POŠTOVANI I DRAGI PRIJATELJI

POŠTOVANI I DRAGI PRIJATELJI, PRELISTAJTE OVU MOJU E-KNJIGU I UKOLIKO BI NEKO BIO ZAINTERESOVAN I ZA ŠTAMPANO IZDANJE, MOLIM VAS DA MI SE TO JAVI NA: dusan.nonkovic@gmx.de  JER ĆE OD BROJA ZAINTERESOVANIH, IZUZEV DA SE JAVI NEKI SPONZOR, OVISITI I DA LI ĆE I BITI ŠTAMPANOG IZDANJA! NARAVNO DA ĆE ŠTAMPANO IZDANJE, UKOLIKO GA BUDE BILO, BITI NEŠTO I OPŠIRNIJE:
http://zvezdehorizonta.blogspot.de/

Бабкен Симоњан: Сербијана песника и конзула

Фонд Слободан Јовановић
Име јерменског песника, преводиоца, есејисте и културолога Бабкена Симоњана више од четврт века познато је нашој читалачкој јавности. Он је први човек који је у Јерменији од 1975. године почео да се бави јерменско-српским културним везама. Његова књижевна дела су преведена на руски, српски, украјински, бугарски, румунски, мађарски, естонски, италијански, француски и енглески. Бабкен Симоњан има велике заслуге у формирању и развоју јерменско-српских културних веза. Aутор je осам књига песама, есеја и путописа. Његова културолошка делатност крунисана је наградама, повељама, медаљама, захвалницама, а најзначајније су: »Златна значка« Културно-просветне заједнице Србије, »Свети Сава«, »Илија Милосављевић Коларац«, »Кандило«, »Златко Красни«, Повеља Удружења књижевних преводилаца Србије.Бабкен Симоњан

Имајући у виду велике заслуге Бабкена Симоњана у области књижевних и културних веза две земље, Влада Републике Србије 2006. године својом одлуком именовала га је за Почасног кунзула наше земље у Јерменији.

Недавно Бабкен Симоњан је напунио 60 година свог живота. Обратили смо се господину Симоњану да са нама подели своја размишљања поводом недавно прослављеног јубилеја.

Господине Симоњан, када чујемо реч Србија или говоримо о јерменско-српским односима све то одмах асоцира на Ваше име. Ви сте, уствари, покретач јерменско-српских културних веза, а многи српски и јерменски интелектуалци често су говорили да нисте само творац тих веза, већ и архитекта, градитељ мостова између наших народа. Реците, молим Вас, како се то десило да Вам српски језик постане звезда водиља“ у животу и стваралаштву?

Бабкен Симоњан у Љубостињи на Јефимијиним данима. 2000. године.

– У протеклим годинама пулсира не само мој живот и стваралаштво, већ и културолошка делатност за спајање два судбином слична и напаћена народа. То је Богом дата мисија, и ја вршим ту мисију с љубављу и оданошћу. Спајати народе и културе је велика част, а с друге стране велика одговорност. Међутим, није довољно имати велику љубав и само добре жеље. Да би се то остварило требају велика знања и озбиљност. Посветио сам формирању јерменско-српских културних веза више од половине свога живота – 37 година. Протекле године нису биле узалудне јер су дале своје плодове, а тек ће дати…

Сећам се, учио сам у јереванској средњој школи бр. 19 која је била најбоља и најелитнија јерменска школа у престоници. Имали смо предивну учитељицу Историје средњег века. Једном је ушла у слушаоницу и рекла да ће причати о Косовском боју из 1389. године. Било је то 1965. године. Ми, средњошколци, наравно ништа нисмо знали о Косовском боју, нити где се Косово и Метохија налази. Међутим, наша драга учитељица, које више нема, с таквим усхићењем је причала о Кнезу Лазару и његовим храбрим војницима, да ме је по завршетку часа пут водио до Националне библиотеке Јерменије за потрагом текстова о Кнезу Лазару и косовским јунацима. И када сам сазнао ко су то Срби, схватио сам да српска историја има много додирних тачака са нашом крвавом прошлошћу. Нисам ни слутио да ће моје одушевљење и усхићење касније постати „звезда водиља“ и пратити ме на стваралачком путу.

Ваше интересовање према Србији натерало Вас је да научите српски језик и да га савладате савршено, да бисте касније истражили и проучили историју и књижевност Србије.

-Да, свакако. Тада је настала решеност да научим српски језик. Са сигурношћу могу да кажем да за познавање историје, културе, књижевности дотичног народа најкраћи пут је језик. Кроз њега улазиш у онај непосредни додир који ти омогућава да осетиш све слојеве и културолошке финесе народне књижевности.

Почетком 70-тих посветио сам се учењу српског језика, и он је постао мени драг и омиљен као мој матерњи јерменски. Тада је многим мојим пријатељима било чудно зашто сам изабрао баш српски језик када у свету већи део човечанства говори енглески, француски, шпански. Откуд сам могао да слутим, као средњошколац, да ће ми касније српски језик постати и језик стваралаштва, да ћу касније успоставити контакте са предивним човеком, србистом Катедре за славистику Петербуршког универзитета, Ирином Арбузовом, с чијим уџбеником сам направио прве кораке у учењу српског језика. Њен супруг, Јеремија Ајзеншток, био је врхунски лингвиста, говорио је осам језика, а њихова кућна библиотека имала је близу 4.000 књига и по величини била друга приватна библиотека у Петербургу. Сваки пут боравећи код њих, сазнавао сам многе корисне ствари кроз контакте са тим дивним људима. То су били стари Петербуржани, врхунски интелектуалци. Арбузова је одиграла велику улогу у формирању мене као србисте. У мојим ушима још увек одзвањају њене речи: »Имаћете сјајну будућност, направићете каријеру у области србистике и културних веза«. Изгледа да је била видовита. Све што је рекла пре тридесет година, остварило се. Професорке Арбузове више нема међу живима, али њени драгоцени и мудри савети и данас ме прате на свакодневном списатељском путу.

Ви сте хроничар бурне српске историје новијег времена. Најдубље сте ушли у срж српског народа, српске душе. Током балканских збивања, у најгоре време за српски народ, били сте уз нас, обишли ратна подручја на којима ни многи Срби нису били. Као резултат Ваших бројнијих боравака настала су Ваша поетска и прозна дела посвећена Србији.

Бабкен Симоњан добитник највеће јерменске награде КАНДИЛО.

– За проучавање историје, књижевности народа, није довољно имати одређену базу знања. Врло је важно живети у народу, имати непосредан додир са њим. Дакле, треба живети у земљи којој човек посвећује своју књижевну делатност. Када су 1991. године почели први међунационални сукоби у бившој Југославији врло често сам боравио у Београду, мада сам пре тога био неколико пута. Када су се ти сукоби претворили у рат и када је пожар мржње и нетрпељивости обухватио целу земљу, дошао сам у Београд и остао до 1998. године. Мој боравак у Југославији потпуно је променио моје ставове о људским односима, о добру и злу. Током мог седмогодишњег боравка у Београду, прошао сам кроз балканске ратове и несреће. Међутим, то је био разлог да српској јавности представим праву слику ослободилачке борбе нашег народа у јерменском Карабаху. Тих година често сам боравио у најужаренијим регионима рата не мислећи о последицама. Многи пријатељи Срби упозоравали су ме да не идем у ратна подручја, међутим, мој став је био коначан: треба кренути. А за која времена је потребна моћ пишчевог пера и мастила ако не за судбоносна? Тих година, осим књижевности, не једном, користио сам и своје публицистичко умеће.

Бабкен Симоњан је добитник Повеље Удружења књижевних преводилаца Србије, 2011. година.

Више пута наступао на ТВ и радио-емисијама. Користећи прилику, увек сам говорио о јерменском Карабаху, о зверствима Азербејџанаца према Јерменима који су живели у Бакуу, Кировабаду, Сумгајуту и другим местима Азербејџана. Објављивао сам есеје и путописе о балканским збивањима, који су били радо прихваћени међу Србима. И сасвим је логично да сам, пре свега као песник, морао да изразим свој став кроз поезију. Управо тада се обликовала моја литерарна Сербијана јер сâмо време је диктирало тему. Схватио сам да за писање има доста материјала, да морам своја осећања да обликујем у књигу. Тако се и десило. Некадашња чувена издавачка кућа »Дечје новине« из Горњег Милановца, сазнавши за мој рукопис крајем 1993. године, предложила ми је да објави књигу. Радо сам прихватио понуду и предао рукопис под насловом »Кроз балканску ватру«. Нисам могао да претпоставим какав ће одјек имати моја књига за коју ми је касније, 1994. године, била свечано уручена награда »Свети Сава« у Пећи, духовном центру српског православља. Књига је била промовисана на више места, а један београдски издавач, који је био на представљању моје књиге, предложио је да се направи друго издање. Годину дана касније, 1995. године, изашло је друго, дупло допуњено издање уз нове есеје, путописе. У књизи су неки одломци посвећени збивањима у јерменском Нагорном Карабаху, ослобођењу града Шуши, геноциду над Јерменима 1915. године, протеривању и клању Јермена у западној Јерменији. После тих бурних олуја прошло је близу две деценије. И сваки пут када размишљам о свему што се дешавало пред мојим очима, и с новог становишта оцењујем све те догађаје, уверенији сам у то колико је важна улога писца нарочито у судбоносним временима.

Објавили сте више књига на српском језику. Занимљиво је, иако су у питању различити издавачи, да су све књиге објављене на ћирилици. Да ли је то део Вашег личног залагања за очување овог писма или је посреди нешто друго?

Бабкен Симоњан у Пећкој патријаршији после доделе награде Свети Сава. 1994. године.

Мислим да сваки народ мора да поштује своје писмо, порекло, обичаје, корене, јер ако један народ то не поштује и изгуби, онда он губи своје историјско памћење. А губитком тог историјског памћења, уствари, губи свој идентитет. Ја сам аутор пет књига на српском језику и још неколико књига на јерменском. Ниједна моја књига на српском није штампана латиницом. На територији Србије мора да влада искључиво ћирилица и свим Србима је обавеза и дужност да пишу ћирилицом. Немам ништа против да знају латиницу, али њихово писмо је ћирилица.

Не мислите ли да ће ово некима звучати помало националистички?

– То, свакако, може да делује помало националистички. А шта има лоше у национализму? Ако неки људи не праве разлику између национализма и нацизма, или рецимо, шовинизма, то је њихов проблем. Нека мало читају књиге и нека усавршавају своја знања да би правили разлику између та два појма. Нацизам је негативан појам. То јесте онај фашизам који је човечанство доживело током Другог светског рата и који је унесрећио многе људе. Видели смо последице тог нацизма у Јасеновцу, Шумарицама, Аушвицу, Мајданеку, Освенциму, Бухенвалду и другим логорима смрти. Национализам јесте оно када браниш и негујеш све што је националног порекла. Да је неки Јерменин или, рецимо, Србин лишен националних особина или црта, мени би то изгледало чудно, неразумљиво. Лично за нас Јермене национализам је спас, јер национализмом се брани отаџбина, све што има порекло и корене – историја, обичаји, фолклор, књижевност, култура, све што је национално. Ја мислим да сваки Србин има право да се поноси зато што је Србин, као што и сваки Јерменин са великим поносом и достојанством говори да је Јерменин. Према томе, по мом дубоком уверењу, све потиче од националног писма: и историја, и књижевност, и фолклор, па чак и одбрана отаџбине. Навешћу пар примера да вам буде што јасније о чему говорим: којим је то писмом писао Свети Сава o свом оцу Симеону, или прва српска песникиња Јефимија своју чувену »Похвалу« о Кнезу Лазару; којим је то писмом Деспот Стефан Лазаревић написао »Слово љубве«, а владика Раде, велики Петар Петровић Његош, свој величанствени »Горски вијенац«?

