ПРОТЕСТИ КОЈИ НЕ ЗАХТЕВАЈУ ОСТАВКУ ИЛИ РАЗРЕШЕЊЕ АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА СЛУЖЕ ЊЕГОВОМ УСТОЛИЧАВАЊУ

ПРОТЕСТИ КОЈИ НЕ ЗАХТЕВАЈУ ОСТАВКУ ИЛИ РАЗРЕШЕЊЕ

АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА СЛУЖЕ ЊЕГОВОМ УСТОЛИЧАВАЊУ

Поносити се својим прецима а не бити их

достојан – чин је вредан само презрења.

Антоније Ђурић

„Српска ствар“, број 9, стране 22 и 23, 2014

Прослава за прославом херојских дела наших дедова се одвија ових месеци у организацији садашње власти.Истовремено она, следећи пример њеног вође Александра Вучића, и под његовим руководством, делује супротнохеројским остваривањима наших предака, противно Уставу и Резолуцији СБ УН 1244,разрушује државу, уништава слободу народа појачавајући вишеструку окупацију.

Александар Вучић размишља да ли да распусти Народну скупштину. Зашто кад он влада свим народним посланицима из СНС као њихов противуставни председник, кад Народна скупштина спроводи све што јој он налаже? Такође и Влада. Зашто кад је Народна скупштина одбила да спроведе Одлуку Народног скупа?

Народни скуп* (https://www.youtube.com/watch?v=-4Xm53sVHlI&t=188s) одржан 15. 09. 2018. пред Народном скупштином је једногласно усвојио Одлуку која гласи:

ОДЛУКА

На основу чланова 1-3, 3. става члана 4, члана 5, последње одредбе члана 16, првог става члана 21, члана 98, последњег става члана 99, члана 111, првог става члана 118 и последњег става члана 194 Устава и на основу стварне ситуације (тзв. „реалног стања“) у Републици Србији,

Народни скуп одржан у Београду пред Народном скупштином у суботу 15. септембра 2018. године захтева да Народна скупштина Републике Србије:

  1. покрене до 12:00 у понедељак 24. септембра 2018. године, уставни поступак разрешења председника Републике Александра Вучића, да га ефиксно спроведе по Уставу, и да разреши председницу Владе Ане Брнабић, због њихових повреда Устава те кршења заклетви и губитка легитимитета, ако до 11:59 у понедељак 17. септембра 2018., не поднесу неопозиве оставке председнику Народне скупштине и држављанима Републике Србије,
  1. истовремено смени Републичку изборну комисију – РИК,
  1. изабере нову РИК до понедељка 1. октобра 2018.,
  1. обавеже нову РИК да среди бирачке спискове до петка 2. новембра 2018.,
  1. ради задовољења уставног захтева члана 111 Устава, који гласи:

Председник Републике изражава државно јединство Републике Србије“,

да до петка 2. новембра 2018. године усклади Закон о избору председника Републике с Уставом тако да се први ставови чланова 18 и 19 Закона о избору председника Републике, који гласе, следствено:

«За председника Републике изабран је кандидат који је добио већину гласова бирача који су гласали.»,

«Ако ни један кандидат не добије већину гласова бирача који су гласали, гласање се понавља у року од 15 дана од дана првог гласања.»,

избришу и 1. став члана 18 да се замени следећим текстом у складу с чланом 111 Устава:

«За председника Републике је изабран кандидат који добије више од половине броја гласова свих бирача уписаних у бирачки списак.

Ако нико од кандидата то не добије, у року од 60 дана се расписују нови избори за председника Републике на којима не може да учествује ни један кандидат из првог изборног круга. Изабран је кандидат који добије више од половине броја гласова свих бирача уписаних у бирачки списак.

Ако и после другог изборног круга гласања нико од кандидата није добио довољно гласова, онда, Генералштаб Војске Србије у року од 30 дана именује за председника Републике држављанина Републике Србије, који је последњих 10 година живео у Србији и који није био кандидат за председника Републике у претходна два изборна круга. Та личност у Народној скупштини полаже јавно председничку заклетву народу после чега га Народна скупштина проглашава (инаугурише) за новог председника Републике.»,

  1. до петка 2. новембра 2018. године да усклади Закон о избору народних посланика с Уставом тако да за сваког кандидата за народног посланика треба да се скупи исти број потписника (на пример: две хиљаде потписника, један потписник може да потпише само за једног кандидата) без обзира колико је кандидата на изборној листи да би се испоштовало уставно право на једнакост свих грађана пред Уставом и законом (1. став члана 21 Устава), и да свака листа добије онолико мандата колико је сразмерно добијеним гласовима те да се избришу садашњи чланови 81-83 тог Закона да би се укинуло противуставно озакоњење крађе гласова,
  1. до 3. новембра о.г. распише опште изборе, да се одрже и спроведу по Уставу и закону,
  1. по објављеним, у законском року,изборним резултатима изврши конституисање нове Народне скупштине која ће даље да води процес по Уставу и закону.

Да нова Народна скупштина:

  1. поништи све противуставне законе, декларације, резолуције, све противуставне међудржавне уговоре, и противуставне, самовољне, пријаве за чланство у међународним заједницама, савезима, поднетим у име Републике Србије,
  1. референдиумском одлуком народа утврди законски однос између највеће плате (председника Републике) у државној служби и најмање плате (неквалификованог радника на пословима без опасности) у држави и да исти однос важи и у свакој приватној организацији између највеће плате и најниже плате у тој организацији.

Да тај однос може да се мења само референдумском одлуком народа.

  1. донесе закон да је референдум пуноважан једина ако на референдум изађе више од половине бирача од укупног броја бирача уписаних у бирачки списак.“

Народна скупштина, којој је ОДЛУКА била поднета пре подне 17.09.2018. је игнори-сала ОДЛУКУ Народног скупа.На снагу је ступила Декларација Народног скупаhttp://www.ssssseternal.org/yahoo_site_admin/assets/docs/2018_10_02GSVSGrlPpMMZavd.27490917.pdf:

ДЕКЛАРАЦИЈА НАРОДНОГ СКУПА

С обзиром:

  • да су председник Републике Александар Вучић, председница Владе Ана Брнабић, многи народни посланици и чланови Владе својим противуставним деловањима, одлукама и неизвршавањима уставних обавеза погазили и одбацили своје заклетве, они су изгубили легитимитет да буду на тим врховним државним положајима и да извршавају те врховне државне функције,
  • да они спроводе изразито непријатељске захтеве страних Влада према Србском народу и Републици Србији, који уништавају државу, њену територијалну целовитост и границу међународно признатим од 1946. године по свим нашим уставима и онемогућавају државу да испуњава своје обавезе утврђене чланом 97 Устава,
  • да су се они оглушили о сва јавна упозорења и о све молбе-петиције да поштују Устав и закон,
  • да су одбацили Устав Републике Србије и Резолуцију СБ УН 1244,
  • да делују против државе, народа, његових слобода и права, да су понизили Републику Србију,
  • да су одбили да поштују и спроведу у дело Одлуке Народног скупа одржаног 15 септембра о. г.,
  • да непријатељи (дефинисани чланом 53 Главе VI Повеље Уједињених Нација) Републике Србије и Србског народа делују свим средствима, начинима и методама, на уништавање Србског народа и Републике Србије,

а на основу Преамбуле и чланова 1-3, 97 и 139 Устава, члана 2 Закона о војсци и чланова 2, 4 и 5 Закона о одбрани, Народни скуп тражи да се све одбранбене снаге Републике Србије ставе под команду Генералштаба Војске Србије и да Војска Србије, ради одбране од спољњег непријатеља и ради очувања мира, слободе и безбедности народа:

  1. преузме вођење Републике Србије по Уставу и закону до конституисања нове Народне скупштине,
  1. укине, у садејству са свим народним посланицима који поштују Устав и закон и са одбранбеним снагама Републике Србије, имунитет председнику Републике Александру Вучићу, председници Владе Ани Брнабић, свим народним посланицима и члановима Владе који су деловали и/или делују супротно Уставу и/или закону и који су тиме одбацили своје заклетв и изгубили легитимитет,
  1. да, у садејству са свим народним посланицима који поштују Устав и закон и са одбранбеним снагама Републике Србије, разреши дужности и положаја председника Републике Александра Вучића и председницу Владе Ану Брнабић,
  1. да, у садејству са свим народним посланицима који поштују Устав и закон и са одбранбеним снагама Републике Србије, разреши дужности и положаја све народне посланике и чланове Владе из тачке 2,
  1. да обезбеди, у садејству са свим народним посланицима који поштују Устав и закон и са одбранбеним снагама Републике Србије, заштиту Републике Србије и њених грађана,
  1. да, у садејству са свим народним посланицима који поштују Устав и закон и са одбранбеним снагама Републике Србије, спроведе у дело Одлуке Народног скупа и под тачкама 2 до 8,
  2. да, у садејству са свим народним посланицима који поштују Устав и закон и са одбранбеним снагама Републике Србије, обезбеђујући мирнодопско спровођење слободних општих избора по Уставу и закону успостави рад нове Народне скупштине која ће даље да води процесе у држави по Уставу, по свим законима који су у складу с Уставом, и да спроведе у дело Одлуке Народног скупа из тачака 9. до 11.“

АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ НЕМА ЛЕГИТИМИТЕТ ДА РАСПУСТИ НАРОДНУ СКУПШТИНУ

И ДА РАСПИШЕ ИЗБОРЕ ЗА НАРОДНЕ ПОСЛАНИКЕ

Под руководством и притиском Томислава Николића као председника Републике, Ивице Дачића као председника Владе и Александра Вучића као првог потпредседника Владе, и саме Владе, народни посланици из СНС, СПС и њихових коалиционих партнера усвојили су њихов предлог и прогласили га 13.01.2013. г. за Резолуцију Народне скупштине. Њоме су признали шћиптарску власт створену под руководством вођа УЋК мимо Устава Републике Србије за легитимну власт на Косову и Метохији. То нису урадили ни Слободан Милошевић ни Борис Тадић. Потом су прихватили Бриселски споразум. Његовом разрадом и спровођењем руководи Александар Вучић. Он под својом влашћу држи посланичку већину у Народној скупштини. Она доноси, под његовим руководством као противустваним председником политичке странке СНС, нове противуставне законе. Он их затим у својству председника Републике прихвата и потписује. Потом ступају на снагу.

Потпуни дебакл је било иступање Александра Вучића на недавној седници Савета безбедности. Није тражио спровођење Резолуције СБ УН 1244, на пример потпуну демилитаризацију шћиптарских оружаних снага, нити поштовање Устава Републике Србије. Није изнео истину о деценијском шћиптарском прогањању Срба и шћиптарским злочинима над Србима. Уместо да тражи уклањање државне границе усред Србије, он је кукумавчио због повећања царине нашој роби коју је донело руководство УЧК а које је он признао и прихвата је за легитимну власт на Косову и Метохији и ако није основана на основу нашег Устава и у складу са нашим Уставом!!!

Без полагања председничке залетве Александар Вучић не би могао да ступи на дужност председника Републике, не би стекао легитимитет да извршава функције председника Републике.Он је изгубио легитимитет већ кад је у својој председничкој беседи погазио своју двоструку заклетву дату неколико минута пре тога!!! Потом ју је све даље одбацивао и све дубље газио и гази је. Поптуно је изгубио легитимитет да буде председник Републике, да извршава било коју функцију председника Републике. Узурпура положај, функције и права председника Републике!!! Нема легитимитет да распушта Народну скупштину нити да командује Војском Србије. Да би некако повратио легитимитет, Александар Вучић размишља да распусти Народну скупштину и распише изборе за народне посланике. Ако буде уверен у своју моћ да ће резултати избора бити објављени како њему одговарају, расписаће их. Ако више од половине од укупног броја бирача учествује на таквом гласању онда се њему враћа легитимитет, чак и ако већина бирача који буду гласали не прихвати његов предлог!!! Пошто би се такво гласање одвијало у организацији Александра Вучића који је изгубио легитимитет онда би и то гласање било нелегитимно. Јасно је да свако ко поштује Устав, јединство Републике Србије, своју слободу и слободу целог народа, ко поштује србске националне вредности, неће учествовати на таквом гласању. Као доказ тога сачуваће за своје потомство гласачки лист – позив да гласа.

То што су његови претходници, Слободан Милошевић с којим је Александар Вучић био у власти 1998. – 2000. као савезни посланик и министар за информације, Борис Тадић и Томислав Николић, деловали супротно Уставу и нанели велике штете држави и народу, не може да буде, и није, оправдање Александру Вучићу за његова противуставна и кривична дела. Он је знао све шта су они чинили и обећавао је да ће то да прекине. Сада се позива на њихова противуставна дела као оправдање и користи их као основу за своја уништавања државе и слободе народа, гажење своје двоструке заклетве и, што је најгоре, продубљивање нејединства Србског народа и срозавање морала, патриотског, родољубивог, морала у народу, подвлачењем нас под све јачу (и то обновљену нацистичку) окупацију.

ОРГАНИЗАТОРИМА И УЧЕСНИЦИМА САДАШЊИХ ПРОТЕСТА

Организатори и учесници у садашњим протестима би требало да буду јединствени у инсистирању да се спроведу захтеви из ДЕКЛАРАЦИЈЕ Народног скупа: као прво је оставка или разрешење Александра Вучића без даљег одлагања.

*О говорницима на Народном скупу

Осим народне посланице која је ненајављено молила у току Народног скупа да говори јер ту може неоматано и слободно да се искаже, а што јој није могуће у Народној скупштини, ни један од осталих говорника није био на врховном државном положају. Сви четворо који су молили да говоре ненајављено, јесу говорили. За народни скуп су били прихваћени да говоре и монархисти и комунисти (који су изненада, неочекивано, били спречени да дођу).

Београд, 13.01.2019. Др Љубомир Т. Грујић, редовни

професор у пензији, овлашћен да иступа у име Народног скупа

Џона Кенедија 31/15

11070 Београд

О ФРАНЦУСКОЈ ЛЕВИЦИ (други део)

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

О ФРАНЦУСКОЈ ЛЕВИЦИ (други део)

Увод другог дела приказивања великана Француске левице, посветићемо Бошку И. Бојовићу (добио је име по деди Бошку). „ Када као народ немате самопоштовања, ви сте у ситуацији самозатирања. Темељ самопоштовања је поштовање сопствених предака и жртава“, упозорио је давно професор др Бошко И. Бојовић, професор на Сорбони, чији су степен и области научног интересовања задивљујући. Звање редовног професора на Француском универзитету се бира на нивоу целе Француске, постоји државни Савет универзитета који бира редовне професоре и доценте. Професор Бојовић је социолог религије, специјалиста за средњовековну историју, филолог, балканолог, оснивач Катедре за историју и друштво Југоисточне Европе на Сорбони. Његова ерудитска личност обогаћена је изузетно вредном особином, а то је духовност. Привилегија одабраних, у њу је закорачио уз Јустина Поповића.

С обзиром на то да су нам прадедови, дедови, очеви испод горовитиг Дурмитора, да су се зајдно борили против Турака, затим као комите против Аустроугара (рођени брат мога деде, Спасоје, погинуо је као комита, које је предводио Бошков деда Бошко Бојовић) у Великом рату и у Дргом светском рату, ишли су једни другима на славе, кумства, имао сам посебну привилегију да у неколико

наврата разговарам и пријатљујем са професором, који ми је посветио очеве разговоре на француском језику.

Разговарали смо о многим темама, домаћим и међународним, као и о пок. очевима који су заједно ратовали. Розговори, причао је Бошко, које је водио Илија у Паризу (од 1967-1969, „одиграли су се у релативно кратком времену, али времену које је обележило Двадесети век (1968)“. Поредио је југословенско супростављање СССР-у и француско САД-у (Француска је напустила НАТО, затим је Де Гол запретио да ће уништити евродолар).

Бшко И. Бојовић је говорио и писао: „ Крајем шесдесетих година конвергенција особености двеју земаља, које траже сопствени пут у свету непомирљивих супротности, достиже највећи степен. Догађаји 1968. Године означавају, међутим, почетак испољавања њихових унутрашњих противречности које ће, дакако, имати сасвим различита исходишта. Док 1968. година у француској ознаачава почетак краја Де Головог режима, као и далекосежна престројавања на рачун конзервативне левице, дотле се у југословенској федерацији најављују раслојавајући процеси, којима ће почетком седамдесетих коначно преовладати бирократије републичких етатизама“.

Напоменуо је да је Илија имао још једн разговор са Роланом Бартом, али „по свему судећи остао је необјављен што му даје посебан заначај“. И Раолан Барт се у писму

Илији распитује за његово здравље и интервју (нажалост Илија је тада био тешко болестан).

Бошко И. Бојовић је написо безброј стрдија и дела, навешћемо само нека: „Синдром троугла на раскршћу светова“, „Косово и Метохија 11 и 12 век“, „На почетцима јужно-словенске историјографије“, „Хуманизам и ренесанса између балканског романтизма и словенског илиризма“, „Срби-Хрвати – распукнута федерација“, Југославија између два неспојива концепта“, „Југословенска драма- једно несуспешно искушење Европе“, „Сарајевски атентат 1914 – Млада Босна“, „Идеолошка логистика на тромеђи хладног рата“, сабрао је Илијине разговоре под насловом, „Разговори на француслој левици“ и многа друга.

ПЈЕР ДЕ БОАДЕФР: Књижевник и књижевни критичар, романописац, есејиста, и амбасадо, рођен је у Паризу 1926. године. Радио је најпре у Министарству просвете, а затим у Министарсву спољних послова. Бавио се књижевном критиком. Лауреат jе Grand P rix кињижевне критике. Држао је већи број предавања у земљама Европе и Америке. Основао је едицију „Класици двадесетог века“, чији је директор био дванаест година. Наводим само нека позната његоа дела: “Куда иде роман“, „Жива антологија данашње књижевности“, „Гете ми је рекао“, “Метаморфоза књижевности“, „Андре Малро“, „Жорж Санд у Ноану“, „Лав и лисица“. Написао је многа друга дела и есеје о разним писцима, и проблемима културе.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ (поставио му је 19 питања, као и у првом делу, одабрао сам само једно): Да ли по вашем мишљењу, господине Боадефр, књижевни критичар има право да негативно суди о књижевном делу због тога што се не слаже са његовим аутором на идеолошком или философском плану? Другим речима, да ли је критичар дужан да занемари своје идејне концепције док расправља о неком делу, или пак терба да на основу конфронтације својих и пишчевих идеја оцењује то дело, до које мере критичар може да буде објективан?

PJER DE BOADEFR: Изгледа ми недопустиво да се одстрани, одбаци, известан број дела зато што не одговарају нечијем сопственом идеолошком или политичком опредељењу. А, на жалост, сви ми познајемо критичаре који одбијају да замисле да постоје други који не прихватају да говоре о књигама чија им се оријентација не свиђа. Али зато мислим да критичар има право да има „доктрину“ и да према тој доктрини суди о неком делу. Само он мора да игра отворених карата, мора да најави боју и да својим читаоцима поштено саопшти праве разлоге свог неслагања. Као мото своје прве збирке есеја „Метаморфоза књижевности“ ставио сам једну непозтнату, заборављену Бодлерову реченицу: „Критика мора да буде пристрасна, страсна, политичка, али јака са становишта које отвара највише хоризоната“. И ја мислим да је у томе сав проблем. Критичаар не може да претендује на то да буде објективан, он је нужно субјективан. Само та субјективност не треба да буд затворена да га закључа у затвор свог сопственог ја, неке идеологије, нити чак неке етике, треба да та субјективност буде отворена, развијена према свету (како су пролазили неки наши књижњвници и у доба социјализма и у доба постсоцијализма, да их не набрајам, процените сами).

ЖАН БРЕТОН: Био је црквени писар, бармен, новинар. Објавио је „Тело и сунце“. Написао је заједно са Серге Бриндеауном један манифест „Поезија ради живљења“. Би је помоћник директора ревије „Le Pont de Epee“ I edicije „Guy Chambelland“. Аутор је циклуса „Песници данашњице“. Као стручњак за малду фарнцуску поезију, објавио је прве збирке поема, са предговорима Марц Алина, Патрице Кауда, Ивес Мартина. Промовисао је је и едицију „Поезија ради живљења“, са првим насловом „Тачан иза звиждука возова“ од велике глумице Еммануелле Рива, а потом „Мохиканске птице“.

ИЛОЈА БОЈОВИЋ: Много се писало о Michel Foucaultu, Сартровом наследнику, какво је ваше мишљење у вези са Foucaultovom концепцијом о химанизму. Шта мислите о односу идеологије и уметности?

Литература има технократе који намећу своје законе. Обичан песник, обичан романсијер не усуђује се да протествује. Чист језик. Језик је постао полазна и неизбежна тачка на којој се све заснива да би се родило. Пре језика изгледа ништа није постојало. Као да је наше ментално „тло“ било једна обична колонија речи. Као да је стваралац поседовао само једну литералну меморију. За мене, пак језик је предмет и резултат културе. Хујање живота инспирише нас, а речи хватају сам живот, а ми са своје стране, постављамо питања, дакле, језик са своје стране напаја и пречишћава свет који га је створио. Он изражава како зна и како може стварност, али је, при том, и преображава, а то преображавање изгледа истинитије него првобитно искуство. Ја сам против уметности ради уметности. „Узгајање“ сна и јалове мисли дало је размажену децу која су се поиграла аутоматским пискарањем. Прави песници су вазда будни и на ногама они су потпуно људска бића која су често поражена, час солидарно, час запаљиво, ја већ сагледавам бразготине на њиховим лицима. Ја све оно што пишем, проистиче из живота дакле, од живота до песме и никада обрнуто. Упражњавам свакодневну поезију – реалистичну. Та је поезија сведок која разоткрива отуђења, извештаченост. На крају тражим да ме прихвате људи и земља, а не литература. Сматрам, као и Сартр, да је човек одговоран за своју судбину.

