Буњевка Анастазија Манојловић гласала на Великој народној скупштини у Новом саду 2018. године за присаједињење српске Војводине Србији – Пише Звонко Стантић

Home/Историја и савременост/Буњевка Анастазија Манојловић гласала на Великој народној скупштини у Новом саду 2018. године за присаједињење српске Војводине Србији – Пише Звонко Стантић

Буњевка Анастазија Манојловић гласала на Великој народној скупштини у Новом саду 2018. године за присаједињење српске Војводине Србији – Пише Звонко Стантић

                  Прилог биографији Анастазије Манојловић

посланици Велике народне скупштине и њеној породици

Анастазија и Душан Манојловић

Француска револуција, која је почела падом Бастиље 14. јула 1789, укинула је феудализам и монархију, увела неприкосновеност права на приватно власништво и прокламовала једнакост и политичке слободе, али је испунила очекивања и интересе само горњих слојева грађанства (буржоазије), док су радници, као и жене, своја права остварили тек у 20. веку. У двадесетом веку настала је идеја о потреби писања „женске историје“, која би, поред жена-великих историјских личности, узела у обзир и живот анонимне жене кроз историју. Исход покрета за права жена (феминизма) наметнуо је раздвајање биологије од културе, синтезу промена места жене у друштву кроз раздобља и цивилизације, анализу законодавстава и њихове примене, историјски контекст покрета за равноправност.

Када је 19. век донео и идеју романтизма, коју је, величањем “срца”, зачео Русо, народи Централне и Југоисточне Европе, који су били под аустријском, или турском влашћу, прихватили су романтизам немачких песника, окренут прошлости, језику, припадности нацији и борби за уједињење. У 19. веку догађаји на једном крају света више нису могли остати изоловани, јер је цела планета била повезана борбом за стварање националних држава и за превласт великих сила.

Раднички покрет организује се у синдикални, страначки (левичарски) и у Интернационалу, јер се иза те позорнице старих и нових великих сила, која је представљала увертиру у Велики рат, налазила стварност милиона незадовољних радника. Та „маргина“ овековечена је у уметности, нарочито књижевности, реализма. Жене, које се, почев од таласа просветитељства, образују, пишу, стварају у уметности, раде, почињу да траже једнаке плате и друга права, и политичка, не само грађанска, јер су материнство и друштвена улога жене једнако важни и међусобно повезани.

Размишљања о друштвеној неправди су се појавила током Француске и Америчке револуције и, у вези с неједнакошћу полова, била су првенствено усмерена на оне ситуације у којима су жене биле највише дискриминисане: право на располагање својом имовином и платом, право а развод брака и старатељство над децом у случају развода брака, могућност развода брака, правно и економско осигурање за разведене жене, приступ образовању и запошљавању, као и право гласа.

Јужна Угарска, данашња Војводина, била је испред времена, па је Новосађанка Марта (Нешкова) Јорговић још 1755-1757 уписала и завршила средњу школу. Издвајају се и њене суграђанке из наредног века: Катарина Поповић Миџина, која је написала Кувар на српском језику, Марија Трандафил, добротворка, Ана Цимер, научница-лекарка, која је са нобеловцем Сент Ђерђијем радила на откривању Ц-витамина, Марија Томековић, оснивач прве женске организације у Новом Саду (по идеји Јудите Хоровиц), Софија Пасковић, покретач „Женског омладинског одбора на трагу општег националног препорода“ (1869) и Јулка Илијић, која је на народном збору у Великом Бечкереку 1907. предала 30 000 женских потписа против Апоњијевог закона о мађарском језику као обавезном и у немађарским школама у Угарској.

У Угарској, новој улози жене пресудно су допринела оснивања виших женских школа, међу којима су биле и српске више девојачке школе у Новом Саду, Сомбору и Панчеву. Почев од 1863, до Версајске мировне конференције, 60 студенткиња је студирало на разним смеровима на Музичкој академији у Бечу. Прва студенткиња медицине из Аустро-Угарске, Марија Прита из Панчева, студирала је на универзитету у Швајцарској између 1887. и 1893. године. После ње, још десет будућих лекарки с територије данашње Војводине студирало је до Првог светског рата. Студије филозофије завршиле су 22 студенткиње, природне науке четири, а у Грацу је њих пет изучавало права.

На основу уписаних података о националности, видимо да је било 39 Немица, 14 Српкиња, 14 Јеврејки и пет Мађарица. Прва жена која је стекла звање доктора наука у Аустро-Угарској, одбраном дисертације на тему Подвојвода Јован Монастерлија (1906), била је Српкиња из Бечеја, Јулија-Јулка Хлапец (девојачко презиме Ђорђевић). Шест година после ње, докторат из области славистике одбранила је ћерка Михаила Полит-Десанчића, Владислава. Кроз своје богато стваралаштво, Јулка Хлапец Ђорђевић, поставила је неколико кључних питања, почев од потчињености жене у браку, преко тога да образоване жене мање зарађују од својих колега, до питања: како високообразоване жене немају, а мушке аналфабете имају право гласа?

Неравноправност полова опстајала је, па тако, жене широм Европе нису могле да буду сведоци при потписивању докумената (почетком XX века Аустријанке су то право имале само у случају да се радило о тестаменту написаном негде на пучини, а Шпанкиње само уколико је тестамент писан током неке епидемије); Францускиње нису имале право старања над сопственом децом све до 1907. године; француски закон је прописивао обавезне различите образовне системе за дечаке и девојчице све до 1925. године; Енглези су до 1870. године одговарали за злочине које би починиле њихове супруге; а до пред Други светски рат многе Европљанке нису могле да раде, одлазе на лекарски преглед, упишу факултет, отворе рачун у банци, добију пасош или возачку дозволу без мужевљеве дозволе. Швајцаркиње нису освојиле право гласа све до 1971. године.

