! Самом том чињеницом постаје овисником од својих финацијера односно оних, који су свој новац уложили у будућег председника САД. Слично се дешава и код избора особља на државне, тајне и војне функције како би било све под контролом и командом тих владара из сенке. Све остало су послушници и извршиоци команде са врхова тих пирамида под командом шачице најбогатијих, а веома надменим и најимућнијим, који из сенке, у име демократије рушили или подизали владе широм света, а да им никад није сметала диктатура када се ради о личним интересима. Ту треба само да позовемо у сећање демократски изабраног Чилеанског председника Алијенда и војним пучем преузимање власти од диктатора Чилеа Пиночета или Арабске шеике који владају на деспотски начин али веома Америци послушно односно онима који њом владају из сенке континуитетом зла попут оне у Рачку, Сребреници, Маркалама или тровањем бојним гасом подметнутом садаму Хусеину, гасом који није никад био доказан да је био у поседу Садама Хусеина. Ланац таквих злодела је малте не безконачан као што им је то и дрскост, попут рушења својих кула близнакина где је трећа пала без да је свана дотакнута била. Срушила се као кула од карата и ако је била колос од челика и бетона. И све то само да би пред светском јавности изпровоцирали потребу за борбом против терориста, које су сами производили и припремали за своје потребе, свуда и свагде у свету само да би могли несметано тамо да се појаве. Тамо, где их нема. Тамо су их називали спавачима, или спавајућим терористима, које су они активирали по диктату своје личне прождрљивости за неограниченом влашћу. Светску јавност су по потреби, а премаа свом војном ангажовању, држали у заблуди, како би удовољили прохтевима своје личне похлепе за неограниченом властћу над судбином човечанства, којег претварају у своје робове односно робове неолибералног система заснованог на похлепи, доминацији и праву јачега.
Како су многе до сада тако су и Милошевића по својој потреби, кад их је слушао, називали фактором стабилности Балкана, а кад им се супротстави, уследио је одмах ратним поход, називали су га, у свим светским медијима, који су на већ описан начин узурпирани од тих такозваних владара из сенке; кољачем од Балкана! Данас називају Путина насилником, а Русију опасност по друге земље и светски мир, иако нису руси ни Путин бацили више од десет тона уранијума на Косово односно Србију нити разорили Ирак, Либију, Сирију и безброј других држава широм света Спржили Вијетнам, ускратили основна људска права без пресуде у Гвантамону, нит прогањају недужне због слободе говора, Асанже, Сноден итд. Лества злодела и злочина је бесконачна и није од “јуче”! Својим квислиншких влада, ултимативно постављају задатак да не раде у интересу свог народа, већ у интересу баш тих неоколонијалиста, клике најбогатијих особа света“ – део измењеног текста Душан Нонковић-Теодоровић.
Свет, о коме је било речи, удружен са националном политиком држава, вечитих претендената на просторе Балкана, никада нису били искрени пријатељи. У садашњем времену, када те, већ изражене европске силе, које воде главну реч у спрези са САД, Србе и Србију сматрају својом колонијом. Србији прети велика опасност од те спреге и она ће се, лажима и преварама, као и до сада, стално уцењивати, држати на дистанци, обећано одлагати. Срби и Србија су главни адут у вечитој конфротацији са Русима и Русијом. Све што је запад, после срамног бомбардовања и насилног преврата у Србији,. довођењем на власт себи послушника, уз веома велику услугу коју је одиграо тадашњи амерички амбасадор, прво из Загреба, а касније из београда, сад нам соли памет, али се можед рећи и да је његово „искрено“ саветовање, још увек у старој функцији.
Народ србије мора научити да дневну политику, коју чита или слуша, размишља оно што се налази између, слуша онога искреног, који покушава у веома конфликтној ситуацији, да балансира. Свестан је да се до расчишћавања односа у ЕУ и њеним односом са Русијом, не сме јавно оглашавати о својим намерама. Оно што се мора учинити, мора се обезбедити тајним договорима, на мала врата пријатеља доводити у кућу, и у одсудно време, до којега мора доћи, остварити добитак. Да би се то остварило, Србија се у привреди мора ослонити на властите снаге, властиту памет, на доказаног пријатеља, избегавати лихварски однос који му намета ЕУ. Само на тај начин је могуће обезбедити процес ослобађања туђег утицаја, а посебно оног који прети.
Овај процес може остварити само, добро оријентисана и правна држава, коју треба довести у такво стање договором, не да нам то намеће ЕУ, законима који ће нас заштити, и у доследном спровођењу договореног, без ружних подвала, извући Србију из дуготрајне кризе..
Управо, криза тог и таквог система је поцес, који најављују и његов крах, јер је покренула, по њих, опасан процес, њиховог краја Тешко, па и када би кренули у велики рат, тек би им тада био крај.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
У ВРЕМЕ ДЕПРЕСИЈЕ И КРИЗЕ ЈАВЉАЈУ СЕ ПРОЦЕСИ
КОЈИ УГРОЖАВАЈУ ВРСТУ.
Криза и депресија, која је постала планетарна и дуго траје, угрозила је све процесе својим насиљем. Насиље се јавља из оних центара моћи, који настоје да своју моћ одрже. Тако се криза јавља као опште насиље, свакога према свима. Ту милости нема. Центри моћи, под плаштом слободе човека су лажни, јер се ту рађа насиље које друге угрожава..
Умни човек је и највише угрожен малоумним примитивцем, који настоји да силом мења стање по свом узору, угрожавајући другога. Њему служи све оно што га силом чини над другим. и зато је људска слобода угрожена.
Основна подела власти, која се намеће људском друштву, дели се на световну и духовну. Сада се позабавимо основним питањем: колико је која власт моћна, којим се средствима служи да би одржала моћ и колико је праведна?
Иконографија прошлости и садашњости је увек истицала појединце, који су, силом оружаја, одржавали и наметали се као власт..То „знамење“ налазимо у обе власти(световној и духовној) – па справом закључујемо да су обе насилне. Обе покрећу сукобе и ратове. Обе угрожавају друге, да би их потчинили. Обе су узрочници криза и депресија. Обе су моћне све док унутрашњи процес не разреши међусобне односе, настале као сукоб позитивног и напредног, негативног и назадног односа. Обе су у међусобној спрези.
Светивна влас се дели на парламентарну већину (позицију) и парламентарну мањину (опозицију). Ту власт подржава, или не подржава, ванпрламенарна већина или мањина. Духовна власт се јавља у систему цркве, коју издржава световна власт. Тако, да се може рећи, да је духовна власт полуга световне власти у владању.
Умни човек је прихватио ово поделу, да људско друштву не живи у хаосу. Није успео, и поред бројних покушаја, да сваког човека учини довољно умним, јер је у њему, као и код других живих бића, урођена похлепа, себичност, раздражљивост, ратоборност и склон сукобу, мржњи и освети, која га наводи на злочин. Та се појава јавља у различитим облицима.
Мање од једног човечијег века, људи се сећају старих односа међу људима, обичаја и права која су поштована. Садашње време, много тога је изменило, али како видимо, човека то није усрећило. Стална борба за ослобађање човека и жене, трагање за новитетима, а посебно онога што се сматра потрошном робом за одржавање живота, и роба за његово духовно стање, учинили су их мање слободним и веома зависним. .
Док се већина бавила да ту потрошну робу сама за себе припреми, води рачуна да и то буде доброг квалитета, како би задовољио властите потребе. Постављао би сам себи кочнице, тамо, где би се огрешио према другом. Међусобни односи, а посебно у парењу, били су веома строги, како не би дошло до изрођавања врсте. Духовна култура грађена за потребе човека у којој је и сам суделовао. И ако је често био полуписмен, или чак и неписмен, човек се у средини вредновао својом мудрошћу, скромношћу и моралношћу. Живео је у већем простору, са мање непознатих особа. О добром и о злом човеку, којих је било и у то време, истина се није могла сакрити. Све се знало. Злочин, и ако га неко почини, расчује се на већем простору. Већинско становништво је живело и стварало на руралном подручју..
Мушкарци и жене тог времена су се строго придржавали норми које су морали поштовати. У облачењу, водили су рачуна шта је дозвољено а шта није. Патријахалн породични односи су се поштовали. Поштовали су се суседи и односи у заједници су се наслеђивали васпитавање од ране младости. Било је веома лепо срести особу, која у свом понашању примени нешто лепше да и други то прихвате.
У том времену, о којем се говори, било је средина у којима се јавља другачије понашање појединца и група, коме је и Балзак, својевремено, посветио роман „Сјај и беда куртизана“. Сада се такав роман не може написати, јер је човек „усрећио“ себе односима којег је предак сматрао за срамоту. Па однос и понашање на јавном месту. потпуно је изменило човека. Понаша се као да никога нема поред њега. Мноштво људи на јавном месту посматра са истим осећањем као када гледа слику на екрану, делује итуђено.
Да ли је разумно присилити појединца да на силу прихватити оно што му сви у породици сматрају да је срамно. Парадирање људске посебности, доскора сматране за срам, а још када се то држави силом намеће, онда је то неморалан чин примитивца, који себе сматра бољим од других. Умни човек не може схватити да мањина екстрема, са некг простора, може матретирати већину, ако то није један од елемената уцене и притисака.
Такав процес, који се дуго намеће, и деградира позитивно у човеку, понижава и људе претвара у безличну масу, слично оној када је нека самостална група, далеко од цивилизације у беспућима прашуме, до које други још нису продрли – градила своје односе и понашања супротно данашњем схватању.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
СВЕ СМО БЛИЖИ РАСПЛЕТУ: ТЕМЕЉ ЕУ ПОСТАВИО ЈЕ АДОЛФ ХИТЛЕР
Како је раније истакнуто, да су још у време Другог светског рата, Рузвелт и Черчил зацертали будућу мапу развоја запдног империјализма, али су у то време изгубили из вида, да је Адолф Хитлер , ратни немачки канцелар, током Другог светског рата ударио темеље будућег развоја Западне (католичке) Европе. Због тога је током целог периода световна власт Берлина и Рима, са духовном влашћу била у тесној спрези. Та спега и циљеви ЕУ, у време ове кризе све се више потврђује предња констатација.
Покретање прекрајања историје са центром у Бриселу ( боље рећи Берлину) има за циљ да се немачка рехабилитује и ослободи сваке одговорности за злочине почињене у Другом светском рату. То су једва дочекали ратни савезници (колаборација), како би покренули процес ослобађања својих првака, који су осуђени, за злочине током тог рата. Не треба се много чудити зашто је ЕУ оштрија према Србији него према својима .
У овом времену, највећи губитници, а чланице ЕУ су: В.Британија, Француска, Грчка и Србија (која је на путу да постане), јер се не уклапају у ратну шему савезника. Због тога „данас постоји велико незадовољсртво Европом и мислим да смо изгубили из вида иницијални смисао чему служи ЕУ“, констатује Данијел Келер, велики мајстор оријента Француске.
Из његовог интервјуа у коме износи главне поставке Великог оријента Француске (ВОФ), основаног далеке 1773. године, његовој снази и садашњој мрежи, којој се изгледа супроставља садашњи ценар ЕУ са Немачком, јер велики мајстор Данијел говори о Европи са Русијом и другим светским силама.Због тога је наведена његова констатација јер су се сдашњи токови развоја у Европи претворили у процес који је зацртао нацифашизам током Другог рата.
Ни мало није случајно, када су Путин и Медведев, у више наврата, упозорили на нову појаву нацифашима, и потребу да се свет окупи у борби противу те опасности. После тих изјава Запад све чини да се та снага разбије и због тога нам се јављају процеси као и пред Други светски рат. На линији раздвајања, пред Други светски рат, Пољска је била поприште сукоба, који су претходили том рату на Истоку, сада је то Украјина, са истим предзнацима, снагам и циљевима. Немачка, као централна европска економско – политичка сила (као и у прошлом веку)гради свој савез са оним групацијама држава, које су се доказале као њихов савезник. Њих награђује, ствара им пречицу да би постале чланице ЕУ. јер ће у њима, као и у рату, имати верног савезника, што овом риликом неће имати у В.Британији, Француској, Грчкој, Србији и још по некога.
Државе Централне Европе, у односу на државе севера имају међусону сарадњу другачију од оних јужних држава, посебно балканских, ако изузмемо Бугарску и Румунију. Разбијање СФРЈ у циљу слабљења моћи јужног суседа је извршено са циљем да се, посебно територије које поседају Срби, ставе под своју контролу. Више пута је наглашено, да су са Србима и Србијом, у прошлом веку, вођена два крвава рата и НАТО бомбардовање на крају века, како би се силом натерали на послушност. Илузија је да се може рачунати на неко пријатељство између Немачке и Србије, када Немачка није и неће променити свој план продора на Југ, како бих преко српских територија остварили свој најкраћи пут ка Блиском истоку.
Узавреле страсти и бесни пси рата су веома активни. Главна сила Европе, која је своје пипке спустила све до топлих мора, активира псе рата, који, са искеженим зубима кевћу, према неподчињеним србима, како би их опомењнули да морају бити послушни. И у Србији има тих који на сваки потез, било чији, када испољи наклоност према Русима, понашају се као немачки пси из Другог светског рата, о чему је остало доста изворних докумената, које би немачка желела да се архивирају и никако у овом времену не користе.
Ни мало није наиван страх Немачке од пакта између Атине и Москве. Тај страх није толико од Русије, колико је страх што се једна од чланица са југа Европе, Грчка, показује као недисциплинована према ЕУ. Ако се остваре планови, које у датом времену склапају грци са русима, као плима наступиће процес да и друге, зависне државе, крену истим путем, а то би био и крај ЕУ у оваквом облику. За спашавање и велики морају тражити властити спас да би били слободни. Зато се и један заиста вредан историјски догађај, као јубиларна седамдесета годишњица победе над фашизмом и завршетак Другог светског рата, које обележава Русија у Москви, злоупотребљава, како би се вршиле уцене и притисци на непослушне, да тој војној паради не присуствују.
На крају и тај Јубиларан дан, који је својевремено проглашен за Европски празник Победе, биће затамљен свакидашњицом отвореног сукоба главних сила, које се као хијене боре за свој престиж, али Немача. себе види као жртву тих околности. Зато је и забринута. У овом времену се појављује као сила са омчом око врата, коју су им наменили не руси, већ „пријатељи“ али не из Другог светског рата.
Шта се чека? Много тога биће одгођено јер се нису смириле страсти и процеси започети на многим меридијанима. Када се буду изравњавали рачуни, па као што је грчки синдром презадужене државе покренуо сасвим други процес, то се очекује и да ће се догодити држави, која је више задужена него сви остали скупа, и када дође да и она мора вратити тај огроман дуг, а она не буде то могла, понашаће се исто као и Грчка. Тражиће спас, а тада ће омче око врата многих бити уклоњене, а џелат ће бити спречен да изврши свој задатак..
Значи, да смо све ближи расплету европског синдрома. Многи ће морати да се одрекну својих планоа, да би се могли договорити о новим правилима игре у међусобним односима у будућности. Ако се то на време схвати, свет би био спашен од новог крвопролића, који никоме и никада нису донели вечиту добит.
Ви, који сте у своје рукје узели главни задатак, да формирате јавно мњење, а нисте сигуни, и у овом сукобу кривица буде вама приписана, не кривите никога. Сами сте се продали оној опцији коју заступате. Ако сте изабрали губитничку страну, нико вам није крив што сте залутала овца.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
„РУСИЈА ЈЕ ГЛАВНА ПРЕТЊА ЕВРОПИ“ – ИМАЛИ ТУ ИСТИНЕ?
„ГЕОПОЛИТИЧКА ЕМОЦИЈА: Страх је постао толико присутан у свакодневници Европе и њених поступака према остатку света да је књига француског спољнополитичког експерта Доминика Мојсија ‚Ѓеополитичка емоција‘ постала актуелнија него икад. Мојсије је још пре шест година изашао са теоријом да од терористичких напада на САД 11. септембра три основна осећаја – осећаји наде, понижења и страха – обликују геополитику три водећа регионална центра моћи. Азија је, каже он, пуна наде у бољу будућност па је енергично предузела економски иницијативу од Запада. Арапски свет делује под осећајем понижености, жртве и неразвијености. Запад, пак, делује под утицајем страха. и то страха од економске моћи Азије, али и да ће арапски свет постати извор радикалних верских и терористичких напада чије узроке Европа и САД једва разумеју“ – објави Ненад Радичевић у „Политци“ (подвукао аутор).
Министри нордијских земаља жестоко критикују Русију и истичу „Русија је главна претња Европи“. Они истичу како „руска војска провоцира на северу Европе“, али никако не говоре, како војска НАТО-а, са њихове територије (може се справом рећи окупаторска), читаво време провоцира Русију.
Када се вратимо мало уназад и подсетимо се шта се и зашто предлаже, биће нам јасније. Предлог Жан-Клод Јункера да Европска унија формира сопствену војску, узбудила је многе у ЕУ. Образложење које је дао Председник Европске комисије има логике, јер се главни актери ЕУ осећају као да су им руке везане, јер се централна команда НАТО-а налази у рукама Америке. Због тога се елита ЕУ сећа времена када је Турска заратила са Грчком, одједном се нашла у ситуацију да она не располаже употребом своје војне силе, јер је она под непосредном командом везана за Америку. Верујем да је то и разлог што се предлаже формирање сопствене војске ЕУ. Али се и у тим оквирима поставља питање: у чијим ће рукама битри главна команда (овде се очито мисли на немачку војску), па се они други, чланови ЕУ, осећају да ће се наћи у ситуацији када неће моћи употребити своју војску на унутрашњем и локалном плану. Биће им руке везана, као што се сада осећа ЕУ..
Са правом се питамо шта је у овоме истина а шта лаж и пропаганда. Ко се бави мутним радњама и свет лаже, да би прикрио сопствену немоћ? Да ли су Руси криви због тога што је тренутно Европа постала зависник руских енергената? Нису ли то били заједнички планови за добро и једних и других? Коме је то засметало у датом времену, па настоји да те односе потпуно поквари? Ко је тај који стално Русију избацује из Европе, свет држи у трансу страха од? Да ли су то Руси, који су се повукли у своје природне границе, када је Црвена армија продрла и заузела Берлин, окончала дугогодишње крвопролиће, које им је наметну фашизам. Или су то САД, чије јединице и нису ратовале до Берлина, али су се ту нашле, када је рат окончан и никада нису отишле из Немачке. Вешто су то камуфлирали коалиционим споразумом кроз НАТО, где је врховна команда у рукама САД? Да ли се ово може, или не може, назвати окупација дела Европе.
Евриопска унија је постала зависник и од једних и од других, па се справом може рећи да се она у целини налази на врућој линији раздвајања вечитих ривала, а за Русију и вечитих непријатеља, који стално посежу за њеним ресурсима, а то је агресивни амерички империјализам.
Мегаломански планови крупном америчког капитала, удруженог са делом европског, твораца глобалне геополитичке и војне стратегије развоја, смишљено су, и то нај простије речено, кроз зеленашки капитал, довели један део света у дужничку кризу. Колико је познато, САД се нису задуживале код ММФ-а и СБ, управо зато што су оне управљале овим системом, доводећи многе државе, са мало њихове мудрости, у дужничку кризу, која их је потпуно зауставила у развоју и, учинили зависним. Узиман је зајам за развој, који се преливао у руке малог броја мафијаша, док је држава постала све сиромашнија и зависнија.
Глобална политика је изградила систем великих корпшорација које су се као пијавице појавиле на многим меридијанима, учинили су светску трговину потпуно зависном од, како.кажу слободног светског тржишта, најмање слободним. У овом систему нема здраве конкуренције. Средства се не бирају да се оствари профит. Такав систем је свет поделио на ону мањину крајње богатих појединаца од 0,01 посто пребогатих, и 99,09 посто, са највећим процентом крајне сиромашног и убогог света – често гладног, који у страху, стално мења места боравка, бежећи од немани која се зове капитализам..
Зато се поново истичу речи: „Она богата мањина пише своју и светску историју, али крвљу сиромашног и недужног света, из личног користољубља. Они су вођени похлепом и за апсолутном владавином…“ како је истакао Душан Нонковић у свом тексту.
И предстојећа војна парада у Москви, посвећена јубиларној 70-ој годишњици победе над фашизмом, је у функцији подела, које је изазвао управо страх у ЕУ од саме себе, па се се поново Европа дели на ону поделу иу Другог светског рата. На једној су страни снаге антифашизма, док су ратне снаге фашизма заузеле своју бусију. Европска унија је већим делом подлегла притиску САД, која је наставила Хладан рат са Русијом, као форму изласка из кризе, коју је применио и Адолф Хитлер, када је после оне кризе(у прошлом веку), покренуо Немачку и повео свој крвави Други светски рат. Не учествовање већине чланица ЕУ на овој паради, показује да се западна Европа није одрекла фашизма. Овим се поново поставља веома врућа линија раздвајања у Европи. Трагајмо ко све стоји иза овога и са којим циљем? Страх није од руса, веш од самога себе и своје неизвесности, коју ЕУ није у стању да реши, зато се и она бави уценама, претњама и притисцима у завођењу реда, а управо ће јој се то и највише осветити.
Узаврело вруће пролеће (док је још напољу хладно), наговештава бурни развој геополитичких односа у свету – који су потпуно нејасни. Док САД покушавају да са земљама „осовинама зла“, како је Буш млђи говорио, успостављају неку равнотежу сила, у исто време настоје да се конфротације у Европи максимално одрже – систем владавине силе над правом.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
ОДУШЕВЉЕЊЕ ТУЂИМ ВРЕДНОСТИМА ЈЕ ЛАЖНА ПРЕДСТАВА
АЛИ НЕКАДА И НИЈЕ
Док размишљамо о овом проблему, сетићемо се старе изреке, „да је комад у туђој руци увек већи“. Због тога се туристи или било ко, када се нађе на неком непознатом месту, увек је узбуђен када упозна и неку малу ствар, а она га одушеви.
Позовеш рођака, чији је члан отишао у иностранство и питаш га:
-Да ли ти се јавља, и шта каже?
-Редовно ми се јављају. Одушевљен је том срдином – каже рођак.
Сада се мало боље подсетимо, а шта га то одушеви? Да ли је „тамо“ нешто посебно боље него овде? Доћићемо до закључка да је то одушевљење, управо, оно осећање које долази „да је комад у туђој руци увек већи“.
Зашто је то тако? Па то долази од емотивног закључка, да људи тамо боље живе неко овде, јер њихове проблеме није упознао, нити је за те вредности ишта лично уложио. То значи, да оно што овде доживљава никада није био са тим задовољан.
Ако се неко нађе, из личне потребе,.на неком другом месту, и тамо одлучи да настави да живи, обично се уклапа у средину, коју је други уредио, па је осећање бољега настало као лично задовољство, што не мора ништа лично да уложи. Значи уређени тамошњи живот му је чиста добит. Због тога се тако и осећа.
Овде, у својој кући, ако су из разноразних разлога, поремећени односи и због тог немара много се шта дуго време урушава, за ту средину, да би се вратила у нормалне односе, мора се доста жртвовати. Због тога се из те средине најчешће бежи, а нарочито они, који не желе да ишта уложе, а очекују да удобно живе.
Како смо раније закључили, многе државе и људска друштва, немају ту срећу да сами граде свој живот. О њиховој судбини увек одлучује неко други и, увек насиљем.
Та несрећа пратила је и прати српски народ, чија се држава нашла на туђем путу интереса. У Садашњем времену и велике кризе, Србија се нашла на путу жестоке ратне пропаганде, коју је покренуо Хладни рат између Запада и Истока. Та пропаганда у спрези са злокобним интересима Запада, претвори се у класичан сукоб интереса. Као и увек, интереса многих струја које су се определиле за једну или другу страну. Жестока пропаганда, у спрези с притисцима и уценам, и то потреса српске просторе на Балкану. Као да се налазимо у периоду предвечерја Другог светског рата..
Од великих промена, посебно у Европи, деведесетих година прошлог века, узаврела геоплитичка и војна ситуација, ника да се доведу у неки склад. То доводи до продубљавања опште кризе, која захвати већи део света. Свет тражи излаза са што мањом штетом. Тако да у овом периоду властити интереси потпуно потискују осећање неке солидарности. Односи међу сукобљенима и пријатељима, изродили су се у крајни примитиван однос, где је уцена, претња, санкције, па и бројни злочини у великом порасту. Све је то затамнило садашње стање и крајње, нејасну сутрашњицу и будућност. Односи једног дела чланица ЕУ, па и саме врхушке према Србији су инструментализовани до те мере, да се могу назвати „лажом и пралажом. У ове односе, као и у сва прошла времена, показао се изразити интерес Немачке. Због тога, што се никако српска елита не уклапа у њихове планове. Добија се утисак, да обе стране не очекују брзо решење, јер ни једна није сигурна у оно што јавно изрази, већ у тим дипломатским односима има доста прљавог и насилног, посебно од стране која диктира услове. У овој игри односа, одржава се нека европска клацкалица Исток – Запад, и служи као дипломатско надметање у односима.
И у оваквој нејасној ситуацији Србија има доста пријатеља и није усамљена. Посебно се то запажа у време када је Србија угрожена. Добро се сећамо правих српских пријатаља у време прошлих ратова. Никако срби не би смели заборавити искрено пријатељство Алчибалда Рајса, који је српску голготу осетио и на себи, због тога се за увек одредио као српски патриота и пријатељ. Било је таквих странаца, који су свој живот за увек везали са србима и ако нису срби. Добро се сећама, али сада потиснуту улогу Јаше Рајтера и његовог брата, који су се борили на страни српског народа и ако су пореклом немци.
Због бројних таквих појава можемо се тешити тиме да никада нисмо били, нити ћемо бити, без правих пријатеља и то ће одржати српски народ, коме су се циклично наметале потешкоће, пљачкан и понижаван, али је ипак опстао..
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
ТАМНИ И ТМУРНИ ОБЛАЦИ НАДВИЛИ СУ СЕ НАД СРБИЈОМ
Управо као што је отпочео данашњи дан 18. април, са пребукираним програмима, који су се згуснули и догађају током овог дана, ако се томе дода и оно што се неколико дана ваља овим просторима, као очити пример сулуде политике великих сила, пре свега западно капиталистичког и империјалистичког света, који према Србији увећава свој притисак. Циљ им је да је Србија потпуно подчини, и без своје воље и на силу постане вазал запада.
Све је у функцији да се Србија натера на њихове услове и коначно престане бити за њих реметнички део на Балкану. Са оним што се видно догађа и намеће Србији преставља класичан пример њихове (западне) политике у спровођењу њихових паклених планова и замисли.
Садашњица све више показује и доказује ону народну изреку „нахрани куче да те уједе“, то нам је на велика врата, уз лакопоткупљиву елиту, која се лако продаје ко да више, и коју справом можемо назвати проституткама садашњице. Простори балкана су, после ликвидације СФРЈ, постали полигон на коме се надмећу струје које ће се удобрити силама, које нису у прошлости успеле да претке подчине, а зато су малоумни потомци ту, да забораве прошлост и претке, а заслепљени шуштећим доларима и еврима, који им се за ту услугу нуде, продали би и властиту матер.
Угрожени српски народ веома добро зна и прати ову сулуду игру уцена, а посебно мале људе који су се ставили на страну његових вечитих непријатеља. Како су долари и еври давно уложени да се у Србији, баш у време ни рата ни мира, када је ратна пропаганда хладног рата захватила читав европски простор, активирају се центри (које је Немачка давно поставила на Балкану, још у време распада СФРЈ, ко је заборави овај догађај треба га подсетити. У то време, Западна Немачка у ондашњој Албанији покреће „њен преображај“ и претвара је у свог оданог слугу, као што је то у току рата урадио и Хитлер. Тај успавани вечити противник српског народа, познат још из турског времена, сада је веома активан, али уз активну улогу Немачке (оно што говори Рама то је диктат из Немачке). Лажног мира на Балкану, у време захуктавања хладног рата, нњеће и не може бити.
И у Србији су се узбуркале страсти па са страница „слободних“ јавних гласила не силазе потомци ратних присталица Адолфа Хитлера. Цело друштво је по тој (ратној) линији подељено. А зашто нам се то догађа? Управо исто оно што нам се догађало током Другог светског рата. Обтатите пажњу који су то људи и коме припадају (читаво задње време), који су се давно ухлебили у врхове политике без главе (глава је на другом месту). У игри, веома дуго, је процес прекрајања историје немачких ратова на Балкану. Кажу да забораво оно што је било, јер нас то не може помирити. Зашто би се ми у периоду новог насртаја на наше просторе сада и мирили, када нам је то очито присутно? Ново створене институција, такозваних невладиних, формираних из западних центара, веома издашно помогнуте прљавим новцем, који управо разара душу српског народа, да се по њиховом плану, али мора догодити оно што им други намеће. Обратите шта нам говори лице које се налази, не случјно, на челу владиног одбора .за евроинтеграцији. Шта се догоди са Јубиларним обележавањем пробоја Сремског фронта 1945. године. Због верског празника то је померено, све се настојало да се тај догађај минимизира, па је на разне начине, само се још није утврдило ко стоји иза тога, све је учинило да се на том месту појави што мање људи, а државни врх, само они знају зашто, занемарио је ово да обележи, јер су својевремено немачке присталице оцениле „да је тај фронт однео бројене непотребне српске жртве“, наравно, да би бројене своје, који су заједно са окупатором бежали на запад, оправдали и у исто време, западу се поново ставили у службу.
Поново је дошло време да се послужимо давно изреченом поуком:
“И З Д А Ј Н И К Ј Е . . . Нација може да преживи будалу, па и оне амбициозне. Али, издају изнутра, никако. Непријатељ пред вратима, мање је страшан, јер је познат и он носи своју заставу отворену. Док се издајник креће слободно, међу онима унутар градских капија, његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се чак и у кулоарима владе. Такав издајник нам се не појављује као издајник, он прича гласом који је жртвама близак и пријатан; његово лице и начин одевања сличан је њиховом и он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцима сваког човека. Издајник разара душу нације; подривајући темеље града; он шири заразу у телу политике, све док она његовој болести не подлегне. Мање би требало да се плашимо убице. Издајник је куга!“
Марко Тулије
Све је исто као и оних послератних година од 1920. па све до оне 1928. године, када је ондашња круна, једноставно донела закон,.којим је заведена диктатура у ондашњој Југославији. Западни свет то није осудио, јер је припремао промене, које су уследиле доласко Адолфа Хитлера на влас у Немачкој, којег сада многи следе. Све се зна и ко у овој земљи Србији припрема исти с ценаријо и где му налазе полуге. Добро нам дође она народна изрека: „Нахрани пса да те уједе“. Ко то не може да схвати, као да у овом времену и не постоји.
Док се споромислећи људи међусобно нагађају, „а сада се појави једна НВО, чије програме финансира британска амбасада, али и неки други, па чак и државни органи у Србији кроз неке програме или пројекте, која је веома неодговорно (али добро темпирано – писац) заказала конференцију и обавестила разне министре западног Балкана…“, неко, ко је требао бити и раније обавештерн то изрече. Верујем да су други аминовали такав потез, кријући се иза тога.
Зато ово ровито време не може оставити равнодушног сваког онога ко не жели да његов народ поново буде туђи роб. То је могуће само ако међу нама буде што мање оних из претходне поуке Марка Тулија.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
СРБИЈА ЈЕ ПОЛИГОН РАЗРЕШАВАЊА СУКОБА ИЗМЕЂУ ЗАПАДА И ИСТОКА
Ово време, веома јасно показује, да је запад, а посебно државе окупљене око Немачке, извршили агресију и напад, на дотле, успешне државе, да би тај простор ставили под контролу. Европска унија (ЕУ) је настала на крви и невиним жртвама, невиног народа, да би свој план ширења на југ остварила, али по замисли Адолфа Хитлера, значи, методама из тог времена . Све друго је лаж.
Да би се тај план остварио, требало је створити погодан простор, на коме ће се разрешавати сви светски проблеми. Тај простор, као опитни полигон војне организације НАТО-а, која ће без икакве одговорности, извршити опитовање свог наоружања и своје стратегије борбе и вођења рата са дистанце. Ово им је било потребно да би иза тога, извршили инвазију на друге земље, тамо створити хаос (као на Балкану), натерати становништво да бежи са свог огњишта, а то вешто искористити у пропаганди, да је жртва кривац, а не плаћеници организованих у НАТО војној силу.
Насилним разбијањем СФРЈ и смишљено покретање, пре свега верских ратова, уз примену Хитлерових и Мусолинијевих метода и праксе. На просторима Балкана, као да се настави, за њих несрећно завршен Други светски рат. Могу они сада говорити и оправдавати своје поступке, али људи, који спроводе њихову политику на просторима бивше СФРЈ то потврђују.
Србија се, после насилног преврата, нашла у позицији као у периоду Другог светског рата. На почетку тог рата, крупан капитал и државне резерве, пренете су у иностранстово, да би бегунци из земље, лагодно живели. Сада, када је дошло до насилног преврата, а ратни дезертери се појавише и наста пљачка државе и народа. Држава и народ су доведени на ивицу понора, али су банде пљачкаша остале ван домета правде. Страшан притисак претендената са Запада, уз појаву, што убачених и са стране формираних и финасијски подржаних НВО, са бројним унутрашњим НВО, које су формирале поражене снаге из претходног рата, разарају државу, која је смишљено доведена у ово стање крајњег сиромаштва, беде и несигурности. Србија је постала зависна и презадужена држава. Посебно је потребно истаћи начин како је држава доведена у потпуну зависност од лихварског капитала. Од тог капитала обогати се каста нове буржоазије. Она је сада у позицији да одређшује токове даљег развоја либералног капитализма и настоји да силом обезбеди тај процес.
У задње време, на многим скуповима посвећених „реформама“, које се покрећу, али, у клупама тих силних скупова, увек су на окупу лица која су управо Србију и довели у ову незавидну ситуацију.
Србију дестабилизује отуђена медијска номенклатура, која ни једну земљу није усрећила. Политички договори и намере се углавном склапају у кафанама. Тамо се и најчешће догађају бројне ликцидације, па како се то раније говорило чаршија је та која ствара климу у држави. А ту су не баш јефтини, али како су их раније називали петпарачки листови, који углавном објављују оно што читаоци очекују, а често полуистину и лаж, порнографију, рекла – казала, са мало вредног, може се рећи забављачки листићи. У појединим, раније озбиљним листовима, када се знало ко стоји из њих, могла се и очекивати озбиљна информација, сада смо почели да сумњамо у све оно што се објави. Значи да нам је медијски простор потпуно разбијен и не зна се центар, који са њим управља. Позната је изрека: „најлакше се риба лови у мутној води“. Тако изгледа и наш медијски простор. . ..
Најтеже је Србију извући из тог ужасног глиба у коју су је довеле туђе удворице и слуге. Ако се појави и неки озбиљан политичар са намерама и активностима онако како то јавно изражава, он, за опозицију, у овом времену има многоструко већи број оних који очекују да освоје његову фотељу. А пошто се такви веома дуго врте на политичкој с цени, а познат нам је њихов бивши резултат, справом такве можемо у будуће именовати „фотељши“.
Сада су балкански простори, у времену нестабилне геополитичке и војне ситуације у свету, преплавњен фотељашима, који нам нуде „спас“ и „боље сутра“. Али међу њима има и фотељаша, које би требали да назовемо „букачима“, лаки на прљавом језику, не бирају речи увреде, али су дебелокошси, које критика не дотиче. Такве и улица, кафана и подземље подржава и најчешће се дуго одржавају на политичкој с цени баш ти фотељши букачи..
Као и у сва прошла времена, какво је тренутно стање у земљи оно се пресликава и у Скупштинске клуте. Док се ово пише, а поред је радио, где спикерка повишеним тоном објашљава данашња догађања у Скупштини и повремено се оглашавају посланици из клупа опозиције који критикују власт, па случајно по оним питањима где су они подбацили и због чега су изгубили позицију и власт на задњим изборима.
На крају да напоменемо, да је више времена потребно да се држава опорави од периода њене стагнације. Управо је то сададашње време и због тога нам је потребна мудрост и воља да се то преокрене, а како рекосмо, процес ће дуго трајати. За нашу несрећу, која може бити и прекинут. Имамо осећај као да се налазимо у периоду 19. века и времена, када су се више пута на власти смењивале династије Карађорђевићи и Обреновићи и, увек у крви. Али су се у жижи тог збивања налазилле политичке личности, које су династије користиле у овим превратима.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
„УКРАЈИНСКА КРИЗА“ ЈЕ ДЕО УКУПНЕ КРИЗЕ У СВЕТУ
Дуже време се бавимо проблемила кризе у Украјини, која је прерасла у украјински рат, без јасног расплета.
Читав овај прицес, који се сада, а раније на неком другом месту (Балкану) још увек није завршио јесте криза Европе, а посебно Европске уније, која је запала у „ћорсокак“ и мали су изгледи да ће се то брзо окончати. Ако је криза на Балкану прерасла у грађанско-верски рат, па сада се то догађа и у Украјини, а шта се тек очекује у ЕУ?
Напори да се рат и убијање заустави у Украјини не даје резултате- Кијев, који представља део украјинаца верских везани за запад, где је и криза почела крвавим сукобима и нема намеру да се договорено извршава. Тамо у Кијеву, актуелна власт доноси законе, у покушају да се криза реши, како се каже „бензином гаси пожар“ и фаворизује ону страну, која је и изазивач кризе о „декомунизацији“, који је недавно изгласан у парламенту. Чека се да председник Петро Порошенко стави свој потпис.
Овим законом предвиђено је да се може казнити од пет до десет година сваки грађанин, који буде испољавао другачије мишљење украјинске историје (која се драстично прекраја), од званичног става изједдначавања да је фашизам и комунизам исто зло. Шта се у ствари са овим постиже? Прекрајање историје, коју покрећу институције новог погледа на прошлост, када се покушава кривица пребацити на жртву, да би се кривац рехабилитовао, а са тим скинула кривица Немачке, отвара старе ране и немоћ да се то у пракси прихвати. Управо је то главни сукоб који ће ЕУ и највише коштати, а то ће мо видети и ван ње.
Оно што се догађа више од двадесет година, како ку процеси прекрајања историје започети на многим просторима Европе, а томе су кумовале САД и ЕУ, радећи на „политичком јединству“ одлучили су да потпуно избришу стране из Другог светског рата и властите националне прошлости па је тако дошло да се поређењем Совјетског Савеза са нацистичком Немачком, а комунизам са нацизмом, то значи да Руси, који су жртве тог рата, али, који су и главни терет рата противу Немачке сносили и на крају сломили њен отпор, за овај безуман свет запада, одједном посташе главни кривци за тај рат.У исто време удружене снаге запада такву политику преносе у скупштину Савета Европе, када се прокламује „потреба међународне осуде злочина тоталитарних комунистички режима“, па слично се то доноси у Прагу, настало је ново доба, новог (ужасног) међународног поретка, на челу недодирљивих држава, као што су Сједињене Америчке Државе са својом ударном песницом најамничке војске, сврстане у одреде смрти. Иза тога све је познато, али, како је свет увек био неправедан, ратни се злочини аминују и подржавају од Организације УН и њеног чеда Савета безбедности и доносе бројне резолуције, које најчешће и нису дале позитиван резултат.
Ако се тај свет убица сада не стиди, али је одговоран за све оно што се догоди на Блиском Истоку, афричким државама, а пре тога гнусно бомбардовање Срба ма где се они налазе 1999. године.
Док се ови редови пишу, а око спомен обележја невино настрадалих 16 радника РТС-а, када се навршава и 16 година од тог злочина, већу срамоту нисмо могли чути од ове::„Челнице НАТО-а трде да је напад на зграду у Абердаровој улици, која је срушена са два разорна пројектила, био оправдан, а још када Међународни кривични трибунал за бившу Југославију закључио да бомбардовање јавног сервиса не представља ратни злочин, већ да је реч о уништавању ‚нервног система који је држао Милошевићев режим у животу“. А где је ту савест тог високообразованог примитивца са злочиначком пожудом, као у животиње. Ко ово оправдава гори је од њих.
Слика данашње геополитичке ситуације, посебно у Европи могла би се објаснити и са овим примером. Када се на предлог Москве у Савету безбедности УН, крајем новембра 2014. године у Њујорку гласало о Резолуцији против величања нацизма, у којој се изражава озбиљна забринутост због појаве и активности бројних екстремистичких покрета и политичких партија које пропагирају расизам, етноцентризам и ксенофобију, која настоји да се ширењем идеологије фашизма и расне надмоћи, а за Резолуцију гласају САД, Канада и Украјина. Међу 115 чланова УН које су подржале ову резтолуцију није било ни једне чланице ЕУ, а Србија је била једина држава регијона која је подржала ову резолуцију. Треба имати у виду да се између осталог „осуђује слављење нацистичког покрена и бивших чланова организације ‚Вафен-СС‘, отварање споменика и меморијала и одржавање јавних демонстрација са величањем нацистичке прошлости, покрета и неонацизма. Али, шта се у овом периоду догађа да и пре, а и касније, државе, ратне савезнице нацистичке Немачке током Другог светског рата, на велико учествују у активности, које се осуђују поменутом Резолуцијом.Сада се справом може рећи да је ЕУ чедо неонацизма.
Из Брисела је тада стигло објашњење као да ће Москва ово злоупотребити и „покушај борбе противу неонацизма у контексту кризе у Украјини“. Када се мало боље позабавимо овим проблемом доћићемо до закључка да се на просторе Европе продужио Други светски рат, који ће у црно завити многе, као и претхони.
Један Украјински историчар констатује да је историја Украјине, нажалост, толико контрадикторна да никако не може да буде стабилизући фактор.Сви су изгледи да ће се наставити са оваквом ратном психозом на просторима Европе, јер су разјарене страсти, подржани „ратним бубњевима“ на велико захватили многе земље., па није никакво чудо што је неко рекао: „Плашим се најгорег, сви ћемо нестати у новом светском рату“.
Један део света као да је изгубио компас, а још ако их предводе убице, реворвераши и мафијаши, људска врста је остала увек иста – са нагоном животиње.
ТРАДАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
ПРОЦЕСИ КОЈИ УВЕК ИМАЈУ СУПРОТНО ДЕЈСТВО
Задњи дани априла 2015. године откривају нам, да сви процеси које неко покреће и силом то намеће, увек имају супротно дејство. Актуелни политичари као да нису тога свесни. Њихово појављивање и изјаве, у намери да оставе позитиван утисак на масу, имају супротно дејство и ефекат.
Кренимо редом. Дугачак је списак таквих процеса, које су покренуле, али не случајно, Сједињене Америчке државе. Претходног дана амбасадпр САД Кирби, говорећи о догађају у Зворнику да је тероризам глобална опасност. У исто време амерички сенатор Рена Пол, један од кандидата на предстојећим изборима идуће године, за место председника испред републикабске странке, говорећи присталицама, казао „да је уклањање с власти Садама Хусеина и Муамера ел Гадафија била грешка“. Доста је овај сенатор у свом говору посветио овом проблему и на крају да се послужимо његовим речима: „Сваки пут када уклонимо секуларног диктатора, завршимо у хаосу са радикалним исламом у порасту“. Ако је то речено сада, а како ће то ценити даља будућност, када се буду анализирали садашњи процеси. Верујем да ће се то тумачити као злочин, и то злочин не само према другоме, већ и према сопственом човеку
Она сила, која је покренула, али сада свој глобални процес, да ратовима и некажњеним ратним злочинима, нападне чланице УН, без или са њиховом одлуком, и отпочне свој рат, за своје интересе, некажњено убија и пљачка државу, за собом оставља хаос, управо је она кривац за покретање мржње и жеље за осветом тамошњег човека, а отпор тога народа, сила жели да прикаже као „тероризам“. Сада сами себи поставимо питање: ако нека држава нападне другу, под било каквим изговорима, да би јој наметнула вазалство и државу пљачка, који би назив требало дати том рату? Није ли то отворен терор једне државе над другом? Отпор који се тиме порекеће је увек процес, који произлази из претховног. Значи, тероризам је продукт терора.
Али тако не гледа онај мали део људског друштва, који се претвори у владајућу мањину над огромном већином, а жртва је увек она већина.
Непред смо говорили о рату и сукобима. Али постоје и други процеси, који покрећу сукобе. То је процес, који је покренула врхушка на западу, са цињем свог уједињења у отвореној глобалној борби за наметање силе над правом. Ујединила се та мањина, оформила своје институције, али, и обезбдила снагу и методе за наметање тог процеса. Она то чини прво у својој, а онда и туђој кући. Њима се придружују појединци и њихове скупине, које сада у прекрајању историјске истине налазе свој спас.
Немачка је прво покушала да кривицу за почетак Првог светског рата пребаци на србе, али је изгубила из вида, да су јој савезници у Другом светском рату управо били потомци победника у Првом. Знали су то добро, ато им је био потребан почетак новог насртаја у прекрајању историјске истине, а у томе ће им помоћи њихови савезници из тог рата. Тако је процес прекрајања истине и историјских догађаја током Другог светског рата изазвао нови процес, који се енергично томе супроставља, па се на мала врата појавише новопечени историчари, а не само они, који ће градити неку „истину“, о прошлости па ће се на крају све то догодити онако како је то у садашњем времену покренуо запад.. .. .
.
Само онај ко није у стању да схвати, или то неће, а после насилног преврата, у Србији наступи процес либералног капитализма, а он се никако не може ослањати на тековине социјалне револуције (јесте да се и она изродила), али је оставила дубок траг код огромне осиромашене већине, која се томе сада супроставља. Како се тај процес одвија, а све се више откривају средине и носиоци тог процеса, који прекрајају истину из периода Другог светског рата. Сада нам се појављују појединци, али са два лица, док им је одговарало радили су једно, а сада (осетили су вредност шушкавог страног новца), на врем су се укључили у ново настали процес
Данас 30. априла у .дневнику „Блиц“ појави се нама познато лице, са испруженом руком и дрским погледом, још дрскијим речима, како нам соли памет и одређује „светлу“ будућност србима, а не пише се србином. Живи веома богато јер се вешто користи парама српске сиротиње, која је „добровољно“ пристала да богатом апанажом издржава претедента на непостојећи краљевски престо, да би се те сиротињске паре нашле у рукама човека, који се читаво време слови као „члан крунског савета“, како нам је познато многи су се због тог новца, а и других разлога, продали. Тако је та, некада важна установа државе, сама себе маргинализовала у друштву, јер су „велики“ постали мали политиканти.
.
Врхунац прекрајања историјске истине у Србији покренуле су присталице пораженог четничког покрета (Пећанца и Д.Михаиловића), који су се током рата ставили у у службу окупатора. А како је Немачка била окупатор, која и покреће прекрајање те истине Другог светског рата, са циљем „помирења“ у Србији је подстакла еуфорију присталица поражених у том рату, да омаловаже победнике и прикажу их у кривом светлу, да би на њихово место устоличили своје прваке, који су над српским народом током рата, извршили више злочина него што је то окпатор лично чинио.. Србија је прекривена споменицима прошлости, који говоре ко је и од чије руке настрадао. Тако нам је историја у камену уклесана. Сада се руше ти споменици, каљају се имена хероја, које је народ и песмом прославио, да би се на го место уздизали злочинци из тог времена Надри историчари новог поретка, граде своју историју и кукавички то помећу српском народу, а то се никако не може подредити неком помирењу. То, слично као и у рату, покрену процес и оне друге стране, која сада пише и обнавља ту ратну историју. Будућа поколења, или ће потпуно занемарири прошлост, што сумњам, јер ће се народ Србије наћи у неком новом времену, када ће бити присиљен да би очувао властити идентитет и постојање поново бавити својом прошлошћу. То се може обезбедити само правом историјском истином, а не лажном.Сва је прилика, да ће присталице четничког ратног вође Д.Михаиловића, оптуженом и осуђеном за конкретне злочине, рехабилитовати свог вођу, али то српски народ неће прихватити. Будући процес ће још више утицати на цепање народног корпуса, а то ће слабити његову моћ и умањити негову отпорност противу вечитих непријатеља, који неће моћи да прекине ни једно насилно прекрајање истине.
Протести у САД, Немачкој и у многим другим, до сада моћним метрополама, наговештавају крупне и за будућност важне процесе, који ће тек доћи. Због тога умни човек не може бити равнодушан. Ако се сврста на силу чије време истиче, биће и сам губитник и нестаће у том вртлогу промена.Ако се нове снаге буду понашале као њихови преци, да сукобима и ратовима граде будућност, што је очигледно да ће се то и догодити, јер су толико ослабљене снаге прогреса, чија елита још увек је иза бодљикаве жице и пуни бројне казамете садање „светле“ садашњице у коме доминирају људски паразити..
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
ПРОИЗВОЂАЧИ УЖАСА СУ НЕДОДИРЉИВИ
У новије време свет доживљава ужас, којег је сам покренуо, а њихови творци су и даље недодиљиви. Европа не жали за жртвама бројних имиграната из Африке, који су се подавили у Средозељу, њу брине оно што се догађа, а то је вешто насељавање, многих западних држава, становништвом исламске вере, који им већ стварају проблеме. Тај свет је жртва, и то жртва прво незасите европске елите, док су ратовали за афричке просторе. Сада је тај обичан свет жртва властите елите која са њима манипулише.
Нису ли водеће државе ЕУ и САД, примениле исти сценаријо у време рата противу СРЈ, када су, својом манипулацијом, шиптаре са Косова покренули у „бег“, приписујући то режиму Милошевића. За време тог изазваног „егзодуса“ шиптара, њих на самој граници сачекује бројно новинарство са запада и припремљени људи запада, који су руководили овим процесом.. Иза тога, а после срамне манипулације, шиптари се не оштећени, али бројнији албанцима из Албаније, враћају на просторе Косова, нагнавши у бег српско становништво са тог простора, а запад тада ликује. Ако им то не могу Срби узвратити, западу то узвраћају африканци и Араски свет. Тако се обистини она народна изрека: „Ко другоме јаму копа и сам у њу упада“.
Европа, али и САД, због својих погрешних поступака, да би остварили свој циљ, данас, а и дуже у будућности, плаћаће данак својих глупости.
Овај сценаријо је давно био познат. Њега подједнако примењује освајач а и нападнути. Потсетио би и себе, али и вас, на догађаје када је Александар Македонски водио сввој освајачи рат, па Напалео Бонапарта и Адолф Хитлер у рату са Русијом. Ни један поход није успео, али су се браниоци на леђима освајача, који је био у бегству, не само повратили у рату изгубљено, већ су продрли далеко у центар нападача. Сада су се Европа, боље рећи ЕУ и САД, нашли у ситуацији да ће бити присиљени да се бране на својој територији, а то је сада тек почетак. О овом проблему, коме не достаје само ово што сам изнео, опширно пише и објави у Првомајском броју дневнимка „Политика“, под насловом „Имигранти и џихадисти надиру Сахаром“.
Да ли у садашњем времену постоји и једна светска институција, која овај процес може зауставити? Не само да не постоји, него у време ове опште кризе, ни једна страна није спремна на другачија решења, него сукобом и ратом. Збо тога се сада налазимо у времену ближи дуготрајном сукобу него миру. Оставимо савести умном човеку, који је једино у стању да разреши овај за човечију врсту важан спор, само када би, свако у својој средини, зауставио животињску похлепу која покреће ово зло.
Није на одмет да и овде поновимо ову причу:
„ГЕОПОЛИТИЧКА ЕМОЦИЈА: Страх је постао толико присутан у свакодневници Европе и њених поступака према остатку света да је књига француског спољнополитичког експерта Доминика Мојсија ‚Ѓеополитичка емоција‘ постала актуелнија него икад. Мојсије је још пре шест година изашао са теоријом да од терористичких напада на САД 11. септембра три основна осећаја – осећаји наде, понижења и страха – обликују геополитику три водећа регионална центра моћи. Азија је, каже он, пуна наде у бољу будућност па је енергично предузела економски иницијативу од Запада. Арапски свет делује под осећајем понижености, жртве и неразвијености. Запад, пак, делује под утицајем страха. и то страха од економске моћи Азије, али и да ће арапски свет постати извор радикалних верских и терористичких напада чије узроке Европа и САД једва разумеју“ – објави Ненад Радичевић у „Политци“ (подвукао аутор).
Више пута смо истакли да су САД својим опробаним манипулацијама покренуле хладан рат противу Русије, са намером да у тај сукоб увуку део чланица ЕУ. Овај им је сукоб био потребан да би се створио привид потреба и убедили порески обвезници да издвоје знатна средства за јачање војне силе, и наставе рат да би очували своју глобалну империју, која се видно претворила у водећу силу запада. Томе се ЕУ не може никако супроставити Значи, да се овим потврђује онај закључак, да је свет ближи сукобима и рату, него миру
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
ДА ЛИ СМО БЛИЖИ РАТУ ИЛИ ПРАВОМ МИРУ?
Веома је тешко донети закључак на питање: да ли је свет садашњице ближи рату или правом миру!?
Највећа је непознаница тамо одакле је све ово настало. Како су обе депресије настале у центрима западног капиталистичког света (она из прошлог и ова из 21. века), то би у анализи и даљеој расправи, када год се помиње „криза“, „депресија“, томе треба додати да је то криза капитализма. Кроз ове процесе се крупан капитал обрачунава сам са собом и не бира средства. Због тога је свет у недоумици јер они који владају кризама доносе, често, и изненадне одлуке о процесима, које намећу да се из ње нађе излаз. Прошлост нам је сведок, да онај који губи, тај и намеће своја решења. Све су се такве кризе разрешавале ратом, тада се и обичан свет нађе у кризи и сам посегне за оружјем. Највећи број је таквих, који оружје никада нису испустили из руку, и то им је једино занимање. Такви данас трагају за просторима захваћени сукобом, и нуде своју услугу (убице), и за мале паре. Они друго и не знају да раде.
Изазивачи криза, са бројним својим институцијама и полугама, су и планери где такав „пожар“ треба покренути. Најчешће су то простори, где су присутни стални верски и не разрешени бројни злочини из прошлости.Ни мало није случно да је то Балкан, а сада и Украјина, сутра ко зна где.. То су простори вековних верских сукоба.
То, веома образован примитивац, убица сопствене врсте, вешто користи. А затуцани примитивац и није у стању да ту превару открије. Тако он постаје оруђе оне касте људских паразита – веома образованих примитиваца, који се увек користе средствима сукоба и рата, јер из тога, само они имају материјалну корист, сви други су губитници.
Вредности, коју људска врста ствара и то искључиво знањем и санагом оног „затуцаног примитивца“, у расподели вредности, далеко највећи део, присваја паразит – „образовани примитивац“. Зато је све под његовом контролом. У његовим рукама су сва средства принуде. Он, „ у једној руци држи корбач, а у другој банану“, па као под циркуском шатром, дисциплинује „ затуцаног примитивца“, који му и ствара његово богатство. Ко не слуша, ту је корбач. Ако не помаже ни банана, биће примењена сурова казна. Ако се та маса претерано буни, ту је сила, којом ће разрешити те односе.
Сваки „умни“ човек, који је покушао да ово разреши, није успео. И он, најчешће креће у отворен сукоб и уз примену истих средстава и метода, као и његов противник. Ако у том сукобу однесе и победу, убрзо и сам постаје паразит своје врсте.
Како садашња криза дуго траје, а њено разрешење се тражи у новим сукобима и бројним „жариштима“, коју покреће сила, која се осећа угрожено, то настају процеси који воде искључиво припремама за обрачун са конкурентом. Због тога смо стално ближи рату, него неком миру. Угрожена сила, најчешће изнутра, „спас„ тражи у јачању своје моћи да би очувала стечено и ту је немилосрдна у дисциплиновању „савезника“, који је „добровољно“ прихватио да служи господара.
Прошла 2014. и почетак ове године, обилује бројним примерима сурове борбе за престиж, где се средства не бирају, и где најугроженије силе, примењују бруталну суровост, притиске, претње, санкције и уцене, покрећу трку у наоружавању, јачању војне силе у окупљању окорелих убица и припремају се за рат. Због тога је свет далеко ближи рату, него миру.
Због тога са правом можемо рећи да светомн владају образовани примитивци спремни на масовно уништење сопствене врсте, да би сачували властиту моћ и престиж. – као да не постоји умни човек. Он нам се појављујеје у лажном борцу за права, јер је очито да је право силе, јаче од сваког права!
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
УЗАВРЕЛЕ СТРАСТИ ПОТРЕСАЈУ ЕВРОПУ И СРБИЈУ
Европа није „европеизовала“ сама себе. Сама се нашла у великој кризи, јер јој се не остварују планови. Вероватно да на то не утичу само спољни, већ веома озбиљни унутрашњи фактори. Подељена и супростављена, као и у свим ранијим веменима, више него икада Западна Европа као да живи у вечитом страху.
Доминик Мојси, франциски „стручњак“ за међународне односе, није у праву када тврди да је „Путин највећа опасност за Европу, јер силом мења границе и могао би да анексира и друге делове Украјине…“.Зашто није у праву? Због тога што је занемаријо све оно што је томе претходило, да би Западну Европу приказао као невину, јер је, управо она, отпочела са својом експанзијом да мења границе, нарушила је и онако ровиту ситуацију својом крајње прљавом политиком на Балкану. Како је све то најављивало нове сукобе, РФ, која се у овоме осетила угроженом, морала је применити сопствену ратну доктрину, коју је још СССР прокламовао, да Руси неће више дозтволити да се ратна дејства изводе искључиво на њиховој територији, као у свим претходним ратовима. „У случају ратне опасности (као сада), морамо бити спремни да брзим дејством избијемо на Ламанш и рат пренесемо на територију изазивача“. Није ли то, у ово време ратне опасности, веома логично.
На питање новинара: Како ЕУ треба да се постави према Путину?
Мојси одговара: „Треба да му каже да више ништа не сме да припоји Русији..“ Све мислим да ће то Русе да уплаши. Заборавља Он време Напалеона, па време Хитлера, што верујем да Руси никада нису заборавили. Како смо ближи рату него миру, то се и понашање сваке стране, испољава као сурова стварност. Европа није у стању да обезбеди сигуран мир, јер је управо она тај дестабилизујући фактор, који је код себе створио илузију моћи.
Справом можемо веровати да су Руси давно извукли закључак да не смеју неспремни ући у рат. Звецкање оружјем, парадирање војне силе, као средсство одвраћања, служи и да код супротне стране изазове процес припреме за рат и додатно наоружавање, што ће посебно у овим кризним временима, негативно деловати на просторима ЕУ, јер она и нема своју војску, а ослањати се на снаге НАТО алијансе и није сигурно, јер плаћенисици никада нису били сигурна војска.. .
Русија није угрозила ЕУ, већ је ЕУ својом политиком угрозила Русију. То значи да је кривица на Западу, јер је у суштини Запад постао претња, што се у овом времену очито догађа, кад су односи ближи рату него стабилном миру.
Само наиван може веровати да садшњи процес на Балкану, посебно случај стварања „велике Албаније“ да то није план ЕУ, да на овим просторима подстиче високу тензију сукоба, како би Србију дестабилизовала, због тога се на КиМ и налезе њихове окупационе снаге, које управо с тиме и руководе.
Србија се нашла не у време пред Други светски рат, већ у времену тог рата, а управо оно што се догађа средином маја 2015. године показује колико смо, као народ, огрезли у унутрашњим сукобима и никако да нађемо себе, а све то, као и у периоду тог рата, иде на руку новим окупаторима ових простора.. Европска унија се пема народима на Балкану понаша слично Турцима док су ове просторе држали под својом доминацијом. Осећа се и нека разлика. Ко добро познаје историјску прошлост, Турци су вешто сузбијали верске сукобе, док у овом времену, верски сукоб доминира и он је покретач унутрашњих нестабилних односа, верске нетолеранције, изазивачи мржње, крвне освете, тако да смо ушли у један процес који доминира., и у крајном исходу, веома је опасан по српски народ Прекрајање историје, коју је покренула ЕУ (Немачка), у циљу лажног помирења, има за циљ да се Немачка и њени ратни савезници ослободе сваке кривице за Други светски рат, па се то сада шири и на Србију што има лош одјек у народу. Задовољена је лажна форма да би се прикрила истина. То не мири већ распамсава нове сукобе и суров обрачун, који тек предстоји у овом времену ни рата ни мира.
Јавно мњење ствара нам булеварска штампа, која више личи на порнографију него на озбиљан информативни лист. Да ли уреднику дневника „Политика“ не смета да већину наслова почиње са префиксом „рат“, као овај: „Рат за тржиште уџбеника вредно око 100 милијона евра“. А стање и информације о култури управо доминира све оно негативно изнето напред. Српство је најугроженије од издвојене елите која не силази са страница штампе и екрана, промотера туђе културе, која управо угрожава културу ових простора. Већина промотера су под утицајем струја, које угрожавају ове вредности на овом простору, а тиме је угрожена национална култура српског народа, који се као већински народ Србије, нашао у позицији мањине.
На дан 14.маја у Београду „независно“ судство је својом пресудом отворило нове странице искривљене истине, а испред суднице посројене су снаге које је се овим чином „мире“, да се никада не би помириле. Већ наредног дана булеварска штампа, радијо и телевизија, обелоданише оно што нам је и раније било познато, ко је у ком строју. и ко су то усрећитељи српског народа.
Овде сам за тренутак стао. На дохват руке ми је књига тврдог повеза у величини А-4, са 500 страница, чији је наслов: „ГДЕ ЈЕ МОЈА МАМА?“ (Добро нам је познато, да је то изговорило дете у време четничког покоља у селу Вранићу недалеко од Београда). У књизи аутора Драгослава Б. Димитријевић Бели, издате у Београду 2009. године, у којој су документа „Авалског четничког корпуса“, који обухватају време 1943-1944. година, и који недвосмислено доказују да је за њихово злодело, над становништвом крив њихов вођа Драгољуб Михаиловић – Дража, послерата оптужен и погубљен, сада ослобођен кривице, а иза тога у свечаном строју су: Александар Карађорђевић, Војислав Шешељ, Равногорсдки покрет, део свештенства са патријархом и врли чланови „Крунског савета“, у потаји Вук Драшковић Веља Илић и други, који се због фотеље не оглашавају. Сам овај чин је овој елити потребан да би се одужили главном иницјјатору овог процеса, коме сиромашна држава, док већи део становништва тотално гладује, из буџета плаћа богату апанажу, а он практично поткопава њсену стабилност, и то срачунато по месту и времену.
.
Пошто се овим отварају нове странице будућег развоја Србије, а посебно стање морала нације, то ће за многе бити почетак сурове борбе за опстанак. Помирење је илузија јер то неће учинити ни они који уз дрегу и четничке песме, као да су кренули у нови бој, а тиме покрећу и нов раздор. Овим је републиканско уређење у великој опасности. У сенци чучи монархија и вреба свој тренутак.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
БУДУЋНОСТ, КОМЕ СЕ НАЗИРЕ ПОЧЕТАК И НАЈАВЉУЈЕ СУРОВ КРАЈ
Ново престројавање у Србији, тек најављује, неки нови почетак процеса, којег само рат може прекинути. Управо су тако и планирали стратези европских централних сила. „Велика Албанија“ је стари план германа, како би се решили албанске имиграционе масе са њиховог простора. Још у време Милошевића немци су нудили споразум, како би у то време вратили 400.000 имиграната на Косово. Њима је сада потребна „Велика Албанија“, како би на већ испробани начин „добровољно“ вратили албанце тамо одакле су дошли.
Ако је то тако, онда је насилно отимање територије од Србије и формирање квази шиптарске државе на КиМ, коју држе под окупацијом, и са те територије контролишу Грке, Македонце и Србе, уз помоћ осталих, које су и без молбе учланили у ЕУ и НАТО.
Германима се жури. Криза капитализма се отегла и сурово прети неповољним исходом, не због овога, што је Доминик Мојси, франциски „стручњак“ за међународне односе, тврдио да је „Путин највећа опасност за Европу, јер силом мења границе и могао би да анексира и друге делове Украјине…“, већ од унутрашњих сукоба у самом Западном свету.Прекрајање историје прошлог века, у намери да са себе скину сваку кривицу, германи су покренули стари процес на Балкану, не да би некога мирили, већ да би се, копајући по старим ранама из 20. века, Срби тиме бавили и тако се дестабилизује власт и докаже ко је ту газда. Иза овога долази сурова енергетска зависност Србије и тотално претварање балкана у своју колонију. Због чега су ратовали кроз 20. век и наставили у овом. Ако им не успе замисао и буду се разишли, свако ће тада настојати да задржи своју колонију – а то германи управо и планирају за сваки случај.
Такозвани „Коридор-10“ – моравско – вардарска долина, коме се ближи миленијум, од како је она постала поприште сукоба и ратова. Тај Коридор је поплочан жртвама освајача и бранилаца, а заливен заједничком крвљу – битка још није завршена и траје. Тај проблем нису решили Римљани, Турци, а после њих ни Германи задњих 100 година
Како је Београд и сам део тог коридора, познато је да је најчешће освајан и ослобађан нападима са Југа. Већи део тог простора насељавају Срби, а део вардарске долине мењао је господара после балкансих ратова, на који полажу право Македонци, а од којих то право отимају Бугари, а сада су се на том правцу појавили, Албанци, да уз помоћ нових господара из Цетралне Европе, који су веома заинтересовани за контролу тај коридор и сами буду део тога. Ови задњи, сада као чланице ЕУ, где тренутно Немачка води главну реч, настоје да потпуно контролишу овај правац, посебно на делу који се не може заобићи. Подржаће само онога ко им буде доказани вазал, а сада су то Албанци, којима нуде „Велику Албанију“, а већ је речено са којим циљем.
Србија им је на овом правцу веома важна, око ње ће се дуго водити сурова унутрашња борба, јер је ту карика прекрајања и сопстевене(Немачке) историје, која им је потребна како би се решили сопствене негативне прошлости која их оптерећује.
У оквиру Европе Немачка је око себе окупила, углавном, своје сараднике из Другог светског рата, и уз њихову верност, намеће се ЕУ као главна сила и господар. без чије сагласности се ништа не може догодити. Дипломатска и политичка елита Немачке, која и није борбом противу нацифашизма ушла у ову заједницу, већ на идејама своје прошлости, настоји да осигура континуитет властите будућности, а то може обезбедити само ако остатку света испере мозак и са себе скине сваку кривицу за масовна страдања у Другом светском рату, које су Немци нанели другоме, а посебно Русима.
Како су Срби били жртрве у сва три рата (1912-1918.,1941-1945 и 1999.), то је смишљено настао процес и покушај да се селективно код србског народа, посебно истиче први, да би се потисло сећање на Други светски рат и бесомучно бомбардовање на крају 20. века.
Шта рећи на ову ситуацију? Недавно је одржан скуп Удружења војних пензионера Србије, када се прослављала јубиларна годишњица формирања овог удружења. Сала је била пуна антивних бораца из Другог светског рата и бивше ЈНА, који су на овај скуп дошли са ратним и послератним одличјима. Сцењнаријо целокупног дела тог програма био је у духу сећања и величања Првог светског рата, а о Другом је само мало успутно речено, док бомбардовање није ни поменуто. Међу званицама се налазио и Лаврентије, окружен групом активних генерала српске војске. По завршетку тог церемонијала, један од присутних се осмелио па ће гласно рећи: „Срамота, слушали смо о рату наших прадедова и дедова, док су они ратовали, а о ратовима наших очева и нас, као да се то и није догодило“.
Занимљиво је истаћи ко све стоји иза оваквих планова, јер се то догађа и на другим местима, а посебно ко је главни у свим комисјама где се то промовише, подстиче и награђује. Задњи 15 година то се налази под будним оком чланова Крунског савета, који је и идејни носилац процеса прекрајања истине, са ослонцем на институције у којима доминирају, а материјално је све то подржано парама пореских обвезника, које се уплаћују као апанажа.
На крају да се послужим и једном својом поделом људског друштва, које се може и овако представити: они који владају и доносе главне одлуке, су образовани „примитивци“, они који те одлуке спроводе су затуцани „примитивци“, остала маса је, у време турака била „раја“, или, ако их прикажемо као код пчела „радилице“, односно већина која служи „примитивцима“ и ствара им богатство, а сама живи на најнижој лествици живота, где већину чине крајње сиромашно становништво, експлотаисано од „примитиваца“, који се, од првобитне заједнице до ових дана, нису мењали, били и остали су човекови паразити. На таквим се основама гради нејасна будућност.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
СВЕТ ЈЕ У СТАЛНОМ ВЛАСТИТОМ СУКОБУ
Законитости, са којима човек још није успео да потпуно овлада, често га нагоне да се нешто мора мењати и на властиту штету. „Супер сила“ која је у дужм периоду, уз ратне покличе, покушала да свету наметне своје планове, изгубила је из вида, да су у прошлости сви освајачи, на крају били заустављени, већи део освојеног изгубили и, присиљени на усрупке!
Српски народ (не само он), има своју народну мудрост, која га опомиње „Да несреће никада не иду саме“. Па ова друрга: „Ко другоме јаму копа и сам у њу упада“. Управо и „замор материјала“ је велика кочница у развоју људског друштва.
Да би ме читалац могао пратити поједноставићи ранију своју тврдљу, па у даљем да „образованог примитивца“ представимо са „владајућа“ елита, „затуцани примитивац“ извршни органи васти и на крају (већинска) маса над којом се влада. Тако, да у даљем читајте: владајућа елита, извршна власт, маса – народ.
Када владајућа елита донесе погрешну одлуку, она ће неко време имати утицај на извршну влас, али и ту има краја, а маса је та, која ће мењати стање и њихово понашање.
Зар вам се не чини, кад су бројни ратни председници САД, један за другим, уз притисак елите (која влада), доносили крупне ратне одлуке, па после почетних успеха, доживљавају пораз за поразом, а губитци су се гомилали, и све то, као бумеранг се враћа ка центру одакле је и кренуло. Планови се не остварују, долази до повишеног незадовољства масе, па се актуелна власт са Бараком Обамом, који је у 2014. години доносио своје ратне одлуке и, то пренео у наредну годину, а државу довео да и сама има крупне негативне проблеме. Поред лоших процена и одлука ту је и општа криза одакле је и потекла, која тражи жртве.
Светски олигархијски капитал, сконцетрисан у институције под непосредном контролом светске олигархије, доводеће свет у дужничку кризу, па поред сукоба и ратова, долази до страховитих поремећаја у економији и привреди, и сам улази у кризу великих губитака и опасности да се дугови не могу наплатити.
Такав сведски поредак, грађен на сили моћних држава и, сам себе је довео у кризу. Били су приморани да за погрешне одлуке и лоше резултате криве другога, али све док се лоше одлуке могу скривати. Када оне испливају на површину, тек се тада јављају као сопствена криза. Немачка, која је и сама доведена у кризу, преко своје канцеларке Меркелове, настоји да успостави било какав баланс са РФ, али је противу тога да се Русија врати у такозвану групу Г-8 (најбогатијих). Зашто!? Због тога што је на задњем таквом скупу, Путин упозорио све на потребу да се донесу нова правила односа међу њима. Са тиме се не слажу, првенствено, чланице окупљене око САД, јер су и оне захваћене озбилном кризом, па нису спремне на уступке. Како се САД налази пред изборима у наредној години, елита која влада, трага за новим ратним јастребом, који би свет, кроз сукобе и ратове, држао на дистанци и силом очували своју светку премоћ, која је угрожена.
Тако су се у Европи формирала два веома сукобљена центра моћи. Свако настоји да ону другу страну потистисне, примењујући опробане методе политичке и дипломатске борбе. У овако кризним временима у примени су и методи ни рата ни мира. Свака страна се служи средствима, која ће јој донети неки поен, како би надјачала супарника, селективно бирајући савезника. Угрожени, како наш народ каже: „дављеник се и за сламку хвата“, тако се и сама Европа нашла у властитом сукобу, па све то ЕУ преноси на кризна жаришта, како би сопствене проблеме пренела на другога и одгодила решење.
Скоро преко ноћи, одане вазалне државе САД, отказују уговоре са противном страном (РФ), како би их угрозили Турска одустаје од „турког гасовода“, као што је ЕУ својевремено зауставила пројекат „јужни ток“. У исто време РФ опрашта дугове афричким земљама, које су запале у веома велику кризу, а после бројних локалних ратова, које су на том простору водиле САД и, иза себе оставиле многе нерешене проблеме, па се на тим просторима појави сасвим нов, али из далеке прошлости познат процес, где се нова творевина „Исламска држава“ за САД и Запад као терористи, а за тамошње становништво као ослободиоци, па скоро и без борбе преузимају власт у великим центрима – потпуно угрозивши колонијални посед бројних компанијама запада.
Запад се згрожава на поступке, које примењује побуњени ислам, кажањвајући своје противнике. Али се тај запад мора и сам запитати: имали, а сигурно да има, разлике кад тај народ неселективно страда од америчких бомби, и то масовно, од селективног кажњавања, које је не само ислам примењивао и у прошлости. На чијој је страни сада „правда“? Овде правде нема. Свет се препустио вољи примитиваца, који за сопствене проблеме жртвују народ, где се жртве и не броје. Умни човек је немоћан да ово заустави. Јер су и једни и други богато наградили елиту „затуцаних“ примитиваца који су сви у фукцији борбе међу људима, али за интерес оног богатог који их плаћа и награђује.
Са таквим светским поретком и међусобним односима, свет улази из једног у други сукоб, које предводе перјанице рата. Пошто у сваком сукобу постоје две стране, онда вама читаоче препуштам да сами закључите, на чијој је страни правда!?
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
ЛАНЦА НАТО БАЗА ОД БАЛТИКА ДО СРЕДОЗЕМЉА
ЦЕНТРАЛНА ЕВРОПА ГРАДИ (СВОЈУ) БУДУЋНОСТ
Давно, од Кинеског зида, па мажинове и сихфридове одбранбене линије, „величанственог“ Берлинског зида, а сада одбранбених НАТО база од Балтика до Средоземља (тренутно заборавих хришћанску поделу на западну и источну цркву), свет је живео и живи животом џунгле, хаоса где (опасан) примитивац, гради свој чопор, разјарених и вечито супростављених. Покреће походе, осваја и пљачка друге народе, пали им (сада бомбардује) и руши све што има, са јединим циљем да оствари надмоћ над другима и постане неприкосновени вођа чопора. У томе се средства не бирају.
Шта овај део, давно одвојеног света, покреће? Они кажу да заштите угрожене иза те линије, или да своју моћ прошире и на тамошње просторе. Ако ништа од тога није, онда, иза тога остаје наслеђено из прошлости, који тамо преовлада, и који стално подгрева поделе и сукобе. У Европи је та линија раздвајања давно успостављена, која је подели на две цивилизације – Западну и Источну – међусобно супростављене. С другог континента, долази сасвим другачија подела, у коју се меша и ова европска, где је све подређено приватности. и где је читав систем, а посебно после 1945. године, када су се иза леђа остатка света, Рузвелт и Черчил договорили о креирању наредног светског поретка, али по њиховом назору и њиховим интересима. Од тог времена, гради се светски поредак под будним оком САД и В. Британије, остали се систематски подчињавају.
Од тог времена настаје обрачун ова два подељена света, а страдају народи који живе у захвату увек вруће зоне, која означава ту црвену линију запоседнуту бројним базама, стратешки распорећене, од Балтичког до Средоземног мора. То је задња гвоздена завеса.
У овом периоду долазило је до бројних правила игре великих ривала, која се нису поштовала. Маргинализована је Организација Уједињених Нација до те мере, да је у време бројних локалних сукоба, у којима учествује Запад, била њихово оруђе. Западна алијанса, повезана војним савезом, којег сада можемо упоредити са многим освајачким походима из прошлости, гради нови колонијални поредак на веома суров начин. За собом оставља многа згаришта, рушевине и свет у безнађу, увек пребацују кривицу на измишљене противнике, који угрожавају „свет“, а у томе прикривају властиту мрачну улогу
Такав светски поредак многима смета. Све је више земаља, које се међусобно повезују да би себе заштитиле од новог поробљавања..
Србија у новом престројавању има снажну опозицију. Притисак споља долази с многих страна, али је најнеповољнији онај који долази из Берлина, који ради на томе да у садашњем ровитом времену оствари све оно што то није остварио кроз три рата у прошлом веку. То најављује неки нови почетак процеса, којег само рат може прекинути. Управо су тако и планирали стратези европских централних сила. „Велика Албанија“ је стари план преко кога Берлин настоји да реши и своје проблеме.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
ЧОВЕЧЕ, НЕ ДОЗВОЛИ ДА БУДЕШ ЖИВОТИЊА
Свет се нашао у веома ровитом стању, ни рата ни мира. Добија се утисак да светом владају малоумни људи, који међусобне односе решавају сукобом, као што се то догађа и код животиња. Све дотле, докле се сила намеће да, решавајући своје проблеме, то чини на штету другога.
Кризни периоди се често догађају, па када изостане разумно решење примењује се сукоб. То се догађа, када човеколика животиња, нема довољно разума и није дорасла умном човеку, он је примитивац кога похлепа, грабеж и суровост гоне да се тако понаша. То, на садашњем степену људског друштва, није могуће решити, јер човек није достигао такв степен друштвег развоја. Покушаји да се другачији међуљудски односи реше, увек су потиснути од мањине, која се, као паразит наметнула и томе се супроставља. Изграђени систем људског друштва, од породице до државе, која почива на сили, а коју је „добровољно“ прихватио и ако се често томе супроставља.
Овај наслов је изабран због тога што су наши простори, кроз читаву спознајну историју, били познати да су се овде дуго сукобљавале познате светске цивилзације. Због тога је увек био мета и циљни интерес страних завојевачких сила. Садашње време бележи сву дрскост и паразитски однос држава, које су животно заинтересоване за овај простор. Догађаје умножава подужа светска криза.
Са свих страна стижу упозоравајући сигнали да се свет нашао у веома озбиљној кризи, а ја би додао – на раскршћу, па никако да се нађе прави пут изласка из „лавиринта“, како га многи слове, а неки говоре, да је свет пред великим понором итд… Гледајући снаге, које су се ставиле на чело да ово разреше, долази се до закључка, да су још увек на челу исте снаге, које су и довеле до овог раскршћа. Најмање им треба веровати. Да су знали за боље они би то и урадили, али је тим људима важнији лични имиџ изнад заједничког. То су велики коцкари Светског бувљака.
Српски се народ и, његова матична земља, нашли на правом раскршћу и постали су лак плен „Светских коцкара“. па су веома лако изгубили слободу, јер за њих искључиво одлучује други. Да је то један, па да му се приклонимо, али у овом свету без скрупла и без правде, има их више, па је то раскршће са више нејасних путева. Баш тако се и српски дискус подели и свако жели да крене неким својим путем, а ја бих рекао – путем без јасаног циља. Колико ће се дуго лутати, а оно већ траје више од двадест година, када су они, који сада имају шездесет година, и налазе се на челу неких институција, које су почели урушавати, да би му наметнули „ново“ и тако су постали „усрећитељи“ српског народа. Они настоје да за садашње стање оптуже оне, који су им се супростављали у њиховом безумном ходу, па нису успели, а „усрећитељи“ су нас довели овде где се сада налазимо.
Данас се често може срести мишљење, које само на изглед избегава идеолошке појмове, а у ствари је чисто идеолошки опредељено. Тако се избегава говорити о класи и класним разликама и појмови о класној подели. Уствари, у модерном високо технолошки развијеном друштву, у коме је електроника и роботика заменила физички рад, и даље постоје групације у друштву, које се разликују по средствима рада, по месту које заузимају у савременом процесу производње, а потом и по врсти делатности, по месту у друштву и својој слободи или потпуној отуђености по свом и туђем вишку вредности
Једни су власници средстава рада, они доносе све одлуке о производњи добара или услуга, њима припадају резултати производње и услуга, којег присвајају као вишак туђих вредности. Они су ти који држе под контролом све полуге, па и у култури, која је сада, у овом времену, потпуно под њиховом контролом, а свој утицај деле с државом и технократијом.
На другој страни се налазе извршиоци, који раде на туђим средствима рада, обављају рутинске послове и механичке операције, који су потпуно отуђени од производа свога рада и сваке креативности тог рада, најзад, чија је накнада за обављени рад увек мања од производне вредности, коју други присвајају и с њом располажу – тако да је ова групација понижена и обесправљена, па су јој се наметниле лажне групе душебрижника, који их заступају, више се залажу за послодавца него за групацију која их издржава.
Како се у овом времену поставити између ове две групације и како их теоретски назвати и обликовати за будућност? Како назвати односе између ове две групације? Каква се будућност припрема у савременим друштвеним процесима? То су питања која очекују одговор умних људи и од њиховог одговора зависи будућност. Шта урадити да се појави умни човек, а који ће бити независан од онога који је схватио свет као пијацу и светски бувљак, где се све може купити и све се може продати. Па и тај „умни“, ако нема присталица и није организован, не преставља снагу, која ће свет да мења. Тако „светски коцкари“, савременог света, мешетаре и обликују друштво по својим потребама. Они су, за сада, господари живота и смрти оних које тлаче. Они су господари свега, па и културе, коју деле на кашичицу оним потлаченим, водећи рачуна да се лакше експлоатише и држи у ропском односу необразован човек са посебним потребама, а оне му се нуде кроз разновсрсну пропаганду о идеалном животу, којег само треба да прселика са телевизије у свој властити, безбрижан сан од живота, нудећи му разврат и бекријање уместо културе и развијања свести о сопственом месту у друштву. Тако да не можемо избећи стару поделу на „левицу“ и „десницу“, то јест, да се зна шта је „лево“ а шта „десно“ као термине, који објашњавају одређене друштвене струтуре и њихово место и положај у скупштинским салама и производним халама, а како су у ранијем периоду у скупштинама заузимали своје место политички представници вишег и нижег друштвеног слоја (сталежа), па онај „виши“ слој живео је експлоатишући онај „нижи“, који је живео искључиво од свог рада. У протеклим вековима левица је доживљавала разтличите судбине у разним деловима света.
У друштвима у којима је власт левице већ прошлост, преживело је мало од социјалних тековина, па се левици приписују носталгична сећања радних људи на висок животни стандард, који су остварили у протеклом времену, као и мноштво социјалних, економских и људских права, које су изгубили у новом времену. и која су тешко остварљива у будућности.
Морамо признати да збуњена, али и доста надмена социјалистичка елита, није приметила надолазећи процес, па су њени промотори занемарили постојање застарелости идеја и њених носилаца и тако допринели побуни маса, испровоцираних жељом да упознају и други свет, па је политичка елита драматично промењена и заменили су је људима, опседнути профитном похлепом новог поретка, тако да је полувековни хладни рат резултирао једном врстом хегемоније одвојеног од стварних искустава, што се може назвати безнађе људске заједнице и довело је до самог понора садашњом кризом
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
ЉУДСКО ДРУШТВО НА ВРХУНЦУ ХАОСА
(СУКОБ ЦИВИЛИЗАЦИЈА)
Доминација силе, као процес, има свој почетак, кулминацију и крај. Почетак настаје после неког краја, када победник у предходном сукобу, на ловорикама победе гради односе на лажном пријатељству и суровим унутрашњим односима. Настоји да то другоме наметне.То произлази из система и друштвених односа тог друштва. У оваквим односима милости нема. То доказује колико је човек био и остао окрутан примитивац (животиња), који све решава силом. Када се таквом друштву (држави) приближава крај, због изрођавања, већих промашаја и насталих губитка у сукобу са другим, тада је такво друштво за остали свет и најокрутније, снамером да стечено очува..
Дуже време како је свет ушао у фазу друштвеног хаоса, који је као последицу изазвао друге центре моћи, који се осећају угроженим и настоје да се томе супроставе. После низа локалних ратова и глобалнг ширење читавог систем капитализма, а неје донео очекивани бољитак, већ је изазвао општу кризу, која прераста у светски економски рат, који ће за човечанство бити суровији него оружана борба.У овом рату, као у сваком другом сукобу, великих размера, страда незаштићена маса потлачених, који ће изумирањем нестајати
Није случајно настала позната изрека: „Човек је човеку најопаснији вук“, а пошто се ради о доминацији човека над другим човеком, државе над другом државом, где је све настаје на основама корупције, мита, лажне демократије и сурових односа, као код других живих бића. Глобализам капитализма, грађен кроз дуготрајне сукобе и ратове на свим континентима, с циљем доминације, прерастао је у рат за тржиште, који је у основи сваке економије.
У таквом сукобу и односима у хаосу, не бирају се средства. Цела друштвена надградња је угрожена, Све је подређено да се сила наметне. Није ни мало случајно да је „супер“ сила добила назив „нови светски полицајац“, који се меша у све форме људског друштва, па и најновије: „Нови светски полицајац утрчао на фудбалски терен“, покушавајући да кроз систем светског фудбалског савеза мења правила, како би и ту доминирао. У анале светске историје овог периода „нови светски полицајац“ у историју улази као тамна страна друштва коме припада.
Кулминација оваквих међународних односа, који су до те мере нарушени да престављају општу опасност по људску врсту. Сетимо се, некада давног наслова: „Џунгла на асвалту“, па посматрајући односе, који се догађају од породице, ближе и даље околине до односа у градској средини и држави, добија се утисак, да се доста негативног у отуђеним друштвима, која доминирају, брзо преливају и контаминирају здраве средине. Тај ужас на асвалту до те мере је девалвирао човека, да постаје све мање уман, већ безлична маса са којом се лако манипулише. Тамо, где су „слободе“ човека на силу грађене, управо су га обесправиле, да би они који одлучују, уз примитивца који му служи, владала обесправљеном масом (као у свим ранијим временима).
И други се баве истим проблемима и конкретно то наводе.
„Током сусрета са секретарима савета за безбедност земаља БРИКС-а, руски председник Владимир Путин дозволио је себи необично жестоке изјаве на рачун САД“, пише немачки лист „Дојче виртшафтс нахрихтен“.
Он је, не без основа, окривио Америку за експанзију Исламске државе и за напад на суверенитет других држава.
.
„Ми знамо шта се, сада рецимо, дешава на Блиском истоку, у северној Африци, знамо проблеме у вези с терористичком организацијом која је себи дала право да се зове Исламска држава. Али у тим земљама, у којима она сада цвета, није било никаквог тероризма, док није дошло до потпуно неприхватљивог мешања споља, и то без санкција Савета безбедности Уједињених нација. Јасно је да су последице тешке. Неопходно је кориговати све оно што се дешавало претходних година на међународној сцени“, изјавио је руски лидер током сусрета са секретарима савета за безбедност земаља БРИКС.
У агресивној политици Запада руски лидер види опасност за друге државе:
„Јасно је, такође, да се и наше земље (чланице БРИКС-а) у великој мери суочавају с великим претњама повезаним с нарушавањем норми међународног права и с нарушавањем суверенитета разних држава, сфера њиховог деловања“.
Током сусрета с представницима Кине, Путин је такође упозорио на претњу „обојене револуције“. Он је као пример навео ситуацију у Украјини. У Москви сматрају да су свргавање Виктора Јануковича и нереди на Мајдану организовани по налогу Американаца. Према мишљењу листа, такве сумње су основане, јер је сасвим недавно био објављен део тајног извештаја Пентагона. У њему је наведено да су САД знале за формирање Исламске државе дуго пре њеног настанка и да су искористиле ту терористичку организацију за своје циљеве.
Како се наводи: „Путин раније није дозвољавао себи толико оштре изјаве. Очигледно је да руски председник настоји да појача притисак на Запад, пише аутор. У савезу с Кином и земљама БРИКС-а, он се припрема да уклони пропусте у очувању безбедности на Блиском истоку, које су потекле од мешања Американаца. Оштра реторика руског лидера сведочи о томе да он не намерава да у вези с тим питањем наступа из позиције слабог“, закључује новинар.
С мишљењем аутора чланка слажу се и читаоци листа. Тако један од њих пише:
„Најзад неко назива ствари правим именом и не стиди се да о томе говори гласно. Наши политичари, који без свести служе САД, само лажу! Није важно ни из које су партије. Надам се да ће европску тврђаву освојити још милиони избеглица са Средњег истока и из Африке. Те велике миграције су резултат злочиначке политике“.
Сада, сами себи поставимо питање: Ко стоји и скојим циљем иза свега овога? Куда нас води овако светско стање и какав се крај може очекивати?
ТРГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
НАЈМЛАЂА ДРЖАВА, ПРИМЕНОМ СИЛЕ, НАСТОЈИ ДА ПОСТАНЕ СВЕТСКА СИЛА
Ако упоредимо неке веће државе и њихов животни век, много ће нам бити лакше да откријемо оно што нас тренутно заокупља. Људска врста се, већ дужи период, налази у сукобу цивилизација, са различитостима погледа на будућност.
Ове (2015.) године САД ће прославити 240. годишњицу свог постојања, док друге, као: Иран 2.516., Египт 5.116., Јапан 2.676., Индија 2.338., Кина 2.337., Француска 1.530.,Уједињено Краљевство 1.573.,.Русија 1.154. или Шпанија 537. годишњицу. Све су оне у времену свог постајања биле жртве великих похода, унутрашњих сукоба, али ова најмлађа је имала свој грађански рат од 100 година.
Ако се осврнемо и на њено настајање, САД у моменту доласка на свет било их је додуше само 13, али у међувремену је освојен запад новооткривеног континента, па је тако колонистима Новог света, којих је у моменту осамостаљења било само 2,5 милиона, припао један од најлепших и природним благом најбогатијих делова планете. Да сада не трагамо шта се догодило са домородсцима, а све је то познато.
„Могла је додуше да буде и нешто старија, или да се за деценију или две подмлади, да су уместо 4. јула 1776, за свој рођендан одабрале неке друге, подједнако важне датуме у историји свог формирања и стасавања.
Овако, баш четврти дан јула је највећи национални празник из генерације у генерацију и то је непроменљиво.
Као што се усталило и да, уз параде, заставе, роштиље и ватромете, интелектуална елита сваке године поводом рођендана преиспитује – увек неким актуелним поводом – домете америчке револуције крунисане једнострано проглашеном независношћу.
О томе се расправља сасвим слободно: ништа није толико свето да не може да му се скине позлата и сагледа наличје. Па се тако прошле недеље у „Вашингтон посту” могло прочитати и мишљење једног историчара (из суседне Канаде) да је та револуција била тотални промашај – и да би било боље да је није било.
Као доказ за то, Пол Пири, који живи у Онтарију, узима идеале које су оци америчке нације поставили проглашавајући нову републику, идеале да су сви људи богомдано једнаки и да им је Творац подарио нека неотуђива права, а међу њима и право на живот, слободу и ‚трагање за срећом‘.
‚Нова република је те идеале почела да примењује тако што је добром делу својих становника продужила статус робова‘, написао је Пири. ‚Што се тиче права на живот и слободу, званична статистика показује да је више од два милиона Американаца данас у затворима. Међународни центар за проучавање затворских система САД рангира као светског шампиона по броју робијаша на 100.000 становника.” – део чланка којег објави Милан Мишић 07/07/2013.
Задњи 70 година, а по завршетку Другог светског рата, када се може узети и као почетак процеса, који је захватио читаву планету. Због тога, што су САД те, које су тај процес, а уз сарадњи са земљама запада, градиле и силом наметале остатку света, као водећа колонијална сила, уз бројне локалне ратове, које су водили и још увек воде. Истина о многим закулисним, мутним и крајње недозвољеним радњама и средствима, које су, пре свега и довеле до светске кризе, са њеним центром у САД, изашла је на светлост дана. Сада су САД од силе и јединог господара, који се силом намеће, дошле у позицију да се и саме бране. Највећа опасност која им је запретила је што више није најача економија, са тенденцијом сталног пада.
Више није ни светска сила, али настоји да стварајући ратна жаришта, где се на земљи, у међусобном сукобу, завађене стране немилосрдно убијају, док американци подржавају њима подобне из ваздуха. „Ми знамо шта се, сада рецимо, дешава на Блиском истоку, у северној Африци, знамо проблеме у вези с терористичком организацијом која је себи дала право да се зове Исламска држава. Али у тим земљама, у којима она сада цвета, није било никаквог тероризма, док није дошло до потпуно неприхватљивог мешања споља, и то без санкција Савета безбедности Уједињених нација. Јасно је да су последице тешке. Неопходно је кориговати све оно што се дешавало претходних година на међународној сцени“, изјавио је руски лидер недавно.
Задржимо се још мало на садашњи положај САД да би читаву систуацију боље разумели.
По апсолутним и по релативним мерилима, великом крвопролићу, које нису засенили ни велики ратови из 20. века, сачувана је целовитост нације. Збачена је, како је то у „Њујорк тајмсу” написао историчар Колумбија универзитета Ерик Фолер, „класа плантажера која је на власти била од оснивања Сједињених Држава”.
Грађански рат је по њему уништио и највећи робовласнички систем модерног света да би била успостављена једнакост пред законом као суштински елеменат грађанског статуса.
Тако пише и у уџбеницима. Али професор Фолер на победнике и губитнике гледа кроз другачије наочаре. „Још 1900. је било очигледно да експеримент међурасне демократије током послератне обнове није успео и изгледало је да је бели Југ тај који је у ствари добио рат. Нацију је прожео расизам и слободе црнаца су на много начина ограничене.”
Даље. За историчарку Стефани Мекари са Пенсилванија универзитета, теза да је Југ суштински добио рат, јер је расна дискриминација потрајала још сто година и да је то дефакто било ропство под другим именом – „добра је као провокација, али лоша као историја”. Отцепљене Конфедеративне Државе Америке су се бориле под заставом робовласништва и под њом су и поражене
Тако се, Сједињене Америчке државе, у овом периоду кризе, и великих сукоба, појављују у борби да очувају стечено и по цену светског сукоба. Тамо лежи највећа опасност по будућност човечије врсте. Прошлост је показала да се сво зло тамо рађа, и као епидемија се шири планетом..
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
ЗАШТО СМО ОДУШЕВЉЕНИ ТУЂИМ ВРЕДНОСТИМА?
Чести себи постављамо питање: зашто је човек више одушевљен туђим вредностима него својим? То се јавља као последица, „да је комад у туђој руци увек већи“. Одушевљење туђим је и тренутни превид кратког запажања неке појаве на непознатом месту, па и мала вредност посматрача одушеви. Обично се то јавља код туристичких путовања, али и код оних особа, које напусте матичну земљу, крену у печалбу, у неку другу средину, у коју он до тада ништа није унео. Обично је одушевљен средином, јер је свесно отишао тамо и његова преокупација је да се укључи у ту уређену средину, у коју ништа није унео. Од тада све подређује тој средини
Зато се они, који из било ког разлога нађу у другој држави, интересно брже удружују у разне асоцијације? Они то чине, да би се колективно заштитили, међусобно испомагали.
Са простора Балкана, у свим временима, долазило је до веће миграције становништва. Али задња миграција, која још траје, настала насилним разбијањем СФРЈ, њено урушавање од стране агресивног капитализма, и на крају рат на овим просторима унет споља, покренуо је и покреће већу миграцију радно способног становништва.
Овде, у својој кући, из разноразних разлога, поремете се односи, често због немара, и то се дуго урушава. Сада је теже то вратити у неко норално стање, за које се мора жртвовати. Обично се из те средине бежи, а посебно они, који не желе да ишта уложе, а очекују да удобно живе.
Деведесетих година 20. века када је насилно разбијена СФРЈ и у грађанском рату (изазваног споља) нестала је њена оружана сила. Шта се тада догоди са бројним официрима, посебно високо технички образованим? Многи су, а то се и очекивало, кренули на запад (САД, Канада и др.), не само да су понудили своје знање у које ништа материјално нису лично уложили, већ су многи са собом понели и пројекну документацију, ито им је, посебно, створило могућност да се брзо богате, али су и тим државама, улажући то знање, допринели да се сада појављују као најбогатије економије света. А шта се догоди рецимо Србији, сами процените?
Тако, можемо закључити, да многе државе и друштва немају ту срећу и да саме граде свој живот. О њиховој судбини увек је одлучивао и одлучује неко други и често на силу.
Та несрећа пратила је и прати српски народ, посебно у другој половини 20. века и данас.. На једној страни су државе које слове као „најбогатије економије света“, а на другој странису оне државе, које су доскора биле просперитетне, убрзо постају сиромашне, где се производња зауставља, фирме се, под чудним околностима, приватизују. Долази до промена под туђим правилима, када се дешавају велике пљачке, а уз то, на веома лукав начин, олигархијски капитал им се нуди. Држава убрзано постаје велики дужник, чије богатство други преотима.
Ако нека држава, за школовање високо стручног кадра, треба. да уложи рецимо 200.000 евра, а таквог стручњака лако добије са стране, па рецимо увезе само 1.000 таквих, за чије школовање није ништа уложила, за ту државу је 200 милиона евра чист профит.
Оно што се догодило у прошлости, да је у време индустрализације, у Југославије, нагло расло градско становништво, потпуно преусмерен развој пољопривреде на штету села и сељака. Са богатих пољопривредних подручја, сељак, а и пољопривредни стручњак, беже на запад и тамо раде оно што су требали радити у Србији, одједном, а Србија има вишеструку штету и нагло пропада. Тамо, где се до тог времена извозио производ са њиве, извоз се драстично смањује, а те проиводе, веома брзо Србија је присиљена да увози, јер је те производе, тамо, произвела јефтина и отуђена радна снага из Србије.
Ужасавајуће стање у Србији је тек настало, после изведеног насилног преврата. 2.000. године, када, новодолазећа власт води економску политику по туђем диктату. Тада је настало време пљачке кроз приватизацију и на незаконит начин, и огромним материјалним средствима се губи траг. То сви добро знају, али ако неко то и помене, биће убрзо ућуткан. Актери тог периода никада неће то признати, јер ће настојати да на сваки начин заштите новонастале богаташе иза којих стоји и крајња децница Србије.
Све је срачунато да се јавно мњење, уз велику пропагдну халабуку, преусмери, како би се малоумни и недовољно промићуран уљуљкао у тој причи. Србијом мешетаре бројни промотери и трговци јевтином радном снагом, која се уз велуку провизију извози на запад. Србија постаје све сиромашнија и сиромашнија.
Замислите да оно што је опљачкано и још увек се краде, то, по препоруци ММФ-а и Светске олигархије, треба да плати онај, који је ту вредност стварао и од кога је она на превару отета и отуђена, а тај мора матереијално надокнадити тај губитак, док су лопови остали заштићени и са њима се врши договор о неизвесној будућности. Становништву Србије се, кроз пропаганду величају туђи успеси и туђе вредностио, ако обичан човек зна да је то сасвим дугачије од те приче.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
ПЛАНЕТАРНА ДЕПРЕСИЈА (КРИЗА) УВОД У ПРОЦЕС
РЕВОЛУЦИЈА И ПРОМЕНА
Депресија или криза људског друштва настаје, када се бројне противречности догоде. Ако то дуже траје и прерасте у болест(епидемију) ширих размера, то намеће потребу крупнијих (хирушких) засвата, а то води револуцији и променама.
За излазак из тог стања постоје бројне групације и појединци, који покушавају да својим идејама покрену процес разрешења. Најбројније су структуре, које су и довеле до кризе, па се осећају угроженим, настоје да очувају стечено, а у овом случају је то део изразито богатих. Они имају и своју теорију, којом желе да докажу како је богатство нормална срећа. Тврде, како су справом богати и најзаслужнији за развој друштва.
Стварањем великих државних заједница, на политичким решењима, за која тврде да су за увек решена, само су потребне реформе у прилагођавању потребама капитализма. Тако би најбогатији рекао: ја сам се променио, промени се и ти – тго је њихова филозофија.
Садашњица је опседнута бројним институцијама, које се баве прогнозама богатства, како појединца тако и држава међусобно, истичући пароле; „Да је свако ковач своје среће“, „Да свако има подједнаку шансу“, „Да су нам иста права“, али се увек истиче по којој је свако крив за властиту несрећу. Због тога је за бездушно бомбардовање СРЈ, крајем прошлог века, крива жртва. Политички преки суд, по узору на турско доба и, бројне тамнице, у којима се пре умире него се пресуда донесе. Тако ће „Хашки суд“, у анале историје, ући као тамна страна једног злог времена.
Од 60-тих. година прошлог века бројни су теоретичари и филозофи, који настоје да у својим „научним“ радовима разраде теорију садањег развоја капитализма. Кроз ове теорије се избегава употреба оних термина, који би капитализам и њене највеће групације извргао критици. Мало се ко тиме бави, да је нови систем колонизације на планети и, највећи узрочник криза, сукоба и ратова.
У време окупљања елите Запада, чија се, ни мало расположена, лица пласирају у свет, откривају страх од могућег неуспеха, које пратимо и како неко наслови “Како Москва дрма кавезом снакција“ објашњавајући напоре Вашингтона и Берлина, који покушавају да отклоне и теоретсдке шансе, да нека од држава ЕУ спречи наставак кажњавања Русије. Понашање те елите открива нам, са колико плитким, али намерним лажима, ти људи данас говоре, као да је свет, који их (не) слуша излаопео и да ништа није научио из прошлости.
Та групација под чијом су вољом и одлукама вођени бројни ратови, убијани, без суда бројни изабрани државници нападнуте државе, уз крајњи примитиван исконструисан разлог, који је трајао само док се сукоб не покрене, а иза тога је лаж откривена. Најкритичнији из те номенклатуре био је канадски премијер Стивен Хајнер, који сматра да Русији не треба дозволити да се врати у групу Г-7 све докле је председник Владимир Путин. Вероватно да је тај очекивао сценаријо којег је Запад применио на другим местима. Али, како видимо, тај Владимир Путин по Европи мрси све рачуне и пре него су се, после богате гозбе, актери вратили кући..
