AUTOBIOGRAFSKA SEĆANJA-Dušan Nonković Teodorović-

Kad mi je bilo tu negde 5 godina pri kraju drugog svetskog rata pomalo sam shvaćao da sam ostao bez oca kojeg su streljali nemački vojnici i da je to bio glavni uzrok mom osećaju gladi i svoje nemaštine. Sećam se starog deke kako je srkao svoju supu nekom izlizanom kašikom koja je imala nekoliko rupica, bila je zgužvana kao da su preko nje prešla zaprežna kola. Kad sam ga upitao zašto mu curi kašika, odgovorio je; kad prođe rat ješćemo zlatnim kašikama! Izlazilo se u dvorište, prislanjalo uho na zemlju da bi se čulo da li se ruske kaćuše približavaju ili udaljuju. Tada sam bio u Loznici, Sećam se da sam pitao majku, koja me je vodila za ruku po pijaci; zašto vise po banderama čike? Ona mi je odgovorila da nisu bili dobri a ni poslušni pa su ih obesili za primer drugima. Znam da sam se tada čudio tom objašnjenju. Nekako nisam mogao shvatiti to da nisu bili dobri kad su bili tako lepo obučeni sa lepim prslucima na šunku pantalonama i kožnim opancima na nogama. U to vreme se desilo još jedno neshvatljivo čudo. Majku mog vršnjaka, koja je da bi njih dvoje preživeli prala veš svima bez obzira koja bi vojska naišla, pa je to bio razlog da je neko zaklje a mati mi je rekla da su je pojeli vukovi. Vršljajući tako među odraslima čuo sam da su joj prsti bili isečeni. Neko je rekao da je bila fašistička kurva pa zbog toga. Ta priča sa vukovima delovala je na mene veoma čudno, odkud vukovima nož da seku prste!? U to vrema dan za danom smenivali su se tu mnoge vojske. Sećam se belorusa pa nekog četnika velike brade koji je došao da pozajmi peglu. Drugi dan su već nestali. Sećam se i partizana koji su na četiri konja ujahali u grad, uglancani i opeglani sa kožnim remenom preko grudi i nekim kapama sa zvezdom kakve do tada nisam video, dok smo mi dečurlija u jedndeku pokraj puta skupljali prazne čaure koje su bile prošle noći ispucane da bi se mi deca njima igrali.

Rat je prošao ali deka je i dalje jeo izbušenom kašikom, svoju supu a ja sam i dalje bio gladan i bosonog. Umesto od zlata kašika došle su od livenog aluminijuma a on je ipak kako sam to kasnije saznao jeo izlizanom srebrenom kašikom.

U školi su mi imućnija deca nudila obuću iz koje su im noge izrasle, koja mi nije pasala pa sam se odlučio za jedne dobre sandale na remenje, od jednog povećeg druga iz razreda, koje su mi bile taman. Kad su se i one pohabale morao sam ponovo bos u školu. Tada su učionice bile katranom natopljene pa su mi noge bile do kolena njim umazane.

Umesto zlatnih kašika dobili smo duge redove za mleko, šećer i druga sledovanja. Odeće nije bilo pa sam nosio neki preveliki kaput dobiven od crvenog krsta. Po pitanju bratstva i jedinstva sam ubrzo shvatio da novčanice nisu sestre.

Prihvatao sam to sve već poučen iskustvom iz rata gde sam morao ćutati kako bi mogao preživeti.

U toj bedi dolazi i suša tako da ni hleba nismo imali već u najboljem slučaju jeli smo kukuruzni, odnosno proju ili kačamak, ponekad sa mlekom. Sa šećerom i cimom je bio veoma ukusan ali šečer se dobijao na tačkicekao strogo odmereno sledovanje. Komunistički komitet na čelu sa Titom optužuje Staljina i njegov centalno upravljanje i privredno planiranje i raspoređivanje privrednih dobara. Mislim da je to bio pokušaj komunističkog globalizma da ovlada sveto. U moskvi je za vreme Staljina postojao veliki takozvani hotel u kojem su stanovale sve komunističke vođe celog sveta. Tu je i Tito bio instruiran. Dolazi do raskida sa Staljinom i Sovjetskim savezom. Amerikanci podnose zahtev ujedinjenim nacijama da se pola Trsta (koji je tada bio podeljen bodljikavom žicom na Jugoslavenski deo i na Italijanski deo) u celini pripoji Italiji. Po celoj Jugoslaviji su se održavale demonstracije na kojima sam i ja učestvovao kao osmogodišnji učenik jer nas je učiteljica sve izvala u grad gde su već radnici demonstrirali. I to čudo je prošlo ali od zlatnih kašika ništa. Pošto je postojala opasnost da Sovjetski Savez napadne jugoslaviju zbog odvajanja iz njega, pokušala je Amerika da ublaži bol Jugoslaviji zbog otetog dela Trsta udeljivanjem Titu bespovratnih kredita. Osniva se i blok nesvrstanih kao protuteža Sovjetskom savezu i Mao Ce Tungu. Polako se pune državne trgovine svakom vrstom robe, od obuće do kangar odela. Moda zapada prodire i na jugoslavensko tržišta. Tito postaje sve popularniji pogotovo zbog dobrih odnosa sa čitavim svetom i izdavanja pasoša važeći za sve zemlje sveta. Prvo za sve izuzev Španije zbog Frankove diktature a potom i tu se moglo bez vize putovati. Amerikanci su nam sve više pomagali kako bi nam zemlje Sovjetskog saveza sve više zavidile, prije svega na putovanjima dok su oni mogli samo iza gvozdene ograde putovati. Buvljak u Subotici postaje najveći buvljak u Evropi. Išlo se za trst a vraćalo preko mađarske gde se zamenjivala kafa iz Italije za mađarske kobasice. To je bilo vreme u kojem su poneki izuzetci počeli jesti zlatnim kašikama.

Jugoslavenski komunizam je bio hvaljen na sva usta kao komunizam sa ljudskim obrazom. U medjuvremenu sam napunio 18 godina i biou predposlednjoj godini mašinsko poljoprivredne škole u Apatinu. Za vreme školske godine stanovao sam tamo u domu. Samo za vrema ferija mogao sam kući za Suboticu. Punoletnost je donela za sobom i da se učlanjuje u Komunističku partiju ali samo po predlogu drugih kolega pa je to išlo ovako; ti mene predloži ja ću njega a on će tebe predložiti! Pošto sam bio poprilično omiljen meću drugovima postadoh ja tako član komunističke partije, barem tako je to izgledalo! Nekako u to vreme u grad je gostovao neki cirkus koji je trajao do poladevet naveče. Izlaz smo imali jedanput nedeljno i ja sam rešio da odem u cirkus i napustim predstavu pola sata ranije kako bi stigao u dom na vreme. Ali do toga nije došlo jer sam se i previše udubio u mađioničarske trikove. Tako ja zakasnem da se na vreme vratim u dom. Morao sam probuditi upravnika doma da mi otvori kapiju. Mrzovolno je otvorio manja ulazna vrata od velike kapije rečima; o tome će mo sutra razgovarati! Sutradan me je najbolji drug pitao, koji je odrastao bez obadva roditelja jer su stradali od ustaške ruke; da li si već video tvoju partijsku knjižicu? Rekao sam da sam već pogledao ali da moje nema među partijskim knjižicama. Nastojao je da obavezno pođem sa njim i još jednom da pogledamo. Otišli smo skupa. Knjižice su bile poslagane po stolu, otvorene da se vidi slika ali mene nismo našlu među njima. Popodne mi reče upravnik doma da je najbolje da sam napustim dom kako bi izbegli javnu diskusiju. Za vrema školskog odmora sam rakao drugovima da moram napustiti dom jer sam zakasnio na vreme da se vratim. Jedan kolega koji je živeo u Apatinu, pored čije kuće smo svaki dan prolazili na putu za školu predložio je da dođem kod njega i njegove majke da živim u istoj kući. To sam naravno oberučke prihvatio i prvom prilikom sam se preselio- Imao sam za isti novac svoju posebnu sobu i nisam više morao da pazim da ne zakanim.

Nekoliko dana kasnije, kad se pročulo da sam zbog kašnjenja izbačen iz doma, prišao mi je jedan dobar prijatelj koji je već bio član saveza komunista i rekao da nisam izleteo iz doma zbog kašnjenja iz cirkusa već da se jedna, malo starija i poprilično gojazna žena, koja je radila u kuhini doma kao kuvarica a koja me je češće no druge učenike određivala da ljuštim krompir. (Trebalo ga je oljuštiti za tu negde 250 osoba) hvalila se drugim kuvaricama da ima ljubavni odno samnom. Tom prilikom mi je drug rekao da je u to vreme dok sam bio u cirkusu dobio zadatak sa još dvojicom da provere da li sam kod te kuvarice. Penjali su se na drveće ispred kuće da vide da li sam tamo. Nekoliko puta se palilo svetlo u prostoriji ali mene nisu videli. Tada mi je rekao da se vratim u dom i da će pokrenuti javnu diskusiju. Rekao sam da mi ta sramota ne treba a i da se šut sa rogatim ne bode.

To je bilo moje prvo iskustvo sa komunističkim sistemom!

Na drugo nisam morao dugo čekati.

Među mojim prijateljima bio je i jedno tri godine stariji od mene učenik Mašinsko poljoprivredne škole. Iz nekih razloga je morao koju godinu pauzirati posle osmogodišnje škole. Verovatno zbog siromaštva. Imao je još petoro ili više mlađih setara. Verovatno je to trajalo zbog traženja stipendije. I ako stariji tri godine bio je moje visine malih brčića i poprilično duhovit. Pisao je poeziju. Jedna mu je pesma pobedila na nekom konkursu. Ona je glasila, kolko se još sećam posle silnih godina; Na zamagljenom kuhinjskom prozoru visi zadremala suza… što su drugi učenici ubrzo sa podsmehom promenuli; Na na zamagljenom prozoru visi Kapamadžiin brk. Bio je veoma ponosan na svoju pesmu a nekako i pogođen tim podsmehivanjima i ruganju. Izgleda da sam privlačio kao magnet takve osobe oko sebe koje su imale izvesnih poteškoća ili bolje rečeno koje su patile zbog ponižavanja pa sam u svom društvu najviše imao baš takvih drugova. Verovatno i zbog toga što sam imao razumevanja za takve osobe a nije mi ni padalo na pamet da bilo koga ponizujem i ismevam. Ni ja nisam bio imućniji ali sam imao jednu šarenu i jednu belu košulju. U domu je svake subote popodne bio ples uz orkestar sastavljen od učenika. Ali moj prijatelj nije hteo plesati jer ga je bilo sramora što nema belu košulju. I tako je to počelo sa pozajmicom bele košulje a završilo se sa pozajmicom novca. Pošto je njegova stipendija iz nekog razloga bila obustavljena dogovorili smo se da jedan mesec platim dom za mene a drugi za njega i tako naizmanično jer se nije smelo više od 3 meseca kasniti sa plaćanjem inače se leti iz doma. Tako bi obadvoje ostali u domu šest meseci, do raspusta. A za vreme raspusta, kako je to rekao moj kolega, pratiće svinje i krave teretnim vozom. Napajao bi svinje i krave da ne bi koja krepala dok ne stignu do klanice. Rekao je da je to dobro plaćen posao. Potajno je kupovao lutriju i stvarno dobio je ulog veći od deset meseci koštanja doma. Kupio je flašu šljivovice i svima je pred ručak u domu ponudio gutljaj pa i meni što sam odbio jer sam bio mišljenja da bi trebao prvo da poravna svoje dugove kod mene ali nisam rekao ništa. Naslućivao sam da on na to ni nemisli. Tako je i bilo. Otišao je na raspust kući u Bečej a moja me majka dočekala sa pismom u ruci i upitala; odkud ti toliki dugovi? Dobila je pismo od škole odnosnu uprave doma. Nije mi preostalo ništa drugo do da joj kažem istinu! Dala mi je novac za voz da odem za Bečej i da se bez novca nevraćam. Tamo sam mu naišao na bolesne roditelje a njegova majka mi je rekla da je otišao negde na državni salaš i da je tamo jednoj ženi kupio večernju haljinu a rođenoj sestri nije kupio čak ni par čarapa. Vratio sam se kući nezavršenog posla.

Kad je prošao raspust i počela škola iznenada dođe moja majka u školu i pred direktorom i nastavničkim zborom obelodani tu prevaru! Direktor me je istog momenta pozvao u kancelariju ali i razrednog starešinu kao i mog kolegu! Moj kolega kojem sam ja pozamljivao sobstvenu košulju i novac je priznao samo trećinu celokupne sume novca. On je bio odličan učenik za razliku od mene a bio je i član komunističkog komiteta učenika naše škole. Naravno da se njemu sve na reč verovalo dok se na mene gledalo sa podozrenjem. Kad sam majku peške pratio do željezničke stanice, iznenada me je upitala; a kakve si to veze imao sa nekom kuvaricom. Bilo me je užasno sramota bilo šta govoriti sa rođenom majkom na tu temu. Spustio sam glavu i nisam više ni reč mogao progovoriti. Ćutke smo stigli do stanice a mati mi je za rastanak zagrlila i rekla; ne brini se sine, sve će biti dobro, rekla sam upravniku doma da sam mu poverila rođeno dete i da je trebao bolje da pazi koga prima na mesto kuvarice. Shvatio sam da je moja nepismena mati bila razumnija i inteligantnija od visoko školovanog upravitelja doma. Zanemeo sam i dugo se nisam mogao oporaviti od toga šoka. Taman sam mislio da je došla da pogleda moj novi smeštaj a onda ovo da Bog sačuva. Mislio sam da je prihvatila moju laž da sam otišao da privatno stanujem kako bi mogao bolje učiti pošto je u domu uvek galama. Stid me je bilo što sam je lagao, što sam lagao svoju majku koja se tolko u životu napatila. Prvo su joj streljali muža, mog oca i ostavili sa troje dece. Pa potom su joj preneli stvari sa seljačkim kolima u željezničke vagone gde je na podu bila samo slama. Gazda predhodnog stana je pitao da li mu može dati željeznički fenje našta mu je odgovorila da joj je to uspomena na muža i da su u vagonima samo žene sa decom poginulih muževa i da je taj fenjer čistio i polirao njen muž a moj otac pa da zato izgleda kao da je od zlata. Rekla je: Znate, u teretnim vagonima nema struje niti zahoda a i mi se žene bojimo u mraku biti same. Kada su kola istovarili i gazda vratio nazad, moja majka je uzalud tražila fenjer nije ga više bilo!Navirale su mi misli iz te najtmurnije prošlosti. Za mene je bilo nezamišljivo da nekog prevarim. Dolazile su mi slike pred oči kako me drži u naršju ispred zida za streljanje. Stariji brat od četiripo godine otrgao se iz majčine ruke i pobegao pod nogare za sečenje drva. Jedan od tih nemačkih vojnila je tresnuo nogom po nogarima koja su se od žestokog udarca raspala a bila su i inako klimava. Brat je ponovo dotrčao majci i uhvatio je za ruku. Sa druge strane je stajao moj devetogodišnji brat a do nje još jedna žena isto jednog streljanog željezničara sa dva deteta. Dva nemca su žestoko raspravljala i na kraju su uzeli sa sobom samo deku koji je bio vlasnik kuće u kojoj su obadve familije iz vagona bile smeštene. Ceo incident je nastao zbog toga što se dvanaestogodišnji sin te familije stideo vršiti nuždu u kabo koji je stajao u ćošku dnevne sobe pregrađen samo jednim ćebetom. Izašao je u zahod koji se nalazio u dvorištu sagrađen od drveta. Nedaleko od njega je bila nemačla posmatračnisa sa koje su zapucali po zahodu jer je bio policijski čas. A potom je i četa domarširala. Dvanajstogodišnjem se na sreću nije ništa desilo. Deka se vratio kući plavih modrica. Kako mi je to majka pričala, nije bilo dela kože koji nije bio plav. Jedva se dovukao do kuće i zamolio da to više nikad ne uradimo jer će nas sve postreljati! Mnogo mi je značilo da majku ne razočaram a sad ovo od vrlih komunista! Od druga od kojeg to nisam mogao očekivati.

Ponovo se gubim u sećanjima na deku što je jeo supu izlizanom kašikom koji nas je i pored toga što je izgubio sina u kiši rafala nemačkih vojnika u Kraljevu delio sa nama ono malo što je imao a kad nije bilo ni toga malo da snama podeli delio nam je svoju nadu u bolje sutra, bolji život i bolje ljude.

Sećam se kad je jednog dana njegov srednji sin došao, za vreme pauze, na ručak. Dok me je cupkao na njegovom kolenu sa rečima; đija đija majka mu je pržila jedno jaje koje je onako u tiganju stavila pred nas on je zamočio zalogaj hleba i metnuo mi ga u usta. Moja majka je dotrčala kao da ju je ubola tartantela, uzela me sa njegovog kolena rečima; sine on je jedini koji za obadve famili je zarađuje novac teškim frizerskim poslom. Pusti da se čiko podkrepi. Nesećam se da sam bilo kako protestovao i ako sam to jaje upamtio do današnjeg dana tu negde 75 godina.

Za večeru su žene oprale krompir kojeg su napabirčile kod seljaka na njivama sa već povađenih krompirom. Najveći je bi veličine orasa a nalmanji malo većeg lešnika. Tepsija sa tim krompirom je bila postavljena na sto i još jedan tanjir sa soli, masti i sitnom crvenom paprikom. Svi smo jeli taj krompir sa ljuskom da bi bili sitiji. Neoljuštenog smo ga umakali u mast pa u so i alavu papriku. Malo je ljuska bila opora ali sve u svemu ukus mu je bio odličan tako da sam i njega pamtio 75 godina, do moje osamdesete godine.

Sledećeg dana sam se veoma rano probudio od bolova i baka, dedina supruga, me je postavila na neku kantu sa vodom koju je obložila nekim uvrnutim izhabanim peškirom kako mu se ne bi, za vreme sedenja na njemu, urezao u kožu. Dok me je ona tako držala da ne izgubim ravnoteži dok sam se ja mučio već duže od pola sata da istisnem iz sbe, valda od tih ljsaka krompira zapečenu stolicu, zalupao je neko snažno na vrata i ako je bila još mrka noć. U tom momentu je izašla iz mene ko kamen tvrd deo stolice. Čuo sam samo kako neko reče; nek se spremi da pođe snama.

Ujutru sam čuo da ga je neka vojska odvela sa sobom. Mislim da su to bili partizani. Stariji sin deke je već bio u nekoj vojsci i ostao je sad samo, mislim dvanaestogodišnji, Nedeljko koji se brinuo o meni kao da sam mu brat bio. Trčao sam za njim kao pule. Jadnom smo ranije prije ovog jutarnjeg nemilog događaja, otrčali u čoporu, podosta dece, do sale gde su mešteni bili belorusi. Bila je to velika prostorija sa puno vojničkih gvozdenih kreveta. Videlo se da su u žurbi napustili prostorije jer na jednom krevetu je neko od njih zaboravio svoj pištolj kojeg je neko iz čopora dečurlije uzeo. Među tim belorusima je bio jedan moj ujak drugog kolena, Luka iz Dalja. Odrasli su mu govorili da skine uniformu i da ostane ali on je rekao da će ga partizani odrati živoga ako im padne u ruke. To je bila poslednja veza sa njim i više nikada nismo čuli za njega. Sigurno je negde u povlačenju poginuo. Njegova supruga je bila 36 godina kasnije u mojim svatovima. Bila je najstarija osoba celih svatova, tu negde 80 godina.

Deka je rat preživeo kao i njegova tri sina i supruga. Oni su se vratili za Osijek odakle su i bili poreklom Nedeljko Balašević je sa godinama postao upravnik ili direktor Osječke mlekare. Kamionima je skupljao mleko po selima pa i selu Veri u kojem je živela sestra moje majke a moja rođena tetka Velinka, tako da smo preko nje bili u vezi.

Tetka Velinka je bila moja najdraža teta!

Mama me je posle rata dovodila kod svoje najstarije sestre Velinke. Neznam zašto ali bila je prema meni veoma pažljiva. Videlo se po očima da me jako voli! Imali su u dvorištu neko veliko drvo na kojem su koke prenoćivali i bile sigurne od lisica, barem tako mi je to rekla tetka. Naveče bi im bacala zna kukuruza da bi se potom penjale na to drvo. Bilo je tu veoma mnogo koki pa sam se čudio kad bi tetka primetila da joj fali koja pa bi je po imenu vikala. Nekad bi koja istrčala iz štale ili iz bašte koja je bila u podnožju dvorišta koja se suočavala se sa baštom prvog komšije, koji je svoju kuću imao direktno ispred crkvene porte. Bila je to podosta velika crkva ali bez krova kojeg su zapalili neki dušmani za vreme rata. Između drveta na kojem su spavale kokoške i bašte bila je jedna kamara od kukuruznih snopova i slame. Pomalo se sneg topioi pa su ispod nje provirivale košnice. Kad sam teku upitao; šta je to? Rekla je da su to košnice za pčele o kojima se brinuo njen sin Veselin. Veselin je bio jako dobar i vredan da je sa 17 godina već uzgajao pčele. Maloletan je otišao u partizane i nije se više vratio. Tetka bi nedeljom kuvala kokošiju supu sa finim rezancima, žuti ko dukat. Davala mi je batak, džigericu i želudac baš ono što sam najviše voleo. Čak nije ni jela kako ne bi promašila ni jedan moj zalogaj u kojem sam veoma uživao. Tetak je bio ćutljiv čovek ali i njemu su se oči nekako čudno caklile. Jednom je u štali uhvatio vrapca i dao mi ga u ruke iz kojih je istog momenta odlepršao.

U crkvi bez krova su se nastanile kukuci koje bi noću zakukali od čega sam se plašio jer sam čuo da kad kukuci zakukaju da će neko umreti! Jedne noći sam se upiškio u krevet pa su morati menjati slamaricu. Tetka velinka mi nije ništa rekla već me je poslala sa drvenom varjačom niz baštu da donesem na varjači soli za ručak. Kad sam stigao kroz baštu kod komšinice povikala je na mene; pa ti si se upišao u krevet i uze mi drvenu varjaču iz ruku da me njom udari a ja sam brže bolje pobegao teti Velinki. Tada nije bilo telefona u selu a još manje mobilnih. Znam da me je to pitanje poprilično zabavljalo; odkud je to mogla komšinica znati? Danas verujem da su to bili narodni običaji jer se od tada više nikad nisam upiškio!

Jednog dana sam imao veliku glavobolju i teta Velinka mi je dala da popijek kriglu rasoda od kupusa koji se kiselio u buretu i glavobolja me je odmah prošla. Posle mnogo godina kasnije, sam saznao da su našli Veselinove kosti. Tetak ga je prepoznao po zubima. Tada moja Tetka više nije bila pravoslavne vere već novozarenske – Nije nikako mogla preboleti sina pa je veru promenila u kojoj se ne klanja ni liku ni kipu. Kad su veselinove kosti sahranjivali prvo se tetka oprostila od Veselina i sanduka pa je tek potom kad se udaljila mogao doći pravoslavni sveštenik da se i tetak oprosti od onoga što mu je još ostalo od sina. Govorilo se da se razbolio od tifusa i da je u bunilu sam sebe ubio.

Prije posete sela Veri i teta Velinki, mama me je odvela svojoj majci u Erdut. Jedan po jedan su dolazili iz nemačkog zarobljeništva pa kako je vreme više odmicalo sve se zabrinutijim bivalo.. Mamin tata nije rat preživeo pa je iza njega ostala moja baba Marija koja je bila šlogirana tako da nije mogla levu šaku otvoriti. Sećam se da je ljuštila krompir držići ktompir šakom između tela odnosno kecelje i zatvorene šake. Na desnu nogu je bila hroma. Jako je ukusan sataraš pravila. Tu nas je bilo podosta dece. Tri ćerke i jedan sin od srednje mamine sestre. Sin joj je bio godinu dana stariji od mene a sestra jednu godinu mlađa od mene dok je Dušanka bila 3 godine starija a Živana 4 godine statija od mene. Tu je bila i hrpa komšijske dece pa nije bilo dosadno. Trčali smo svi u grupi najčešće podbrdo na obalu Dunava. Starije bi nosile karlice sa vešom da ga peru na obali Dunava. Sećam se da je Dunav preplavio pa je plićak bio topao a nekad bi tu i košarama hvatali ribu. U igri sam zakoračio van vrbnjaka. Nisam znao da plivam a brzak me je povukao tako da nisam moga ni usta otvoriti da viknem. U tom momentu je sestra Dušanka, sestra po tetki, podigla, sasvim slučajno, glavu i viknula; Milane, Dušan.. onse okrene, uhvati me za ruku koja je držala već isčupanu mladicu vrbe za koju sam se držao dok me je brzak vukao sve dublje. Milan je bio svega 4 godine stariji od mene.

Taj se događaj skoro istog momenta zaboravio i mi smo se igrali dalje kao da se nije ništa desilo. Omiljeno mesto za igranje bila je i kamara sa slamom na koju smo se penjali, moj brat od tetke Djorđe koji je bio godinu dana stariji a isto bez oca kao i ja. Slame je bilo sve manje i jednog dana su izbili na svetlo dana dva ribarska čemca. Bila su sa otvorom okrenuta na dole da se voda ne skuplja. Rubom su postavljeni na drvene klade, valda da ne trunu od zemlje. Moj deda je bio Dunavski ribar pa se bojao da mu ne zaplene čamce za vojne potrebe i tako su preživeli ratne godine.

Jedan među zadnjima iz zarobljeništva je došao moj ujak Negovan. Doneo je nekoliko brijača kažu posebno dobrog kvaliteta marke solingen. I sam se pitam do današnjeg dana kako je on do njih došao. Znam da je bio pošten i dostojanstven čovek koji nije hteo da se prekrsti u katoličanstvo. Izveli su svu srpsku mladež i postrojili pred srpsku crkvu. Zahtevali su da se prekrste celom rukom umesto sa tri prsta i da pljunu ovim rečima; Plujem na svoju veru i od sad sam katolik. Pri tom su vezali za toranj srpske crkve lance i konopce i traktorima ga povukli a potom i celu crkvu poravnali. Tada je Hitler već trebao radne snage za logor pošto je njegova mladež bila na frontu! U jednom drugom slučaju ujaka u selu Borovu vodili su u stroju na streljanje ili u logor. On je pri tome čitao sveto pismo. Nemački vojnik se zaustavio i pogledao šta čita i onda mu rekao da napusti stroj jer on ne pripada tu.

Najgore je prošla moja tetka Vida koja je u poslednjim danima rata izgubila muža i ostala sama sa četvoro maloletne dece.

O sledećima ću pisati ukoliko ovo napisano naiđe na zainteresovanost!

Koga još to tuđa biografija interesuje, misli jedva koga. Mislim da se danas većina interesuje samo za svoju alavu stražnjicu.

Dušan Nonković Teodorović

Pogledajte – poslao jaku poruku Vučiću u vezi CG: Potresan govor Đorđa Vukadinovića