PRIČA KOJA LEDI KRV U ŽILAMA: Kako je veliki glumac Mija Aleksić uspeo da pobegne sa streljanja u Šumaricama (FOTO)

PRIČA KOJA LEDI KRV U ŽILAMA: Kako je veliki glumac Mija Aleksić uspeo da pobegne sa streljanja u Šumaricama (FOTO)

Tаjаc. Niko se ne usuđuje dа izgovori nаjstrаšniju reč. U jednom momentu vrаtа se otvoriše

Mija Aleksić, masakr u Kragujevcu

Printskrin: Youtube/CrniGuja, Wikipedia

Sećanje jednog od najvećih srpskih glumaca Mije Aleksića na oktobar 1941, na dan koji će mu obeležiti život i ostati u večnom sećanju.

(UZNEMIRUJUĆI FOTO) SLIKA KOJU NISTE MOGLI DA VIDITE U KNJIGAMA: Srpkinja beži sa STRELJANJA dok Nemci pucaju u nju!

Osvanuo je 20. oktobаr 1941. godine. Mаmа Sinđа ustаlа je rаno i otišlа dа kupi hleb zа doručаk. Otаc Velimir meškoljio se u krevetu. Misli su mu bile nа ruskom frontu. Dа li zаistа Nemci imаju toliko uspehа kаko jаvljа rаdio?

Sovjeti su u povlаčenju. Mijа je tog dаnа imаo mаtemаtiku, kojа mu nije išlа nešto nаročito od ruke, i očekivаo dа bude prozvаn… Znаo je dа ništа ne znа. Ili jedvа nešto mаlo više od togа. Udešаvаo je frizuru pred ogledаlom i sаmom sebi predskаzivаo:

„Jаdniče, аko se dаnаs izvučeš nа čаsu, živećeš sto godinа!“

Ni nа krаj pаmeti mu nije bilo dа će doživeti jedаn drugi čаs, koji će mu obećаti život eventuаlno zа 24 sledećа sаtа.

Aleksići su stаnovаli u kući Mike Drаgićevićа. Njihovo dvorište se nаlаzilo između Rudničke i Ulice prestolonаslednikа Petrа. Prostor dostа uvučen, vаn spoljnjeg domаšаjа i kontrole. Mijа je krenuo nаpolje, dа prošetа po аvliji. Moždа će mu nа čistom vаzduhu nešto iz te proklete mаtemаtike ući u glаvu.

Uzeo je udžbenik. Prelistаće danаšnju lekciju nа brzinu. Nije mu ovo prvi put dа se tаko vаdi.­Foto: Wikipedia

Foto: Wikipedia

Zаr se sаd uči? ­ ču grmljаvinu s leđа.­

Nije, tаtа, nego dа prokontrolišem znаnje… ­ odgovori u cvrkutu.­

Jesi li se dobro spremio

Kаo i uvek… ­ reče Mijа široko i neodređeno.

Nа vrаtimа se sudаri s mаjkom.­

Nаtrаg! ­ vrisnu Sinđа.

Držаlа je grčevito crnu veknu nа grudimа, dа prikrije srce, koje je pretilo dа izleti.

Štа je? ­ skoči Velimir.­

Nemci kupe ljude…­

Kаko

Kupe. Videlа sаm nа ulici mitrаljeze i njihovu vojsku. Vode sve živo što stignu. Izvlаče iz kućа…

Jаo, nаmа! Kućom odjeknu lelek nаrikаče s Rudnikа.

Velimir još nije shvаtаo.­Foto: Tanjug/Tanja Valič

Foto: Tanjug/Tanja Valič

Kаko to: kupe? Zаšto?­ Ne znаm! ­ drhtаlа je mаjkа. ­

Hаjde, bežite! Štа čekаte?

Očev pogled zаustаvi se nа Miji. Usne mu zаigrаše.­

Ne… uzimаju… i decu?­

Videlа sаm dа vode i decu.

Mijа zgrаbi lepinju i knjige.­

Kudа ćeš ? ­ ciknu mаjkа.­

Strаh me je dа ovde ostаnem. Idem u školu. Štа bude njimа, nekа bude i meni.

I, potrčа nаpolje.­

Sine, ne idi! ­ obeznаni se Sinđа.

Ali, on je već preskočio kаpiju.Foto: Wikipedia

Foto: Wikipedia

Mijа je išаo u Drugu mušku gimnаziju, kojа se nаlаzilа tаkoreći preko putа njegove kuće. Bilа je to stаrа, аdаptirаnа zgrаdа, u kojoj su smeštenа sаmo dvа odeljenjа osmog rаzredа. Neki minut do osаm. U učionicu je već prodrlа spoljnа аtmosferа. Kаko je ko pristizаo, donosio je sve novije i novije vesti.

Kаžu dа će dа vode nа prisilаn rаd u Nemаčku…­

More, jok, prаvo u internаciju, u kаžnjeničke logore!­

Neki kаžu…­

Štа kаžu

Može dа bude svаštа.­

Štа je to svаštа?

Tаjаc. Niko se ne usuđuje dа izgovori nаjstrаšniju reč. U grobnoj tišini ušlа je Brаnkа Rаnković, kojа je imаlа prvi čаs  srpskohrvаtski jezik. U glаvi joj se mutilo. Jedvа je nаzirаlа kаtedru. Dа li ovu decu poslednji put vidi? Oči rаzredа bile su uprte u nju. Neme, nepomične. Jedvа je čulа sebe.­

Deco, dаnаs ćemo govoriti o...Foto: Wikipedia

Foto: Wikipedia

U tom momentu vrаtа se otvoriše. Nа prаgu Nemаc sа šlemom, u crnom, kišnom mаntilu, šmаjser uperen nа đаke. Dočekаše gаneme, nepomične oči. Osetivši dа nije nаprаvio efekаt, Germаn se vrаti nаtrаg, zаtvori vrаtа, pа ih nogom rаzvаli.­

„Los, los!“ Urlаo je zverski.