Овај јунски састанак ткозване групе Г-7, показао је немоћ трих држава у разрешавању ововремене кризе, а то показује. Само понашање актера тог састанка , а посебно канадског премијера Стивена Хајнера говори да се на овом скупу управо разрешавају унутрашњи међусобни односи, који наговештавају неко друго време, веома нејасно за светску будућност. Нека искрсла питања која могу бити и кључна за будућност, а то су унутрашњи односи. У исто време Владимир Путин је у посети Италији, кад ана бројна питања односа са групацијом Г-7 одговара: „Русија нема никакве односе са Г-7. А какве односе уопште мођжемо да имамо?“
Пошто се Русија оптужује за украјинску кризу, а свет добро зна шта је и како тамо почело и ко би требао да буде одговоран. Званична Москва одбацује оптужбе да је одговорна за неуспех у примени примирја, истичући да власти у Кијеву не испуњавају своје обавезе, преузете договором постигнутим уМинску, што би могао бити и кључ за разрешавање тренутне кризе.
Тако са општим проблемом односа, покрећу се бројна питања притисака на оне државе које увек постављају питања које прошлост није разрешила. Тако, актуелна власт Грчке, притиснута унутрашњом кризом и, великог притиска на њу, поставља питање „да Немачка треба да плати ратну штету жртвама нацистичких злочина током Другог светског рата…“ Такав, по Немачку неповољан захтев из прошлости постављају и многе друге државе жртве нацизма, за које ће Немачка бити стално оптуживана, а уз њу и њени ментори, који су и кривци да се то није решило на време. Па се поставља и питање, да ли Немачка може рачунати на пријатељство тих народа, који су не само у једном, већ у више ратних сукоба били њихове жртве?. Злочи не застарева!
Ако се настави са овако прљавим и крајње дрским односом силе, а што је очито, ближи смо великим револуционарним променама, али уз сукобе, него неком миру. Било како било али неко мора претрпети неуспех. То је, по свему судећи, главна сил,а која се урушава. На другој страни Немачка даје милијарде за нове ракете, не подсећали то и на време када је Хитлер отпочео са милитаризацијом ондашње Немачке и убрзо ушао у светски сукоб са остатком света. Са оваком пшолитико Немачка ризикује своју будућност. Ако би се упустила у ратни сукоб, немци могу рачунати да ће им се догодити исти сценаријо као Турској и Аустрогугаркој у прошлости.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
ГЛОБАЛНИ СВЕТ ГРАЂЕН НА НЕЈЕДНАКОСТИ
Само онај, који има ту могућност да продре у многе тајне људсског друштва и не подлегне тим чарима, а одгајан на здравим и хуманим односима, иза себе нам оставља податке, који су другима недоступни. То су и прави извори за проучавање и улазак у тај тајновити свет људске супротности.
Тако је и млади Џон Колман, касније познат као високи официр америчке службе безбедности, док је службовао у Анголи, задужен за политичка истраживања, дошао до сазнања: да постоји нека непозната сила, која помоћу низа строго поверљивих докумената, необичне садржине, управља процесима. Од тада он, љут на оно до чега је дошао, наставља да трага и уђе у тајне тог система и открије оно што је и сам назвао злом по човека. Тако се убрзо упознао са свим добро знаним тајним друштвима (које у садашњем времену престављају невладине организације – НВО), као и читав низ поддруштава, познатих и непознатих.
Наставио је истраживања упркос многим ризицима и убрзо је био са свих страна нападнут од стране бројних агената-доушника, који су деловали под вођством и надзором групе хомосексуалаца, које религиозни и конзервативни људи широм САД цене и поштују. Њихов програм: клевета, лажи, мржња и дезинформација о његовом раду, а он је наставио са пуном жестином. Ишло се дотле да је његов рад приписиван другим ауторима, али је он наставио да трага и своја запажања износи у познатој књизи, преведеној на српски издатој 2006. године, каја за многе постаје веома позната.
Садашњи свет, који се налази и у великој кризи, грађен је на добро умреженим јавним и тајним друштвима, војном силом оличеном у НАТО алијанси, системом јавне и тајне безбедности, НВО – чији сектори деловања имају широку лепезу друштвене активност, сектама, мафијама, трговцима белим робљем, изазивачима криза, трговцима дрогом, олигархиским системом располагања туђим капиталом, преким судовима, мрежом јереси од којих ни једна религија није поштеђена. Када се мало боље то повеже, открива се да сви путеви воде ка центру силе, која своје опдлуке вешто намеће и контролише сва кретања. На крају се све своди, као и код других човекових сродника, па је човеколика животиња, управо, животиња.
Систем принуде им је посебно разрађен, од подмићивања до ликвидације. Тако светом влада однос, који се заснива на крајње примитивним, до високо технолошким средствима у функцији принуде.
Србија региструје бројна удружења грађана, НВО и институције, које се баве разним пословима, а верујемо да се многе такве јављају и као не регистроване, које запазимо само по неком појавом или догађајем који наводи на размишљање. Доста дуго, а посебно од 2000. године, на позорници Србије појавила се група жена, које заступају разне организације формиране у иностранству, делују у Србији, као њихови представници (веома заштићени и повлашћени), за које је српска јавност знала и о којима има свој веома различити суд. Дневник „Политика“ од 11. јуна 2015.објави подужи чланак Јелене Попадић, под насловом „Држава за НВО годишње издваја колико и за науку“, са детаљима и износима улаћених буџетских средстава појединим невладиним организацијама (у динарима), па се и посебно наводи да је амбасадор САД у Београду дао за девет таквих организација износ од 2,7 милиона америчких долара.
Аутор чланка је изнео податке о групи НВО, које делују у Србији и за које, како се насловом истиче, „Држава за НВО годишње издваја колико и за науку“, а не наводи последице тог издвајања. Из табеларног прегледа за те набројане институције може се доћи до података: које су то, од када им се уплаћују средства из буџета, као и износ по годинама. Да би и сами могли разумети побројаћу их оним редом како су приказане: „Београдски фонд за политичку изузетност“, „Фонд за хуманитарно право“, „Грађанске иницијативе“, „Центар за културну деконтаминацију“, „Аутономни женски центар“, „Београдски центар за људска права“ и „Геј стрејт алијанса“ – све ове институције настају после 2000. године када је дошло до капиталистичке(буржоаске) контрареволуције. Да не истичем резултате њиховог деловања, за које ће увек окривити друге. Обратите пажњу на њихове називе, па ће те и сами доћи до закључка о њиховој намени: „за политичку изузетност“, „хуманитарно право“, „за културну деконтаминацију“ , „за људска права“ и „геј алијанса“. Србија се по свим овим нашла ну удару споља, на коју се врши притисак и уцена, од којих се тресла свака влада у овом периоду.
На четири фотографије су приказане четири женске особе, приближних година, познате активискиње, које је претходна држава бесплатно школовала и потичу из различитих центара, али да не улазимо у онај период ко их је и, у ком циљу дошколовао, и коме оне уствари одужују тај свој дуг. То су: Соња Бисерко, Наташа Кандић, Борка Павићевић и Соња Лихт, које ће отићи у „заслужену“ пензију, а биће плаћене средствима осиромашеног народа, коме су „служиле“. Сами утврдите њихов допринос. Какву ће им историјску заслугу будућност признати, али за сада их народ назива „страни плаћеници“, изгледа, као и у свим историјским приликама прошлости, остаје оно што нареод процени.
На крају да се послужим делом текста где аутор каже: „Највише пажње у јавним расправама посвећује организацијама које имају снажну подршку из водећих западних земаља. Са њима се срећу светски лидери када долазе у Београд, од Клинтонове до хашког тужиоца Брамерца“.
На таквим (трулим) основама почива глобални свет грађен на неједнакости и улази у нову фазу, која није потпуно јасна.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
БАЛКАНСКА РАСКРШЋА
У свим протеклим временима народи на Балкану били су на мети великих светских сила, а данас посебно. На овим просторима велике силе разрешавају своје геополитичке интересе. Балканским народима ретко се помаже, али увек им се на сваком почетку наносе ударци, како би се приволели на послушност. У томе треба гледати и садашње заузимање В.Британије на некој новој резолуцији о Сребрници, као камен за спотицање, најмање за помирење. Много прљавог се крије иза тога. А зашто то сада чини Лондон? Ако се дугорочни циљеви В.Британије на просторе срба не остварују, онда се копа по старим ранама, и на тај начин поткопавају сваки позитиван искорак и успех у сређивању суживота. Због тога су на силу тамошњи међусобно посвађани. На крају ће им понудити своју замисао кроз велике пројекте британске монархије. Значи, да су Срби, ма у којој државици живели, сада под великим притиском. Појам „Сребрница“ није творевина никаквог помирења, већ иструмент нових сукоба, којим се служе велике силе запада, да би оствариле разлог свог присуства на Балкану.
Оно што су велике силе, кроз дуготрајну унутрашњу борбу успеле да се хомогенизују у силу, то они настоје да се никако то не догоди на просторима њиховог интереса. Хомогенизујући се у силу, настоје да се то спречи оним народима где су им њихови интереси. Због тога је разбијена СФРЈ, СРЈ, завођене дугогодишњих санкција уз подгревање сукоба на овим просторима, и на крају, а што ће будућност посебно да осуди, срамно бомбардовање СРЈ 78 дана, као пробни експеримент великих сила на живим метама, са ужасним последицама на незаштићено становништво.
Балкан је, у овом времену, простор под окупацијом великих сила. Све док се не расчисте њихови рачуни и интереси, на овим просторима неће бити правог мира. Међусобни сусрети и решавање суживота балканских државица, не може се одржати без њихових комесра задужених да „сређују“ стање, првенствено интерес државе, коју они представаљају, а најмање у интересу земље над којом се врши контрола.
Криза великих сила дуго треје. Она је продукт свега што се догађа у свету и на Балкану. А према сличним догађајима на другим меридијанима, све што се гогађа је продукт великих сила, које кроз сукобе и нестабилност слабе снагу покорене државе, како би је лакше држали у подређеном положају.
Посебно су на мети они вековима грађени односи међу државама југоисточне Европе, које је Турска дуго држала под својом окупацијом, па су удружени извојевали слободу. И у том времену се умеша Немачка, да би због свог интереса, који никада није ни престао, спречила зближавање Бугарске са осталим суседима, а посебно са Србима. После балканских и Првог светског рата, на веома перфидан начин су им намтнули монархију, где је монарх Немац. Последњи Кумановски догађај открива да са екстремним групама које делују на овим просторима руководе западне силе. И то је, паклени план западних сила, да спрече свако зближавање, рецимо Македонаца, Црногораца, па и косовских Албанаца са Србима. За окупатора ових простора свако зближавање, без њихове контроле, биће спречено и, то на крајње примитиван начин – наметајући им међусобну мржњу и сукоб.
Собзиром на велики утицај спољних фактора на балканске државе и целокупну геополитику Балкана, настоје да првенствено разбију и супроставе те народе, како би се зближили у отпору свему што им велике силе намећу. Већ је раније истакнуто да је простор на коридору којег поседају Срби, Македонци и Грци, у прошлости поплочен телеима како страних завојевача, а још више бранилаца и заливен њиховом крвљу, Управо сам дошао и до податка како је то формулисао амерички истраживач Џон Гантер, Балкан је, „пакао поплочан злим намерама великих сила“. Управо се превише интереса и утицаја укршта на овим просторима, да би реално будуће геополитичко решење било једноставно. Собзиром на целокупну кризу у свету, много смо даљи од стабилног мира, а много ближи сукобу и рату. Сила, којој и самој може се догодити крај, или буде присиљена на војно повлачење, оставиће на овом простору стање које су оставили на Блиском Истоку и у Африци, а то значи нешто слично као што је било у време задњих година турске окупације. На овим просторима већ делују бројне банде, што под контролом, а и без контроле великих сила. Значи, да су ови простори у будуће упућени да самостално разрешавају своје проблеме, за сада их спречавају велике силе, јер су им овде и важни интереси.
Наредног дана (14.), пре него сам наставио да текст довршим, прегледао са неколико дневних београдских издања. Открио сам да се многи моји савременици огласише у вези настале ситуације овде и около. Видим, да су забринути и сви имају мрачну прогнозу. Тако Слободан Кљакић у теми недеље – објави подужи текаст: Срби у региону – између опстанка и нестанка, наглашавајући да „статистике су поразне и носе у себи трагичну истину о народу који је доживео велика страдања у модерној историји“
.
У исто се време објављује да је текст резолуције о Сребрници, који покреће Лондон, на столу амричког Конгреса, у исто време и пред немачким парламентом. Ако се буде подржала ова резолуција, па се буде о томе расправљало и у УН, остаје ранији мој закључак, да није дошло време повлачења окупационих снага са Балкана, а Срби и даље остају жртве овог глобалног процеса, коме се не види крај. Иде се тако далеко и тако безобразно, да ће, на овим просторима оживети „Римско царство“ са свом његовом гиљотином и односима из тог времена. Покушај да се жестоком пропгандом нападне народ, који им се у прошлости супростави, а посебно, који није пристао да се нађе као савезник Хилера у Друом светском рату, сем шачице колаборациониста, који су у овом времену жестоко напали народне творевине, од којих су и сами имали корист. Када је уз спољну помоћ извршен насилни преврат, та шачица алавих и незаситих примитиваца, ставила се у службу и сами доприносе да се свој народ нашао „између опстанка и нестанка“ – како наслови Слободан Кљакић
Очито се уочава да се у Србији прелама реорганизација светског поретка, па како Срби и овом приликом, као и у свим претходним светским сукобима, када су се нашли на правој страни, која је на крају однела и победу, може се, с правом, то и очекивати. Само треба истрајати у овом смутном времену. Ко буде довољно мудар и српски народ изведе из ове кризе и, успе да га одржи на окупу, заслужује историјско признање!
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ
КОМЕ ЈЕ ПОТРЕБНА РЕЗОЛУЦИЈА О „СРЕБРНИЦИ“?
Читајући Британски нацрт резолуције о „Сребрници“ у којем се 35 пута помиње „геноцид“, помирење 3 пута. Због чега се то баш сада догађа и чему то води?
Очито се види да велике силе запада, оличене у „пакту“, које су у последњих неколико деценија извршиле веома стравичне и прљаве поступке према другим чланицама УН, а да су се те УН маћехински односиле према жртвама великих сила, које, посебно у овом светком кризном времену, сопствене проблеме разрешавају на терену жртава.
Већ је све обелодањено. Књиге и тајне о мутним радњама великих сила продрле су у јавност. СБ УН, као да тих проблема нема и не само да је зажмурио на оба ока, већ је и уши запушио да случајно то не чује. Тако сила, као и у свим чопорима има главну реч. Она ће, кроз нападе на невине и своје жртве, свет забављати, како се тај слободан свет не би бавио тајнама, које су процуриле у јавност, и које би, да има правде, а као што видимо сила и није праведна, на првом месту осудила силу, која је на многим меридијанима, убијала незаштићено становништво, људе натерала да беже са својих огљишта тражећи какав такав спас.
У свим коалиционим походима да би се успоставио нови колонијални поредак у свету, силе, које су учествовале у томе, нзвршиле су погром над тамошњим становништвом, а (корумпирана) светска институција ништа од тога није видела. Она и не поставља питања, већ то чини селективна сила. Она подешава шта ће се расправљати. Па ће се расправљати оно што ће жртву оптужити, да би прикрили соптвену одговорност.
Оне државе са запада, које су учествовале на разбијању СФРЈ, да би се, искључиво, оне нашле на овим просторима, у свим ситуацијама „да некога заштите“, увек су то чиниле на крајње луков и селективан начин, имајући искључиво властити интерес, а на штету другога. .
Ако је, а јесте, СБ УН доносио резолуцију за резолуцијом и „заводио“ неки ред у Босни, одређујући „заштићене зоне“ и у њима своје трупе. Да они не би били кривци, а управо јесу, сва се кривица монтира и пребацује на ону страну, коју та „светска номенклатура“ чини одговорном. Одавно је откривено да су и сами „миротворци“ увидели да им је намењен прљав задатак од „супер силе“, што су многи команданти тих „миротвораца“ изразили касније.
Сада, када се откривају многе тајне о „Сребрници“, доношење ове резолуције служи да се скине сва одговорност западних сила и све то кроз комплекс „Србрница“ треба да доведе, да се тамошњи свет (не)помири. Оно што се догађало управо је био ритуал, који је потребан Западу, да провери верност својих вазала. И њима то искључиво користи да би, као и почетком прошлог века, запосели, експлотисали и контролисали тај геополитички и економски. простор.
Ви, који имате могућности да прочитате предлог Британске резолуције, можете кроз неке категоричке констатције да откријете коме је намењена ова резолуција. Најмање је намењена помирењу тамошхих народа, који су вештачки супростављени. А оно „осуђује се свако порицање геноцида у Сребрници“, је инструмент силе, да и оно што се тамо није догодило, мора прихватити и то је намењено уцени, коју сила врши над другим чланицама, које о томе одлучују. Будућност ће верификовати ова злодела, као и многе учињене раније кроз историју. Сетимо се оне ратне изјаве(Буш): „Ко није снама тај је противу нас“
Па оно: „најоштрије се осуђује геноцид у Сребрници“. А ко је тај „геноцид“ утврдио? Да ли је било сличних појава и на другој страни? Ко је зачетник тог крвавог пира и ко поремети миран суживот истог народа само друге верске припадности? Ко су, и за чије интересе убијали невине? Да ли је то ико покушао да у име истине и како се каже правде то утврди и верификује за историју.
Ако се дугорочни циљеви В.Британије на просторе срба не остварују, онда се копа по старим ранама, и на тај начин поткопавају сви позитивни искораци и успех у сређивању суживота. Због тога су на силу тамошњи међусобно посвађани. На крају ће им понудити своју замисао кроз велике пројекте британске монархије. Значи, да су Срби, ма у којој државици живели, сада под великим притиском. Појам „Сребрница“ није творевина никаквог помирења, већ иструмент нових сукоба, којим се служе велике силе запада, да би оствариле разлог свог присуства на Балкану.
Већи део предлога резолуције има за циљ да се на непоштен начин и на несрећи балканских народа, гради нека западна „култура“, како се никада и ни једна коалициона сила, која, у задње време учествује на разним меридијанима, не би помињала. Сребница је претворена у „светско чудо“, које никоме не служи, само освајачу. И већ је дало резултате раздора, могуће и дубље него, у време дешавања „Сребрнице“. Обратите пажњу шта и како о овом случају пишу наводне жртве, износећи истину о овим догађајима.
Нас је прошлост научила да отворимо добро очи у време када се нешто догађа и пропагира. Најчешће су лажи биле изнете одмах на почетку, да би се та прва слика и вест пласирали у јавност. Ако је после тога уследио и неки демант, то није продрло у свет. Тако свет стално живи на лажима, полуистинама и обманама великих манипулатора и, великих пропагадних система, који су већином у служби силе и, служе да се манипулацијом обичан свет бави, занемарујући да трага за истином.
Ако би СБ УН подлегао овој подвали и усвоијо ову резолуцију, догодиће се само то да ће продужити да ради, како је и до сада радио, само на своју штету. Прво нека се сами врате на оно што су до сада доносили и изврше анализу властити „успех“, па онда се и даље упусте у сумњиве проблеме, који им се намећу и то усвоје, нека никога другог не криве за властите промашаје. На крају свега судиће им будућност.
Оно што је Запад до сада чинио о чини према Србима и Србији, је веома подло, јер иза тога су повампирене снаге прошлости, којима Срби нису дали подршку у она зла врмена, мржња и освета је њихова храна. Како се све понавља из далеке и мрачне прошлости, које чини глобални свет алавих појединаца. Тако се Србија, по ко зна који пут нашла у процепу између Запада и Русије.
Локални ратови, новијег времена, покреће крупан капитал, који на несрећи и невиним жртвама ствара своје богатство. Њихов паразитски живот, грађен на суровој експлотацији их чини људима без морала и опасним за околину, живећи на крвавим новцима и ратним профитерством, тај се свет толико изопачио и постао је опасан по сопствену врсту. Њему је потребан комплес као овом приликом „Сребрница“, помоћу којег заводи односе који њима одговарју. То су „ватрогасци, који бензином гасе пожар“. Свет се мора плашити таквих, јер су, пре свега, опасни за своју средину, а онда и друге.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
ЗЛО ЈЕ СИЛА, КОЈОЈ СЕ СУПРОСТАВЉА УМНИ ДЕО ЉУДСКОГ ДРУШТВА
Анализирајући сопствену прошлост човек је дошао до сазнања, да зло лежи у сили, која се човеку намеће, а умни његов део настоји да се томе супростави. Још увек, знатан, умни део подлеже патологији силе, несвесно јој помаже да се одржи. Сила се храни сукобима, којима је све подредила, од разорних оружаних борби ка разорним ратовима без оружја.
Како се сила уобличава у свемоћну групу људи, која не признаје државне границе, која има своје законе и друге не признаје, која је успоставила своју власт над свим областима живота и никоме не полаже рачуне, служи се свим средствима да то одржи. Углавном се служе нечаним методама на штету човека и умишља да без таквих људи свет не би ни постојао. Како се таква сила јавља не више места на планети, и међусобно супростављена у борби за надмоћ, свака гради системе како би се ривалу супроставила истичући у први план оружану силу и њену моћ..
Још нису отишли у прошлост људи који су у Другом светском рату учествовали у планетарном крвопролићу, а на помолу је ужурбана припрема за наредни сукоб. Свет се такмичи у развоју оружане силе, која се ужурбано припрема са рат. Заблуда је да су у таквим светским сукобима најмоћније војске однеле победу. Сваки рат је нечастан однос човека према човеку и током њега се јавља отпор, који прераста у нову силу, која ће, после сукоба, градити наредни геополитички поредак.
Већ дуже време, како се догађају локални ратови, које покреће сила, да би се издигла изнад својих ривала. Данашњица бележи и упоређује тај свет, који се увелико припрема за наредни сукоб.
Статистика приказује које су то најмоћније армије данас. Колико прва и друга најмоћнија и супростављена сила имају на окупу и располаже: војника, авијона, тенкова, носача авиона, подморница; колики им је годишњи буџет за војни силу, рецимо у 2013. години, имале неке државе. Ради упоређења САД 648, Кина 188 и Русија 87,8 милијарди долара, а за све војске од статистички 100 приказаних , буџетска средства су износила 1.747 милијарди долара.
Да би сагледали и упоредили где се ко налазио у то време, послужићемо се подацима од десет најмоћнијих и осталих до 100 других армија света. Табеларни преглед изгледа овако: 1.САД, 2. Русија, 3. Кина, 4.Индија, 5. В.Британија, 6.Гранцуска, 7. Јуж. Кореја, 8. Немачка, 9. Јапан и 10. Турска. Мађарска 59. Хрватска 61. Србија 70. БиХ 89. Словенија 99. и Албанија на 100 месту по снази војске.
Аналитичари окупљени око поменуте студије, користили су јавно доступне податке, бавећи се искључиво подацима о конвенционалном наоружању, без нуклеарног. Бројно стање војника би могло бити пресудно, али и није толико важно. Рецимо Кина има далеко бројнију армију од прве силе, али се мора имати у виду да је су амерички плаћеници далеко борбеније обучени и опремљени, па ти ратници не личе на човека, већ на огроман робот којег човечија снага покреће. Код тенкова руси тренутно располажу са дупло већим бројем од американаца, што мало бољи познаваоци знају да то одлучује у првој фази евентуалног рата, којим би Русија пренела почетна ратна дејства ван своје територије и, како кажу „неће више дозволити да се рат води на њиховој териоторији, као до сада“, већ на територији свог противника. Авиони, носачи авиона, подморнице не обезбеђују довољну снагу на освајању територије на копну.
Не наоружава се само свет, који је мењао геополитичко стање на планети и до сада био, али ће и остати, зачетник светских сукоба и ратова. И многе друге државе постале су велике трошаџија за војне потребе, рецимо Саудијска Арабија издвојила је из буџета 67 милијарди долара, што је за 7 милијарди више од Русије.
Првих 15 држава утрошило је 1.408, а остали 339 милијарди долара. Занимљиво је погледати у списак држава код којих су (у процентима) трошкови за војне потребе порасли између 2004. и 2013. године. Авганистан 557%, Азербејџан 493%, Ирак 284%, Казахстан 248%, Гана 243% и Грузија 230%.
У овој 2015. години 9. маја у главном граду Русије – на Црвеном тргу догоди се општа парада. После војне се улицама Црвеног трга и на самом тргу прошета народ носећи слике својих предака, чланова своје породице, који су погинули у Великом отаџбинском рату. Када неколико стотина хиљада продефилује са овим споменицама прошлости, свет мора јасно схватити, шта је руски човек спреман да учини да му се нешто слично не догоди. Онај мали безумни свет моћника, ако из ове поруке не буде нешто научијо, значи да су то крајње примитивни, а моћни људи, са мало људског разума код себе
Занимљива је и порука коју је председник Путин у свом говору на Црвеном тргу између осталог изговорио. и да „несрећна Европа није одмах увидела каква је опасност идеологија нацизма и да за то данас историја поново апелује на наш разум, јер је идеја расне искључивости и нетрпељивости довела до најкрвавијег рата у који је било увучено готово 80 осто становништва планете, али да се последњих десет година основни принципи међународне сарадње све више игноришу, да они принципи које је човечанство створило нестају и ми видимо како се догађају силом наметнута решења, те да је задатак Русије да створи једнакост свих народа“. Као што видимо овај говор председника Путина био је крајње мирољубив, није било никааквих алузија на садање заоштравање односа са Западом, пре свега са САД.
На свечаној требини били су државици из 27 земаља. Од војне технике посебну пажњу су изазвали тенкови Т-14 „армата“ с мотором од 1,200 до 2.000 киловат/сати, фамилија оклопних транспортера, десатно оклопно возило, борбена возила падобранаца, нова оклопна возила пешадије, модернизовани ПВО системи, интерконтинталне ракете, нове аутоматске пушке. Из овога се може закључити да руска армија нема конкурента у Европи. То је основна војно-политичка порука са Црвеног трга да у свету не постоји надмоћ једне војне силе, што би требало да уразуми малоумну мањину, која се наметнула свету, подстрекавајући га на сукобе и ратове.
Овде је потребно да се нагласи, посебан значај народног отпора, којег нису наоружавале и снабдевале велике војне фабрике, већ су се наоружавали и опремали наоружањем отетим од непријатеља. Такав отпор се увек показао веома жилавим, које и већи губитци у борбама, нису могли уништити. Такав се отпор није применио само противу окупатора, већ и њихових слугу, које је окупатор наоружавао и опремом снабдевао довољно за рат, али ни окупатору, а посебно његовим слугама, није то помогло, рат су изгубили и нестали са с цене. Данашње кривотворење историје иде за тим да се колаборација заборави, рехабилитују „хероји“ колаборације и, лажним представљањем, уз монтирану халабуку оних снага, које на преварама желе да се докопају власти, уз помоћ малоумног човека, коме је мозак испран. Њихове вође су потомци окупаторских сарадника, многих настрадалих у сукобима, а један део, коме је суђено за ратне злочине, настоји се да се рехабилитују и ослободе кривице, стварајући им лажан ореол невиности, китећи их лажним перјем да се народ не досети. Знају се и оне унутрашње снаге које то финансирају да би себе српском друштву наметнуле, али на жалост лажним ореолом… .
ЗАПИСАНО У ВРЕМЕНУ:
ДА ЛИ ЈЕ СВЕТ ОНАКАВ КАКАВ НАМ СЕ ПРИКАЗУЈЕ?
Многи су и у прошлости постављали таква питања, давали на њих одговоре. Како их је било више, а и таквих одговора је било различитих. Прихватани су само они, који су на одређеном поднебљу, некоме, доносили већу добит
А, како се људско друштво развијало, различито, по месту и времену, то је та различитост довела до сукоба тих различитости, увек с тежњом да се ривал потисне и територија преузме, или једноставно подчињавање. Нешто слично наилазимо и код других живих бића на планети Земљи.
У људским друштвима, у овом времену, непрестано траје криза, која у одређеном периоду, доводи до веће депресије. То настаје нагомилавањем оних изрођених односа, у самом друштву, који постају препрека даљег развоја. Снаге таквог друштва, које су и довеле до поремећених односа, настоје да то мења, али најчешће у себи не носе ону енергију за промене. Често се догађа, да су на крају присиљене да нови процес, морају препустити сасвим новим сангама. Свим тим процесима управља она људска мањеина, која се издигла изнад већине, присвојиола право на располагање стеченом имовином, економском и геополитичком силом, која каналише и контролише све то својим одлукама.
Нека људска друштва успевају да се дуго одрже уз мање промене, под условом ако се не налазе на оним виталним просторима и правцима кретања неке друге долазеће силе. Тако на тим просторима и правцима знатно брже долази до промена, које долазећа сила намеће. Најчешће се то догађа у великим, најездама и освајачким ратовима, које покрећу ратобопрна друштва и државе. Таква се друштва, код којих се окупља и организује она мањина, која о томе одлучује и у исто време су носиоци таквих процеса…
Како све што настаје има и свој почетак, кулминацију и крај, те по тој законитости, пре или касније, долази до мањих или већих промена. Гледајући садашње кретање и развој бројних друштава, може се закључити да је тешко управљати тим процесима, ма колоко одређена сила показује дуготрајну виталност и дуго остаје у самом врху укупног развоја људских друштава.
Анализирајући садашње стање у економској и геополитичкој ситуацији у свету, има доста наговештаја, да ће се у будућности догодити велике промене, које ни највећа сила неће моћи да спречи. Шта нас наводи на такав закључак? Управо оно што се и у даљој прошлости такође догодило великим освајачким силама, које су се у процесу сопствене еуфорије, нагло показале надмоћне над другима, на крају су се исцрпиле, истрошиле, нагло престале бити претња другима, и на крају, неко брзо, а неко сасвим споро, престаје бити покретачка снага, а убрзо та снага нестаје, нестаје и, никада се опоравила није.
Сила, која се заснива на моћи, коју је најчешће стекла круним преварана и силом, изазива и велике сумље у оно што ради и примењује. Када се такве сумље потпуно обелодане, а сила више није у стању да тако даље функционише, све наговештава њену унутрашњу кризу, која ће, али и која доводи у тој држави до процеса, који ће је зауставити у напередовању, спречити опоравак и на крају ће престати да постоји као сила, јер ће се нека друга, на другом простору појавити и преузети њену улогу.
Већ давно се све ово наговештава. Али, по свет постоји опасност, да се губитничке снаге не окрену оним најгорим решењима, као што се то догодило у време појаве нацифашизма у Немачкој, под врховним воћством Адолфа Хитлера, који је успео, да целокупну нацију ангажује у најкрвавијем рату у историји, којег би Немачка хтела да се не помиње, и због тога је настао процес прекрајања тог дела историје, како би се рехабилитовао немачки народ, као и њихове ратне слуге, са јасним циљем да се ти методи и покретање процеса, могу применити у садашњем времену изласка из настале депресије, што није искључено. На тај процес, невидљеве снаге, које и управљају њиме, поново гурају Немачку у те сукобе, рачунајући да је она и са највећим искуством, великих унутрашњих сукоба и не решеним ратним односима најповољнија да покреће и води евентуални Трећи светско рат, којег се остали део света и те како плаши.
Са тог полазишта на мети су и даље.водеће државе света са посебним искуством у решавању питања права, правде и социјаних питања већине становништва, Због тога су и планиране реформе у САД, које је покренула Обамина администрација пропале, а држава као целина запала у озбиљну кризу, која се испољава расним и социјалним немирима. Тај процес ће покренути велике промене које ће из корена мењати будуће геополитичке односе у свету.
Како се посебно испољавају крупни промашаји геополитике Запада, центар будуће контрареволуције преноси се у Европу, са седиштем у В. Британији, која ће покушати да манипулацијама и наредним сукобима, поврати своју водећу колонијалну улогу у свету, јер се америчка нашла у великој кризи.
Сила заснована на моћи, којa је, најчешће, преварама остварила, изазива велику сумњу у све оно што што ради и примењује. Када се таквави методи и суњиве радње открију и престају бити тајна огромног апарата, који је намењен да управља процесима, раниje осмишљеним, да би за друге остварили паклени циљ сопствене моћи, сама себе изнутра уништава. Тада се центри њене моћи јављају на другим просторима, на којима се постепенo јављала њена конкуренција, која ће у одређеном периоду преузети водећу улогу…
Ово, што је до сада речено, може се уочити на садашњим кретањима, које оптерећују, самопрокламовану „супер“ силу оличену у Сједињеним Америчким Државама и окупљеним око њих, покретачима глобалног процеса развоја западног капитализма, заснованог на принципима „слободног“ тржишта, који не признаје социјалну компоненту, има своје законе, који се намећу. Руши све друге друштвене односе, и уз огромну пропаганду их приказује као диктатуре, њихове позитивне стране до те мере ружи, у страху да то код њих не покрене супротaн процес. Западни капитализам је до те мере ружио земље у којима су се јављали нови односи, које капитализам не може прихватити, тако је у предходном времену, за њих „комунизам био непријатељ бро 1“, противу којих су се покренули прљви ратови, уз примену најгорих метода, које је човечанство икада доживело. Тако је „западна демократија“, „цивилно друштво“, „отворено друштво“, „правда“, „једнакост за све“ – обична лаж и подметачина, далеко од онога што се настоји приказати. По примењеном методу, у процесу њиховог развоја, човек, као друштвено биће, људска хуманост, у економским односима се потискују. Огромна се материјална средства троше на процес контролисаног развоја у производњи, трговини и како се популарно назива, „бизнис плану“, када се место човека и брига о њему, до те мере занемарују, па када се откривају ужасавајући и по здравље човека примењена технологија у производњи, на штету његовог здравља, па и у свим другим примењеним надградњама, које би требале да човеку служе, до те мере су у трци за профитом занемарене. Тако се може реће да су та друштва далеко од људске хуманости. У наредном периоду развоја, када су се противречности до те мере сукобиле, љуско друштво се нашло пред великим друштвемим променама у сваком друштву, држави посебно, али смо сигурни да се ништа не може наметнути, нити ће се ишта моћи униформисати, свака средина, по степену сопственог развоја људске свести ће се развијати у својим посбностима.
За човекову врсту је у овом периоду најважније, да се пронађе заједничка снага која ће, обезбедити правичнос, спречити сваку силу која се издигне изнад права, и бити праведна према свакоме, која неће подлећи корупцији, коју јој сила намеће. Најважниje је да она не буде продужена рука силе – а сами просудите да ли је то у овом времену обезбеђено.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
„МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА“ – ШТА ЈЕ ТО?
