ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ ДА ЈЕ Ј. ФИШЕР, БИВШИ МИННИСТАР СПОЉНИХ ПОСЛОВА НЕМАЧКЕ, БИО УЛИЧНИ ПРОСЈАК

Да добро сте чули, човек који нас је бомбардовао је прије његове политичке каријере био улични просјак и не само то већ је био и уцењивана особа за смрт једног немачког полицајца. Другим речима био је идеална особа за уцењивање без граница и морала. Таква особа доведена на високи политички положај је уједно и савршена особа за манипулисања од стране оних који су га довели на висок државни поиложај.

Као млад човек је цртао неке цртеже по асфалту улица при чему није заборавио да избаци на видно место своју пикслу за скуплјање милоштине од пролазника. Треба знати да је у то време било законом забрањено просити јер је сваки држављанин добијао социјалну помоћ од које је могао живети. Да би се заобишао тај закон, цртали су људи по улицама било шта и било каквог квалитета само да би понудили неку услугу која би оправдавала прошење новца, као не просе већ продају свој рад.

На тај начин је ступио и у контакт са студентима те учествовао у њиховим протестима. Не само учествовао већ и био један од најагресивнијих нападача. Студент није био па се не зна како је и зашто је и кога је у чијем интересу убацио у те мелитантне студентске група. У сваком случају изгледа да је имао јаку из потаје подршки а и можда наговор да буде што бруталнији и тако што веродостојнији тим воћама студентских револта. Том приликом се у медијима оптужује да је бацио Молотов коктел са мотора на једног полицајца али пошто је био у целости прекривен кацигом, наводно се није могло доказати да је то он био испод мотор кациге.

Са таквом предбиографијом се убацује међу странку зелених у којој настаје његова политичка каријера

Интересантно је напоменути да је са асфалтског сликара прво отворио антикваријат кнјига. Из Ђинђићевох видеоинтервјуа се види да му је муштерија био и Ђинђић тада студент/докторант у Намачкој. За сваку књигу за коју би га Ђинђић упитао колико кошта одговорио би 100 марака. Нашто му је Ђинђић одговорио; па код тебе кошта свака књига 100 марака? Фишер; ако су ти скупе не мораш их купити! Поуздано знам да се за те књига није могло добити више од 2 до 10 марака јер сам и сам тада имао своју трговину антиквитетима али ту негде хиљаду километара северније на источном мору. Тако да знам да се од продаја кнјига није могао платити ни закуп просторије а камоли живети па сам трговао не само са књигама већ и сликама каи и намештајем и свим предметима од античке вредности. И то није било довољно да би се могло комотно живети.

Једног тмурног дана уђе код мене у трговину један господин који већ по мојем првом утиску не припада тој клијантели од које сам живео. Био је то човек средње старости, изгланцаних ципела боје труле вишње, изпегланих панталона са ивицом, што се код нас у народу каже, да би се и мува могла посећи уколико би слетила на испеглану ивицу. Уз то је био у беспрекорном јесењем мантилу а на глави је имао сиви шешир са позамашним ободом. Био је висине ту негде од метраи осамдесетпет. Док сам се нагађао са једном муштеријом, он је разгледао предмете у излогу. Мислио сам да се привремено склонио од кише која је сваког момента могла да се слије по калдрми и претвори се у поплаву.

Био је то крај месеца а муштерија је хтео да купи један орман секретат али никако није жтео да га купи по мојој цени од 1800. марака. И ја сам по сто марака попуштао и на крају га продао за 1100. марака.

Кад је утоварио мој муштерија тај секретар и отишао, тај господин непрекорне одеће је још увек био ту и наравно све то натезање са мојом муштеријом чуо да би ме упитао зашто сам му тако јефтино, толко испод цене, продао тај мој секретар. Ја му рече; да то је била цена по којој сам га купио али сутра је први у месецу и ја морам гледати да платим закупнини за трговачку просторију која износи пола ове суме а морам и од нечега живети и порез платити. Није ми ништа друго преостало до да га продам без зараде те да други пут боље припазим колико да платим за исту такву ствар. Додао сам; на почетку месеца не знам никад да ли ћу довољно зарадити за трговачке просторије а и за живот а троје деце треба извести на животни пут.

На то све ми он одговори; ја вам нудим посао у којем нећете носити ништа теже од ташне. Плата ће вам бити загарантованао седам хиљаса марака (то је у то време било ту негд око десет нижин радничких плата). Помислио сам у том моменту, као да га је бог послао. Али кад сам га упитао шта бих требао да радим одговорио је; то ћу вам рећи код адвоката после подписивање уговора. А кад сам га упитао; зашто после а не прије? Он рече да се ради о подпуној тајности о којој са ниским не смем да говорим што би се подписом у адвокадској кацеларији гарантовао. Упитах га; ни са својом супругом? Он је одговорио; ни са супругом! Нато сам му одговорио да се ја нисам оженио да би пред супругом имао било каквих тајни о којима не би смела ништа да зна. Тај се господин извинио и са очигледном непријатности напустио радњу, наравно без да је ишта купио како што сам то и предпостављао, приликом његове појаве у радњи. То је било у време кад је Ђинђић радио на његовом докторату у Немачкој а и бавио трговином старих шиваћих машина које је слао за Турску.

Данас се питам; зар није чудно да Ђнђић у то време постаје предводник жуте “револуције” па председник Србије а Ј. Фишер вођа зелених и министар Немачке.

Тада сам, по доласку кући својој супруги испричао шта се одиграло тог дана у мојој трговачкој радњи. Били смо обадвоје истог мишљења да је боље да и даље живимо скромним животом него да себе у тој мери учинимо овисним од другога.

Децу смо и овако у скромним условима успели одхранити и омогућили им универзитетско образовање. Тог мишљења смо и данас. А наша деца поносна на своје родитеље.

Душан Нонковић Теодоровић