ФУДБАЛЕР МИЛОШЕВИЋ ПРЕДСЕДНИКУ ВУЧИЋУ- ВИДЕО

Istina o Dušanu Silnom, oslobodiocu a ne okupatoru….ВИДЕО

ИСТИНА О ДУШАНОВОМ ЦАРСТВУ, ОСЛОБОДИОЦУ А НЕ ОКУПАТОРУ
Sljedeći korak u osvajanju ISTINE….

https://www.youtube.com/watch?v=R9I9crCs8Vs

Istina o Dušanu Silnom, oslobodiocu a ne okupatoru….

VELIKA SRPSKA DONATORKA IZ NJUJORKA, RADMILA MILENTIJEVIĆ: “Ako Srbija ne podigne spomenik Pupinu, ja ću to učiniti”

Amerika

VELIKA SRPSKA DONATORKA IZ NJUJORKA, RADMILA MILENTIJEVIĆ: “Ako Srbija ne podigne spomenik Pupinu, ja ću to učiniti”

January 21, 2020

Byadmin

U Srbiju dolazi četiri puta godišnje. Svakog juna, od 2011, dodeljuje se nagrada s njenim imenom našim studentima istorije i književnosti. Dobitnica je nagrade ostrva Elis, koja se dodeljuje zaslužnim emigrantima, a među dobitnicima je sedam predsednika SAD. Autorka je knjige o Milevi Marić Ajnštajn, koja je s engleskog prevedena na srpski, francuski i rumunski

Kud god je išao Mihajlo Pupin, „Njujork tajms” ga je pratio u stopu, a to je velika stvar. Toliko je učinio u nauci, za srpski narod u Americi i za Srbiju. On je Srbiju doveo u Ameriku. Međutim, sa stvaranjem Jugoslavije Pupin se briše sa scene i tek pedesetih godina ovde izlazi njegova biografija, kaže profesorka Radmila Milentijević, čiju knjigu o Pupinu treba da objavi Univerzitet Kolumbija, a u junu će izaći i prevod na srpski.

Radmila Milentijević u Americi živi od 1954. godine. Studirala je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, magistrirala istoriju na Čikaškom univerzitetu i doktorirala na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Predavala je Savremenu evropsku istoriju na Siti koledžu Gradskog univerziteta u Njujorku, gde je bila i profesor emeritus.

U Srbiju dolazi četiri puta godišnje. Svakog juna, od 2011, dodeljuje se nagrada s njenim imenom našim studentima istorije i književnosti. Dobitnica je nagrade ostrva Elis, koja se dodeljuje zaslužnim emigrantima, a među dobitnicima je sedam predsednika SAD. Autorka je knjige o Milevi Marić Ajnštajn, koja je s engleskog prevedena na srpski, francuski i rumunski.

MILEVA I ALBERT AJNŠTAJN: Radmila napisla knjigu o srpskoj matematičarki

Pominjete da je Pupin ostao nepoznat i ovde i u Americi…

Njegove knjige bile su veoma popularne. Kada je objavljena njegova autobiografija u septembru 1923, u novembru je već rasprodata i izašlo je drugo izdanje. Sledeće godine dobio je Pulicerovu nagradu i te godine izlaze četiri izdanja po 10.000 primeraka. Posle toga svake godine po dva ili tri izdanja do 1929. i ekonomske krize. Takođe, Pupin je imao 34 patenta, a ne 24 kako se ovde često pominje. Vudro Vilson ga je stavio u vladinu komisiju za aeronautiku kako bi se našao način da se putem dalekosežne telefonije uspostavi veza između aviona. Kada je Pupin otišao u penziju, predsednik SAD Harding pisao mu je pismo u kojem pominje da je njegov izum u avijaciji veliko blago. Po završetku Drugog svetskog rata komunisti nisu hteli da čuju za takvog čoveka.

Pupinovo ime otvaralo je mnoga vrata, ali je imao i neprijatelje?

Bio je seljački sin, s pet centi u džepu došao u Ameriku i ostvario američki san. Mnogo je učio, bio je jedan od najboljih studenata Kolumbija univerziteta koji mu je dao prvu Tindalovu nagradu za usavršavanje u Berlinu. Usavršavao se i u Kembridžu i smatrao je da nauka treba da služi čovečanstvu. Još u gimnaziji u Pančevu bio je slobodoljubiv, gazio je austrougarsku zastavu i hteli su da ga izbace iz škole… Studije je započeo u Pragu pa otišao u Ameriku. Tamo je zatekao srpske radnike razbacane širom zemlje u tzv. lokalna društva i on lansira ideju da se udruže u federacije da bi imali bolje osiguranje. Radili su u čeličanama i ako se povrede ili razbole, gazda za to nije bio odgovoran. U Udruženju „Srbobran” u Pitsburgu ukradeno je 32.000 dolara i oni su bili za federaciju da se ne bi pročulo da su bankrotirali. Molili su da ih Pupin ujedini. On osnova federaciju „Sloga”, prijavio je državi Njujork, a za novac od članarine kupovao akcije.

Paja Radosavljević, psiholog, bio je impresioniran Pupinom. Kako sam nije imao takav uticaj, udružio se sa „Srbobranom” u nameri da sklone Pupina s mesta predsednika „Sloge” i da Tesla postane potpredsednik. U pismima Tesli, Paja Pupina naziva najgorim imenima. Mudri Tesla ne odgovara pismeno nego mu kaže da će pričati kad se vide. Tesla daje svoje ime na izbore, ali narod bira Pupina s 91 odsto. Pupinov cilj je bio da sačuva „Slobodu” i srpski narod obezbedi u nevolji. Na kraju, u pismu Radosavljeviću, Tesla 1919. piše da on kao američki građanin neće da se meša u srpsku politiku i kaže da diže ruke od ovih pitanja.

TESLA I PUPIN: Nisu se nikad svađali

Kakav je bio odnos Pupina i Tesle?

Tesla ga je zvao u pozorište a Pupin njega na piće u hotel „Astorija”. Jedini konflikt je ovaj u vezi s Radosavljevićem. Kad je bio Teslin 75. rođendan, organizator je zvao Pupina koji je odgovorio da Teslu nije video više od 20 godina i zato mu nije poslao čestitku. Pupin se nije svađao ni sa kim. Nikad nije napisao nešto protiv Tesle ili Radosavljevića. Tesla je došao kad je Pupin bio na samrti, ali ne zna se o čemu su pričali.

Pupinova uloga u Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919?

Nikola Pašić je rekao predsedniku vlade Protiću da bez Pupina teško da može nešto da uradi u Parizu. Kazao je da svi iz američke delegacije znaju Pupina i da ga dižu u zvezde. U američkoj delegaciji su dva Pupinova druga s Kolumbije, a godinu dana ranije srpska zastava vijorila se ne samo na Beloj kući, kao što se često ponavlja, već je ceo Vašington bio pod srpskim zastavama koje su bile istaknute na svim državnim institucijama. Vilson je u svom proglasu apelovao na narod da se tog dana u crkvi pomole za Srbe zbog njihove izuzetne uloge u Prvom svetskom ratu…

PUPINOVA ULOGA U PARIZU: Sačuvao Banat, Dalmaciju i ostrva

U Parizu su pregovarale velike sile: Engleska, Francuska, Italija i Amerika. Pašić je pozvao Pupina da hvata prvi brod jer je na dnevnom redu Banat. Šta su se setili? Rekli su američkoj delegaciji da je Pupin iz Idvora u Banatu i da tu samo Srbi žive. Vilson je naredio delegaciji da Srbi dobiju predele gde su Srbi u većini. Kad je stigao Pupin, Pašić mu ispriča da je Banat rešen, ali treba rešiti Dalmaciju i ostrva. Dve nedelje su Pupina obučavali o tim pitanjima i sačuvali su jadransku obalu, Bled i Triglav za Sloveniju. Hrvati mu nikada nisu zahvalili, ali Slovenci jesu. Proglasili su ga počasnim građaninom Bleda i podigli mu tamo spomenik.

Treba reći i da je Srbija u SAD poslala pukovnika Pribićevića da sakuplja volontere za Prvi svetski rat. Pupin mu je kazao da sa Srbima neće imati problema, ali da su Hrvati i Slovenci pod uticajem katoličkog klera i austrougarskih konzula, imaju dobre poslove i neće da ginu za srpskog kralja. Trebalo je da sakupe 15.000 Hrvata i Slovenaca, a našli su svega 300.

U privatnom životu Pupin nije imao sreće…

Prvu ženu je mnogo voleo i nakon njene smrti bio je veoma utučen. S njom je imao kćerku Varvaru, kojoj je ostavio osiguranje da može da živi do kraja života i da joj Kolumbija isplaćuje 9.000 dolara godišnje. Igrala je tenis, jahala konje, imala ergelu, išla na trke. Nije htela da studira i stalno je bila u dugovima. Pobegla je s učiteljem jahanja i ubrzo se razvela od njega. Udala se onda za čoveka koji je završio Harvard i imao je veliko nasledstvo. Nisu imali dece. U drugoj godini braka, u Detroitu, zet piše Pupinu da njegovo nasledstvo nije dovoljno i da im Pupin šalje više. Pupin je ostavio Kolumbiji novac i svoju veliku vilu, oko 10 hektara zemlje – gde je imao 100 simentalki, ali posle njegove smrti Kolumbija je iz sentimentalnih razloga kuću vratila njegovoj kćerki. Zet je prodao skupe tepihe, Pupinove medalje od zlata, a papire iz kuće zapalio. Bio je mentalno oboleo i jedno vreme u duševnoj bolnici. Pupin je imao i drugu, nevenčanu ženu, takođe Amerikanku. Ona je imala dvoje dece iz prvog braka, a s njim nije imala poroda.

Da li će Pupinove mošti biti vraćene u Srbiju?

Pupin je sahranjen na groblju u Bruklinu, jer tada nije bilo srpskog groblja, a predlog je da se njegove mošti prenesu u Crkvu Svetog Save na Vračaru. Imao je tri sestre i one imaju unuke. Kontaktirala sam s jednim od njih i on je za to da se mošti vrate u Srbiju. Ta odluka mora da se registruje u sudu i da se saglase ostali potomci. Inače, sada je srpska crkva u Patersonu kupila imanje za prvo srpsko groblje. Dala sam im donaciju i daću još. A ako Srbija za godinu-dve ne podigne spomenik Pupinu, ja ću to učiniti.

Blizu dva miliona dolara svog novca dali ste institucijama u Srbiji, SAD, Rumuniji i Francuskoj…

Šta drugo da radim? To je moje poimanje smisla na ovoj zemlji. Moji koreni su veoma jaki. Odrasla sam bez dedova koji su poginuli u Prvom svetskom ratu. Moja nepismena baba stalno je govorila o Svetom Savi, caru Lazaru, Karađorđu. Uvek je davala novac Cigankama koje su prosile. Pitala sam zašto daje naše pare umesto da mi da za bombone. Ona je govorila: „Dušo moja, živi i pomozi gladnom da živi.”

Iz Amerike sam slala pomoć porodici. Za vreme studija u SAD radila sam kao kelnerica u kafani u Čikagu, računovođa u jednoj fabrici i prevodila stručne radove s ruskog za profesora hemije. Prva donacija bila mi je 10 dolara za školovanje princa Aleksandra u Americi. Kako je Amerika tada htela da okrene Tita na zapad, dovodili su naše ministre preko leta. Položila sam ispit u Stejt departmentu i radila kao prevodilac. Među njima je bila Stanka Veselinov, ministar kulture, koja me je posle vodila po našim manastirima. Tu sam videla teško stanje, kasnije i pomagala Crkvu.

U našoj vladi ste bili ministar bez portfelja od jula do novembra 1992. i ministar informisanja od februara 1997. do marta 1998. Držali ste predavanja o jugoslovenskoj krizi na američkim univerzitetima, davali intervjue za Bi-Bi-Si, Si-En-En, Foks njuz… Predsednik SAD Klinton je odgovarao na vaša pisma. Kako je slika o nama prolazila do medija?

Slobodan Milošević me je pozvao u vladu. Rekao je da tražimo način za mir u Bosni. Panić je posle angažovao vladu da obara Miloševića, o čemu sada pišem u memoarima.

Na univerzitetu u SAD radila sam i odnose s javnošću i dosta novinara sam znala. Da sam napadala srpsku vladu kao što sam napadala američku bila bih na Golom otoku, ali u Americi ipak ima slobode. Hteli su da me izbace s fakulteta jer branim genocidan narod, rekavši da zbog toga nisam kvalifikovana da predajem istoriju. Međutim, rektor i UO su stali uz mene.

Nisu svi novinari tamo protiv Srbije. Prva moja velika debata na Si-En-Enu bila je s Matom Meštrovićem, profesorom istorije na američkom univerzitetu, sinom Ivana Meštrovića. Novinar nas pita ko želi prvi. Ja kažem: „Ovo je 20. vek, ako gospodin hoće prvi, slobodno.” On poče da su velike razlike – Hrvati su civilizovani, a Srbi su nalik Ciganima. Rekla sam da hoću da ceo svet čuje da su razlike između Srba i Hrvata ogromne i one su došle do izražaja kada je Hitler napao Jugoslaviju. Hrvati su ga zagrlili, on im je dao nezavisnu državu, a Srbi su se borili protiv njega i nacizma. Kažem da su Hrvati stvorili konclogore i ubijali Srbe, bacali u jame i palili ih u crkvama, da su čak i nemački komandiri bili time zgroženi. Ubijali su tada i Jevreje i Cigane i zato ovaj gospodin nas izjednačava s Ciganima. A kad se završio rat, mi smo prihvatili državu jedinstva. Za Miloševića je rekao da je diktator, a ja sam kazala da ga je narod izabrao i da on ne da cepanje država.

U Sjedinjenim američkim državama ste član Demokratske stranke.

U Demokratskoj stranci sam od kraja šezdesetih godina. Kad su nas bombardovali, napadala sam Klintona u medijima da nam razara zemlju protiv svakog međunarodnog zakona. Sada sam u opoziciji u okviru stranke jer nisam za politiku koju Amerika vodi od završetka Hladnog rata. Amerika mora da promeni politiku i da se ne ponaša kao imperija koja poseduje arsenale za uništavanje. Važno je da shvati da više nije jedina sila na svetu i da se konstelacija snaga menja. Rusija staje na noge, Kina je jaka, mala Severna Koreja ima atomsku bombu i Iran će da je dobije. Amerika mora da sarađuje s velikim silama a ne da izaziva treći svetski rat.