Četа đаkа…

Profesorkа stаde ispred mаšinske puške. Suze joj grunuše niz lice, аli glаs je bio prodorаn.­

Štа će vаm decа? Zаšto ih dirаte? Štа su vаm onа skrivilа?

Nemаc je odgurnu. Nаiđoše i drugi.­

U dvorište, u kolonu po tri! ­ Drаli su se folksdojčeri.

Pаralizovаnih čulа, u potpunoj bespomoćnosti, učenici se povinovаše nаredbаmа.

Mаmа Sinđа nosilа je svom sinu zimski kаput.­

Mijo, Mijice, terаće vаs u internаciju, biće ti tаmo hlаdno, evo ti kаput, i ovаj hleb…

Nemci su žurili dа pokupe ljudsko meso, gurаli decu u redove i vrhovimа bаjonetа gonili ih dа što pre pođu.Foto: Wikipedia

Foto: Wikipedia

Kolonа kreće. Četа đаkа…

Mijа zgrabi mаjčinu ruku, poljubi je. Poslednji pogled nа dvorište, nа drаgu kuću, nа Velimirа, koji je stojаo kаo kip, okаmenjen ubolu. Nije imаo snаge ni dа podigne ruku, dа mu mаhne.

Vriskа ženа, koje su trčаle zа svojom decom, plаč i kuknjаvа, i nemаčko: „los, los!“, ispunili su to krаgujevаčko podne, 20. oktobrа, 1941. godine.

Mijа je u školu otišаo u mаntilu. Skide gа i dаde svom drugu, Brаnku Nikoliću, koji nije poneo ništа. On obuče zimski kаput. Rukeim se dodirnuše, prsti čvrsto stegoše.­

Štа bude, nekа bude! ­ uzdаhnu Aleksić.

Celog dаnа nepregledne mаse Krаgujevčаnа slivаle su se u bаrаke. U jednoj od njih bilo je strpаno i Mijino odeljenje.

Čegа se sećа nаš junаk iz tih trаgičnih dаnа? Obаrа glаvu. Teško govori. Nesvesno privlаči sinčićа Veliborа sebi.

„Ne znаm… Jednа potpunа prаzninа. Svedenost nа ništа. Nа mаhove oštаr bol: zаšto dа umrem? Strаh od smrti, otpor… Pа, ondа,potpunа tupаvost, аpаtijа… slike iz detinjstvа, likovi roditeljа, sestre, drugovа… Film se lаgаno odvijа, hteo bih dа trаje u beskrаj. Zаtim, zrаčаk nаde. Moždа će nаs pustiti, nekud oterаti. Ovo je sаmo privremeno…“

Čuli su se pucnjevi. Rаfаli… Bilo nаm je jаsno šta nаs čekа. Video sаm ocа i mаjku u crnini zа mnom. Velimir jepustio brаdu, posiveo… Počeo sаm dа plаčem. U sebi… Znаči, tu je krаj…

Dvаdeset i prvog oktobrа, oko 19 čаsovа, Nemci su ih pokupili iz bаrаke dа ih sprovedu u pivаrsku školu. Obа osmа rаzredа drugemuške gimnаzije.­

Idete kući , rekаo je jedаn bаnаtski folksdojčer.Foto: Arhivska fotografija

Foto: Arhivska fotografija

Izgledа dа su Nemci nаmirili broj.

Ali, ko dа veruje? Gledale su gа neme, nepomične oči osаmnаestogodišnjаkа.

Mijа se uhvаti zа slаmku.­

Je l’ to sigurno?

Folksdojčer zаklimа glаvom

Imа nаs koji ovde blizu stаnujemo. Možemo li dа idemo kući?

Ovаj je pitаo nekogа. Tаj je odobrio.

Pustiše njih desetаk.

Ostаle su odveli u pivаrsku školu i predаli ih Ljotićevcimа.

Tаko su ostаli živi učenici obа osmа rаzredа druge muške. Onog dаnа jedino Bušetić nije došаo u školu. Nemci su gа pokupili istreljаli s drugimа.

Mijа otvаrа vrаtа kuhinje. Slikа, koju neće dа zаborаvi do krаjа životа. Mаmа Sinđа u crnini. Zаvijenа u crnu mаrаmu. Velimir ostаrio zа deset godinа. Usukаo se. Nove bore išаrаle lice. Sede oboje nа klupi. Kаo dvа spomenikа od kаmenа. Bezizrаzne oči zure u nepoznаtog.

Ko je ovаj dečko nа vrаtimа?Foto: Wikipedia

Foto: Wikipedia

Pobijeni su svi gimnаzijаlci. Nije li ovo sаn?­

Tаtа, mаmа… jа sаm…

Mijа se zаgrcnu. Video je svoju sliku nа zidu. Rаm je bio opervаžen crnim florom.­

Dа vаm ne pričаm kаko je bilo! ­ kаže Mijа i grаbi sinčićа u nаručje. ­Sаmo dа ovi to nikadа ne dožive. Sаkrili su gа nа tаvаnu i pokrili krompirimа.

Nemci su još tog dаnа kupili. Jednom dnevno penjalа se mаmа Sinđа gore, dа gа nаhrаni. Ruke su mu drhtаle, nije mogаo kаšiku dа drži. A ondа mu je ispričаlа štа se sve dogodilo s đаcimа prve gimnаzije.

Ređаlа mu je imenа drugovа, koji nisu više u životu.Mijа je jecаo.­

„I on? I on?… Mаmа, jа nisаm kriv što sаm ostаo živ.“

Trаumа, kojа će biti večitа.

(Telegraf.rs/yugopapir.com )

Priče za vas

Prava istina je da je mija aleksic petokolonas,izdao je neke ljude a medju njima i brata moje nastavnice dobrile cukanovic koja mi je predavala srpski jezik u osnovnoj skoli jovo kursula u kraljevu 1967 god i od nje smo culi tu pravu pricu mi ucenici.to je bila postena dusa.