То су оквирно друштвене околности које су претходиле развоју женских права у двадесетом веку, што се нарочито снажно развија након Великог рата. Због свега тога можемо рећи да учешће седам Војвођанки на Великој народној скупштини у Новом Саду и то са пуним правом гласа, представља изузетан домет у развоју демократије нашег друштва, не заборавимо да је то прво пуноправно политичко гласање жена Европе. Због тога проучавање биографија учесница овог скупа, које нису до сада истражене, управо у години када славимо сто година од присаједињења Баната, Бачке и Барање краљевини Србији, има свој значај.

Анастазија Таза Манојловић била је једна од пет Суботичанки, учесница на Великој народној скупштини у Новом Саду 1918. год. поред Катице Рајчић, Манде Сударевић, Маре Малагурски и Олге Станковић. Учеснице су биле још и Милица Томић из Новог Сада, кћи Светозара Милетића и Марија Јовановић из Панчева (рођ.Бараковић). На тој Скупштини, било је посланика из 211 општина, укупно њих 757. Због болести није стигао из Тисасентмиклоша један посланик, из Мачевића један посланик и из Велике Кикинде три посланика. Пристигло је на дан 12/25. новембра 1918. године, по прохладном дану са суснежицом 578 Срба, 84 Буњевца, два Хрвата, три Шокца, 62 Словака, 21 Русин, шест Немаца и један Мађар , иако сама скупштина носи назив „Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи“.

Нови Сад је био пун српске и француске војске, па су међу њима делегати по први пут могли видети црнце из француских колонијалних трупа. Све посланице из Суботице, као и већина највиђенијих Суботичана на тој скупштини одржаној у балској дворани хотела „Гранд-Хотел“ Мајер, касније хотел „Слобода“, а сада „Војвођанска банка“, на тргу Светозара Милетића, овековечени су на великој слици (3,20џ200) Анастаса Боцарића, коју су финансирали суботички посланици на Великој народној скупштини. Слика је власништво Градског музеја у Суботици, на реверсу у Музеју Војводине у Новом Саду.

О учесницама Велике народне скупштине, поготову о наведених седам жена, сакупљено је до сада прилично података, осим за Анастазију Манојловић, што је и био разлог да се уочи прославе 100. годишњице присаједињења Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији, пронађу и ови недостајући подаци.

У протоколу крштених православаца 1887-1896. књига 200, год. 1889. Р.б. 27 . читамо да је дана 1. 3. 1889. год. рођена Анастасиа, од оца Богдана Димитријевића и мајке Христине „рождене” Радишић. Свештеник је био Светозар Димитријевић. Место пребивања Мариа Терезиополис, име бабице Ида Бане, вероисповест “восточна православна”; име кума није уписано, али је могуће да је то био сам свештеник Светозар Димитријевић.

Умрла је од старости 15. фебруара 1974. год. на Палићу, у Сплитској алеји, у 10 часова пре подне, као удовица Душана Манојловића, како стоји у званичним матичним подацима. Сахрањена је на Палићком гробљу, у присуству око тридесетак људи, међу њима млађе сестре Меланије коју је звала Меланка, сестрића Богдана, Меланијиног сина, , затим познаника и чланова породице дворитеља.

Меланија је, по сећању ћерке Анастазијине дворитељке, становала са сином Богданом изнад агенције “Путник” на суботичком корзоу, али потврду да се ради о рођеној сестри нисам нашао. Оно што је сигурно, јесте да је Анастазија имала две рођене сестре: Милицу рођену 1887. год и Веру рођену 1892. год. У више текстова, као Анастазијин супруг спомиње се Владислав и Војислав Манојловић, а у једном документу о наслеђивању, грешком се као супруг спомиње Богдан Манојловић, што је микс имена оца и презимена мужа.

Према неким објављеним подацима, Душан Манојловић је био син Самка Манојловића, који је у првом браку са Милевом Милосављевић добио синове Владислава и Јована, а у другом браку са Катицом Радишић сина Душана. Ови подаци су заправо тачни, Самко Манојловић имао је сина Душана (1876.-1885.), са Катицом Радишић,али је овај Душан умро са 9 година. Самко је живео са супругом и синовима Владиславом и Јованом у палати коју је подигао на адреси Корзо бр. 8 у Суботици. У телефонском именику из тридесетих година, воде се на овој адреси два телефонска броја, један на име Владислава и на име Јована (који је остао нежења), али се име Душана Манојловића као приватног лица не налази. што не треба да нас чуди јер је телефон са бројем 7 имао као пословни директор фирме “Адис”, ћерке фирме “Феррум”, за поправку вагона и локомотива већ 1924. год., на адреси Змај Јовина 13 Суботица, где је и становао.

Ову велику кућу многи повезују са породицом Кладек и апотеком, међутим апотеку је држао други муж Јелене Кладек, очух Дине Јелић, која живи у Суботици. Јеврејин Кладек је био закупац пословног простора на угаоном полукружном улазу између Змај Јовине и Арсенија Чарнојевића. На улазним пешачким вратима у део за становање ове куће, посматрано из улице Арсенија Чарнојевића бр.2, преко пута православног храма Вазнесења Господњег, види се ковани латинични монограм ДМ, међутим тешко га је било брзо препознати, јер се он налази на десном крилу улазних врата, а на левом је идентичан ковани монограм као одраз у огледалу. Кућа се налази на парцели 2588 К.О. Стари град. О томе говоре и захтеви за издавање грађевинских дозвола, које је својеручно писао Душан Манојловић. Први је писан на мађарском језику.

Имала је подрум у којем је, по речима покојне Јелене Кладек, која је живела у дворишном стану за послугу, Душан Манојловић дао да се направи ојачано склониште са додатним челичним вратима, за смештај Краља Александра, чији су гости на двору више пута били Душан и Анастазија. Бункер у подруму био је испод балске дворане која је била димензија 6џ10м, окренуте ка дворишту куће. Колски улаз из треће, споредне улице (Кумановска) врло је погодан за неопажен улазак званица, пошто је двориште од погледа затворено зидом, чему доприноси и сама капија, која је грађена као суви улаз.

Анастазија је чак, по сопственом сведочењу двориоцима на Палићу, али и по причању Јелене Кладек, садашњим власницима куће, дипл.инг.грађ. Витомиру и Мр. Анико Тешановић, више пута певала на двору пред Краљем. У ову кућу, по њиховом причању, дошао је 1994. године старији господин, рекавши да је допутовао у Суботицу, био је преко пута у цркви, па свратио у кућу свог пријатеља Душана Манојловића да види ко у њој живи. Највише времена провео је у разговору са Јеленом Кладек. На растанку, после вишечасовног разговора, рекао је да ће обавезно доћи опет, али су га врло позне године вероватно у томе спречиле. Том разговору присуствовала је и Дина Јелић, ћерка Јелене Кладек из другог брака, али је нисам успео наћи код куће. Верујем да би се од ње још по нешто битно и занимљиво о брачном пару Манојловић, као и о друштвеном животу у тој кући, могло сазнати.

У палати Самка Манојловића, односно његових синова Владислава и Јована – Јоце који су даљи род Душанов, на адреси Корзо бр. 8 у Суботици, 18.септембра 1919. год. одржан је свечани ручак са одабраним званицама, у част чувеног научника др Јована Цвијића, који је дошао у намери да изучава прилике у Бајском трокуту, у вези чега су убрзо 22. септембра 1919. год. у Париз отпутовали Васа Долинка и поп Блашко Рајић. На ручку, током представљања присутних, др Јован Цвијић обратио се старини Буњевцу, Мији Мандићу : “Е могу Вам рећи, да Вама имамо много захвалити што је Суботица припала нашој Краљевини. Вашу расправу о Буњевцима искористили смо за нашу народну ствар”.

Мијо Мандић је потицао из старе буњевачке армалске племићке фамилије, о чему сведочи и грб на његовој надгробној плочи. Према истраживањима Јована Цвијића, породица Манојловић се доселила из места Ксеније у Епиру. Већ око 1700. године на ову територију долази Манојловић Хаџи Арсен са сином Калојаном из Македоније. Арсен је 1747. год. од Градског сената добио дозволу да може трговати домаћом робом. Спандолија Манојловић добио је дозволу да може трговати само турском робом. Међутим, пошто је трговао и бечком и мађарском робом, та дозвола му је 1754. год. одузета.

Спандолија и Калојан као турски поданици своју дућанску робу предају Калојановом млађем брату Станку и Спандолијином сину Манојлу, који већ нису били турски поданици.   Калојан је грађанско право стекао 1741. У ратном и мирнодобском времену уступао је официрима стан. За време рата код Београда, издржавао је два хусара. Ови Манојловићи су се већ женили у Суботици. Манојловићи се помињу и у пописима домаћинстава Привилегованог коморског града Сент Марија из 1765. год. Помињу се Станко са пет чланова домаћинства, Калијан са осам чланова и Малота са четири члана домаћинства.

Прву гвожђарску радњу отворио је Анастас Манојловић у својој кући, која се налазила између Народног позоришта у Суботици и садашње посластичарнице “Равел”, на простору Нушићеве улице, која тада још није била пробијена. Податке о Калојановој линији нашао сам и у следећим необјављеним белешкама историчара Гезе Ваша из Завода за заштиту споменика у Суботици.

Манојловић Јован Калојан (1729. – 8.март 1796.) имао је синове Георгија (1765.-1839.) са женом Салом Јовановић из Сремских Карловаца, Атанаса (1784. – 1831.) са женом Маријом и ћерке Јелисавету рођену 1767. Која се удала фебруара 1785.за Теодора Поповића из Нађкереша, Марту рођену 1772. удату 8.фебруара 1786. За Маџгарит Јована из Илока, Наталију удату 1789. За Гаврила Николића из Футога и Катарину рођену 1785. удату 1805. за Александра Пачуа, блиског рођака Лазара Пачуа министра финансија у Пашићевој влади.

Брат Манојловић Калојана, Мануило рођен 1782. Био је оберкнез у Вршцу, а од аустријског цара Леополда ИИ добио је племство.

Највиши лични домет међу Манојловићима имао је Емилиус Манојловић, као члан најужег руководства мађарске Деакове странке. Основну школу и гимназију завршио је у Суботици. Био је главни тутор или власник Мађарске државне опере у Будимпешти и судија Уставног суда Мађарске.

На скупу са Цвијићем присутан је био и Богдан Димитријевић Анастазијин отац, који је од 20. ИX 1918. год. до 15. ИИ 1921. год. био градски финансијски саветник, а његов зет Душан Манојловић, од 11. ИИИ 1920. год. до 28.ВИИИ 1921. је Градски велики капетан, односно предстојник полиције. Три месеца касније, у недељу 14. децембра 1919. год. у част одласка пуковника Владислава Крупежевића, послератног команданта града, у Хотелу “Јагње” (касније дом ЈНА), приређен је велики банкет на којем су између осталих присутни били Душан Манојловић са супругом Анастазијом и Анастазијин отац Богдан Димитријевић.