U izveštaju Cije iz 1989. pisalo je da se Jugoslavija raspada i da nema sile koja će to da zaustavi. Da razlog raspada počinje na Kosovu i da je tu sve pripremljeno – Šiptari s Kosova su u Albaniji obučeni za gerilski rat a municija prebačena i iz Nemačke. Pisalo je da to uvodi Srbiju u građanski rat, da će Milošević pokušati to da spreči, ali će mu ruke biti vezane na Kosovu. Kao ministar sam dva puta bila na jugu Kosova gde niko nije došao da ih obiđe od kraja Drugog svetskog rata. Ljudi su mi ljubili stope, ostavljeni i napušteni. Pokazivali su rupe kroz planine kroz koje su Albanci dolazili jer je Kosovo za njih bilo spas. Tito je to dozvolio. Granica nije čuvana.

Kakvo je raspoloženje sada u našoj dijaspori?

Većina ne voli ovu politiku sada. Pripremamo se da idemo na sud zato što je vladika istočnoamerički Irinej od 2016. raspustio parohiju u Njujorku i potrošio silan novac. Živi u dvorcu s 24 sobe, s bazenom, a skupština crkve nije održana četiri godine. On nas je razorio, mnogi ljudi iz crkve su otišli zbog njega u srpsku crkvu u Nju Džerziju, neki u rusku, a neki čak u grčku crkvu.

Kad je reč o Donaldu Trampu on neće moći mnogo da uradi jer nema većinu u Kongresu. Ja sam glasala za njega jer nisam htela Klintonove koji su nas bombardovali. Tramp nema uglađenost i nisu ga još naučili tome. Oni ga napadaju, a on se rita. Ali ponovo će dobiti izbore. Smanjio je nezaposlenost koja je manja nego pre nekoliko decenija, što je dobro za radničku klasu, a kontroliše i invaziju emigranata. Ovo će biti velika opomena establišmentu u Americi da uskladi politiku s potrebama naroda i onim što su zaista američki interesi.

Novac i lekovi za srpski narod

Radmila Milentijević finansijski je pomagala srpski narod u Krajini, Republici Srpskoj i Kosovu, uložila je novac u odbranu Miloševića, Mladića i Karadžića u Hagu. Miloševićevu odbranu u Hagu prevela je na engleski. Od 1993. do 2001, u više od 20 prekookeanskih letova, donosila je lekove kao predsednica Svetskog srpskog dobrovoljnog fonda za humanitarnu pomoć – u kliničke centre u Banjaluci i Prištini, Vojni bolnički centar u Kninu, Dečju kliniku u Tiršovoj… Lično je pomogla Sabornu crkvu u Beogradu s 269.000 dolara, Crkvu Svetog Save na Vračaru s 91.300 dolara, Crkvu Svetog Save u Njujorku 143.300, Crkvu Svetog Jovana Krstitelja u Patersonu 7.200, dala je 21.100 dolara Narodnom muzeju za vitrinu za Miroslavljevo jevanđelje, Crkvi Svete Petke u Bondiju, u Francuskoj 20.000, za SANU 19.310, Hilandaru 13.100, Crkvi Svetog Vaznesenja Gospodnjeg u Rešici u Rumuniji 60.000, Univerzitetu u Beogradu 45.000, za spomenik kneginji Milici u Trsteniku 21.000 i mnogim drugima.

IZVOR: Politika FOTO: SPC

TOMA ZDRAVKOVIĆ-Када је свадба завршена,

https://www.facebook.com/…/a.491323091248…/990918514622621/…Like za kulturuGestern um 08:36 ·

Bild könnte enthalten: 2 Personen, Personen, die lachen, Personen, die stehen und Schuhe

TOMA ZDRAVKOVIĆ

„Када је свадба завршена, Тома и ја смо кренули уз калдрму лагано, јер сам ја носио кофер са хармоником. Негде код кафане “Три шешира”, изненади нас прави пролетњи пљусак. Склонили смо се у башту док киша не мине. Ту, испод стрехе, снуждено је стајала Циганчица с великом корпом пуном ружа.
Тома ју је знао и упита је:
– „Је ли, Зорице, како си ноћас прошла?“ – притом је помилова и пољуби у црну косу.
– „Лоше је било, много лоше, Томо“, одговори му дечијим гласом уморним од дугог лутања од кафане до кафане.

Тома је из џепа извадио новац и без речи га проследио у њену кецељу.
Зорица му је узвратила једном лепом ружом.
Право изненађење је тек следило.
Кад смо, након што је киша престала, изашли из Скадарлије, а пошто смо се растајали, јер смо ишли у два различита правца, Тома ми рече:
– „Е, мајсторе, дај ми 100 кинти за такси.“
Тек тад сам схватио да је малој Зорици дао читав хонорар од 700 марака.
Он се није дао изненадити. Погледао ме је оним тужним и сетним очима и рекао:
– „Њој су паре потребније, а и ова ружа, веруј ми, више вреди од било којих пара.“

Кад је Тома преселио на неко лепше место, свирао сам негде у Швајцарској. Жао ми је, нисам могао бити на последњем испраћају највећем боему који је шетао овим просторима. Мој гитариста ми је касније причао. На сахрани је доминирао један велики венац од природних ружа на којем је писало:
“Томо, моје детињство те жали”, а донела га је, тада већ девојка, лепа Циганчица Зорица…“

Златомир Златко Крстић

Kako su Srbi postali Albanci – How Serbs became Albanian – Video

HOLIVUDSKI GLUMCI STALI NA STRANU SRBA: „Mora da tamo postoji nešto važno, kada im otimaju zemlju!“

HOLIVUDSKI GLUMCI STALI NA STRANU SRBA: „Mora da tamo postoji nešto važno, kada im otimaju zemlju!“

15 januara 2020 Merken

George Clooney, Sharon Stone and Steven Soderbergh and auction winner at amfAR’s Cinema Against AIDS event, presented by Bold Films, the M?A?C AIDS Fund and The Weinstein Company to benefit amfAR (Photo by Tony Barson/WireImage for amfAR)

Jedan od najpoznatijih svetskih glumaca Robert de Niro je naklonost prema Srbima pokazao i tako što je svojoj kćerki dao ime Drina.

Džordž Kluni, Šon Koneri, Robert de Niro, Šeron Stoun, Dženifer Aniston, Tom Henks, Ričard Gir, Džoni Dep, Džejms Vuds, Stiven Sigal javno podržavaju Srbe i tvrde da je Kosovo srpsko, ali Srbija nije učinila ništa da podršku ovih svetski poznatih ličnosti iskoristi u borbi za oslobođenje svoje južne pokrajine, koju pod okupacijom drže Zapad i NATO.

Jedan od najpoznatijih svetskih glumaca Robert de Niro je naklonost prema Srbima pokazao i tako što je svojoj kćerki dao ime Drina. U razgovoru za britanske medije de Niro je izjavio da je Srbija jedna od najmanjih država u Evropi, ali sa najvećim mukama. Slavni glumac je ponovio da su Srbima “od strane Evrope, ali i celog sveta” učinjene brojne nepravde, a da je najveća “kada je 1999. godine odlučeno da se bombarduje ova mala zemlja”.

On je istakao da se emotivno i moralno već dugo lično oseća kao Srbin i da je to više puta javno govorio. Želja mu je da snimi istorijski film o Srbiji. A najviše bi voleo da glumi “najinspirativnije srpske istorijske ličnosti” Dražu Mihailovića, kojeg je nazvao prvim gerilskim borcem protiv Hitlerovog fašizma ili Slobodana Miloševića koji je, po njemu, tragična ličnost šekspirovskog kalibra. Da se de Niro dobro razume u istoriju Balkana vidi se po njegovoj izjavi da su Srbi, Hrvati i Bošnjaci isti narod, koji je istorija razdvojila.