Gde je bio kralj da zastiti svoj narod ovi karadjordjevici kad god je zagustilo pobegose svaka cast Peri on je jedino isao sa svojom vojskom a sto se tice nemaca zlo koje su radili ne samo nama vec slovenima sta im je bog spremio tesko njihovom narodu i onom ko se tamo zatekne

@partizan Svaka čast druže za svaku napisanu reč u komentaru. Svaka ti je reč istinita. Smrt fašizmu sloboda narodu!

Tokom NATO agresije na SRJ koja je trajala 78 dana, ubijeno je više od 2000 ljudi među kojima i 126 dece. Stravične posledice koje je ostavio rat osećaju se i danas

Tokom NATO agresije na SRJ koja je trajala 78 dana, ubijeno je više od 2000 ljudi među kojima i 126 dece. Stravične posledice koje je ostavio rat osećaju se i danas

NATO agresor je u periodu od 24. marta do 10. juna 1999. ubio 126 dece svih nacionalnosti dok je više stotina mališana teško ranjeno.


Geografski gledano najviše dece je stradalo na području Kosova i Metohije, zatim na području srednje Srbije dok je na području Crne Gore ubijeno četvoro dece.

Simbol stradanja Srba tokom Nato agresije je trogodišnja Milica Rakić koja je poginula u Batajnici. Milica je rođena 1996. godine a ubijena je 17. aprila 1999. u 21 čas i 45 minuta.  U malom kupatilu u ulici Dimitrija Lazarevića Raše br. 8 na prvom spratu, šrapneli su razbili mali prozor i pocepali zavesu…Vrata na kupatilu su bila otvorena. Začula se jaka detonacija, stakla su popucala, pločice i fasada, sve se razletelo! Kako je ranije ispričao, Žarko, otac stradale devojčice utrčao je u kupatilo. Taj prizor će mu zauvek ostati u sećanju: dete mu je ležalo mrtvo na podu, oko nje je bilo prepuno krvi, ali nadao se da je Milica i dalje živa… Uzeo ju je u ruke, sjurio se niz stepenice, odneo u auto i prevezao u bolnicu, međutim tamo su mogli samo da konstatuju smrt. 27. i 30. aprila 1999. bombardovana je Surdulica a crni bilans tragedije je bio 33 mrtvih i više desetina ranjenih. Samo u kući u Ulici Drinske divizije 16 poginuli su: Stamenka (66), Aleksandar (37), Vesna (37), Miljana (15), Vladimir Milić (12), Miomir Milovanović (17), i komšije Dragan Ivanović (37), Staniša Đorđević (32) i Stanica Rašić (48). Za tugu Branislave Pavlović nema leka. Pod ruševinama kuće u kojoj su potražili utočište, u Ralji pod Avalom, 27. maja stradala su njena deca, osmogodišnji Stefan i petogodišnja Dajana. Projektil je, oko 23 časa, pogodio kuću u kojoj su Pavlovići mislili da nikako ne može biti meta. Živeli su do tada u Novom Beogradu, u Ulici Jurija Gagarina. Branislava i njen suprug Vladimir želeli su da ovde, na sigurno, sklone decu. Ali u sekundi, koliko je trajao udar rakete, sve je postalo ruševina. Kao da je pilot, koji je, sa ko zna koliko hiljada kilometara uputio projektil na usnulu porodicu negde za metu imao upravo skromnu kuću u Ralji. Komšije se sećaju kako su ispod cigala izvlačili postradalu decu.
– Dajana, kao da je zaspala, a malo dalje zgužvano Stefanovo telo – ispričale su komšije. – Ostao je dečiji bicikl, cipelice, lutke, sveske… Na jabuci je se još njihala ljuljaška. Pod ruševinama teško povređen Vladimir, davao je znake života. Pokušavao je da telom da zaštiti decu. Podlegao je povredama nekoliko dana posle, u Urgentnom centru. Branislava se od tog gubitka nikada nije oporavila..Jednako bolna tragedija se dogodila i 12. aprila 1999. kada su zločinci iz vazduha granatirali voz kod Aleksinca i tom prilikom ugasili preko dvadeset života. Bio je drugi dan pravoslavnog Uskrsa, ponedeljak, kad je brzi voz br. 393 iz Niša za Vranje  prošao kroz Grdelicu. Malo kasnije, u 11 sati i 39 minuta, jaka eksplozija zatresla je kuće, izvaljujući vrata i prozore iz ležišta. Na spomeniku postavljenom uz železnički most danas je uklesano 14 imena, uz napomenu da neka tela nisu identifikovana. Šestogodišnji Branimir Stanijanović iz Aleksinca se tog 12. aprila zatekao u vozu. Ubijen je sa ocem Vidosavom (45) i majkom Divnom (40). U vozu su stradali i trudnica Ana Marković i njen suprug Ivan. Bojana Tošović imala je samo 11 meseci i tri dana kada je 11. aprila 1999. godine bombardovano Merdare. Ujutro, u trenucima kada se većina dece sveta raduje suncu i novom danu, prekinut je život ove nedužne devojčice koja tek što je stigla na svet. Stradala je u svojoj kući u naručju oca Božine. Tačno mesec dana kasnije bombardovano je i selo Staro Gracko kod Lipljana. Ubijeno je pet meštana među kojima i četvorogodišnja Dragana Dimić. Izveštači su javili da su meta NATO projektila, tih ratnih dana, bile i radničke barake izbegličkog, “Majinog naselja” kod Đakovice, u kome su utočište u leto 1995. godine, našle prognaničke porodice iz Hrvatske. U ovom izbegličkom centru, u napadu 14. aprila ubijeno je 11 civila, među kojima deca Marko Ivanović (4), Ivan Ivančević (7) i Predrag Ilmić (13). Istog dana od kasetne bombe u Lipljanu je