Анастазијин супруг Душан Манојловић је према књизи крштених православаца за период 1876 -1887. год. књига број 200, стр.116. р.б. 25. рођен 24. фебруара 1883. год. а крштен 26. фебруара исте године. Отац Душанов био је Стефан Манојловић Каланов (што нас упућује на Хаџи-Арсеновог сина Калојана), правник (исто као и син Душан), градски велики бележник, а мати Савета (Јелисавета) Беквалац, по којој је његова ћерка Јелисавета добила име. У неким публикацијама ћеркино име се наводи идентично као име баке по оцу (Савета). Кум на крштењу био је Душан Радић велепоседник, а бабица Ида Ванер.

Душан је имао брата Станка (30. фебруар 1886.-1886.) и сестру Зорку (21. фебруар 1889.). Интересантна је ова Калојанова линија, којој припада Душан.

Душан је права студирао у Клужу (Колозсвару) и Пожуну (Братислава). Од 1920 -1921. год. био је велики жупан града Суботице. . Дуго је био благајник “Добротворне задруге Српкиња”, па се може предпоставити да је и његова супруга Анастазија била активни члан. Председник Трговачке коморе у Суботици био је до 1930. год. За свој рад 1931. год. био је награђен грчким орденом “Феникс” ИВ реда. Бавио се мачевањем и био председник “Друштва за мачевање”, чије просторије су се налазиле у Александровој улици број 13. Био је и члан “Ротарy клуба” у Суботици.

На списку од укупно 16 чланова, 24. маја 1930. год. од Манојловића налази се Милан Манојловић, “цонсултинг енгинеар, Дирецтор- Електрична централа” и Манојловић Душан “Дирецтор-Феррум д.д. Вагон мануфацтуринг”, Змај Јовина 13, – телепхоне 7. Број Душановог телефона, много нам говори о његовом претходном статусу и напредности, пошто је међу овим угледним грађанима било оних чији број је био преко 600.

Учествовао је у оснивању Српско-буњевачког народног одбора и Српско-буњевачке страже 1918. год. Дозволу за изградњу куће у Јелачићевој улици број 9, затражио је од градског Сената 1913. год. Умро је првога дана Другог светског рата 6.априла 1941. год. у Суботици. О томе изворне податке налазимо у Књизи умрлих за 1941. год. страна 89. р.б.412. Ту читамо да је др Душан Манојловић, 58 година, пензионер, православне вере, умро у Градској јавној болници у Суботици 6.априла 1941. год. у 18,30х. Смрт је матичном уреду пријављена 9. априла, узрок смрти дословно овако је записан –“Псyцхосис енцепхалопатица”. Јелачићева улица број 9 је идентична адреса са Матка Вуковића 9, односно то је палата коју је према књизи “Градотворци ИИ” подигао Петар Радишић, а он је био Анастазијин деда.

Покушавајући да пронађем где је Душан Манојловић сахрањен, дошао сам само до ових података о сахрањеним Манојловићима на православном гробљу поред Дудове шуме: Владимир 1990; Јека 1965; Станко 1956; Милка 1989; Даница 2003; Цветко 1939; Ида 1957; Ђура 1994. и Марија 1910. О другим Манојловићима, податке нема ни службено лице на овом гробљу.

Брак између Анастазије Димитријевић и Душана Манојловића, према Књизи грађански венчаних бр.30. текући број 100, за 1908. год закључен је у Суботици, 21.марта 1908. год. За младожењу стоји да је земљопоседник , рођ. 8.марта 1883. год. становник ВИИИ кварта број 81, да му је отац Манојловић Стеван, а мати Беквалац Ерсзебет (исправно би било Ерзсебет) у загради стоји Савета, вероисповест младожење “гркоисточна”. Млада је била Димитријевић Анастазија, рођена 13.априла 1889. год., становник И кварта број 68, од оца Димитријевић Богдана и мајке Радишић Кристине.

Кумови на венчању били су Пајор Корнел из Суботице, кварт ВИ бр.74 и Недељковић Миладин из Суботице, кварт И, број 250. Обоје супружника су се потписали латиницом, врло исписаним рукописом, у време када су се неки у истој књизи потписивали са X, с тим да се Анастазија по правилима Мађарске прво потписала као Манојловицс Дусанне (жена Манојловић Душана у буквалном преводу), а затим као Манојловић Анастазија. Овако детаљна навођења са повременим понављањима наводим управо због многих недоумица које су постојале, али и због различитости навода, у зависности од извора који се консултују, од докумената до објављених текстова.

Увидом у школски дневник “Државна женска грађанска школа” – Суботица за годину 1900 – 1901. год. под р.б. 15. у првом разреду налазимо Димитријевић Анастазију, грко-источне вере, српског матерњег језика, осим матерњег говори још мађарски и немачки, отац Богдан Димитријевић, станује у улици Деак (Деак Ференц – Матка Вуковића) број 68, има 89 изостанака. Из певања има оцену 1 (одличан). Разредни старешина била је Копп Етелка. У школској 1901 – 1902. години, одлична је из лепог писања и певања. Има 46 изостанака. Школске 1902 – 1903. године завршава трећи разред, одлична је из цртања, лепог писања и певања. Идуће 1904. године завршава школовање.

Под р.б. 9. 1898 – 1899. год. у школски дневник трећег разреда уписана је Димитријевић Милица рођена 18.јуна 1887. год. Матерњи језик јој је српски, говори још мађарски, немачки и француски, отац Богдан Димитријевић, станује у улици Деак, број 68. Под р.б. 7. у школски дневник четвртог разреда 1899 – 1900. уписано је да је Димитријевић Милица, рођена 17. јуна (у претходној години уписано је 18.јуна – две године старија од Анастазије). У напомени је заведено да је умрла 25.априла 1900. год. У државној евиденцији умрлих за 1900. годину и у индексу умрлих православне црквене општине у ИАС, као ни у евиденцији умрлих у православној црквеној општини за 1900. нема Милице Димитријевић.

Године 1904/5. у 3. разреду, под р.б. 4. заведена је Димитријевић Вера, од оца Богдана, рођена 15. маја 1892. год. У подацима из дневника за 1905/6. год. налази се записан податак да је Верин отац Богдан Димитријевић, “вароси пензтарос”, у преводу градски благајник. Из ових података видимо да је Анастазијина сестра Вера била три године млађа, а 1904. год. у ИИИ разреду имала је 13 година. У класичну гимназију у Суботици, уписивали су се само дечаци. Занимљиво је да је велики проценат њих, био из удаљених жупанија Мађарске, а међу њима налазимо и барона (наведено у дневнику) Гуденуса из Будимпеште.

Анастазија и Душан Манојловић из овог брака имали су две ћерке, Иванку и Јелисавету. У Матичној књизи рођених за године 1908 – 1909. год. број 73. страна 175. р.б.512. проналазимо запис да је 16.фебруара 1909. год. рођена, а у евиденцију уведена 20. фебруара, кћи из законитог брака Душана Манојловића, земљопоседника који је тада имао 26 година и Анастазије рођене Димитријевић, која је тада имала 19 година, дакле Иванка се родила 11 месеци након венчања родитеља. Имала је одређених здравствених проблема током целог живота, рано је доспела у дом за инвалидна лица и млада умрла са 54 године, 6.јануара 1963. године. У књизи умрлих заведена је као неудавана, под бројем 29/963. у Суботици.

Због још неутврђених разлога, млађа ћерка Јелисавета, не налази се ни под именима Јелисавета, Савета, ни под неким другим женским именом, а презименом Манојловић, у електронској евиденцији Матичног уреда.

Јелисавета се, како то произлази из једног документа о национализацији, 1939. год. удала за немачког официра Шмита и живела у Минхену-Хартбам. Јелисавета се десетак година дописивала са ћерком Анастазијине дворитељке, па из тих писама знамо да није имала деце, а у то време већ је била смештена у дом у Хамбургу.

Анастазија Манојловић је по сећању дворитељке имала сетру Меланију, коју је звала Меланка, чији син је име добио по деди Богдану Димитријевићу, кога је Анастазија, како је сама причала, много волела и често га спомињала.

Лик Анастазије Манојловић можемо видети на таблону свих суботичких учесника Велике народне скупштине у Новом Саду, међутим негде још вероватно постоји њен велики портрет у техници уље на платну, познатог сликара Беле Фаркаша, величине цца 50џ70цм, са позлаћеним рамом ширине око 10 цм, који се налазио у Анастазијиној соби у Сплитској алеји, све до њене смрти. На слици је имала кратку седу косу, а слика се одликовала као и неке друге слике Беле Фаркаша, помало тешком атмосфером.

После смрти, портрет је дворитељка заменила са палићким сликарем Јаношем Мађаром за његов рурални пејзаж. Овај сликарски и историјски вредан портрет, могао се пре 20 година видети изложен на правом великом сликарском штафелају у излогу радионице за урамљивање слика “Франзер” у Суботици. Власник ове радионице, имао је унука који је модни креатор у САД. Постоји могућност да се портрет заједно са другим вредним сликама из очеве заоставштине налази код њега у Америци, што наравно треба проверити, међутим изгледа да не постоји спремност за разговор на ову тему, ни на љубазан упит др Жужане Корхец Пап, музејског саветника и сликара рестауратора, Градског музеја Суботица.

Анастазијина дворитељка, чије име по договору са њеном ћерком, у овом раду не спомињем, становала је са својом мајком као подстанар у вили на Палићу са 8 соба, у улици Марка Орешковића 19. У тој вили половину власништва имала је Анастазија, а по четвртину ћерке Иванка и Јелисавета. У Сплитској алеји на Палићу, постојало је обданиште које није било довољно велико за сву децу Палића, па је на иницијативу дворитељке, а дотадашње подстанарке у Орешковићевој, дошло до замене. Анастазија је свој део виле у улици Марка Орешковића 17 и јужну половину огромног плаца на парцели 273 и 274 КО Палић, дала у замену за зграду и двориште обданишта, а уговором о доживотној дворби то је припало дворитељки.

На плацу је град изградио велико савремено обданиште. На наведеном плацу налазила су се заправо два објекта, у већем је био један четворособни и један двособни стан, а у другом објекту, био је двособни домарски стан, што видимо из документа Општинског одељења за финансије од 11. септембра 1963. године, где се као адреса Анастазије Манојловић још наводи Марка Орешковића 17. На обе парцеле стајао је терет национализације, па је Анастазијина ћерка Јелисавета Манојловић Шмит путем овлаштених адвоката, исте године тражила брисање тог терета, пошто вила како наводи, није била предмет национализације и њену редовну укњижбу тражи у корист нових купаца, што значи да је вероватно продавала свој део објекта.