Kao student Robert de Niro je putovao po Srbiji i proveo nekoliko nezaboravnih dana sa seljacima u jednom šumadijskom selu. Ćerku je nazvao Drina i zbog toga jer mu je supruga u vreme trudnoće čitala roman “Na Drini ćuprija”. Naklonost prema Srbima krunisana je prijateljstvom sa Novakom Đokovićem i podrškom koju mu je nekoliko puta pružao na turniru “Ju-Es Open”.

– Pitaju me zašto volim Srbe? Ko zna, možda imam neke pretke iz Srbije, pa zbog toga – rekao je De Niro. Za ovakve i slične izjave, koje daje već decenijama, Robert de Niro nije tražio pare. A ni srpski pasoš. Iako bi, sudeći po slučaju Stivena Sigala, dobio i jedno i drugo.

U borbi za KiM Srbija može da računa i na podršku holivudske zavodnice Šeron Stoun, koja se više puta javno eksponirala kao prijatelj srpskog naroda i lobirala među svojim kolegama da podrže “srpsku stvar”.

Najviše pažnje svetskih medija privukla je kada je Karli del Ponte ponudila da pomogne u hvatanju generala Ratka Mladića, tako što će pokušati da ga zavede.

Naravno, ovom izjavom Stounova se podsmehnula tužiteljici Haškog tribunala, koja je pre toga godinama uzalud pokušavala da Mladiću uđe u trag. Glumica tvrdi da Srbe podržava zato što su u pravu, što je zaključila interesujući se za istoriju Balkana i srpskog naroda. A to interesovanje je posledica njenog prijateljstva sa Srbima.

– Rođena sam u Midvilu, u blizini Pitsburga. U komšiluku su stanovali i Milica i Dušan. Moji roditelji Džo i Doroti poreklom su iz Irske, a njihovi Milorad i Milunka iz Srbije. Družili su se i zajedno radili u obližnjoj fabrici smole i lepka. Teta Milunka je često pravila hleb od kukuruznog brašna, koji nam se veoma dopadao. Kada bi se vratila s posla, sećam se da nas je često pozivala da večeramo kukuruzni hleb udrobljen u mleko. Iako je to jednostavan i siromašan obrok, nama je bio veoma ukusan – objasnila je u jednom intervjuu.

Kada se njen otac Džo otrovao na poslu, prvi mu je u pomoć pritekao Milorad. A njena drugarica Milica je ubedila da se prijavi na takmičenje za mis, čime je i počela njena uspešna karijera. Ona tvrdi da su Dušan i Milica najzaslužniji pa se njen rođeni brat iščupao iz kandži droge.

– Boli me nepravda koja se čini Srbima, posebno ovo sa Kosovom – izjavila je glumica.

Da je Šeron Stoun istinu o Kosovu i Srbima objašnjavala svojim holivudskim kolegama potvrdio je i Džordž Kluni, koji je svojevremeno najavljivao da će učestvovati u organizovanju protesta protiv otimanja Kosova od Srbije.

On je ocenio je da je srpski lobi u Americi veoma slab, te da sve što se može čuti ili pročitati potiče od albanskog lobija. Ostalo je još samo da Kluni i Stounova napišu molbu Ministarstvu inostranih poslova u Beogradu da budu srpski lobisti, pa da Srbija reaguje.

Malo je poznato i da je holivudski velikan Džejms Vuds (“Bilo jednom u Americi”) 1999. godine predvodio demonstracije protiv bombardovanja Jugoslavije i da je bio žestok u osudi tadašnje američke zvanične politike. Vudsova baba je poreklom iz Srbije.

Ričard Gir, veoma aktivan u kampanji za nezavisnost Tibeta, isprva nije bio naklonjen Srbima, ali je posle razgovora sa Šeron Stoun promenio mišljenje. Naime, postao je veoma sumnjičav zbog ogromnog pritiska da se Kosovo odvoji od Srbije.

– Mora da postoji nešto drugo u vezi s Kosovom, jer toliko žele da ga otmu – zaključio je Gir.

Među prijateljima srpskog naroda je i najpopularniji Džejms Bond svih vremena, Šon Koneri. Slavni Škot je situaciju oko južne srpske pokrajine uporedio sa njegovom rodnom Škotskom.

– Tokom istorije, Škotska je imala daleko više osnova da dobije nezavisnost, ali joj nije bilo dozvoljeno da se otcepi. Koja je razlika između moje domovine i Kosova, pa se pravi takav presedan?

Glas protiv rasparčavanja Srbije digli su i Majkl Daglas i Džoni Dep. Dok uzroci Daglasove podrške nisu poznati, na Depa je presudno uticalo druženje sa Emirom Kusturicom tokom snimanja filma “Arizona drim”.

– Slavio sam srpsku Novu godinu, ali i navikao da se sa Srbima pri pozdravljanju ljubim tri puta! Posebno mi se sviđa što držite do tradicije i što imate mnogo dobrih i ponosnih ljudi. Naravno, šljivovicu obožavam – izjavio je Dep kada je posetio Kusturicu na Mećavniku.

U nizu svetskih glumaca koji su u sukobima na Balkanu stali na stranu istine, podržavajući srpski narod, nalazi se i Tom Henks, inače potomak Abrahama Linkolna.

U intervjuu za kablovsku stanicu “E” dvostruki oskarovac, koji je posle venčanja sa glumcom Vilson, čija je majka Grkinja, prešao u pravoslavlje, izjavio da je “Kosovo oduvek bilo srpsko i da će ponovo biti jednog dana”.

Henks inače važi za jednog od najobrazovanijih glumaca. Zajedno sa Stivenom Spilbergom učestvovao je u snimanju dokumentarno-istorijskog filma o Drugom svetskom ratu.

Srbe je uporedio sa Jevrejima, koji nikada nisu gubili veru u svoje korene i da će se vratiti u svoju zemlju, pa su se celi milenijum pozdravljali sa “dogodine u Jerusalimu”.

Naklonost prema Srbima javno su iskazivali glumci Dženifer Aniston, Jul Briner, Natali Vud, Bob Marli i Tina Fej, zatim manekenka Naomi Kembel, britanski pevač Majkl Džordž.

Na to je verovatno uticala i činjenica da su svi oni po poreklu ili opredeljenju pravoslavci.

Dženifer Aniston, bivša supruga Breda Pita, za razliku od njegove kasnije supruge Anđeline Džoli, važi za velikog prijatelja srpske dijaspore u SAD.

Anistonova, poreklom Grkinja, u nekoliko navrata je donirala Srpsku pravoslavnu crkvu u Njujorku. Jedna od najplaćenijih svetskih glumica je često i gost u našim hramovima po Americi, zbog čega je omiljena među srpskim iseljenicima.

Postoji objašnjenje da je Džolijeva svoju ljubomoru i mržnju prema Anistonovoj projektovala na srpski narod i da otud potiče njen antisrpski filmski i politički angažman.

Dok su pojedini srpski glumci bez problema prihvatili da glume Srbe ubice u filmu Anđeline Džoli, Kasper van Din, suprug Katarine Oksenberg i zvezda filma “Svemirski vojnici”, izjavio je da nikada ne bi prihvatio ulogu Srbina negativca.

– Mnogo volim Srbiju. Ima ona izreka koja kaže da si odande odakle ti je žena. Pošto je Katarina srpska princeza, mora da sam ja Srbin – rekao je Kasper.

Bračne vode naterale su i slavnog glumca Kristijana Bejla, zvezdu poslednjeg “Betmena”, da zavoli Srbiju. Kristijan je već 12 godina u braku sa Sandrom Blažić, bivšom manekenkom iz Čikaga, čiji su se roditelji u SAD doselili iz Jugoslavije.

Dušan Marić (srbijadanas.com)

НЕКА НАМ ПОЧНЕ ОВА НОВА 7528 ГОДИНА

НЕКА НАМ ПОЧНЕ ОВА НОВА 7528 ГОДИНА

ДА НАМ СЕ НИКАД ОВО ЗЛО НЕ ПОНАВЉА

ДА ЗАТО ШТО ЈЕ СРБ, СРБИН НЕ СТРАДАВА

ДА СЕ НЕ ДИЖЕ НА БОЖЈЕ ДЕЛО ЗЛА РУКА

СУНЦЕ И СЕЋАЊЕ

Црвено сунце ко у крви окупано

уморно клизи, трагом хоризонта

ко клупче суза крвљу натопљено

залази суморно, ко рањена душа

да тихо мре тминама перманента

тугујући тако за милионима срба

Nељудско бреме и сунцу је тешко

Постиђено, усташким злочинима

подсећа на крв са усташких кама

дубинама, дубљим од зенице ока

оставља на небу траг крви срама

да се памти док је народа и сунца

Сећа на милионе поморених срба

крик покланих беба, мајки, очева

баки, дека унука, недужног света

у јаме баченog, маљем поубијанog

од, усташа и српских, конвертита

О Боже Боже дал има већег греха

дал има државе на тим темељима

дал може бити бездушног народа

где влада безумље и туга људима

Зар су безумни овладали умнима

хиљаду питања а нигде одговора

а сузе су скрвљу, текле потоцима

под окриљем, усташа и Ватикана

Кад видиш на небу црвено сунце

да понире у тој пурпурној лепоти

дубинама дубљим, од зенице ока

мораш знати да тако црвено тоне

да подсети на крв недужног света

злочин усташа и срба конвертита

И увек ће то наше прелепо сунце

при крају дана, тонути дубинама

подсећајући на прећутане, жртве

на крик милиона побијених срба

на каме усташа“за дом спремних”

и нас убоге што из страха ћутимо

што ћутањем злочин одхранисмо

О Боже Боже дал има већег греха

дал има државе на тим темељима

дал има влада ко хрватских сада

да умањују бројке уморених срба

да се подсмева невиним жртвама

газећи без срама образe предака

И сваки пут очаран чарима сунца

усред радости моје обузме ме туга

сунце постане, јатом црних птица

а смех беба, мукла ледена тишина

безазлена радост камом окончана

у ропцу крви без трунке саосећања

хладном руком монструма без ума

за дом спремних, без душе и Бога!

Душан Нонковић-Теодоровић

https://simple.wikipedia.org/wiki/Srbosjek

MOLIM GOSPOĐU KOJA JE NAKAUTIRALA KOMUNALNU POLICAJKU DA SE JAVI UREDNIKU GLASA DIJASPORE NA E-ADRESU dusan.nonkovic@gmx.de RADI ORGANIZOVANJA DONACIJE (video)

NEKA SE JAVE I OSOBE KOJE SU SPREMNE DA DONIRAJU OVU MLADU MAJKU A POŽELJNO JE I POLICAJKU!
MIŠLJENA SAM DA SU OBADVE OSOBE ŽRTVE NEPROMIŠLJENOG I NEZRELOG ZAKONA IZ SLEDEĆIH RAZLOGA: DRŽAVI TREBA DA JE OD VITALNOG INTERESA DA IM GRAĐANI SACUVAJU RADNE NAVIKE I VOLJU ZA PREDUZETNIŠTVOM! DRUGO, MLADA MAJKA SE BORILA ZA SVOJU DECU KAO UGROŽENA TIGRICA PA AKO TREBA I PESNICAMA KAD NEMA DRUGOG IZLAZA ODNOSNO DRŽAVA ZAKAŽE. PRODAVATI ODEĆU IZ KOJE SU JOJ DECA IZRASLA NIJE NIKAKAV NI GREH NI PREKRŠAJ JER NA STVARI NA KOJOJ JE VEĆ JEDNOM UBRAN POREZ NE BI SE SMLO, PO SVIM MORALNIM NORMAMA I PO DRUGI PUT UBIRATI. ZAR BI BOLJE BOLO DA SE BAVI PROSTITUCIJOM ILI DA SE PO MRAČNIM ĆOŠKOVIMA ISPIJA PIVO. ZAR NIJE BOLJE OMOGUĆITI SOCIJALNO UGROŽENIM OSOBAMA DA SE NAEKAKO SAMOINICIJATIVNO SNAĐU NEGO DA BUDU NA TERETU DRŽAVI, SEBI I DRUŠTVU U CELINI. U RAZVIJENOJ NEMAČKOJ SE ZA POLOVNU ROBU KOJA SE PRODAJE PO BUVLJACIMA I ĆIŠKOVIMA GRADA NEUBIRA NIKAKAV POREZ ŠTO JE I ISPRAVNO JER SE NE OPOREZUJE DUPLO KAO ŠTO SE SUDSKA PRESUDA NE MOŽE IZREĆI DRUGAČIJE DVA PUTA ZA ISTI DELIKT. PORED TOGA JE BOLJE DA SE LJUDI NEČIM ZANIMAJU NEGO DA TRAŽE SVOJ SPAS U ALKOHOLU, DRUGIM DROGAMA I PROSTITUCIJI. KO JEDNOM IZGUBI RADNE NAVIKE TEŠKO ĆE IH MOĆI POVRATITI. TO ZNA I NEMAČKA DRŽAVA PA POČETNIKE U MALOPRODAJI OPOREZUJE U PRVIM GODINAMA SA POLA OD NORMALNOG POREZA-NE MUZE SE KRAVA KOJA NEDAJE MLEKA. A POŠTO SAM BIO I 25 GODINA U NEMAČKOJ TRGOVAC NA MALO MOGU REĆI DA SE I KONTROLE U MALOPRODAJI ZA POČETNIKE IZBEGAVAJU IZ DVA RAZLOGA. PRVI JE ZBOG SOCIJALNOG MIRA A DRUGI ŠTO TI KONTROLORI KOŠTAJU DRŽAVU VIŠE NEGO ŠTO UBERU POREZA ILI UBERU POREZA DOVOLJNO ALI DRŽAVA MORA VIŠE UTROŠITI NA SOCIJALNU POMOĆ. POGOTOVO KAD SE ZNA DA GA PREKRŠILAC NEMA OD ČEGA PLATITI. NEMOJMO DA UVOZIMO I UGLEDAVAMO SE NA REALITI VEĆ I NA ONO ŠTO JE POZITIVNO KAKO SE SOCIJALNE DRŽAVE BRINU O SOCIJALNO UGROŽENIM POGOTOVO MAJKI I DECE. NA OVAKAV NAČIN SE NE SUZBIJA BELA KUGA NITI SPAŠAVA DRŽAVA!
NARAVNO DA SAOSEĆAM I SA POLICAJKOM-NIJE ONA KRIVA ŠTO JE DOBILA POSAO KOJEM NIJE DORASLA A KOJI BAŠ I NIJE OD NEKE MORALNE VREDNOSTI!
AKO POSLANICI ODNOSNO DRŽAVA NE UME NA DRUGI NAČIN DOĆI DO NOVCA DO NAJSIROMAŠNIJE OPOREZOVATI ONDA JE KRAJNJE VREME DA USTUPI SVOJE MESTO ONIMA KOJI TO UMEJU A TAKVIH U ZAMLI SRBIJI SIGURNO IMA ČAK I NA PRETEK!
DA NAM SE OVO DEŠAVA JE ZATO ŠTO PONOVO GRADIMO, OD STRANOG FAKTORA, OVISNU PRIVREDU ZASNOVANU NA STRANIM SAVETNICIMA KOJIMA SU BLIŽI LIČNI I TUĐI INTERESI OD INTERESA NARODA SRBIJE. UTRPAVAJU NAM DRUGORAZREDNE LICENCE KOJE NISU NA SVETSKOM TRŽIŠTU KONKURENTNE A UZ TO SMO IM I UCENJIVI RAZNORAZNIM BLOKADAMA! VLADA SE MORA OTARASITI TAKVIH SAVETNIKA I OSLONITI NA NAŠE MLADE NAUČNIKE KOJI POBEĐUJU ŠIROM SVETA A OD KOJIH SVI IMAJU KORISTI SEM SRBIJE!
U PROTIVNO SE NEĆE MOĆI IZBEĆI SOCIJALNI NEMIRI JER KAD SE OBIČAN GRAĐANIN OSETI DA NIJE ZAŠTIĆEN OD DRŽAVE ONDA PREUZIMA VLAST U SVOJE RUKE PA MAKAR TO BILO I GOLIM PESNICAMA!

