Герилска борба на градским улицама

Komentar na temu dana DN-GD:

Ako neko mora snositi odgovornost za ovo što se desilo na ulicama Beograda onda to nije niko drugi do same vlade Srbije. I to prije svega zbog svog ignoratnog stava  po pitanju potreba naroda koji ih je podigao u vlast prije svega da rešavaju goruće probleme države koji su u interesu naroda. U gladnoj kući je uvek svadja a u gladnoj i punoj nemorala je haos a to je danas Srbija sa ovom vladom na čelu. Vladom koja je slepa i gluva kad je su u pitanju osnovne potrebe naroda kako po pitanju gole egsistencije tako i po pitanju morala. Odkud ovoj vladi ta drskost da ne reaguje na trgovinu organima kidnapovanih, na najnoviju isključuvanja srpskog stanovništva K/M iz telefonske mreže ili sam akt sprečacanja lidera stranaka da dodju na ustoličenje svog patrijarha! Sami ministri vlade nemogu posetiti teritoriju suverene države Srbije-lista je dugačka a nemoral vlade još veći.Sve što im se „namigne“ od tutora spolja spremna je po svaku cenu da sprovede u „delo“ a što je narodu od životne potrebe ignoriše! Vreme je da ode a druga ako bude ista po narod onda mora narod brže reagovati i ispraviti svoju grešku na izborima i to tako sve dok sebi neustoliči vladu koja se u prvom redu brine o narodu koji ju je birao i to sa opipljivim rezultatima. Narod Srbije poseduje dovoljno resursa, prirodnog bogatstva da bi morao i mogao iz sobstvene snage obezbediti visok životni standard svakom poštenom i vrednom državljaninu Srbije. Nema te države zapadne Evrope čiji je državljanin bogatiji po resursima svoje zemlje! Ali sve dok otvaramo svoja vrata širom da nam se svaki vakabund meša u unutrašnje poslove ostaće stanovnik Srbije na „prosjačkom štapu“! Dušan Nonković urednik GD

Тема дана

Герилска борба на градским улицама

Маскирани тинејџери у малим групама упорно су из свих праваца нападали припаднике МУП-а

 

Тролејбус из кога су хулигани истерали возача и гурнули га низ Мекензијеву улицу завршио је код хотела „Славија“ уништивши неколико аутомобила. Срећом није било повређених. (фото Томислав Јањић Политика)

Раштркани у мање групе, хулигани су још од раног јутра осматрали прстенове полицијског обезбеђења око парка Мањеж. Махом тинејџери, мимоилазили су се и размењивали извиђачке информације о пунктовима где је полиција поставила кордоне. Прва велика група вандала која је насрнула на снаге реда окупила се на Славији, на којој је кружни ток био потпуно блокиран бројним и згуснутим кордонима. Већ око 10 часова, док „Парада поноса” још није ни почела, вандали супочели да бацају „молотовљеве коктеле” и каменице на полицију, која је реаговала и потиснула их на Теразије.

Маскирани хулигани су се потом сакупили испред Скупштине Србије и на Булевару краља Александра, где се догодио нови тежак сукоб са полицијом, у току којег је запаљено више контејнера. Демонстранте је око 11.30 часова потиснула жандармерија.

Док је једна група хулигана нападала седиште Демократске странке у Крунској улици, други су у Макензијевој низбрдо гурнули празан трамвај, који се зауставио тек после ударца у бандеру. У међувремену, око поднева, хулигани су поново кренули у напад на Теразијама, преврћући и палећи контејнере, чупајући саобраћајне знакове и изваљујући канте за ђубре. На београдским улицама убрзо су се појавили и џипови Специјалне антитерористичке јединице, којаје потиснула  изгреднике.

Са друге стране фронта, хулигани су се, уз бојне покличе попут „Убиј, убиј педера”, затрчавали ка кордонима који су блокирали приступ Славији на углу Тиршове улицеи Булевара ослобођења, пред Храмом светог Саве. Под кишом каменица, бакљи и „молотовљевих коктела” полиција је на тренутак морала да се повуче ниже ка Славији, где се и даље налазило мноштво њихових колега. Вандали се нису усудили да се даље приближавају и суоче са бројним полицијским снагама. Са пристиглим појачањима, полицајци су потиснули насилнике, који су се склонили у парк испред Храма. Одатле су певали о Косову и довикивали полицајцима да иду тамо, те да ће сви да пођу са њима.

