Стефан Првовенчани Немањић је само први крунисани владар у династији Немањића, а никако први крунисани српски краљ Средњег века

Koliko je Srbija i danas  pod OKUPACIJOM vidi se i po tome što je MORALA snimiti   seriju o Nemanjićima  i lažno ih prikazati kao PRVU srpsku dinastiju! i to je uradila- SVOJIM parama! Kakvo poniženje!

Zato širite ISTINU i razasaljite  ovaj tekst koji se poziva na relevantne izvore i časne naučnike koji više neće da robuju  lažima germanske histotijske škole….

Prosljedjujem…

Слободан Јарчевић:

УЗАЛУДНО ШКОЛОВАЊЕ – XXIX

НЕМАЊИЋИ – ЧЕТВРТА ДИНАСТИЈА

 

НЕМЦИ ПРИЗНАЈУ – КНЕЗ БОРНА ЈЕ СРПСКИ ПЛЕМИЋ (наводни хрватски краљ)

Последњу годину дана су јавна средства у Србији преплављена подацима о српској династији Немањића, од 12. до 14. столећа Нове ере. У чланицима се истиче, да су Немањићи створили српску средњевековну државу, а да је први крунисањи српски краљ био Стефан Првовенчани Немањић (почетак тринаестог столећа). Стефан Првовенчани Немањић је само први крунисани владар у династији Немањића, а никако први крунисани српски краљ Средњег века. Јер, Србија је основана 490. године с престоницом у Скадру, а од тада – па до 1171. године, кад власт преузима Немања, Србија је трајала око 700 година и имала је више од четрдесет крунисаних краљева.  Преднемањићка Србија се простирала од Црног мора до иза Трста, што сведочи у 18. столећу и Андрија Качић Миошић и тадашњи историчар из Венеције Себастијан Долчи. Значи, тврђења званичне повјести (историје) – да су Срби дошли на Балкан и у Подунавље из Русије тек у 7. столећу Нове ере, те да су се описменили и покрстили тек у деветом столећу, потпуно је кривотворење (фалсификат).

Пре Стефана Немање, Србјом су владале три династије: СВЕВЛАДОВИЋИ од 490. до 641. године, СВЕТИМИРОВИЋИ  од 641. до 794. године и ОШТРИВОЈЕВИЋИ од 724. до 1171. године.

Занимљиво је, а званична повјест (историја) то не бележи, да државници Западног римског царства и Источног римског царства (Византија – измишљен назив) нису признавали у другим земљама владарима титуле КРАЉА и ЦАРА, те су српске краљеве, у својим документима, бележили као: банове, жупане, деспоте, кнежеве… Папа је признао краљевску титулу тек Стефану Првовенчаном Немањићу, јер је то учињено због крсташког рата против Србије – крсташи Западног римског царства су окупирали српски Задар и околину (1202) и спремали се на освајање Источног римског царства. Зато им је требао мир са Србијом, те су Немањићу признали краљевско звање – да Србија не би помагала Источно римско царство, које су крсташи напали 1204. године и заузели Консантипољ и велики део територије, којом су владали до 1261. године.

Због занемарене истине о прошлости Срба и осталих Словена, није се дошло до имена свих српских краљева пре Немањића, али до имена већине јесте, те наводим та имена у све три преднемањићке династије:

СВЕВЛАДОВИЋИ: Оштроило, Свевлад, Селимир, Владан, Радимир Други и непознато име следећег;

СВЕТИМИРОВИЋИ: Светимир, Будимир Светопелек, Светолик, Владислав, Томислав, Себислав, Владимир, Кадомир, Тврдислав.

ОШТРИВОЈЕВИЋИ: Оштривој, Толимир, Прибислав, Крепимир, Светорад, Родослов, Часлав (непозната имена владара од 865. До 926 – Но, пронађено је ових година докумената о краљици Домослави, у зиданама једне цркве у Далмацији – почетак 10. столећа, за коју су Хрвати написали да је хрватска краљица, а у њиховој повјести пише, да су тада владали “хрватски владари“: Томислав, Трпимир Други и Крепимир Први), Палвимри Ратник, Тјецимир, Прелимир, Силвестар, Тугимир, Хвалимир, Драгимир, Владимир Други, Добросав Војислав Први, Михаило, Бодин, Добросав Други, Владимир Трећи, Ђуро и Грубиша.

Невероватно је да званична повјест (историја) не спомиње оволики број владара Србије у Средњем веку. А колико су они важни (то се подразумева), видећемо из времена српског краља Крепимира Оштривојевића, владао од 815. до 840. године.