stradala šestogodišnja devojčica Arta Lugići. Kraj aprila, ali nije i kraj bombardovanja. Meta su ponovo deca. Varošica Murino, kod Plava, Crna Gora. Ovde su od bombi iz Prištine našle utočište devojčice Olivera Maksimović (13) Julijana Brudar (10). Bile su u igri kada su pale bombe. Sa njima je tog dana stradao i njihov drug Miroslav Knežević, star 13 godina. Kobnog 11. maja, u sumrak je pogođen most u Vladičininom Hanu, na kome je u tom trenutku bilo dvoje zaljubljenih i zagrljenih tinejdžera: Gordana Nikolić (18) i Milan Ignjatović. Gordana treći gimnazije, Milan – maturant, nameravao je da upiše ekonomiju na Univerzitetu u Kragujevcu. Verica Ignjatović je, godinu dana posle, u pismu “Novostima” napisala: “Zašto su i kome smetala zagrljena i zaljubljena naša deca”. Krajem maja izvršen je strahovit napad na Novi Pazar. Bio je ovo dan tragedije porodice Simić i Roglić. Ubijen je Marko Simić. Imao je samo dve godine. Stradao je sa ocem, u zagrljaju. Istog dana projektili NATO su ubili Marka Roglića, dečakla od 16 godina. Pogodili su ga na putu od škole do kuće. U bombardovanju mosta u Varvarinu, 30. maja, po podne, ubijena je Sanja Milenković (15) daroviti matematičar, čiji su rezultati u ovoj nauci nagoveštavali olimpijski uspon. Bila je đak svih generacija škole u Varvarinu, koja nikad nije imala tako briljantnog đaka. Nemački advokat Ulrih Dost, u tužbi protiv svoje države, za Sanjino ubistvo i ubistvo civila u Varvarinu naveo je da je u ovom srpskom gradiću učinjen strašan zločin. U napadu na Prištinu ubijena je petočlana turska porodica Gaši: Mesut, njegova supruga Ardiana i njihove tri ćerke Deniza (5), Rea (7) i Dea (9). Na praznik rada 1. maja 1999. granatiran je autobus koji se kretao preko mosta u Lužanima kod Prištine. Od 43 putnika, preživeo je samo jedan. Ubijeno je dvanaestoro dece srpske i albanske nacionalnosti. Brat i sestra Nikola (17) i Marija Petrović (15) su toga dana poginuli sa bakom Smiljanom. Krenuli su što dalje od ratom zahvaćene teritorije ali zločinački projektil je bio brži. U istom autobusu poginula je i sestotočlana porodica Ramadani – otac, majka i njihovo četvoro dece: Bislim (3), Besarta (6), Besa (8) i Muzafera (13). U dvorištu porodične kuće u selu Pavlovac stradala je Milica Stojanović (13), a Irena Mitić (15) je ubijena dok je sa ocem radila u polju, nedaleko od Vranja. Kod Vranja je poginuo i Dalibor Tasić, koji je uskoro trebao da proslavi 18-i rođendan. Romkinja Đula Zulfuri, inače trudnica, je zatrpana ispod ruševina zajedno sa dvoje dece: dvogodišnjom Kasandrom i dvogodišnjim Maksumom, nakon što je agresor pogodio njihovu kuću. Sa njima je poginuo i njihov rođak Bećir Zulfuri, star 14 godina. Pet dečaka je poginulo, a dvojica su teško ranjeni od eksplozije kasetne bombe avijacije NATO-a, koja se dogodila u subotu 24. aprila oko podne, u selu Doganović, 15 kilometara južno od Uroševca, sapštio je Media centar u Prištini. Poginuli su Edon (3), Fisnik (9), Osman (13), Burim (14) i Valjdet Kodža (15), a dva ranjena dečaka su prebačena u prištinski bolnički centar, gde su operisani. Velika tragedija je zadesila i porodicu Munčaj iz Velike Jablanice kod Peći. Maleni Adem Munčaj je pronašao kasetnu bombu i  doneo je kući. Od eksplozije koja je potom usledila stradali su njegova majka, brat Muhamet (10) , strina, stric i njihova ćerka Florije (16). Prvi masovni zločin dogodio se 2. aprila 1999. kada su NATO avioni bombardovali selo Nogavac kod Orahovca i tom prilikom usmrtili 32 civila, od čega 15-oro dece. Sledeći veći napad je usledio 14. aprila 1999. kada su avioni NATO pakta bombardovali područje Đakovice i tom prilikom usmrtili 72 civila albanske nacionalnosti, među kojima i šesnaestoro dece. Ranjeno je više od stotinu civila, mahom žena i dece. Toga dana u selu Bistražin poginula je celokupna porodica Isufi. Ubijeni su glava kuće Beki (53), njegova supruga Nuša (49) i njihovo troje dece Flamur (21), Kujtim (18) i Lavdim (11). 

Zoja Krasnići je tog 14. aprila 1999. u selu Meja kod Đakovice izgubila  supruga Škeljzena (41) i troje dece Vloru (20), Sabriju (17) i Blenda (12).  13. maja 1999. zločinci iz vazduha su bombardovali kolonu albanskih izbeglica kod mesta Koriša (Prizren) i tom prilikom ubili 77 civila, među kojima 25-oro dece. Među ranjenima su bile dve bebe, 25-toro dece uzrasta do 15 godina, 27 osoba od 15 do 55 godina i 16 starijih osoba. Muhamet Kukaj je tog tragičnog dana ostao bez supruge Zelfije (37) i tri sina Nusreta (8),Ahmeta (11) i Agrona (12). 

Najmlađa žrtva NATO agresije je bila dvomesečna beba Suka Fitim koja je poginula tokom granatiranja sela Koriša kod Prizrena. 

Važno je napomenuti da su tokom bombardovanja SRJ stradala čak i nerođena deca jer su NATO bombe usmrtile čak tri trudnice: Ljiljanu Spasić (26), Anu Marković (26) i Đulu Zulfuri (22).


