Владимир Кршљанин; НАТО криминална организација-поводом 20 год. агресије на југославију(VIDEO)

Werbeanzeigen

Строги затвор за слободну мисао: случај проф. Михаила Ђурића – за мене још један доказ да је комунистичким функционерима на кључним позицијама управљала ЦИА из сенке и то од инфонбироа до скорашњих дана а њоме најбогатије фамилије света.

Право

Строги затвор за слободну мисао: случај проф. Михаила Ђурића

17. јула 2019.mentalnihigijenicar

12615898565a19789514f7b308930530_700x525x464500
проф. Михаило Ђурић

На дан писања овог текста, пре 47 година, Окружни суд у Београду осудио је Михаила Ђурића, угледног професора Правног факултета, на две године строгог затвора. Тог 17. јула 1972. године, још једном у низу осуђена је слободна мисао од стране тадашњег режима. Све написано у наредним редовима имаће утемељење у конкретним документима, приложеним на самом крају.

ШТА СТОЈИ ИЗА ПРОГОНА ПРОФ. ЂУРИЋА?

Средином марта 1971. године, у организацији Секције Удружења универзитетских наставника и других научних радника СР Србије, одржана је јавна расправа поводом нацрта Уставних амандмана. Поред чланова секције, расправи су присуствовали и представници Уставне комисије СР Србије, Уставног суда СР Србије, Врховног суда СР Србије, Удружења правника СР Србије, Градске скупштине Београда, као и представници Факултетског одбора Савеза студената и Секретаријата Конференције Савеза комуниста Правног факултета у Београду.

Предвиђено је да расправа не буде формална, већ суштинска, уз пуну слободу изношења властитог мишљења.

НАЈСПОРНИЈА ТАЧКА ПРЕДВИЂЕНИХ ПРОМЕНА

Најконтроверзније одредбе тицале су се новог државног устројства. Отпутујмо у још даљу прошлост. По завршетку Другог светског рата, 1945. године, СР Србија је уређена тако да садржи две покрајине – Аутономну покрајину Војводину и Аутономну Косовско-Метохијску Област. Уставима из 1963. године и 1968. године, поменуте покрајине мењају своје називе, али и добијају све већа права, науштрб права СР Србије, чије се надлежности све више смањују. Такве тенденције доживљавају свој врхунац управо крајем шездесетих и почетком седамдесетих година. Предвиђено је да републике добију још шира овлашћења – осим СР Србије, будући да најшира овлашћења добијају и покрајине у њеном саставу, што аутоматски значи и сужавање ингеренција СР Србије. О томе довољно сведочи одредба у којој је предвиђено да покрајине имају право вета на одлуке СР Србије, уз конституцију државних и партијских Председништава.

ИНКРИМИНИСАНИ ГОВОР ПРОФ. ЂУРИЋА

Већ првог дана расправе (18. март 1971. године), присутнима се обратио проф. Михаило Ђурић, а његов говор објављен је у часопису Анали Правног факултета, под насловом – Смишљене смутње (види на крају). Већ у уводнику, професор Ђурић наглашава да се неће изјашњавати конкретно за и против предлога, већ ће се осврнути на оно много важније – последице до којих може довести ,,уставна криза“:

Говорићу о полазним претпоставкама и крајњим консеквенцијама садашње уставне кризе, дакле, о нечему много важнијем, основнијем, битнијем; о нечему што законски текст не саадржи, што је у њему прећутано, што се њиме забашурује, прикрива, чак и мистификује.

Оно што се, такође, услед романтичарских заноса и потајних жеља појединаца, мистификује, јесте наступ проф. Ђурића као српског националисте. На првом месту, професор наступа као стручњак са интегритетом, као слободномислећи човек, као хуманиста. То је његово полазно становиште. Ваља узети у обзир и друштвену ситуацију из тог периода. У пролеће 1971. године, почиње да буја хрватски национализам, оличен у тзв. МАСПОК-у, па би следеће Ђурићеве речи требало тумачити имајући у виду владајућу ситуацију и ,,Хрватско прољеће“.

Има нечег увредљивог и недоличног у томе што смо данас сви ухваћени у мреже национализма, што данас сви морамо да се бавимо оним што није и не може бити наша главна, а камоли једина преокупација. У времену у коме живимо има тежих, озбиљнијих, далекосежнијих питања од ових која су наједном постала толико важна.

У овом говору, указује се првенствено на чињеницу да је Југославија само, како сам професор каже, географски појам, једна развалина од државе, која функционише по принципу насилне и вештачке равноправности. Једина фаза која је преостала у развоју такве државе јесте њен распад. Колико је било истине у томе – процените сами.

Што се мене лично тиче, морам да признам да жалим што је до тога дошло.
Али не пада ми ни на крај памети да се залажем за спасавање по сваку цену нечега што се не може спасти и што, како испада, у оваквом виду или привиду није ни вредело стварати. 

Тек након ових битних напомена, на ред може доћи прича о национализму професора Ђурића. Свестан своје велике одговорности, професор, будући натеран новим предлозима да говори о националним питањима, одлучује да, као и увек, потпуно искрено и свеобухватно приступи теми и демистификује дотадашњи положај српског народа у Југославији и евентуални његов положај у случају прихватања промена Устава.

Ни садашњи положај српског народа није никако добар, а не само онај у којем би се он нашао у случају предложених промена. И то не само због тога што је српски народ данас тако немилосрдно и неправдено оптужен за централизам и унитаризам претходног периода. Као да је централизам у било ком погледу погодовао српском народу, као да тај централизам није био заведен, између осталог, и зато да би се спречило постављање питања националне одговорности за геноцид који је за време Другог светског рата извршен над српским народом!

Очигледно је да границе данашње СР Србије нису никакве, ни националне ни историјске, границе српског народа. Уопште узев, границе свих садашњих република у Југославији имају условно значење, оне су више административног него политичког карактера. Неприкладност, произвољност и неодрживост тих граница постаје очигледна онда кад се оне схвате као границе националних држава. Ни за једну републику у Југославији, изузев, можда, Словенију, постојеће границе нису адекватне, а поготово не за Србију. Треба ли уопште да вас подсећам на то да изван уже Србије живи око 40 одсто Срба, или готово колико и Хрвата у СР Хрватској, односно колико има Словенаца, Македонаца и Муслимана заједно? У тренутку када је силом прилика доведен до тога да треба да поново успоставља своју националну државу, може ли српски народ да буде равнодушан према својим многобројним деловима изван садашњих граница СР Србије? Није нимало тешко увидети да се већ и у садашњим условима српски народ налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији. Као што је добро познато, изван граница Србије српски народ живи у још четири од пет преосталих република. Али ни у једној од тих република он не може да живи својски.
У СР Хрватској и СР Македонији српски народ нема никаквих посебних Уставом загарантованих права на национални живот. Та права му нису дата с на изглед умесним и безазленим образложењем да му нису ни потребна, будући да су Срби у Југославији народ, а не национална мањина, односно народност у смислу садашње терминологије. У СР Босни и Херцеговини, иако чини већину становништва, српски народ фактички нема могућност ни да се служи својим ћириличким писмом, што је само један од спољних знакова његове издвојености из целине националне културе којој припада. А у СР Црној Гори српски народ нема право ни на властито име, или се бар то право оспорава онима, никако малобројним, Црногорцима који се осећају Србима.

У случају да републичке границе, како је предвиђено, постану државне, проф. Ђурић предвиђа две могућности које би имали Срби:

…да помажу у остваривању туђе националне државности (хрватске или македонске), или да иживљују неку своју регионалну државност (црногорску или босанско-херцеговачку).

На крају свог говора, који ће га избацити са факултета и послати у затвор, професор закључује:

Више него било шта друго, данас је неопходно отрежњење српског народа од заблуда прошлости. Да би могао да преживи сва данашња искушења, да би могао да се одржи усред бујице у коју је гурнут, српски народ мора да се окрене себи, мора почети да се бори за свој опасно угрожени национални идентитет и интегритет.
То је основни предуслов његовог даљег историјског самопотврђивања.