KAKVU BUDUĆNOST MOŽE DA IMA NAROD KOJI U SVOJU VLADU BIRA TAKVE KOJI ŠURUJU SA UBICAMA SVOJIM I TRGOVCIMA OTETIM LJUDSKIM ORGANIMA

KAKVU BUDUĆNOST MOŽE DA IMA NAROD KOJI U SVOJU VLADU BIRA TAKVE KOJI ŠURUJU SA UBICAMA SVOJIM I TRGOVCIMA OTETIM LJUDSKIM ORGANIMA

ŠTA OČEKIVATI OD TAKVIH KOJIH JE NAJVIŠI PRIVREDNOEKONOMSKI DOMET UBIRANJE POREZA ZASNOVANOG NA TUĐIM UMESTO SVOJIM LICENCAMA.

ŠTA OČEKIVATI OD ONIH KOJI SE HVALE KAKO IM JE MLAD ČOVEK, GENIJE, POŠTENO UPLATIO DVADESETAK MILIONA NA OSNOVI PRODAJE SVOG IZUMA, KOMPJUTERSKE IGRICRICE ZAPADU.

ŠTA OČEKIVATI KAD UMESTO DA VLADA STVORI USLOVE ZA ODKUP PATENTA PA AKO TREBA I PO VEĆOJ CENI, SAMO DA OSTANE IZUM TOG MLADOG GENIJA U NAŠOJ ZEMLJI TE MNOGOSTRUKO VIŠE ZARADI NA PRODAVANJU LICENCI ŠIROM SVETA. VLADA JE DUŽNA DA STVORI TAKVE OKVIRE!

ŠTA OČEKIVATI OD TIH KOJI VLADAJU PO SAVETIMA STRANIH EKSPERATA KOJIMA JE BITNIJI PROFIT STRANOG POSLODAVCA OD SUVERENE PRIVREDE NAŠE ZEMLJE, KOJIMA JE BITNIJE DA NAM UTRAPI PREVAZIĐENE I NA SVETSKOM TRŽIŠTU PROIZVODNJU NEKONKURENTNIH PROIZVODA KAKO BI BILI U SVAKO DOBA UCENJIVI I OVISNI OD VELIKOG GAZDE.

TOLIKE SILNE GODINE SU PROŠLE A MI SE NISMO NI POKUŠALI OTETI TOM SMRTONOSNOM ZAGRLJAJU NAŠE PRIVREDE, BEZ KOJE NEMA NI NAŠEG SVEOPŠTEG SUVERENITETA.

ZAR SMO VEĆ ZABORAVILI KAKO SMO PROŠLI SA JUGOSLAVIJOM KOJOJ JE CELOKUPNA PRIVREDA BILA ZASNOVANA NA TUĐIM LICENCAMA.

ZAR SMO ZABORAVILI TU PRIVREDNU BLOKADU KOJOM SU NAVODNO HTELI RUŠITI MILOŠEVIĆA A POGAĆALI NAROD PA GA NA KRAJU I BOMBARDOVALI URANSKOM MUNICIJOM?

AKO STE VI TO SVE ZABORAVILI JA NISAM; TO KAD SAM DOŠAO DA U SUBOTIČKOJ FABRICI CIPELA, KUPIM DECI GLUHONOMOG DOMA 132 PARA CIPELA PO MERI A ZATEKAO SAM PRAZNA SKLADIŠTA-VIŠE HILJADA RADNIKA JE OSTALO BEZ POSLA I PLATA JER NAM ITALIJANI NISU, ZBOG BLOKADE, ISPORUČIVALI GRANULAT POTREBAN ZA IZRADU ĐONOVA. CELA PROIZVODWA JE STALA ZBOG TE BLOKADE A TAKO JE BILO I PO CELOJ ZEMLJI.

ZAR SMO ZABORAVILI ILI MOŽDA PO NEČIJEM SAVETU GRADIMO PRIVREDU NA ISTIM OSNOVAMA NA KOJIMA JE BILA SAGRAĐENA JUGOSLAVIJA A ZNAMO KAKO JE PROŠLA.

ZAR SMO SE VEĆ ODREKLI NAŠIH ŽRTAVA I ISTRAGE O TRGOVINI LJUDSKIM ORGANIMA?

ZAR NI TOLIKO NISMO SVOJI NA SVOJEMU DA BI MOGLI UDOSTOJITI NAJOSNOVIJE POTREBE LJUDSKOG DOSTOJANSTVA?

TO NE ZNAČI DA NE TREBA IZAĆI NA IZBORE. NE ZNAČI NI DA SE NE SME POGREŠITI ALI TO ŠTO JE NEOPROSTIVO SA NESAGLEDNIM LOŠIM POSLEDICAMA PO NAROD MORA SE ŠTO PRIJE ISPRAVITI I JOŠ BRŽE, AKO NE DRUGAČIJE, MENJATI IZABRANU VLADU KOJA RADI ZA TUĐE INTERESE A SVOJE PROMAŠAJE PROGLAŠAVA ZA POBEDE.

I TO TREBA NASTAVITI SVE DOK SE NE DOBIJE VLADA KOJA RADI U INTERESU SUVERENITETA SVOJE PRIVREDE I SVOG NARODA, KOJA ĆE ZATVORITI ODLIV KRVI IZ NAŠEG TELA I STVORITI I OMOGUĆITI KRUŽNU CIRKULACIJU KOJA JE NEOPHODNA SVAKOM ŽIVOM ORGANIZMU PA TAKO I DRŽAVI KOJA BI DA BUDE SUVERENA. MI MOŽEMO TO I MORAMO SVOJU PRIVREDU SAGRADITI NA SVIJIM RESURSIMA KAKO BI BILI NEOVISNI OD STRANOG FAKTORA.

SVE USLOVE IMAMO SAMO TREBA DA SE ODVOJIMO OD STRANOG UTICAJA I POVERIMO PRIVREDU NAŠIM GENIJIMA KOJI OSVAJAJU MEDALJE NA SVIM TAKMIČENJIMA SVETA.