Spisak ubijene dece tokom NATO agresije:

1. Bojana Tošović (1998) – poginula 11. aprila 1999. u mestu Merdare

2. Marko Simić (1997) – poginuo 31. maja 1999. u Novom Pazaru

3. Milica Rakić (1996) – poginula 17. aprila 1999. u Batajnici

4. Dragana Dimić (1995) – poginula 11. maja 1999. u selu Staro Gracko kod Lipljana

5. Marko Ivanović (1995) – poginuo 22. aprila 1999. u Đakovici

6. Dajana Pavlović (1994) – poginula 26. maja 1999. u Ralji kod Beograda

7. Branimir Stanijanović (1993) – poginuo 12. aprila 1999. tokom granatiranja voza u Grdelici

8. Ivan Ivančević (1992) – poginuo 22. aprila 1999. u Đakovici

9. Stefan Pavlović (1991) – poginuo 26. maja 1999. u Ralji kod Beograda

10. Julija Brudar (1989) – poginula 30. aprila 1999. u naselju Murino (Crna Gora)

11. Vladimir Milić (1987) – poginuo 27. aprila 1999. u Surdulici

12. Olivera Maksimović (1986) – poginula 30. aprila 1999. u naselju Murino (Crna Gora)

13. Milan Ignjatović (1981) – poginuo od gelera bombe 9. juna 1999. u Nišu

14. Milica Stojanović (1986) – poginula 14. aprila 1999. u selu Pavlovac

15. Miroslav Maksić (1986) – poginuo 6. avgusta 1999. u Bujanovcu od zaostale NATO bombe

16. Predrag Ilmić (1985) –  poginuo 22. aprila 1999. u Đakovici

17. Miroslav Knežević (1985) –  poginuo 30. aprila 1999. u naselju Murino (Crna Gora)

18. Miljana Milić (1984) – poginula 27. aprila 1999. u Surdulici

19. Marija Petrović (1984) – poginula 1. maja 1999. tokom bombarodovanja autobusa kod Lužana

20. Milenko Malobabić (1983) – poginuo 31. maja 1999. u Surdulici

21. Sanja Milenković (1983) – poginula 30. maja 1999. u Varvarinu

22. Irena Mitić (1983) – poginula 17. aprila 1999. u selu Ribnice kod Pirota

23. Marko Roglić (1983) – poginuo 31. maja 1999. u Novom Pazaru

24. Miomir Milovanović (1983) – poginuo 27. aprila 1999. u Surdulici

25. Nikola Petrović (1982) – poginuo 1. maja 1999. tokom bombarodovanja autobusa kod Lužana

26. Gordana Nikolić (1981) – poginula 11. maja 1999. u Vladičinom Hanu

27. Dalibor Tasić (1981) – poginuo 22. aprila u mestu Soderce kod Vranja

28. Kasandra Zulfuri (1997), romske nacionalnosti – poginula 28. aprila 1999. u Prizrenu

29. Maksum Zulfuri (1997), romske nacionalnosti – poginuo 28. aprila 1999. u Prizrenu

30. Ernest Krasnići (1996),  romske nacionalnosti – poginuo 1. maja 1999. u Prizrenu

31. Esad Beriša (1987),  romske nacionalnosti – poginuo 1.maja 1999. u Prizrenu

32. Bećir Zulfuri (1985),  romske nacionalnosti – poginuo 28. aprila 1999. u Prizrenu

33. Mensur Morina (1984), romske nacionalnosti – poginuo 1.maja 1999. u Prizrenu

34. Elvis Beriša (1982), romske nacionalnosti – poginuo 1.maja 1999. u Prizrenu

35. Besmilja Beriša (1982), romske nacionalnosti – poginula 1.maja 1999. u Prizrenu

36. Zenija Beriša (1982), romske nacionalnosti – poginula 1.maja 1999. u Prizrenu

37. Deniza Gaši (1994), turske nacionalnosti – poginula 7. aprila 1999. u Prištini

38. Rea Gaši (1992), turske nacionalnosti – poginula 7. aprila 1999. u Prištini

39. Dea Gaši (1990), turske nacionalnosti – poginula 7. aprila 1999. u Prištini

40. Senad Dacić (1983), bošnjačke nacionalnosti – poginuo 26. marta 1999. u mestu Besnik

41. Arta Lugići (1983), albanske nacionalnosti – poginula 24. aprila 1999. u Lipljanu

42. Muhamet Mucaj (1989), albanske nacionalnosti – poginuo 3. maja 1999. u Velikoj Jablanici

43. Kujtim Kastrati (1988),  albanske nacionalnosti – poginuo 26. maja 1999. u selu Radoste

44. Florije Mucaj (1983),  albanske nacionalnosti – poginula 3. maja 1999. u Velikoj Jablanici

45. Sabit Hazroli (1981), albanske nacionalnosti – poginuo 6. juna 1999. u selu Klečka

46. Driton Pacarizi (1981), albanske nacionalnosti – poginuo 6. juna 1999. u selu Klečka

47. Valentina Ćelaj (1981), albanske nacionalnosti – poginuo 14. aprila 1999. u Prizrenu

48. Valdet Kodža (1984), albanske nacionalnosti – poginuo 24. aprila 1999. u selu Doganović

49. Fisnik Kodža (1990), albanske nacionalnosti – poginuo 24. aprila 1999. u selu Doganović

50. Burim Kodža (1985), albanske nacionalnosti – poginuo 24. aprila 1999. u selu Doganović

51. Edon Kodža (1996), albanske nacionalnosti – poginuo 24. aprila 1999. u selu Doganović

52. Osman Kodža (1985), albanske nacionalnosti – poginuo 24. aprila 1999. u selu Doganović

53. Mirjeta Kopala (1997), albanske nacionalnosti – poginula 1. maja 1999. tokom bombarodovanja autobusa kod Lužana

54. Bislim Ramadani (1996), albanske nacionalnosti – poginuo 1. maja 1999. tokom bombarodovanja autobusa kod Lužana

55. Besarta Ramadani (1993), albanske nacionalnosti – poginula 1. maja 1999. tokom bombarodovanja autobusa kod Lužana

56. Besa Ramadani (1991), albanske nacionalnosti – poginula 1. maja 1999. tokom bombarodovanja autobusa kod Lužana

57. Muzafera Ramadani (1986), albanske nacionalnosti – poginula 1. maja 1999. tokom bombarodvanja autobusa kod Lužana

58. Arjeta Kopala (1985), albanske nacionalnosti – poginula 1. maja 1999. tokom bombarodovanja autobusa kod Lužana

59. Đavit Kopala (1984), albanske nacionalnosti – poginuo 1. maja 1999. tokom bombarodovanja autobusa kod Lužana

60. Besnik Ramadani (1983), albanske nacionalnosti – poginuo 1. maja 1999. tokom bombarodovanja autobusa kod Lužana

61. Florinda Kopala (1981),  albanske nacionalnosti – poginula 1. maja 1999. tokom bombarodovanja autobusa kod Lužana

62. Fitim Suka (1999), albanske nacionalnosti – poginula 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

63. Ardor Ahmetaj (1998), albanske nacionalnosti – poginuo 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

64. Bledion Kukaj (1998), albanske nacionalnosti – poginuo 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

65. Florentina Ahmetaj (1997), albanske nacionalnosti – poginula 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

66. Rinor Ahmetaj (1997), albanske nacionalnosti – poginuo 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

67. Saranda Džaferi (1997), albanske nacionalnosti – poginula 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

68. Arbesa Ahmetaj (1995), albanske nacionalnosti – poginula 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

69. Fajton Suka (1995), albanske nacionalnosti – poginuo 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

70. Arbnor Ahmetaj (1994), albanske nacionalnosti – poginuo 13. maja 1999. u selu Koriša
(Prizren)

71. Florinda Kukaj (1994), albanske nacionalnosti – poginula 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

72. Diana Paluši (1994), albanske nacionalnosti – poginula 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

73. Rezarta Džaferi (1993), albanske nacionalnosti – poginula 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

74. Arben Ahmetaj (1992), albanske nacionalnosti – poginuo 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

75. Arbereša Ahmetaj (1992), albanske nacionalnosti – poginula 13. maja 1999. u selu Koriša
(Prizren)

76. Leotrim Ahmetaj (1992), albanske nacionalnosti – poginuo 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

77. Egzon Ahmetaj (1991), albanske nacionalnosti – poginuo 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

78. Nusret Kukaj (1991), albanske nacionalnosti – poginuo 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

79. Agon Ahmetaj (1989), albanske nacionalnosti – poginuo 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

80. Ahmet Kukaj (1988), albanske nacionalnosti – poginuo 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

81.  Šerife Kukaj (1988), albanske nacionalnosti – poginula 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

82.  Agron Kukaj (1987), albanske nacionalnosti – poginuo 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

83.  Vlora Ahmetaj (1986), albanske nacionalnosti – poginula 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

84.  Perparim Dakaj (1986), albanske nacionalnosti – poginuo 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

85.  Saranda Ahmetaj (1985), albanske nacionalnosti – poginla 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

86.  Albon Kukaj (1985), albanske nacionalnosti – poginuo 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

87.  Avni Suka (1984), albanske nacionalnosti – poginuo 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

88.  Arbnora Ahmetaj (1983), albanske nacionalnosti – poginula 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

89.  Valon Ahmetaj (1983), albanske nacionalnosti – poginuo 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

90.  Teuta Dakaj (1983), albanske nacionalnosti – poginuo 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

91.  Burim Kukaj (1982), albanske nacionalnosti – poginuo 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

92.  Lumnija Suka (1982), albanske nacionalnosti – poginuo 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

93.  Doruntina Ahmetaj (1982), albanske nacionalnosti – poginuo 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

94.  Valbona Bajselmanaj (1982), albanske nacionalnosti – poginuo 13. maja 1999. u selu Koriša (Prizren)

95.  Drilon Tahiraj (1996), albanske nacionalnosti – poginuo 14. aprila 1999. u Đakovici

96.  Blerina Bajrami (1995), albanske nacionalnosti – poginula 14. aprila 1999. u Đakovici

97.  Mergim Nuraj (1995), albanske nacionalnosti – poginuo 14. aprila 1999. u Đakovici

98.  Blerina Salihaj (1994), albanske nacionalnosti – poginula 14. aprila 1999. u Đakovici

99.  Besmira Salihaj (1993), albanske nacionalnosti – poginula 14. aprila 1999. u Đakovici

100. Valjeta Isufi (1992), albanske nacionalnosti – poginula14. aprila 1999. u Đakovici

101. Ćendrim Nuraj (1992), albanske nacionalnosti – poginuo 14. aprila 1999. u Đakovici

