СЕЛО НА КРАЈУ СВЕТА

Драги пријатељи!

Нека вам у Новој 2020. години кућа буде дом у коме станују само љубав, радост и слога.

С поштовањем,

Љубиша Симић

СЕЛО НА КРАЈУ СВЕТА

(Једном мом школском другу)

Има једно мало, малено село, сеоце, негде на крају света у које дуго нико није одлазио. Изгледало је као да су скоро сви заборавили да то мало село још увек постоји. Чак и они који су се тамо некада родили, не сећају се више када су задњи пут били у свом родном селу. Као да оданде пут води само у једном смеру, од села, али никако ка селу, у коме је живело још неколико старих, врло старих људи и само један млађи, рекло би се сасвим обичан човек, који по сваку цену одлучи да остане у селу и брине о  свом старом и болесном оцу. Живели су у малом трошном кућерку и нису имали ништа више осим малог комада земље поред куће, где су узгајали понешто од воћа и поврћа, таман толико да би могли да преживе. Имали су и нешто шуме коју су користили за огрев или да продају мало дрва када им је био потребан новац да купе џак брашна, мало соли, кило шећера, литар уља или који грам кафе.  Кафа коју су сваког јутра заједно испијали отац и син, беше им једини ужитак који су себи могли да приуште. Нису се жалили на свој тежак и сиромашан живот. Били су задовољни и захвални и радовали се сваком новом дану. Једног дана одлучи син да се жени. Забринути отац знајући да у селу нема девојака и да ниједна девојка из града неће хтети да дође на село да живи, посаветова свог сина да да оглас у новине. И би тако. Син оде у оближњу варош и даде у новине оглас за женидбу:

  • Једини момак из села на крају света тражи девојку са којом би могао у малој трошној кући да изгради дом у коме ће становати само љубав!

Убрзо затим овај момак из села на крају света, захваљујући свом огласу упозна и освоји срце једне девојке из далеког града. Венчаше се. Бог их награди и роди им се први син, а за њим други, трећи, па четврти, пети, шести… Мали кућерак испуни дечија граја и неизмерна љубав и радост. Село оживе. Брзо се чу за ову причу и људи почеше навраћати да посете село на крају света. Једног дана дође и телевизија да направи репортажу. Запрепастише се када видеше у каквим тешким материјалним условима  живи ова сиромашна, али срећна породица. Упиташе најстарије дете, које већ беше кренуло у први разред основне школе, који поклон највише жели да му купе? Дете одговори, да би највише желело да му купе једну козу, да млађа браћа имају увек довољно млека. Потом упиташе мајку, да ли њој шта треба? Ништа мени не треба, само нека су нам деца жива и здрава – одговори жена и одмахну рукама умрљаним од теста. Богу хвала, свега имамо колико нам је потребно, али ето ако би некако могли мом мужу да набавите једну тестеру, била бих вам веома захвална, отпадоше му руке секиром секући дрва. А када јој мужа упиташе, срећног оца шесторо деце, шта би он желео да му набаве, он са осмехом рече, да му је Бог већ дао све што је желео да има, те да је најсрећнији човек на свету и да му је срце пуно радости,  јер његова мала, трошна кућа постаде дом у коме станује љубав у селу на крају света.

Љубиша Симић

Bildergebnis für новогодишња честитка

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: