ИСТОРИЈА ТАЈНЕ ДИПЛОМАТИЈЕ 18 ВЕКАП

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ Траг у времену из црног шешира

ИСТОРИЈА ТАЈНЕ ДИПЛОМАТИЈЕ 18 ВЕКА под наведеним насловом, 1856. године објављено је брилијантно дело философа, економисте, великог научника(име му нећу навести, јер у Србији изазива анимозитет, иакосе тај научник навелико последњих година проучава назападним факултетима). Жеља да извадим из заборава оводело, настала је након текстова у масмедијима и интервјуана једном ТВ каналу младог историчара о: а) како је Русијапостала највећа земља по површини на свету и б) о односимацарске Русије и Енглеске. У тим саопштењима нисамприметио код аутора да су се позивали (цитирали су некедруге ауторе) на наведено изузетно дело. Осим наслова,карактеристичан је поднаслов једног немачког издавача: „Оазијском пореклу руског деспотизам“.Дигресија: Припремајући се 1982. да преузмем послове изадатке саветника за штампу, културу, науку и просвету(у дипломатском рангу – опунпмоћени министар) у СССр-у,писао сам тзв. тезе (уствари ради се о једном опширномраду, студији, коју је сваки дипломата морао написати оземљи у коју одлази (у мом примеру о СССР-у). Радобухвата, основе историје те земље, политичка, економска,културна, научна и др. кретања, религују и др. Саопштење иодбрана рада обавља се пред ментором и двадестпртедставника свих дирекција МИП-а, представника др.ресорних министарстава, научних институција, ЈУЗАМСА-а,главних и одговорних уредника водећих медија. Тада сам,између осталих извора, консултовао наведени спис познатогнаучника. Посебно је интересантно да је управо те 1982. године то делообјављено први пут на овим простортима, јер је објављивањебило забрањено, а многи, чак и у научним круговима, нисузнали да постоји. Тај спис ми је много помогао у писањутеза, да „ухватим“ понашање и односе Русије, СССР-а, прематадашњој СФРЈ, европским земљама, посебно деловањецарске Русије и Енглеске које су кројиле карту Европе и несамо Европе.Но, да се вратимо том делу, уз којег је објављен Освртиздавача, затим Предговор и коментари Б. Рабехла, поднасловом: „Контроверзе унутар руског марксизма о азијскоми западнокапиталистичком пореклу друштва, капитализма ицарске државе у Русији“ и Д. Б. Рјазанова, мишљење аутораИсторије тајне дипломатије 18 века „О пореклу превластиРусије у Европи“. Напомињем да је мој удио у овом тексту за сада мали, самонеколико запажања, покушаћу да привучем пажњу читалацапарафразама и цитатима из предговора, осврта, коментара,научних приступа, расправа о том делу. Елем, „Историја тајне дипломатије 18. века“ први пут јештампана 1856. године, а затим је друго издањеприпремила кћер тога познатог учењака, Елеаноре 1899.године под насловом: „Открића о историји дипломартије 18.столећа“. У Енглеској тај спис је објављен тек 1969.године. Занимљиво је да никада није обвјављен у сабранимделима тога аутора и његовог сапутника, такође, великогнаучника, у издању ЦК КПСС. Није објављен у другимсабраним делима те двојице научника ни у једној бившојсоцијалистичкој земљи, укључујући СФРЈ у којој су објављенањихова сабрана дела седамдесетих година прошлог века.Није га објавио ни Историјски институт у Берлину.Невероватно али је истинито да тај текст није био познатуредницима сабраних дела. Све то није било случајно,Коминтерна и Стаљин су цензурисали ту двојицу учењака,плус Лењина. Наиме, комунистичке вође су сматрале да бито дело, „које се бави старим историјским темама“, посебнотајниим списима, тајном дипломатијом „могло представљатиполитичку опасност“, иако је настало скоро 60 година пријеоснивања Коминтерне и прве земље социјализма.У „Историјин тајне дипломатије“, тај велики учењак пише „даколевку Москве треба тражити у крвавиј каљужи монголскогропства“. Зато један од аналитичара тог текста наводи,тврди: „Русија није ништа друго до преобликована Москва,те да је аутор дела иначе био увек оштар према Русијии у другим текстовима и делима“. Такође, један од наведенихкоментатора каже: „Треба само низ имена и датумазаменити другим тако да јасно изађе на видело како измеђуполитике Ивана III и политике Русије у време Стаљинапостоји не само сличност већ истоветност“. Аутор „Историјетајне дипломатије 18. века“ је „видео у Русији жандармаевропсске реакције, препреку која непрекидно стоји на путуостварења социјалне револуције у Европи, Западу“.