Појам „Међународна заједница“, употребљава се у дипломатији и политици доста често. Тај појам се појављује као не дефинисана сила, неког скупа крупних играча, иза којих је тајанствени центр моћи. Многи, који су продрли у центар њихових тајни су изјавили, „да је то група људи који не познаје државне границе, који је изнад свих закона и свих држава, који има власт над свим областима“…“групу која никоме не полаже рачуне осим својим члановима“. Из овога се може осетити, да се ради о некој тајној и моћној (завереничкој) организацији, чије се одлуке примењују у односима, кроз бројне јавне институције, а које им служе да своје планове и одлуке спроводу. Доскора, свет се усталаса после сваког састанка такве групе, а иза тога ништа није остало исто. Од претњи, санкција, међусобних ликвидација и локалних ратова, иза којих су бројне невине жртве, натераних да са завежљајима на леђима беже у непознато, као што се то догађа животињама у време пожара. Иза тога стоје људи који контролишу и намећу својим одлукама таква кретања у човечијој врсти..
.
Свет познаје само институције, док су подаци о тој свемоћној групи за многе тајна. Међутим, откривамо да не постоји само једна издвојена и организована тајна група људи, већ их има више. Међусобно су у сукобу и диктирају стање односа у човековој врсти и одређују процесе, који утичу на одржавање врсте.
Оно што нам је постало познато и у овом времену изражено кроз савремене односе у свету, можемо закључити: да моћну скупину људи, иза које стоји појам „међунарна зајеница“ чине представници крупног капитала, који се у свету појављује као колонијални гасподар, преуређеног колонијалног света, који дуже време гради систем Глобалног капитализма, после задњег светског рата.
Тренутно се тај светски поредак, после бројних локалних ратова, нашао у кризи читавог изрођеног система, који производи, по људску популацију, више негативних појава, и крупних промашаја у систему. Такви поремећени односи у такозваној „међународној заједници“ траже разрешење.
Међу нама постоји већина која је свесна да људи, који су на челу влада, нису ти који заиста управљају политичким и државним питањима, како унутрашње тако и спољне политике. Многе од нас то је навело на тражење истине о тим кретањима у свету, али се иза тога крију добро чуване тајне, па се због тога закључује да су многе силе, које се намећу на светској с цени, смртно болесне земље, чији сјај брзо тамни, али већини до тога није стало и мири се са оним стањем, куда му држава иде, једино реагује ако је он, као јединка, нечим угрожен.
Та међународна заједница, коју чине чланови високог и привилегованог слоја друштва, често их називају и представницима привилегованих наследних богатих. породица, не делује из тајних подрума и подземних просторија, они себе ствављају у први план високог монденског друштва недодирљивих, које често штити бројно обезбеђење приватне војске и увек су присутни у државним институцијама, окружени бројним обожаваоцима. Њихово присуство је увек пропраћено јавним публикацијама, о њима се испредају сладуњаве приче, то су и звична имена чије се присуство запажа, носе пословна одела, крећу се у раскошним лимузинама и увек на местима где се окупља крем сваког друштва.
Ти људи су свима пред очима, то су слуге светсске владе, оличене у појму међународне зајенице као врховне скупине која управља светским поретком. – многи их називају и тајна група завереника.
У бројним литературама која се баве овим људима, многи су открили „неразјањена“ убиства, иза којих су стајали познати чланови ових скупина, али је то покривено велом тајне, иза којег је стајала и држава, која није реаговама.
Ова свемоћна група је покретач бројних програма и контрапрограма, намењених да изазову процесе, које је група у својим плановима зацртала. Светску с цену прекриле су бројне институције звучних назива које су намењене за спровођење паклених планова свемоћне силе зване „светска заједница“, која гради увек „нови светски поредак“. Ту се појави и „светски жандарм“ оличен у НАТО алијанси, организованих плаћеника, ту је систем који се бави шпијунажом и контрашпијунажом, невладине организације у служби неке владе, секте, а увек такво друштво прати мафија, дрога, ловци на људске главе, пшлаћени егзекутори и патолошки отпад друшва, који и сам тражи свој простор. Ту је систем свемоћне правне инквизиције која ће тужити и судити по својим правилима и подсећати нас на далеку прошлост, које су Турци на овим просторима примењивали, из чијих се казамата мало ко жив вратио.
Ако се мало дубље упустите у откривању садашње истине о светском поретку, наћићете све оно што су моћни освајачи примењивали у својим суровим походима. Па појава да се човек вратио и истиче свој сурови изгледа, понашање и несвесно открива де се у опонашању често враћа свом животињском изгледу и понашању. Пошто се под појмом човек подразумева и његов други пол женка, једни и други истичу исте особине и понашање. Па појава да се у борилачким и другим вештинама кренуло у примени грубљих и суровијих понашања од оних које су примењивали гладијатори у аренама и то нам је нова култура новог светског поретка са манифестацијама која (животињу) човека вређа.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
МНОГЕ НЕГАТИВНЕ ПОЈАВЕ УГРОЖАВАЈУ ЉУДСКУ ВРСТУ
Сам појам да многе негатисвне појаве, изазване људском немарношћу доводе људску врсту у опасност и изазивају сукобе, који се најчешће крваво завршавају. Пошто тога, како наведох, има много, не треба очекивати да ће те у овом кратком осврту наћи одговора на све.
Већ смо открили да се, како она мањина која влада, тако и већина над којом се влада, организују се у бројна друштва, економске и политичке опције, како би се заштитили, учинили изводљивим и другом наметали.
Већ данас се види велики пораст безумног насиља, серијских и масовних убистава, самоубистава код свим генерација, отуђеност личности, као последица дуготрајног стреса и неизвесности. Ужасавајуће слике, које је врте на свим телевизијама, где се приказују детаљи, с намером да то утиче на масу, како се тиме не би бавила, али се губи из вида, да све то, много више утиче на ону изгубљену и отуђену масу у бројним стресовима, која се лако одлучује да посегне на властити живот.
Тако је утврђено у неким институцијама да постоје три различите фазе у реакцији на стрес, који карактереишу велике скупине друштва. Прва је прошлост, људи који су нападнути, бранећи се обећањима која неће испунити, кроз ово се не отклања узрок кризе, која и даље остаје и траје
Друга фаза је стање које делује паралелно са кризом и води ка крупним променама усложавајући кризу.
Трећа фаза у којој свака циљна група трага и прелази на властито остваривање, али увек креће од почетка кризе, па долази до реакције лошег прилагођавања, ношен активним идеализмом и, отуђењем од друштав.
Тако настаје и ко то може да занемари: велики порасат употребе дроге, бројна убиства нерођжене деце, са отвореним прихватањем хомосексуализма и лезбејства, чија се „права“ штите бројним законима и другом намећу. Ужасан пораст обољевања од сиде. Забреињавајућим падом и крахом образовног система. Са запњујућим порастом развода бракоав. Бројна масовна убиства. Талас порнографије, који је разорио и породицу, па из разноразних разлога, све то пређе на екране бројних ТВ, као да свет крете да живи животом куртизана из прошлости. Ко то може рећи да свет није у кризи, у кризи која се не решава и од које окрећемо главу?
Што је још горе, или још боље, зависи од гледања, свет је до те мере презасићен текстовима у бројним новинама, часописима, па захваљујући од нове технологије штампе и слике, тако да смо преплављени, како неко рече, порнографијом и шундом, да су бројни читаоци окренули леђа таквом „информисању“, да није огласа, читуљи, по неке дневне вести, скоро да то не би нашло купца.
Без медијске рекламе и без скоро непрекидне медијске покривености, црне хронике, трачева и јавног пљувања једни других, због дроге, секса и ко је кога преварио, ко с ким одржава јавну и тајну везу, завршило би се то у локалном нивоу, како се догађа још на селу. Овако је то намеђено свету без стида
Све оно што откривамо или што нам се врти пред нама, па и међусобни односи у друштву су производ „виско цењених научника“ који се продају за мале паре и раде у бројним институцијама светског систме, који производе зло за чивека, немоћног да се, тој крупној проституцији, супростави.
Мрачна страна коју чини новац може се рећи да је више погубан него његова добра страна. Новац је постао разорно средство у моралу, друштвеним и политичким односима и до те мере злоупотребљен да је постао главни изазивач криза и сукоба. Због тога су новчане институције и главни узрочник велике депрсије данас, као и у прошлости.
Новац је чврсто везан за трговину дрогом, са којом искључиво управља она владајућа мањина, јер им то доноси огроман профит и богатство и то се може сматрати злочином противу човечанства, али је то до сада скривано велом тајни у које је и држава уплетена. На тим основама изграђен је систем лихварског капитализма, осмишљеног од научника који делују у бројном финансијским и банкарским системима, који богатим људима доноси неконтролисано богатсво. Ти људи у том систему су се претворили у масовне убице људске врсте.
Ти системи и људи који у њима раде су и најјотпорнији на спољни утицај, добро заштићени законима и физички, али су и изложени бројним ловцима са бројним методама од уцене, претњи до ликвидације све је у игри.
За бројне државе, које су подлегле чарима позајмљеног новца, а дозволиле да се тим новцем окористе појединци, који су се обогатили, а држава, потпуно наивно, запала у дужничку кризу и постала велики зависник, чак гори него зависник од дроге и проституције. Основна грешка је у преузимању дуга фирми за које је држава сматрала својим, али у којима су се појединци обогатили, а држава сиромашила. Све је у систему научника, који раде у институцијама, које законима штите лопова. Па се справом може чути, да је то лоповска држава. Ако је то тако, онда се то мора, за интерес нације добро утврдити и са некорумпираним системом судски гонити. .
Светски систем, или само његов део у коме је институционално успостављен поредак који производи ове и дуге крајње негативне односе, који карактеришу савремену цивилизацију, онда се може рећи да је свет у дубокој кризи. Нисмо сасвим сигурни да под овим условима права јачега, условима уцена и наметања без организоване и поштене заједничке институције, која неће штити лопова а жртву гонити да би сили омогућила несметано владање у овом колонијалном свету.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
ГЕОПОЛИТИЧКА, ЕКОНОМСКА И ВОЈНА КРИЗА УГРОЖАВА ЉУДСКУ ВРСТУ
Као последица кризе и велике светске депреије, поново се покреће процес припреме великих сукоба. Ако се настави, иза тога прети, да нови хладни рат, прерасте у светско крвопролиће.
Такозвана међународна заједница, силе које се окупљају у тој скупини са лидерима, у чије је време, због незаситих интереса те скупени, дошло и до кризе, неће бирати средства да оствари циљ, јер су у свету успоставили ред ствари, који су кризу, тог поретка, изазвали.
Западна Алијанса, на састанку у другој половини јуна (2015.), у Бриселу, покушала је да нађе излаз из кризе, поново заоштрава светске односе одлажући решавање врућих тема. Сви започети процеси, ван тог света, поново се доводе у кризни период, како би се, тамо негде, други бавили сами собом, док се државе, главни носиоци кризе, баве својим проблемима. Свесни су опасности, која се надвила. Због тога се, до краја текуће године, неће моћи ишта повољно решити, јер Алијанса није спремна на то. Појава, да В.Британија покреће нову резолуцију о Сребрници, која продубљује сукобе, најмање користи помирењу, доводи до нових врући међусобних сукоба и расправа на просторима Балкана. Све је то намењено да се нарастајућа опасност са Блиског истока и Северне Африке, усмерила ка Балкану, спашавајући тако властиту кожу и својих савезника од те опасности. Због тога се ништа неће моћи решити између Београда и Приштине, посебно док је представник Србије Ивица Дачић на челу ОЕБС-а, и други разлози везани за тз међународну заједницу.
Сви процеси па и кризе великих размера, обично ескалирају на местима где се највише испоље сукоби, а посебно на тачкама додира главних ривала. Тако Украјинска криза, која је почела са „Мајдан“ обојеном револуцијом, коју је покренула и усмерила „западна демократија“, када се и покреће процес оживљавања НАТО алијансе, за коју се мислило да је своју улогу окончао „падом берлинског зида“, али видимо да то и није тако.
У сталном жестоком пропагадном наступу; снаге окупљене око западне Алијансе, покренуте од САД, како би се поприште сукоба пренело и задржало на тлу Европе. Прво је наговестило обнављање Хладног рата, и од остатака берлинског зида, гради се гвоздена завеса на врућој линији према ривалу, који се, не само појави као војна, већ пре свега, економски оживела снага са успоном, која се шири ка западу, угрожавајући, првенствено, америчке интересе, који су због дугогодишњих пропалих ратова, великих економских губитака, зависних од Кинеске експанзије јевтине робе, када се капитал нагло прелива у Кину. Америка губи моћ, угрожен је долар, као међународно обрачунаска валута, коју је на светским берзама угрозио евро. Амерички примат на свим пољима нагло губи моћ, криза таквог система наступи и као куга поче да се ваља ка Европи угрозивши привидно затишје. За које се време на евроазиском тржишту успостави економски повољна клима и веза Западна Европа и опорављена РФ, што је уздрмало односе на Западу и покренуло, у овом кризном периоду, нов процес оживљавања сукоба са ривалима, у које поред Русије са њеним природним савезницима спада и ЕУ.
Погоршање геополитичке кризе не долази са истока нити из ЕУ, већ искључиво из САД угрожену овим процесима. Тамо где се дуго година воде колонијални ратови у којима се САД појављује као главна сила, која ни један рат није успела да позитивно доведе до краја, изазвала је на простору тих ратова, код угрожених народа бес, који се појави у општем отпору, које тз међународна заједница прогласи терором, занемарујући све што се претходно догодило.
Сада је мало важно ко шта изјављује, када су сви догађаји у Европи, па и овај у Украјини, добро познати, да је украјински конфликт покренут од стране Америке и њених европских савезника како би на овим просторима, као и свугде у свету наметнули своју вољу без договора, због тога посежу, као и у свим таквим прљавим наступима, ривалу заводе санкције, присиљавају и друге да им се у томе придруже, у чему су веома агресивни. Намера је да се економски ослаби противник и код њега изазове бунт против актуелне власти, покрене исцрпљујућа трка у наоружавању. Америчка геополитичка експанзија шири се као болест на све тачке где су им интереси. Зато се на места амбасадора доводе добро издресиране дипломате иза којих стоји искуство у овим пословима. Они су наметљивци и њихов циљ је да очувају оно што су остварили на том подручју.
И тако на тој врућој линији, коју су давно упоставили Римљани, поделише хришћанску цркву, сукобише затуцане народе, гурнуше их у крваве сукобе и ратове, како се врхушка силе, оличене у сили духовног и световног владања државом задржала до ових времена. Немојте од мене тражити да будем судија таквом стању, умни човече. Зар ниси у стању да спречиш оно најгоре, које убија људску врсту. Ако то одлажеш, онда си ти главни кривац за стање које влада у свету, у којем ти „умни“ човече владаш. Ако се и даље погубно настави, за огромну масу људских бића, онда те „умини човече“ не можемо више таквим сматрати. Ти си ледлегао сваког злу, којег на силу намећеш већини.
Можете ли предпоставити због чега је република Србија, била и даље остаје, у жижи интересовања великих сила и зашто је међу првима била на удару западне Алијансе?
Од 1945. године и завршетка Другог свестског рата, ова раврнотежа снага обезбедила је да у Европи не избије неки нови „велики“ Трећи светски рат. Тако се може констатовати, да са смишљеним и наметнутим сукобима Европи прети да поново буде попришете великог рата, у којем би поново претрпила разрања и жртве, како би изазивач, као и у претходном рату, био са што мањим губитцима и већим ратним профитом, којег је у наредном периоду злоупотребио и постао највећа колонијална сила.
Садашпње време се карактерише тиме, да та колонијална сила, са бројним базама по свету, прераста у безумног освајача, који за собом оставља бројне жрттве, разорене градове, несигуну колонијалну власт, која није у стању да очува тековине рата и са које се покреће „општи“ рат у којем се примењују средства које побуњени човек, увек вођен изразито суровим ратницима, бира средства ратовања, ратних правила и поступака, који су нарушили достигнућа савременог човека, који се може и окривити за оно што је људско друштво запало у ову кризу и несигурно време по већину, којом изразита мањина намеће из својих порива и интереса…
Једино је Србија, после насилног растурања СФРЈ и СРЈ, остала верна принципима несврстаних, који су Југославију у оном времену хладног рата, довели у сам врх мирољубиве државе и народа, којег је прихватио подједнако и човек из џунгле и угрожени народи на свим континентима. Прокоцкати такаву славу, и то у време кризе, било би самоубиство. Настављајући такву мирољубиву и дружељебиву политику без наметања, Србија, у овом времену, може остварити веће успехе него са конфротацијом. И зато би сукобљеним странама требало поручити: оставите Србију на миру. Не вршите на њу непотребан притисак да се мења, јер ће и за вас то бити позитивно. Оставите је да буде онаква каква је била кроз новију историју. Не гурајте је у сукобе, јер су јој то горка искуства прошлости. Не тражите од ње да агресора и онога ко им је нанео највеће губитке и ко их је доскора сатанизовао, да га на силу прихвати као пријатеља, а то не показује. Не чините је својим непријатељем. Србија ће знати да цени: када се, после сукоба или оног најгорег што нас може задесити, а то је рат, а после тога се буде градила нова геополитичка мапа Европе, верујем, много другачија него ли ја у овом времену, Србија ће и даље остати верни пријатељ само верног пријатеља, јер има страшна искуства.
Не чапркајте по прошлости ви трагачи нове прекрајане историје, да би се додворили снагама, које врше насртај на наше просторе, као и у прошлости. Знајте добро да сопствени народ, највише угрожава изрод тог народа, а њих није мало. Добро се знају имена и институције у којима такви раде.
Што мање изрода то ће помоћи Србији да превазиђе тешкоће, које нису само њене. Због тога ћу(по ко зна који пут) позвати у помоћ следеће што је очувано из даље прошлости:
“И З Д А Ј Н И К Ј Е . . . Нација може да преживи будалу, па и оне амбициозне. Али, издају изнутра, никако. Непријатељ пред вратима, мање је страшан, јер је познат и он носи своју заставу отворену. Док се издајник креће слободно, међу онима унутар градских капија, његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се чак и у кулоарима владе. Такав издајник нам се не појављује као издајник, он прича гласом који је жртвама близак и пријатан; његово лице и начин одевања сличан је њиховом и он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцима сваког човека. Издајник разара душу нације; подривајући темеље града; он шири заразу у телу политике, све док она његовој болести не подлегне. Мање би требало да се плашимо убице. Издајник је куга!“
Марко Тулије, римски филозоф и мислилац на почетку Нове ере.
Да, „Издајник је куга!“ Врати ме у време на сам крају 20. века, када је обичан свет говорио о најезди страних плаћеника и усрећитеља Србије.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
КРИЗА КАПИТАЛИЗМА УСЛОЖАВА ГЕОПОЛИТИЧКЕ ОДНОСЕ
Многи се питају да ли је резултат грчког референдума очекиван или није? Грчко „не“ је очекивано, јер је то резултат стања у односима између „коалиционих партнера западне Алијансе“ и озбиљне кризе у коју је запала ЕУ и њена валута евро.Не руши Грчка ни Србија, а ни многе друге државе чланице и нечланице ЕУ. евро, већ је криза захватила ту валуту, због борбе, коју долар води на светским берзама капитала. да би очувао свој утицај као главног носиоца олигарфијског капитала, и улоге његовог чеда ММФ-а, СБ, које су и саме запале у кризу, која прети њиховом распаду.
Да би се очувао светски монетарни систем, који је и довео до кризе, пореметио је геополитичке односе у свету, државе међусобно супроставио, повампирио расну мржњу, оживео нацифашизам и све води ка великом сукобу и рату.
Само дан после Грчког „не“ са свих страна долази до узнемиравајућих и противречних коментара, али су се и администрације Немачке и Француске нашле у великим проблемима, поред опште кризе, ту су и посебно изражени интереси Америке и Велике Британије, које настоје да ситуацију, посебно .усложе, како би се свет бавио сам са собом, разбили локални савез и супроставио мале државе. Изнад свега тога очувала стечена премоћ, одгодио нека решења, која ће уздрмати систем, а који је завела моћна мањина западног либералног капитализма својим институцијама
Најновија, али веома смишљена серија напада, која долази од Велике Британије и сатанизацији српског народа, има веома дубоке и подмукле корене из прошлости, а носиоци се налазе у окошталој, конзервативној, али моћној владајућој мањини. Активност у сатанизацији српског народа, која долази из В.Британије, веома је повезана са декструтивним снагама, које од самог њиховог организовања делују на разбијању српског бића, слабљење опора и то су добро плаћени и инструисани системи раздора у Србији.
Ово се догађа и због тога, што су се откриле све активности које су долазиле из система В.Британије, у време самог почетка сатанизације Срба, па преко завођења санкција, блокада, бомбардовања и на крају, преврата од 5. октобра, у којем су веома активну улогу имали агенти и дипломатија В,Британије. Значи, настављено кроз уцене и притиске, коју врши комплетна политичка структура и владари из сенке В. Бризаније и активно учествују у свему овоме, Тада је ангажован велики новац, а све то није дало задовољавајуће резултате ни у Србији, а ни у В,Британији.
Фарса са резолуцијама о сребрничкој трагедији, коју је покренула В,Британија, много више је то у интересу њиховом, а на штету србског народа, подељеног и супростављеног верском затуцаношћу, да се на овим просторима никада и не помире и на тај начин скрену пажњу верскиих „осветника“ да се окрену балканским просторима и смањи опасност која прети колонијалним силама, које су и изазвале срџбу на просторима, које су још увек у колонијалној зависности.
Шта се крије иза свега овога? Због чега је покренута ова хајка да се српском народу наметне ужасна кривица? Само онај неразуман, који и никада није имао довољно разума, није у стању да открије ту фарсу. која се чини српском народу и тако жртва прикаже кривом.
Добија се утисак да је целокупна номенклатура Запдне Европе изгубила разум у покушају да властиту кривицу пребаце на српски народ. Еуфорија коју је покренула В.Британија са Камероном на челу, открива нам целокупну ту ујдурму, која је покренута тамо. Преко 100 догађаја везаних за 20. годишњицу „геноцида“ у Сребрници, организовано је у В.Британији искључиво да би се србски народ приказао као геноцидан и кривцем за све што се стварно догодило тамо током сукоба.
Када су се истине о том догађају почела разоткривати и прави кривци тих немилих догађаја се откривају, а које је Запад покушао да заштити, нашли су се пред лицем правде, као и увек, покрећу се одавно испланирани, али доведени у сумњу, планови Запада у вези са истином у Сребрници. Због тога је покренута ова еуфорија, како би се зауставила права истина, продужили притисци, уцене посрнуле западне „демократије“, која је доведена у озбиљан проблем својом вишевековном политиком према другима, посебно према јужним словенима. Ово све смрди као реваншизам за сву прошлост у 20 веку, .коју покреће крупан капитал запада, финансирајући сву ту безумну активност.
Ко се плаши истине? Па то и обичан човек може закључити да се иза свега овога крије главни кривац за све што се ваља у геополитичким односима у свету. Они разрешење виде само у сукобима и ратовима, иза којих та мањина, која држи у покорности већину, једино профитира и настоји да очува стечено.
У овом кризном периоду, изазваном огромним противречностима насталим у људској врсти, која покреће бројна решења, добија се утисак да мало умног човека налазимо у том процесу и, да је људска врста дошла у стадијум међусобног уништавања.
Препустамо умном човеку, који је у стању да открије и утиче на процеса, који би њудску врсту одвојио од осталих животињских врста и, учинити је разумном и хуманијом према себи за све подједнако..
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
КРИЗА КАПИТАЛИЗМА УСЛОЖАВА ГЕОПОЛИТИЧКЕ ОДНОСЕ
(ДРУГИ ДЕО)
Оно што се догодило у Савету Безбедности УН (7 и 8. јула), било је и очекивано, али ни издалека није и неће решити нагомилане проблеме изазване дуготрајном кризом и развојем геополитичких односа снага у свету.
Лагано али сигурно се догађају наговештени процеси, за сада у три цивилизацијска центра моћи, од којих се један налази на Евроазијском простору, који обухвата државе и народе где је економски развој и тиме геополитичка снага у успону. Тај део савременог света настоји да се реши оних светских стега, које је успоставило време по завршетку Другог светског рата, развијајући нови колонијални однос, уз бројне ратове, које је водила повезана сила, развијајући глобалне односе, са јасним циљем, апсолутне доминације на планети.
Иза ових процеса се налази лихварски капитализам, сконцетрисан у системе које је та, сада самопрокламована „светска сила“, на челу са САД, у покушају да се свету наметне, срачунато изазивају сукобе, да би се потом умешали, са израженим својим интересима, а на штету сукобљених. .
Како назвати те људе, који су се нашли у тз светској организацији ОУН-а и од којих се очекивало часно одлучивање, а та организација затвара очи у време када је западна Алијанса започињала своје ратове, мотивисани лажним разлозима. Али је убрзо после тога, утврђено да су разлози били лажни, а иза тих ратова је било бројних ратних злочина које је Алијнса чинила. Нико за то није одговарао. Остали су заштићени као медведи.
Ако је тај свет, који је позван да савесно разрешава те проблеме, остао нем, то се не може рећи за настале процесе изазване тим ратовима, који и без Хашког или било ког политичког суда, кажњавају кривце, доводе до кризе у редовима Алијансе, усложавају геополитичке односе, изазивају сукобе на планетарном нивоу. – а то је управо криза читавог тог система, која потреса многе просторе.
Као важан део опште кризе и крвавих сукоба на простору Блиског Истока и Северне Африке изазвао је озбиљн процеса, за којег Алијанса нема решење Тај, сада побуњени свет, над којем се наднела сурова колонијална владавина, осећајући се пониженим и експлоатисаним од стране колонијалних сила, и изневерених очекивања, мења стање на тим просторима. Врхушка тих народа, која је дуго у спрези са колонијалном силом, има свој живот, школовала своју децу, живела на висогој нози по узору на остали свет, а на штету огромне масе потлачених и понижених осиромашених и убогих, изазвала је тај процес и сами се нашли на удару побуњене масе.
Тај процес све више поприма организовани облик, који се не може једнострано прогласити тероризмом. Појавила се сасвин нова држава, која има територију, власт и силу са којом се штити, али и свој метод даљег ширења на остали део исламског становништва.
Као што смо сведоци садашњег стања односа у којем су САД доскора ратовале у Ираку, а Иран, као и друге прогласиле својим противницима и непритељима, угрожавали Сирију, изазвали хаос у Либији и код других исламских држава, фаворизујући своју ударну песницу Израел, како би на тим просторима завели погодан систем за себе. Одједно се на том простору много шта променило и мења, са којим се неће моћи одржати садашње стање односа – прети општи сукоб. Година дана постојања Калифата – исламске државе, нагони умног човека да о тој појави озбиљно размишља, јер тај простор постаје као трећа цивилизацијска сила, која тражи своје место на планети. Код понижених изазива срџбу и бес.
И трећу геополитичку цивилизацију видимо у организованом колонијалном царству, свристаном у тз глобалном савезу либералног капитализма, који се крије иза тз западме демократије, која је комплетно запала у дубоку депресију, а која дуго траје.Из те скупине, коју образује Атлански савез западних држава, поред европских ту су САД Канада и В.Британија, као посевбни део тог система. В.Бризанија формално је чланица ЕУ, али није у ситему еврозоне.
Како сдашња криза дуго потреса овај део света и како су, после бројних заједничких колонијалних ратова и ове кризе, без јасних изгледа будућности, овај део света захватио је страх. Тако је свет подељен на оне који живе у нади, затим оне које је захватила срџба због понижења и вечите зависности, до овог света који се нашао у великом страху.
Такво глобално стање тражило је и тражи излаз из кризе. Дужи период времена како Алијанса за сваки отпор ној, увек полази од тога да је њихов интерес угрожен, и у СБ УН веома лако су надгласавањем доношене резолуције и заводиле санкције, блокаде и војни притисци, са ратним исходом, упућивале „међународне“ снаге, које су намењене да обезбеде успостављен мир. Тамо где су изражени интереси Алијансе, тамо се упућују јединице НАТО алијансе. Анализирајући ту појаву јасно се може закључити на ком су простору изражени Интереси великих сила, са САД на челу..
Оно што се одиграло у Савету безбедности УН у вези са предлогом резолуције о Сребрници, коју су заједнички поденели САД и В. Британија (7 верзија) у суштини говори да је свет несигуран и подељен. Ни мало није чудно, јер се Алијанса до те мере обрукала, кроз политичка суђења у Хашком суду, па јој је једино остало, као узвратни удар, да се читав српски народ прогласи као геноцидан, како би дали одрешене руке свом суду да оконча суђења Србима, који су више година заточени у казамату њиховог политичког суда. То доказује и изјава амбасадора В.Британије Питера Видсона, који је пре гласања покушао да објасни како резолуција „не оптужује српски народ“ и истакао.да је због поштовања према жртвама важно да се гласа о британској резолуцији, а она управо има супротно значење, где се српски народ проглашава као геноцидан.. Било је доста опречних изјава, па се може закључити да је овако оптужујућа резолуција политички памфлет, који није утемељен у ондашњој стварности, јер се доказује да је све то око Србрнице било монтирано, како би се Срби прогласили кривима. Занемарено је све оно што су у овом конфликту учиниле велике силе Запада, па да би са себе скинуле кривицу, они управо жртву, која овај сукоб и није изазвала, па да би се прикрили бројни злочини оне друге стране (срба муслимана), а и властите у овом сукобу, Западу је потребна оваква резолуција. На крају, са овом резолуцијом се покушало наводно помирење, а у ствари сам тај чин изазвао је буру, продубио сукобе, одгодио помирење у неко друго време паметнијих људи.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
БРИТАНСКА „РЕЗОЛУЦИЈА“ О СРЕБРНИЦИ – ГЛАВНИ КРИВАЦ
ЗА СВЕ ШТО СЕ ТАМО ДОГОДИ
Не усвојена резолуција В.Британије и САД у СБ УН о Сребрници је главни кривац за све оно што се догоди, пре, за време, а и после злоупотребљене комеморације у Потонанима
Добро знамо шта се све догодило у времену које је предходило заседању СБ УН. Тада су незадовољне стране (које се никада неће моћи помирити на овом месту), практично још жешће сукобиле, као да је сценариста то и очекивао. И то се управо и догодило.
Овај „савремени“ безумни свет, који одлучује о животу и смрти другогг човека ништа није научио из прошлости своје (животињске) врсте.. Ако анализирамо правила понашања сукобљених снага, које су се у рату сукобе, и да су војне јединице у свом саставу имале посебну службу за санирање бојишта. Погинули у том сукобу су сахрањивани у заједничке гробнице, а касније су та места обележиле бројне костурнице, на којима су нараштаји учили властиту историју, да се то не би поновило, и то све до Другог светског рата. Од тада је то правило напуштено и свака сукобљена страна гради своја обележја, која нити могу, а нити су места помирења. Зашто? По то смо на телевизиским сликама, пренетим из Поточана могли јасно видети, јер се комеморација једним жртвама претворила у политичку и верску манипулацију. И поред тога што у СБ није усвојена британска резолуција, на екрану сарајевске телевизије „геноцид у Сребрници“ је била стална парола организатора овог скупа, спикери и пропагатори, као и верски предстваници су се утркивали да распале масу и покреену обрачун. Тражиће се одговор на питање са ли је то био геноцид јеног дела српског народа, над другим делом истог народа, само друге вере, када су у сукобу, по броју становника имали скоро подједнаке губитке, а зна се да је и са супротне стране било сличних злочина
Замислите колико је то убедљиво, да на овој комеморацији се појави лично Клинтон, па представници хашког трибунала, пре свих онај део који је припадао тужилаштву са Брамецом на челу и да не ређам клијентелу из тог западног света. Други су уценама и притисцима, изазваних у предходним узаврелим сукобима насталим са појавопм резолуције о Сребрници, која је и покренула читав овај заплет, довела свет у стање безумља, које се може сматрати примитивним триком и манипулацијом, да би се у овом хаотичном стању догодио прави планетарни пропагадни и идеолошки ра.
Као што смо видели, то је почело са припремом „јубиларне“ 20. годишњице од овог крвавог пира изазваног од истих структура и читаво време злоупотребљавано, да би се на несрећи малог човека градило једно неразумно време сукоба, ратопва, сеобе народа, подмуклих и крвавих обрачуна, и тако смо наставили да приказујемо „демогратску“, „људску правду“ увек у једној руци духовно обележје, а у другој мач. И свако је у име „једног“ (свог) Бога, вођен животињком страшћу убија свог суседа. Добро треба размислити ко су то манипулатори тим изманипулисаним масама, и појединцима, најчешће развратницима и убицама, да се тако понашају. Сада се запитајмо: а коме све то доноси профит и ко живи на овим несрећама. Сами тражимо узрок овој појави. Они, који руководе са овим и настоје да се бавимо овим последицама, а не и узроком. Ако би се бавили питањем шта је узрок свему овомове, дошли би и до главних криваца у служби изазивача сукоба, плаћених да их смишљају и изазивају, како би главни наручилац свега овога, а и кривац за људску несрећу, на овоме, градио свој профит и водио крвави економски рат са сваким ривалом.
Ако свако, ко је учествовао у креирању свега овога, не осети своју кривицу за оно што се тамо догодило, онда овај свет још није зрео да се назове разумним, јер са њим манипулишу људи чији је лични интерес ближи од заједничког. Ти људи нити имају савести, нити се могу назвати умним човеком, то су управо људи паразити.
„Умни“ човек, још није у стању да превазиђе своју сујету и безумно понашање, јер је огрезао у поривима сукоба интереса, па се не бирају средства за манипулацију масама.
Можемо се тешити тиме да цео свет није такав, као што нам се сада приказује свет либералног капитализма – глобализма и колонијализма. Свет, који се руководи идејама нациосоцијализма, градећи друштво са огромним различитостима које репродукује сукобе и кризе. Све то чини мањина, сврстана у бројним породицама повлашћених, којима је све дозвољено, а другима се то ускраћује То су светски коцкари, коме је „савремена наука“ омогућала, да уз примену силе влада светом убогих и гладних.