Када се полиција повукла на раније положаје, изгредници су се разишли из парка пред Храмом. Мање групе су се спустиле ка Карађорђевом парку, изнад којег су каменицама и бакљама засипали паркирани, празан полицијски аутомобил „пежо”док није плануо. На безбедној удаљености од запаљених кола, развили су српске заставе и смењивали се у пози за сликање, дижући три прста и вичући „Гори, гори”, „Ајде, експлодирај”. На њихово разочарање, убрзо је стигло ватрогасно возило, које је угасило пламен, мада не пре него што је он у танком млазу потекао испод приватног аутобуса и осталих аутомобила паркираних у низу иза полицијског, претећи да их све потпали и разнесе.

За то време велика група хулигана се низ Булевар краља Александра сливала ка Ташмајданском парку, где су навалили на кордоне који су остали у близини Скупштине Србије. Насилници су стигли до зграде ЈАТ-а, на пет метара од кордона, и бацили неколико каменица из непосредне близине, циљајући испод штитова, у цеванице полицајаца, који су остали мирни. После краћег одмеравања погледима, вандали су се, праћени погрдама најжустријих истомишљеника који су тражили да се крене у тучу, повукли ка улазу у Цркву светог Марка. Одатле су појурили ка Таковској, где је друга велика група већ разбијала стакло на прочељу РТС-а док је сузавац није растерао. Групице које су се завукле у Косовску улицу, изнад Скупштине Србије, покушавале су да се пробију ка Светогорској, где су њихови истомишљеници превртали и палили контејнере све до улаза у Македонску. Изгредници су се одатле повукли после приспећа неколико полицијских „хамера” из улице Кнеза Милоша.

Потиснути из правца Кнез-Михаилове, демонстранти су се у мањим групама између 13 и 14 часова окупљали око Филозофског факултета и у близини Студентског парка. Кордон Жандармерије у то време постављен је на тролејбуској окретници, где су хулигани претходно напали седиште Социјалистичке партије Србије поред Етнографског музеја. На улици код Филолошког факултета изгредници су чупали стубиће, а по Васиној улици правили барикаде од запаљених контејнера.Припадници МУП-а су преко пута Филолошког факултета око 14 сати ухапсили једног од младића који су јуче кружили градом на мотоциклима, за које се сумња да су нападачима јављаликуда се крећу полицијске јединице.

Нереда је у то време било и у околини Обилићевог венца, на Тргу Републике, у Улици царице Милице, Сремској и код палате „Албанија”, а нешто раније и на улазу у Теразијски тунел и Призренску улицу. Полиција је на већини ових локација употребљавала сузавац како би растерала хулигане који су кидисали у групама од неколико десетина младића. Уз псовке и поклике „На децу пуцате, п…е пандурске”, „Идите на Косово”, „Убиј, убиј, убиј педера” и друге поруке, демонстранти су се упорно враћали и поново јуришали на припаднике МУП-а.

Међу бројним новинарима, било је оних којима су насилници претили, а затекли смо и неколико репортерских екипа из иностранства. После бројних мањих обрачуна велики број демонстраната окупио се око Теразијске чесме и на потезу између хотела „Москва” и палате „Албанија”. Разбијено је и неколико прозора на просторијама седишта Демократске странке на Теразијама 3.

Превртане су жардињере, метални сточићи из оближњих пекара и продавница, а после 14 сати полупани су излози на бутицима „Најка” на почетку Кнез-Михаилове улице, „Ђака” у Коларчевој и другим продавницама спортске опреме. У „Најковој” радњи неколико млађих изгредника није ни успело да изађе на улицу када су стигле јаче снаге полиције и привеле их. Осим гардеробе, крадене су и лутке и све што је хулиганима дошло под руку.

Вандали су из Кнез-Михаилове покушали да се пробију до Калемегдана, али су потиснути. После неколико „порција” горког сузавца, нису одолели да се не засладе сладоледом из разбијених фрижидера на улици. Делили су их међусобно али и продавачицама у околним радњама, које су их прихватиле, да ли зато што се и њима пријело нешто слатко или зато што су процениле да није паметно одбијати пријатељски гест помамљене гомиле.

Убрзо после тога из правца Безистана стигао је и градоначелник Драган Ђилас.

– Ово је тужан дан за демолирани Београд. Апелујем на оне који организују догађаје попут „Параде поноса” да не организују манифестације које проузрокују овакве ствари, без обзира на то каква права имају. Истовремено позивам надлежне државне органе да најоштрије санкционишу оне који овакве догађаје користе да уништавају град. Ако се опет све заврши на прекршајним пријавама поново ћемо имати повод да неко демолира Београд – закључио је Ђилас.