Творац јерменског писма свети Месроп Маштоц.

Мислим да ћирилица за Србе, не само у Србији већ и за оне у дијаспори, мора да буде светионик, нарочито сада кад живимо у судбоносним, преломним временима. Ми, Јермени, знамо шта значи отета домовина, црква без звона и зидова, унакажена земља. У том смислу Јермени су много традиционалнији од многих Европљана. Имам утисак да у Србији има здравих сила и умова који могу кроз своју делатност и активност, кроз културне установе и Цркву да сачувају српски понос и достојанство, јер после распада Југославије у Србији су се неке ствари промениле, можда због тога и Србија преживљава тешка времена.

Ја уживам док пишем ћирилицом. Имао сам, нажалост, прилику да неколико пута чујем од разних људи да је ћирилица писмо за сељаке, да образован и учен човек мора да пише латиницом. Мени је просто смешно и несхватљиво када људи тако расуђују. Шта значи за сељаке? Писмо је писмо. Оно служи за све људе – и за сељаке, и за академике. Не треба сопственом народу солити памет »својим модернизмом« и држати празна предавања која не могу да донесу ништа корисно. Jермени су веома поносни на своје писмо које је створено у петом веку, управо 405. године. Творац јерменског писма је Свети Месроп Mаштоц, свештеник Јерменске апостолске цркве, песник, преводилац и, што је важно поменути, био је зачетник и оснивач школе превођења у Јерменији још у 5. веку. Баш у то време, Маштоц оснива прву јерменску школу у Нагорном Карабаху, у насељу Амарас. Он је био први човек који је превео Соломонове приче из Библије. Прва јерменска реченица у његовом преводу гласи: »Да се познаје мудрост и настава, да се разумију ријечи разумне«. Јерменско писмо није се мењало кроз целу историју. Писмо је служило као најјаче оружје против разних освајачких ратова и асимилације. Пре неколико година прославили смо 1600-ту годишњицу јерменског писма, или како често кажу Јермени, Месроповог писма. Наше писмо је необично, аутентично и нема сродности са другим  писмима, као и сâм језик. Ја мислим да је један стари народ попут Јермена успео да кроз историју сачува своје писмо, обичаје, епске и народне песме, и нећу погрешити ако кажем да је кроз свој језик и своје писмо мој народ сачувао своје достојанство и свој понос, јер су језик и писмо огледало сваке нације, симбол достојанства, кроз њих се одражава цела историја народа. Хајде да погледамо у то огледало Србије, да видимо шта је суштина и шта су корени. Нимало не сумњам и сигуран сам да ће, у том огледалу српске историје, сваки Србин пронаћи своју ћирилицу из које зрачи сјај и лепота.

Да ли се може рећи да је књижевник Бабкен Симоњан јасно просрпски оријентисан?

– Не ради се о просрпском оријентисању, већ о праведним стварима, искрености о којима стално треба причати и говорити. Да не испадне да је Србија мени симпатична, а према другим народима сам равнодушан. Никако! Међутим, мој став и однос према Србији је непроменљив. Ја јесам човек који има велику симпатију према Србији и њеном народу, јер за то имам више разлога. Ради се о томе да ме је Србија занимала још из школских дана, у почетку интервјуа говорио сам о томе, и увек сам био заинтересован за њену историју, културу. Кад изговарам реч Србија мене то асоцира на давна, стара времена, на Светог Саву и Цара Душана, на Кнеза Лазара и Деспота Стефана, на монахињу Јефимију и Његоша, на Дучића, Ракића, Шантића… То је за мене Србија. Добро познавајући српску историју, књижевност и културу, а такође карактер и менталитет Срба, тај народ ми је постао близак. Можда баш због тога многи то квалификују као просрпску оријентацију. Пре би се могло рећи да је то поштен и искрен однос према Србији. А израз »просрпска оријентација« има помало политичку конотацију, и то многи могу да злоупотребе и тиме манипулишу. Међутим, покушавам да будем што даље од политике јер сам песник и интелектуалац. Ја нисам оријентисан „анти“ према другим народима и не умем да мрзим. Песник не сме да мрзи, јер од мржње до пропасти је само један корак. Мржња не рађа лепоту, већ сеје мрак и нетрпељивост. Напротив, песник мора да буде пун љубави, јер само љубав може да рађа лепоту, да донесе сјај и топлину. Само љубав може да спаси живот од пропасти. Ја поштујем своје ставове, имам своје јерменско и песничко ЈА, и то много ценим јер знам вредност својих мисли и речи. Треба знати цену и поштовати сопствено достојанство. У нашим временима, можда Ви боље од мене знате, лако је удварачима са хиљаду образа јер они добро пролазе свуда. Никада се нисам удварао властима, нити било коме. Моје јерменско достојанство је изнад свега. Достојансто је највећа људска врлина која се не може купити у радњи или на пијаци. Често се сећам речи мојих честитих родитеља, којих више нема, који су ми говорили: „Када човек нема достојанства, све што има нема никакву вредност“. То је мој животни критеријум. То је била и остала генетска особина мојих предака. Она се преносила с колена на колено.

Цвеће у знак сећања на јерменске жртве геноцида, 1915. године.

Мени апсолутно није важно ко шта мисли о мом ставу што се српства тиче. Дешавало се да сам у неким питањима и замерио мојим пријатељима Србима, наравно, само због добрих намера, и то са болом. Међутим, то је углавном нашло одјека код већине. Само искрен пријатељ има право да замери. А сумњам у оне који не замерају и стално ћуте. Једна јерменска народна изрека гласи: »Ћутање је злато«. Мудро је речено, зар не?! Међутим, у овом случају, о чему говорим, ћутање може да има трагичне последице. Није никаква тајна, сви то знају, да сам у Србију дошао само отворена срца, отворене душе, искључиво са добрим намерама да бих испунио Богом дату животну мисију – да будем уз Србију и њен народ, јер видим много заједничког у начину живота, мишљења, понашања између Јермена и Срба. Све ово речено забележено је у мојим бројним публикацијама и књигама. Маштам да прође ово сулудо време и да видим бољу, срећнију и светлију Србију. Србија је отаџбина свих Срба, ма где они живе. Не могу да објасним зашто, али ми је суђено да поред мог јерменског народа будем уз српски народ који својим темпераментом, добротом, гостољубивошћу, па чак и лудошћу (у позитивном смислу те речи) има много заједничког са нама. Чини ми се да Србију треба спасити само од хроничке неслоге, и све остало ће доћи на своје место.