Како је савремено људско друштво, у трци за профитом, постало глобално друштво и међусоно умрежено и усложено, у којем се обичан човек тешко смалази. Такав свет и своје државне законе прилагођава у том правцу. Али, како је и природа одредила да све што настаје, има свој живот и нестаје, а у том ходу рађају се нове идеје и нови процеси, који и не морају, нити могу бити хумани за све, па се свака јединка бори за своје место. Као што видимо садашњи глобални свет, пун својих различитости, не успева да обезбеди, ни за дуги рок, своје односе, ако своју свакодневнисцу не прилагођава променама које се намећу.
Са појавом силе, која своје интересе силом намеће другима, да би га експлоатисао. Тај свет силе међусоно се повезује и јавља као нова колонијална сила, која има своја правила и своје законе, које брани свим, па и недозвољеним средствима.
У таквом се периоду догоди злоупотреба људске несреће за међусобне сукобе, као и овај у Поточарима, са којом манипулише сила која се несрећама храни да би опстала. Понаша се исто као и сваки паразит. Лажно помирење, које сила намеће, претворило се у жешће сукобе. Па ако ови балкански народи једном за свагда не схвате да имају заједничког непритеља, који их, из властитх интереса, завађа и са њима манипулише, остаће и даље жртве истога.
ТРАГАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ:
УЗАВРЕЛА ГЕОПОЛИТИЧКА С ЦЕНА СЕ ЗАОШТРАВА
Скоро, да се мало шта мења. и настави се са сучељавањем главних сукобљених сила, а преко леђа малих народа. Америка посебно, на подручју КиМ, коју сматра својом територијом, покреће бројне манипулације, како би тај окупирани простор, на коме су прокламовали квази државу, као свој протекторат, и обезбедили јој државне атрибуте на штету Срба и Србије, па преко ње утицали на геополитичке токове према главним ривалима, где није само Русија, већ и ЕУ, која се дуже време осећа као америчка колонија, јер се ни једна њена одлука не може донети без сагласности САД.
Све оно што САД настоји да учини у Србији, преко свог амбасадора, који се свуда меша, представља лаж, јер се зна, да су САД, са мучким нападом на Србију, са бројним материјалним и људским жртвама, нанетим током тог, подмуклог и срамног рата, са несагледивим последицама, велика мрља на америчкој нацији огрезлој у бројним локалниим ративима ближе прошлости.
Док се Србији намеће потреба, да са народом, који живи на КиМ, успостави суживот, јер је то спас за све, јер оба народа имају заједничку историју прошлости, када су се и заједнички борили противу заједничког непријатеља. Једно време сретно живели у заједништву, сада се не могу међусобно и најмањи договори утврдити, а никада се нису ни догодили, да на њима није присутан представник силе, која каналише своје интересе, на штету тамошњег народа. И тако, Срби и Србија, у овом сада процесу, имају два озбиљна противника: окупатора тог простора у спрези са шипрартским сепаратизмом и отворену мржњом (шовинизмом), коју је на том простору, кроз разне манипулације, посејала пропаганда и изградио колонијални гостподар. Све је то крунисано градњом америчке војне базе на том простору..
На комеморацији у Сребрници био је присутан и Бил Клинтон, па се несретник тамо похвали како је за време његовог рата на овим просторима, највећи успех њега као америчког председника стварањем две „државе“ Косово и БиХ, обе пропале и као што се може закључити, квази пропале државе, за које британац Џулијан Харстон, бовши помоћник генералног секретара УН рекао: „Клинтон треба да се стиди онога шта је рекао…“ „Хеј! Две пропале државе! Не желим више да слушам ни њега ни његову супругу која наплаћује 300.000 долара од оних кожи желе да чују шта она има да каже“.
Остављам умном човеку, да један исти народ, верски међусобно подељен и сукобљен, сами они процене све ово, па ако им одлука буде погрешна, нека никога за то не криве, како у БиХ, тако и на подручју Косова и Метохије. Знали би се они договорити, али колонијалној сили, овог простора, то није у интересу. Она вешто користи изманипулисане сукобе, да би се као сила наметнула. Стара изрека, коју смо заборавили, каже: „Завади па владај“. .
И ако се још увек није доказала права истина, ко је кривац за обарање малезијског пурничког авиона над Украјином, а запад оптужује побуњенике, главни кривац Русија, и тако унапред утиче на истражитеље, а и подстичу оштећене да туже побуњенике и траже оштету, пре него се истина буде утврдила. Петро Порошенко и њиховим менторима се жури, да се и пре праве истине оптужи други, знајући добро где је истина. Онај, коме се жури и ко „истерава правду“, пре утврђивања истине, мора да му савест није чиста. Бројна питања нису разрешена и чувају се као тајна, тако да се истражитељима онемогућава да дођу до праве истине. Онај ко прикрива податке потребне истражитељима и онемогућава разрешење овог случаја, вероватно да је и главни кривац, ако не за друго, а оно за прикривање истине. Због тога се и овај случај може и, без истражитеља, приписати оној страни која је, жртвујући невине животе, то учинила из већ приказаних таквих примера, да би се кривица пребацила на противника и служи у ратне сврхе – тог врућег фронта.
У овом, веома узаврелом времену, по узору на друге и Хрватска влада одлучи да 5. августа крунише своју „победу“ и прослави „Олују“ великом парадом(која нас подсети на време Другог светског рата), на којој је очекивала учешће више држава, нешто слично паради у Москви и у Паризу за дан победе над фашизмом у Другом светком рату. Хрватска је за ову сврху ангажова знатна буџетска средства, и то у време катастофалног стања своје економије, коју је Светски економски форум сврстао, и шеста је најгора по ефикасности у читавом свету у друштву Венецуеле, Аргентине, Либије, Анголе или Чада.
На супротној страни гвоздене завесе, коју запад криви и без доказа, стиже порука: „Први пут житељи највеће земље на свету, на своју отаџбину не гкедају као на део бившег Совјетског Савеза, већ све више схватају да је Русија посебна држава, са изузетном, културном, духовном па и имперојалном традицијом“. Интересатна је и порука Владимира Путина: „Никоме не намећемо своје стандарде или моделе понашања и развоја“. Свет има разлога да му верује, јер са друге, западне стране „гвоздене завесе“, стижу сасвим друге поруке, које треба да забрину сваки народ, сваку државу, која држи до слободе – повољних порука нема.
Капитализам, његов производ глобализам, државни тероризам, уз бројне војне базе на многим меридијанима, свету не нуди безбедност и сигурност, већ раздор, сукобе, ратове, без којих читав систем не би функционисао ни постојао. Милитаризам, трка у наоружавању, је у функцији њихове економије и, једини за њих одржив пут развоја будућноисти, у којој човек – животиња, на најмодернији начин, развија џунглу на асвалту и, пун је хвале о својој хуманости према другоме и, људских права за све – што је очита лаж и подвала, тог осионог света огрезлог у злочинима.
Тренутно има појава неке дневне козметике, коју би, остатк света, по њиховом очекивању, требао да прихвати како се тај свет мења, али смо такве подвале имали прилике да доживимо и у прошлости, па остаје поука: „Вук длаку мења, али ћуди никако“!
ЈЕДАН НАПРЕД, ДВА КОРАКА НАЗАД
Управо је то садашње геополитичко време.Оно нас нагони, да се сетимо и онога што је давно било, и прошло. Мислило се да се ништа не понавља, али видомо да то и није истина. Свет се често бавио оградама, да би се од некога заштитио. Како видомо, те им ограде нису донеле очекивано, али су, за будуност остали споменици прошлости. Кинези су изградили свој чувени „Кинески зид“. Европа у Немачкој, у Берлину, свој „Берлински зид“, који је већ постао исоријска прошлост, и ако од њега да је нешто остало. Затим се успостављају невидљиве линије, које су нешто делиле. Међу тим линијама, које су за сва времена поделили, не само простор, већ и народе, које су међусобно супроставили да се стално око те линије, сукобљавају и међусобно ратују. Позната линија која подели римско царсто, на Источно и Западно, а и хришћанску цркву, на православну и католичку, касније и многи хибриди.
Позната је и 38. паралела, која подели Корејски народ, међусобно супростави и посеја мржњу.
Познати су и појаси живих људи, који су за оне, који то смислише, били живи штит од турске најезде на Централну Европу, а то је „Војна крајина“, која се касније претвори у живу линију сукоба, мржње и ратова. Постала је оруђе њихових твораца, који се стално отимају за тај простор.
Пред Други светски рат, изграђене су познате утврђене линије које су „требале“ да заштите „запдну Европу од нацифашизма – односно од Немачке опасности“ и обе те линије немачка војна сила је заобишла и Европа је током тог рата била окупирана од Немачке (јесте то у време Хитлера), која, како се може видети, не одустаје од те идеје.
Недавно, дознали смо да су Мађари решили да подигну жичану ограду, на делу границе према Србији (монголски синдром), само нисмо баш сигурни од кога се мађари плаше и ко их угрожава, када и са једне и друге стране те бодљикаве жице живи исти народ,
А на Балкану, вечите ограде, линије раздвајања, сукобљавања и подела, по сви шавовима, који се догађа у осионим главама, локалних бегова, кнежева, турака и потурица, мафијаша, лопова и издајица. Српски, по броју далеко бројнији народ, потпуно је подељен, мислило се по вољи некога са стране, али како видимо, као да смо се вратили у време, када су овим просторима владали (дуже време) Турци, а господари над рајом, били су кнезови, обор кнезови, војводе и турске удворице. Сада се појавише неки писци да нам објасне своју, а не и праву историју о Краљевић Маеку, кога подједнако присвајају срби, бугари и македонци, а никако да се каже права истина, да је он и први турски вазал, плаћао турцима данак, и погинуо ратујући на турској страни (да и ја не улазим у детаље историје). .
Балкан, подсећа многе, као да се добровољно вратио у време Другог светског рата. Брише време, које је фактички било верификовано од 1945. – 2000. године, успоставља нови „окупациони“ поредак, са тежњом да се повампире Д.Михаиловић, М.Недић, сутра Љотић и други, како би њихови наследници (кажу да не могу живети од срамоте), а како видимо, њима ништа у овом времену није фалило, сем што им то смета у њиховим биографијама, о коме сада чаршија распреда. Изгледа да за Србију неће, много важити бројни закони, који се усклађују са либералним капитализмом запада. Само ти закони, на овим просторима, имају своју тежину, у односу на сличне законе негде тамо, где су се односи између богатих и сиромашних давно успоставили и ускладили, а породице моћних одржале..
Последње оно што узбурка свет, била је неусвојена резолуција у СБ УН, коју је поднела В.Британија, па њен ехо, који се догоди у Поточарима код Сребрнице и каснији, Камерон хвали Вучића, а како би се тај Енглез понашао, да је којим случајем њихова резолуција усвојена, ако смо сведоци о њене „историјске“ репризи 11.јула 2015.године.
А шта рећи за Сједињене Америчке Државе, које више деценија забрињавају свет, који је угрожен њеном освајачком најездом, са бројним поседнутим базама, свуда у свету, са многим „штитовима“, који их наводно треба да заштите од „осовине зла“, (Северне Кореје, Ирана и др.), па ратовима противу СРЈ, Ирака, Авганистана и сада, противу бројних „терориста“, који се заправо појављују као регуларна војска државе, која се ствара на рушевинама пропале америчке политике. У то време САД заводе бројне санкције Русији, врше притисак, уцењују и друге, да им се придруже. У исто време, америчке и руске фирме су наставиле са сарадњом. „Санкције Русији“ су се претвориле у политички маркетинг, кроз који САД проверавају лојалност држава према њима.
То је довело, да су САД схватиле да расте број њихових противника, а брзо опада пријатељ и њих је све мање. Сада имамо нову причу: „Велики заокрет Великог брата“ – пратимо тај циркус.
У Исто време, Димитриј Медведев, пред свој пут у Словенију упозорава: „Русију није добро уцењивати“. Није ово упућено само Словенији!
Када све ово ставимо на тас и извагамо, онда долазимо до закључка, како је овај свет увек истицаоп своју мањину моћника, али и празноглавих силеџија иза чијих су се решења доносиле бедне и по обичног човека, кобне и неразумне одлуке, на штету те већине.
СЕМЕ РАЗДОРА ПОСЕЈАНО ТОКОМ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
КЛИЈАЛО ЈЕ НА КРАЈУ 2О. ВЕКА
Још не залечене ране, из времена Другог светског рата, које је изазвао нацифашизам, а крајем 20. века, рађа се опасан процес, од клица, које је Немачка, са Хитлером на челу, за собом оставила међу Јужним Словенима.
Све се догађа по истом сценарију, само са новим играчима, запенушеним, и као звер, опасним људима, којима је у рукама нож, а у срцу зверска мржња.
Пратимо понашање оних, који су у прошлости то зло семе овде посејали. Њихови потомци се у овом времену понашају као и њихови дедови и очеви у време Другог светског рата, јер им се остварују циљеви, које нису успели решити у прошлости.
По завршетку Другог светског рата, као сведочанство времена, објављени су бројни зборници, фотографије, романи. У народу су сачувана сећања на страхоте тог ратног времена. Снимљени су бројни филмови, које је светска јавност прихватила, а и односи међу људима, који се престављају различитим нацијама и верској припадности је почео да брише разлике и без притисака, али су се појавили зли људи, са разних страна, чији су интереси другачији, и којима не одговара суживот обичног човека. То су људи, чија је духовна храна мржња, сукоб и раздор. И тако, долази до процеса, насталих из семена посејаног у прошлости, па се догоди покољ и још траје.
Шта се догоди на подручју Хрватске у време грађанског рата? Скоро да је све исто, као и у периоду НДХ (Павелића), а сада ХДЗ (Туђмана) и то траје, а Хрватска се слови чланоцом ЕУ и НАТО-а. То мора забринути сваког умног човека. Сада се питамо: куда то, пре свега, и ком циљу, иде ЕУ, када њено чедо Хвратска, као повлашћена би преко ноћи примљена у све институције и на крају, постала прирепак Немачке у ЕУ. Та спрега, раније и сада, одсликава право садашње стање у том осињаку, званом ЕУ.
Ратни план под шифром „Олуја“, чији су аутори високи стручњаци НАТО-а, а инструктори амерички генерали, замишљен као рат добро увежбане и опремљене војске, противу голоруког народа, са намером њиховог прогањања и то са територије коју су њихови преци населили далеко у прошлости. И догоди се прави ратни злочин. Изазивачи свега овога су управо они, који су и тужиоци и судије, па због своје прљаве улоге, то се није и неће покретати. За те „међународне“ институције неко је „пронашао дежурног кривца“, а то су Срби и Србски народ, над којим се надвило зло, које само себе штити.
Хрватско парадирање на дан властитог ратног злочина, за сада се може правдати само, да би даљим суккобима наставили ново конфротирање, као иструмент, који ЕУ примењује у свим приликама и, средство уцене и једних и других. Неће бити далеко време када ће, нека нова владајућа елита, морати признати своје заблуде, које су увек, у интедресу силе, која им то намеће.
Многе „личности“ из прошлости, па и садашњег времена, који су себе прокламовали у велике вође, остаће као епизоне сићушне личности. Две се такве личности углавном памте, остали одлазе у заборав. Људи, који су другима наносили зло, много се дуже памте од оних који су се том злу супроставили. Због тога ће Фрањо Туђман, коме сада подижу споменик, бити увек у срцима злих људи. Он се уздигао на чело, уз повампирено усташтво из времена Павелића и Степинца. Ако тамошњи народи, који живе на територији Хрватске, једном за свагда не схвате, да им је погубно и веома штетно, што за своје хероје узимају зле људе, онда им нико крив није што су најкраће живели у самосталнпј сопственој држави.
Све док се туђин бави хрватском државом, њеном историографијом, и њеном будућношћу ту нема слободне државе. Ови простори, под вечитим страним туторством, остају веома зависни од других. То је њихова зла судбина.
Да би и друге подсетио послужићу се једним делом из писма Џулијан Харстона, бившег помоћника генералног секретара УН, где он сведочи: „Прича о ономе што Хрвати зову операција „Олуја“ је једноставна. У првој недељи августа Хрвати, које су опремиле и обучиле САД, почеле су офанзиву, уз предходно бомбардовање из тешке артиљерије, што је, скоро без икаквог организованог војног отпора Срба, довело до преузимања и етничког чишћења две области које смо знали као сектори Север и Југ. Више од сто педесет хиљада Срба је избегло и по нашим сдашњим проценама више од 600 је убијено…углавном старих и ненаоружаних“. Он је био распоређен у тој области испред УН.
Џулијан посебно наводи: „Драго ми је да сам сачувао ова писма, али тужан сам што се етничко чишћење прославља и даље, двадесет година касније, и што га мањина поново користи да нашкоди оној правој Хрватдкој коју знамо“.
У таквим околностима и кризом захваћеног света живи садашњица без прспективе и будућности са многим „олујама“, које су захватиле планету, па обичан свет, у дугим колонама, са завежљајем на леђима и, малом децом у наручју, беже. Многи, на том путу нестају, постају храна рибама или животињама. А обесни свет се хвали својом хуманошћу и људским правима, само се питамо, а чијим то правима…
КРВАВИ ОБРАЧУН ГЛОБАЛНОГ СВЕТА
Бројни колонијални ратови, вођени са циљем успостављања геополитичке глобалне владавине, уствари је борба за тржиште и контрола над њим. Све је томе подређено и у том суровом сукобу не постоје пријатељи, нити се може очекивати нека химаност. Људска врста се нашла у великој кризи и сваки однос, представља сурову борбу за превласт над супарником.
Када мало боље, зађемо у анализу тих односа, утврдићемо да људска врста, као у друге врсте живог света, имају доста сличног у односима врсте, а људска врста, много израженији однос, како у самој врсти, а посебно, према другим врстама. Овде треба запазити, да свака врста, па и људска, су паразитска друштва, јер за одржавање врсте прождиру мноде друге.
То није у стрању да промени ни једна, а посебно људска врста, која доминира на планети Земљи.
У 20. веку, европске државе, воде два светска рата, са огромним материјалним и људским губитцима и веома суровом и крволочном међусобном борбом, са циљем да разреше међусобне односе, али, како видимо, не само да та два рата нису разрешила, већ су још више усложила међусобне односе, да је Европа ушла у 21. век, са великим међусобним разликама у односима и циљевима. Ако се то догодило на овом простору, нешто се слично догађа и на другим геополитичким и економским центрима моћи.
Европска унија се може сматрати најмлађом сложеном скупином држава, са доста непознаница унутар ње, јер ту доминирају интереси великих нација, које не желе да ишта изгубе од своје независности, али настоје да све друге подреде својим интересима. Разбијање СФРЈ је дело Западног капитализма, које су остварили сукобљавајући Јужнословенска племена, која су се почела хомогенизовати после сваког светског рата. То ни мало не иде у интерес Немачке, Француске и В. Британије, које су после Другог светског рата, остале без својих колонија, које су преотеле Сједињене Америчке Државе, као савремена колонијална сила, која води бројне колонијалне ратове, све до данас.
Капитализам Запада, у зони свог глобалног утицаја, гради односе, где нико није потпуно слободан и, намеће државама. Због тога се свака држава, којој се намеће однос јачега, на већ изграђеном принципу, подчињава и присиљава на послушност.
Велике европске економије увек намећу услове Ту нема једнакости у правима, монопол је у руикама јачега, доминира на тржишту и једини је, који са њим управља, сви други се томе подчињавају.
У савременом жаргону, као у кафани, политичри и новинари употребаљавају једну глупост, иза које не стоји ништа, а то је „Србија иде у Европу“. Да ли и сами разумеју ту своју поштапалицу, јер Србија нигде не иде, већ у њу продиру интереси великих економија, а из Србије бежи радна снага, посебно стручна, јер су се Србији намтнули унутрашњи односи, које је остварио вишегодишњи процес разбијања СФРЈ и СРЈ, а сада Србије насилно отимајући њене просторе стварајући мале заједнице, како би је учинили потпуно зависном.
Ни једна влада није успела да заустави одлив мозгова и радне снаге, јер су санкције, па и рат противу Србије и, отимање дела њене територије, дело великих сила. Сви покушаји да се тај негативни процес реши, наишао је на уцену, притисак и претњу, великих сила.
Ова задња уцена Немачке, Грчкој влади, „да ће јој помоћи да превазиђу дужничку кризу, само да признају независно Косово“ На крају и позајмњена средства, да би грчка исплатила свој дуг ММФ-у, на крају ће поверилац прифитирати, а Грчка и даље тоне у дугове и зависност.
Постоји решење да и они „који стоје пред закључалом кућом собећањем како ће је изнутра лепо и квалитетно моловати и опремити по највишим стандардима…“, ако у опоравку запуштене куће буду применили обратан процес, који је ту кућу и довео у ово стање. Тај обратан процес је, да се заустави раст градова, део становништва, које бежи са руралног подручја у градове, смишљено заустави и живи, ради и привређује на том простору, али, достојан живот, а градови се присиле, да морају вратити све оно што су том простору отели.
Ако нисмо у стању, да савладамо старе и лоше навике, да од сопственог материјала градимо сопствену кућу, да сопственим кадром, стручњацима и врсним мајсторима, произвођачима, чија се вредност посебно цени ван земље, градимо сопствену државу и без страног капитала, успећемо и без ангажовања владиних стручњака, само, ако то наш човек схвати.
Никаква пропганда и публикација овоме није потребна, ако таквих клица и идеја у народу постоји, то треба развијати и морамо бити сигурни, да ће нам такав приступ успети, да би се ослободили зависности од агресивних економија крупног капитала.
Ако то не схватимо, да само у нама лежи моћ опоравка, а то не искористимо, не можемо никога кривити, па ни владу, ни њене „стручњаке“.
ЉУДСКА ВРСТА И ЊЕНО УНУТРАШЊЕ УСТРОЈСТВО
Устројство (унутрашњи односи) људске врсте није плод умног човека, већ јој то намеће природа постојања, као код сваке друге сличне врсте живог света. Умни део човекове врсте, у процесу развоја и степена развитка, знатно брже доводи до бројних процеса, где је у сушутини изражен интрес малих и великих скупина, која се стварају, развијају, нестају и нова настају, у чијој је бити, борба за опстанак и развој одређеног друштва, државе или, било које људске заједнице.
Управо је човек, све подредио интересу да доминира над другима. То га доводи његов паразитски нагон. А пошто је он друштвено биће, то и људска врста је упућена да ствара друштва (као и многе друге врсте).Тако је успостаљена и унутрашња подела: мањина која влада, већина којом се штити мањина, произвођачи (радилице) који одржавају живот врсте, надградња – забављачи, ислуженици – свих категорија и остали.
Мањина која влада – о њој говори статистика и ту се могу наћи и приближни подаци да је то 0,01% оних који су дошли у позицију, чији се лични посед и средстава за производњу нашла, и то углавном, у поседу старих (наследних) породица, најбогатијих људи, који држе сву власт у друштву. Њима треба придодти и оне, који раде у име њих, стварају им добит, а таквих је око 0,09, што укупно чини око 1% становништва. Неко је за ову скупину људи рекао, да и у време криза и већих депресија, они у таквим друштвима, док сви други губе, али не и ова мањина, која и у тим условима профитира.
Већина којом се штити мањина – то је онај део становништва, који се сврстава: у војну силу, полицију, безбедносне органе, телохранитеље, слуге, политичаре, новинаре, доушнике, судије, службенике, курире и др. Њихов број се не може наћи у статистици. Узмимо условно 40-50%, од којих је апсолутно највећи број оних који службено носе оружје, многи са правом употребе, а и њихове злоупотребе.
Произвођачи (радилице) – то је онај део становништва, који учествује у прозводњи свих потреба друштва, у које треба урачунати и тренутно незапослене, и то условно, износи 25-30% становништва.
Надградња – забављачи – у које спадају:наука, култура, уместност, школство, здравство, духовници, невладин сектор, ревијални и други забављачи, остали са око 7-10% становништва.
Ислуженици – свих категорија – у које убрајамо пензионере, рентијере и друга лица, са око око 7-9% становништва
Остали – у које убрајамо све оне, који се не могу сврстати под било коју категорију (пробисвет) око 1% становништва. ( у кризним временима ових може бити и до 20%).
Ове величине треба узети условно, а послужићемо се, да бих објаснили, где нам се налази оно што нас најчешће сврстава у ред образованих примитиваца. Управо се то налази у редовима два екстрема: мањина која влада, са најмањим процентом учешћа, а са највећом моћи у друштву.
Друга је већина, која служи мањини да се одржи и влада над већином становништва. Па можемо закљлучити: да у тој скупини најборојнија је оружана сила (војска и полиција), за коју се издвајају и највећа средства за њихово одржавање. Због тога се и највише троши на њихово опремање и одржавање. Скоро, да је целокупна државна историја, њима подређена. Величају се подједнако и они који су се кроз историју показали „позитивно“, као и они, који носе на себи „негативни“ предзнак свог постојања.
Унутрашњи и спољни односи људске врсте, имају доста сличности као и код других врста живог света, а ту и тамо, откривамо и различитости, настале деловањем умног чивека. Негде наилазимо и на драстичну разлику, где је „умни“ човек злоупотребио своју моћ, па се у таквим друштвима сретају далеко суровији односи од оних, које налазимо на неком другом месту. Тај процес, унутрашњих и спољних утицаја на процест живљења врсте, су веома различити и у разним периодима, тако да се неки народи, у неком периоду развоја, појављује или нестаје.
У савременом развоју љуске врсте имамо знатно учесталије сукобе унутар врсте, што је и производ њихових односа, где доминира интерес изнад свега. Тако се може закључити, да што је човек „образованији“, не значи да је и умнији, па се може рећи, да са степеном материјалног развоја, повећава се и његова себичност, жеђ за доминацијом, суровост и према најближим сродницима. Тако се може пренети и на државе, веће и моћне повезане економије.
У таквим процесима живљења, моћан гради институције и полуге свог утицаја, да би проширио и учврстио власт над другима и, све тако, док се у том процесу и сам не изроди и доведе себе у период стагнације и кризе.
Многи примери, у каснијем периоду геополитичког развоја, (посебно у САД), баве се „неисторијски људи“, који су у школи историју учили не као „скуп повезаних догађаја, већ као теме без контекста“ изјави Хери Кисинџер. Даље он наводи да Америка одбија да учи на искуствима и да не треба да се укључује у међународне сукобе којима не може да предвиди крај или да, када то учини, ситуацију треба да доведе до краја.
Ако анализирамо све ратове које су САД водиле (пет) од краја Другог светског рата, почели су са великим амбицијама (лажнм закључцима), али ратни јастребови тих ратова нису превладали до краја. Овде се справом може рећи, да су ти ратови били приватна ствар њених учесника и, да је сваки учесник имао свој циљ рата, којег је остварио или није на самом почетку (ратни профит), па како се ближио крај рата, такве није интересовало или нису били способни да, издрже напор и доведу тај рат до циља којег су поставили главни стратези тих ратова.
На самом почетку 21. века долазимо до закључка, да не само САД, већ и друге чланице НАТО алијансе, из једног у други сукоб улазили су искључиво из личних интереса, амбиција и циљева, са промењљивом ратном срећом, док се нису и саме претвориле у „монструм“ силу, која се силом намеће другима, а која се манифестује као колонијална сила, са вазалним односима подређених држава.
Како отужно делује епозодни наступ малих али тренутно моћних политичара, великих сила, који се намећу својом појавом и чији се утицај увек завршава уценом, лажним пријатељством са суровим и неискреним односом, којег преко ноћи мења, према свом личном интересу.
Светом манипулише већи број малоумних али богатих људи, чији је интерес само властито богадство и његов положај у друштву. То су високо титулиране личности, које су се задржале у конзервативном и надменом свету, бивших моћника, који се тешко ослобађају наследних навика и, коме је важније како га улична маса цени и коме се диве људи, који и сами живе у свом властитом мишљењу о себи – то су коцкари, који се крећу у монденском одабраном друштву снобова. За обичан свет, такви клубови и места њиховог рекламирања, су неприступачна. Такав свет хазара се саморекламира. Њему су важније крпице на себи, него личност у тим крпицама, па се таква места могу третирати као места куртизана, који се међусобно бирају. Светом је, како то многи слове, наступило време лудила и неозбиљног односа према себи и према другима у окружењу.
Овога је било и у свом кризним временима прошлости. Увек је то најављивало крах једне и рађања сасвим нове цивилизације, коју нисмо у стању предвидети, јер су још увек кензервативне снаге веома јаке.
ПЛАНЕТАРНИ ПРОЦЕС КОЈЕГ СПРОВОДЕ НАЈМОЋНИЈИ
Ништа се не догађа само по себи. Све су то, не само предводели, већ испланирали они, који управљају токовима – процесима, а то је она мањина (најмоћнијих), која, гледа само сопствене интересе, и намеће другима. Већ је познато, да се та мањина веома добро организије и међособно познаје, дружи и штити.
Правила њиховог односа важе само за ту мањину, али правила односа према већини су стратегијски непроменљиви, а тактички су веома променљиви.
Ова елитна заједница, која себе назива „олимопијцима“, веома самоуверена у сваком периоду историјског развоја, имала је своје узоре, које су уграђивали у властито понашање.и, тако се наметала већини, апсолутно верујући, да су њима поверени задаци спровођења стратегијских циљева касте. Ево неких правила по којима се они руководе:
– успоставити апсолитну власт по својим правилима,
– уништити сваки национални индетитет и национални понос,
– уништити религиозна осећање, што не важи и са њихову цркву одакјле потичу,
– контрола сваке поједине осове помоћу средстава контроле ума, са намером да створе човака – робота, без осећаја,
– индустријску производњу глобализовати, пренети је у зенље са јефтином радном снагом, где је робовска радна снага у изобиљу, а не запослени ће постати зависници од хероина, кокаина и нестајти као статистиочке бројке,
– потпуно легализовати употребу дроге, порнографије и блуди, наметнути изопачена понашања јединки кроз маршеве „поноса“, као посебно право,
– обуставити сваки научни развитак и подредити га свом,. тако успоставити апсолутну зависност и надмоћ над другим држава, успоставити колонијалну власт над другим државама, довести их у зависан и вазални однос,
– одраниченим ратовима у развијеним земљама и изгладњавање, ширењем болести у земљама тз Трећег света, проузроковати смрт више милијарди људи, које они називају „бескорисним изјелицама“, за који програм су плаћени „стручњаци“ да објаве тему. Иза тога имамо серију геноцидних појава, сурових сукоба, неизлечиве мржње, расних сукоба, велике миграције становништва, што карактерише садашње време,
– ослабити морални основ нације, деморалисати масу, уништити сваки осећај припадника радничке масе, стварањем стања масовне незапослености, демотивисати младог човека, учинити га безосећајним за рад и стваралошто, гурнути их у алкохол, дрогу и блуд, што ће довести до умањивања нових породица и на крају уништити породични живот, на тај начин ће доћи до изумирања нација осуђених да нестану, све ово ће спроводити екипе обучене да изврше ове задатке кроз изазивање криза из којих се тешко може извући,
– увођење новог окупљања и новог начина мишљења, попут прљавих и крајње первезних понашања, посебно култа религиозног фундаментализма и понашања, идеолошког и политичког организовања, недемократског односа, жестоког сукобљавања са прљавим односом и слично,
– проузроковати потпуни слом светске економије и довести до расула, како би се успоставио нови, за мањину погоднији економски однос,
– преузети власт над свеукупној спољној и унутрашњој политици, обезбедити подршку наднационалним институцијама и омогућити им да својим одлукама штите њима подобне, а завођењем санкција, блокада гушити оне који се супроставе, смањити утицај државних институција док се не угасе, да би се свеукупна политика подредила јачој сили, владе учинити потпуно зависним уз унутрашње подривање,
– организовати светски терористички апарат, преговарати са терористима, користећи њихове услуге, а „борбу противу тероризма“, користити као маску те сарадње,
– потпуна контрола над образовањем културом других, наметнути одабрано што ће величати моћ силе и, много тога што овде није наведено!
Када смо све ово упознали и много тога доживели и осетили на властитој кожи, али не и сви подједнако, остаје нам да пратимо како нам власт реагује на све ово, па је власт у Србији жестоко напднута, због неких појава које се догађају другачије него што власт обећава.
Тако се влади постављају нека од питања:.
– Којим конкретним мерама, не теоретки већ практично урадили, да би се зацртани програми опоравка стварно догодили?
– Влада која извози радну снагу, најспособније стручњаке, истраживаче, изумитеље, иноваторе, а привреда и друштво стално стагнира, управо спроводи не националну већ туђу политику, како је напред изнето (у њиховим плановима).
– Како обновити руинирану (годинама) опљачкану државу, да ли преко малобројних богатих људи, богатих странаца, или ангаживањем радно способног становништва? То је велика непознаница. Једно се говори сасвим супротно догађа. Многи закони, који се доносе (да би се приближили ЕУ), могу бити перспективни, али сиромашној Србији су огрона препрека развоја, коју уводи бирократија веома разуђена, користећи те „новине“ које немају ослонца у садашњој стварности. Министри, који много обећавају, а мало од тога дају у пракси су највеће штеточине. Зато нови закони треба да имају клаузулу постепености њиховог спровођења. Овако нас „Закони“ гуше.
– Ако не успемо да се ослободимо туторства западне „демократије“ и не обезбедимо потпуну аутономност односа са другима, нама сродним и далеко ближим државним заједницама, које се слове независне и слободне, Србија нећа дуго изаћи из кризе, у коју је сама себе довела уз помоћ неспособних људи, који су јој се намтнули на власти. Дневна штампа, а и многи истичу имена људи који су нам нанели велико зло, а они су у врховима власти, заштићени као медведи, а бескорисни. Таквих је много. То су углавном лажне патриоте и лажни пријатељи политичке групације која врши власт.
Тако се Србија нашла на ветрометини туђих интереса великих сила, које су је у прошлом веку (20) три пута сурово напале. Колико ли су нам сада пријатељи и докле!?