U TOM SMISLU; NEK VAM BUDE SREĆNA 2020 godina

Dušan Nonković Teodorović

Нинова награда у служби одржавања колонијалне свести

Нови Стандард

Нинова награда у служби одржавања колонијалне свести

15.01.19. 12:53

Очигледно је да она данас превасходно служи за одржавање компрадорског модела књижевности који Србима намеће колонијалну свест

Када је за свој други роман Ходочашће Арсенија Његована добио Нинову награду за 1970. годину, тада већ више не тако млади писац Борислав Пекић, бивши робијаш и будући емигрант, на церемонији уручења награде у фебруару 1971. изговорио је следеће речи: „Прави проблем књижевности није о чему и како писати, већ за шта и како живети. Па ако нам та књижевност, као део аутентичне људске историје, у живљењу помогне, исцрпла је своју битну сврху…“

Ако из наше данашње, пост-миленијумске перспективе читамо ове Пекићеве речи од пре скоро пола века, оне нам делују безнадежно далеко и страно, као оптимистични и племенити ехо из једног посве другачијег времена. Ако је књижевност заиста некада имала моћ да интелектуално ангажује и надахне широке народне масе и да људима помогне у осмишљавању њихових свакодневних живота, морамо констатовати да је она у међувремену велики део те своје друштвене улоге изгубила.

Убрзани развој технологије који није био пропраћен адекватним духовним развојем и последично планско заглупљивање људи путем мас-медија довели су човечанство у стање у коме се књиге читају мање него икада пре иако – барем формално – живимо у времену омасовљене писмености и апсолутне доступности свих садржаја. Капиталистичко устројство, суноврат традиционалног образовног система и потрошачки менталитет такође нису погодовали развоју слободне, мислеће индивидуе какву озбиљна књижевност захтева, како у улози писца, тако и у улози читаоца.

ПАРАДИГМА КУЛТУРНОГ ПОРАЗА
Ти глобални трендови постепеног губитка значаја књижевности закономерно су добили и своје локалне одјеке на нашем тлу. Књижевна сцена у Србији, која вероватно има више писаца него читалаца (о чему сведочи чак 200 романа пријављених за овогодишњу Нинову награду), данас је углавном провинцијално игралиште једне привилеговане и самопроглашене урбане квази-елите која између себе дели награде, признања и уносна постављења у културним институцијама.

Додела Нинове награде за роман године, некада најпрестижније књижевне награде на просторима на којима се говори српски језик, може се посматрати као парадигматична појава у којој се огледа сва дубина националног културног пораза. Ова награда установљена је за време бивше државе, а њен први добитник био је Добрица Ћосић 1955. године за роман Корени, који је, да иронија буде већа, баш недавно успешно екранизован на телевизији, чиме се потврдила његова трајна вредност и самим тим оправдала одлука жирија.

Добрица Ћосић, добитник прве Нинове награде за роман ,,Корени“

Занимљиво је погледати састав тог првог жирија који је Ћосићу доделио награду. У њему су били Милан Богдановић (као председник), Велибор Глигорић, Стеван Мајсторовић, Борислав Михајловић Михиз, Зоран Мишић и Ели Финци, дакле све најеминентнији књижевни критичари тадашње Југославије. Жири је у мање-више непромењеном и сталном саставу функционисао дуги низ година, што је допринело стабилности критеријума и расту угледа који је награда уживала. Било је, наравно, повремено контроверзних одлука, понеких промашаја и мање вредних добитника, али се ипак може рећи да је награда држала одређени ниво и да је свакако била најрелевантније признање у домену домаће прозе.

Награду су током година добијали велики писци и капитална дела попут Меше Селимовића за Дервиш и смрт, Милоша Црњанског за Роман о Лондону и Данила Киша за Пешчаник. Остаје такође забележено да је нобеловац Иво Андрић никада није добио јер је 1954. процењено да је његова Проклета авлија прекратка да би могла конкурисати као роман, па је титулу првог лауреата понео Ћосић за већ поменуте Корене.

ТРИЈУМФ ИДЕОЛОГИЈЕ НАД ЕСТЕТИКОМ
Кола су, што се реномеа награде тиче, убрзано кренула низбрдо 1994. када је, у туробно време ратова и санкција, додељена Владимиру Арсенијевићу за роман У потпалубљу. Ту су упостављена два опасна преседана. Први је био додељивање награде потпуном почетнику који иза себе није имао ништа објављено пре тог романа, а други додељивање награде из чисто политичких разлога књижевном делу које не задовољава ни минимум уметничких критеријума. Био је то тотални тријумф идеологије над естетиком, а оба ова преседана, култ дебитанта и култ политизације, одредиће ток којим ће се награда даље кретати.

Арсенијевићева изненађујућа победа била је јасна порука београдске књижевне чаршије њеном некадашњем миљенику Слободану Милошевићу, јер се у тој стилски врло скромно написаној књизи осим нескривене мржње према тадашњем председнику и величања дезертерства слабо шта друго могло пронаћи. Након Арсенијевића уследио је низ шароликих и неуједначених лауреата, међу којима је било добрих, пристојних и не толико добрих књига, али се за мали број њих могао употребити епитет „великог“ романа. Са ове дистанце евентуално се може рећи за Ситничарницу код срећне руке Горана Петровића и за Теслу, портрет под маскама Владимира Пиштала да су оставили иоле трајнији утисак на публику.

Владимир Арсенијевић, добитник 41. Нинове награде за роман ,,У потпалубљу“

У времену у коме, како луцидно примећује француски књижевник Фредерик Бегбеде, „век трајања једног романа просечно краће траје од трајања рекламне кампање за Барила тестенину“, Нинова награда није била у стању да кроз селекцију уздигне локалну књижевну продукцију и да кристализује квалитет присутан у прозним делима објављеним на српском језику.

ЗЛОЧИН ПРЕМА НОВИНАРСТВУ И КУЛТУРИ
Може се такође констатовати да је на срозавање угледа Нинове награде у великој мери утицало и срозавање угледа недељника који је додељује. Од свог оснивања па и каснијег обнављања НИН је био лист око кога су се окупљали и у коме су писали водећи српски новинари и интелектуалци. Велика пера нашег новинарства попут Богдана Тирнанића и Александра Тијанића славу су стекла пишући колумне на страницама НИН-а. Уз периодичне падове и успоне, НИН је одржавао ту ексклузивну репутацију све до 2009. када је, испод жита, продат немачком Рингијеру за понижавајућу цифру која је званично била мања од милион евра.

За толико се отприлике данас продају просечни фудбалери из домаће лиге када одлазе у иностранство. То је био један од највећих злочина према српском новинарству и култури уопште, а за њега је била одговорна Демократска странка која је на тај начин желела да неутрализује критике које су долазиле из редакције тог недељника док га је водио Слободан Рељић. Након продаје, НИН се претворио у ћириличну и другачије дизајнирану верзију недељника Време, а заједно са овим угледним и утицајним магазином у стране руке је – у виду колатералне штете – прешла и Нинова награда, као препознатљив бренд и важан национални културни капитал.

ПОТИСКИВАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ
Промене су брзо постале видљиве. Иако се НИН и даље штампа на ћирилици, већ дуги низ година уназад ниједан роман штампан на ћирилици није добио Нинову награду. Међу шест романа који су ове године ушли у најужи избор ниједан није штампан на ћирилици, тако да је извесно да ће се та неславна традиција наставити. Треба рећи да је брига о језику и националном писму такође један од важнијих задатака високе књижевности, на чему се рецимо у Француској изузетно инсистира.

Издавачи обично правдају штампање на латиници комерцијалним разлозима, односно жељом да продају своја издања на екс-југословенским тржиштима где ћирилицу баш и не миришу, али свакако да незванична политика Ниновог жирија и компаније Рингијер такође имају утицаја на ту одлуку, поготово код оних издавача који се надају Ниновој награди. У том погледу, овакву скривену али ипак очигледну праксу обесхрабривања ћирилице можемо третирати као природни наставак старе аутроугарске политике забрањивања ћирилице и наметања латинице на окупираним територијама.

