TAJNA SRPSKE ISTORIJE

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

11.000 Београд, Змај Јовина 15

Тел. 063/495-051

Бр. 41/18 – 17.  август 7526 (2018)

 

СРПСКА ДРЖАВА И ГРАД ВИНЕТУ У НЕМАЧКОЈ

Влада Републике Српске Крајине у прогонству је неколико пута обавештавала научне установе и државнике словенских земаља – да преузму садржаје старих докумената у „Српском музеју“ у Немачкој, чиме ће оспорити фалсификовану историју Словена – у којој пише да су Словени до 9. столећа Нове ере били неписмени, у дивљим племенима и непокрштени. Срећа, неко од Срба је отишао у музеј и пренео Влади РС Крајине основне забелешке о Србима (Словенима) настањених у Немачкој у Антици и Средњем веку, где се, између осталог, види да је немачки писац Карл Мај дао име индијанском јунаку – Винету, а Винету је био град у Немачкој, чије име је потекло од словенског племена: Винди, Венети, Венди…

Највероватније, због ових података о Србима као творцима Цивилизације и писмености, западноевропске државе и Америка настављају програм Хитлерове фашистичке Немачке, те Србе уништавају, претварају у нове народе, изгнали их из РС Крајине, с Косова, из Метохије (од 1990. до 1999) и одузели им сву покретну и непокретну имовину, а лишили их основних људских права – и права на живот.

Молимо Вас да овај садржај достављате у Србији и у иностранству: државницима, научницима, књижевницима, новинарима, професорима средњих школа и универзитета, итд.

С поштовањем,

Милорад Буха, председник Владе

 

 

TAJNA SRPSKE ISTORIJE: Berlin je bio srpski

PRIPREMIO

a1info

26/03/2018

Poražavajuća je činjenica da narod kao Srbi koji je od vajkada u vrtlogu svetske istorije, narod koji je morao kroz vekove da vodi tolike odbrambene ratove, tako malo uradio da svoju istoriju istraži kako treba, prikupi sve podatke i publikuje ih, napravi muzej kakav dolikuje jednom tako starom narodu bogate istorije. Umesto toga dozvolili smo falsifikatorima “zapadne škole” da nas lažu i prekrajaju kao da smo kamenčić pored puta kojeg šutira svaki putnik.

Srećom istina se ne može sakrivati zauvek, kad tad ispliva na površinu u punom sjaju.

Zahvaljujući mnogim našim istoričarima i dobronamernicima, patriotama, deo naše istorije je načet, ali to je samo mali deo, još puno posla je pred nama, još puno laži treba razotkriti. Ne zaboravite, svako ko se “drznuo” da ide protiv volje (slepila) većine bio je proglašavan ludakom, oportunistom, neznalicom, utoliko su dela ljudi koja su temeljno istraživala našu istorju velika, jer ti ljudi su stavili na kocku svoj ugled za dobrobit srpstva.

Pred vama je tekst o Srbima iz Lužice, slučajno ovaj tekst sam našao pre mnogo godina, prekucao ga i po prvi put postavio na internet pre nekih 10 godina da bi što više Srba pročitalo njegov sadržaj.

Stajao sam pred jednom baroknom palatom u gradu Kotbusu, stotinak kilometara južno od Berlina, gotovo ne verujući svojim očima. Pored elegantnog ulaza, zlatnim slovima bilo je napisano: SERBSKI MUZEJ. Prostrani dvorac na dva boja, otkrio sam odmah zatim, bio je jedan od najlepših i najzanimljivijih muzeja u Nemačkoj: “Da, mi smo Srbi”, rekao mi je kustos muzeja Verner Meškank

”Sa svim južnim Srbima delimo ime i zajedničko poreklo. Ali mi smo čisti Srbi. Dok ste se vi mešali sa starobalkanskim stanovništvom i drugim narodima mi smo uglavnom ostali onakvi kakvi smo bili pre 1400 godina. ” I to sve na jeziku koji sam razumeo, srpskom. Čudnom, arhaičnom, ali shvatljivom i bliskom po sazvučju.

Odakle su Srbi?

Uprkos činjenici da su tek ostrvce u germanskom moru, sa svih strana okruženi Nemcima i često izloženi asimilaciji, Lužički Srbi uspeli su da očuvaju jezik, običaje, folklor, književnost i samobitnost, jednom rečju etnički identitet najmanjeg, ali veoma ponosnog, slovenskog naroda.

Kao pripadnici veće grupe Polapskih Slovena nastanjivali su nekada ceo prostor Istočne Nemačke – prostrane teritorije istočno od reke Labe, pa sve do Odre i Visle u Poljskoj, podeljeni u brojna srpska plemena: Bodriće, Ljutiće, Lužane, Milčane, Pomorane, Glomače – Dalemince, Rujane, Suselce, Neletiće ….

I danas devedest odsto svih geografskih naziva reka, polja, jezera i naseljenih mesta u pokrajinama Makolenburgu, Saksoniji, Branderburgu, Pomeraniji i drugim, nose srpska imena (Kamenica, Bela Gora, Bela Voda, Ratibor, Dubravka, Rogozno, Strela, Drenovo, Trnovo, itd.) iako tamo više nema Srba, osim u Lužici, pomenutom ostatku nekada moćne srpske države, koja je cvetala između V i X veka naše ere. I evo prave enigme za Severne Srbe. Odakle ovaj narod na prostoru današnje Nemačke, hiljadu i više kilometara daleko od nas?

Postoje među naučnicima najmanje dve teorije. Jedna kaže da su se oni tamo doselili u ranom srednjem veku iz zajedničke postojbine svih Srba, negde iz današnje južne Rusije ili još dalje, sa Kavkaza; da su bili moćan ratnički narod, koji je ovladao germanskim prostorima kada su se odatle odselila germanska plemena Svevi, Hermunduri i Vandali i stanovništvo ostalo razređeno.

Sasvim suprotno ovoj, druga terija tvrdi da su Srbi ovde živeli oduvek i da je baš ova oblast prapostojbina Srba. Prva teorija je prihvaćena od zapadnih, naročito nemačkih naučnika (što i ne čudi).

Druga teorija, koju zastupaju naraštaji istoričara (među kojima opet najviše nemačkih) nimalo ne ustupa i danas dobija sve veći broj pristalica. Druga teorija poziva se na vizantijskog cara i pisca Konstantina Porfirogenita (X vek) koji u svom delu „O upravljanju državom” piše da su balkanski Srbi došli iz zemlje Bojke, koja se na zapadu graniči sa Franačkom, a na istoku sa današnjom Poljskom i da su tu Srbi „prebivali od početka”. A to je upravo tamo gde ih nalazimo i danas, u Istočnoj Nemačkoj.

Ove navode potvrđuje bar pet istorijskih izvora starijih od Porfirogenita, iz pera rimskih (Vibijus, Sekvestar), germanskih (Bavarski Geograf, Jordan i Alfred I) i vizantijskih (Teofilakt, Simokata) hroničara. Moćni savez Venda (Srba, Slovena), suvereno je vladao ovim prostorima i držao mnoštvo svojih utvrđenih gradova: Stargrada (danas Oldenburg blizu granice sa Danskom), preko Lupeka (danas Libek na Baltiku) sve do njihove prestonice i najveće luke na Baltičkom moru, Vinete, veličanstvenog grada kome danas nema ni traga.

Druga u nizu enigmi glasi, šta se dogodilo sa Vinetom i njenom slavom?

Nemački hroničar Helmond iz XII veka piše: „Ovaj grad bio je najveći od svih koji okružuju Evropu i koji su nastanjivali Sloveni zajedno sa drugim narodima, Grcima i Varvarima, a kada su naišli Saksonci i oni su dobili dozvolu da stanuju u njemu.” Jasno je dakle, ko je ovde bio starinac, a ko doseljenik. Savremena nauka pomera Vinetu na sam početak naše ere, možda i ranije.

Ruševine Vinete, između ušća Odre i grada Kamenja u današnjoj Pomeraniji (od Pomerana, srpskog plemena koje je nastanjivalo obalu) mogle su se videti u Baltiku još u XVI veku, a onda su bile prepuštene ćudima hladnog mora.

Tek savremena arheologija uspela je da na ova pitanja pruži neke odgovore. Po tipovima keramike, oruđa i staništa smatra se da je praistorijska Lužička kultura, nastala na teritoriji današnje Lužice 600 godina pre Hrista, veoma srodna drugim proto-slovenskim kulturama na Istoku i da je stoga pretportavka o prapostojbini sasvim verovatna.

Negdašnji moćni srpski gradovi Veliki Radom (Šverin u Maklenburgu), Ljubičin ili Tornov koji su otkopani i restaurirani svedoče o moći drevnog srpskog kraljevstva ba severu Evrope.

Novija istraživanja pomeraju prve istorijske znakove života Srba na ovom prostoru daleko u prošlost. U slivu Labe i Sale 101. godine bio je žestok sukob Germana sa Vendima (Srbima), na mestu gde je sedam vekova potom, na ruševinama srpskih gradova Đevina, Solave, Jarobroda i Rezna, Karlo Veliki uspostavio franačko-srpsku granicu i „srpsku marku” i ustanovio pogranične tvrđave Magdeburg, Hale, Erfurt i Ragensburg i počeo nemačku ekspanziju na Istok. Srbi su se odupirali sedam věkova, a potom razjedinjeno, jedno po jedno pleme germanizovano padalo pod dobro organizovanu franačku vlast.

Konačno 806. godine odigrala se jedna od velikih bitaka između Srba i Franaka kod mesta Gore (danas Gera), gde je poginuo srpski kralj Milduh. Ne zna se gde je Milduh sahranjen, ali o tome postoji jedna dirljiva legenda: on nije poginuo, nego sa svim srpskim kraljevima spava u jednoj pećini kod Gorelca (danas Gerlic) i probudiće se kad dođe vrěme da ponovo uskrsne srpsko kraljevstvo.

A zatim je došao odučan udarac. Piše akademik Viktor Novak: „Najstrašnija je bila bitka kod Lomčina na Labi, gde je gotovo cela srpska pešadija izginula”.

Četvrtog septembra 922. godine odigrala se ta silna tragedija. Srbi, odasvud opkoljeni, još su se borili u Lomčinu. U pregovorima obećaju Nemci da će narodu u gradu ostaviti život, ako se grad preda. Nemci nisu držali reč, poklali su sve vojnike, a žene i decu odveli u ropstvo. Hronike Nemačke iz tog vremena kažu da je u bici pod Lomčinom palo 120.000 Srba.Bitka pod Lomčinom je Kosovo Lužičkih Srba. Jer ono što sledi, govori samo o etapama koje vode u potpunu propast, u ropstvo celog naroda. Poznato je kako je markgrof Gero (939) pozvao trideset polapskih i srpskih knezova na večeru, da se s njima izmiri. Ali mesto mira i ljubavi dao je svima otrova i sve ih poubijao.

Narod ostavši bez svojih vođa, brzo je podlegao. Oko 990. godine i poslednje srpsko pleme, Milčani u gornjoj Lužici, izgubilo je nezavisnost.

Ali, uspomena na srpsku krunu nastavila je da živi. Mnogo od srpskih kneževa prekrstili su se i bili su primljeni u nemačko plemstvo. Oni i njihovo potomstvo održali su predanje o srpskoj kruni još punih hiljadu godina.

Tako je hercog Fridrih-Franc od Meklenburga (1823-1882), srpski bodrički knez 21. generacije, potomak vojvoda Niklote, Pribislava i Janka, ustanovio 1864. „Orden srpske krune” od pet stepeni. Njegova raskošna insignija sa motom „Per aspera ad astra” (Preko trnja do zvezda), može i danas da se vidi u muzeju u Kotbusu.

Pod stalnim franačkim pritiskom, Srbi su počeli da se iseljavaju prema Jugu. Ovde počinje nova istorijska enigma. Kada su, kako i kojim putem preci današnjih Srba stigli na Balkan? Ugledni naučnik dr Relja Novaković uložio je gotovo cěo svoj naučni vek i objavio nekoliko knjiga i naučnih radova da bi dokazao da su naši preci upravo ovi severni, Polapski, Lužički Srbi. I ne samo on. Veliki deo naučne javnosti Lužičkih Srba, pa i Nemaca, danas to ne spori. I danas će vam Lužani sa tugom ispričati prastaru legendu o deobi dvojice sinova moćnog bodričkog kneza Dervana.

Odluče dakle braća da se odele. Jedan sa narodom ostane u Polablju, a drugi se sa polovinom naroda odseli daleko na Jug.

Legendu od reči potvrđuje Porifirogenit. On balkanske Srbe smatra potomcima drugog brata, a narod se, prema caru i piscu, naselio na velikom prostoru Neretve, Zahumlja, Trebinja, ali naročito Zetske doline i današnjih crnogorskih Brda. Bejaše to nekad plodna zemlja, sa bogatim rimskim gradovima poput Duklje. Tako su Lužani, u stvari, naselili jezgro buduće srpske države.

Sve to potvrđuju nalazi srpske etnologije, naročito Jovan Erdeljanović i Petar Šobajić. U svojim monografijama o plemenima Piperima, Bretonožićima, Belopavlićima, i Plešivcima, obojica iznose mnoštvo podataka da je prvo srpsko stanovništvo ovog pojasa bilo veliko doseljeničko pleme Lužana.

Doseljeni ovde u tako davno doba održali su se kao kompaktno stanovništvo (Stari svet) sve do dolaska Turaka. Druga srpska plemena naselila su Južni Banat i Braničevo (Bodrići), odatle Lužnicu u ističnoj Srbiji i konačno Kosovo, Lužane kod Samodreže crkve i reku Lab, kojoj su dali ime prema svojoj nezaboravnoj Labi, mada se njihov hod u seobi može pratiti i dalje na Jug.

Imena mesta, reka i brda u dolini Zete i Brdima zapanjujuće odgovaraju današnjoj toponimiji Gornje i Donje Lužice u Nemačkoj: Lužička središta u Piperima – Crnci (u Lužici Černic i Černevald), Stijena (Štajnsdorf), Grobovlje (Grabendorf), Stupa (Stolp), Studeno (Studenic), gde je stanovao ban lužanski, Radovče (Radavič), Vrba (Verben), Trijebač (Trjebin-Trabendorf), grad Devič (Djevin-Gros Duben), Piskava (Biskov), Bukovi Do (Bukvic), Lukovo (Lukau), Dubrava (Dubrau), Dubravica (Dubravka-Frauendorf), Branjevina (Branic), i dr.

U Bratonožićima: Lutovo (Lutol-Lojten), Drijenje (Drjejce-Drevic), Crkvice (Kerkvic-Kerkojce), Korjen (Korjenic) i dr.

U Bjelopavlićima: Jelenak (Gelau), Rošci (Ruzic), Gorica (Goric), Glizica (Glajzic), Banjkove Luke (Pankov-Lukau), kao i lužička prěstonica, Gostilje (Gros Gastroze-Gasteraz), itd.

U Pješivcima: Stubica (Stoplipc), Kopetinj (Kopac), Budoška Gradina (Budišin), Ostrog (Ostrau- Ostric), i Borkov Do ( Borkovi), kao i stara bratstva Bembreci (Bamberg) i Kukalji (Kukau)!

Čak su i geografski položaji i rastojanja između ovih mesta i eponima podudarni. Sumnje nema: naselivši uglavnom dolinu Zete i Brda, Lužani su iz prapostojbine doneli i dvoja imena. Još u Hercegovini i Crnoj Gori (ali i u Lužici) žive potomci lužičkih Milovića, Dučića, Lukovića, Minića, Mirovića, Popovića, Babića, Rašovića…

Ali jedan od dirljivih dokaza da se radi o našim drevnim prěcima su i vetrenjače, davnašnji simbol baltičke nizije, kojih na Balkanu nije bilo do doseljavanja Severnih Srba. Opisujući utvrđeni grad Banska Glava u Piperima „gde je stajao ban lužanski i veliko lužansko groblje” Erdeljanović beleži da je tu nekada bio i mlin „starog svijeta koji je mljeo na vjetar”.

Muzej u Kotbusu krije i odgovore na mnoge enigme. Nošnje, običaji i uopšte folklor Lužičkih Srba ukazuju na brojne paralele sa narodnom tradicijom balkanskih Srba. Na ovo su upozoravali još Natko Nodilo i naročito najveći srpski etnolog Veselin Čajkanović, koji je svoju težišnu tezu o srpskom vrhovnom Bogu izveo iz iz uporednog proučavanja lužičkog i balkanskog duhovnog nasleđa. Tako je glavni bog severnih Srba bio Svantovit, čije se veliko svetilište nalazilo na ostrvu Rujan u Baltičkom moru, sa primanjem hrišćanstva postao je Sveti Vid ili jedan od najvećih srpskih praznika Vidovdan.

U Lužici se i danas izvodi ritualno ubijanje petla („zabijanje kokota”), kao i kod nas, na Sv. Maru. O Božiću idu po selima “kolede” (“camprovanje” i ”zapust”). O Vaskrsu se šaraju jaja u fantastičnim bojama i pravim umetničkim radovima sličnim čipki , kakvih nema nigde osim u nas: muzejska zbirka u Kotbusu čuva više stotina ovakvih unikata. Kult konja i jahanja, kao trag slavnih vremena i kultnog značenja ove životinje izvodi se na svakom Vaskrsu i Ivandanu, kad Srbi, svečano obučeni ponovo jašu Lužicom. Posle toga igraju svoje staro srpsko kolo („serbska reja”) uz pratnju gajdi („mehova”), i gusala („husle”). Stari instrumenti i arahična srpska muzika nezaobilazni su na svakom prelu , gde se i danas okuplja omladina.

Istorija im, dakle nije bila naklonjena, ali su se od milionskog naroda svela na oko 70.000 manjinaca na ostrvu između reka Špreve i Odre, koje ponosno nazivaju Srbija. Danas su priznati u pokrajinama Saksonija i Bradenburg; pomaže ih i poštuje Savezna vlada u Bonu, imaju svoje ustanove, banke, škole, muzeje, pozorišta, radio i televiziju. U svakoj prilici gordo ističu Srbija i srpstvo i to im se danas uvažava. Ulice u Kotbusu i Budišinu, sada nose, pored nemačkih i srpske nazive. Čuvaju svoju hiljadugodišnju kulturu i nacionalnu posebnost ne samo u odnosu na Nemce, nego na njima susedne Poljake i Čehe.

Ali ono što najviše pleni je nacionalna svest današnjih Lužana. „Mi smo bolji Srbi od vas” rekao mi je na rastanku jedan stari Srbin sa Špreve, reke koja protiče kroz Berlin. „Održali smo se uprkos svemu dve hiljade godina bez ičije pomoći”. U suštini, hteo je da kaže što i prvi stihovi lužičke narodne himne:

”Srpsku slavu, srpski jezik, nasilje neće ugušiti
Jer srpstvo se ponovo po Lužici širi….”

(Web-tribune.com)

Werbeanzeigen

XVI Међународни конгрес слависта 2018

Истина о историји и језицима!

СРПСКА РАЗВОЈНА АКАДЕМИЈА (РАС)

11.000 Београд,Митра Трифуновића-Уче 80

Тел.011/3327927

Емаил:alekjr@hotmail.com

Бр.   46 /2018.

18. август 7526 (2018)

 

XVI Међународни конгрес слависта 2018.

Филолошки факултет Универзитета у Београду, Србија

011/2638-622
Скриптарница 011/2021-682
Факс 011/2630-039
Адреса: Студентски трг 3, 11000 Београд
Жиро-рачун 840-1615666-26, шифра плаћања 189
e-mail: filoloski.fakultet@fil.bg.ac.rs

ПРЕДМЕТ: Теме за 16. Међународни конгрес

слависта у Београду, 20-27. август 2018.

 

                Поштована господо,

                Српска развојна академија (РАС) у Београду има програм изучавања словенске историје и словенских језика и о томе обавештавамо 4 године државне и научне установе, али с Филолошког факултета у Београду нас нико није контактирао. Били бисмо вам захвални ако бисте прихватили присуство представника Српске развојне академије и њених сарадника, као и представника издавачких кућа које су објавиле велики број науних књига о словенској историји и словенским језицима. Наравно, садржаји тих дела и програм наше академије одбацује све оно што званична историја света и језикословље (лингвистика) уноси у научне и школске књиге.

                Ти светски „научни“ фалсификати се односе на тврдњу да су се Словени описменили тек у деветом столећу Нове ере и да су у том столећу и примили хришћанство. Наравно, и једна и друга „научна“ тврдња су најуочљивији фалсификати. Јер, преци Срба (Словена) су творци светске писмености и утемељивачи савремене цивилизације.

                Ево, наводимо вам о томе најосновније и непобитне чињенице о томе из дела програма рада Српске развојне академије (РАС), те ћете видети да је Међународни конгрес  слависта обавезан да се овим освртима на фалсификовану светску историју и фалсификоване закључке о језицима у Европи позабави:

 

ДРЕВНА ВРЕМЕНА ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ –

I) ЗАПОСТАВЉЕНИ ИЗВОРИ: Уклањани из уџбеника и стручних радова у друштвеним наукама и запостављани у књижевним и повјесним (историјским) делима о предантичком добу.

a) Све научне скривалице се лако оспоравају и у старим делима: „Илијади“, „Одисеји“ и „Ргведама“. У њима су непобитни подаци о старом српском (словенском) језику, претхришћанској религији, српским обичајима, српским (словенским) топонима на Балкану, као и српским (словенским) топонима на Средњем истоку, Авганистану, Пакистану и, посебно, у Индији.

б) Унука индијског песника Р. Тагоре, Алокананда Митер, објавила је књигу о данашњим српским речима у санскриту (на којем су писане „Ргведе“ – пре 4.500 година) и установила је да савремени српски језик има 30% санскритских речи, а остали европски језици имају само оне речи које су ти језици позајмили из неког словенског језика. У локалним српским речима (највише око Пирота и Лесковца) сачуване су санскритске речи, које Индијка није могла наћи у српском речнику. Руски и амерички академик, Анатолиј Кљосов, установио је да у Индији данас живи 100 милиона Сика, који су (према ДНК) Срби, или Словени и који се још служе санскритом (старим српским језиком).

в) У Немачкој је отворен „Српски музеј“ који располаже писаним подацима на санскриту, те су Немци закључили да су преци Срба (нису навели да су то преци Словена) творци прве писмености и писци „Ргведа“. Користећи израз „веда“, Немци су према њему почели ословљавати Словене – додали су тој речи слово „н“ и створен је назив ВЕНДИ. Стари списи на санскриту су нађени у Сибиру, на реци Иртишу. У Српском музеју у Немачкој су, поред осталог, и документа о две српске државе у данашњој Немачкој, које су трајале од 6. до 12. столећа Нове ере, у којима је народ говорио српским (словенским) језиком.

г) „Илијада“, „Одисеја“ и „Ргведе“ су могле бити писане само на старом српском језику, јер су сви западноевропски језици, затим, скандидавски, мађарски и румунски настали од 12. до 19. столећа после Христа. Грчки је почео да се ствара у 8. столећу пре Христа, а латински у шестом столећу пре Христа. Постоји податак, да је грчки краљ Пизистрат наредио 560. године пре Нове ере – да се „Илијада“ преведе на грчки.

д) Грци нису могли учествовати у Тројанском рату, јер су дошли на Балкан у 8. столећу пре Нове ере, а Тројански рат је био 500 година пре њиховог доласка.

ђ) Хелени с Крита нису могли бити Грци како то званична историја тумачи, јер у Другом миленијуму пре Нове ере на Криту је све писано на старом српском (словенском) језику. То је установио италијански историчар Ђанкарло Томацоли Тицијано и то је прочитао на два научна скупа – у Санктпетербургу 2008. и у Београду 2012. године. Иначе, он ради у установи Европске уније – која се бави културном баштином европских народа. Значи, Хелени су били српско племе, то нам тврди Италијан – Ђанкарло Томацоли Тицијано.

е) Посветити пажњу Македонији у древна времена – то је била Стара Србија. И то су обрадили академици Јован И. Деретић и Драгомир Антић. Александар Македонски се звао Карановић и рођен је у околини Краљева, а Краљево се звало Караново. Александар је, пре похода до Индије, победио Грке у Атини и успоставио тамо своју власт. Да је Александар био Грк, не би окупирао Грчку. Народ у Македонији је себе звао Старосрбима, или Старосрбијанцима – све до 1929, кад је почело њихово расрбљивање.

ж) Гоце Делчев је подигао устанак и назвао га српским устанком у Македонији. Зато су га енглески дипломати издали турском паши – рекли му где се налази. Паша је послао војнике и убили су га.

з) Посебну пажњу посветити расрбљивању – стварању од Срба Румуна, Мађара, Шиптара, Хрвата и Бошњака. О томе има записа и књига на многим језицима. У Српском музеју постоје документа у којима је записано како су од Срба (Словена) стварани припадници немачке нације, уз претходно њихово пребацивање из православне у католичку веру.

и) Посветити пажњу отуђењу српске културне баштине – и приписивање исте вештачким нацијама – хрватској, бошњачкој, румунској, мађарској, црногорској, шиптарској, македонској…

ј) Посебно се посветити расрбљивању у Црној Гори, које је почело 1610. године – по плану Ватикана.

к) Занимљиво је дело „Енејида“ римског песника Вергилија. Између осталог, навео је:

1) стварање Латина мешањем латинског и српског племена и избацивање српског језика из употребе,

2) навео је да су Амазонке жене српских племена са Западне и Велике Мораве.

л) Посебну пажњу посветити ватиканском и западноевропском помагању развоја Турске, којој су дали задатак да окупира православне државе: Бугарску, Грчку и Србију, а затим јој помогли да окупира Мађарску – да би Турци нападали Немце у Аустрији и тиме зауставили развој протестантизма у Немачкој.

љ) Писати и о спречавању Запада да се оснује Србија после прогона Турака и у време Карађорђевог устанка, те стално истрајавање Запада да онемогући српску државу на српским земљама, што се највише и најцрње показало у два светска рата.

м) Наравно, потребно је знати да је Издавачка кућа „Мирослав“, Нови Београд, Маршала Толбухина 15 (раније улица Гоце Делчева) објавила највећи број књига против фалсификоване српске и свесловенске повјести (историје), те би се тим књигама требалии позабавити. Телефон Издавача је: 011/297-0875, email: mirmi011@gmail.com.

н) Препоручујемо вам једну књигу овог издавача: „И богови су говорили српски“ – писац је академик Слободан Јарчевић.

Обавештавамо вас, пошто не сарађујете с Академијом, ово писмо је отворено и биће достављено државницима, научним установама, редакцијама, академијама, књижевницима, итд.

С поштовањем

Председник Академије,

академик проф. др Алек Рачић, ср

Ko je NATO a ko SLOBA

Jedini državnik sveta koji je NATO mašineriji pružio toliki otpor i stim razobliči i otkrio pravi obraz i cilj te organizacije novog neokolonijalističkog poretka što će se jednog dana smatrati početkom raspada te zlokobne organizacije koja je bila osnovana za odbranu svojih granica da bi bila zloupotrebljena u svrhu agresije na druge suverene države od Avganistana, Hindikuša pa preko Jugoslavije, Iraka, Libije, Sirije, Ukrajine sa ciljem napada na Rusiju zarad resursi pogotovo u gasu i nafti.

Dušan Nonković Teodorović