Због таквих давношњих ставова у „Историји дипломатије18. века“, неко и неки су се препознали и то дело јеморало остати буквално тајна. Стаљин се могао стварноидентификовати са царским и азијским деспотизмом.„Проблем азијског деспотизма, царског самодржавља,природно се повезује са списом „Историја тајне дипломатије18“. века, зато је немачки издавач додао у поднсалкову „Оазијском пореклу руског деспотизма“.Таквим ставовима аутора „Историје тајне дипломатије 18.века“ допринео је и ауторов скукоб са анархистима на чиемје челу био Рус Бакуњин. Интересантран је и став научника и сапутника аутотра„Историје тајне дипломатије 18. века“, који у полемици саТкачовом наглашава „да за револуцију није потребан самопролетеријат већ и буржоазија која развија модернепроизводне снаге, које ће гарантовати да ће укидањемкласних разлика бити створен напредак“. У овомконтексту треба подсетити „да је полазна теза Лењиноведелатности била чињеница капиталистичког развиткаРусије, иако је признавао азијски карактер самодржавља“.Сличан став делили су Роза Луксембург и Рјазанов који укоментару приговара аутору „Историје тајне дипломатије 18.века“: “несагледавање капиталистичког обрта у развојуРусисје и потенцирању улоге азијске традиције“.„Историја тајне дипломатије 18. Века“, иако је, како јенаведено, први пут штампана 1856. године, у Немачкој сепојавила у скраћеном издању тек 1959. године, да би се1972. године појавила у још краћем издању. У Напоменииздавача немачког издања, најприје се говори о тимчињеницама, односно да је то дело „…немачком читаоцубило познато сам у изводима и то захваљујући освртуруског револуционара Рјазанова у његовом чланку 1909.године, објављеном у социјалдемократском часопису „DieNeue Zeit“. У напомени немачког издавача се наводи: „Већсама чињеница да је то дело сматрано неком врстом тајне,упућује на закључак да оно не може бити само историјскеприроде, да је изазивало експлозивност, јер је ауторуказивао на азијско порекло руског деспотизма и њговомконтинуитету у времену настанка дела“. Такође, немачкииздавач „Историје тајне дипломатије 18. века“ посебнонаглашава „да завршетак моголске владеавине и оснивањеруског царства, нису били резултат националнеослободилачке борбе, него да су се, напротив, одиграли на„азијском“ путу. Руски цареви су се само ставили на местомонголских канова, преузевши њихове функције владања,тако да су односи за становништво и угњетене остализаправо исти“.Што се тиче спољног утицаја царске Русије, издавачнаглашава став аутора да је са посебном пажњом пратионепрестано ширење територије царске Русије, односно њенуекспанзију, на једној страни и на другој, заосталидруштвени садржај који је силом наметан другим нацијама.Унутрашње пљачкање становништва и туторство над њим,одговарало је спољнополитичком плану -експанзионистичкој тежњи која се идеолошкиоправдавала, будећи националистичку и религиозну свест омисији Русије“.„С обзиром на такву карактеристику руског друштва ињеговог државног облика, намећу се питања (наводинемачки издавач) да тајност тог дела има неке везе састаљинистичким обликом изградње совјетског друштва,односно не запажају ли се азијски методи старог друштва уновом. Недостатку слобода и основних права у СовјетскомСавезу, потпуна доминација совјетске партијске и државнебирократије, неке црте националшовинизма, угњетавањеетничких мањина, директна и индиректна владавина надстраним народима и нацијама, карактер модела совјетскогпута у изградњи социјализма и др., резултат су азијскестране руских односа и историје“. Немачки издавач, такође, наглашава ставове из „Историјетајне дипломатије 18. века“, „ да је до пораза ревцолуције1848/1849, посебно немачке и француске, дошло из дваразлога: Први је био што пролетерсака револуција нијезахватила Енглеску, деспота светског тржишта (Енглеска јебила стена о коју се разбијају револуционарни валови, којаизгладњује ново друштво већ у мајчиној утроби; Енглескавлада светским тржиштем; промена националекономскиходноса у свакој земљи европског континента, на читаваоевропском континенту без Енглеске, бура је у чаши воде).Други разлог је био што је са царском Русијом, од оснивањаСвете алијансе – главног бедема феудално-апсолутистичкерекације у Европи, била спремна једнаконтрареволуционарна сила која је, као 1849. у Мађарској,француском револуцијом подстакнуте покрете занационалну независност и против феудалног апсолутизма,усмерене грађанске револуције, разбила директномвојничком интервенцијом, а самим својим постојањем испремношћу на интервенцију помакла однос снага у Европиу корист реакционарних снага“.Коментаришући „Истортију тајне дипломатије 18, века“,немачки издавач наводи: „Ако је Енглеска, социјалнокудикамо најразвијеније грађанско друштво тога времена,због страха од прескакања револуционарне искре изФранцуске, имала интерес да се одржи status quo уЕвропи, деспотска Русија имала је тај интерес због своједруштвене заосталости – царизам је био упућен накомбинацију унутрашње и спољне репресије. Та чуднаобјективна интересна веза најнапреднијег и најзаосталијегдруштва тога времена у Европи, дошла је до изражаја удиректној заједничкој политици, а уз то и у личним везама,објашњава de facto пријатељску спољну политику Енглескепрема Русији“. Но, аутор је најприје морао доказати „…правикарактер те повезаности, јер се службеноспољнополитички курс Енглкеске под Виговцима увекпроглашавао строго демократским, усмереним нанационални суверенитет и верску слободу, једнако као штоје и Русија своју анексионистичку политикау настојалаприкрити девизом да штити нациоиналане и верскемањине од страних велесила. Аутор посебно обрађујекримски рат, на основу тајних докумената, из којихпроизилазе закључци о понашању Енглеске, различито утајном деловању и јавном, „пре него што је Русија себиприпојила Крим, прогласила је његову независност“(невероватна сличност са понашањем владара Планете, међукојима је и Енглеска, посебно земаља које окружују Србију -Крватске, црне Црне Горе, некакве Северне Македоније,великог историјског „пријатеља“ Бугарске и др. премаКосмету, најприје чином признавања фантомске државе, аонда ту „државу“ није тешко прикључити Албанији,укидањем границе, прим. ККС).Осим кримског рата, политичке игре Енглеске и Русије(аутор „Историје тајне дипломатије 18. века” у Првом, од 6поглавља, цитира тајна писма и телеграме и изазива кодсваког читаоца знатижељу, како је до тих писама ителеграма дошао, с обзиром на то да су носили назнаку„Строго тајно“), одиграле су се и у другим проблемима тогавремена: највеће игре око поделе Пољске, затим Шведске,тзв. Северна криза (цело једно поглавље анализира свечланова тајног Уговора између краљева Шведске иЕнглеске), односе Енглеске и Русије са Турском, Холандијом,Данском, Фраснцуском, Шпанијом, трговнске односе Енглескеи Русије, уз изношење тачних цифара увоза у Русију и извозаиз Русије, односи Енглеске и Русије у доба Петра Великог. Томпериоду и тим однсосима, аутор „Историје тајнедипломатије 18. Века“ посветио је цело 6. Поглавље.Иначе за време владавине Петра Великог, борба за воде,море, океане, била је примарна (море не зна за гаранице, накопну је владавина ограничена, на мору није). Зато Петарвелики оснива Петроград, гради велику морнарицу (једновреме су енглески бродови пловили под командом ПетраВеликог). Наравно, то је радио по угледу на Енглеску, која је у16. и 17. веку присвајала мора и океане, а Русија теритторије– копно.На крају, било би инересантно и корисно омогућитисадашњим аналитичарима, коментаторма, рецензентима,научниицма и др. да промисле, осмисле и домисле дело„Истораја тајне дипломатије 18. века“ и да повукупаралеле са савременим догађањима, посебно паралеле са понашањем великих сила, односно њихових в о ђ а. КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ Траг у времену из црног шешира ИСТОРИЈА ТАЈНЕ ДИПЛОМАТИЈЕ 18 ВЕКА под наведеним насловом, 1856. године објављено је брилијантно дело философа, економисте, великог научника(име му нећу навести, јер у Србији изазива анимозитет, иакосе тај научник навелико последњих година проучава назападним факултетима). Жеља да извадим из заборава оводело, настала је након текстова у масмедијима и интервјуана једном ТВ каналу младог историчара о: а) како је Русијапостала највећа земља по површини на свету и б) о односимацарске Русије и Енглеске. У тим саопштењима нисамприметио код аутора да су се позивали (цитирали су некедруге ауторе) на наведено изузетно дело. Осим наслова,карактеристичан је поднаслов једног немачког издавача: „Оазијском пореклу руског деспотизам“.Дигресија: Припремајући се 1982. да преузмем послове изадатке саветника за штампу, културу, науку и просвету(у дипломатском рангу – опунпмоћени министар) у СССр-у,писао сам тзв. тезе (уствари ради се о једном опширномраду, студији, коју је сваки дипломата морао написати оземљи у коју одлази (у мом примеру о СССР-у). Радобухвата, основе историје те земље, политичка, економска,културна, научна и др. кретања, религују и др. Саопштење иодбрана рада обавља се пред ментором и двадестпртедставника свих дирекција МИП-а, представника др.ресорних министарстава, научних институција, ЈУЗАМСА-а,главних и одговорних уредника водећих медија. Тада сам,између осталих извора, консултовао наведени спис познатогнаучника. Посебно је интересантно да је управо те 1982. године то делообјављено први пут на овим простортима, јер је објављивањебило забрањено, а многи, чак и у научним круговима, нисузнали да постоји. Тај спис ми је много помогао у писањутеза, да „ухватим“ понашање и односе Русије, СССР-а, прематадашњој СФРЈ, европским земљама, посебно деловањецарске Русије и Енглеске које су кројиле карту Европе и несамо Европе.Но, да се вратимо том делу, уз којег је објављен Освртиздавача, затим Предговор и коментари Б. Рабехла, поднасловом: „Контроверзе унутар руског марксизма о азијскоми западнокапиталистичком пореклу друштва, капитализма ицарске државе у Русији“ и Д. Б. Рјазанова, мишљење аутораИсторије тајне дипломатије 18 века „О пореклу превластиРусије у Европи“. Напомињем да је мој удио у овом тексту за сада мали, самонеколико запажања, покушаћу да привучем пажњу читалацапарафразама и цитатима из предговора, осврта, коментара,научних приступа, расправа о том делу. Елем, „Историја тајне дипломатије 18. века“ први пут јештампана 1856. године, а затим је друго издањеприпремила кћер тога познатог учењака, Елеаноре 1899.године под насловом: „Открића о историји дипломартије 18.столећа“. У Енглеској тај спис је објављен тек 1969.године. Занимљиво је да никада није обвјављен у сабранимделима тога аутора и његовог сапутника, такође, великогнаучника, у издању ЦК КПСС. Није објављен у другимсабраним делима те двојице научника ни у једној бившојсоцијалистичкој земљи, укључујући СФРЈ у којој су објављенањихова сабрана дела седамдесетих година прошлог века.Није га објавио ни Историјски институт у Берлину.Невероватно али је истинито да тај текст није био познатуредницима сабраних дела. Све то није било случајно,Коминтерна и Стаљин су цензурисали ту двојицу учењака,плус Лењина. Наиме, комунистичке вође су сматрале да бито дело, „које се бави старим историјским темама“, посебнотајниим списима, тајном дипломатијом „могло представљатиполитичку опасност“, иако је настало скоро 60 година пријеоснивања Коминтерне и прве земље социјализма.У „Историјин тајне дипломатије“, тај велики учењак пише „даколевку Москве треба тражити у крвавиј каљужи монголскогропства“. Зато један од аналитичара тог текста наводи,тврди: „Русија није ништа друго до преобликована Москва,те да је аутор дела иначе био увек оштар према Русијии у другим текстовима и делима“. Такође, један од наведенихкоментатора каже: „Треба само низ имена и датумазаменити другим тако да јасно изађе на видело како измеђуполитике Ивана III и политике Русије у време Стаљинапостоји не само сличност већ истоветност“. Аутор „Историјетајне дипломатије 18. века“ је „видео у Русији жандармаевропсске реакције, препреку која непрекидно стоји на путуостварења социјалне револуције у Европи, Западу“.