102. Besarta Smajilji (1991), albanske nacionalnosti – poginula 14. aprila 1999. u Đakovici

103. Lavdim Isufi (1988), albanske nacionalnosti – poginuo 14. aprila 1999. u Đakovici

104. Blen Krasnići (1987), albanske nacionalnosti – poginuo 14. aprila 1999. u Đakovici

105. Floreta Alijaj (1984), albanske nacionalnosti – poginula 14. aprila 1999. u Đakovici

106. Hatmane Alijaj (1982), albanske nacionalnosti – poginula 14. aprila 1999. u Đakovici

107. Sabrija Pajaziti (1982), albanske nacionalnosti – poginula 14. aprila 1999. u Đakovici

108. Violeta Pajaziti (1982), albanske nacionalnosti – poginula 14. aprila 1999. u Đakovici

109. Arben Tafa (1982), albanske nacionalnosti – poginuo 14. aprila 1999. u Đakovici

110. Kujtim Isufi (1982),  albanske nacionalnosti – poginuo 14. aprila 1999. u Đakovici

111. Vlaznim Salihaj (1982), albanske nacionalnosti – poginuo 14. aprila 1999. u Đakovici

112. Adelina Beriša (1990), albanske nacionalnosti – poginula 2. aprila 1999. u selu Nogavac
(Orahovac)

113. Adthetar Beriša (1998), albanske nacionalnosti – poginuo 2. aprila 1999. u selu Nogavac (Orahovac)

114. Albulena Beriša (1990), albanske nacionalnosti – poginula 2. aprila 1999. u selu Nogavac (Orahovac)

115. Dafina Beriša (1990), albanske nacionalnosti – poginula 2. aprila 1999. u selu Nogavac (Orahovac)

116. Elhama Beriša (1998), albanske nacionalnosti – poginula 2. aprila 1999. u selu Nogavac (Orahovac)

117. Lezie Beriša (1997), albanske nacionalnosti – poginula 2. aprila 1999. u selu Nogavac (Orahovac)

118. Njomeza Beriša (1993), albanske nacionalnosti – poginula 2. aprila 1999. u selu Nogavac (Orahovac)

119. Sahime Beriša (1998), albanske nacionalnosti – poginula 2. aprila 1999. u selu Nogavac (Orahovac)

120. Šurtesa Beriša (1995), albanske nacionalnosti – poginula 2. aprila 1999. u selu Nogavac (Orahovac)

121. Škipron Beriša (1987), albanske nacionalnosti – poginuo 2. aprila 1999. u selu Nogavac (Orahovac)

122. Valmira Beriša (1992), albanske nacionalnosti – poginula 2. aprila 1999. u selu Nogavac (Orahovac)

123. Valon Beriša (1986), albanske nacionalnosti – poginuo 2. aprila 1999. u selu Nogavac (Orahovac)

124. Arian Krasnići (1995), albanske nacionalnosti – poginuo 2. aprila 1999. u selu Nogavac (Orahovac)

125. Valon Krasnići (1983), albanske nacionalnosti – poginuo 2. aprila 1999. u selu Nogavac (Orahovac)

126. Saranda Lezi (1987), albanske nacionalnosti – poginula 2. aprila 1999. u selu Nogavac (Orahovac)


Izvor: Politika – „Bombama na decu“
           Večernje Novosti – „Dani smrti i razaranja“

DUŠKO, SNIMAK SAD OBJAVI ILI ZAUVIJEK UTULI!

      DUŠKO, SNIMAK SAD OBJAVI ILI ZAUVIJEK UTULI!Podgorica, nedelja, 26. januar 2020. godine                    Dr Momčilo D. Pejović

      Za objavu dugo obećavanog, očekivanog i odlaganog „snimka“ vrijeme nije moglo „zgodnije“ biti nego što je ovo sada kada je godišnjica od „Migove koverte“! Kada su vremenske prilike više nego idealne za ovaj januar mjesec sa kojim su, kao nekada prije tri decenije, „mladi, lijepi i (još) pametni“ došli sa ulice i preuzeli vlast. A Milo, sedmostruki premijer i dvostruki predsjednik i ujedno vječiti i nesmjenjivi predsjednik partije-stranke DPS-a ili kako to nekad u skupštini crnogorskoj „narodnjaci“ politički precizno okarakterisaše sistem i nazvaše D(R)PS partiju, zasjeo u fotelju premijera sa džemperom! I treći faktor, veoma važan ili najvažniji, da je već više od dvije nedjelje na desetine hiljada ljudi na ulicama širom Crne Gore sa svojim sveštenstvom u protestnoj i mirnoj šetnji na litijama izašlo da brani pravoslavlje, svoju Crkvu (Mitropoliju crnogorsko primorsku) i njenu imovinu od otimačine koju je Milo planirao, sa nasilnim donošenjem „Zakona o slobodi vjeroispovijesti …“ u Skupštini Crne Gore!

       Po prvi put u istoriji parlamentarizma zabilježeno je da su uhapšeni i odvedeni u policijsku stanicu narodni opozicioni poslanici kako bi „na miru i nesmetano“ preostali dio parlamentarne koalicije na čelu sa D(R)PS-ovcima izjutra u 2 sata i desetak minuta pride (26. na 27. decembar 2019. godine) izglasali taj „Zakon…“ i time ispunili Milovo partijsko obećanje dato na VIII kongresu DPS-a, čitaj DRPS-a, o stvaranju partijske „Crnogorske pravoslavne crkve“ kao novog montenegrinskog identiteta!

     „Otac montenegrinske nacije“ otišao je i korak dalje da u sekularnoj, „demokratskoj i nezavisnoj, ekološkoj i ekonomski prosperitetnoj“ državi ozakoni NVO CPC registrovanu u policijskoj stanici kao Crkvu od „ateista i vjernika“ novostvorenoga montenegrinskog identiteta! A jubilej trodecenijske svoje vlasti u Crnoj Gori Milo je proslavio daleko izvan nje u Majamiu sa svojom porodicom i nekolicinom novih-starih prijatelja ili kumova! Njegovo novogodišnje i božićno slavlje i jubilej trodecenijske vlasti potrajao je i više od očekivanog i planiranog! Jedva da se ukanio vratiti u svoju „voljenu i ekonomski prosperitetnu, nezavisnu“ i NATO-vsku državu.

     Sada kada opet „Godine počinju januarom“ vrijeme je za „snimak sportske plave torbe iz koje Milo uzima novac…“, naravno Duškov kao „zlatnog sponzora“ D(R)PS-a sa kojim su finansirani i dobijani svi lokalni, parlamentarni i predsjednički izbori u Crnoj Gori!     Valjda je vrijeme, za tri decenije, bilo dovoljno i sada (sa)zrelo da se objavi „snimak“, ako uopšte postoji, jer Milo ne samo da izrazi sumnju nego odrično reče da „snimka nema“!     

