Nijedna zemaljska sila nije trajala večno pa neće ni ova duplih aršina!

Svi oni koji u Miloševiću ili bilo kom drugom traže uzroke za rat rade protiv svog naroda kako bi opravdali stvarne vinovnike rata i nezakonito bombardovanje Jugoslavije bez UN mandata, što je zločin po međunarodnom pravu, te ih na taj način opravdali i oprali od plaćanja nam oštete. Nije Milošević bio ni u Iraku ni u Libiji ni u Siriji ni u Ukrajini itd ali su tu uvek bili globalisti na delu sa namerom ostvarivanja neokolonijalizma. Bolje se prvo pozabavite sa pravim vinovnicima rata i lažnim zastavama pa kad to rešite možgu doći na red domaće analize. Ne može to tako; neko ti opali šamarčinu ni krivom ni dužnom a ti kažeš sam sam kriv. Ako bi Milošević i za neke stvari bio kriv narod je nevin a izvršitelji naređenja globalista su bombardovali prije svega civilne objekte, bolnice, porodilišta, mostove strujne dalekovode kao i za vreme oluje bombardovali su civilno stanovništvo i kuće umesto prve linije fronta kako bi borci sa fronta pohitali svojim kućama da vide da li im je familija preživela. Civilni objekti su bombardovani a civili su po svim konvencijama i međunarodnom pravu zaštićeni i svako kršenje tih konvencija predstavlja zločin protiv čovečnosti. Neka se Hrvatska vlada ne raduje prerano jer država zasnovana na zločinu ne može se međunarodno priznati niti biti kao takva članica UN-Doće vreme kada će se sve te karte iznova izmešati i poništiti te nezakonito primljene države u UN -ne zaboravite to!

Nijedna zemaljska sila nije trajala večno pa neće ni ova duplih aršina!

Dušan Nonković Teodorović

ЗА ДОМ СПРЕМНИ, БЕЗ УМА ДУШЕ И БОГА!
СУНЦЕ И СЕЋАЊЕ
Црвено сунце ко у крви окупано
уморно клизи, трагом хоризонта
ко клупче суза крвљу натопљено
залази суморно, ко рањена душа
да тихо мре тминама перманента
тугујући тако за милионима срба
Nељудско бреме и сунцу је тешко
Постиђено, усташким злочинима
подсећа на крв са усташких кама
дубинама, дубљим од зенице ока
оставља на небу траг крви срама
да се памти док је народа и сунца
Сећа на милионе поморених срба
крик покланих беба, мајки, очева
баки, дека унука, недужног света
у јаме баченog, маљем поубијанog
од, усташа и српских, конвертита
О Боже Боже дал има већег греха
дал има државе на тим темељима
дал може бити бездушног народа
где влада безумље и туга људима
Зар су безумни овладали умнима
хиљаду питања а нигде одговора
а сузе су скрвљу, текле потоцима
под окриљем, усташа и Ватикана
Кад видиш на небу црвено сунце
да понире у тој пурпурној лепоти
дубинама дубљим, од зенице ока
мораш знати да тако црвено тоне
да подсети на крв недужног света
злочин усташа и срба конвертита
И увек ће то наше прелепо сунце
при крају дана, тонути дубинама
подсећајући на прећутане, жртве
на крик милиона побијених срба
на каме усташа“за дом спремних”
и нас убоге што из страха ћутимо
што ћутањем злочин одхранисмо
О Боже Боже дал има већег греха
дал има државе на тим темељима
дал има влада ко хрватских сада
да умањује бројке уморених срба
да се подсмева невиним жртвама
газећи без срама образe предака
И сваки пут очаран чарима сунца
усред радости моје обузме ме туга
сунце постане, јатом црних птица
а смех беба, мукла ледена тишина
безазлена радост камом окончана
у ропцу крви без трунке саосећања
хладном руком монструма без ума
за дом спремних, без душе и Бога!
Душан Нонковић-Теодоровић
Advertisements

КАКО УПОКОЈИТИ ПРОКОП – Вратите нам Главну жељезничку станицу

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

komnenić

Траг у времену из црног шешира

КАКО УПОКОЈИТИ ПРОКОП – Вратите нам Главну жељезничку станицу

КАКО УПОКОЈИТИ ПРОКОП

У свиом европским метрополама, и не само европским, главна жељезничка станица је у центру.

Прва српска жељезничка станица је изграђена по узору на железничке станице великих европских земаља и стоји као монументално здање. Први воз из ове станице кренуо је ка  Земуну  уз дворске почасти, 20. августа (1. септембра) 1884. године у 15 часова.

На путу ка Бечу, први путници су били краљ Милан, краљица Наталија и престолонаследник  Александар Обреновић. Свечаном отварању Станице присуствовало је више од 200 иностраних званица и хиљаде грађана.

Три дана касније кренула је прва композиција за Ниш, односно прва редовна линија Београд-Ниш успостављена је 3./15. Септембра.. Тога дана, отворена је и линија до Пеште. У почетку су на овим линијама саобраћала по два воза дневно.

Ко је донео ту сулуду одлуку да се та Станица затвори, питање је свих питања. Једна од најлепших Станица у Европи била је симбол града. И не само симбол града, она је сама по себи била музеј и остаће музеј, али не онај који намеравају да сместе под бомбастичним називом (Музеј настанка Србије“ или тако нешто), да би замаглили очи и памћење свима који су везани за то здање, настало пре 134 године.

bhf belgrad 3

Са те станице и на ту станицу су долазили и одлазили краљеви (неки се никда нису вратили као краљ Александар кога усташе и ВМРО убише у Марсеју), председници разних земаља, угледне светске личности, научниоци, велике делегације из разних земаља (економске, политичке, културне, спортске) На тој станициу су се рађале и опраштале најлепше љубави.

Моје речи су сиромашне при речима грчког новинара, који је, шокиран затварањем Главне жељезничке станице, написао текст под насловом: „А шта је душа…?

Затворено је једно поглавље, пише Грк, историје Београда, или боље читава књига, писана 134 године – Главна жељезничка станица је престала да ради. Душа једног града жртвована је на олтару п р о ф и т а.. Даћемо нову душу Београду, рекао је арапски принц, инвеститор (уместо три и по милијарде евра, дао је неку сићу, „ко је са Арапима орао, дупетом је влачио“ прим. ККС), који обаћава да ће изградити мали Дубаи на десној обали реке Саве“.

А шта је душа, сироти мој владару? Гомилаа бетона,челика и стакла“. Затим Грк упозорава тога суровог принца: „Само ако прислониш ухо на дебеле зидове ове зграде, чућеш душу која она носи“. Затим набрааја: „Душа су песме војника који одлазе на балкански фронт…јецање мајке која се опрашта од драгоценог јединца…пољубац вољене…коњи који уплашени њиште на перону, предосећају опасност…крв рањеника која натапа камени под…тихи вапај оца који преузима ковчег с телом свога сина…

Душа је (пише грчки новинар даље), и суза Рома – чистача док у станицу улази воз с нацистичким окупааторима…уплашене очи Јевреја које последњи поут гледају свој град кроз бодљикаву жицу на прозорима теретних вагона…,стид шефа станице, који пиштаљком означава поилазак воза смрти… ћутање с осећањем кривице свештеника, продаваца, индустријалаца који прате како тај воз одлази“

„Део душе те станице су и грчки студенти (и он је био један од њих), крајем 1970-их и почетком 1980-их, који су се верали у вагоне „Акрополис експреса“, обично носећи кутију банана и чежњу за домовином“.

Душа су још и ситни лопови, затим таксисти-преваранти, корумпирани полицајци и проститутка Славка, која је пецала муштерије на источном улазу“, набраја аутор и додаје: „Све то заједно и још толико чини душу, а ко год ми не верује, нека само прислони ухо на зид Станице и осетиће“, написао је на крају грчки новинар

Уверен сам и надам се у Бога да ће нека генарација вратити ту станицу. Причао ми је недавно један млади грађевински инжењер, цртао ми је на папиру док смо пили кафу у близини доскорошње Главне жељезничке станице, да је требало сместити колосеке под земљом, ако шеици, разни Бин Зајеби и принчеви, домаћи тајкуни, не желе да виде возове са прозора и балкона Београда на води. Рекао сам му да су све станице у Москви тако решене, има их шест. За време четворогодишњег службовања у Москви био сам у свим тим станицама: Кијевска, Белоруска (возови полазе за све градове Европе), Курска, Лењиградска (из које полази најбржи воз на свету „Сиви соко“ до ценра Петрограда), Јарославска, Совјоловска. Возови су под земљом као и велики Московски метро који има 199 станица, које су украшене орнаментима, сликама, витражама, скулптурама, свака је за себе музеј – храмови уметности, архиктетуре и историје.

bhf belgrad 2

Белоруска жељезничка станица у Москви је најлепша.

Био сам и у Бечкој главној жељезничкој станици пре и после реновирања, однсоно изградње велелепног (коштала милијарду евра) здања, а кров је „изломљени“ изграђен од 7. 000 тона челика. У њу се долази метроом, као и у руске станице, или се из те прекрасне зграде силази степеницама и лифтовима на пероне. На тој станици отворен је и  „Banhof Siti“,– 90 различитих продавница и угоститељских објеката, на око два хектара површине.

Зашто све ово пишем, зато што Прокоп никада неће бити жељезничка станица. Направљен је у облику саркофага. Грађен је 50 година и све владајуће гарнитуре су у предизборним кампањама обећавале да ће завршиоти ту станицу. Знали су да се од тог ругла ништа не може направити.

Пре неколико година у масмедијима (писаним и електронским) су се појавиле ударне вести да је тадашњи председник владе, а сада Председник Србије, отворио станицу Прокоп. Мој познаник из Новог Сада и моја маленкост (срели смо се у удобном новом црвеном возу) решили смо да видимо како изгледа та станица. Укрцали смо се управо у воз, који са станице Н. Београд, иде у Прокоп.

Када смо допутовали на станицу Нови Београд, сви путници су напустили воз, осим нас двојице, што нам је било изузетно сумњиво. Кондуктер нас је упозорио да напоустимо воз. Реклки смо му да желимо да видимо нову станицу. Човек се грохотом насмејао. Када смо ушли у ту станицу није било ниједног воза и ниједног путника, тврдимо под моралном и материјалном одговорношћу.

Кондуктер нам је рекао да је боље да се вратимо на станицу Н. Београд и да нам неће вожњу наплатити. Нисмо га послушали, питали смо га где се из станице излази. Слегнуо је раменима. Изашли смо из воза и прескочили два колосека. Упутили смо се према степеницама које воде на огромну плочу тог саркофага.

Падала је јака киша, низ степенице које су поплочане глатким плочама текао је поток. Уз придржавање, јер су те мокре плоче биле клизаве као клизалиште, изашли смо на ту огромну бетонску плочу ( на споменутом свечаном отварању, једна – тада министар, обећала је изградњу великог центра на тој плочи, све је превара и лаж и то је била лаж).

Ишли смо по њој доле-горе као суманути, тражећи степенице да се спустимо и дођемо до неке улице. Међутим, нигде излаза није било, а киша је пљуштала (кишобране нисмо имали). Мокри до коже, како се то каже у народу, вратили смо се низ степенице по потоку на плочама у сркофаг.

Ниједног воза није било (снимили смо), никога нисте могли питати где да изађемо. Наједнпут се појавио спаситељ – један радник у радном комбинезону, који је носио у флаши машинско уље. Замолили смо га да нас изведе из тог бетонског затвора. Дуго смо ишли са њим све до стуба (десног) надвожњака (неких 100 метара видела се његова машина копачица, којој је нестало машинско уље). Показао нам је да идемо уз једну стрмину кроз шипражје, по блату. Држали смо се рукама за шипражје и напокон у ципелама, које се нису виделе од блата, масног као смола, стигли смо на тротоар у близини фирме „Рудо“ која производи помагала за инвалиде. Ту је у близини и тролејбуска станица. Очистили смо ципеле колико толико да би смо ушли у тролејбус. Људи на станици, тако мокре и блатњаве, сумњичаво су нас гледали.

Новопроглашена главна станица Београда, названа „Београд центар“ (енгленштина), или Прокоп, никада, осим да се изнова гради, неће бити оно што се од те станице очекује. Тако је направљен тај саркофаг да се никда на тој станици неће моћи укрцавати аутомобили на воз. Како ће се до ње долазити из разних крајева Београда, да ли су обезбеђени посебни аутобуси, минибусови. Сада, и ко зна колико дуго, цароваће таксисти и новчано дерати овај иначе осиромашени народ. Где ће чекати путници из унутрашњости да би преседали у друге возове итд, итд. Питања, нажалост, има превише. Такође, потребно је подсетити да станице Н. Београд и Земун личе на некакве станице по селима из 19 века. На станици Топчидер се у ауто-воз укрцавају аутомобили. Један мој рођак је недавно вежбао два дана пре поласка у Бар како ће укрцати аутомобил у ауто-воз.

Зато нам вратите ту прелепу Главну жељезничку станицу. Реновирајте то здање, које ће само улепшати тај, не зтнам чији је, Београд на води, или како рече принц, нови „мали Дубаи“. Османлије, шеике и принчеве, Срби никада неће скинути са својих леђа.

Nije Milošević bio ni u Iraku ni u Libiji ni u Siriji ni u Ukrajini itd ali su tu uvek bili globalisti na delu sa namerom nametanja neokolonijalizma po svaku cenu pa i po ceni zločina!

Svi oni koji u Miloševiću ili bilo kom drugom traže uzroke za rat rade protiv svog naroda kako bi opravdali stvarne vinovnike rata i nezakonito bombardovanje Jugoslavije bez UN mandata, što je zločin po međunarodnom pravu, te ih na taj način opravdali i oprali od plaćanja nam oštete. Nije Milošević bio ni u Iraku ni u Libiji ni u Siriji ni u Ukrajini itd ali su tu uvek bili globalisti na delu sa namerom ostvarivanja neokolonijalizma. Bolje se prvo pozabavite sa pravim vinovnicima rata i lažnim zastavama pa kad to rešite možgu doći na red domaće analize. Ne može to tako; neko ti opali šamarčinu ni krivom ni dužnom a ti kažeš sam sam kriv. Ako bi Milošević i za neke stvari bio kriv narod je nevin a izvršitelji naređenja globalista su bombardovali prije svega civilne objekte, bolnice, porodilišta, mostove strujne dalekovode kao i za vreme oluje bombardovali su civilno stanovništvo i kuće umesto prve linije fronta kako bi borci sa fronta pohitali svojim kućama da vide da li im je familija preživela. Civilni objekti su bombardovani a civili su po svim konvencijama i međunarodnom pravu zaštićeni i svako kršenje tih konvencija predstavlja zločin protiv čovečnosti. Neka se Hrvatska vlada ne raduje prerano jer država zasnovana na zločinu ne može se međunarodno priznati niti biti kao takva članica UN-Doće vreme kada će se sve te karte iznova izmešati i poništiti te nezakonito primljene države u UN -ne zaboravite to!

Nijedna zemaljska sila nije trajala večno pa neće ni ova duplih aršina!

Dušan Nonković Teodorović

У знак сећања на злочине које је починила аустроугарска војска у Прњавору 4. августа 1914 године Спомен

У  знак сећања на злочине које је починила аустроугарска војска у Прњавору 4. августа 1914 године Спомен – костурница у Мачванском Прњавору

 

СПОМЕН – КОСТУРНИЦА , ПРЊАВОРСКА КОСТУР- КАПЕЛА

(  Подсећање : 17. августа 1914. године Аутро – угари , спалили су у школи  48 Прњавораца , из школе у пламену , мајке су кроз прозор избачивале децу , а које су аустроугарски војници  дочекали на бајонете )

 

Између реке Дрине и брда Џајевца , на обронку планине Цера ,

у огњу злотвора горела су деца , у спаљене очи мајке сузу да натера ,

да угаси пламен , урлике и јецај , од костију људских исклесана капела ,

Ћеле – Кула  Западне Србије , ту душманин откри право лице ,

погнуте су главе испред Спомен – костурнице , гробнице- исповедаонице ,

у огњу хтедоше да спале и Крсног Свеца .

Народну ношњу униформом звали . док су на ломачи живе спаљивали ,

силовали, клали , убијали , коњ’ ма за репове растрзали ,

на бајонете дочекали ….

Овде сред мачванске равнице , долазише често Србо – убице ,

ко гаврани птице злослутнице , да живе затрпају у гробнице.

Споменик од костију исклесаше , бесмртне Спомен – костурнице ,

у црно нам завичај завише , разјапили чељусти , вилице .

Да нам деци сред танушног врата , запечаћене крвљу се виде огрлице ,

од трагова дављења и прстију , крвничке свирепости и  грознице .

Кренуше низбрдо , а нема кочнице , сме ли ико да се загледа у лице ,

Мачве – Старомајке , вечне удовице . И  све док нам покољења пале свеће ,

продужавају сећање на масакр и злослутно столеће .

( Могућа исповест мајке , која покушава да спасе своје чедо

из школе у пламену и мајки ,које избацују децу кроз прозор ….)

: – Анђеле , Анђела , сине и кћери , кад је школа ко ломача горела ,

кад су нас  злотвори угљенисане хтели ,

хтедох да те одбраним од пламена , што сукну из учионица ,

потпалише га са много жара , подметачи пожара , утваре свих утвара ,

босоноги да ходамо по жеравици и изгоримо ко лиле Петровдана ,

а ја Бранимирка , твоја мајка , од огња да те преотмем ,

да ватру разбукталу предухитрим , отргнем из бакље живих ломача

и спржених руку те кроз прозор избацим , Сунцу и Ваздуху ,

не слутећи да ће те дочекати на бајонет – Жарач ,

што жар распирује , пепео разгрће …

А још миришеш на пупчану врпцу , изнет из колевке , окренут Сунцу ,

од колевке до попевке – кратка путања , из спршених очију суза искри ,

да угаси пожар неугасиви .

Ми смо мој сине Мучени , изгорели живи , ко да се уклета прошлост вампири ,

само сам хтела да наставиш да живиш , не слутећи да сам ти век продужила

за само пет минута , обневиделе очи од дима и пламена који сукља не виде бајонет- Жарач

и да те крвника дочека рука .

И чија смрт је лакша у огњу ил на оштрици бајонета .

Ја сам ти сине и Блажена и Богданка и Босиљка и Божица  и Миља и Смиљана ,

Милодарка , дару утробе своје даровах живот , а не смрт , зато ни мртва не ћутим .

Огњене мој и Огњана , пламтели смо у варницама , изгорели смо у жеравици ,

узалуд молитве , јауци , крици , опколише нас немани у учионици ,  зборници ,

запалише  нас ватрољуби на огњу огњеном , на огњишту рођеном ,

да једном васкрснемо из пепелишта и згаришта .

У овој школи где смо изгорели ко свеће ,исписиваће прва слова , креда ће им бити

наше кости беле . И мртва бићу ти спас и Спасенија ,

имена ми крштеног , Споменка према називу биљке споменак ,

да  вас не забораве , ова ће школа бити Стамена ,

јер је грађена од костију , тврђих од камена .

Сунчице и Сунце , Васкрслава и Васкрславе , Голуба и Голубе , Крстана и Крстане …

Из пепелишта васкрснуше наше кости , ми смо ко буктиње изгорели ,

у крвавој прошлости , да би светлију будућност сагледала покољења

и знала шта су незвани гости , чинили прамајкама и праочевима

и да смо буктали ко буктиње , само да се сачува вољена земља ,

јер куд би без кућног прага моји беземљаши ?

Да нас  поробе , освоје и покосе , то хтедоше ,

кад на  у цркве , школе и куће , ко овце у торове сабише ,

нас Неболике и Милолике и душе Христолике да искорене ,

да нам затру семе .

Тај тренутак и ту игру сенки , које се плаше крвожедници ,

вапај и пламен голоруких , живих изгорели ,

грчевита борба угљенисаних руку да се спасе чедо

и у трену кад душе узлећу на Небо .

Кад зачујеш песму анђеоског хора , то се песмом брани од утвара и злотвора

и вековним звоном зазвониће школа,

ил се огласити са црквених купола , ту се огледају сенке прошлости ,

чијих се сенки и крвници плаше .

Знаћеш да си близу Прњавора , да је ту у близини и паљена школа

и да су питања још без одговора , из прошлости густ дим и даље док куља ,

знаћеш да су живе људе на ватру доливали уместо уља .

Ту сад расту селен , смиље и кадуља …

 

ДР . АРЧИБАЛДУ РАЈСУ

Пред спомен- костурницом у Мачванском Прњавору

 

Чујте Срби, чувајте се себе , дал су Срби чули опомену ,

кад клањају се своме Мучитељу , не гледају борце, ни рањенике ,

ни  богаље, а ни брањенике , све до јуче Србске заштитнике .

Целом свету кад су климоглави , само своме роду су душмани ,

ољагали, своје испљували. Сутра исту славу дочекали.

И не чују звона Хиландарска , обезглављене их воде крвопије,

покидан чокот винове лозе њихово ће бити покољење,

а очи им ко кактуса бодље , најубојитијом светлицом засевне,

не признају предзнак ни знамење, а браћи су највећи међаши .

 

Чујте Срби, не часите часа, саслушајте Свеглас сред безгласја ,

и великог пријатеља Срба мудрооког Арчибалда Рајса.

Злотворима крунишете главе, дарујете ордење, медаље ,

а свом роду сакатом рањеном, трнов венац мученичке славе .

Проклеће вас  Свевид у Невиду , жигошете колоне скелета ,

суза спаљене мајке и детета , где хиљаде костура и сенки

невидом вас прошлости надгледа.

 

Где стрељани, мучени, убијени, спаљивани до најмлађег детета ,

без даха, гласа и покрета , без живота , наде и полета.

Чујте Срби грмљавину гласа, глас истине Арчибалда Рајса .

То су рећи и Светога Саве : Само слога Србина Спасава !

Кад олуја ветар заталаса и проговоре многе мртве главе ,

кад посете спомен- костурницу ,

где похрањене су кости 535 страдалника,

то је и тестамент Арчибалда Рајса. Ту где многи остају без гласа.

 

Страх и трепет су вам пијавице и вукови у јагњећој кожи ,

чак ни јагње у вучијој кожи, не би дало да се обезбожи .

Погледајте на ратнике наше , изгинуле у ходочашћу глади

тугованку земља кад запева, за све оне што су за њу пали.

Што образе нису продавали .

Чујте Срби чувајте се себе, нек босиљак ожили звуке старинских лира,

да поштујете оне што су живот дали , за слободу и за овај тренут мира.

Чујте Срби чувајте се себе , да би род свој сачували,

ту где су загрљени мајка и дете, спаљени где и остали ,

руком аустро- маџара да се не заборави.

 

У порти цркве Светог Илије , пркоси  спомен- костурница ,

ридање, лелек и трудне жене нерођених мртворођеница ,

скелети, костури, лица без лица и нерођена деца из извађених материца .

Е баш зато саслушај роде , о окрутностима и злочинима аустроугара,

где су сукнуле ватре до неба спаљене деце руком зликоваца аустро- маџара.

Из стења изникла трава пониклица, проникао босиљак из дечијег лица,

из нечије лобање и гроба , рузмарин неожењених младића ,

зар је ико пречи роду од свог рода .

Зар се гази чизмом преко гроба оца ?

Да Србијом ничу костурнице, то су жеље змије подмуклице .

 

Погледајте безруке, безноге , све вас мање , држите се слоге ,

И слушајте Арчибалда Рајса , ил вам нема ни трага ни гласа.

Послушајте глас Светога Саве : – Само слога Србина спасава !

Не буде ли Светосавље светиња,  потомства ће водити утвара .

 

Чујте Срби ако нисте глуви, чујте Срби ,  зар већ нисте чули ?

Зар је пречи туђин вам од рода, кад клањате се одроду нерода .

Букаџије, гласноговорници камен су темељац новој костурници .

 

Славица Јовановић  новинар и књижевник

Аутор фотографија : Славица Јовановић

из књиге “ Не клечи пред злотвором “

 

 

 

Генерал полиције др. Братислав Дикић испред бисте др. Арчибалду Рајсу у Мачванском Прњавору

 

 

https://www.peticije24.com/113492