Коментар на: Зашто су у мајском преврату 1903. убијена и 123 члана краљевске породице Обреновић? Поставља се питање да ли је у то Аустријско царство било умешано!

Анализе

Ако се пође од тога да Аустрији никако није одговарало да Србија и Румунија ступе у родбинску везу, како је то видљиво из објаве рата Србији 1914. Сама та чињеница обавезује да се погледа и осветли из тог угла. Време је да се лажна историја писана од агресора детаљније просветли.

Зашто су у мајском преврату 1903. убијена и 123 члана краљевске породице Обреновић?

| by Админ

  • Одмах након убиства српског краља и краљице пуцано је и на краљицину рођену браћу потпоручнике Николу и Никодија, председника владе Димитрија Цинцар Марковића и министра војног Милована Павловића. У мајском преврату 1903. убијено је још око две стотине најближих сарадника српског краља али и 123 најближа члана краљевске породице Обреновић, а са циљем да више  никада нико из ове србске краљевске династије не може остварити претензију на србски престо

Краљ и краљица су убијени из пиштоља, а потом су њихова беживотна тела избодена сабљама и, на крају, искасапљена секиром.

Раскомадане остатке тела српског краља и краљице завереници су ставили у лимени ковчег (Дока Трифковић Лимар је заварио ковчеге) и пожарним колима превезли до старе цркве светог Марка на Ташмајдану и положили у гроб краљеве баке Анке Јеврема Обреновић.

Истог дана, одмах по изласку Сунца Београд је окићен заставама, а убице србске краљевске породице су парадирале Београдом са интимним деловима њихових тела натакнутим на сабље. Каква срамота, какво понижење!

О томе ко су и какви су били они који су убили  српског краља и краљицу може се понешто закључити и из података да је у ноћи крвавог пира опљачкан дворски сеф из кога су украдени  Хиландарска тапија и Мирослављево јеванђеље.

Тапија је касније враћена и пренета у Народну библиотеку али не и Мирослављево јеванђеље које је откривено код краља Петра Карађорђевића тек по отпочињању Првог светског рата. Међутим, исте те године нестала је Тапија и никада више није пронађена. Крађа и потоњи догађаји око Тапије били су везани искључиво за покушај прикривања чињенице да је крајем XVII века Хиландар као гранични манастир постао турска војна караула и да га је од Турака 1821. откупио Милош Обреновић.

Немогућност Милоша да у већој мери материјално помогне Манастир приморала је монахе да се почну задуживати код Бугара што су они искористили за преузимање Хиландара под своје. Љуба Ненадовић је 1859. у Хиландару затекао седамдесетак калуђера Бугара и неколико Македонаца, а крајем XIX века, по сведочењу Димитрија Аврамовића, познатог књижевника и сликара, у манастиру „живи педесетак монаха, од чега једва по који Србин“.

Хиландар у србске руке враћају краљ Александар Обреновић и краљица Драга Машин. Пре него што је априла 1896. године као једини краљ присуствовао првим олимпијским играма модерног доба у Атини Обреновић је на Велики Петак посетио Свету Гору и Хиландар. Краљ је свечано дочекан и испраћен лепо од братства манастира св. Саве и св. Симеона, као и од изасланика свих манастира светогорских. Још пре доласка у Хиландар Обреновић је по Ивану Павловићу, тадашњем српском конзулу у Солуну, послао, као поклон, шест хиљада динара у злату, који је конзул уручио представницима Хиландара (архимандриту Василију и Дамаскину). Но, по доласку у Хиландар у ноћи између Великог четвртка и Великог петка краљ Александар Обреновић одлучује да исплати све манастирске дугове, што, пре одласка, саопштава и манастирском братству.

Дан по Великом  петку сербски краљ је засадио маслину и даривао братство са још 500 дуката, а архимандрит Василије у Савином пољу подише чесму у знак сећања на његов боравак. Међутим, у знак захвалности династији Обреновић хиландарско братство краља Александра дарива Мирослављевим јеванђељем које постаје својеврсна  веза између Обреновића и великог жупана рашке Стефана Немање који је 29. септембра 1198. године написао и потписао Хиландарску повељу. Писању и потписивању Повеље присуствовао је његов најмлађи син Растко који ће, након  што се изборио за самосталност рашке архиепископије од Византије 1219. године, поставити темеље Србске православне цркве.


