Апел за помоћ брату мале Милице Ракић – Дејану Ракићу

Угрин Поповић: Апел за помоћ брату мале Милице Ракић – Дејану Ракићу

10. децембра 2019.

Поделите:FacebookTwitterEmailViberFacebook MessengerCopy Link

Можда је морбидно, али ја волим гробља. Посебно Ново гробље, уз које сам одрастао. Некако ми је то више био музеј, него сведок наше пролазности. Још од младих дана сам волео да шетам алејама тог гробља, и да дозволим споменицима да ми шапућу своје приче. А занимљиве су то приче биле. Од државничких, до рођачких.

Ипак, пре неки дан, по први пут од кад долазим на ово гробље, доживео сам да чујем језиву причу.

Сам сусрет је био чудан. Већ сам био на парцели спремајући се за почетак парастоса, када је једна од жена које су биле окупљене око тог спомена покојника, изјавила да јој је пришао младић и питао је да ли има нешто за јело.

Прво што сам помислио јесте – „Ром“. Жена Ромкиња, која је управо тада тражила «неки динар» за храну, као да је потврдила ту моју мисао. Ипак, погледао сам. Прво што сам уочио јесу ТН патике (вредност око 22.000 динара), док је жена, која му је дала новац, додала да су му се руке тресле када је прихватио новчаниу од ње.

„Сигурно је наркоман“ – био је закључак ожалошћеног скупа.

Међутим, нешто ми се ту није уклапало. Ако је наркоман, како то да носи тако скупе патике? Ако нема шта да једе, како то да носи тако скупе патике?

Жена, чијој мајци смо давали 11 година, однела му је жито, а он је, са слашћу, одмах почео да једе.

„Сигурно му је пао шећер од дроге“ – био је коментар…

Било како било, парастос смо обавили, спремили се да пођемо. Жена, која му је дала жито, желела своју кашичицу назад. Тада смо сазнали да и није јео кашичицом, него прстима. Али, оно што је била вест, која је у тренутку посрамила све нас који смо „знали“ да је он наркоман или преварант, била је та, да је он брат нашег националног анђела и симбола страдања од НАТО агресора – св. Милице Ракић.

Свакако да је то звучало невероватно, поготово јер има и у Батајници гробље, тако да сам чуо ту тужну причу до детаља и ево, сада је делим са вама. Делим, не као догађај него као позив да нешто урадимо. Притом, само да нагласим пре самог почетка његове приче, да је основна брига тог младог човека била та, што неће имати чиме да подигне Славу!

Вратимо се сада чињеницама.

Мајка му је умрла прошле године, отац их је напустио још и раније, отприлике када је сазнао да му жена има рак и да лечење неће бити ни мало пријатно. Као да је знао, та њена агонија је трајала неколико година. Углавном, кућа у Батајници, оно место одакле је наш национални анђео узлетео ка Небу, урушила се још за живота његове мајке. Када је умрла, и та кућа је умрла заједно са њом. Онда је отишао код баке.

Он није успео да завшри средњу школу. Он муца. Он нема шта да једе. Он слави Светог Николу и брине се јер неће имати чиме да подигне ове године Славу.

То дете је радно и нема сујете у њему. Чисти надгробне споменике за новац, који затим заједно са баком поједе. Бака ће ускоро на вечни починак. То и он зна, и од тога и он стрепи.

Сада није питање шта ће он урадити, него шта ћемо урадити ми?

Мислите о томе…

П.С. Патике му је поклонио син Шабана Бајрамовића. Када сам му рекао да му није мудро да тражи од других да му дају да једе са тим патикама на ногама, кратко ми је одговорио:

„Немам друге…“Поделите:

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: