Новогодишња честитка уз песму; Ово је Србија

СРЋНУ НОВУ СРПСКУ ПОРАВОСЛАВНУ
7527. или 2019. ГОДИНУ !

Срдачно вас поздрављам. Живели !
Сима С. Мрaовић
Ovo je Srbija – SVILEN KONAC:

Ovo je Srbija – SVILEN KONAC Znas li odakle si, sine pogledaj planine sive Zejtinlikom cvece procvalo Sumadijom sunce zasjalo Ref. 2x A, ovo …

Скуп посвећен промоцији имена и рада Николе Тесле у Њујорку

Скуп посвећен промоцији имена и рада Николе Тесле у Њујорку

субота, 12.01.2019. у 22:44

(Фото А. Васиљевић)

ЊУЈОРК – Генерални конзул Србије у Њујорку Мирјана Живковић отворила је Конференцију посвећену Николи Тесли, уз поруку да сви ми можемо, на овај или онај начин, да допринесемо промоцији имена и рада тог славног српског научника и проналазача у Америци и свету.

Конференција, која се традиционално организује од 2013. године, одржана је у њујоршком хотелу „Њујоркер”, у организацији Тесла научне фондације из Филаделфије и уз финансијску подршку Министарства спољних послова Србије, управо у циљу такве промоције Теслине заоставштине.

Живковићева је у изјави Танјугу рекла да је интересовање јавности за конференцију много веће него прошле године, да је конференцијска сала била пуна, те да на њој учествују различити говорници из области науке, уметности, али и представници Тексас сајнс центра.

Овај центар, како је рекла, успео је да сачува последњу Теслину лабораторију на Лонг Ајленду и намерава ту да једног дана подигне Теслин музеј у Америци.

„Та организација је откупила земљиште на којем се налази лабораторија, али тренутно прикупљају средства да се лабораторија доведе у фактичко стање онако каква је била у време Николе Тесле, а ту су и други пројекти, укључујући интерактивни научни центар поред музеја”, рекла је Живковић.

Она је указала да је циљ конференције промовисање рада и имена Николе Тесле који, како је указала, није довољно познат у САД онолико колико би требало.

„Моја порука је да сви ми можемо на овај или онај начин да допринесемо да се Теслино име више чује у Америци, да се о њему више зна јер, на жалост није ни приближно месту које је дато Едисону”, рекла је она.

Како је додала, предузете су мере да се то промени, има пуно ентузијаста који раде на томе да се Тесла уведе у школски систем САД, али постоји много простора да свако од нас допринесе томе, преноси Танјуг.

Живковић је, у свом обраћању учесницима конференције, позвала Американце да посете Музеј Николе Тесле у Београду уз најаву владе Србије да ће он бити пресељен на већу локацију где ће комплетна поставка музеја моћи да се постави, а додала је и да постоји директан лет између САД и Србије.

На скупу у „Њујоркеру”, хотелу у коме је Тесла живео последњих 10 година живота, и где је и умро 7. јануара 1943. године, говорило је више од 20 учесника из САД, Канаде, Србије, Мексика, Аустралије и Хрватске.

Скуп је, како је раније рекао председник Фондације Никола Лончар, припрема за Тесла Фест планиран за јануар 2020. у „Њујоркеру” и у јулу 2019. у Београду.

Према речима Лончара, Фондација се залаже да се Теслин живот, успеси и његова ванвременска филозофија учине доступним младима широм света, како би се инспирисали да делају у Теслином духу за добробит човечанства. AddThis Sharing ButtonsShare to Facebook28Share to TwitterShare to Email

Stop the Persecution of Serbian Christians in Kosovo and Metohija

Stop the Persecution of Serbian Christians in Kosovo and Metohija

The Kosovo Project hat diese Petition an President of the United States Donald Trump und an 1 mehr gestartet.

***We are not seeking donations at this time***

To the United States President Donald Trump and Members of Congress, 

We, members of the Serbian American community and their friends, are writing to ask President Trump and the United States Congress to stop supporting Albanian leadership, as led by Hashim Thaci, and the creation of a military under their control in the Serbian Province of Kosovo and Metohija.

Hashim Thaci’s regime has cleansed two-thirds of the prewar Serbian population from their homes in the Serbian Province of Kosovo and Metohija. The 40,000 Serbs of Pristina have been almost entirely purged from the city in a savage Albanian pogrom. Hundreds of Serbian Christians have, and continue to be murdered. Buses carrying Serbs are stoned while Serbian mourners are attacked in cemeteries. Recently heavily armed Albanian militias raided stores for food and other products with Serbian labels; the confiscated Serbian goods were burned in public bonfires. An 100% tariff has been imposed on Serbia while the tariff on Albania has been lowered to zero. All of this is an effort on the part of Hashim Thaci’s regime to eradicate Serbian Christians and other indigenous ethnic minorities in Kosovo, including Jews and Romas, out of existence.

Hashim Thachi has been identified by The Council of Europe as the head of a “mafia-like” Albanian criminal cartel engaged in trafficking heroin, weapons, and human organs. According to Carla Del Ponte, former prosecutor for the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia, Hashim Thachi is also responsible for the harvesting of the organs of 300 Christian Serbs and other non-Albanian minorities in death “detention centers” in Albania.

Albanian leaders in Pristina openly declare their allegiance to neighboring Albania and have effectively removed the border between Serbia and Albania. Albanian leaders have declared their intent to create an ethnically pure greater Albania. Albanians in Kosovo have one of the highest ISIS participation rates in the Balkans. Numerous terror plots in Europe and against the United States are perpetrated by Albanians in Kosovo.

Over 150 Serbian Orthodox churches, monasteries, and cultural and religious sites have been vandalized, set ablaze, and destroyed. This goes against broader United States policy and recent acts of Congress protecting Christian minorities from persecution. Recently, President Trump signed into law H.R. 390, the “Iraq and Syria Genocide Relief and Accountability Act,” authorizing assistance to Christians persecuted in Iraq and Syria. The Serbian Christians in Kosovo should be entitled to the same protections and relief.

We respectfully ask President Trump and the United States Congress to take the following steps:

·         Immediately withdraw support for Hashim Thaci’s illegal military raised in violation of United Nations Security Council Resolution 1244

·         Issue a resolution condemning the persecution of Serbian Christians, Jews, Roma and other minorities by Hashim Thaci’s brutal regime

·         Offer support and relief to persecuted minorities in the region

·         Hold Senate hearings on the impact and cost of destabilizing United States foreign policy in Serbia and the Serbian Province of Kosovo and Metohija

·         Urge President Trump to remove all U.S. State Department holdover diplomats in Kosovo and replace them with appointees from President Trump’s administration

The Serbian people have been longtime allies of the United States. Serbs fought alongside the United States in both World Wars. Serbia lost 25 percent of its population during WWI. In WWII, Serbia fought as part of the Allied forces while hundreds of thousands of Serbs were rounded up by Nazis and murdered in concentration camps. At the same time,  Serbs executed the largest rescue mission of American Airman in history, Operation Halyard, which resulted in the air lifting of 432 U.S. and 80 Allied personnel from behind enemy lines.

This is not the first time Serbs have suffered at the hand of Muslim-extremist occupiers. The Ottoman Turkish Empire subjected Serbian Christians in the Balkans to torture, taxation, slavery, and murder for five centuries. This includes Christians in Kosovo and Metohija. As Bishop Nikolaj Velimirovic explained to a congregation at Saint Paul’s Cathedral on June 28, 1916: 

„We made the Turkish sabres blunt with our bones…Not for a decade, nor for a century, but for all those centuries between Rafael and Shearer… In other words, while Europe was becoming Europe we know Today, we were its fence, the impenetrable wall, and the wild thorns around the gentle rose. On Vidovdan, year 1389, Serbian tsar Lazar came to Kosovo with his brave army, on the frontier of the Christian Europe, and in order to defend the Christian culture, he gave his life. At that time there were as many Serbs as Englishmen now. Today, there are ten times less Serbs than then.“

The Serbian people are facing a similar persecution today. 

The Serbian Province of Kosovo and Metohija is the cradle of Serbian civilization. What Jerusalem is to the Jews, Kosovo and Metohija is to the Serbian people. The identity of the Serbian people is inseparable from the Serbian Province of Kosovo and Metohija. The very word itself, Kosovo, is Serbian, not Albanian.

The European Union and NATO have opposed the creation of an Albanian army in the Serbian Province of Kosovo and Metohija.

There are over one million Serbian Americans in the United States and they are primarily located in swing states. Serbian Americans are following this issue closely.

If the United States continues with the catastrophic and failed policies of former administrations the stability of the Balkans will be compromised, and Europe will be at risk of war.  Please act to stop this injustice before it is too late.

Respectfully,

The Serbian American CommunityStarten Sie jetzt Ihre eigene PetitionDiese/r Petitionsstarter/in setzt sich für Dinge ein, die ihr/ihm am Herzen liegen. Machen Sie das auch?Petition starten

Neuigkeiten

We have reached 16000 signatures! Let’s get to 20K!Dear friends,  We have reached 16000 signatures!… The Kosovo ProjectVor 18 StundenAlle Updates anzeigen

Darum unterschreiben Menschen:

Liliana Dasic·Vor 4 WochenKosovo is part of Serbia exactly like California part of USA. Americans, California will never be Mexico again, right.?! So, Kosovo needs to stay in Serbia!!! 

  • 45

·


Jadranka Bozinovska·Vor 4 WochenNo mater what religion you are, you should be respectful of sacred places. Kosovo is Serbia!!!

  • 43

·Alle Gründe ansehen

Траг у времену из црног шешира

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

Свакдневно врве текстови о догађајима из времена пре Нове ере до днашњих дана. Наравно, не треба препустити забораву велике догађаје и велика дела, од најстаријег „Епа о Гилгамешу“ до нових великих дела као што је „Јерусалим“.

Имам осећај да је чувена француска левица заборављена, да вероватно младе генерације нису упознате са више од 30 великана те левице. Углавном су били учесници Француског покрета отпора који је oкупљао све слојеве и идеологије, леве и десне, а након завршетка Другог светског рата одлучено је на изборима какав ће ситем владати и ко ће владати у Француској (на несрећу и поделе које и данс трају, на просторима бивше Југославије, КПЈ са Брозом на челу, осим борбе против нацизма, одмах је уводилa и комунистички систем, уместо да је био јединствен покрет четника и партизана, до слома фашизма).

Свакако треба споменути контроверзну, али неоспорно велику политичку личност Де Гола, као и оснивача ФПО Стефана Хесела. Управо је Де Гол окупио око себе те великане, иако их је већина била у КПФ (касније су напуштали КПФ, разочарани у СССР и Стаљинове чистке, затим након Информбироа, а посебно после Прашког прољећа). Де Гол их је слао за амбасадоре, постављани су за руководиоце научних и културних институција, бирани за чланове Академије наука, професори на најпознатијим универзитетима, експерти и мисонари за решавање разних међународних проблема. Многи су неке Деголове политичке потезе подржавали, а неке критиковали, али то није била критика Француске, или издаја (која је увријежена на овим просторима, ниједн није био страни плаћеник, прим. ККС), зато им је омогућено да стварају и делују. Француска и француски народ су им били на првом мсту.

За ово подсећање искључиво је заслужн познати патриота, новинар, публициста, велика српска личност, Илија Бојовић, син Бошка Бојовића, који је 1912. године дошао из Монтане (САД) и постао један од вођа комитског покрета против Аустроугарске у Северном делу Црне Горе, односно Херцеговини. Након Великог рата, обављао је многе одговорне дужности у краљевини Југославији. Дапчевић, Ђилас (кога у овим временима салве и дижу у звезде у црној Црној Гори и у серјалима у Србији, а био је највећи секташ, Србе је сматрао хегемонистима, о чему је писао, а отерао је у смрт многе угледне људе), Пијада, осудили су га 23. априла 1943. године на смрт само због тога што је одбио да се политички реактивира и прикључи партизанима.

С обзиром на то да је Илија студирао медицину, био је у току рата шеф санитета, али након рата у духу васпитно-политичке мере нових влатотодржаца, није му дозвољено да заврши студије медицине. Уписује Теологију, коју није завршио, јер је морао дуго да се лечи од турбекулозе. Почиње да се бави новинарством, ликовним и уопште културним рецензијама. Средином шесдесетих година одлази у Париз, где обавља низ (31) интервјуа са најпознатијим француским интелектуалцима. Успоставља везе са деловима емиграције, пријатељује и сарађује са Властом Стојановићем, дугогодишњим уредником у Француској радио телевизији (ОРТФ)

Интервјуи Илије Бојовића објављивани су од Сежане до Ђевђелије, затим у Францускуј и др. земљама. Интервјуи су настали од 1966. до 1969. године (умро је у 41. години живота 1971. године од турбекулозе).

У овом дугом животу, потрудио сам се да прочитам макар по једно дело тридесетиједног великана француске левице. А, сада препуштам Илији разговоре са њимам (наводим само по једно питање и један одговор).

КЛОД АВЛИН: Романописац, песник и сликар руског порекла, рођен 1901. у Паризу. Студирао је у Версају и Паризу. Његова значајна дела су: „Праскозорје“, „Заробљеница“, „Египатске шетње“, „Монолог за несталим“, „Речи завршетка“, „Тежина ватре“, „Двострука смрт Фредерика Белоа“ (преведен на српски), „Госпођа Мајар“, многа друга дела, есејиста, приче за децу, а у току Покрета отпора, или како га је Алвин назвао, „Слободни Французи у Француској“, издаје илегалну едицију „Поноћна издања“ у којој је објављивао дела писаца из Покрета отпора, односно објавио је и прво издање хронике „Мртво време“ (преведена на српски). Добитник је престижних нагарада, одликовања, руководио је разним институцијама.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Господине Авлин, ви сте учетвовали у Отпору као писац. Објавили сте у илегали Мртво време, истиниту поему у прози која је постал класична за ту епоху. Ако степен и карактер ангажованости у разним периодима живота једног уметника зависи од веће или мање затегнутости социјалних супротности, сматарате ли да то ангажовање у њему не престаје никад?

КЛОД АВЛИН: Ја одбацујем реч ангажованост која је често у употреби. Ангажовати се у једној борби, било да је она војничка, политичка, религиозна, значи лишити се интелектуалне слободе у корист групе за коју се човек бори. Ништа ми не изгледа тако страно оном што бих назвао „дужност духа“, дужност која се ослања не на лишавање слободе, већ напротив на индивидуално осећање одговорности. Чак и усред борбе писац мора да остане луцидан и да сачува свој критички став. Неопходна унутрашња усамљеност, потребна једном таквом ставу, није никаква повластица која се тражи: она је основна потреба, његова судбина. Често и његово проклетство.

ЖАН АВЛИН: Није желела да јој И. Бојовић исписује биографију, само је рекла: „Знам изузетне жене у многим областима. Међу романописцима, да поменем само оне које нису међу живима, Вирџинија Вулф, Колета, дале су књижевности ствари које мушкарци не би могли да пруже“

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Реците неколико речи о положају жене, посебно о положају жене која ради, о удатаој жени, о мајкама које раде.

ЖАН АЛВИН: Нисам стручњак за та питања, стога се мишљење које могу да ван дам ограничава на моја лична запажања. Ја сам, разуме се, за еманципсацију жене. Девојка треба да студира или да научи неки занат и да нађе себе према својим склоностима и тежњама. Има ли чега занимљивијег до радити посао који вам се допада и обезбеђује егзистенцију. На почетку брака рад жене побољшава живот брачног пара и дозвољава му да достигне бољи стандард да би припремио будуће огњиште. Мислим да би требало да жена која има деце престане да ради, макар док су мала. Толико пута сам гледала праву трку са сатом. Трчи, носи дете у обданиште ујутру, трчи увече пре затварања, а то је 18 сати, по њега, купује пре повратка кући, а код куће се посао наставља и млада жена не може да легне пре поноћи и поред тога што јој муж често помаже. После извесног времена замор је толики да је жена у нервно напетон стању и брачна хармонија може да се пољуља. Посебно би требало увести скраћено радно време за мајке. Сви би тиме добили и послодавци и службеници, радници (

РОЛАН БАРТ: Познати француски књижевник и лингвиста, утемељивач семиотике (општа теорија знакова и симбола у логици и лингвистици, прим. ККС). Рођен је у Шербуру, од детињства живео је у Паризу. Након што је предавао у школама, затим у Александрији, постаје професор на Сорбони. Године 1976. изабран је за професора књижевне семиологије на престижном College de France у Паризу. Скоро све књиге преведене су му на многе стрне језике: „Нулти степен писања“,. „Митологије“, „О Расину“, „Критички есеји“, „Критика и истина“, „Систем моде“, „Ролан Барт по Ролану Барту“ и др. Барт је прибегавао изражавањима психоаналитичког карактера која уплићу књижевну морфологију, социјални и философки контекст. Посебну пажњу посвећује језику, као главном елементу књижевног дела.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Господине Барт, молим кажите нам како ви гледате на књижевну критику. Видите ли је као целину или пак под појмом критике подразумевате више разних врста суочавања са делом? Није ли се критика у толикој мери издиференцирала и какав понор дели једног импресионалистичког критичара од једног структуралисте – да значи готово за сваког оног ко се њоме бави нешто сасвим специфично?

РЛАН БАРТ: Има две врсте критике. Постоји, најпре, критика која се изражава у чланцима часописа и новина, а која је, могло би се рећи критика лансирања, јер она се састоји у томе да покуша да лансира или да спречи лансирање неких других; то је, дакле, социолошка критика, зато што у таквим случајевима критичар представља одређену публику чије укусе он сматра да назире и изражава ; постоји, затим, критика у књигама, која је по својој дефиницији суштинска критика, структурална критика; у том случају критичар пише књигу која је коментар неке друге књиге. Ја се лично суштински интересујем за критику-књигу, структуралну критику. Са своје стране мислим, да критика не треба да буде ни она која суди , ни она која тумачи, нити естетска. По мом схватању, критика не може да се разликује и у томе је можда нов захтев који снажно треба истаћи – критика не може да се разликује од теорије књижевности, теорије књижевности за коју Французи никада нису имали посебно изражену склоност. Француски писци су написали веома значајне странице о томе шта је књижевност, али теоријски дух, дух теоријског говора о књижевности, често је недостајао, а то је потребно.

ЖАК БЕРК: Рођен 1910. у Алжиру. Био је професор и шеф катедре за Социјалну историју савременог ислама на Француском колеџу и студијски руководилац у одсеку Муслиманске социологије у Практичној школи за високе студије у Паризу. Берк се посветиои истраживачкој делатности на подручју Северне Африке, Саудијске Арабије и Ирака. Провео је више година на Истоку као професор и међународни стручњак за основно образовање и консултант на националним универзитетима. Један је од првих стручњака кога је Влада независног Алжира, ангажовала као саветодавца за аграну реформу. На молбу УНЕСКО-а, ради у Египту на проучавању социологије једног села у делти Нила. Написао је десетине дела: „Друштвене структуре Високог Атласа“, „Арапи између јучерашњице и сутрашњице“, „Магреб између два рата“, „Осиромашење света“, „Од Еуфрата до Атласа“, и др.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Господине Берк, послератна епоха је, пре свега, карактеристична и по антиколонијалној револуцији из које су настале многе независне државе у Африци и Азији. Провели сте више година на Истоку као међународни стручњак и консултант за декаолонизацију. Сматрате ли да су искуства земаља које су се ослободиле колонијализма дала нове поуке и за друге земље, нарочито индустријски развијене.

ЖАК БЕРК: Да би се схватила деколконизација, потребно је да се схвати шта је био империјализам (и у овим временима требало би схватити шта је империјализам Империје зла и колонизација многих земаља Африке и Азије, прим, ККС). Тада је империјализам изгледао у техничком, финансијском и психолошко развојном процесу, својствен индустријским земљама. Империјализам треба посматрати са друкчијег становишта, полазећи од самих колонијалних земаља. Погледајте проблем Палестине, проблем који ће се ко зна за колико година осветлити. Покушало се кампањом у јавном мњењу, Француски народ покренути у корист Израела. Међутим, ту је била реч о питању које сваки истраживач Истока познаје већ одавно. Знао сам, на пример, да се јеврејско становништво Палестине, незнатна мањина пре рата 1914. године, увелико повећава, мало по мало, приливом досељеника, куповином земље и ускоро војном експанзијом. Позивајући се на ционистичку идеологију, један покрет, од кога су Арапи могли да виде само офанзивни аспект, ширио се све више на земљи коју су у почетку настањивали палестински Арапи. Знам добро да је Палестина веома стара земља, некадашња постојбина Јевреја али можемо ли да избришемо стварну историју толиких векова да бисмо се вратили ономе што је скоро митилогија. Било како било, за Арапе је експанзија Израела могла да представља само један европски извозни национализам. Полазећи баш од евроцентричних концепција, Вајман и други ционистички теоретичари сматрали су да је могуће у Палестини населити велики број јеврејског народа. Они су сматрали да неће бити великих тешкоћа од старне Арапа. Слично је било мишљење свих колонизатора. Један цијели народ је конолизован у својој сопственој отаџбини, или је растурен или је сакупљен у логоре за прегруписавање који личе на концентрационе логоре (невероватна видовитост, након више од 50 година од интервјуа, стање се између Јевреја и Палестинаца само погоршало, прим. ККС).

МОРИС БЛАНШО: Један од највећих француских философа, познати есејиста и романсијер. Сам је говорио да се учио на делима Ничеа, Хегела, Хајдегера, Кафаке, Лотремона, Сартра, Леириса, Дерида, романтичара, Џојса и Малармеа, којима је посветио свој најлепши есеј: „Погрешни кораци“. Његово најпознатије дело је „Мрачни Тома“, затим „Од Кафке до Кафке“; „Свевишњи“, „Последњи човек“, „Разговор без краја“, „Писање пропасти“ и др. Од екстремног десничара постао је екстремни левичар са сетнцијом: „Мисли и делај на такав начин да се Аушвиц више никд не би могао поновити“. Био је велики противник Де Гола. Није бирао речи када га је критиковао.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Посало сам питања Морису Бланшоу. Међутим, није ме примио на разговор, већ ми је у писмима изнео неке ставове.

МОРИС БЛАНШО: Драги Илија Бојовићу, опростите што вам одговарам писмом, јер учетвујем, колико год ми је то могућно, у садашњем побуњеничком покрету (студентски покрети у Европи и свету, дакако и у тадашњој Југославији, прим. ККС). Не осећам се душевно довољно способним да бих расправљао о питањим која ми постављате, о књижевности и у вези са којима бих, уосталом, могао само да покушам да вам покажем зашто су ми она туђа. Али збо пријатељских осећања која гајим према југословенском народу, не бих хтео да оставим без икаквог одговора вашу молбу са извесним разјашњењем. Желим, пре свега, да кажем: ма какве биле његове (Стуенског покрета) непосредне политичке последице, оно што се догодило има значај прекретнице, тако да ни са теоријског ни са практичног становишта гледано живот неће бити као раније ни овде ни на другим местима.

Господине Бојовићу, допустите да вам кажем какву су жалаосну и идеолошку грешку починили нашаи пријатељи са Истока, посебно совјетски руководиоци, када су у питању Де Гол и деголистички режим. За нас интелектуалце, овај режим представља нешто најгоре (ех да је жив Морис Бланшо, шта би данас рекао за неке режиме, прим. ККС): већ десет година он нам намеће стање политичке смрти, тиме што је угушио сваки ставрни политички живот, што му је једини циљ неразумни национализам, који се буди, не само у Француској, већ и у Немачкој, што тежи анахроничној и са моралног становишта презрења достојној величини, што одржава економски систем експолоатације и талачења, и, најзад, тиме што сваку могућност изражавања и доношења истинске одлуке одузима у корист једне једине необично ауторативне и надамене личности. Десет година подносили смо то стање политичке смртии и сам Де Гол није био ништа друго до представник те смрти у исти мах отмена и вулгарна образина иза које се крије ништавило. Да би се боље виде мој став, слободан сам да прикључим овом писму два текста које сам на самом почетку ових догађаја формулисао са неколико пријатеља и које је потписао велики бгрој писаца, од Сартра до Лакана.

Драги Илија Бојовићу, да не заборавим, молим вас да ми опростите што не одговарам директно на ваша питања. Увек сам се опирао предавању игри питања. Зашто? Одговорити није никада могуће сем оном који испитује, а јасно је, да је онај који је успео да постави право питање, одиста упитно питање, испунио свој задатак и може да се повуче, а одговр, уколико до њега и дође, може да подстакне питање или, пак, да врати још које почетом испитивању. Писање је повезано са захтевом једног увек индиректног и увек неформулисаног питања, о писању, захтев тако наметљив и тако оптужујући да смо за њега одговорни чак и пре писања.

НАПОМЕНА: Уколико се прихвати подсећање на великане француске левице, у следећем наставцима биће приказани, Пјер де Боадефр, Жан Бретон, Жан Касу, Филип Девилер, Жан Даркан, Жорж Делиос, Жан-Мари Доменак, Роже Гароди, Лиссјен Голдман, Андре Горц, Ежен Јонеско, Жан Лакутир, Анри Лефевре, Мишел Леирис, Серж Мале, Ален Мерсије, Пол Нуаро, Хелен Пармелен, Гаетан Пикон, Едуар Пињон, Ален Роб-Грије, Клод Симон, Филип Солерс, Жан Сир-Канал, Ани Таиб-Голдман и Жан Вилар.