ИЗВОР: ORDO MUNDI, srpskaistorija.com

Владимир Умељић; НАТО-УКРАЈИНА-РУСИЈА ИЛИ НА ЗАПАДУ НИШТА НОВО

Владимир Умељић
НАТО-УКРАЈИНА-РУСИЈА ИЛИ НА ЗАПАДУ НИШТА НОВО

Хоће ли западне демократије избећи начин нестајања свих својих претходница, које су својевремено прогласиле „крај историје“?

Хтео бих, прво, да поменем емпиријско сазнање да, при објављивањима научних или општих публицистичких прилога који критички рефлектирају фактичко стање у САД, Немачкој и другим демократијама западног типа, по правилу, (а) стижу повратне оптужбе да се при томе ради о „антидемократском“ ставу и делању; као и (б) да се ти прилози прећуткују, игноришу, да се одбија и ревносно спречава њихово објављивање, ширење и коментарисање.

Стога желим да профилактички констатујем и радо ставим на дискусију свој став да овакви прилози припадају апологетици демократског идеала, а да њихово игнорисање само још једном показује да су ароганција и игноранција сестре близнакиње.

Другим речима, и горње разматрање је исто тако/толико „антидемократски“ оријентисано као што је, на пример, и један извештај о сексуалној злоупотреби деце од стране римокатоличких клирика „бласфемичан“. При таквим повратним оптужбама, дакле, ради се о само још једној класичној и неприхватљивој замени теза.

Подсетимо се на један историјски моменат, на вероватно одсудно падање на испиту одговорности пред историјом од стране „НАТО-демократија“, на крају 20. века, када је истовремено ударен темељ, трасиран пут, који је прво водио ка експанзионистичким балканским ратовима, потом ка војној интервенцији у Авганистану [1], ка нападу Запада на Ирак и Либију, и ка „представничком“ рату у Сирији.

Тај пут тешко да обећава нешто добро.

Нису учили од Вајмарске Републике

Тренутни врхунац овог развоја, у рано пролеће 2014, представља најновија ескалација – и од Другог светског рата несумњиво најопаснија, јер је непосредно и масивно претећа за Русију – ескалација у Украјини, где се Запад отворено повезује са извршиоцима несумњивог државног удара, са украјинским милитантним неонацистима (Десни сектор, Свобода, који следе пример Степана Бандере [2] и отворено пропагирају и практикују расизам, антисемитизам и тероризам), не би ли своју доминацију још даље проширио на Исток. [3]

Није, наравно, у питању да Украјина има огромне проблеме, дефицит демократије, висок степен корупције и мањак људских права и слобода, потребу за политичким, економским и социјалним реформама, да су људи с правом незадовољни и захтевају промене.

Али дефицит демократије компензовати нацистичком идеологијом и захтевима „Украјина Украјинцима, све Јевреје и Русе побити“? „Шака свесних“, која управо покушава да поведе „гомилу угрожених“ а коју пак „НАТО-демократије“ стилизују као борце за демократију и подржава, припада дакле отвореним и ватреним следбеницима оних који су градили концентрационе логоре и конструисали гасне коморе, употребљавали митраљезе и бомбе, ножеве и маљеве као аргументе, вршили погроме, масовна убиства и геноциде.

Да ли је могуће да НАТО ништа није научио из историје Вајмарске Републике, када су немачки конзервативци и католичко-клерикалне партије здушно помагали Хитлеру да демократским путем освоји власт, сматрајући да ће га лако држати на узди, а да ће он, пак, бити бедем и вршак копља против друге велике културолошке традиције Европе, против Истока, Совјетског Савеза (тј. ипак против Русије?). Или је овај рискантни потез Запада још један додатни доказ да су ароганција и игноранција сестре близнакиње?

Данашња Русија, међутим, није више бољшевичка творевина, већ једна демократија, васкрсла из совјетског пепела, са свим својим дефицитима и потребом даљег развоја, и побољшања свог политичког, економског и социјалног система. Она је уз то велика атомска сила, са империјалном прошлошћу, која кроз историју није само гледала да шири сопствену територију и утицај, већ, од времена монголске доминације и потом њеног одбацивања у 16. веку (први руски цар Иван Четврти Васиљевич Грозни), увек је изнова морала да одбија нападе са Запада.