ОСУДА И ПРОГОН

Због свог говора, професор Ђурић је, најпре, избачен са факултета. Након избацивања, свој научни рад продужио је у Институту друштвених наука, радећи до 1990. године као научни саветник, након чега је враћен на ПФ, где је пензионисан годину дана касније.

Такође, пресудом Окружног суда у Београду, на дан 17. јула 1972. године, осуђен је на казну строгог закона у трајању од две године, због кривичног дела непријатељске пропаганде (чл. 118. став 1. КЗ). Врховни суд Србије решавао је о жалби браниоца оптуженог изјављеној против пресуде Окружног суда, па је 4. јануара 1973. године дошло до преиначење пресуде, али само у погледу казне – професорова кривица је потврђена, али је казна затвора смањена на девет месеци.

Тако јe профeсор Ђурић због својe дослeднe борбe за истину, правду и владавину права, због чврстe вeрe у слободу мишљeња, говора и интeлeктуалног стваралаштва — осуђeн на робију. Човeк који јe у храбрости за истину видeо највиши израз људског достојанства, профeсор који јe својe студeнтe учио да јe љубав прeма истини и правди највeћа страст људског ума, тe да јe присуство аутономног критичког интeлeктуалца у модeрном полису кључ дeмократијe — нашао сe у злогласном затвору у Пожарeвцу.

– проф. Јовица Тркуља –

Недуго након изрицања пресуде, седморо наставника Правног факултета (проф. др Андрија Гамс, проф. др Ружица Гузина, проф. др Стeван Врачар, доц. др Бранислава Јојић, др Алeксандар Стојановић и асистeнти Данило Баста и Војислав Коштуница), потписује молбу за помиловање професора Ђурића. И та ствар је завршена хитром акцијом партијске организације Правног факултета – даље потписивање петиције је спречено, а њени организатори дисциплински кажњени и удаљени са наставе.

Такође, поред Ђурићевог, још неколико излагања је означено као политички спорно (Коста Чавошки ,,Уставност и право вета“, Стеван Ђорђевић ,,О избору председника републике по амандману XXVI“, Андрија Гамс ,,Концепција амандмана: историјски промашај – научна збирка“), па је донета одлука о забрани растурања часописа Анали Правног факултета бр. 3, од маја 1971. године, с тим да се ,,сви примерци растуреног часописа одузимају… и имају се уништити путем индустријске прераде“.

Егзекутори ових прогона и чистки на Правном факултeту у Београду — бројне равнодушне и амбициозно дисциплиноване колеге и студенти — добили су аплаузе и доживели експресну професионалну и политичку промоцију у државно-партијској и унивeрзитетској хијерархији, у дипломатији, у мeђународноправним форумима за људска права. Изнeвeравајући морални и интeлeктуални eтос научника и профeсора, они су прихватили поданички однос интeлeктуалних вазала и лакeја политичких моћника.

–  проф. Јовица Тркуља –

Овде се завршава прича о слободи мисли и демократским расправама у Брозовој Југославији. Међутим, то није једина позадина прогона слободомислећих интелектуалаца са Правног факултета. Уз то, требало је показати како национализма има и у Србији, не само у Хрватској, те демонстрирати одлучну борбу режима против таквих иступа. Оправданост страховања уваженог професора Ђурића, обзнањена је у својој пуној форми двадесет година након инкриминисаног говора.

Mihailo-Djurich-foto-D-JEVREMOVICH

Прогонитељи, поданици и лакеји политичких моћника, данас су заборављени или се о њима говори са изразито негативним призвуком. Насупрот њима, поносно стоји професор Михаило Ђурић, светоназор свим бескомпромисним борцима за истину и правду, а трн у оку поданицима, каријеристима и љубитељима линије мањег отпора. Професоре, вечна Вам слава и хвала!

МИХАИЛО ЂУРИЋ (1925-2011)