О овом објекту налазимо података и у Азбучном списку поседника кућа П.О. Палић за 1954. год. Под р.б.308. налазимо Манојловић удову Душана Анастазија, рођ. Димитријевић за кућу у Светозара Марковића 20. и Орешковићева 17.Од Манојловића међу власницима кућа у бањи Палић налазимо још само под р.б. 328. Милекић удова Арсена Вера, рођ. Манојловић са ½ власништва. У Нумеричком списку кат. бројева кућа,п.О. Палић, К.О.7, Палић бања, на страни 29. Р.б. 17. Налазимо опет Манојловић удову Душана Анастазија рођ. Димитријевић, са кућом у улици Орешковићева 17. Као што можемо закључити, у неким евиденцијама спомиње се само Анастазија, а у неким ћерке Иванка и Јелисавета.

У прилогу одлуке о национализацији грађевинског земљишта од 21.октобра 1959. год. на страни 5. р.б.76. налазимо најдетаљније податке, али овај пут, иако у исто време, стоји забележено да су власнице предметних некретнина на дан 25.децембра 1958. год. године биле Манојловић Иванка и Манојловић Ержебета (Ержебет је мађарски облик од Јелисавета). Њих две су по овом извештају Отсека за финансије биле власнице: земљиште у з.к.ул.бр. 13690 под топ.бр. 15714/1, 15714/2, 15714/3 и 15716/1 виноград са 909 кв.хв. = 4.272м2 (квадратни хват је 3,6м2), вила са 90кв.хв. = 324м2, вила са 18 кв.хв. = 64,8м2, и врт 1000 кв.хв. = 3.600м2. Ови подаци показују да је ово највећа вила у то време на Палићу, што би се могло рећи и за двориште, које захвата две улице фронтално и у средини једну бочно.

За добротворни рад, пре свега у међуратној добротворној организацији „Добро дело“ у Суботици, Анастазија Манојловић, добила је 1937. године орден Светог Саве В реда са реверсом и повељом, како видимо из документа Министарства социјалне политике и народног здравља од 27.октобра 1937. год. упућеног начелнику среза , у којем се тражи да се Канцеларија краљевских ордена у Београду, извести о уплати Анастасије Манојловић орденске таксе од 200 динара, а од управе града се тражи да се додела ордена обави на уобичајено свечани начин. Из овог документа сазнајемо да је била „потпредседница друштва „Добро дело“. Орден је био до њене смрти у кући у Сплитској алеји на Палићу. Према одговору Историјског архива Југославије у Београду, документација Канцеларије ордења за период између два рата, на жалост није сачувана.

Друштво за помагање бедних и невољних »Добро дело«, добротворно друштво у Суботици за помоћ старим, сиромашним и немоћним особама између два светска рата, основано је 7. XИИ. 1929. на подстицај представника суботичких градских власти. За првог председника Друштва изабран је тадашњи градски начелник Суботице, пензионисани бригадни генерал Селимир Остојић (1875.–1931.).Након његове смрти, председници су увек били челни људи градских власти, лојални Буњевци: Иван Ивковић Ивандекић, Марко Јурић и Ладислав Липозенчић. Друштво је за своје штићенике прикупљало прилоге у новцу, храни и одећи, а деловала је и народна кухиња: у Убошкоме дому (ул. Саве Текелије), поред Правног факултета (ул. Харамбашћева 24), иза цркве Св. Јурја у полицијској стражари (ул. Паје Кујунџића), а пред рат је за ту намену добило зграду и у Железничкој улици бр. 9.

Управу Друштва чиниле су истакнуте личности из локалног политичког, привредног и културног живота града ((нпр. индустријалац Вилим Цонен Јакобчић, Јосип Шокчић, књижевник и новинар). Градске власти и суботичка штампа, помагали су акције Друштва. Својим радом у Друштву, истицали су се Иван Ивковић Ивандекић, Пајо Ивковић Ивандекић, дугогодишњи потпредседник, Таза Манојловић и Јосо Пољаковић.

Анастазија Манојловић је била активна и у “Југословенској омладинској задрузи” која се у неким новинским написима назива Омладинска задруга “Југославија”, иако Југославија ниједна пре тога још није постојала. 2.12.1918. одржан је оснивачки састанак у просторијама Буњевачко-српског одбора. Оснивачки одбор задруге требао је поднети предлоге оснивачког акта: председник Петар Звекић, подпредседници Лазо Орчић, Јован Милекић, секретари Мара Малагурски, Матија Еветовић, благајник Александар Станковић, одборници Клара Прчић, Тоника Пешут, Аница Миковић, Павка Малагурски, Катица Неорчић, Катинка Манојловић, Иванка Сарајлић, Десанка Радић, Драга Димитријевић, Катица Лудаић, Лајчо Копуновић, Коломан Јарамазовић, Андрија Ћакић, Лајчо Видаковић, Лајчо Ивандекић, др Цветко Огњанов, Миленко Радић, Груја Медаковић, Славко Арадски и Озрен Гилић.

Петог децембра 1918. год. поподне у 15 часова, у “дворници” Народног већа одржан је састанак Буњевки и Српкиња о организовању помоћи рањеницима смештеним у Суботици. Договорене су групе по квартовима који су били снабдевени записником са печатом и потписом организатора, удовице Мице Радић, а за превоз милодара обезбеђена су запрежна кола. У I кварту биле су Манда Сударевић и Розика Војнић, у II кварту Мара Вуков и Марија Видаковић, у III кварту и Шандору Марија Темуновић, Емилија Лојзије Темуновића, Гиза Вуковић, Марија Црнковић, Лиза Скендеровић, Етелка Рајчић, Манда Малагурска И Колета Мамужић, у IV кварту Ана Несте Шокчића, Манда Кујунџић, Маришка Тукуљац Пеић, Марија Брчић Костић, Маришка Дулић и Стана Тунић, у V кварту Матилда Габрић, Клара Прчић, Ката Прчић, Илонка Пољаковић, Матија Генцел, Моника Мачковић и Криста Дулић, за VI кварт нису наведени подаци, можда због претежног састава становништа, у VII кварту прихватиле су се рада Гина Јовић, Нина Васиљевић и Данка Мародић, у VIII кварту Таса Манојловић (Таса од Анастасија како је крштена) и Катинка Кирјаковић.

Дана 11.12.1918. год. у 19 часова одржан је у позоришту концерт омладинског друштва “Југославија”. Од 11 учесника, “Таса Манојловићка” (тада 29 година, удата) наступила је уз пратњу клавира друга, са песмом “Мирјано”, а на средини програма са песмом “Да су мени очи твоје”. Ово је занимљиво, с обзиром на оштећеност позоришта које је у пролеће 1915. год. изгорело. Концерт је могао бити у малој сали, која није била захваћена пожаром, али наведимо да су цене за ложе биле 20 круна, за партер 5 круна, за високи партер 3,5 круне а за галерију 2 круне, што наводи на мисао да се можда и не ради о малој сали.

Сутрадан лист “Невен” који је излазио на буњевачком језику готово свакодневно, доноси наслов -Успех концерта омладинског друштва “Југославије”. Синоћ је одржан концерт омладинског друштва “Југославије” који је најсјајније успео. Госпођа Манојловић, господа Урош Јуришић, Симон Ловчевић и Јосип Чики су ванредан утисак учинили на публику са својом уметношћу.

Исти дан 12.12.1918. год. одржана је скупштина овог друштва. 15.12.1918. год. приређено је народно весеље чланова омладинског друштва “Југославија” и војне музике у хотелу “Пешт” (зграда позоришта пр. З.С.) Сакупљено је 1824 круне које су предате начелнику штаба Дунавске дивизије, пуковнику Јечменићу.“ Занимљиво да је српску војску у Суботици посетио 30.децембра 1918. год. војвода Петар Бојовић. На станици специјални воз дочекала је српска и француска војска, као и градско руководство. Са станице званице су се упутиле до градоначелника и великог жупана др Стипана Матијевића, где је певало “Српско певачко друштво” у којем је била и Таса Манојловић.

На Палићу је постојала колонија избеглица из царске Русије. Њима је Анастазија на разне начине помагала, за шта је од њих добила велику резбарену плакету са текстом на руском језику. Свог оца Богдана је често спомињала као јако доброг, као и Краља Александра, због чијег убиства је знала више пута заплакати. Често је знала уздахнути: „Сзегенy Сандор киралy“ односно „Сирома краљ Александар“. Причала је да је одлазила на двор Карађорђевића и више пута певала пред краљем Александром. Када су код њених дворитеља долазили гости, била је врло радосна ако би затражили да им пева, било српске или мађарске песме, нарочито староградске. Добро је знала немачки, а мађарски је говорила добро као да јој је то био матерњи језик.

Након њене смрти, дошао је сестрић Богдан Манојловић и тражио на увид уговор о дворби. Пре њега, а ни после, нико је није посећивао.

Јула месеца 2018. год. завичајно одељење Градске библиотеке у Суботици посетио је Стеван Манојловић, са супругом Немицом, тражећи податке о објекту на адреси Корзо 8, Самка Манојловића. До тада се сматрало да Манојловићи немају наследника.

Анастазија Манојловић после рата није имала пензију па је повремено продавала скупоцене ствари које су јој остале из брака са Душаном Манојловићем и из бакине палате у улици Матка Вуковића број 9.

Душан и Анастазија Манојловић, зидали су нову кућу на потезу Змај Јовина 13, Арсенија Чарнојевића 2, Кумановска 2, на парцели 2588 КО Стари град. То потврђује молба Душана Манојловића од 21. априла 1913. год. за добијање дозволе да на свом плацу број 81 у улици Јокаи (Змај Јовина) бр. 13, сагради једну нову кућу за становање са пословним просторима. Крајем исте године, 13. новембра, поново тражи дозволу за у току године изграђене објекте на парцели 11009/753. у ВИИИ кварту Суботице.   Десет година касније, Душан Манојловић упућује молбу граду, сада већ куцану на машини, да му се дозволи препокривање крова црепом, на објекту у Кумановској 2, што је заправо штала у споредној, трећој улици, на коју је такође излазио плац Душана и Анастазије Манојловић.

Педесетих година XX века, када је добила у посед неколико станова заједно са ћеркама, живела је од рентирања виле на Палићу и стана у граду, али тада више није било богатих људи који би добро и сигурно плаћали. Крајем шездесетих година, добијала је мању новчану помоћ, након жалбе покрајинским органима у Новом Саду, суботичког адвоката Ице Малагурског.

Њен супруг Душан Манојловић, не налази се међу онима којима је национализована имовина, пошто је умро на дан првог бомбардовања Београда 1941. год. У палати на адреси Матка Вуковића 9 у Суботици, у њеној родној кући,кат.ул.7024, парцела величине 267 кв.хв. (961м2) њој је остао средишњи трособни стан на спрату, а ћеркама Иванки и Јелисавети по двособан стан, леви и десни од Анастазијиног, сваки са терасом на улицу. Заправо Анастазија, Јелисавета и Иванка, како у решењу погрешно стоји наслеђују претходно власништво Манојловић Богдана, међутим треба да стоји Манојловић Богдана Анастазије и то свака по 8/24 дела.