Србија заузима значајно место у Вашем стваралаштву. Пропутовали сте је, може се рећи, уздуж и попреко. Шта сте највише запамтили из бројнијих боравака у Србији?

-Објавио сам неколико књига. У мојој књизи песама »Земља предака«, коју је 2002. године објавила јерменска издавачка кућа »Аполон«, има један венац песама посвећен Србији. Уствари, то су песме са српском тематиком. После објављивања поменуте књиге, написао сам неколико нових песама са српском тематиком које сам већ унео у моју предстојећу збирку. Сасвим је нормално и природно да песник изрази своја осећања кроз поезију, мада ја имам и прозних текстова о Србији. То су својеврсни есеји и путописи у којима сам приказао Србију онакву какву сам је видео – напаћену, крававу, али омиљену и прекрасну, знајући да у овој земљи има толико мотивација, занимљивих ствари и непоновљивих тренутака, које многи песници и путописци нису ни приметили, па чак ни они из Србије. Ево, на пример, 1996. године био сам позван на Сајам књига православних народа у Пећи, у старом културном центру Космета, поред саме Патријаршије. Организатори су ме питали шта бих желео да видим. Без двоумљења определио сам се за Богородицу Љевишку. Из историје сам знао да је Призрен некада био Душанова престоница. Желео сам да осетим откуцај Косовске земље, колевке средњовековне Србије. Угледао сам тада прекрасну Богородицу Љевишку и на улазу пажњу ми је привукао натпис арапским словима који је оставио негде још у средњем веку један турски војник. Натпис гласи: «Зеница мога ока теби је гнездо». И, заиста, Богородица Љевишка је толико лепа да је никада нећу заборавити, као и стихове које је турски војник позајмио од чувеног средњовековног персијског песника Хафиза из Шираза. Схватио сам да је сама Богородица Љевишка права поезија. У мени се већ тада обликовала песма о Богородици коју сам касније унео у своју књигу песама »Ходочашће«. Много ми је жао јер ми се чини да више никад нећу посетити Призрен и нећу видети дивну Богородицу Љевишку. С друге стране, срећан сам што сам успео током својих бројних боравака у Србији да посетим Космет, да видим скоро све најважније српске светиње – Грачаницу, Високе Дечане, и Богородицу Љевишку, неколико пута Пећку патријаршију. Кад је већ реч о Космету, никад нећу заборавити свој први боравак када сам 1993. године, са групом интелектуалаца и песника обилазећи Космет, посетио Грачаницу. На зиду Грачанице приметио сам једну дивну средњовековну фреску краљице Симониде ископаних очију. И то ме је подсетило на чудесну Ракићеву песму »Симонида«. Схватио сам у том тренутку да ми се попут Богородице Љевишке и Грачаница представила као поезија од камена. Тако сам и ја написао своју песму »Симонида«.

Дан сећања на геноцид над Јерменима.

Када сам у нашем разговору спомињао национализам, нисам имао у виду оно, већ и нешто друго – симболику. Јер, ако песник пише о нечему а да нема симболике, на пример о земљи било којој, онда то може да важи за било коју земљу. Моја поезија се разликује својом симболиком, мирисом и бојама, што је карактеристично за јерменску традиционалну поезију. Ја јесам за здрав и свеж модернизам, али тај модернизам мора да има искључиво националну подлогу. Не могу да трпим модернизам који  нема порекло. Поезија не трпи космополитизам. На шта личе оне бројне песме које нам долазе са Запада које су, на велику штету, прихватљиве не само у Србији, већ делимично и код нас у Јерменији? Читамо и ништа не разумемо. Какве везе то има са поезијом? Ја сам песник који пише искључиво у везаном стиху, јер је за мене оно што је у везаном стиху трајно и вечно. Али, не игноришем слободан стих зато што врло ретко пишем у слободном. Ствараоци увек морају да теже томе да створе нешто трајно. Не разумем неке песнике и паметњаковиће који кажу да је поезија у везаном стиху застарела, да је она пролазна. Они то тако кажу јер немају дара за везани стих. Kласична поезија никад неће бити пролазна. Никад! Онда бисмо морали избацити све оне песнике који су писали класичну поезију: Пушкина, Љермонтова, Јесењина, Ану Ахматову, Марину Цветајеву, Блока, Пастернака, од јерменских класика Ованеса Тумањaна, Аветика Исаакјана, Ваана Терјана, Јегише Чаренца, да не говорим о српским песницима Војиславу Илићу, Јовану Дучићу, Алекси Шантићу, Милану Ракићу. Све њих би требало, дакле, избацити. То је смешно. Ја обожавам поменуте песнике и пристајем на традиционални метрички стих. Заувек треба памтити: везани стих се не учи, то је Божији дар. Ја мислим да управо песник има велику улогу у животу и испуњава одређену мисију.

Храм Гандзасар у Нагорном Карабаху, XIII век.