Европа на истоку

То је почело од крсташа Немачког витешког реда, преко Пољака (који су у Средњем веку једном приликом заузели чак и Москву), Литванаца, Швеђана, Данаца, Естонаца, Француза под Наполеоном, Британаца и Француза у Кримском рату, па до Немаца и њихових савезника (сваки трећи војник није био Немац) под Адолфом Хитлером. Војна коалиција Сила осовине на Источном фронту се састојала од:

– 3–4.000,000 Немаца;

– око 145.000 Хрвата;

– око 500 000 Румуна;

– 250.000 Италијана;

– 800.000 Мађара;

– близу 18 000 Шпанаца (Франкова Плава дивизија);

– преко 500.000 Финаца;

– 45.000 Словака;

– два батаљона Украјинаца у саставу Вермахта, Легија украјинских националиста Степана Бандере (која је још пре Хитлеровог напада на Совјетски Савез, 30. јуна 1941. у западноукрајинском граду Љвову масакрирала преко 7.000 Јевреја и комуниста [4]) и украјинска националистичка организација УПА, која се борила мало против Совјета а мало против Немаца;

– као и око 150.000 СС-добровољаца из свих земаља Западне и Средње Европе (највише Француза, Швеђана, Норвежана, Холанђана и Белгијанаца). [5]

Други извори говоре пак о између 4,5- 4,7 милиона војника под Хитлеровом командом на Источном фронту, од тога око 600 хиљада из редова његових савезника. [6]

Погледајмо још како изгледа однос броја жртава при овом последњем великом рату: Немачка је на Источном фронту изгубила око 2.700.000 војника у ратним радњама и 1.100.000 у совјетском ратном заробљеништву (плус губици њених савезника). [7]

Истраживања о броју жртава Совјетског Савеза су до 2009. констатовала око 37.000.000 жртава. [8] Немачки историјски институт је пак до 2011. установио број од 26.600.000, од тога око 11.400.000 војника – 8.400.000 палих при ратним радњама и око 3.000.000 у немачком ратном заробљеништву. Сходно томе, требало би да је страдало око 15.200.000 совјетских цивила. [9]

Украјинска националистичка организација УПА је иначе и по завршетку Другог светског рата наставила са терористичким нападима на совјетске државне службенике и пре свега на Јевреје, који су преживели Холокауст.

Она је била при томе подржавана, како од британске тајне службе СИС, тако од 1949. године и од америчке ЦИА, која је на пр. до 1953. падобранима убацила 75 наоружаних припадника УПА у Украјину. [10] За подсећање, то је била иста 1949. година, у којој је ЦИА интегрисала немачку тајну службу, данашњу БНД, у своју организацију две године после сопственог утемељења а четири године пошто је окупациона сила САД устоличила ту немачку службу и опет реактивирала веики број Хитлерових обавештајаца у њој. Нацистичка фаза је била превазиђена, породична свађа окончана и Немачка је поново била враћена на праву страну, у матично окриље Запада.

Демократија и нацисти

Како би дакле Русија са овим историјским искуством требало да реагује на актуелни продор данашње западне „међународне заједнице истих вредности“ (Американци, Немци, Британци, Французи, Шпанци, Италијани, Пољаци, Литванци, Естонци, Швеђани, Норвежани, Данци, Финци, Холанђани, Белгијанци, Мађари, Румуни, Словаци, Хрвати и опет нацистички/расистички оријентисани део Украјинаца) ка њеним границама?

Јер независно од тога да би та модерна и самододељена ознака требало да сугерише само позитивне вредности – плурализам, превазилажење уско националних интереса и општеважеће „вредности за себе и по себи“ – она је једноставно и штавише дијахроно тачна. То су – са свим временски условљеним варијантама, тј. предзнацима, па и повременим екстремним девијацијама – заједничке вредности једне те исте културолошке традиције (Запада). Она је наиме изнедрила како покрете хуманизма и ренесансе и демократију западног типа, тако и социјалдарвинизам, еугенику, нацизам, фашизам и клерофашизам, фалангизам итд.

Добра вест је да је демократија све те облике идеолошких застрањивања и социјално-државног организовања преживела. Лоша вест је да се све више поставља питање у коликој мери именујући појам демократије још увек рефлектује њену суштину? Другим речима, да ли је та суштина (истина, стварност) радикално промењена а да није дошло до враћања историјски компромитованих, мада пре одговарајућих језичких детерминанти у употребу?