ЕВРОПСКА УНИЈА (ЕУ) И ЊЕНА ПРАВДА
Европска унија од самог почетка свог настанка носи на себи све проблерме, који су настали са њеним наслеђем, њеном улогом у НАТО аликанси, политиком и стратегијом са којом наступа, нејасним унутрашњим односима, који су се посебно одразили у овом дугом периоду опште кризе.
Најозбиљнији проблем, који Европску унију прате, од самог почетка свог настајања, што је она била и остала под веома јаким, скоро вазалним односом и утицајем САД према њој, која јој је наметнула све обавезе Западне Алијансе. Због њеног(ЕУ) учешћа у колонијалним ратовима (заједно са САД), крајем прошлог и почетком овог 21. века, сврстава је у агресивну силу, која селективно и у оквирима Уније заводи својим члановима. Значи, да је ЕУ колонијална сила, због њеног учешћа у локалним – колонијалним ратовима, као што је рат и бесомучно бомбардовање СРЈ, а и учешће у разбијању не само СФРЈ, СРЈ, већ и републике Србије, српског народа ма где живео и учешће у ужасном пропгадном рату који дуго траје.
Европска унија је, под притиском Немачке, а и других њених савезника у Другом светском рату, видно покренула процес прекрајања те историјске истине и то наметнула, не само својм чланицама, већ посебно онима који „добровољно“ желе да постану њене чланице. Тај процес, садашњег времена, оставиће у савременој историји веома негативан презнак и епизодну улогу актера тог процеса. Тако ће остати упамћено да се институцијално Унија гради на темењима, које је наследила од „тековина“ Другог светског рата. Због тога се немачки савезници у том рату другачије третирају, од оних противу којих је Хитлерова Немачка водила рат.
Европска унија је постала велики зависник од међународног шпекулативног капитала и сама постала носилац утицаја тог капитала на апсолитну контролу и утицај ММФ и СБ, на привредна кретања.
Европска унија је изградила систем економске, тржишне и монетарне политике, да је постала центар где се, и без сагласности, уређују односи моћних економија. Преко те политике постала је селективна сила, која диригује односе, заводи апсолитн
у своју конкуренцију(са немачком у центру), која доминира над тржишном привредом.
Европска унија је у дужем периоду на кључним функцијама задржала елиту која је у свим периодима прошлости, као Алијанса имала своју улогу у решавању текућих геополитичких и стратегиских питања, и у извршавању зацртаних циљева Уније, наглашене испред.
Односи чланица ЕУ према унији, оних на северу, са онима у центру и њихов заједнички, према чланицама неразвијеног Југа су остали непромењени. Север и Центар имају скоро индентичан однос према чланицама и нечланицама неразвијеног Југа. Тај ће се однос дуго задржати, јер ће се на њему заснивати и градити будући економски односи, па ће развијенији, свој утицај вршити према неразвијеном Југу.
С адашње време, а после агресије и окупације српске јужне покрајине КиМ, где се Немачка појављује као окупатор и држи власт (окупаторску) над том територијом, а под будним оком САД, које и саме имајуј свој посебан интерес на том простору, па да би себи олакшали једнострано су прогласили тај простор као „државу косово“, и настоје да тамо уграде све државне атрибуте, како би лакше заштитили своје интересе
Европска унија је активно и видно учествовал у санкцијама, блокадама, сатанизацији Србије и Срба, иза које је дошло и до кидања пословних, тржишних и других веза, који су узроковали потпуно заустављање производње и под таквим околностима је извршена промена и отпочела пљачкашка приватизација, некада заједничке имовине, ликвидиране су важне банке, да би се отварале бројне „нове“ и стране, које диригују привредним токовима у Србији. Тај умрежени систем је под будном контролом лихварског капитализма.
Оно што ће за сва времена оставити веома ружну слику и доказати да је Европска унија најмање демократска, са великим примесама аристократског у себи. Тамна њена страна је Хашки трибунал, његово устројство, његава правила, тужилаштво и судство, које се показало као епизодно политичко, приватно и селективно судство, које је постало оруђе крупног капитала, који се обрачунава са политичком, војном и друштвеном елитом Србије, како би је обезглављену присилили на послушност.
Вруће лето 2015-то, са бројним узаврелим скуповима на свим нивоима, да би се „ускладили“ интереси ЕУ на просторима Балкана, показали су сву немоћ европске елите, у коју се увуако страх од сутрашњице. Дуготрајна криза потреса њене крупне играче, па се добија утисак, да је ЕУ запала у озвиљне тешкоће. То потрђује гвоздена завеса која Европу дели од Истока. Многе чланице ЕУ, а посебно Мађарска која се као чланица гуши од свог чланства и у страху, да не постане жртва, поред бројне војске и полиције, сама себе ограђује у сопствени логор, које увек краси бодљикава жица (као што је тога било у Другомсветском рату), а и касније код грађанских ратова у непосредном суседству.
На задњем окупљањем у Бечу, да би се разрешило питање земаља Западног Балкана, немачка канцеларка Ангела Меркер, која је до сада много шта изјавила и Србији обећала, каже: „Могу рећи да ће мо бити фер и може да рачунате на то, нећемо измишљати нове услове“. Значи, да је овим признала, како су дуги низ година измишљали увек нове услове. А зашто? Вероватно да Србију никада Немачка неће прихватити без драконских уцена!
У исто време читамо наслов: „Још не контамо одакле ветар дува“ (др Неле Карајлић), који ће нам објаснити оно што сви знамо „одакле нам ветар дува“ из целокупне прошлости, још из времена османлија, па преко бројних ратова у прошлом веку, све до ових дана.
Тек смо на почетку тужне исповести људи заточених и осуђених на дугогодишње робијање, од стране хашког политчког суда, где нам Никола Шаиновић, одмах по ступању на тло своје државе, која га је издала, рекао: „У затвору није битно ко је сусед, а ко је комшија“. Имате ли осећаја, и како се осећа човек који је 12 година провео у казаматима тог преког суда, па ако је тада био у пуној снази, по издржаној 2/3 робије, одлази у „заслужену пензију“ – без перспективе. То је „правда“ коју заводи Европска унија, по принципима османлијског искуства.
Ако имате нешто против ових чињеница изнесите храбро своју аргументацију, као што сам вама ја изнео!
ЉУДСКА ВРСТА У ПЛАНЕТАРНОМ ХАОСУ
Мало се ко бави узроком садашњег стања људске врсте на планети Земљи, а много више се енергије троши на разрешавању последица свега тога.У ово се уплела политика моћних економија, томе се придружила религија свих, од муслимана, хришћана (свих њених бројних подела), јевреја, будиста, атеиста, многобожаца и других Свет и његова садашњица, ушла је у кризу људских односа. Нико не жели да изгуби, па, и по цену бројних људских жртава, које међусобно наносе.
Ништа није случајно. Све се то догађа због нагомиланих проблема. Те проблеме и противречности су настале људском немарноћу и његовим особинама као врсте, где је лични интерес појединца, прерастао у интерес заједнице, где доминира једна од религија. Свако се укопао у своју љуштуру, и не жели ништа да изгуби, само ако је моћан. Моћ чини човека суровим и без осећаја. Тако долазимо до закључка, да је човек веома опасан и за своју, али и за дрзге врсте.
Да ли је кризу људске врсте изазвала нека друга врста? Справом можемо рећи да није. Да ли је криза настала случајно или није? Долазимо до закључка да није случајно. Њој су претходили бројни негативни процеси, које су људи (државе) једно другом наметали.
Да ли су то бројни ратови, које је Алијанса наметнула? Јесу, и то пресудни. Да ли је то плод лихвардког капитализма? Јесте. Да ли је то процес глобалне политике свега, којег намеће агресивни капитализам? Јесте, и то можда пресудан. Да ли је то нова врста колонијализма, којег заводе моћне силе, међусобно умрежене и удружене? Да, то је видно. Све се томе подређује. Чему служе војне базе САД, расуте по свим меридијанима? Да војном силом обезбеде своју моћ. Изгледа да је овоме дошао крај, јер је тај узрок кризе почео да даје своје резултате. Трка у наоружању, хладни (врући) рат, противу супарника, међусоно убијање, да скоро 50% становништва носи и употребљава оружје, а дневна политика, као да се храни тим жалосним појавама убијања једни друге. Чији је то интерес? Изгледа, да иза тога стоји читав економски систем садашњице. Од производње потребне друштву, па производње оружја и муниције издржава се већина становника многих држава, па и сама држава. Не крије се то. Као да се и мали и велики радују томе. Средства јавне информације, без икаквог размишљања, сеју информацију, која ће им донети и највеће приходе, а и јавни утицај. Не живи ли та скупина, а и њен власник, па и држава на тим дневним причама, по неким разорним и прљвим. .
.Да се вратимо на појаву великих сеоба становништва. Не личили то на велики пожар, када захвати неки простор, па све живо, са тог простора бежи и тражи свој спас. Многима не пође за руком, нестају у том пожару, али и они, који тренутно избегну пожар, нису сасвим безбедни на путу до простора где ће се нађи. Морају, да би опстали, савладати све што им природа, а и друге врсте, па и припадници своје, буду наметнули. Како видимо, у садашњем времену, мало се ко бави узроком тог „пожара“. Нико неће добровољно признати да је кривац за то. Свако се брани и умишља да није баш он или његова држава, прави узрочник овог „пожара“. Неће нико добровољно да призна своју кривицу. Насупрот, главни кривац увек настоји, да кривицу пребаци на свог супарника, и тако долази до планетарног сукоба сваког противу свих.
Оно што слушамо и гледамо, са бројних радио и ТВ станица, за пажљивог слушаоца и гледаоца, то личи на просто утрквивање чија ће вест или фотографија имати већи ефекат на масу, која их прати. Долазимо до закључака, да су многи дали себи за право да, из комерционалних интереса настоје да та реч или слика, остави на масу што веће психичко дејство. Колико је то у интересу те масе? Намање. Имали некога ко жели да се тако догоди, или је то пука случајност? Иза свега тога стоје људи чији је интерес да се код масе покрене страх,. страх од сутрашњице. Страх и неизвеснос, који се касније претвара у несигурнос масе, са којим се лакше манипулише. Страх покреће процес зависности од силе, која га користи. Страх људе обесхрабљује. Када са малим људима разговарате, па желите да утврдите колико је појединац задовољан самим собом, својом средином, свијим статусопм незапослене особе, код тих људи отупела је оштрица борбе за боље сутра. Обично, такви говоре о својој беспомоћности, и нису мотивисани да се ишта промени. Чак и не осећају терет тога, и не размишљају, да су им се преци другаије односили према тим проблемима.
Људи, као маса, уљуљкују се у својој немоћи. Буље у телевизор, слушају оне који су тренутно ти који причају приче о животу, која му се јавља као машта, а стварнос је сасвим дугачија од тога. Разбојништва се до детаља описују и приказују на ТВ, које многи, не искварени, гледају. По неко ће то утврдити да је корисно, и лако изводљиво, тако се и поштен одлучи, да постане разбојник, јер му је то усадила прича и слика, и подучен како се то ради. Много се више даје простора у средствима јавног информисања, књижевности и међусобној причи о тим негативним људима, што на појединце често утиче да баш те „јунаке“ узме за свог идола и сам крене да га надмаши.
Најтеже је за човека, да буде поштен у исквареном људском друштву. Тада је он и честа жртва људске изопачености. Има ли томе лека? Ако се људима ово догађа у свим минулим и далеким годинама птошлости, па се то наставило и сада (али није свуда исто), па долазимо до закључка, да највише страдају они народи, који нису научили да мењају живот на искуствима прошлости. Обично су то они народи који величају силу и моћ појединца, држава, занемарујући позитивна властита искуства. Њима се лако сервира туђе, које не мора бити исправно, али му се то ипак. намеће.
И тако је људска врста често у неком кошмару, кризама, међусобним сукобима. Иако то, као епидемија људске болести, захвати све људе на планети, онда справом то називамо планетарни хаос! Он ће парализовати многа друштва¸ људи ће кроз овај процес учити и тражити излаз, само да нам се не догоди сценаројо тридесетих година прошлог века, када је нацифашизам понудио разрешење кризе ратом. Слично налазимо и у прошлости када су се ратовима разрешавали проблеми криза и увек долазимо до истог закључка, да је тај рецепт нехуман и никада није људској врсти обазбедио апсолутну спокојност, права и правду за свакога.
СВЕТСКА ТРГОВИНСКА ОРГАНИЗАЦИЈА (СТО) ЊЕНО МЕСТО И УЛОГА
Мало се ко бави Светском трговинском организацијом и њеном садашњом улогом. За многе је то непознаница. Посебно то треба истаћи у овом, веома узбурканом времену, разарајуће кризе, која је узела велики замах, и усложава њено решавање.
„Слободно тржиште“, најмање је слободно, јер се оно гради, брани и одржава војном силом, крупног лихварског капитала. Мало ко покушава да то разреши, јер је тамо кључ свих кључева, који изазива и експлоатише, води рат са конкурентом до истребљења, служи се нечасним методама, све у циљу да обезбеди свој интерес, увек, на штету другога.
То, у овом периоду, не морају применити сви центри светске геополитичке моћи, јер се моћ не стиче само оружјем, постоји ту и мудрости. Ово данас потврди наслов у „Политици“ на првој, ударној, страни: „Када Кина кине, цео свет се закашље“, па наставља: „Да ли је могуће контролисати и зауздати тржиште у ком` вредност једне компаније порасте за више десетина милијарди долара за дан, а и мањи потрес на некој великој берзи, попут кинеске, продрма читав светски економски роредак“.
Такозвани „Светски поредак“, нити је, а нити може, задовољити потребе свакога, јер је „уређен“ по систему јачега и моћнијег. У време настанка дуготрајкне кризе, знатно се повећавају сукоби, ратови свих врста, а посебно, у овом времену „рат за тржиште“ или боље рећи „Траговински рат“, када се средства не бирају.
У давно, скоро заборављено, време, када се кренуло у формирању интернационалних (интерконтинентални) фирми, које су до те мере глобализовале све, да смо се као врста, нашли у веома опасном процесу, где ће се људи гушити, гладовати и бежати из немаштине, а у супер великим ланцима продавница, добро заштићеним, биће им недоступне, јер неће моћи да купе ни оно, за живот најпотребније. Оглодаће их лихварски капитал, над којим неће бити контроле. То, по свим изгледима заштићује та фамозна Светска трговинска организација (СТО), која штити читав систем и скоро, делује из „бункера“, којом руководе недодирљиви, из свих центара моћи, и због тога се мало о њој данас говори..
Често се, обичан човек пита: од силних реклама, које прати, понуда и оно што види у великим, најчешће страним трговинским ланцима, претрпано са веома различитим ценама, од које боли глава, а које и не гарантују квалитет понуђене робе. А он, без довољно новца, које му је појела бирократија његове државе, и која стално посеже за новим наметима, како би се попунио буџет замље.
Видне шпекулације, које врше крупне фирме, сада, у време опште кризе, веома су бројне, а томе нико није у стању да стане на пут. Најчешће, то си фирме, чији се власник налази ван домашаја инспекције, коју држава заводи. Власници и сувласници, великих производних и трговачких фирми, не морају бити странци. Најчешће су то оне особе, који су, у времену преврата, пљачкашке приватизације, на подмукао и преварански начин, дошли у посед капитала, којег штити, законима и свим средствима, новокомпоновани либерални капитализам, којег држава силом закона заводи.
Такво стање ствари, изазива процес и незадовољство масе. Немоћна да се заштити, најчешће тражи излаз у бегству из тог кошмара, тамо, где сматра да ће јој бити боље. Свет је суочен са великим сеобама народа, када се бежи из лошег, трагајући за „бољим“, али најчешће то мало ко оствари.
Зашто сви путеви масе која бежи са једног места, воде у Центар Европе, у Немачку. Није ли Немачка, давно покренула тај процес, када је у својој експанзији привредног развоја, градила своју економију на јефтиној радној снази, која је долазила из угрожених и сиромашних средина. Најчешће та маса у својим рукама носи писмо неког свог, који га позива да му се придружи. Али, вишегодишња криза, којој се не назире крај, посебно када је угрожен пласман роба, којег је хиперпродукција изазвала, доведен у питање, домаћини се другачије опходе са том масом, која на разне начине продире тамо. Сада изгледа, да ни тамо (у Немачкој), неће моћи запослити сваку придошлицу, због тога се, та маса смешта у кампове (боље рећи логоре), опасане бодљикавом жицом, под контролом полиције и војске, држи на оку у страху да не изађу из тог кампа. Најчешће у тим срединама сретамо масовне протесте тамошњег становништва, које је и само угрожено, које остаје без посла и трага за било каквим..
Управо ових дана у Београду одржан је притест, на коме је говорила Риме Дариоус, девојка из Сирије, преносимо део тог њеног говора:
„Тачно је су избеглице патиле, али ко није пропатио током овог рата? Због чега остатак Сирије остаје у земљи и наставља да се бори? Ако су они заиста избеглице онда би изабрали да оду у прво најближе сигурно место, а не се тукли са мађарском полицијом, зато што желе да стигну у Немачку. Дозволите ми да поставим питање: да ли то Запад не жели избеглице или жели избеглице, или не жели да умиру на мору? Зашто онда не заустави своје санкције против сиријског народа? Њихове санкције су Сирију коштале 143 милијарде долара!
Због чега Запад не помогне Сиријцима да остану, зашто не даје подршке сиријској војсци да се отараси терориста и да Сирија поново буде сигурно место? Зашто они не помогну да се обнове уништене куће са новцем који троше на избеглице? Они су одводе људе који могу да обнови ову земљу. Они желе да Сирију сломе и сиријски народ. Они отимају сиријске докторе и најбоље студенте што ће изазвати одлив мозгова са једне стране, а са друге стране мултинационалне компаније желе јефину радну снагу како би смањили плате људима“
Тако се у садашњем времену постављају многа питања која траже решење, а не политичку причу. Моћне економије у време опште кризе замајавају нас својим причама и бајкама, одгађајући решење, које изгледа ни сами не могу решити.
Ако актери глобализације остану на својим позицијама, па по своме буду заводили неки ред ствари, актуелна власт је упућена да тражи излаза, али не у интересу лутајуће масе, већ да заштити поредак којег је мањина (богатих, привилегованих) успоставила.
Нама је остало да то пратимо, али у скепси и страху, да неко не прибегне да кризу решава на начин како је то урадила нацистичка Немачка под воћством Адолфа Хитлера и који је отпочеро Други светски, веома крвав рат, а сада, као да се „повампирио“.
КРИЗА НАМ РАЗОТКРИВА СВЕТ У СТРАХУ
Како то рече Бојан Бркић, један са РТС-а, па „према његовим речима евроазисјки простор је сада питање свих питања, јер ако буде контролисао евроазију, контролисаће свет“.
Долази време да се неки стари појмови мењају. Може се рећи да је један географски појам подељен на Европу и Азију противречан сам себи, супростављен, гурнут у сукобе, и у сталним и дуготрајним ратовима, да једни другима отимају не само простор, већ једни друге животно угрожавају. Ако се на том простору нађе сила, са неког другог континента, онда је свет у хаосу. Тако, људска врста тада испољи свој животињски облик.
Избегличка криза не само да је тема, она постаје реална стварност, када многе државе, захваћене дуготрајном кризом, снађе и овај планетарни хаос. Само посматрајте Мађаре, Немце, Аустријанце, сада, када су они главни избеглички циљ, за који су и криви кроз читав 20. век, они би хтели, да се то неповољно за њих, решава тако, како они кажу, да се избеглице морају усмерити на Балкан. Када је нешто одговарало њима, они то нису хтели делити са другима, а када им то не одговара, они ће, користећи стару не потиснуту силу, употребити да реше избегличку кризу.
Зуцка се около, да мало пре поменуте државе предлажу, да се на Балкану, поново гради живи појас, који би Европу заштитио од нарастјуће опасности Ислама. Неће ли се поново градила Војна крајина, која нас је у прошлости скупо стајала.
Озбиљно анализирајмо сва кризна догађања на простору Европе и, долазимо до закључка, да је то покретано из светских центара моћи, одакле је и кренула савремена криза, као резултат глобалне политике великих сила. Ова заоштравања, озбиљно указују, на појаву, која се догађала и тридесетих година прошлог века. Многи указују на озбиљну агресивну појаву снага крајње деснице. Због тога је систем глобализације уништио левицу, стално јој наметао кривицу и неспособност, како би крупан олигархијски капитал био приказан као спас у овој кризи.
Прошлост нам је оставила сазнања, ако оне снаге које постају узрок кризе, а наставе да је силом разрешавају, свет гурају у ратне сукобе, на крају и сами постају губитници.
Западна Европа, са САД, не тражи излаз из кризе конструктивним договором, већ преко ноћи, рушу читав изграђени систем, из похлепе, али и страха крупног олигархијског капитала и његових носилаца и, ближи су рату. него миру!.
Ако би тај Запад и покренуо неки договор, није ли прво, порушио све мостове пријатељства и међусобне договоре, па када се и сам нашао у хаосу, покушава да „бензином гаси ватру“, јер није у стању, да сам у својим редовима среди односе и учини их људскијим. То никако не може учинити са старим схватањем света, старим окошталим односима, старим окорелим политичарима – губитницима, над којима је сила лихварског и неконтролисаног капитала – моћи – врховни поглавар. „Када.пустите џина из боце, њега више не можете да контролишете…“, како то изјави Наталија Нарочница, која је у својој изјави: „Данашњи свет је као уочи Другог светског рата“, упозорила нас, да не можемо остати равнодушни према ономе што се около догађа. и прихватити оно због чега ће мо се касније кајати!
ЕКСТРЕМИЗАМ НИЈЕ ПРИВИЛЕГИЈА ИСЛАМА
Оно што Запад покушава да припише Исламу, као „терористичком екстрему“, не би се, ни у садашњем времену, могло приписати само екстремном Исламу. Осећамо да се у овом планетарном кризном периоду, који се управо догоди на подручју крајње агресивних капиталистичких творевина запада, јавља у виду „екстремног ислама“. Зашто умни човек једном не призна праву истину, да је свака агресија узрочник контрапроцеса, који се јавља на угроженом подручју. Зато, подједнако треба ставити под лупу посматрања оба екстремизма и, подједнако их осудити, тражећи излаз из тог кошмара. Али, садашње време, време агресивних сила, није дорасло томе.
Европска унија је избеглички циљ, садашње сеобе народа. Народ, који се сели, не бежи, он тражи место под сунцем, где би могао живети боље, као што су то себи обезбедили народи циљног подручаја. Само се питамо да ли на поштен и праведан начин? Све мислимо, да је крајње непоштен, користећи правила, која су те средине за себе уредиле, али не и за другога.
Законе, које преко ноћи сада доносе бројне чланице ЕУ, да би се „заштитиле“ од најезде са југа, су уствари екстрени потези Запада. Они, кроз ове законе настоје да део народа, који се сели, а који их не задовољава, после тријаже, која се врши од јужне границе Уније, а које искључиво врше експерти Централне Европе, кроз згуснуто сито, пропусте само они, који им одговарају. Оне друге, усмерити ка неразвијеном и сиромашном Југу. (Даће им паре само да их задрже).
Поред тога што се доносе закони, затварају се међусобне границе, војском и полицијом се штити граница, уз нове „зидове“, попут берлинског(преко ноћи мењају догорени односи и нарушава договорено). Неће ли нас овај европски екстремизам вратити читав век уназад? А шта после тога следи? Боље да то и не нагађамо. Познато је средство, које се примењује, када се проблеми не могу решити дипломатијом и политиком – прибегава се решење ратом. У прошлости су се на овај начин решавали проблеми односа народа у сукобу. Сигурни смо, да људска врста није савладала то и, садањи свет нема иструмент да то решава.
Екстремизам се са екстремизмом не мири – због тога половина свих људи носи оружје и многи га са својим задовољством примењују, а неодговорни новинари, без личног става, све то величају, лласирају кроз „независне медије“, коме све то доноси приход, а што је велика штеточина, то њих не интересује. .
Ако се не осуди онај, који у циљу експеримента на живим људима, попут Хирошиме, Нагасакија, бројних ратова на свим меридијанима, ваздушним нападима на недужне државе, поседнутим базама, новим још тајанственим уружјем и оруђем рата прети, изазивајући противника да и он то мора чинити, за људску врсту, увек представља крајњи екстремизам, далеко гори од Исламског (као његов продукт), свет никада неће живети у одрживом миру.
Снаге и носиоци свега овога, никада се неће одрећи својих привилегија, наметнутих људској врсти и, они су тај извор одакле све то долази. Они, који за надграду служе овим људима, подједнако су криви, јер су они извршиоци и њима су прљаве руке.
Све мислимо да је људска врста опседмута тим људима (извршиоцима), јер је у њеној бити задржала много тога што јој као (животињској) врсти, припада. Због тога није способна да пронађе свој хумани пут и, понаша се као паразит сопствене врсте.
САДАШЊЕ ВРЕМЕ ПОДСЕЋА НАС НА ВРЕМЕ АГРЕСИЈЕ НА СРБИЈУ
НА КРАЈУ ПРОШЛОГ ВЕКА
Можете ли за тренутак да се подсетите оних догађаја и вештачки изазваног „бегства“ шиптарског становништва са КиМ, а иза тога, правог бегства српског народа са тог простора и стварање квази државе Косово. Познати су планери, војне снаге, циљеви агресора, а и жртве тог суманутог процеса. Ту лежи клица садашњег стања које дуго траје.
Подсетио бих и себе, а и сваког другог ко буде ово читао, да је далеке(али не много) године 1984.на западу издата књига Džordža Ovela, а пре ње и H.G.Velsa, где је на стварање светске владе (силе), који ће довесте до тога да људи прихвате, а потом следи упуство, одабраћу само једно, које се тиче данашњице:
„Увешће се стање у коме неће постојати никава слобода појединца нити икакав концепт слободе. Неће бити ствари као што су републиканизам, суверенитет нити права која припадају народу. Национални понос и расни индетитет ће бити уништени, а они који само спомену своје расно порекло биће подвргнути најоштријим казнама у периоду транзиције“. Сами можете утврдити ко је овај суманути план донео и са којим људима и силом то спроводи у пракси. У наставку после многих прихваћених понуда, долазимо на ону која се тренутно реализује:
„Најмање 4 милијарде „бескорисних изелица“ ће бити елиминисано са лица земље до 2050. године ограниченим ратовима, организованим епидемијама смртоносних брзо преносивих болести и изгладњавањем, Енергија, храна и вода за неелиту ће бити одржавана на нивоу прижељкивања, почев са белим народима, Западне Европе и Северне Америке, после чега ће се прећи на друге расе. Број становништва Канаде, Западне Европе и Сједињених Америчких Држава да буде десеткован брже него на другим континентима, а тај процес ће трајати све док се укупан број становника не сведе на једну милијарду, бројку коју је лако контролисати. Највише ће бити Кинеза и Јапанаца 500 милијона, зато што ти народи већ вековима живе у режимима који захтевају висок ниво дисциплине, па су наикнути на послушност без питања“.
Упућујем и друге да се упознају са бројник усвојеним ставовима који се увелико спроводе. Положај жене, однос према породу – деци, слободан секс и блуд, жену научити спонтаном побачају, промовисање порнографије и њено јавно приказивање, употреба наркотика постаће обавезна са дозвољеном дозом сваке особе. Поре тога биће уведена конрола производње, промета преко система глобализације свега.
Као што видимо све је предвиђено, да на планети опстају имућне породице којима ће све бити подређено.
Послужићу се поднасловом Емилије Епштајн, кустоса музеја афричке уметности:
„Будућност је мит. Средиште изложбе „Граница је затвореена“ јесте мигрант као „лутајући индетитет“. Због кретања на која су приморани, мигранти обично не могу да креирају сопствену културу, мигранску културу per se. Највреднији предмет који мигрант поседује јесте његов мобилни телефон. Од њега зависи исход пута. Све друго, сви фрагменти личног и колективног индетитета из земље порекла, морали су остати у напуштеној земљи“:
Свет озбиљно прати егзодус многих народа, а није свестан, да неко са овим диригује и спроводи паклени план олигархијског капитала, као свемогућег у овом без перспективном свету, где се очито приказује, ко су то људски паразити његове врсте.
СЛИКЕ КОЈЕ СЕ СВЕТУ ПЛАСИРАЈУ И РЕАЛНА СТВАРНОСТ
Пратимо дуге колоне људи који некуда журе. Многи кроз кукурузе, шумске пропланке, даље од контроле полиције и војске. Границе држава, „слободне“ Европске уније, многе затворене за овај свет у колони. На многим местима људи и кроз прозоре возова и аутобуса убацују децу, полиција спречава, а када избије сукоб, ту су шок бомбе сузавца, прекомерна употреба силе, коју мало ко осуђује.
Негде има и хуманих призора, чија слика облети свет, али како то није слика неке чланице ЕУ, брзо бива занемарена.
Пријатно је прочитати коментар младе новинарке Миљане Лесковац, која истиче да Србија добром делу Европе држи лекцију хуманости према колонама са много мале деце у наручју.. Потресна је слика, коју смо за тренутак видели, када српски полицајац из Прешева Реџеп Алифија, мази малог Сиријца, док му се мајка тренутно одмара. Мађари су на том тексту одавно пали, а за њима су се исто тако показале и друге врле чланице Уније, затварајући своје граничне прелазе, како би ставиле рампу и зауставили ту реку живих људи, док се бирократија ЕУ не договори о квотама колико ко мора примити избеглица, а томе се многи противе. Тако да се ЕУ на делу показала немоћна и нејединствена.
Миљана је веома храбра и износи детаље те суровости полиције, па на једном месту каже: „Они чак немају ни стида док намученим избеглицама храну бацају као свињама у тору, а ништа бољи нису ни Чеси, који су мигранте обележили бројевима попут заробљеника у нацистичким логорима. Није тајна да мигранти избегавају пут кроз Бугарску зато што их, како кажу, бугарска полиција туче и пљачка. Тест људскости неје прошла ни Пољска и ако је једна од земаља с највећим привредним растом у Европи, али је „великодушно“ пристала да прими 2.000 избеглица. Наспрам ових земаља, Србија, која није чланица ЕУ, нити има приступ европским фондовима, није штедела на мигрантима. Помаже колико може..“
У ово време догоди се и четвородневна посета Председника Српске владе администрацији САД. Свака страна, уз бројне фотографије тог сусрета и њиховог маркетиншког објашњења, потребног свакој страни се користи. Озбиљном посматрачу није остало незапажено, да је америчка администрација избегавала да се ни случајно не помену догађаји из последње године прошлог века, када су САД водиле бездушан рат противу Србије и српског народа. Посебно оно што су на овом простору силом завели. Очито се видело да је тим, видно старијим особама администрације, који се само ротирају из једног у други ресор (америчка демократија), води се рачуна да се на неком од тих места не нађе неко, ко би другачије размишљао од садашњих, али ће их нужда натерати. После „помирљивог“ става према Куби, порукама Ирану, којег су колико јуче називали „осовином зла“, сада им је потребно да србски народ заборави прошлост, и те људе који су му велико зло нанели. Улагивање је потребно да би, барем њима привржени, то показали на делу, а шта народ мисли, томе они не предају много.
Овим су американци српској влади учинили медвеђу услугу. Зар се то не осећа, да САД имају све мању надлежност у Европи, која грца у проблемима у које их је та, некада моћна администрација увукла. Осећа се да повећи број у Србији није примио ту посету онако како то Председник тумачи – оставимо то наредном времену које ће потврдити или неће, корист по Србију. Тај резултат вероватно ће обележити неко наредно време.
ДИБОКИ СУ КОРЕНИ КРИЗЕ
Светска, па и српска јавност су заокупирани проблемом кризе и путевима изласка из ње. Најчешће се приказују екстреми богатих појединаца, који се често ругају садашњици. Пред сваке изборе, појаве се појединци који, да би скренули пажњу бирачког тела на себе, говоре оно што бирачи желе да чују од њега. После избора, најчешће се догађа да се мањи део од обећаног догоди, јер стварност, чији су корени дубоки у прошлости изградили институције главних планера попут Рузвелта и Черчила, ратних председника из Другог светског рата, који су и у току тог рата осмислили будућност, која још траје.
Иза тога, када је донет главни договор уследило је образовање институција које су на себе преузеле опретивно спровођење плана. Те институције, касније добијају стручњаке, који разрађују оперативно спровођење замисли, где се више води рачуна о касти из које потичу, за које остали као да не постоје Државе, поменутих политичара су у основи ти који кроје свет по својим назорима и мерилима.
Институције светске моћи, које се налазе под строгом контролом малог броја људи обезбеђују, не само у Америци и В. Британији, већ код свих чланица Алијансе, политички, економски и војно повезаних, одрживост тог капиталистичког Запада.
Политичарима ових земаља је веома јасно да без подршке тих институција не могу рачунати на изборну победу, али се ове државе ките лажном демократијом. Посебно у ове две Државе (САД и Б.Британија) на чело државне администрације долазе опробани политичари из познатих породица, које су у прошлости одиграле, за њих, позитивну улогу.
Војна сила Запада НАТО алијанса, главни планер ратних правила, и окупља највећи број људи под оружјем. Чије и породице богато живе и најбоље су плаћени и припремљени људи од заната, који образују ову, сада планетарну силу, распоређену на стратешки важним базама, које обезбеђују Алијанси доминацију на простору. Криза неће моћи ишта променити, још ће више допринети њиховом опстанку, и ако је то један од реметничких органа. Они су ти који неће дозволити било какве рефоме, јер су се отели контроли.
Лихварски капитал, почива на светским институцијама ММФ-а, Сетска банка и мрежама тог система, које, кроз дужничку зависност, имају значајну улогу у одржавању целокупног система да доминира.
Колонијални систем, којег сада многи називају и другачије, уз поменуте институције, држи у подређеном односу доста земаља и, помоћу вазалних односа, одржавају читав систем.
Читава надградња овог система подређена је главним циљевима Алијансе и зависи од снага постојећих институција моћи, а не од појединца.
Тренутни уступци рецимо САД, присиљни у овој задњој години, када истиче мандат америчке администрације, може бити и краткотрајан, јер све зависи од избора неке нове администрације, за наредни период, чија, опет политика не зависи само од те државе, већ, и од става бројних институција читавог система.