Из истог документа види се да се плац у Марка Орешковића простире на бројеве 17, 19 и 21. У допису Комисије за национализацију од 21.октобра 1959. поред Иванке уместо Јелисавете, наводи се Јованка. Одсек за народно здравље и социјалну заштиту НОО Доњи град у Суботици, одредио је 24.октобра 1959. год. оболелој Манојловић Иванки и одсутној Манојловић Јованки, која се налази „на непознатом месту“ ад хоц старатељ адвокат др Александар Магарашевић, у поступку процеса национализације. Из истог документа видимо да је Иванка и пре тога била особа под старатељством. Она је још док је била здрава, али вероватно са разлогом, становала у дворишном стану са својом тетком по оцу, која је у том стану остала и после национализације. И Анастазији је у том дворишном објекту остала једна соба.

Исте 1959. год.Анастазија за спратну кућу у Орешковићевој има удовичко плодоуживање, што нам говори да је њен супруг Душан Манојловић, тада већ био упокојен. Исте године у записнику комисије за национализацију НОО Доњи град од 15.децембра, као ћерке Анастазије Манојловић, наводе се Иванка и Јелисавета. Иванки је већ децембра 1962. године за старатеља одређена Софија Спахић, управник дома стараца и пензионера у Суботици. У току поступка 1960. год. за поврат дела национализоване имовине, право на наследство Јелисавети, је службено оспоравало јавно правобранилаштво среза Суботица, због удаје 1939. године за немачког официра Шмита, али пошто тада Немачка није била у рату са Југославијом, тај поднесак није прихваћен.

После рата тај стан је издавала једној старој госпођи, која је такође имала финансијских проблема, па ту није било пуно користи. Пословни простори у приземљу и у дворишту су припали држави. Ова зграда била је заправо дедовина, пошто је подигао поседник Петар Радишић, отац њене мајке Кристине Димитријевић, рођене Радишић., на парцели број 6003 КО Доњи град, Л облика на којој је била 1838. приземна кућа Александра Радишића. Јоаким Радишић 1862. године добија дозволу да на истој парцели изгради дворишни објекат по пројекту познатог архитекте Јаноша Скултетија.

Кућа Л основе, али нешто већих димензија налазила се на истом месту приликом премера 1878. године. Земљопоседник Петар Радишић, Анастазијин деда је 1882. године предао молбу да уз регулациону линију улице подигне спратну најамну палату по пројекту фирме „Мачковић-Грундбек“. Још исте године жупанијској финансијско-пореској управи у Сомбору, удовица Петра Радишића поднела је захтев за ослобођење од пореза на новоизграђену зграду, што наводи на закључак да је Петар Радишић, Анастазијин деда, умро те године у току изградње. Ту чињеницу потврђују подаци са листа највећих пореских обвезника слободне краљевске вароши Суботице, на којима га нема, а до тада је увек био међу највећим обвезницима. Палата Петра Радишића је типичан представник неоренесансног стила, са својом богатом орнаментиком. Утисак богате орнаментике могао се стећи у у огромном степеништу у средњем делу палате, док сами станови нису били нарочито орнаментисани. У дворишном делу биле су смештене кухиња, остава и станови за послугу.

(Анастасија на слици лево)

Да бисмо могли имати бар привидан увид поред већ наведених некретнина, у имовно стање које се службено водило на Анастазијиног супруга Душана Манојловића и оца Богдана Радишића, најбоље нам показује њихово власништво над акцијама суботичких фирми, што не значи да на другим просторима нису имали иметка и Душанове пословне руководеће позиције:

  1. “Творница штирки и конзерви” С.Копп и синови, акционар је Душан Манојловић
  2. “Феррум” д.д. у управном одбору је Душан Манојловић и његов таст Богдан Димитријевић
  3. Богдан Димитријевић поседник из Суботице има у “Ферруму 1108 деоница, а Душан Манојловић   600 акција
  4. Богдан Димитријевић има 210 акција у „Ливница Феррум” а.д. а Душан Манојловић има 150 акција
  5. “ Феррум” оснива ”Север”д.д. Богдан Димитријевић има 264 акције, Душан Манојловић 200 акција
  6. Председник спортског клуба “Феррум” је Душан Манојловић
  7. “ Адис” а.д. производи делове за вагоне и локомотиве, фирма у вези са “Феррум”-мом, пословни директор је Душан Манојловић
  8. Душан Манојловић има 1369 акција 1926. год Богдан Димитријевић има 2116 деоница
  9. Душан Манојловић је од 1927. год. био на челу “Савеза горњобачких индустријалаца”.
  10. Душан је председник САНД-а, “Суботичког атл. ногометног друштва” и “Суботичког друштва за мачевање”
  11. Душан Манојловић у “Индустрија мрамора и каменореза” има 10 деоница, од укупно 145 деоница
  12. Душан Манојловић је директор “Удружења трговаца и индустријалаца у Суботици”.
  13. Душан Манојловић је члан надзорног одбора у “Суботичка електрична жељезница и трамвај” д.д.
  14. У фабрици “Браћа Руф”, индустрија бомбона, које функционише као деоничко друштво, Душан Манојловић је акционар
  15. На последњој седници акционара почетком 1941. год. др Душан Манојловић имао је 3000 деоница, а као што је већ изнето, умро је првог дана рата.

Све ово омогућавало је Анастазији да живи у родитељској и касније својој породици, прилично удобним животом, пошто су имали аутомобил, шофера, послугу. Живот је окончала мирно, последњих 20 година имала је доживотно уживљење у кући у Сплитској алеји на Палићу.

Суботица, октобар 2018. год.

Звонко Стантић