‘’ Амира ‘’- Љубавна песма књижевника Љутомира Рундића из Лознице добила и свој епилог (Видео)

Љубавна песма ‘’ Амира ‘’ књижевника Љутомира Рундића из Лознице добила и свој епилог (Видео)

Љубавна песма ‘’ Амира ‘’ књижевника Љутомира Рундића из Лознице добила  и свој епилог
11.03.2018. год.

АМИРА

Њене су се косе расипале у мојим очима,
док смо веровали да наша љубав може све…
У Мостару, осамдесет и неке!

Детињасто се мазила, љубила ме страсно,
и страховала:
– Јој, ако ме мајка види!
Па опет изнова, свијала се око мене,
ко, не дај Боже, змија око плена,
и питала ме…
Свашта ме питала…
Ко сам, одакле сам, шта ћу с њом..?
Волим ли је, ко ми даде „тако“ име:
– Чуј Љутомир, тобе јараби!
О`кле ти то име – чудила се!?
Вјерујеш ли у Алаха, у Бога? Идеш ли у цркву?
Ма, убиће ме бабо ако чује!
Замисли, у Влаха се заљубила, јадна ми мајка!
Питала је…Понекад и зановетала…
А волела ме, као и ја њу, а можда..?
Ни дан данас не знам које кога више!
А што се љубила!
О, Боже!
Та моја Амира!

Крио сам је од неба, од сунца,
склањао од буре и мостарске кише…
Чувао од злих погледа и оних тобоже других.
А сва нас је раја знала!
– Чуј Бегова праунука с неким Србијанцем,
па још војаком – жевкали су за нама!

– Не иде то. Велики је то девар, на моју душу!
Љубав је слијепа али су гори људи
обневидјели од вјере и предрасуда-
гунђао би њен рођак Кемо, док нас је крио!

Плашио сам се!
Нисам јој рекао, а хтео сам јој рећи:
– Амира, нема нама мира!

А све је у мени горело од љубави и страха!
И волели смо се, кришом сваке ноћи, и сваког дана…
И сад не знам како бисмо се волели да нисмо кришом?

Имала је тек двадесет, ја коју више,
и дала ми је све што се за љубав
и сме и несме…

На Буни, док се заклињала да ће ми родити сина,
и да ће се звати Миро, говорила је:
– