ПРА ИСТОРИЈА СРБА

О ИСТОРИЈИ СРБА МОЖЕ СЕ ИСПРАВНО ГОВОРИТИ ТЕК ОД ВРЕМЕНА У КОЈЕМ ЈЕ СРПСКИ НАРОД ДОБИО СВОЈЕ ИМЕ ОДНОСНО ТАКО НАЗВАН ШТО НЕ ЗНАЧИ ДА И ПРИЈЕ СВОГ ИМЕНА НИЈЕ ПОСТОЈАО И ИМАО СВОЈУ ИСТОРИЈУ.

СИГУРНО ЈЕ ДА ЈЕ ПОСТОЈАО САМО НИЈЕ БИО ПОД ТИМ ИМЕНОМ ПРЕПОЗНАТЉИВ И НАЗИВАН А ВЕРОВАТНО НИТИ ИКИМ ДРУГИМ ИМЕНОМ.

СВИ СУ У ТО ВРЕМЕ СКУПЉАЛИ ПЛОДОВЕ И ГОВОРИЛИ ОСКУДНИМ ИСТИМ ЈЕЗИКОМ ШИРОМ ЕВРОПЕ ПА И АЗИЈЕ. ЗБОГ ВЕЛИКЕ УДАЉЕНОСТИ, ЈЕДНИХ ОД ДРУГИХ, РАЗВИЈАЛИ СУ СВОЈЕ АУТОТОНЕ ДИЈАЛЕКТЕ, РАЗЛИЧИТИМ ИМЕНИМА ОБЕЛЕЖАВАЛИ НОВЕ ПРЕДМЕТЕ ИЛИ ОПИСИВАЛИ ОДГОВАРАЈУЋУ НОВОНАСТАЛУ СИТУАЦИЈУ.

У КАМЕНОМ ДОБУ ДОЛАЗИ ДО РАЗВОЈА РАЗНИХ АЛАТКИ ОД КАМЕНА ТЕ ЈЕЗИК ПОСТАЈЕ БОГАТИЈИ НА РЕЧИМА АЛИ ЗБОГ ВЕЛИКЕ УДАЉЕНОСТИ, ЈЕДНИХ ОД ДРУГИХ, НАЗИВАЈУ СЕ ТЕ АЛАТКЕ РАЗЛИЧИТИМ ИМЕНИМА ТЕ ДОЛАЗИ ДО РАЗВОЈА ПОСЕБНИХ ДИЈАЛЕКАТА КОЈИМ ЈЕ ОСНОВА ИСТИ ПРА ЈЕЗИК.

СА ИЗУМИМА АЛАТКИ ЊИХОВОГ УСАВРШАВАЊА И ПРИМЕНЕ ДОЛАЗИ И ДО ОДГОВАРАЈУЋЕГ УМНОГ РАЗВОЈА. СА ИЗУМОМ, ПРАВЉЕЊЕМ И УПОТРЕБОМ АЛАТКИ ЗАПОЧИЊЕ РЕВОЛУЦИОНАРНИ РАЗВОЈ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ.

МЕЂУ БЕЗБРОЈ СРОДНИХ ПЛЕМЕНА У ЕВРОПИ ПА И АЗИЈИ БИЛА СУ И ПЛЕМЕНА КОЈА СУ РАДИ ПРЕПОЗНАТЉИВОСТИ НАЗИВАЛИ СВОЈЕ БЛИЖЊЕ ПО НЕКОМ ПРЕПОЗНАТЉИВОМ ПРЕДМЕТУ ИЛИ ЗНАЧЕЊУ. ТАКО ЈЕ ПО РУЖИ НАСТАЛО ИМЕ РУЖИЦА, ПО БОСИЉКУ БОСИЉКА, ПО ЉУБИЧИЦИ ЉУБИЦА, ПО ЈАСМИНУ ЈАСМИНКА, ПО ДУШИ ДУШАНКА, ПО АНЂЕЛУ АНЂЕЛКА И.Т.Д.

ПО ЗАНИМАЊИМА; ДРВО ДРВОДЕЉАЦ, ПО КОВАЊУ КОВАЧ, ПО ПОСЛАСТИЦАМА ПОСЛАСТИЧАР, ПО ОПАНКУ ОПАНЧАР, ПО РИБАМА РИБАР, ПО СТОЛУ СТОЛАР, ПО СТРУГУ СТРУГАР, ПО СРПУ?

ИЗУМ МЕТАЛНИХ АЛАТКИ ОДИГРАО ЈЕ ПРЕСУДНУ УЛОГУ У РАЗВОЈУ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ.

ДОК СУ ДРУГИ У СВЕТУ И ЕВРОПИ ПРАВИЛИ СВОЈЕ АЛАТКЕ ОД КАМЕНА СРБИ СУ ИХ ПРАВИЛИ ОД МЕТАЛА. ТУ ПО ТОМ ПИТАЊУ НЕМА НИКАКВЕ ДИЛЕМЕ ЈЕР ЈЕ НАУКА УТВРДИЛА ДА СУ СРБИ 2000 ГОДИНА ПРИЈЕ ИКОГА У ЕВРОПИ ТОПИЛИ МЕТАЛ А ГЕНЕТИКА, НОВИЈЕГ ВРЕМЕНА, ПОТВРДИЛА ДА СУ СРБИ ВЕЋИНСКИ ИСТИ ГЕНЕТСКИ НАРОД КОЈИ ЈЕ ТУ НА ТИМ ПРОСТОРИМА БАЛКАНА ЖИВЕО И У ПРАИСТОРИЈИ У ВРЕМЕ ЛЕПЕНСКОГ ВИРА И ВИНЧАНСКЕ КУЛТУРЕ.

Археолошки налази су потврдили да су наши претци из каменог доба правили срп од камена па према томе нема никакве логике да га не праве и од метала као што су правили и остале алатке тог времена; нож, чекић, секиру, врх стреле итд.

Да архелогија још није пронашла и метални срп је разлог томе да је метални срп био у то време епохално откриће, алатка која се одржала у употреби до данашњих дана и користила све док се није истрошила. За разлику од чекића она се морала оштрити а стим и трошити. Међутим оно што још није пронађено не значи да неће ни бити пронађено. Убеђен сам да је то само питање времена.

Предност од 2000 година, коју су срби имали у то време, водила је и до огромне тако зване империје која се простирала од балкана и подунавља па до северног мора. Епохални изуми водили су и до свеопште прихватљивости и ширења те културе образујући империјално, импресивно, просторнство – величину.

Ако се зна да су основни услови за живот човека; пијаћа вода, храна и транспортни услови она се већ са само једним летимичним погледом, на географску карту Европе, може установити да те, најидеалније услове у Европи нуди баш Балкан, богат рекама и шумама. Реке су поред пијаће воде биле и извор хране. Уловити рибу је захтевало и довитљивост, развој ума тако да и није чудо што се из тог народа рађају и иноватори попут Николе Тесле. Шума је била поред дивњачи и извор разноразних биљних плодова.

Другим речима, разуђеност река поготово Дунава, Тисе и Саве па Мораве и других нудила је као нигде у Европи добре животне услове а уз све то и путеве за транспорт робе широм Балкана и Европе и Азије. Узимајући све то у обзир није ни чудо што се на том простору заденула најстарија европска цивилизација.

Ако се узме у обзир и развој говора онда је логично да свака рач мора имати неки описни карактер. На пример реч меридиан и ако та стара реч, само на српском има описни карактет који долази од мери-дан остаје та чињеница мало коме позната као и многе друге рачи српског порекла. Реч, хвала је туђа реч јер нам конкретно ништа не описује али зато реч; спасибо има смисла и значи спаси-бог. Реч Буда стоји за појам будизам али у том језику нема описну реч, описно значење док на српском језику значи; онај што буди, или тај што је будан. Реч, кршљанин значи онај што крши са многобожанством у интересу монорелигије која се назвала по кршењу кришћанство. Вероватно је и Христ добио своје име по кршљанину јер је кршио религију многобожности-са веруј… до у мене Бога јединога. Па реч машина је добила своје име по српској речи мешина јер су за топљење метала којег су 2000 година прије икога у Европу топили служећи се при том мешином (машином) за продувавање ватре. Или грчка реч пластика, само на српском језику обележава пласт сена, обликовање пласти, око колца да је не одува ветар, коју су грци касније употребили за опис и обележавање, обликовање својих фигура које су називали пластикама јер своје речи за обликовање, обликовањ, нису имали. Па реч календар у ствари долази од српске речи колодар што описује коло сунца кад се завршава година и дарују плодови, коло – дар тог сунчаног кола, дар сунца. То су све открили прије мене паметни људи. Ја бих само додао да је народно коло ритуал за обожавање сунца у знак захвалности што им је омогућио богат род разноразних плодова а играње кола добро здравље а да је срп алатка по којој су срби добили своје име. Стим  бих и народно коло убројао у изворну културу српског народа које би се, због својег здравог деловања услед кретања требало увести као обавезан предмет физичке културе. И реч ћирилица је по мом мишљењу настала од српске речи ћирити а не по Ћирилу који је имао тек 2. године док је ћирилица била неколико миленијума стара, по археолошким доказима. То наговештава да су свештеници ћирили приликом читања својих молитви које су читали при слабом светлу црквених свећа. За неписмен народ тог времена изгледало је као да ћире у нешто па су то назвали ћирилом или ћирилицом. Можда је и неки свештеник добио по ћирењу име Ћирил.

Како видимо, речи су настајале да би нешто описале и учиниле препознатљивим. Зато сам убеђен да су срби добили своје име по српу јер су га стим, трговци срповима, учинили препознатљивим, да би дали описни смисао произвођачима српова по којим би били у најктаћем смислу описани. Фонетичка веза између српа и срба је необорива. Нису се речи рађале тек тако а да не значе и не описују ништа.

Јесте да су вођени многобројни ратови али то су била по мојем схватању номадска племена која би услед губитка животињског блага, кроз извесне епидемије или суше, катастрофе, нападали друга племена а касније и царства да би наметнули своју културу бруталним методама, што би им омогућивало убирање данка и живот на туђ рачун. Међутим, ма колико били брутални и успешни у покоравању остајали су у мањини без реалне могућности да у подпуности па ни већински да промене генетски кот староседелца, аутотоних становника. Пошто је аутотоно становништво представљало огромну већину, наспрам уљеза и надолазећих ратних хорди које су по природи ствари од самог почетка била генетска мањина, којој није ништа друго преостало до да се утопи у генетску већину, не постоји никакво логично образложење да је дошло до генетске промене у корист освајача, поготово што су ратници били мушкарци без жена којима није ништа друго преостало до да се жене са женама аутотоног народа као кап у мору што не значи да аутотони народи није мењао кроз столећа свог власника као и језик за разлику од денетских, наследних особина. Сваки народ без обзира којој генетској популацији припадао је суштински мирољубив. Ти који провоцирају ратове припадају екстремној мањини али утицајној која то чини из секундарне нужде изазване неким поремећајем, због обстанка или се ту ради, како то анализе показују, о неком екстремно богатим и утицајним фамилијама које политиком завади па владај задовољавају своју приватну похлепу и сујету. Ратови се више не воде из необходности већ да би се једном стечено богатство проширило и задржало. Из тог разлога настоје да остану господари ситуације по сваку цену што им уз велике жртве па и злочине полази за руком захваљујући својем баснословном богатству и стим у вези повезаном утицају. Силом и преваром стечено, браниће и настојати да прошире на све могуће начине па и злочином и увек ће бити крив недужан народ а не ти појединци односно те баснословно богате микро мањине које управљају светом полугама силе и политиком завади па владај, под велом лажне демократије, називајући себе демократијом. То им углавном полази за руком захваљујући свом баснословном богатству.  Док се народ због заметнутих интрига међусобно коље они подижу чаше у вис у знак здравице и свог дугог недодирљивог живота, проливајући при том крокодилске сузе. Док те микро, баснословно богате мањине од светског утицаја верују у моћ и силу свог капитала и оправданост профита по сваку цену, народ одржава невидљива вертикала вере и морала. Поремети ли се та равнотежа, добра и зла у корист профита по сваку цену, онда долази до криза од светских размера па и трагичне могућности уништења света.

Душан Нонковић Теодоровић