Овом сарадњом „НАТО-демократија“ са савременим украјинским неонацистима се иначе не само потврђује последња констатација (укорењеност и западног типа демократије и тоталитарних идеологија у истој културолошкој традицији) већ и класична, само (неморално) прагматична и изузетно проблематична доктрина са потенцијалом опасног бумеранга, која као што је познато гласи: „Непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ, па макар тај истовремено био мој смртни непријатељ“.

Она је већ дошла до изражаја у време балканских ратова у бившој Југославији на крају 20. века, када је прилив оружја и муџахедина, исламистичких џихадиста са Блиског истока на Балкан био уперен само против српских „bad guys“ (а и пре тога, за време совјетске инвазије у Авганистану, када је Запад наоружао и логистички оспособио терористичку Ал Каиду, која ће потом однети хиљаде живота цивила управо на Западу).

Вратимо се претпостављеном одсудном падању „НАТО-демократија“ на испиту историје на крају 20. века, које се по ауторском мишљењу састоји у следећем: чињеница је да је Совјетски Савез (са Варшавским пактом, комунистичким државним сателитима и пратећим идеолошко-милитантним покретима широм света) представљао врло реалну опасност по идеју демократије, чија основна (једина конкретна, са свим недостацима и слабостима) форма испољавања јесте била она западног типа. Западни државни конгломерат је тада представљао неопходну и добродошлу противтежу.

Чињеница (за жаљење) је исто тако, да је после распада Источног блока и нестајања биполарног света, Запад пропустио не само огромну већ вероватно и једину историјску шансу да помогне и понуди читавом свету заједничко остваривања идеала демократије (равноправности, недељивих људских слобода, права и обавеза, итд.).

Јер „НАТО-демократије“ су тада биле једини и енормни – у историји још невиђени – функционални конгломерат економске, политичке, војне, технолошке и идејне (претпостављено важећи хуманистички идеал) моћи на свету, поседовале су сваки замисливи потенцијал и више него довољни морално-етички кредибилитет код већине осталих народа.

Показало се, међутим (претходно питање, које се све више поставља), да је дотични идеал са великим степеном вероватноће само макулатура, само интересно редефинисана стварност, да је његова – по самосхватању конкретних узурпатора „власти над дефиницијама“ – садржина супституисана спољном језичком формом и деградирана на банализовану флоскулу у смислу принципа циљ оправдава средство и у служби борбе за власт над светом.

„НАТО-демократије“ су, наиме (и исто тако – нажалост), изабрале пут свих осталих империја у историји човечанства. Будућност ће показати да ли ће оне наћи снаге да направе један радикални заокрет, у смислу да пут у будућност води преко враћања коренима, те да ипак избегну и крај и начин нестајања свих својих претходница, које су својевремено, исто као данас оне, гласно и самоуверено проглашавале „крај историје“.

То је, као што је познато, увек био само крај њихове историје. [11]

__________

Напомене:

[1] Још једном – тиме се, наравно, ни у ком случају не поставља у питање суштаствена потреба, тј. неопходност борбе против сваке врсте тероризма, и то свим средствима која се ослањају на једну хуманистичко-правну, етичку и моралну основу. САД, тј. „НАТО-демократије“, нису дакле смислиле неке виртуелне терористе, али су овим својим непревидиво нападачким ратовима дефинитивно и само у сопственом интересу виртуелизовале стварност, довеле у питање читаво позитивно међународно право, обезвредиле ионако фрагилну улогу УН и додатно изгубиле кредибилитет у свету.

[2] Степан Бандера, син једног унијатског гркокатоличког свештеника, био је украјински ултранационалиста, фанатични антисемита и предани бескомпромисни револуционар. Упореди: Salomon, Hobe, Tulatz, Nazikollaborateur als neuer Held der Ukraine. Jüdisches Berlin 4/2010.

[3] Актуелна криза око Украјине захтева свакако временску дистанцу да би се могла темељно анализирати. Она међутим већ потврђује непромењени континуитет односа на релацији Запад-Исток.

[4] Упореди: Bandera. Immer Angst. In: Der Spiegel. Nr. 44, 1959.

[5] Berthold Seewald, Hitlers Leih-Armeen beim Marsch nach Stalingrad, Die Zeit, 04. 08. 2012.