Због таквих давношњих ставова у „Историји дипломатије18. века“, неко и неки су се препознали и то дело јеморало остати буквално тајна. Стаљин се могао стварноидентификовати са царским и азијским деспотизмом.„Проблем азијског деспотизма, царског самодржавља,природно се повезује са списом „Историја тајне дипломатије18“. века, зато је немачки издавач додао у поднсалкову „Оазијском пореклу руског деспотизма“.Таквим ставовима аутора „Историје тајне дипломатије 18.века“ допринео је и ауторов скукоб са анархистима на чиемје челу био Рус Бакуњин. Интересантран је и став научника и сапутника аутотра„Историје тајне дипломатије 18. века“, који у полемици саТкачовом наглашава „да за револуцију није потребан самопролетеријат већ и буржоазија која развија модернепроизводне снаге, које ће гарантовати да ће укидањемкласних разлика бити створен напредак“. У овомконтексту треба подсетити „да је полазна теза Лењиноведелатности била чињеница капиталистичког развиткаРусије, иако је признавао азијски карактер самодржавља“.Сличан став делили су Роза Луксембург и Рјазанов који укоментару приговара аутору „Историје тајне дипломатије 18.века“: “несагледавање капиталистичког обрта у развојуРусисје и потенцирању улоге азијске традиције“.„Историја тајне дипломатије 18. Века“, иако је, како јенаведено, први пут штампана 1856. године, у Немачкој сепојавила у скраћеном издању тек 1959. године, да би се1972. године појавила у још краћем издању. У Напоменииздавача немачког издања, најприје се говори о тимчињеницама, односно да је то дело „…немачком читаоцубило познато сам у изводима и то захваљујући освртуруског револуционара Рјазанова у његовом чланку 1909.године, објављеном у социјалдемократском часопису „DieNeue Zeit“. У напомени немачког издавача се наводи: „Већсама чињеница да је то дело сматрано неком врстом тајне,упућује на закључак да оно не може бити само историјскеприроде, да је изазивало експлозивност, јер је ауторуказивао на азијско порекло руског деспотизма и њговомконтинуитету у времену настанка дела“. Такође, немачкииздавач „Историје тајне дипломатије 18. века“ посебнонаглашава „да завршетак моголске владеавине и оснивањеруског царства, нису били резултат националнеослободилачке борбе, него да су се, напротив, одиграли на„азијском“ путу. Руски цареви су се само ставили на местомонголских канова, преузевши њихове функције владања,тако да су односи за становништво и угњетене остализаправо исти“.Што се тиче спољног утицаја царске Русије, издавачнаглашава став аутора да је са посебном пажњом пратионепрестано ширење територије царске Русије, односно њенуекспанзију, на једној страни и на другој, заосталидруштвени садржај који је силом наметан другим нацијама.Унутрашње пљачкање становништва и туторство над њим,одговарало је спољнополитичком плану -експанзионистичкој тежњи која се идеолошкиоправдавала, будећи националистичку и религиозну свест омисији Русије“.„С обзиром на такву карактеристику руског друштва ињеговог државног облика, намећу се питања (наводинемачки издавач) да тајност тог дела има неке везе састаљинистичким обликом изградње совјетског друштва,односно не запажају ли се азијски методи старог друштва уновом. Недостатку слобода и основних права у СовјетскомСавезу, потпуна доминација совјетске партијске и државнебирократије, неке црте националшовинизма, угњетавањеетничких мањина, директна и индиректна владавина надстраним народима и нацијама, карактер модела совјетскогпута у изградњи социјализма и др., резултат су азијскестране руских односа и историје“. Немачки издавач, такође, наглашава ставове из „Историјетајне дипломатије 18. века“, „ да је до пораза ревцолуције1848/1849, посебно немачке и француске, дошло из дваразлога: Први је био што пролетерсака револуција нијезахватила Енглеску, деспота светског тржишта (Енглеска јебила стена о коју се разбијају револуционарни валови, којаизгладњује ново друштво већ у мајчиној утроби; Енглескавлада светским тржиштем; промена националекономскиходноса у свакој земљи европског континента, на читаваоевропском континенту без Енглеске, бура је у чаши воде).Други разлог је био што је са царском Русијом, од оснивањаСвете алијансе – главног бедема феудално-апсолутистичкерекације у Европи, била спремна једнаконтрареволуционарна сила која је, као 1849. у Мађарској,француском револуцијом подстакнуте покрете занационалну независност и против феудалног апсолутизма,усмерене грађанске револуције, разбила директномвојничком интервенцијом, а самим својим постојањем испремношћу на интервенцију помакла однос снага у Европиу корист реакционарних снага“.Коментаришући „Истортију тајне дипломатије 18, века“,немачки издавач наводи: „Ако је Енглеска, социјалнокудикамо најразвијеније грађанско друштво тога времена,због страха од прескакања револуционарне искре изФранцуске, имала интерес да се одржи status quo уЕвропи, деспотска Русија имала је тај интерес због своједруштвене заосталости – царизам је био упућен накомбинацију унутрашње и спољне репресије. Та чуднаобјективна интересна веза најнапреднијег и најзаосталијегдруштва тога времена у Европи, дошла је до изражаја удиректној заједничкој политици, а уз то и у личним везама,објашњава de facto пријатељску спољну политику Енглескепрема Русији“. Но, аутор је најприје морао доказати „…правикарактер те повезаности, јер се службеноспољнополитички курс Енглкеске под Виговцима увекпроглашавао строго демократским, усмереним нанационални суверенитет и верску слободу, једнако као штоје и Русија своју анексионистичку политикау настојалаприкрити девизом да штити нациоиналане и верскемањине од страних велесила. Аутор посебно обрађујекримски рат, на основу тајних докумената, из којихпроизилазе закључци о понашању Енглеске, различито утајном деловању и јавном, „пре него што је Русија себиприпојила Крим, прогласила је његову независност“(невероватна сличност са понашањем владара Планете, међукојима је и Енглеска, посебно земаља које окружују Србију -Крватске, црне Црне Горе, некакве Северне Македоније,великог историјског „пријатеља“ Бугарске и др. премаКосмету, најприје чином признавања фантомске државе, аонда ту „државу“ није тешко прикључити Албанији,укидањем границе, прим. ККС).Осим кримског рата, политичке игре Енглеске и Русије(аутор „Историје тајне дипломатије 18. века” у Првом, од 6поглавља, цитира тајна писма и телеграме и изазива кодсваког читаоца знатижељу, како је до тих писама ителеграма дошао, с обзиром на то да су носили назнаку„Строго тајно“), одиграле су се и у другим проблемима тогавремена: највеће игре око поделе Пољске, затим Шведске,тзв. Северна криза (цело једно поглавље анализира свечланова тајног Уговора између краљева Шведске иЕнглеске), односе Енглеске и Русије са Турском, Холандијом,Данском, Фраснцуском, Шпанијом, трговнске односе Енглескеи Русије, уз изношење тачних цифара увоза у Русију и извозаиз Русије, односи Енглеске и Русије у доба Петра Великог. Томпериоду и тим однсосима, аутор „Историје тајнедипломатије 18. Века“ посветио је цело 6. Поглавље.Иначе за време владавине Петра Великог, борба за воде,море, океане, била је примарна (море не зна за гаранице, накопну је владавина ограничена, на мору није). Зато Петарвелики оснива Петроград, гради велику морнарицу (једновреме су енглески бродови пловили под командом ПетраВеликог). Наравно, то је радио по угледу на Енглеску, која је у16. и 17. веку присвајала мора и океане, а Русија теритторије– копно.На крају, било би инересантно и корисно омогућитисадашњим аналитичарима, коментаторма, рецензентима,научниицма и др. да промисле, осмисле и домисле дело„Истораја тајне дипломатије 18. века“ и да повукупаралеле са савременим догађањима, посебно паралеле са

Werbeanzeigen