Владимир Вукасовић – Никола Белић

———————————————————–

Ђилас: Штета од милион евра

– Штета коју су граду нанели демонстранти износи око милион евра. Ради се о људима који своје неслагање са геј парадом користе као изговор за уништавање града и нереде. Полиција добро обавља посао, али проблем је у томе што су ови људи очигледно добро организовани и тешко их је зауставити. Најважније је да ниједан људски живот до сада није изгубљен – поручио је Ђилас.

објављено: 10/10/2010
  • facebook
  • twitter
  • stampanje
  • posalji prijatelju

Последњи коментари

Slobodan Marković | 11.10.2010. 09:49

Hiljadu učesnika “ Gay parade“ su manje opasni od hiljade razularenih mladih huligana ( koji su očigledno izmanipulisani pisanjem i raznim izjavama u sredstvima javnog informisanja ) koji se godinama iživljavaju pre, za vreme i posle raznih sportskih i drugih događaja. Mislim da je krajnje vreme da ova ili bilo koja druga buduća vlast stavi tačku na ovakve događaje koji su sramoti za svakog normalnog i civilizovanog čoveka.

Whatever C | 11.10.2010. 10:05

Да ли се Ђилас сећа кад је он на сајму запошљавања 2 априла, 2008 године напао човека и претио му да ће га уништити само зато што га је питао откуд му право да се у предизборној кампањи појави на сајму запошљавања а не тражи посао? Да ли се сећа када је његово обезбеђење у предизборној кампањи те исте године испребијало једног човека само зато што је Ђиласу рекао да је лопов? Све је то видело макар две десетине новинара, сниматеља и фоторепортера и нико није објавио! Председник државе је бранио свог кандидата за градоначелника. Зашто?
ДА ЛИ ЈЕ ХУЛИГАН ГРАДОНАЧЕЛНИК БЕОГРАДА запитају ли се Београђани икада?
Није ми јасно чему се ви у Србији уопште чудите и шта то ви осуђујете. Сами сте бирали…….А сад вам крива та деца ….. Шта сте им дали за пример?

isidora krunic | 11.10.2010. 10:08

Veoma provokativno deluje ime pod kojim paradira populacija drugacijih. Biti ponosan na svoje seksualno opredeljenje, zasto?Ali biti ponosan na svoje uspehe u skoli, na fakultetu, nauci ili sportu i to pokazati, to bih razumela, ali takvi nisu zanimljivi domacoj vlasti, koja zeli da ostane vlast bez obzira na cenu a ni naprednoj Evropi. Zar je ispit ulaska u EU uspesnost Parade? Kada bismo samo malo zastali i promislili pred kakva nas sve iskusenja stavljaju…Svugde u svetu svakodnevno neko demonstrira..ali time se ne bavi Statet Departmant, vec ce se baviti Beogradom i tom populacijom. Ali oni nisu demonstrirali kako bi pokazali da su ugrozeni, vec su paradirali jer su ponosni zbog svoje sexualne orijentacije. Ne razumem, cemu sve to? Ne razumem ni zasto ostali pridaju tome znacaj. Ali su ova vlast i mediji toliko agresivno prisli svemu tome svakodnevnom pricom o predstojecem dogadjju, no bolje misliti o tome nego o mleku, hlebu ili luksuzu kakav su postali pozoriste i knjiga.Tuzno

VEST OD IZUZETNOG ZNAČAJA – JOŠ JEDAN POKUŠAJ OSUDITI SRBE ZA ZLOČIN POPUT KONSTRUKTA SREBRENICE DA BI SE UKINULA REPUBLIKA SRPSKA – Udruženje Prijedorčanki “Izvor“ uz podršku Međunarodne komisije za traženje nestalih osoba organizuje 16. septembra 2010.godine u Prijedoru konferenciju na temu sporazuma o priznanju krivice

Udruženje Prijedorčanki

Zanatska ulica bb

Prijedor

izvorpd@spinter.net

tel/fax: 052215635

račun: 5520210001712539

JIB: 4402258890006

Broj: 01-52/10

Dana 13.09.2010.

P O Z I V

NA KONFERENCIJU

“PRIZNANJA KRIVICE– ŠANSA ZA POMIRENJE?“

Poštovani,

Udruženje Prijedorčanki “Izvor“ uz podršku Međunarodne komisije za traženje nestalih osoba organizuje 16. septembra 2010.godine u Prijedoru konferenciju na temu sporazuma o priznanju krivice.

Pošto su priznanja od strane počinioca teških krivičnih dijela najviše dostignuće u utvrđivanju činjenica pred sudovima želimo da iskoristimo ta priznanja kao osnovu za dijalog o pomirenju među ljudima u Prijedoru koji su se početkom devedesetih našli na različitim stranama u sukobu. Za ratne zločine u Prijedoru do sada je sklopljeno ukupno osam sporazuma o priznanju krivnje. Četiri na Tribunalu u Hagu i četiri na Sudu Bosne i Hercegovine. To je skoro trećina ukupnih priznanja u cijelom regionu pred svim sudovima.

Molimo da prisustvujete ovoj konferenciji i time na najizravniji način doprinesete promociji dijaloga među ljudima. Cilj nam je da uz međusobno uvažavanje svih učesnika razgovaramo o teškim i osjetljivim temama iz bliske prošlosti koje su nam još uvijek opterećenje, a velikom broju naših sugrađana izvor su stalnih i novih trauma.

I pored činjenice da se ova konferencija dešava u jeku predizborne kampanje nećemo dopustiti bilo kakvu politizaciju skupa. Pitanja o kojima ćemo mi raspravljati su dio našeg suočavanja sa prošlošću i o njima treba raspravljati u svim prilikama koje nam se nude. Smatramo da je ova konferencija dobra prilika da jedni drugima pogledamo u oči i nakon toliko godina počnemo događaje iz prošlosti posmatrati ljudski uvažavajući bol i patnju svih žrtava i onih koji su izgubili najmilije.

Konferencija će se održati u poslovnoj sali hotela Prijedor sa početkom u 10 h. U prilogu vam dostavljamo dnevni red konferencije.

Sve dodatne informacije mogu se dobiti na brojeve telefona: 052242590 i 065273995. Kontakt osoba je Edin Ramulić.

S poštovanjem

Udruženje Prijedorčanki “Izvor“

Fatima Fazlić, predsjednica

Udruženje Prijedorčanki

Zanatska ulica bb

Prijedor

izvorpd@spinter.net

tel/fax: 052215635

Konferencija

PRIZNANJA KRIVICE – ŠANSA ZA POMIRENJE?

Prijedor, četvrtak, 16. septembar 2010.

Poslovna sala hotela Prijedor

09:30-10:00 Dolazak i registracija

10:00–10:50            Pravni aspekti sporazuma o priznanju krivice

Rasprava

10:50–11:45 Utvrđivanje činjenica kroz sporazume

1. Iskustva drugih zemalja

2. Pribavljanje informacija o tijelima žrtava

Rasprava

11:45–12:00 Pauza za kafu

12:00–13:00 Priznanje krivice za zločine u Prijedoru

Rasprava

13:00–14:00 Šta priznanja znače za pomirenje?

Rasprava

14:00 Ručak

Prezentacije na teme:

Boris Grubešić i Davor Knežević, Tužilaštvo BiH

Bogdan Ivanišević, konsultant Međunarodnog centra za tranzicionu pravdu

Refik Hodžić, aktivista iz oblasti pravde i ljudskih prava

Moderator: Edin Ramulić

KOMENTARI:

Ovde se radi o jasno definisanoj koncepciji pokušaja ukidanja Republike Srpske.Traženjem priznanja krivice bošnjaci imaju cilj dokazati da je Republika Srpska genocidna tvorevina, a sa tim-muslimani  koji su paravojskom, sa tri strane napali grad Prijedor , 1992 godine zaludjeni glupostima svojih političkih lidera su počeli rat koji im se obio o glavu. Ovo je čist politički marketing onih koji su isturili ovo Udruzenje da bi iz senke postizali svoje politicke ciljeve, nadajući se da ono što su proizveli ratom , a što im nije uspelo, postignu na ovaj način. Oni napali grad iz  tri pravca , a jedan je bio iz pravca Sanskog mosta, kad je više stotina Prijedorčana svih nacionalnosti, izgubilo život, da bi sad tražili da se prizna krivica Srba u Prijedoru, kako bi Republika Srpska, tim „priznnjem“, zgazila svoju ubijenu decu, platila ratnu odštetu i ugasila se kao entitet.Nije slučajno što se baš sad u jeku predizborne kampanje dešavaju ove revolucionarne konferencije.Sve u velikoj želji da se od Republike Srpske napravi nova Turska pojava na Balkanu.

Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

Krivica bi se morala prvo tražiti medju onima koji ma je išlo u prilog da se svet zavadi pa da nam se vlada. Za realizaciju globalizacije i vojne baze na balkanu svaka sredstva su im bila po volji pa i ta da se narod zavadi kako bi mu nametnuli svoje interese. Za ostvarivanje tog cilja bila su im sva moguća i nemoguća sredstva po volji pa se nisu niti se od zločina uztezati. O tim pitanjima krivice moći će se objektivno diskutovati kad se ti isti okupatori povuku sa balkana! Pod ovakvim uslovima nemože biti objektivnosti pa prema tome niti realne osnove za pomirenje. Ti sastanci bi se mogli zloupotrebiti i poslužiti za zamagljavanje istine kako bi se prikrili pravi vinovnici tih zločina i opravdala okupacija!

Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

JOŠ JEDAN POKUŠAJ OSUDITI SRBE ZA ZLOČIN POPUT KONSTRUKTA SREBRENICE DA BI SE UKINULA REPUBLIKA SRPSKA – Udruženje Prijedorčanki “Izvor“ uz podršku Međunarodne komisije za traženje nestalih osoba organizuje 16. septembra 2010.godine u Prijedoru konferenciju na temu sporazuma o priznanju krivice

Udruženje Prijedorčanki

Zanatska ulica bb

Prijedor

izvorpd@spinter.net

tel/fax: 052215635

račun: 5520210001712539

JIB: 4402258890006

Broj: 01-52/10

Dana 13.09.2010.

P O Z I V

NA KONFERENCIJU

“PRIZNANJA KRIVICE– ŠANSA ZA POMIRENJE?“

Poštovani,

Udruženje Prijedorčanki “Izvor“ uz podršku Međunarodne komisije za traženje nestalih osoba organizuje 16. septembra 2010.godine u Prijedoru konferenciju na temu sporazuma o priznanju krivice.

Pošto su priznanja od strane počinioca teških krivičnih dijela najviše dostignuće u utvrđivanju činjenica pred sudovima želimo da iskoristimo ta priznanja kao osnovu za dijalog o pomirenju među ljudima u Prijedoru koji su se početkom devedesetih našli na različitim stranama u sukobu. Za ratne zločine u Prijedoru do sada je sklopljeno ukupno osam sporazuma o priznanju krivnje. Četiri na Tribunalu u Hagu i četiri na Sudu Bosne i Hercegovine. To je skoro trećina ukupnih priznanja u cijelom regionu pred svim sudovima.

Molimo da prisustvujete ovoj konferenciji i time na najizravniji način doprinesete promociji dijaloga među ljudima. Cilj nam je da uz međusobno uvažavanje svih učesnika razgovaramo o teškim i osjetljivim temama iz bliske prošlosti koje su nam još uvijek opterećenje, a velikom broju naših sugrađana izvor su stalnih i novih trauma.

I pored činjenice da se ova konferencija dešava u jeku predizborne kampanje nećemo dopustiti bilo kakvu politizaciju skupa. Pitanja o kojima ćemo mi raspravljati su dio našeg suočavanja sa prošlošću i o njima treba raspravljati u svim prilikama koje nam se nude. Smatramo da je ova konferencija dobra prilika da jedni drugima pogledamo u oči i nakon toliko godina počnemo događaje iz prošlosti posmatrati ljudski uvažavajući bol i patnju svih žrtava i onih koji su izgubili najmilije.

Konferencija će se održati u poslovnoj sali hotela Prijedor sa početkom u 10 h. U prilogu vam dostavljamo dnevni red konferencije.

Sve dodatne informacije mogu se dobiti na brojeve telefona: 052242590 i 065273995. Kontakt osoba je Edin Ramulić.

S poštovanjem

Udruženje Prijedorčanki “Izvor“

Fatima Fazlić, predsjednica

Udruženje Prijedorčanki

Zanatska ulica bb

Prijedor

izvorpd@spinter.net

tel/fax: 052215635

Konferencija

PRIZNANJA KRIVICE – ŠANSA ZA POMIRENJE?

Prijedor, četvrtak, 16. septembar 2010.

Poslovna sala hotela Prijedor

09:30-10:00 Dolazak i registracija

10:00–10:50            Pravni aspekti sporazuma o priznanju krivice

Rasprava

10:50–11:45 Utvrđivanje činjenica kroz sporazume

1. Iskustva drugih zemalja

2. Pribavljanje informacija o tijelima žrtava

Rasprava

11:45–12:00 Pauza za kafu

12:00–13:00 Priznanje krivice za zločine u Prijedoru

Rasprava

13:00–14:00 Šta priznanja znače za pomirenje?

Rasprava

14:00 Ručak

Prezentacije na teme:

Boris Grubešić i Davor Knežević, Tužilaštvo BiH

Bogdan Ivanišević, konsultant Međunarodnog centra za tranzicionu pravdu

Refik Hodžić, aktivista iz oblasti pravde i ljudskih prava

Moderator: Edin Ramulić

Ovde se radi o jasno definisanoj koncepciji pokušaja ukidanja Republike Srpske.Traženjem priznanja krivice bošnjaci imaju cilj dokazati da je Republika Srpska genocidna tvorevina, a sa tim-muslimani  koji su paravojskom, sa tri strane napali grad Prijedor , 1992 godine zaludjeni glupostima svojih političkih lidera su počeli rat koji im se obio o glavu. Ovo je čist politički marketing onih koji su isturili ovo Udruzenje da bi iz senke postizali svoje politicke ciljeve, nadajući se da ono što su proizveli ratom , a što im nije uspelo, postignu na ovaj način. Oni napali grad iz  tri pravca , a jedan je bio iz pravca Sanskog mosta, kad je više stotina Prijedorčana svih nacionalnosti, izgubilo život, da bi sad tražili da se prizna krivica Srba u Prijedoru, kako bi Republika Srpska, tim „priznnjem“, zgazila svoju ubijenu decu, platila ratnu odštetu i ugasila se kao entitet.Nije slučajno što se baš sad u jeku predizborne kampanje dešavaju ove revolucionarne konferencije.Sve u velikoj želji da se od Republike Srpske napravi nova Turska pojava na Balkanu.

KOMENTARI:

Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

Krivica bi se morala prvo tražiti medju onima koji ma je išlo u prilog da se svet zavadi pa da nam se vlada. Za realizaciju globalizacije i vojne baze na balkanu svaka sredstva su im bila po volji pa i ta da se narod zavadi kako bi mu nametnuli svoje interese. Za ostvarivanje tog cilja bila su im sva moguća i nemoguća sredstva po volji pa se nisu niti se od zločina uztezati. O tim pitanjima krivice moći će se objektivno diskutovati kad se ti isti okupatori povuku sa balkana! Pod ovakvim uslovima nemože biti objektivnosti pa prema tome niti realne osnove za pomirenje. Ti sastanci bi se mogli zloupotrebiti i poslužiti za zamagljavanje istine kako bi se prikrili pravi vinovnici tih zločina i opravdala okupacija!

Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

Ovde se radi o jasno definisanoj koncepciji pokušaja ukidanja Republike Srpske.Traženjem priznanja krivice bošnjaci imaju cilj dokazati da je Republika Srpska genocidna tvorevina, a sa tim-muslimani koji su paravojskom, sa tri strane napali grad Prijedor , 1992 godine zaludjeni glupostima svojih političkih lidera su počeli rat koji im se obio o glavu. Ovo je čist politički marketing onih koji su isturili ovo Udruzenje da bi iz senke postizali svoje politicke ciljeve, nadajući se da ono što su proizveli ratom , a što im nije uspelo, postignu na ovaj način. Oni napali grad iz tri pravca , a jedan je bio iz pravca Sanskog mosta, kad je više stotina Prijedorčana svih nacionalnosti, izgubilo život, da bi sad tražili da se prizna krivica Srba u Prijedoru, kako bi Republika Srpska, tim „priznnjem“, zgazila svoju ubijenu decu, platila ratnu odštetu i ugasila se kao entitet.Nije slučajno što se baš sad u jeku predizborne kampanje dešavaju ove revolucionarne konferencije.Sve u velikoj želji da se od Republike Srpske napravi nova Turska pojava na Balkanu.

Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

Krivica bi se morala prvo tražiti medju onima koji ma je išlo u prilog da se svet zavadi pa da nam se vlada. Za realizaciju globalizacije i vojne baze na balkanu svaka sredstva su im bila po volji pa i ta da se narod zavadi kako bi mu nametnuli svoje interese. Za ostvarivanje tog cilja bila su im sva moguća i nemoguća sredstva po volji pa se nisu niti se od zločina uztezati. O tim pitanjima krivice moći će se objektivno diskutovati kad se ti isti okupatori povuku sa balkana! Pod ovakvim uslovima nemože biti objektivnosti pa prema tome niti realne osnove za pomirenje. Ti sastanci bi se mogli zloupotrebiti i poslužiti za zamagljavanje istine kako bi se prikrili pravi vinovnici tih zločina i opravdala okupacija!

Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

Tada je, predamnom, Juka Prazina svojoj miliciji naredio da se puca na vojnike

Veliki vezir – Ganić

Piše Emil VLAJKI

četvrtak, 29 jul 2010 19:18

Bilo je negdje oko podne po sunčanom danu početkom maja ljeta gospodnjeg 1992. Bio sam ispred svog fakulteta u Dobrovoljačkoj i gledao kolonu vozila kako mili niz ulicu. Prvo umproforci na čelu sa Mekenzijem i Izetbegovićem, pa onda kolona vozila JNA koja se povlačila iz Sarajeva sa nenaoružanim, golobradim vojnicima. Tada je, predamnom, Juka Prazina svojoj miliciji naredio da se puca na vojnike. Padali su kao glineni golubovi. Nikakvog povoda za taj zloèin nije bilo.

Josip Broz Tito POSLEDNJA GODINA ŽIVOTA

DA SE NIKADA NE PONOVI – Reportaža o Raciji 1942 (Radio Novi Sad, 1984)

(http://www.facebook.com/l.php?u=http%3A%2F%2Fsoundcloud.com%2Fivan-kalauzovic-ivanus%2Freportaza-o-raciji-1942-radio-novi-sad-1984&h=19343).

Srebrenica: The Sacred Lie

http://original.antiwar.com/malic/2010/07/09/srebrenica-the-sacred-lie/
Srebrenica: The Sacred Lie

by Nebojsa Malic, July 10, 2010

In February 1991, Bosnian Muslim leader Alija Izetbegovic declared, „I would sacrifice peace for a sovereign Bosnia-Herzegovina.“ He was true to his word; his government’s declaration of independence in March 1992 sparked off a civil war, pitting Bosnia’s ethnic communities — Serbs, Muslims, and Croats — against each other over the following three and a half years.

The timing of Izetbegovic’s statement was particularly interesting, and often overlooked. He was promising a war to get an independent Bosnia at the moment the U.S.-led coalition was launching Operation Desert Storm to liberate Kuwait from the Iraqi invaders. Initial reluctance of the Western public to back the operation was transformed into an eagerness to „get Saddam“ through reports of Iraqi atrocities, such as the one of babies being thrown out of incubators and killed. Though it turned out much later that the story was a complete fabrication, it had already served its purpose.

This lesson was not lost on Izetbegovic, who hired the same PR agency that launched the „incubator babies“ hoax, and decided to fight the war not in the trenches, but on CNN. The goal was simple: through real, imagined, or exaggerated suffering, the Muslims would attract external military intervention. Just like in Kuwait. So the manufacturing of myths began.

Weapons of War

One after another, the claims came in: the war was „aggression“ from Serbia, intent on „genocide.“ There were Serb „death camps“ in western Bosnia. Serbs were systematically raping Muslim women. The siege of Sarajevo was worse than Leningrad and Stalingrad combined. Some 300,000 Muslims alone had been killed by 1993. Izetbegovic’s Foreign Minister, Haris Silajdzic, and UN Ambassador Muhamed Sacirbey tirelessly repeated whichever message of the day was on the agenda, to whoever would listen. Bereft of an enemy in the aftermath of the Cold War, the West ate it up. So did Islamic militants, after the end of the Afghan jihad.

Eventually, however, the myths were exposed. The total death toll of the war was just under 100,000, and included many Serbs and Croats. The war in Sarajevo, however brutal, was exaggerated and manipulated for propaganda purposes. There was no evidence of mass rape, let alone its alleged systematic nature. The „death camps“ were a hoax.

In 1993, the Izetbegovic regime sued Serbia before the International Court of Justice, alleging aggression and genocide. Francis Boyle, the American lawyer who wrote the lawsuit, asserted in 1995 that, „the claims of the Bosnian People for genocide will be vindicated for the entire world to see and for all of history to know.“ Yet in 2007, the ICJ rejected every single claim from the lawsuit.

The sole exception was Srebrenica, where the ICJ took for granted the decision by its bastard cousin, the ICTY, that „genocide“ had been committed there. Srebrenica thus became the last remaining myth of the Bosnian War, and the foundation on which the entire war „narrative“ came to rest.

Facts and Fiction

The story officially espoused by the Muslim government is that, following the capture of Srebrenica in July 1995, Bosnian Serb forces separated men and boys from the civilian refugees and summarily executed them. The exact number of victims is never specified, ranging from 7,000 to „over 8,000.“ Though vague and riddled with inconsistencies, this story has been accepted unquestioningly by the Western media and the ICTY, and is repeated ad nauseam.