[6] Упореди: David M. Glantz, Stumbling Colossus. The Red Army on the Eve of World War. University of Kansas Press, Lawrence, 1998. Даље: Мельтюхов М.И.: Упущенный шанс Сталина. Советский Союз и борьба за Европу, 1939–1941. М.: Вече, 2000.

[7] Christian Hartmann, Unternehmen Barbarossa. Der deutsche Krieg im Osten 1941–1945. C.H. Beck, München 2011, S. 115 f.; даље: Rüdiger Overmans, Deutsche militärische Verluste im Zweiten Weltkrieg. 3. Auflage. Oldenbourg, München, 2004.

[8] Ibid, David M. Glantz, Stumbling Colossus. The Red Army on the Eve of World War. University of Kansas Press, Lawrence, 1998. Даље: Мельтюхов М.И.: Упущенный шанс Сталина. Советский Союз и борьба за Европу, 1939–1941. М.: Вече, 2000.

[9] Ibid, Christian Hartmann.

[10] „Nature and Extent of Disaffection and Anti-Soviet Activity in the Ukraine“ (Bericht des US-Militärattachés der US-Botschaft in Moskau, 17. März 1948), zitiert in: Christopher Simpson: „Blowback“. Collier Books, New York, 1989.

[11] На пример, Францис Фукyјама, заменик шефа Планског штаба у америчком State Department-у, већ је крајем осамдесетих година прошлог века, када је непосредно предстојећи распад Варшавског пакта и Совјетског Савеза постао непревидив, „крај идеолошке еволуције и почетак универзалног важења западне либералне демократије на читавом свету“. Објављено у часопису National interest, Washington, 1989. Историја, међутим, и даље тече и од тада протекле деценије увек изнова доказују утопијски карактер таквих, колико еуфоричних, толико и безнадежно погрешних представа стварности

TEKST HRVATSKOG ISTORIČARA MOMENTALNO ZABRANJEN NA CELOM ZAPADU! Goran Šarić ogolio istinu o presudi Ratku Mladiću!

TEKST HRVATSKOG ISTORIČARA MOMENTALNO ZABRANJEN NA CELOM ZAPADU! Goran Šarić ogolio istinu o presudi Ratku Mladiću!

Alo; D.K.Vesti

09.06.2021

22:1011

Goran Šarić, istoričar i katolički teolog iz Rijeke, danas se za samo nekoliko minuta suočio sa globalnom cenzurom. Drugačije mišljenje ne praštaju oni koji daju okvire i narativ, pa je objektivan tekst Šarića uklonjen samo nekoliko minuta pošto ga je objavio na društvenim mrežama. Tekst prenosimo u celosti.

TEKST HRVATSKOG ISTORIČARA MOMENTALNO ZABRANJEN NA CELOM ZAPADU! Goran Šarić ogolio istinu o presudi Ratku Mladiću!
Printscreen

Zapad osudio Ratka Mladića, a tko će osuditi Zapad?

Europska Unija kao konglomerat zla, izdaje, perverzije i kriminala, sad može „odahnuti“. Ili… možda je tek dobila problem? Što znači osuđujuća presuda bivšem vojnom vođi Srba u Bosni i Hercegovini? Znači li to napredak pravde i istine za bilo koga, ili samo napredak EU epštajnovske klike u obmanjivanju javnosti i prodoru snaga mraka – na istok? Pogledajte naslove medija u Hrvatskoj. Pogledajte čime obmanjuju i zaglupljuju i onako zaglupljene mase… Naslovi poput: „Tajni rat Gotovine i Mladića: Srbija je spremala pakleni plan uoči Oluje“?! Je li njima jasno da problem Hrvata nisu Srbi nego ekonomska okupacija od strane Zapada i duhovna degeneracija! Je li njima jasno da Hrvatice (kao ni Srpkinje) ne rađaju djecu i da će ovim tempom negativnog nataliteta za 50 godina nestati i Hrvatska i Srbija?!

I najvažnije, tko će i kad osuditi EU tajne i javne lidere i političke sile koje su izazvale RAT U BIVŠOJ JUGOSLAVIJI? Koji će to sud izreći osuđujuću presudu vatikanskim, njemačkim, američkim i britanskim centrima moći koji su potaknuli i rasplamsavali rat na cijelom prostoru Balkana? Ili osuda Mladića (koji je samo obični vojnik koji se borio za interese svoje nacije, kao što su se borili i ostali nacionalni lideri i generali iz BiH i bivše Jugoslavije) samo pokušaj pilatovskog pranja ruku, kroz formu Haškog suda? I da oni glume „pravdu“, oni, koji su daleko više krivi od Ratka Mladića! Oni koji vrše i nameću teror zločinačke demonkracije na cijelom prostoru bivše države? Teror perverzije, teror politike proganjanja pametnih i ušutkivanja sposobnih. Teror nametanja njihovih „vrijednosti“ (pa je po novom u Srbiji žena vatrogasac vatrogaskinja, a majka koja dijete udari po guzi može završiti u zatvoru).

Ovi događaji (suludo rušenje pravoslavne crkve, maltretiranje sa „non paperima o Kosovu, stotine godina robije za Srbe u Hagu…) zahuktavaju politička zbivanja u Srbiji! Srbima postaje jasno da Srbija za Zapad nikad neće biti dovoljno mala da ne bi bila velika! Srbima postaje jasno da je petog oktobra izvršen državni udar. I da su te vlasti bile izdajničke! Otvoreno izdajničke! To nije bila suradnja s EU, to je bilo lizanje dupeta onima koji su na Srbiju bacili 25 tisuća tona bombi i 600 kilograma osiromašenog urana, koji je za 30% podigao pojavu raka, leukemije itd. u Srbiji! A mnogi ljudi u Beogradu sad primjećuju i na sebi, čudne promjene…

možda vas zanima

RATKO MLADIĆ POSLAO PORUKU SVIM SRBIMA Sin Darko otkrio: Nisu nam dali da se zagrlimo, gledali smo se kroz staklo, pitao je za decu… A onda rekao: U pitanju je sudbina Republike Srpske…

21:54 Vesti 0

SUSRET KOJI JE ZAPALIO VAŠINGTON Ratko Mladić namagarčio Amere – izvadio pištolj pred Veslijem Klarkom, a onda je u SAD nastao haos

21:50 Vesti 0

UZBUNA U HAGU Šešelj otkrio šta su juče uradili generalu Ratku Mladiću pre izricanja presude! (VIDEO)

21:23 Vesti 0

SUDIJA NIJAMBE ODLUČILA DA SVE OTKRIJE! Ratko Mladić nije kriv za Srebrenicu – Jedan izdajnik je ogrezao u krvi i svedočio je lažno protiv generala!

21:03 Vesti 0

Sad nije više pitanje presude Mladiću, ona će samo Srbe osvijestiti da više nikad ne dozvole da im na vlast dođu „tadići“, „marinike“, „koštunice“… odnosno oni koji su izručivali srpske generale – u ruke onima koji su dugih 77 dana i noći okrutno BOMBARDIRALI Srbiju i ubili i osakatili na tisuće građana, među njima i puno djece! Porušili državu i otrovali je kemikalijama i osiromašenim uranom! Tim razbojnicima oni su isporučivali svoje generale, čak i predsjednika! Dakle ratnim zločincima NATO zločinačkog saveza!

Koja bi država izručila svog predsjednika strancima? I onda se Čeda Jovanović čudi ako mu neki prolaznik dobaci uvredu? U drugoj državi bio bi na doživotnoj robiji.

Ja znam da su Srbi narod koji dugo trpi, šuti, pa i spava. Ali Zapad ne zna da je opasno probuditi Srbe!

EU tama se širi na istok. Tj. pokušava se širiti, pokušaj je to stvaranja prostora Tame od Londona do Crnog mora! Za stvaranje pozicija za budući napad na Rusiju! U tom smislu, Srbija je bila – prepreka, Srbija je i dalje prepreka, bez obzira na sluganstvo srpskih tzv. elita!

Srbi počinju shvaćati da u EU ne teku med i mlijeko. Jedino što svaki ne-germanski, ne-romanski mali narod može očekivati u EU je – ropstvo i teror! Dok je Srbiji OTETO 17% državnog teritorija (srpska pokrajina Kosovo), nevladine organizacije, Kostić i pojedini akademici i profesori sa Filozofskog fakulteta u Beogradu se lome da uvjere Srbe kako je njihova jedina svjetla budućnost u EU gdje Srbiju nitko ni ne zove. Interesantno je kako čovjek postane đavao kad izgubi karakter! Kako su spremni na svako poniženja, kao narkoman za gram droge kad je u krizi…