Вашим стваралаштвом, поезијом надасве, али и Вашом личношћу, посвећеношћу дајете пример другим интелектуалцима како не само да не треба ћутати, већ се треба опирати и борити да би се сачувао културни, духовни интегритет који је, показало се, значајнији и од оног физичког. Говорили сте да Вам је то некако у генима…

– За време разних потреса, нарочито за јерменску историју, песници су били увек у првом реду поред других интелектуалаца, јер не сме песник, не сме интелектуалац да буде по страни кад је његов народ у невољи. Више пута смо се у то уверили током јерменске крваве историје. А у последње време и у нашој новијој историји, за време немира у Нагорном Карабаху. Ми смо схватили зашто је та борба почела. Наше светиње које се налазе у Нагорном Карабаху чудом су биле спасене. А пошто је руком једног од највећих зликоваца 20-ог века, Стаљина, Карабах био насилно отргнут од Јермена и припојен никада не постојећем новопеченом Азербејџану, било је забрањено да у Нагорни Карабах уђе јерменска реч, да се учи јерменски језик, да деца иду у јерменску школу. Био је избор: или руски или азербејџански. Са наших цркава и манастира били су скинути сви наши крстови, оскрнављени су гробови наших предака, натписи са плоча; исто као што су дивљи Арнаути вадили Симонидине очи са Грачаничког зида, тако су и код нас узимали ексер и чекић да би оскрнавили и уништавали наше светиње – сведочанство о нашем вишевековном постојању. Ми смо ипак успели да сачувамо све што је наше… У таквим околностима многи би напустили родне пределе, међутим, Јермени су жилав народ. Сачували смо родне крајеве – Нагорни Карабах, јер без њега претила би опасност самој Јерменији.

Песникова родбина. У горњем реду су бака и деда свештеник Хачатур, у средњем реду тетка и песникова мајка, у доњем реду су ујаци. Фотографија из 1936. године.

Било је крвавих година попут 1937. године када није смело ни да се мисли о отцепљењу, а камоли да се прича. Није било пожељно да се иде у цркву. Историја СССР је превише натопљена крвљу, на неки начин многе ствари су биле представљене лажно и исркивљено. То ће се тек видети када полако почну да се отварају све њене странице.

Мој деда по мајци био је свештеник Јерменске апостолске цркве. Певао је у својој цркви, и док је вршио литургију дошли су Стаљинови људи, џелати, који су прекинули његову молитву, отргли и отели крст са његових груди и брутално га истерали из цркве, и одвели у неизвесност. Више га никада нико није видео. Не зна се где му је гроб (питање да ли уопште има гроба?). Ја га никада нисам видео, рођен сам много година касније, али носим у себи бол због тог губитка. Кроз приче моје мајке, схватио сам једну важну животну поуку: треба сачувати то осећање припадности. Годинама сам неговао ту љубав према свом деди који се тако неправедно, увређен опростио од овоземаљског света. Свом деди посветио сам предивну песму »Прекинута молитва«, испуњавајући тиме свети дуг према њему.

Шта бисте као Јерменин, као припадник библијског народа који је успео да преживи свеколике цивилизацијске голготе, као песник коме је дато да види дубље и даље од обичних људи поручили Србима, који своју, по ко зна коју голготу још увек живе?

Црква Сурб Хач на острву Ахтамар, X век.

– Ми смо доживели не једном у историји велике несреће од стране Селџука, Турака, Монгола, Татара који су својим рушилачким походима уништавали наше светиње, храмове, цркве, спаљивали наше староставне књиге, рукописе, минијатуре, уништавали све што сведочи да смо ми цивилизован народ. Ви добро знате да су Јермени доживели највећу трагедију у историји човечанства – геноцид 1915. године, када је било убијено близу два милиона невиних и недужних мојих сународника у Турској и у својој домовини. Историја човечанства не памти такво брутално клање. И што је трагично, не ради се само о геноциду према људима, већ је реч и о културном благу. Кад уништавају људе, то се може надокнадити како-тако наталитетом, али када се уништава култура, неповратно се бришу цивилизацијски трагови постојања једног народа. Убијено је два милиона људи само зато што су били хришћани и што су били много цивилизованији и напреднији од оних џелата који су их убијали. Изгубили смо највећи део наше историјске домовине где сад ужива туђин. Отели су Турци и нашу највећу светињу – библијску планину Арарат која није само симбол Јерменије. Арарат после две хиљаде година симболизује и подсећа на Нојеву барку, која је била заустављена у његовом подножју и где је био спасен живот. Отете су нам највеће светиње, градови Ван, Муш, Сасун, Битлис, Карс, Ани, језеро Ван на коме се налази острво Ахтамар са чудесном црквом Сурб Хач (Свети крст), коју је у десетом веку саградио врхунски архитекта Манвел. И ја мислим да наше светиње морају једном да буду враћене својој матици. Сећам се речи свога оца који је био пореклом баш из тих отетих нам крајева, града Вана, и молио ме је пред своју смрт да обиђем те пределе и да му донесем грумен земље, да поспем његов гроб кад буде умро, да му се душа смири. Овако, као ја, може да мисли и да прича човек који има историјско памћење, који зна своје порекло, који зна ко је и одакле потиче и који носи крваво срце у грудима. Волео бих да ово буде препорука многим Србима. Сваки Србин мора да размишља мало дубље о будућности и судбини своје земље, да буде ангажован, да брани своју земљу, јер велико зло корача планетом с намером да уништи све што је национално. Убеђен сам да ће, ипак, добро надвладати зло, као у нашим бајкама које су својеврсно сведочанство о томе да је добро јаче. Зато су наше народне бајке толико дуго опстале, као део нашег националног бића и културног наслеђа – јерменског и српског.

Ованес Ајвазовски, “Нојев силазак са Арарата”, рад из 1889. године.

Током историје, Јермени су имали велику улогу у јавном и политичком, а пре свега културном животу Србије, нарочито у 19-ом веку за развој српске књижевности. Шта бисте о томе рекли?

-То је врло опширно питање, чак може да буде тема једног посебног интервјуа. Наравно, велика је улога Јермена у историји, књижевности, култури и науци. Јермени се први пут помињу у историји Србије у 13. веку. Касније, после земљотреса и пустошења јерменске престонице Ани у 14. веку, Јермени у групацијама напуштају своју некадашњу престоницу тражећи нова уточишта прво у Пољској, а касније у Србији. Јерменска дијаспора у Србији имала је буран живот, нарочито у 18 – 19-ом веку јер је у Београду постојала јерменска црква, а мисионари су били свештеници Венецијанске и Бечке конгрегације Мхитариста. Имам о томе низ публикација, међутим, жеља ми је да објавим посебну монографију којом ћу обогатити и допунити историју јерменске дијаспоре у целини.

Планина Арарат

Не знам да ли Вам је познато да су многи српски писци и научници у 19-ом веку објављивали своја дела у јерменској штампарији у Бечу. За развој српске културе 19-ти век био је најзначајнији и најплоднији. Само у две реченице да подсетимо да је Вук Караџић код Јермена објавио свој чувени »Српски рјечник« (1818), превод »Новог завјета« (1847), »Српске народне приповијетке« (1853), Његош свој »Горски вијенац« (1847), Бранко Радичевић своје песме. Тиме су Мхитаристи дали свој велики допринос за развој српске културе 19-ог века.

Само да Вам скренем пажњу да су Јермени дали такође велики допринос у грађењу српских цркава и светиња још за време Светог Саве. Постоје научна истраживања која доказују утицај јерменске средњовековне архитектуре на српска светилишта. И све ово несумњиво потврђује постојање јерменске дијаспоре у Србији и њен велики утицај и допринос.

Која дела са јерменског би требало превести а која још нису преведена на српски?

-У нашој вишевековној књижевности постоји сјајна плејада писаца чија дела заслужно и без сумње треба превести на српски језик. Али, са сигурношћу могу да кажем да треба превести »Књигу тужбалица« – ремек-дело средњовековног јерменског песника, монаха Јерменске цркве Григора Нарекација, песме јерменскег песника 18-ог века Сајат Нова, а такође песме и прозна дела највећег јерменског песника 20-ог века Ованеса Тумањана.

Сајат Нова, јерменски песник XVIII века.

Пошто је ово интервју за Фонд Слободан Јовановић, а он је био државник и политиколог, ког јерменског мислиоца или државника би препоручили за читање?

-Знам да је Слободан Јовановић био чувени државник, шеф Пресбироа при Врховној команди српске војске у Првом и Другом балканском рату 1912. и 1913. године, да је учествовао на Мировној конференцији у Паризу 1919. године. Знам, такође, да је, као нестраначка личност, био потпредседник Владе у избеглиштву, и до краја свог живота живео је у Лондону. После Другог светског рата (1946.) суђено му је у одсуству и осуђен је на двадесет година, а рехабилитован је одлуком Окружног суда у Београду 2007. године. Његова биографија је свакако за дивљење.

Александар Мјасникјан

Оваквих личности било је и у јерменској историји, који су оставили велико интелектуално наслеђе, нарочито у области државотворности. Историја Јерменије, у 20-ом веку, везана је за неколико личности које су одиграле велику улогу за спасавање и обнављање јерменске државности, нарочито после геноцида над Јерменима 1915. године. Издвојићу само двојицу – Александра Мјасникјана и Степана Шаумјана.

Мјасникјан је био револуционар, партијски делатник и државник, аутор низ дела о марксизму, историји револуционарног покрета, јерменској књижевности. Он је био високо образован човек, 1903. године завршио је Богословију, а онда 1906. године Лазаревски институт у Москви, а 1912. године добио је диплому Правног факултета Московског универзитета. Био је на високим функцијама на самом почетку формирања совјетске државе. Од септембра 1917. године био је главни командант Западног фронта, од децембра привремено извршавао дужност врховног главног команданта, од 31. децембра 1918. председник Централног бироа КП Белорусије, од 1921. године је председник народног комитета Јерменије по војним питањима. То су само неки важни сегменти из биографије Мјасникјана.

Степан Шаумјан

Друга велика личност и државник је Степан Шаумјан, који је био књижевни критичар, новинар, једини организатор револуционарног покрета на Кавказу. Емигрирао је 1902. у Немачку, а 1905. године завршио филозофију Берлинског универзитета. Водио је активну издавачку делатност за издавање социјал-демократске литературе на јерменском и грузијском језику. У октобру 1917. године био је на челу првог сазива бољшевичких организација Кавказа, у децембру назначен као ванредни комесар за питања Кавказа. У марту 1918. године руководио је сузбијање антисовјетских мусаватистичких побуњеника Бакуа, у априлу је већ био на функцији председника Совјетског народног комесаријата Бакуа за спољна питања. Превео је на јерменски дела Маркса и Енгелса. Аутор је низ радова по питањима теорије марксизма, филозофије, уметности и књижевности. Литерарна и естетска гледишта Шаумјана су формирана под утицајем руских револуционарних демократа. Сматрајући да је књижевност и уметност специфична форма идеологије, пропагирао је принципе реализма и народности. Оснивач је и уредник многих новина и часописа тог времена. Стрељали су га енглески интервенционисти и есери, заједно са осталих 26 комесара Бакуа.

За читање, препоручио бих сабрана дела Мјасникјана и Шаумјана (види: Александр Мясникян, Избранные произведения, Перевод с армянского, Ереван, 1965, Шатирян М. Генерал, рожденный революцией: Повесть об Александре Мясникяне, Москва, 1977. Степан Шаумян, Литературно-критические статьи, Москва, 1955, Избранные произведения, том 1-2, Москва, 1978, Письма, 1836-1918, Ереван, 1959, Бакинская коммуна, Баку, 1927, Статьи и речи (1908-18), Баку, 1924 , Статьи и речи (1917-18), Баку, 1929).

Хоће ли бити катедре за јерменски у Београду у будућности, ако буде могућности, и да ли бисте Ви то желели, како унапредити јерменско-српске књижевне и културне везе?

Стара кућа у Нагорном Карабаху.

-Не само катедре, већ и течаја јерменског језика на београдском Универзитету сигурно неће бити. Овакви пројекти су јако захтевни и траже велике трошкове, а с друге стране стручњака за јерменски језик у Србији нема. Све је то јако компликовано. За један такав подухват треба озбиљна припрема да би течај био што професионалнији. Само знање језика за предавање није довољно. Без културолошког начина предавања, не може се причати. То је мој став. Док сам живео у Београду 90-их година прошлог века, скоро осам година, једном, уз састављени пројекат, предложио сам руководству Филолошког факултета да водим часове јерменског језика за оријенталисте. Рекли су ми да такав пројекат тражи финансијску подршку, а Факултет нема ту могућност. Тако је тај пројекат остао нереализован. Али, постоји шанса да у Јерменији поново предајем српски језик, ако буде интересовања и ако буде финансијски исплативо.

Остварујете велике преводилачке пројекте. Српска књижевност јерменском читаоцу је постала приступачна искључиво захваљујући Вашем списатељском перу, Вашим напорима и ангажману. Шта сте до сада превели из српске књижевности и какав одјек су добили Ваши преводи и препеви у Јерменији?

-Превођењем српске књижевности бавим се од 1980. године. Преводио сам и поезију, и прозу. Преводећи књижевно штиво увек дајем предност квалитету, имајући на уму такође колико је то дело блиско мојим схватањима и мојој души. Увек правим врло строгу селекцију и покушавам да преведем дела која представљају праву слику Србије. Дела без националне црте и подлоге не занимају ме, нарочито када је реч о поезији, и ја никада не преводим насилно било шта. Онда то није стваралачки чин, већ насиље над самим собом.

До сада сам преводио народну, класичну и савремену књижевност, међутим, у последње време више сам заинтересован за средњовековну књижевност. Са великим одушевљењем и оданошћу превео сам Јефимијину чудесну песму »Похвала кнезу Лазару«, посвећену погинулом српском Кнезу на Косову пољу, онда Стефанову песму »Натпис на косовском мермерном стубу« коју је Стефан написао 1402. године и посветио своме оцу. Пре две године превео сам једну од најбољих лирских песама српског језика »Ноћ скупља вијека« Његоша, мада поред његове песме свима је позната чудесна Лазина песма »Santa Maria della salute«. Превео сам, такође, један одломак из Његошевог »Горског вијенца« који је јако тежак за препев, а на многим местима требају кључна решења за прецизно тумачење и тачан превод да не би било унакажено оригинално дело.

Знате како ја преводим; моја преводилачка радионоца се разликује од већ постојећих стандардних и стереотипних начина превођења. Многи преводиоци раде врло брзо свој посао и одмах предају у штампу своје преводе. Међутим, превод по мом мишљењу личи на тесто од којег мора да се направи хлеб. Дакле, тесто мора да сазри, да расте до савршенства да би тај хлеб био квалитетан и јестив. Исто је са преводом. Он мора да лежи на столу бар пар месеци, чак преводилац мора да заборави на њега, па да га се сети после извесног времена, и тек тада ће видети да превод треба дотерати до савршенства како би касније блистао као дијамант. Ја увек тако радим, никада не журим, јер у журби до сада нико није имао позитивне резултате.

Наравно, мени није прихватљив посредни превод, т.ј. превод превода. У таквим преводима, по правилу, одсуствују мирис, арома, права лепота оригинала. Превод мора да буде зачињен свим елементима оригиналног књижевног дела.

Реците нам нешто о Вашим ауторским књигама, а такође о књигама које сте приредили, написали предговоре.

Нагорни Карабах, панорама са Гандзасара.

-До сада сам објавио осам књига поезије и документаристичке прозе. Да ли је то много или мало, нека суди читалац. Међутим, није важан број књига, већ њихов квалитет. Познати српски песник Милан Ракић, који је завршио права у Паризу и од почетка Првог светског рата до краја свог живота бавио се дипломатијом, написао је свега шездесетак песама. Свака његова песма је уметничко дело, из сваког стиха зрачи лепота. Оваквих примера у светској књижевности нема баш много. Плејади оваквих песника припадају јерменски песник Петрос Дурјан, који је живео свега 20 година а оставио је чудесне песме, Бранко Радичевић и други.

Осим својих ауторских књига у Јерменији и Србији, објавио сам, такође, књиге јерменских и српских аутора уз мој предговор и мој коментар. Међутим, сматрам да то није довољно, јер има доста пропуста у јерменско-српској заједничкој издавачкој делатности, и ти пропусти се морају надокнадити новим књигама и преводима.

По завршетку сваког пројекта рађају се нове идеје. Никада не остајем без нових идеја, увек Божја воља хоће да почнем неку нову замисао. Жеља ми је да објавим ауторску књигу поезије и прозе искључиво са српском тематиком, и сматрам да би та књига могла бити споменик који би на најбољи начин симболизовао вековно пријатељтсво јерменског и српског народа.

Најбоље сведочанство Ваше списатељске и културне делатности у Јерменији и Србији су Ваше награде и повеље. По Вашем мишљењу, колико су важне те награде за писца, чиме оне допуњују пишчеву биографију

Свети Григор Нарекаци, минијатура, XIV век.

-Моје дубоко уверење је да награде и повеље не могу да квалификују писца, јер писац у историји остаје не својим наградама или повељама, већ својим остварењем. Знам писце који су покупили највеће домаће и светске награде, а када се погледају њихова дела, нема шта да се коментарише. Човеку просто памет да стане. Какве везе имају те њихове награде са »књижевним остварењима«? И збот тога, награде и повеље за мене нису мерило за формулу »добар писац«; добијеним наградама писац не може бити више или мање даровит. Те награде су само морална страна у биографији писца. Мада морам да признам да је у неким случајевима пријатно када писац прима неку награду за своје одређене заслуге. Никада нисам жудио за било којом наградом или повељом, нити био љубоморан према мојим колегама-писцима који имају више награда од мене. То никада није био циљ мог живота. Никада нисам био тиме оптерећен. Сигуран сам да су највећа награда топле речи и позитивни одјеци од стране читалаца.

Велики средњовековни јерменски песник Григор Нарекаци, који је живео у десетом веку на обали језера Ван, написао је своје ремек-дело »Књига тужбалица«. То његово дело живи ево већ хиљаду година, то је истовремено и књига за исцељење многих болести и незгода јер је Нарекаци био монах, свештеник Јерменске цркве. Дакле, писац остаје у историји својим остварењима. Исто тако Јерзнкаци, Шнорали, Кучак, Сајат Нова, Његош, Илић, Шантић, Дучић… Нико од њих, дакле, није примио ниједну награду и нико није био увређен. Зато ће сви ти великани остати у историји за сва времена.

Да поразговарамо о Вашој делатности Почасног конзула Републике Србије у Јерменији. Да ли се може рећи да је то логичан и органски наставак Ваше више од тродеценијске културолошке делатности у области србистике, што би се рекло – ваше Сербијане?

-Искрено речено, никада ми није пало на памет да ћу се поред књижевног рада бавити и другим пословима. Бог је хтео да се родим као песник, да се бавим књижевношћу и културом. Међутим, вест коју сам добио септембра 2006. године пријатно ме је изненадила. Из Београда су ме обавестили да је Министарство спољних послова Србије потврдило одобрење моје кандидатуре за именовање за Почасног конзула Србије у Јерменији.

У праву сте када кажете да је моје именовање за Почасног конзула органски и логичан наставак моје тродеценијске активности у области књижевности и културе. Пре свега ја сам књижевник и културни делатник, а то ми много помаже и у делатности  Почасног конзул. Са сигурношћу могу да тврдим да човек који се бави дипломатијом мора да буде јака личност, свестрано образован и развијен, мора да има велико искуство како би се оријентисао и доносио правилне и конкретне одлуке, нарочито у безизлазним ситуацијама. Није довољно имати само одређена дипломатска знања. Има много случајева у историји када су се дипломатијом бавили познати писци, уметници, научници; већ поменути Милан Ракић, па Јован Дучић, Бранислав Нушић, Иво Андрић… Уверен сам да је велика предност за дипломату бити човек из сфере књижевности и културе.

У мојој конзулској активности много ми помажу моја знања која сам стекао пре свега у Јеревану, онда у Санкт Петербургу, а касније у Београду.

Многи ме питају да ли моја активност у функцији Почасног конзула баца сенку на мој књижевни рад и одузима много времена? Одмах одговарам: Не! Никада се не бавим конзулским пословима на рачун књижевности и супротно. Све што радим чини ми велико задовољство, и ја одређено време посвећујем конзулским обавезама, а највећи део свакако књижевности јер је књижевност моја судбина. Функција Почасног конзула је одлична допуна за моју списатељску делатност и многа важна питања решавам управо не као књижевник, већ као Почасни конзул у смислу регулисања активности у сфери јерменско-српских веза. У јединству те две активности, књижевник и конзул, обликује се моја Сербијана.

Када је реч о пријатељству, реците нам шта се подразумева под прави пријатељ? Колико имате правих пријатеља који су Вам искрено привржени?

– О… то је врло озбиљно и јако компликовано питање, драги колега. Није лако говорити о пријатељству и дати одређену дефиницију за праве пријатеље. Велика је одговорност бити прави пријатељ. Пре свега, пријатељство је за мене храм, јер сам човек је Божји храм са својим врлинама и манама. Ако улазиш у храм искрено, чистим мислима и душом, онда имаш право на искрено пријатељство. А пријатељство које је заснивано искључиво на користи, новцу, не може бити пријатељство, све се брзо руши до темеља. Надам се да се слажете са мном да човек не може да има много пријатеља. То живот потврђује. Довољно је имати 5-6 пријатеља који су привржени теби и прате твој живот до краја. Сви остали су познаници међу којима има много добрих и лоших. У својим младим годинама увек сам мислио да не постоји лош човек, да су сви људи добри и добронамерни. Међутим, живот је суров. Он сâм прави селекцију, учи како треба бирати пријатеље. Сада, када сам напунио 60 година, искусио сву радост и горчину овоземаљског света, мени су јасне све финесе људских односа, схватио сам многе мудре животне поруке. У овим демонским временима када је све материјализовано а духовна страна живота маргинализована, врло је тешко говорити о правом пријатељству и привржености. Све је то било некада. Не бих волео да помислите да сам песимистички расположен. Никако! Просто, горко животно искуство потврђује све речено.

Аутор интервјуа: Горан Игић

Сваки јубилеј је повод за размишљање о томе шта је учињено. Како се осећате када размишљате о томе да улазите у седму деценију свог живота

– У Совјетском Савезу, у она стара времена, певала се чувена песма: »Моје године су моје богатство«. За човека који је напунио 60 година, то су зреле године… Године формираног и озбиљног ствараоца. С друге стране, не осећам »терет« тих шест деценија на мојим леђима. Увек ми се чини да још увек имам 20 година, свестан да је важно душевно стање, диктат срца а не биолошки узраст. Тако успевам игнорисати свој »шездесетогодишњи терет«. Да бих живео на такав начин, много ми помажу оданост духовним вредностима које су вечне и космичке, док све што је материјално – пролазно. Кроз такав начин живота увек покушавам да откријем у себи неке нове особине самосазнања, самооцене, па чак самокритике. Мени није било лако у овом животу. На мом трновитом путу било је и много невеселих тренутака, растанака од најмилијих, великих борби, суза и радости. И увек победнички расположен, улазио сам у борбу не мислећи о последицама, јер је уз мене био Творац, његова Десница. И када анализирам свој животни и стваралачки пут, уверенији сам да је, поред безизлазних тренутака, жртава, борби, све било праћено љубављу, поносом и достојанством.

У томе је мудрост и порука живота.

Јерменска панорама

Горан Игић, 26.04.2012.

E-KNJIGA; PESME I POEME, autor Dušan Nonković

http://poemecitatrs.blogspot.com/