When the Bosnian Serb troops entered Srebrenica on July 11, 1995, they did so unopposed. Some 5,500 Muslim soldiers, members of the 28th Division of the Bosnian Army, had abandoned the town — and their families — and set off on a march towards Muslim-controlled Tuzla. The civilian population sought shelter at the UN compound in the hamlet of Potocari. Serb forces provided them with food and water, then commandeered buses and trucks from the surrounding Serb areas to evacuate them to Muslim-held territory. Today the Dutch UN peacekeepers are accused of „complicity“ while the Serbs allegedly massacred Muslims before their very eyes. But nothing of the sort happened. UN investigator Henry Wieland, who in July 1995 spent a week interviewing the Muslims evacuated from Potocari, reported, „we have not found anyone who saw with their own eyes an atrocity taking place.“

That the „genocide“ memorial and cemetery were built on the site of the UN compound in Potocari is an act of supreme cynicism and manipulation.

Neither Corpus nor Delicti

Advocates of the official story point to a number of verdicts by the ICTY, thousands of bodies found in mass graves, and the confessions of executioners, and demand that the entire world accepts the Srebrenica „genocide“ as „judicial fact.“ This type of approach is typical for PR, where what matters is what people believe. In law, however, what matters is what one can prove. Yet when it comes to proof, both the ICTY and the advocates of the official story consistently come up short.

The crown witness, on whom the entire case hangs, is a liar. Other witnesses have been exposed as serial perjurers. The ICTY’s own forensic evidence, gathered over the past fifteen years, has yielded 3,568 autopsy reports, but fewer than 2,000 actual bodies. Only 442 bodies in the mass graves have ligatures and/or blindfolds, strongly suggesting execution. The DNA evidence allegedly collected by the International Commission for Missing Persons (a quasi-NGO run by the U.S. government) has not been shown to anyone — including the ICTY prosecutors and judges! Even so, DNA evidence can only identify the bodies; it cannot prove the manner of death. Yet the ICTY maintains that the DNA evidence collected by ICMP somehow „proves“ these people were executed.

Genocide is defined by a 1948 UN Convention as actions „committed with intent to destroy, in whole or in part, a national, ethnic, racial or religious group, as such“ (emphasis added).

No proof of such intent was ever produced by the ICTY. Instead, the intent was inferred based on the bodies recovered, whose final number itself was inferred back from the alleged genocidal intent. If this sounds like circular logic, that’s because it is.

But who are the dead, then? Overwhelmingly, members of that 28th Division column mentioned earlier, who abandoned their families and set forth towards Tuzla. Reports and testimonies of those who survived, along with the combat logs of Bosnian Serb units, paint a picture of a harrowing trek through minefields, under artillery fire, and constant skirmishes with Bosnian Serb units pursuing them or seeking to bar their path. Some people just gave up and died of heat exhaustion, hunger, and exposure. And as the forensic evidence mentioned indicates, a number of them were captured, bound, and shot. This was clearly a war crime, and should be prosecuted as such. But to call it genocide requires stretching the definition of the act beyond recognition.

Politics of Genocide

This approach fits, however, into the pattern of PR propaganda concerning Bosnia. From the very beginning of the war, the Serbs were presented as the new Nazis. Croats and Muslims were presented not as combatants, but as innocent victims. James Harff, of PR firm Ruder Finn, explained the purpose of this to a French journalist in a 1993 interview:

„…the Croatian and Bosnian past was marked by a real and cruel anti-semitism [sic]. Tens of thousands of Jews perished in Croatian camps. So there was every reason for intellectuals and Jewish organizations to be hostile towards the Croats and Bosnians. Our challenge was to reverse this attitude. And we succeeded masterfully.“

By cynically manufacturing false parallels to the Holocaust, then exploiting them to gain support in the Western public, the regimes in Zagreb and Sarajevo were not just demonizing their current enemy, but whitewashing their own past.

Meanwhile, some Americans have tried to use Srebrenica (and subsequently the equally imaginary genocide in Kosovo) as justification for the American Empire, the only force capable of „stopping genocides“ that were apparently commonplace all over the world — in what one commentator dubbed the „weaponization of human rights.“ The tears shed by Imperial officials at Srebrenica commemorations are supposed to wash their consciences clear of their own murders in Iraq and elsewhere. Such are the politics of genocide.

Read more by Nebojsa Malic