НЕПОЖЕЉНЕ ТЕМЕ
У политичком и идеолошком смислу такође се спонтано наметнуо идеалан профил добитника Нинове награде. За почетак, нипошто се не сме писати о темама које величају хероје и епизоде из националне историје. Национал-романтизам сваке врсте најстроже је забрањен. Тај кардинални грех починио је Слободан Владушић, угледни писац и теоретичар књижевности, који је ове године објавио Велики јуриш, вишеслојан и узбудљив роман о пробоју Солунског фронта који је превише мирисао на – од комуниста проказаног – Станислава Кракова. За казну, изостављен је из ужег избора, иако му по свим уметничким мерилима свакако припада место у самом врху.

Дејан Атанацковић, добитник 64. Нинове награде за роман ,,Лузитанија“

Ако се већ мора писати о национаним јунацима из Првог светског рата, онда је пожељно да се они, попут Мајора Гавриловића, прикажу као самоубилачки, опасни фанатици и дегенерици којима је место у лудници, баш као што је то учинио прошлогодишњи победник Дејан Атанацковић у роману Лузитанија. Уопште узев, треба бежати од великих наратива, епске тематике и широких прозних замаха, али ако се они већ користе онда је нужно безбедно их сместити у интернационални оквир, као што је учинио Александар Гаталица у награђеном Великом рату.

Такође, није препоручљиво доводити у питање глобални поредак, тај „најбољи од свих могућих светова“ у коме живимо откако је Фукујама, након пада Берлинског зида, прогласио „крај историје“. То је врло ,,непромишљено“ у свом изврсном антиутопијском роману учинио Миомир Петровић, па је и он за наук елиминисан из конкуренције за овогодишњу награду.

ТАБАШЕВИЋЕВ ПРОВЕРЕНИ РЕЦЕПТ
С друге стране, овогодишњи добитник Владимир Табашевић савршено се уклапа у ове новоуспостављене Нинове естетско-политичке калупе и каноне. Као да пред нашим очима стасава неки нови Арсенијевић, само далеко марљивији и посвећенији раду на себи. Када је пре две године у фото-финишу извисио за награду, на друштвеним мрежама је дигао кукњаву до неба, жалећи се да је због исфорсиране политичке коректности, односно политике родне равноправности, изгубио већ виђено признање, које је на крају отишло Ивани Димић за роман Арзамас.

Било је то неџентлменско и неколегијално понашање, јер је својом реакцијом омаловажио успех колегинице. Касније је променио плочу и тврдио је да се само зезао, али да је био несхваћен. Очигледно да је улога несхваћеног генија и нежног психопате она коју овај несвршени студент филозофије и рођени Мостарац воли да игра. У међувремену је написао роман Заблуде Светог Себастијана у коме се окренуо опробаном и очигледно успешном рецепту – пљувању по улози српске стране у ратовима 90-их.

У овој поетизованој избегличкој причи о жртвама и одрастању, на филозофском трагу Гастона Башлара, кључна сцена одиграва се још на почетку када главном јунаку, малом дечаку Карлу који је, баш као и аутор романа, избегао из Мостара, српски војници у бруталној редаљци силују мајку, што је описано неповезаним дечијим речима и слободним асоцијацима, чиме се само кроз књижевност потврђују сви они лажни стереотипи из пропагандне кухиње CNN-a и филмова Анђелине Џоли.

Владимир Табашевић, добитник 65. Нинове награде за роман ,,Заблуда Светог Себастијана“

Ако по овом делу икада буде снимљен филм, била би велика неправда да било ко осим Мирјане Карановић одигра улогу те силоване жене, јер она ипак има највише искуства са тематиком. Што се самог Табашевића тиче, он је овим не превише оригиналним делом свакако већ дубоко загазио на другосрбијанској стази, али ће у наредном периоду морати мало да поради на свом помало сировом јавном наступу, како би оправдао инвестицију коју је књижевни естаблишмент уложио у њега.

ДАВИД КАО ИДЕАЛТИПСКИ ПРИМЕР
Јер, поред самог дела, за добитника Нинове награде је врло пожељно да у јавности износи либералне, прозападне, југоносталгичарске и аутошовинистичке ставове. Сваки национализам је генерално лош, али је српски национализам најгори и најопаснији на свету, како је проповедао Крлежа. Још је Киш, који је у сваком погледу недостижни узор за овдашњу књижевну квази-елиту, тврдио да је „национализам, пре свега, параноја. Колетивна и појединачна параноја. Као колективна параноја, он је последица зависти и страха, а изнад свега последица губљења индивидуалне свести.“

Што се тиче „борбе против српског национализма“ ту је свакако један од корифеја добитник Нинове награде из 2014. Филип Давид, иначе својевремено и Кишов добар пријатељ, који је 2016. осетио потребу да се нападно и неукусно огради од присуства тадашњег председника Србије Томислава Николића на церемонији доделе награде за најчитанију књигу у мрежи домаћих библиотека која је одржана у Народној библиотеци. Многи су се тада запитали да ли би морално осетљиви писац направио сличан скандал да се којим случајем на додели награде, у својству америчког председника, појавио Барак Обама који је директно одговоран за нападе дроновима због којих је на десетине хиљада цивила изгубило своје животе. Ових дана времешни Давид, иако ове године нема роман у конкуренцији, поново привлачи пажњу изјавом за подгоричку Побједу у којој проглашава Србију искључивим кривцем за нестабилност на Балкану и за лоше односе са суседима.

У СЛУЖБИ КОЛОНИЗАТОРА
Политизација награда и награђиваних писаца није ништа ново. Од ње пати и најславнија књижевна награда на свету, Нобелова, која је, на запрепашћење читаве светске литерарне јавности, 2015. додељена потпуно непознатој белоруској новинарки и списатељици Светлани Алексијевич, као награда због њених антируских и антипутиновских ставова и „храбрих“ изјава попут оне да је „упијала мржњу према Русији са мајчиним млеком“.

Уосталом, сви памтимо како је немачка нобеловка румунског порекла Херта Милер, иначе поносна ћерка СС официра, пре пар година „почастила“ домаће љубитеље књижевности и новинаре који су дошли да је чују на Сајму књига прекорним изјавама да су Срби сами криви за бомбардовање НАТО пакта. Ако један Нобелов комитет мора да се коцка својом репутацијом у промоцији морално-политички подобних, а уметнички недостојних аутора, а за рачун једне глобалистичке агенде чија је моћ у опадању, зашто би ситуација била битно другачија са Ниновом наградом?

Филип Давид, добитник 61. Нинове награде за роман ,,Кућа сећања и заборава“

Очигледно је да она данас превасходно служи за одржавање компрадорског модела књижевности који Србима намеће колонијалну свест и епигонски и са закашњењем подражава стране узоре и моде. У њој ведре и облаче свемоћни идеолошки комесари, корумпирани кланови и интересне групе који намештају жирије, награде и конкурсе тако да је било какво изненађење унапред искључено. Питање је само да ли ће и докле озбиљни и национално одговорни писци пристајати да „трче“ на Ниновим намештеним тркама и да им на тај начин дају незаслужени легитимитет.

Марко Танасковић је књижевник, публициста, бивши заменик главног уредника у часопису ,,Водич за живот“ и аутор романа ,,Олуја“. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард