Живот се састоји из пролазне свести и од вечне подсвести, из свесног доживљавања и подсвесног бележења животно нужних искустава

Живот се састоји из пролазне свести и од вечности подсвести, из свесног доживљавања и подсвесног бележења животно релевантних искустава, оног што се назива инстинктом а релевантно по опстанак човека.

Инстинкт није настао из ничега већ из подсвесно доживљеног.

Како постоји индивидуално животно искуство тако постоји и колективно животно искуство. Ризница живота из које настаје напредак је како индивидуална тако и колективна подсвест.

Тако на пример, свеци се осликавају са кругом или округлом, златне боје, плочом над главом а не троугластом или четвртастом или неког другог облика. Зашто ако не зато што је човек сматрао сунце нечим посебним, са посебном моћи тако да је своје свеце обележавао на тај начин као нешто од посебне моћи, којем је сунце подарило део себе односно своје мићи. То би био уједно и указатељ о постојању колективне подсвести која се одразила у виду сунца над главама светаца.

На самом почетку свога развојног бића, сунце је за човека било од животног значаја а ништа мењег није ни данас, које је оставило посебно дубок утисак на човека..

То би био пример постојања колективне свести од вечности која се данас назива инстинктом. Свако новорођенче зна одмах по рођењу сисати, плакати, мргодити се или смејати без да је у свом новом животу то негде видело и могло научити.

Мислим да могу слободно рећи а не погрешити да је оно што ми називамо смрт у ствари наставак живота у ризници подсвесних искустава које се појављују изнова у рођеним индивидуама, јединкама. Оне су снабдевене како подсвесним способностима тако и свесним да доживљено искуство, од посебне важности, акумулују у ризницу подсвести из које се подсвесно одвајају феномени за подсвесно сећање да и после одживљеног свесног живота и даље живи из подсвести новим рађањем, вечност живота.

Много тога чиме се служимо нисмо у стању да разумемо и објаснимо. Рецимо, име Србија. Служи мо се свакодневно а не знамо зашто баш тим редоследом слова.

Објашњење можемо наћи у баш том подсвесном животу колективне подсвести.

Очигледно је да је човек од паљења ватре кресањем камен о камен па до компјутера и лета у космос учинио велики корак у свом развоју. Исто тако је и у развоју језика од првог крика преко првог слова, речи до најсложенијих романа учинио ништа мањи корак свог говорног напретка.

Сунце је било то што је на човека оставило дубок утисак па се и у подсвести то одразило тако да малте не сви народи Европе а и шире имају за почетну реч сунца слово “с”. То не може бити тек тако случајност али може да сведочи о далекој и дубокој прошлости неше подсвести која се одржала до данашњих дана.

Тако се првобитни глас за сунце означавао са с знаком да би се свременом развио у реч сунце.

Као што су свеци добили свој златни круг над главом из давне и дубоке подсвести тако је и Србија добила редослед свог имена по с-сунце, р-рађање, б Бог. Додавајући себе; и ја, настала је Србија-територија на којој је живео и мислио да му припада.

Душан Нонковић Теодоровић