Почетком 9. столећа, Србију су војно напале: Франачка, Бугарска и Источно римско царство (Византија) – исто као и НАТО 1999. године! Тад су Бугари окупирали источну Србију, а из ње је побегао племић с делом војске и народа и стигавши до Срема, којег су окупирали Франци, заједно са Славонијом и северноисточном обалом Јадрана. Борна се предао Францима. Франци су му уступили североисточни део јадранског залеђа, којег су окупирали, те је тим подручјем Борна административно управљао и спроводио политику франачких окупатора.

Ове чињенице данас признају и немачки повјесничари (историчари). Одбацују наметнуте лажи о Србима и осталим Словенима, које су у друштвене науке унели званичници Германско-нордијске историјске школе у 19. столећу. Данас, немачки научници оповргавају сведочанство Константина Седмог Порфирогенита, јер нема основа веровати у његов садржај и његов навод о досељавању Словена на Балкан у 7. столећу. Немци тврде:

„Porfirogenit je jedini izvor tvrdnje o doseljavanju Srba i Hrvata na Balkansko poluostrvo u VII veku. Porfirogenita su se slepo držali i Vatikan i predstavnici germansko-nordijske istorijske škole“.

Немачки научници данас овако описују кнеза Борну, који је у званичним друштвеним наукама уписан као хрватски кнез, мада је рођен у Кучеву, у Источној Србији, где је био обласни владар земље око Кучева и око реке Тимока. Ево најновијих немачких истраживања о Борни:

„Najstariju vest o Borni nalazimo kod Ajnharda, poznatog letopisca na franačkom dvoru. Godine 818, beležeći kako su dva slovenska poslanstva stupila pred cara Ludovika – žaleći se na Bugare, on u nastavku iznosi da su to bili “legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant” (poslanici Braničevaca i Borne, kneza Guduščana i Timočana, koji su nedavno iz zajednice s Bugarima otpali i u naše krajeve prešli). Borna, Timočanin, bio je zajednički knez Guduščanaca i Timočana. Guduščanci su srpsko pleme tada nastanjeno u dolini Peka. Ime su dobili po antičkom gradu Guduscum, današnje Kučevo, čiji se slabo istraženi ostaci nalaze nedaleko od današnje varošice Kučeva, na suprotnoj strani Peka, pri ušću rečice Kučajne. Temelji građevina ovog grada, zidani od opeke i kamena, protežu se duž Peka dužinom od 4 kilometra. Dakle, pleme Guduščanaca geografski se nalazilo između Braničevaca i Timočana. Borna je sklopio savez sa franačkom državom i sa svojom vojskom poslat da uguši ustanak Ljudevita Posavskog, u Slavoniji.

Sposobni knez Borna ubrzo postaje gospodar u primorskoj Hrvatskoj. Godine 818, pre izbijanja ustanka, on je kod Ajnharda zapisan samo kao knez Guduščana i Timočana (dux Guduscanorum et Timocianorum). Već iduće godine, kad je vodio na Kupi veliku bitku s Ljudevitom, bio je već “dux Dalmatiæ”. U trećoj godini ustanka (821), Borna postaje “dux Dalmatiæ atque Liburniæ”, dakle knez cele dalmatinsko-hrvatske oblasti.

Iz gradacije ovih titula, može se izvući zaključak: da su Franci Borni, kao nagradu i pomoć, davali sve veću vlast, na sve većoj teritoriji, dok mu najzad nisu dali i kneževski položaj”.

Треба знати, да се Србија прибрала у време Крепимирове власти и повела је ослободилачки рат, да би ослободила окупиране територије. Победила је Франке у Срему, код Славонског брода и у трећој бици, такође, 829. године у Истри, те је половина Истре и североисточна обала Јадранског мора враћена у Србију, што је српски краљ Крепимир прославио у главном граду Србије – Скадру. Већ се зна, а и на основу и изјава данашњих немачких историчара, да су у Србији биле племићке административне области: Рашка, Зета, Хрватска и Босна. Нису то биле посебне државе – како је то фалсификовано у друштвеним наукама у 19. столећу, а одржано до данас!

Било би корисно за све нас – да ове чињенице о древној и раној средњовековној истини о Србима и осталим Словенима упућујемо словенским државницима, научним установама, гласилима и појединим истраживачима. А и да упућујемо писма Влади, Председнику и Скупштини Републике Србије – да мењају садржаје о „неписменим“ Србима и осталим Словенима до 9. столећа Нове ере!

С поштовањем,

Слободан Јарчевић, ср