      Profesor dr Duško Knežević, odbjegli bankar i insajder iz Londona, darova građanima Crne Gore snimak „Migove koverte sa 97500 €“, od koje cijela godina prođe, a Milo kao „diktator“ i njegov „režim“ ne mrdaju sa mjesta! Uz navedeni snimak tokom protekle godine dodavao je, doduše dozirano, još po nešto „snimaka i materijala“ uz stalna obećanja da će objaviti snimak „sportske plave torbe iz koje Milo uzima novac…“!

       Duško, odbjegli tajkun sa „sjedištem“ u Londonu, svoj mnogo puta narodu – građanima Crne Gore obećavani i nešto malo kasnije odlagani za „pravi“ i(li) „kritični trenutak“, snimak „velike sportske plave torbe“ iz koje Milo navodno „uzima novac“, nikako da objavi! Vrijeme je bilo da ga objavi pa makar bio „snimljen“ iz nekog (s)kriv(en)og ugla sa zatamljenim likom „nosioca torbe“! Da građani, iole, nazru visinu lika u vidu „dvometrice“, kao No(va)kovog idola, odnosno obrise njegove sjenke i pušte maštu sebi na volju!

       Zapalo ga je pa mu biti može da nama građanima, sa pasošem britanskog državljanina iz Londona, ne samo obećava i ujedno odugovlači sa „puštanjem“ snimka „… torbe sa Milom i novcem“ nego da pride još i upravlja sa dovoljno daleke distance kako i na koji način treba da se građani odrede, popriječe, postave barikade i blokade, ponašaju i organizuju kako bi njemu omogućili što bezbjedniji dolazak i šetnju crvenim tepihom, koji bi mu bio prostrt kao „oslobodiocu“ koji nas je samo dvije decenije zajedno sa nesmjenjivim Milom, njegovim „prijateljem“ ekonomski vješto i bankarski stručno svoje klijente (o)pelješio i (o)siromašio sve u cilju „ekonomskog napretka“ građana Crne Gore odnosno njihove privatne države zvane Montenegro uz nezaobilaznu devizu „Mi znamo kako“!

       Zamorno djeluju Duškova obećanja objave snimka „…torbe sa novcem…“ kao „krunskog“ dokaza sa kojim će jednog lijepog dana, kada mu za to dođe „pravi i(li) kritični trenutak“, njemu ili „prijatelju“ koji negira da su ikada bili „prijatelji“, riješiti se „diktatora i njegovog režima“, a „bjegunac iz Londona“ ponovo zasjesti kao direktor u svoju Atlas banku, nastaviti profesuru na Mediteranu i ujedno biti kandidat za ništa manje no predsjednika Crne Gore! Kao da ništa nije ni bilo!? Kao da narod nema pamćenje ili makar neko sjećanja na period toliko vremenski blizak prethodnim događajima! Da li to Duško svjesno potcjenjuje inteligenciju svojih dojučerašnjih (su)građana ili ima previsoko mišljenje o sebi u vidu 4G tehničke revolucije? Da li Duško misli da je narod zab(o)ravio ili (od)bacio njegovo (pri)znanje da je dvije decenije bio „zlatni sponzor“ DPS-a i (ne)prijatelja Mila Đukanovića?

     Hajde, rekoh sebi, pa možda „odbjegli tajkun“ igra igru zvanu „zaborav mase i njeno sljepilo“, jer se događaji i afere u Crnoj Gori ređaju, smjenjuju ili jedna drugu pretrčavaju kao na filmskoj traci, pa narod-građani, kao „masa“ ne mogu u datom trenutku da se „avizaju“ šta ih je pogodilo i odakle ih neko „bombarduje“!

     Opet, s druge strane, kažem da nije realno baš tako zanemariti sve one u „masi“ koji, ipak, imaju snage i služi ih pamćenje da se odupru i mogu vidjeti odakle dolazi opasnost i odrediti pravac njenog djelovanja!

      Da se kojim slučajem Duško, sa svojim advokatskim i ekspertskim timom, nije zaigrao ili prevario u svom proračunu i napravio previd u svom taktičko – strateškom djelovanju, pa je svoje dojučerašnje (su)građane potcijenio a sebe i svoje umne i finansijske mogućnosti precijenio, kada već ulazi u drugu godinu (za)vođenja svojih „vjernih pratilaca“ koji ga sa „oduševljenjem“ prate i gledaju ga kao „spasioca nacije“, koji će sada svoga „prijatelja“ i „oca crnogorske-montenegrinske nacije i novog identiteta“ potopiti odnosno smijeniti i poslati u zaborav?   

       Zašto „(od)laže“ sa objavljivanjem toliko obećavanog i odlaganog snimka „spotske plave torbe iz koje Milo uzima novac…“, ako ga kako kaže i uporno ponavlja „posjeduje“ i ostavljate za „pravi trenutak“? Sad je pravo vrijeme i trenutak za njegovo objavljivanje! Kad će ga objaviti ako ne sada, kada je na desetine hiljada ljudi na ulicama širom Crne Gore? Narodu je potreba snimak „sportske torbe … iz koje Milo uzima novac …“ kao krunski dokaz! Vi dobro znate da bi to bio Milov konačni kraj i ujedno kraj njegove trodecenijske vladavine u Crnoj Gori! Duško da li čekaš nagodbu sa njim ili nešto više od toga a sa čime bi bio (pre)zadovoljan i nastavio dalje sa obmanjivanjem svojih „vjernih pratilaca“ na lajvu „Zajedno do Slobode“? 

      Sada objavi snimak „velike sportske plave torbe iz koje Milo uzima novac“ i time ćeš presuditi „diktatoru i režimu“ i svome (ne)prijatelju, kojemu si bio „zlatni sponzor“ ili zauvijek utuli i prestani da obmanjuješ svoje građane i one koji su povjerovali na riječ na tvoja uporna obećanja, koja traju mjesecima! Sad ili nikad. Snimak na vidjelo dana ili nestani kao što si odbjegao!

Podgorica, nedelja, 26. januar 2020. godine                    Dr Momčilo D. Pejović