Dusan Nonkovic – Teodorovic (11.06.1940 – 13.11.2021)

Dusan Nonkovic – Teodorovic (11.06.1940 – 13.11.2021)

МОРАВСКА МИСИЈА

МОРАВСКА МИСИЈА

(Почнимо – од почетка)

Не верујем да постоји биће на овој планети које није имало искушење или изазов у животу да у неком сегменту свог постојања почиње нешто поново „од нуле“. Нисам присталица ни да текстове и обраћања почињемо негацијама, али је у овом случају то можда мало и оправдано. Негирањем или потирањем се и почиње поново од почетка. Овога пута кроз враћање уназад.

Истина је да се наше друштво изгубило у времену, па чак и у простору. Од трке са свакодневним проблемима, преко јурења за егзистенцијом, до јурења богатства и ширења апетита разних врста. Трка за новцем пореметила је систем вредности и заборавили смо прави пут којим се до истог и долази. Као појединци смо криви (увек је најбоље поћи од сопствене кривице) јер нисмо бирали пут којим се ређе иде, већ линију мањег отпора. Систем је, са друге стране, крив јер је понудио и промовисао пречице, неморалне и неподобне начине економског егзистирања.

Мој предлог је да свако ради свој посао, што ћу ја кроз рубрику Моравска мисија и чинити. Посао ми није критика друштва нити система, већ професура. С тим у вези и предлажем нови почетак и враћање уназад. То се може тумачити као подсећање онима који знају или као нова лекција онима који нису у таквој ситуацији. Грешке које у животу направимо можемо исправити само уколико смо паметнији постали, а мој посао и јесте ширење образовања и богаћење интелекта.

Враћање на почетак помоћи ће нам да нешто обновимо, нешто ново научимо и најбитније – исправимо све што није у реду. Не постоји бољи начин од науке, образовања и учења од светлих примера из прошлости. Са нашим напретком и интелектуалним просперитетом је и почело управо од Моравске мисије. Радећи на телевизији, пре каријере у просвети, тематски овакву емисију сам започињала увек реченицом да је Моравска мисија браће Константина( Ћирило) и Методија, 863. године, почетак словенске писмености и прекретница у преласку Словена на хришћанство.

„Ми смо крштен народ а још увек немамо учитеља. Не разумемо ни грчки ни латински… Не разумемо писана слова нити њихово значење; зато нам пошаљите учитеље који ће нас упознати с речима Писма и њиховим значењем“ (Растислав, моравски кнез, 862. н. е.)

Тако је! Кад не знаш – научи. Када ти је потребна помоћ – затражи је. Када можеш – пружи је. Солунска браћа, потичући из тада двојезичног града а бавећи се фолозофијом (Ћирило) и политичком администрацијом (Методије) и одлазећи у стране мисије, ширећи своја знања о језицима, историји, религији, били су најбољи избор за предвођење овакве мисије. Ћирилова припрема за овај подухват била је састављање писма( глагољица) за Словене са жељом да подучава групу домаћег становништва. Други задатак – превођење библијских и литургијских текстова, започео је, према предању, превођењем с грчког на словенски прве фразе Јовановог јеванђеља: „У почетку беше Реч…“ .Затим је наставио с превођењем четири Јеванђеља, Павлових писама и Псалама. Користећи грчка и хебрејска слова покушао је да створи слово за сваки гласовни звук на словенском а и уз Методијеву помоћ и срдачан дочек у Моравској, свакако није било лако промовисање новог језика и писма, поред грчког, латинског и хебрејског. Непосредно пред смрт, у 42. години живота, Ћирило је добио подршку за свој рад и од папе Адријана II, док је Методије у затвору, изгнанству и великој оскудици успео да доврши са сарадницима превођење Библије. Без обзира на данашња процењивања тачности њиховог превођења, стварања нових речи и аутентичности стила писања солунске браће, њихов се рад наставио, проширио а језик цветао и гранао.

За ћирилицу се једино поуздано зна да је настала из грчког литургијског текста. Млађа је од глагољице из које су такође узета слова, која су уједно имала и бројну вредност. Претпоставља се да је настала крајем 9. и почетком 10. века, захваљујући Климету, Нуму и другим следбеницима и наследницима Ћириловог и Методијевог рада. До 12. века је потпуно истиснула глагољицу из употребе, а старословенски језик је први књижевни језик који су Срби користили, који је био само писани језик. Први српски књижевни језик – српскословенски, настаје током 12. века а њиме је написано Мирослављево јеванђеље, најстарији сачувани ћирилични споменик српске писмености. Касније су писана житија, најважнија књижевна врста средњег века, од којих су најпознатија Житије светог Симеона (аутор Стефан Првовенчани), Житије светог Саве ( аутор Доментијан). Душанов законик, настао 1349.године, писан је народним језиком са елементима српскословенског.

Велика сеоба Срба 1690. године, притисци католичке цркве, окренули су развој наше писмености Русији. Следећа редакција језика била је рускословенска која је потиснута у другој половини 19.века славеносрпским језиком. Неки писци 18.века ( Гаврил Стефановић Венцловић, Захарије Орфелин, Јован Рајић) писали су и народним језиком. Славеносрпски језик је управо мешавина рускословенског и народног језика. Њиме је писано с краја 18. и почетком 19. века, а тада је настао и Славеносрпски магазин, први српски часопис Захарија Орфелина.

За даље залагање за писање на народном језику задужен је био Доситеј Обрадовић што ће нас касније довести и до Вукове реформе језика и писма, о чему ће бити речи даље у оквиру мојих писања. Ово је само за почетак и за подсећање да свако треба да ради свој посао, под условом да зна за шта се у животу определио да ради и да га тога никада неће бити стид. У то име ово и јесте мој скромни допринос ширењу опште културе са пар најосновнијих података наших почетака образовања. Јер, ко не зна свју прошлост, не учи из ње и одриче је се, нема ни светлу будућност.

Татјана Раденковић, професорка српског језика и књижевности, ауторка и телевизијска водитељка