ЖАН КАСУ: Критичар уметности и историчар, романописац и песник. Био је директо Музеја модерних уметности у Паризу. Његово најаутбиографскије дело је „Од звезде до ботаничке баште“. Бавио се животом Филипа другог и познатом ревоилуцонарном 1848. „Живот Филипа“, затим „Кратко памћење“, „Легија“, збирка поезије „Тридест три сонета сатављена у тајности“, “Кућа под снегом“, „Париски масакри“, „Незнанци у подруму“, „Центар света, “Живот за слободу“,. Највећи домет достигао је у историје и теорије уметности што се види из текстова о Какасу, Мироу, Калдеру, Делакроа-у Рембранту, критичка монографија „Импресионисти и њихово доба“. После Другог светског рата, Жан Касу је са Клодом Алвином, Жан Мари Доменаком и још једним бројем француских интелектуалаца, жустро иступио против Инвормбироа и показао се као доследни пријатељ Југославије.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ (није било лако одабрати које питање, односно одговр да наведем од 13 постављених питања и одговора): Да ли сте сагласни са гледиштем по коме је свака уметност јединство рационалног и ирационалног, али је степен рационалнисти у уметничким облицима различит. Например, већи је у књижевности него у сликарству, већи у сликартству него у музици, да је он израженији у оперским него у симфонијским делима, итд.

ЖАН КАСУ: Сигурно је да књижевност у овој врсти, не бих рекао хијерархије, у овој врсти табеле различитих уметности, коју сте изложили, заузима посебан ранг. Литература се користи језиком. Средство литературе, материјал књижевности је језик. А језик је оно чиме се свакодневно служимо да бисмо нешто рекли, а често и да искажемо паметне ставри, бар се надам. У сваком случају, трудимо се да наш језик буде рационалан, и постоји низ области у којима је битно да језик буде рационалан, рецимо у домену науке. Наука истражује само рационални језик. Књижевност се користи тим истим иструментом, тим истим материјалом али изнад сваке рационалне преокупације, а понекад га употербљава да бунца, да сања у области лирике, области чисте фантазије, менталног нереда, и коначно у свакојаким сновима потпуно ирационалним, који доводе до менталних поремећаја, до лудила. Сигурно је да има и своје проблеме и да, с другер стране, закон језика, то јест граматике, синтаксе, исти су као и они који се употребљавају са посебном еластичношћу у књижевности, чак и у поезији, која је најслободнија од свих књижевности. Што се тиче сликарства, још увек у сликарству откривамо ставри које су блиске нашем разуму. То су предмети реалности. Предмети, ствари, животиње, жеље, све што нас окружује што прердставља нашу средину. Све ствари улазе у једну нову област, а то треба схватити и то рађа деликатне ситуације и тешкоће. Ми знамо шта су то јабуке, видимои их на столовима наших трпезариј, једемо их, гледамо. Кда их поновооткривамо у некој мртвој природи, например Сезановој, мислимо да се ради о истим јабукама. Међутим, то нису исте јабуке, оне су ушле у једну нову област, област уметности. Што се тиче музике, у праву сте када кажете да у тој области можемо сасвим лако закључити да се више уопште не радио о рационалним елементима. Звуци музике одговарају само музици. У ствари музички језик је савим други језик који се апсолутно разликује од нашег свакодневног језика. Или размете тај језик или га не разумете.

РОЖЕ ГАРОДИ: Философ, есејиста, романописац, био је комуниста, члан ЦК, а потом Политбироа КПФ. Напушта КПФ, постаје обраћеник у католичку веру, а потом муслиман, уверен да је „ислам синтеза хришћанства и комунизма“ (један наш „Гароди“ постао је Немања, вероватно је пронашао синтезу православља, Мокре горе, а касније Андрић града, прим. ККС). Гароди је од свих на Француској левици најконтроверзнија личност, узбуркавао је јавност негационистичком иступима, због којих је био често снакционисан. Написао је велики број дела, а најзначајнија су: „Бог је умро, перспективе човека“, „Љјудска реч“, „Позив живима“, „Хегел“, „Мој усамљени обилазак века“, „Оснивачки митови израелске политике“, „Процес израелског ционизма“ и др.

Дигресија: Интересантно је да смо шесдесетих година, за време студија у Загребу, нас тројица цимера у студентском дому на Тргу фашизма (не знам како се данс зове тај трг), згради која је у доба НДХ била злогласни затвор, којим је управљао Дидо Кватерник, одакле су жртве вођене у Јасеновац и друга стратишта, највише читали Гародиа на француском и превели његову брошуру „Карл Маркс“.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Познате су ваше расправе о односима католичанства и марксизма. Можете ли нам рећи да ли је у пракси, у некој конкретној акцији већ било неког озбиљног зближавања између њих, и у којој се мери може, у таквим акцијама, занемарити несумњива идеолошка разлика каатоличанства и марксизма.

РОЖЕ ГАРОДИ: Овде бих хтео да разликујем два основна вида овог проблема посматраног најпре са становишта чињеница, а затим са становишта начела. Хтео бих да вам скренем пажњу да ће се следећи конгрес Друштва светог Павла (католичко друштво у тада Западној Немачкој, прим. ККС) одржати од 26. до 30. априла ове године (разговор вођен 1969) у Маријанским Лазнама (град у Чешкој, која је тада је била социјалистичка), то је нешто сасвим ново и први пут се догађа у једној социјалистичкој земљи. На том конгресу ће се окупити, подвлачи Гароди, неки међу најеминентнијим католичким и протестанским теоретичарима, са два континета, затим марксисти из свих социјалистилких земаља, као и марксисти из западних земаља. Ето то је нова појава која је раније била незамислива, затим пут Подгорног (био је председник Президијума Врховног Совјета СССР-а) у Ватикан. Превођење дела Тејара де Шардена у СССР-у, која осветљаавају нови лик хришћчанства. Споразум између Мађарске и Ватикана 1964. који нормализује односе између цркве и државе. Међутим, тешко је све то помирити. У питању је демократија која сваком човеку и сваком детету пружа могућности да се потпуно развије, да рзвије све људске потенције које носи у себи. Са овога становишта такозвани „слободни свет“, или буржоаске демократије ни издалека не одговарју овој дефиницији, зато што званочне француске статистике показују да је број радничке деце, која имају могућност да развију све своје способности школујући се на универзитетима, бескрајно мали у односу на браојчно стањ радничке класе у Француској. Да се послужимо речима католичког писца Сен-Егзиперија: „Када је дете за нешто спобно, а нема могућност да ту способност развије, ми у њему убијамо једног Мцарата“. У режиму такозваног „слободног света“, сваког дана убијају мале Декарте, мале Моцарте, јер дете од четрнаест година шаљу на трицикл за превоз терета док је оно у себи носило једног Моцарата или Декарта. Немам илузије да ће се природа капитализма изменити.

У трећем делу биће приказани изузетно интересантни разговори са Жорж Делиосом, Филипом Девилером, Жан-Мари Доменаком, Лисјен Голдманом, Ежен Јонеском, Жан Лакатуром, Анри Лефевром.

СВИРАЛА

СВИРАЛА

Фрула је најстарији и најраспрострањенији инструмент на свету. Присутна је код свих народа, на свим меридијанима. У Србији је зову и свирала, и кажу, да је, српски националниинструмент. У Србији се највише свира, и кроз историју гледано, ни једном народу на свету неки музички инструмент, није толико значио као Србима фрула.

Без музике живот човека је незамислив, а за музику је потребан инструмент. Зашто су се Срби одлучили баш за фрулу ?У раном средњем веку, код Срба су, поред фруле присутни и други музички инструменти тога времена, (дувачки и жичани) као код свих тада развијених европских народа. Али, доласком Oсманлија (15. век) Срби живе углавном у неприступачним пределима, горама, планинама, брдима и врлетима, где се власт ретко појављивала. У таквим условима било је веома тешко организовати живот који би задовољио основне људске, физичке и духовне потребе. Било им је доступно само оно, што су они сами могли направити од расположивог материјала, а дрвета за фрулу су имали довољно. Фрула је била важна и присутна у свакој кући, носила се у џепу или заденута за појас. Њени звуци су зацељивали ране честих ратова, позивали на песму и игру, зближавање и солидарност. Сваки скуп, који није био тужним поводом, једноставно би се претварао у игранку, фрула је увек била ту. Скоро сваки мушкарац је знао да свира у фрулу. Млади људи су се радо одазивали позиву за колективну помоћ (моба) јер су знали да после урађеног посла следи игранка. Нема народа на свету који је током свог постојања више играо и певао од Срба и то само захваљујући овом малом и простом инструменту.

Средином 19. века Феликс Каниц путује Србијом, илуструје и описује: “војска је била на некој вежби, када су војници завршили вечеру један је одмах узео неки прост инструмент (како Каниц назива фрулу) и почео да свира коло параћинку,сви присутни војници и цивили, одмах су се ухватили у коло и почели да играју све док труба није означила повечерје, онда су се сви брзо разишли“.

Инспирисан фрулом, Станислав Бинички је написао чувену мелодију-корачницу На Дрини (коју данас знамо као Марш на Дрину), у свету најизвођеније музичко дело са балканских простора, које се оригинално свира са фрулашем као чланом оркестра.

Током Првог св. рата Владика Николај одлази у Енглеску у Лондон да предочи истину, о страдању цивилног становниства у Србији, али нико од званичника га не прима. Владика (је свирао фрулу) одлази у Хајлд парк и свира, људи се окупљају и слушају, а Владика им у предаху свирања прича. Истина се потом пробија у свет.

Бизерта,Тунис, пролеће 1916. … Једна лађа кружи око пристаништа. Нико јој не да знак да пристане. Пристаниште ћути. Један човек окренут леђима виче из свег грла: “Miserables! Miserables! Јадници! Јадници!“ Пронео се глас да су у њој српски војници-тифусари. А на лађи, војници без удова, у завојима, скоро непомични. Поручник, рањен у ногу, устаје одговара: „Нема тога овде, нема“ и командује постројавање. Војници устају, један вади фрулу и невешто, нејако, последњи пут, свира „парадни марш“ … Иза корака стопала несрећних војника, по којима је пала команда „Напред Марш!“, липти крв … Марширају ратници са Цера и Колубаре. За њима крв остаје по палуби… Крвави марш… фрула несрећног сељака… мученици марширају, крв маршира са њима. Лађа се приближава пристаништу, сакупља се последња снага за речи: „Тога овде нема, нема …“

Друштвене промене настале ослобађањем и стварањем своје државе довешће до великог материјалног раслојавања. Јаз између богатих и сиромашних постаје све већи. То ће се одразити и на музичка збивања, тржиште музичких инструмената је прорадило, стижу хармоника, виолина, тамбурица, клавир и остали инструменти, али због високе цене ови инструменти су били доступни само малом броју људи. Музика се комецијализује (свирање за новац) али ту је фрула која је доступна свима, па ће већина људи своје музичке потребе и апетите и даље задовољавати са фрулом. Песма “Чија фрула овим шором свира“ управо говори о томе.

Тридесетих година прошлог века српска фрула се појављује на музичкој сцени Европе. Адам Милутиновић, из села Драгобраћа код Крагујевца у гуњу опанцима и шубаром на глави наступа и одушевњава публику у Лондону, Паризу, Прагу и Бечу. Он ће по препоруци Жозефине Бекер и Мориса Шевалиеа свирати “на увце“ Винстону Черчилу и Френклину Рузвелту о чему су тада писале све престижне европске новине. У Лондону и Паризу он ће снимити девет плоча а тако нешто у то време могли су само врхунскои уметници.

Припадници НОР 1941- 45 годинe, били су стално у покрету, у ретким тренутцима, предаха и одмора, певали су и играли уз фрулу (филм “Битка на Неретви“).

Међународни фестивал фолклора у Ланголену у Енглеској 6. Јула 1953. године, покровитељ енглеска Краљица. У свирању на народним инструментима српски фрулаш Сава Јеремић освојио је прво место, убедљиво победивши славног светског виолинисту Јехуди Мењухина.

Педесетих година прошлог веке комунисти почињу своју „индустријализацију“ током које ће уништити село, амбијент у коме је настала фрула и српска најлепша изворна и народна музика. Фрула је утихнула, али многима је и даље остала (поред срца) у унутрашњем џепу од капута, и било је само питање дана када ће је неко извадити, и засвирати. И десило се то средином седамдесетих, фрула се вратила, а 1988. године, у Прислоници,селу поред Чачка, почиње манифестација Сабор фрулаша Србије.

У музицирању на фрули Србија је данас далеко испред свих осталих, и има много изузетних фрулаша и фрулашица, свих узраста, и много изузетних градитеља фруле.

Приредио за Вас ;

СЛАВОЉУБ ГУДУРИЋ

свирач и приповедач

+ 381 (0)61 134 78 43

sgudpb@gmail.com