Како видимо центри изазваних криза често мењају места, трагајући увек за оним који ће одиграти значајну улогу на учвршћивање читавог система.
Зато многи који тумаче односе на светском простору, бавећи се појединим елитним вођама – најчешће онима који ће се у некој будућности наћи на списку историјских злотвора. Док је списак тих људи у прошлости био знатно мањи, вероватно ће се у сложеним условима садашњице, тај списак злотвора, знатно повећати.
РЕЗУЛТАТИ СВЕТСКОГ ПРОЦЕСА ЗАПОЧЕТОГ ДЕВЕДЕСЕТИХ ГОДИНА
ПРОШЛОГ ВЕКА ОСТВАРУЈУ СЕ
Двадесет пет година како се спроводи процес глобалне промене односа у људском друштву на Планети. Тај процес је имао свој почетак, кулминацију, па како је произвео општу кризу, налази се на његовом завршетку.
У периоду остваривања планова Западне алијансе, њени стратези су схватили да се ратовима, које је истрошило, рогобусну Алијансу, изазвало бројне губитке, са веома малим успесима, који су стално угрожавали силу и њене планове.
У том времену, теоретичари Запада предлажу да се НАТО, као војна сила преоријентише са оружане на ненаоружану борбу, у спровођењу глобалних планова Алијансе. Тада је и прогнозирано да ће следећи Трећи светски рат, бити рат за тржиште. А рат, као рат носи са собом све оно подло, које је људска врста осмислила у мегусобној борби. (Претхопдни текстови то потврђују).
Претходни наслови посвећени су тренутној „избегличкој кризи“, која ће неразвијени, и на силу осиромашени југ Европе, довести до покретања нових сукоба, за каја се мислило да су иза нас.
Оно што се догађало и догађа Србији, ових дана, управо нам открива планове великих европских економија, почев од Немачке, Аустрије и њихових северних суседа и даље до северне границе ЕУ. Треба добро анализирати све оно што се раније, а и сада догађа. Оно што је ових дана урадила Мађарска, Аустрија и Хрватска, на сојим границама према Србији, ништа није урађено без аминовања Немачке и других чланица ЕУ и НАТО-а.
Многи говоре и пишу да се Европа налази у времену, као пред Други светски рат и да је потребан човек као Адолф Хитлер, да „храбро“ крене у разрешавање кризе ратом. Централне силе тај задатак су повериле Хрватској, која се одјеном врати у време Фрање Туђмана, и његове идеологије блиске фашизму – иза које се сада води, како то рече Дачић, „трговински рат“ између Хрватске и Србије. За ово време, поједине изјаве званичника ЕУ скоро ништа не значе, јер ЕУ са тренутним оштрим сукобом балканских државица, жели да на свој начин кризу разреши.
Очито се види да је ЕУ покретач ове сеобе народа из ратом и кризом захваћених простора Евроазије и Африке, у тежњи да за своју економију у држави и сигурној околини, што више није Африка и Блиски Исток, премести у централу и простору под њеним искључивим надзором, тај свет, који је захваћен кризом што рата, што немања запослења. Већина света у сеоби има неки папир и да зна циљ сеобе, али како се то. одједном претвори у светску кризу, осмишљени су планови кога и колико њих, треба усмерити којој чланици ЕУ, а ону масу, која их не интересује, биће задржана и усмерена па простор неразвијеног Југа (Балкана) и присилити их да прихвате посао и са нижим платама од охих, које су очекивали на крајњем циљу.
Овом приликом ЕУ је у те просторе уврстила своје врле чланице Хрватску и Словенију, а пре свега Хрватску, која на свој начин из деведесетих година заоштри односе са Србијом, изгледа до тачке, ако треба и ратовати. Хрватска је пион Немачке, игра како Немачка свира. Њој је Хрватска својевремено певала своју песму захвалности што се ослободила сама себе, а сада је та Немачка истура у прве редове фронта према Србији, са свим давно виђеним методама, које је научила од Немачке као свог ратног савезника. Задње, ЕУ ће „великодушно“ помоћи Србију са еврима, како би је умирила и да добровољно пристане и постане држава са бројном јевтином радном снагом, из које ће, по потреби, у својим фирмама запошљавати стручњаке за које нису уложили ни један евро, а сада ће на њиховој стручности и раду профитирати.
Србија, ако не буде тражила сарадњу са оданим пријатељима, тешко ће страдати.
ПОВЕЗАНОСТ СВИХ ДОГАЂАЈА ОТКРИВА НАМ НАМЕРЕ ЗАПАДА
Сваки наредни дан открива нам туђе намере и међусобну повезаност Алијансе, која се понаша као хоботница, са опасним намерама, да не кажем отровом. Због тога, пре него што сам укључио ову направу, пред себе сам ставио два папира, као подсетнике, да бих повезао оно што се догађа са оним, што је давно, а и ко, планирао да се догоди.
Толико је тога ту, да просто нисам сигуран да ћу изабрати прави редослед, али што је ту је. Србска влада, кроз изговорене речи њеног председника, да ће се до краја августа донети одлука о повећању плата и пензија, само док нам то прихвате представници ММФ-а (Међународни монетарни фонд). Крај септембра, а ММФ и СБ (Светска банка) се не слажу да Србија спроведе одлуку о повећању плата и пензија.
Прво узимам онај папира који гласи: „Бивше и садашње институције светске моћи“, па ту пронађох на списку обе ове институције, поред НАТО-а и сијасет институција формираних да креирају политику и односе. Затим узимам извод из књига Овена и Велса и ту пронађох не предвиђање будућности, већ упутство које је неко утврдио, по коме ће се, милом или силом, свет владати. И онда закључих, да су ММФ и СБ доследни у спровођену тих планова.
Не развијени Југ Европе, ни у ком случају се не сме довести у исту раван као развијени Центар и Север, јер неко за ЕУ мора остати неразвијен, одакле ће се издвајати радна снага спремна да ради и за малу плату. Ако би се Југу догодило да ускладе примања најамних радника са европским, тај би извор брзо пресушио, али би се и на том простору градила држава конкурент, а то крупан капитал, који све то ефикасно спроводи, мора спречити, јер фирме које се сада селе на просторе Балкана, на којем се догоди разбијање СФРЈ и СРЈ, санкције, блокаде и наметнути грађански ратови и Трећи светски рат противу Срба и Србије, који су учинили праву пустош, да би се у овом времену, нечијег опоравка, догађало ово што се догађа.
Да би се све овако догодило, није изостала огромна акција да се пронађу и добро награде, високо образовани, али малоумни, који ће ту превару спровести, да се угрожена маса, а то никако нису људи, који су преко ноћи постали богати, са високим личним стандардом, већ они најамници који јуре за било каквим послом, да би одржи голи живот и избегле оно злослутно што су планирали Овен и Велс, по коме се одабране имућне породице формирају, на које се неће применити оно злослутно планирано уништавање ратовима, болешћу и изумирањем, да би се обезбедила умањена маса са којом ће повлашћена имућна каста лакше вршити контролу. . Можете закључити, да се овим проблемом морамо, као угрожени народ, осуђен да нестане, јер му је цело биће нападнуто, што споља још више изнутра. Ако нам разборит човек, који држи до свог народног поноса, не обезбеде опстанак, разни људи, који су се смењивали и утркивали ко ће веће зло нанети свом народу, да смо доведени овде где смо, градећи своју подлу личност
ПОВЕЗАНОСТ СВИХ ДОГАЂАЈА ОТКРИВА НАМ НАМЕРЕ ЗАПАДА
Сваки наредни дан открива нам туђе намере и међусобну повезаност Алијансе, која се понаша као хоботница, са опасним намерама, да не кажем отровом. Због тога, пре него што сам укључио ову направу, пред себе сам ставио два папира, као подсетнике, да бих повезао оно што се догађа са оним, што је давно, а и ко, планирао да се догоди.
Толико је тога ту, да просто нисам сигуран да ћу изабрати прави редослед, али што је ту је. Србска влада, кроз изговорене речи њеног председника, да ће се до краја августа донети одлука о повећању плата и пензија, само док нам то прихвате представници ММФ-а (Међународни монетарни фонд). Крај септембра, а ММФ и СБ (Светска банка) се не слажу да Србија спроведе одлуку о повећању плата и пензија.
Прво узимам онај папира који гласи: „Бивше и садашње институције светске моћи“, па ту пронађох на списку обе ове институције, поред НАТО-а и сијасет институција формираних да креирају политику и односе. Затим узимам извод из књига Овена и Велса и ту пронађох не предвиђање будућности, већ упутство које је неко утврдио, по коме ће се, милом или силом, свет владати. И онда закључих, да су ММФ и СБ доследни у спровођену тих планова.
Не развијени Југ Европе, ни у ком случају се не сме довести у исту раван као развијени Центар и Север, јер неко за ЕУ мора остати неразвијен, одакле ће се издвајати радна снага спремна да ради и за малу плату. Ако би се Југу догодило да ускладе примања најамних радника са европским, тај би извор брзо пресушио, али би се и на том простору градила држава конкурент, а то крупан капитал, који све то ефикасно спроводи, мора спречити, јер фирме које се сада селе на просторе Балкана, на којем се догоди разбијање СФРЈ и СРЈ, санкције, блокаде и наметнути грађански ратови и Трећи светски рат противу Срба и Србије, који су учинили праву пустош, да би се у овом времену, нечијег опоравка, догађало ово што се догађа.
Да би се све овако догодило, није изостала огромна акција да се пронађу и добро награде, високо образовани, али малоумни, који ће ту превару спровести, да се угрожена маса, а то никако нису људи, који су преко ноћи постали богати, са високим личним стандардом, већ они најамници који јуре за било каквим послом, да би одржи голи живот и избегле оно злослутно што су планирали Овен и Велс, по коме се одабране имућне породице формирају, на које се неће применити оно злослутно планирано уништавање ратовима, болешћу и изумирањем, да би се обезбедила умањена маса са којом ће повлашћена имућна каста лакше вршити контролу. . Можете закључити, да се овим проблемом морамо, као угрожени народ, осуђен да нестане, јер му је цело биће нападнуто, што споља још више изнутра. Ако нам разборит човек, који држи до свог народног поноса, не обезбеде опстанак, разни људи, који су се смењивали и утркивали ко ће веће зло нанети свом народу, да смо доведени овде где смо, градећи своју подлу личност
ПОВЕЗАНОСТ СВИХ ДОГАЂАЈА ОТКРИВА НАМ НАМЕРЕ ЗАПАДА
(Наставак)
Како се на просторима Балкана, а посебно у Србији, од те 90-те године много шта почело догађати, што на овом простору до сада тога није било, то нас нагони да тражимо извор тој појави. И налазимо га у подсетнику из претходног текста. Поново, али не баш неким редом, да се позабавимо јавним и тајним организацијама, које преплавише наш српски простор.
Како све то долази на ове просторе са стране, откривају се те „силе“ које нам се намећу. Већ дуго међу Србима, што тајно што јавно, био је присутан „Равногорски покрет“, „Крунски савет“, бројне невладине организације, које су формиране ван овог простора, од њих примали инструкције за свој рад и њима полагали раčуне. Изгледа, да је тога било много више, који су свој рад и везу са спољним силама, нама ни мало повољно наклоњеним, било и да су нам званичне институције државе биле преплављене овим људима.
Настало је непрекидно урушавање читавог система, држава се уплела у потеру „противу ратних злочинаца“, које су ти странци обележили, чије су политичке оптужнице тамо написане, отпоче политички лов на људе, а појединци на власти су схватили, ако испуњавају све захтеве „међународне заједнице“ (која је још увек непознаница), зависи њихов опстанак у власти. Тај, да га назовемо „галиматијас“ дуго окупира државну администрацију, док се на другој страни, све урушава. Стране фондације које све плаћају да нам се догоди оно од чега се обичан човек просто најежи и осећа се немоћним. Ако то не подржава – ћути, а ако се ухватио у то коло, можеmo га посматрати на nekoj јавној сцени, која нас забавља.
Да потражимо ко је први открио одакле то долази, ево тог кратког записа: „Тако су нам испрали мозак да верујемо како је британска краљевска породица сама фина, безопасна и сликовита институција, да не схватамо колико је покварена и стога крајње опасна та институција звана британска монархија…“ – др Џон Колман.
Он то није објавио због Србије, већ је мислио на Сједињене Америчке државе, које су изгледа и саме постале жртве овог процеса.
Да се не упуштамо у оно што нам је свима сада јасно, ко кога подржава и намеће на силу.
На овим просторима се појавише неке, за ово поднебље неприхватљиве појаве међуљудског понашања, али да би се нашли у кругу „високо културних и срећних људи“ и сами постајемо део тога.
Сетих се да смo негде прочитали, како је за време Римске империје цветао разврат, а на крају је и нестала у властитом изрођавању. Неће ли то снаћи и „развијени Запад, с њима и сваког другог ко се томе препусти“.
Да се то не догађа по рецепту из књига Овела и Велса, који су прописали ову будућност „развијеног капитализма“, не би се ни ја упустио у ову.полемику. Тако нам се догађају параде, доскора прикриване изопачености, жена на јавној сцени као по књизи „Сјај и беда куртизана“ из времена Балзака, само је она тада била и веома утицајна, што се многе определе за тај занат. Она умишља како је сада постигла „апсолутну слободу и независност“, а у суштини је сама себе претворила у објекат људске помаме.
Добија се утисак, да нам је и већи део „културе“ захваћен порнографијом и да нисмо свесни, колико је то штетно у развоју подмлатка. Упозорења, да поједине „културне“ творевине нису за младе, а управо их гледају малолетна деца, за која се мисли да не разумеју, па нам се све то одрази на општу културу, сада пренету у све видове школовања.
Ако не схватимо, да је образовање и култура од ране младости основ будућности државе, остаћемо обогаљи и примитивни, као што су постале и бројне веће људске заједнице, које захвати низак морал човека.
ПОВЕЗАНОСТ СВИХ ДОГАЂАЈА ОТКРИВА НАМ НАМЕРЕ ЗАПАДА
(Наставак)
Већ је било речи о процесима који се рефлектују на нас и, како многи кажу, опљачкану Србију. Из године у годину, одржавају се бројни, за привреду прескупи, скупови елите која обећава преокрет у развоју Србије и србске привреде, а стање, ако није горе, оно се не мења.
Као да се нема слуха, а ни озбиљних разматрања, да Србија мора тражити сопствени пут опоравка, не копирајући никога. То је потребно због тога, што је у целом периоду од завршетка Другог светског рата па до данас, на простору Србије вођена секташка политика, стално је плаћала рачуне које су бројне елите, својом погрешном економском политиком чиниле. Тако плаћамо данак једне сумануте политике и туђих дугова, тапкајући у месту. Ако те податке користимо из дневне штампе онда смо на погрешном путу. Дубоки су корени српске немарности, па често слушамо одговоре, а на паметне предлоге, обично кажу, да се то не може спровести, а није саслушао причу до краја. Зашто је то тако? Изгледа, да смо давно изгубили компас о сопственом путу и стално настојимо да неког другог копирамо, а резултати нас вуку уназад.
За разлику од других држава, са устаљеном и стабилном економијом, Србија то нема у дужем периоду. Стално је на неком почетку, који се најчешће не доведе до краја, јер га прекине елита која на изборима победи и, која има свој, често не државни план развоја и будућности, градећи лични престиж, на штету друштва (што не треба само везати за данашњицу, јер је читав период био такав).
Градови, мали и већи, још у време сиромаштва, а сада и високе зависности од страног капитала, често себе виде у некој будућности, препушта своју околину и залеђе, које је из године у годину стално пропадало. Сада, постоји велика опасност да се српско село не врати у далеку прошлост из периода Спахија, па ће човек са села поново морати да преживљава оно што су му преживели далеки преци.
Средства јавне комуникације се утркују у пласирању малих програма, који стање не мењају, или га мењају споро и селективно.
Београд, са својим општинама,на руралном подручју је прави пример лоше политике и зато има опустела села, са већим запуштеним парцелама, обраслим у шибље, напуштеним, старим и осталим кућама у којима се неко повремено појави, са лошим путевима, али и са драстичним наметима, који се чине људима који су, због природе посла били присиљени да живе у граду, школују своју децу, најчешће сопственим средствима. Планови њихови, по одласку у мировину, да се врате на своје имање, уступајући станове деци. Сада, таквима се намеће да морају плаћати комуналне услуге и када за тим немају потребе, а у исто време исте плаћају у граду. Још је већи парадокс да они који тамо живе, ове услуге не плаћају. Кога градска елита кажњава? Онога који је њиховом кривицом напустио село, или није напусти, већ је посао потражио у граду, а живи на селу, па већи део времена проводи у превозу који у оба правца трају више од два сата.
На селу је све мања понуда радне снаге и ако је надница далеко већа он оне у граду. Али, човек је постао инертан према раду, тражи лак, па и мање плаћени посао, а жали се на тешкоће. Такав није способан да мења стање на руралном подручју и не подржава ни једну иницијативу која се, ту и тамо, предлаже.
Тренутно преко радија Београд, у анкети неко изрече веома озбиљну критику, „сада као да у Србији не постоји ни један други град осим Београда и Ниша и само се о њима говори и ту улажу, за сада туђа средства“, а један женски глас ће рећи: „Нико не размишља да ће ова нова улагања, додатно оптеретити многе будуће генерације“.
Управо ту треба добро размислити. Ако се додатно држава задужује и гради велике објекте туђим средствима, занемарити оно од чега нам живот значи, чист промашај. Срби ће поново певати познату народну песму: „Кад Јерина Смедерево гради, па удари намет на вилајет…“, иза тога су се бројни одметнули у хајдуке. Не треба то никада заборавити.
Ако се новоградња не гради на основу развијене привреде, настави да се задужује, одлаже се опоравак и повећа дубиоза, а тиме и зависности.
НОВО ПОГЛАВЉЕ ПОЛИТИЧКЕ НА СВЕТСКОЈ СЦЕНИ
Јесење јубиларно заседаwе Организације уједињених нација (ОУН) 2015. године у Њујорку, као да најављује крупне промене, али и не искључује могуће сукобе великих сила. Да ли ће говор руског Председника Путина, за којег многи, не само у Србији, говоре позитивно, покренути те новине, они, који се сећају догађаја тридесетих година прошлог века, ово дочекују са великом сумњом.
Понашање одлазећег америчког председника Беле Куће, са оним што је тамо изјавио, као да смо видели и слушали неку споредну личност, која одлази са трона после бројних америчких председника – губитника, који за Америку и њено место у свету много значе,.јер су је, кроз бројне ратове, али и бројне промашаје довели у озбиљну кризу. У колико би Америка признала све оно зашто је не само Путин оптужује, и онако угрожена кризом, са највећом и не случајно силом, са веома великом војном производњом опреме и наоружања,и новим још увек непознатим наоружањем, могла би бити извор отвореног рата, али не само са Русијом, и као две нуклеарне силе, свет доведу у нови светски рат, суровији од предходног.
Зашто се осећа овај страх? Управо зато, јер реформе, које покреће Русија, у себи садрже крупне промене, које се тичу глобалног система, којег су, у дужем периоду градиле удружене силе Запада. За то читаво време ОУН је одиграо веома споредну, а у неком периоду је злоупотребљена од ње. Кад се кретало у рат, ОУН се бави споредним пословима и не реагује. По завршеној агресији констатује стање јачега и тако постаје оруђе агресора уз бројне махинације.
Шта може бити сметња у наредном понашању коалиционе силе Запада? Сазнање бројних чланица коалиције Запада, које су у протеклом периоду и саме биле губитници, јер су им се стално смањивали апетити, док је на другој страни расла сила САД и и њима одати.
Ову сумњу је у свом говору Владимир Путин изразио овако: „Сви ми знамо да је по завршетку ‚хладног‘ рата – и сви други то знају – у свету настао један центар доминације. И тада су они који су се нашли на врху те пирамиде дошли у искушење да помисле да, ако су они тако јаки и изузетни, најбоље знају шта треба радити, Па, према томе, не треба се обазирати ни на ОУН, која често, уместо да аутоматски озакони потребну одлуку, само смета, како код нас кажу, ‚мува се под ногама’“.
Ово треба схватити, да се та сила отела јавној контроли, и да не постоји светска институција, која би свако зло подједнако спречавала.
Очити покушаји да се заобиђе ОУН и у једном дужем периоду кризе, чији се почетак означава 2008. година, појавиле су се, да их тако назовемо, неформалне групе, које су преузеле моћ одлучивања, као Група-7 (са Русијом), па Група -20, а на крају, када се криза продужи, сада моћници оне пирамиде одлучују, па се Група-7, без Русије, може се рећи, тајно састаје, заводећи РФ санкције и тиме су означили нови хладни рат. Добро се зна, које су то земље и са којим циљем то урадиле и, оне су колективно одговорне не само за ову кризу великих сеоба народа, већ и за све што је овоме претходило…
Када све ово посматрамо , а и доживљавамо, тражећи узрок тој појави, долазимо до закључка: да људи и државе, ношени крајњом примитивном жељом и моћ над другима у властитој врсти, управо, сретамо и код других сродних врста. Ако неко има друго објашњење нека ово демантује.
Све док се човек не ослободи тешких порива, које су у свести свакога, па разум, који га, да тако кажемо, одваја од других врста не доведе у стање људскости, живећемо овако како живимо сада.
И ПОРЕД ПОЗИТИВНИХ ПОМАКА ПОЛИТИКА СЕ НЕЋЕ БРЗО МЕЊАТИ
Само наиван ће схватити, да ће се, посебно у време опште кризе, политика света брзо мењати. Како и други то предвиђа и кажу, „да је људску врсту захватила опака и неизлечива болест сукоба и ратова“, па то упозорава, да ће та опака болест веома дуго трајати. Људска друштва више се залажу и одвајају средства за ратну производњу. То многима, посебно капитализму, доноси профит, а маси запослење, и привидну сигурност.
Јаке економије, које представљају и неку силу, обично држе монопол производње оруђа и опреме за рат. Зар нисмо приметили да и сиромашне, па и крајње сиромашне државе света, које не могу самостално производити су и највећи купци оружја. Та глад, за поседовањем оружја, има озбиљан утицај да се оне фирме, којих у свету има далеко бројније од других, разним манипулацијама утичу на сталним променама у производњи, да би изазвали потражњу свега тога.
Садашње стање војне опреме, по врсти и моделу постала су скоро иста за све војске света, као да их иста фирма производи, само и мали детаљи у ознакама, која се могу мењати и прилагодити одређеној војсци. Тај изум и тренд „моде“ дело је произвођача, не да би се теже уочавали, већ да производ може задовољити све стране, па и код стања залиха, може се применити за сопствену војску. То је у овом времену споредно, али и корисно, па и за трговце и снабдеваче. . .
Много важније у овом времену, да бројни предлози, па и „Путинове поруке у седам тачака“ иду за тим да се сукоби не гасе већ и даље остају као важан фактор односа међу државама. Позитивна је порука, што би се коалиције, потребне за борбу противу сваког екстрема који угрожава мир, пренео на ОУН. Због тога критику о њеној досадашњој улози треба озбиљно схватити и прихватити.
За садашње глобално стање у већем делу света, тамо где је „западна култура“ поставила или успоставља поредак, налазимо у следећем ставу, раније поменутим књигама (идеолога) Овена и Велса који гласи:
* „Радиће се на јачању проблема и размирница између супростављених група, као што су Арапи и Жидови, или међу афричким племенима, а затим ће се допустити да једни противу других воде ратове до истребљења, све под назором посматрача НАТО-а и УН. Исте тактике ће се применити у Средњој и Јужној Америци. Ти ратови до истребљења догађаће се пре него што светска влада преузме власт, а биће изрежирани на свим континентима на којима живе велике групе људи различитих националности и вера, попут Сика, пакистанских и муслиманских и индијских хиндуса. Прво ће се повећати и убрзати њихове етничке и верске размирице, после чега ће се подстицати крвави сукоби ради „решавања“ тих размирица“.
*Све службе информисања и сви новински медији биће у рукама светске владе. Редовно ће се примењивати контролне мере прања мозгова, али у облику „забаве“, што је у Сједињеним Америчким Државама већ проведено до те мере да је претворено у уметност. Деца коју ће да одузимају „неподобним родитељима“, имаће посебан развој, специјално осмишљен, да се претворе у окрутне људе. Младеж оба пола ће да буде обучаван за професионалне затворске чуваре за систем присилних радних логора светске владе“.
Сада сами проценимо, шта се од овога остварује у овом времену, а то налазимо на свим мрежама, које су по свему судећи, већ под контролом система за ову сврху примeњеног.
СВАКО КО ЈЕ ПРАВИО ВЕЛИКЕ ГРЕШКЕ НА КРАЈУ
СЕ И САМ СА ТИМ СУОЧАВА
Када се озбиљно суочимо са свим појавама прошлости, када су се људи међусобно убијали и зло једно другом чинили, па и државе, које су чиниле зло другима, увек су се на крају суочили са истим проблемом и улазили у историју. Свет се делио у оцени тога. Једни су злочине и злочинце величали и градили су му споменике, прогласили су их у божанства, јер су у себи осећали исте намере и са њима се служили да би сопствени злочин, који су чинили тиме не само оправдали, већ око себе окупили људе који су сада стварали моћну масу, која наставља да зло другоме наноси.
Ново долазеће елите често се служе средствима да се умањи вредност предходног, посебно ако је имао већи успех, како би градио властиту моћ, која не мора бити боља. Што год је ново долазећи, мање способан у толико је и упорнији да прво омаловажи предходног, како би створио простор и, уз помоћ увек на услузи људи, који раде за новац, стварао мит о себи, а сам живео у заблуди сопствене вредности.
На сваком кораку сретамо се са полу истинама, које нам се приказују, тако, да многи, који знају праву истину догађаја, а нису у стању да демантују оно што се пласира, справом се љуте, пре свега на средства која то објављују под нечијом будном контролом.
Када се људима или држави открију тајне, дуго чуване, које их окриве, јер су у свом раду правили веће грешке, не може их нико спасити од њиховог одласка са сцене.
У овом времену, а после познатог иступања Владимира Путина у ОУН, нагло се поче одмотавају бројни пропусти које су чиниле разне институције, а представљају крупне оптужбе на рачун Западне Алијансе, да је кривац за много тога што се догађало на многим просторима, што Западна елита моћника није у стању да то заустави.
Данас (4.10.2015.), „Политика“ објави опширан разговор са Сузан Вудворд, амерички политиколог на тему Југословенске поуке за Сирију и Украјину. Како питања тако и њени одговори су полуистина. Срачунато је да се америчка кривица пребаци на „међународну заједницу“, крупни догађај другачије прикаже, како би се умањила и кривица бројних који су у томе учествовали.
Предходног дана је „Политика“ у делу „Погледи“ објавила два чланка, чији су аутори Миленко Срећковић и Мирослав Лазански, који на свој начин откривају савремене догађаје. Вредно је прочитати их, јер нас упознају да: „Права корпорација далеко су изнад људских права“ (Миленко) и „Ко то у свету може да има нешто против тога што руска авијација бомбардује положаје Исламске државе?“ (Мирослав).
На путу смо да ће се многи, посебно на Западу, суочити са властитим грешкама, што ће неминовно утицати на умањивање њихове улоге у данашњем свету. Али их то озбиљно упозорава да са таквом праксом морају се сами суочити, ако мисле да очувају место у наредном светском поретку.
Ових дана преко средстава информисања чују се изјаве „да Европа није крива за садашњу избегличку кризу“. Тачно је да Европа није крива, али се то не може рећи за Европску унију. Она је део опште светске завере и бројних догађаја, посебно на Блиском Истоку и у Африци, иза којих је настао овај процес, којега називају кризом, а посебно са њеним решавањем, који се претвори у политички а и прави сукоб, између чланица Уније, што нас упозорава, да ту нису чисти рачуни.
СРБИЈА КАО ДА СЕ НЕРАДО СЕЋА ПЕТОГ ОКТОБРА
Ако се Србија овако сећа петог октобра 2.000. године, након петнаест година, сви су изгледи да ће се тај датум претворити у српску мору и да ће брзо бити заборављен. Оно што је претходило том догађају, и каснији период, може послужити као очигледан пример политике и праксе Западне алијансе. Њено још увек недовољно осуђено и не кажњен рат, санкције и мешање у разбијању, пре тога СФРЈ, а потом и СРЈ и отворени рат и противу СРЈ 78 дана и ноћи, показује сву бруталност западног света. Он је, после бројних грешака, тек сада дошао у фазу да сноси њихове последице.
Амерички амбасадор тада у Загребу, као центру одакле се води целокупна акција и у сарадњи са другима,, уз велики новац тих држава, врше припрему разних група, које је у Србији организовала и припремила „демократска“ опозиција, уз до сада неутврђену суму страног новца, од којег још увек богато живе људи који су се продали.
Једна од тада уличних тумача маси Весна Пешић, док се други не оглашава , а трећи је отишао у историју, која још није то дефинисала, покушава да објасни и оправда, како после тог петог октобра 2000. „кико није усудио да покрене неке оружани сукоб“ – а неће да каже, да смо после тог петог октобра изгубили слободу, јер се од тог времена Србија не осећа слободном, а војска јој је сведена на безначајну војну силу, слабо плаћену, Како Србија није водила никада освајачки рат, увек се бранила, сада, и када би је неко и напао, скоро да нема војну силу за за одбрану.
У својим наступима Весна Пешић умишља да су у тим променама за собом имали српски народ, а заборавља, да само после четири године, а и раније, та коалиција, која себе назива демократском, завела режим, који са њом нема ништа, распао се, као што се тренутно распадају све такве творевине које је Запад на силу уводио у потчињеним државама.
Мало ко говори о срамном поступку и паљење скупштине, тог петог октобра 2000. који је и главни разлог да народ омрзне те актере, који су идејне вође те масе и са стране то посматрали, а појединци су и сами учествовали у томе.. Овако нешто је само урадио и Адолф Хитлер, када је запалио скупштину, да би покренуо хајку и прогон комуниста у Немачкој.
Наилазимо на бројне написе, као: „Петнаест година пљачке и лажи“, „Револуција“ која је појела своју славу“ („Политика“). „Пети октобар оде у заборав: На годишњицу демократских промена у Србији, млади и не знају шта овај дан преставља, док старији грађани осећају се преварени и разочарано („Курир“).
Не будимо наивни, од тог 5.октобра 2000. много шта се променило са веома малим помаком на боље. У том времену смо постали жртве либералног капитала Смањена је национална производња, потпуно зависни од агресивног капитала и производње у рукама крупних фирми, сиромаштво становништва, коме се товари на врат терет државе, која је и сама доведена у дужничку кризу и којој већ дужи период прети привредни колапс. Тешко се опоравља, а актери 5. октобра, па и они који су власт изгубили, живе богато, стварајући породице имућних, који држе и улажу капитал и чије су одлуке важне.
Политичка елита Србије налази се у веома великој опасности јер мало шта обећано у кампањи може да оствари. Они не припадају „јунацима 5.октобра“, сем појединаца (Илић, Драшковић, Љајић, Јовановић и др.)
VREME KRIZE I SUKOBA SE NASTAVLJA
(Nastavak)
Zapadna Evropa,udružena u EU, која nije čestito sredila unutrašnje odnose, nastavqa sa ucenama i pritiscima.To je i očekivano, jer sadašwe vreme, sada izrazito ekonomske, be mogu se tako brzo rešiti, posebno9 na neki stari i prevaziđen način. Nemačka se dosta dugo prikrivala obećawima koja sigurno neće ispuniti, kada se radi o Srbiji i njenom nastojanju sa se prikquči EU. Mnogi su upozoravali da Srbija neće moći da bira i balansira u svojoj spoljnoj politici.
Poznat je događaj iz prošlosti, kada je i Zoran Đinđić pokušao da se oslobodi Zapadnog tutorstva (posledni govor u Bijeljini), ubrzo biva ubijen, što još uvek nije do kraja razjašnjeno.
Najnovije ucene i propaganda koja dolazi sa zapada, a u vezi sa Kosovom, ispoljava se u novim mahinacijama da se sada „albanskom“ kosovu obezbede atributi državnosti, pa ta za srbe kvazi državica, postaje oruđe Zapada, da bi slomili bilo kakav otpor Srbiji.
Pa sada, zamislite posebnu situaciju, koja se kroji na ovom prostoru. Recimo da Srbija i prizna Kosovo, pod ucenom, ono bi ko zna koliko dugo moralo biti pod okupacionom vlašću, jer se ni jedan pozitivan odnos između njih ne bi mogao rešiti i biti održiv bez posrednika, a pre svega nemačkih komesara.
Trenutak, kada se mnoga žarišta sukoba ponovo potpaljuju, bez izgleda na skoro rešenje, znak je da se komplikuju odnosi između glavnih rivala, koji su i glavni faktori mira.ili rata Dok SAD ne pokazuje nadu za prihvatanje dijaloga sa Rusijom i bez namere da se dalja konfrotacija otklanjai, a to bi značilo odreći se mnogo čega zavedenog kroz sistem globalnog poretka, koje žele nametnuti većem delu sveta i obezbediti da se očuva „super“ sila. Kako ta politika nije dala rezultate, a nova konfrotacija kroz hladan sukob se sve više širi kao bolest, ali je i u kući mnogo toga poremetilo, svet, koji sve gleda kroz lični interes, podgreva žestoku konfrotaciju, posebno u vreme predizborne utakmice i traže samo ratnog jastreba, koji će, ako treba zaratiti sa celim svetom, a svi su izgledi da će se glavna bitka voditi i protivu EU, koja pokazuje težnju da se isčupa iz kolonijalne zavisnosti.
Ako se i dalje nastavi pogubna ekonomska kriza, kojoj se ne nalazi pravi izlaz, može se očekivati da će se sve ovo produžiti u budućnost, jer bez krupnog zahvata ovome nema leka. Pošto je svet ušao u eru visoke ratne tehnologije, niko više nije siguran u pobedu. Budućnost nagoveštava dugotrajno rešenje kroz nišan i stalan lokalni sukob, tako da će u buduće ceh toga, kao i do sada, platiti mali i zavisni narodi.
U tom kontkstu treba gledati i naredne odnose EU prema Srbiji, a i srpskom narodu čija je egzistencija dugo ugrožena.
.
.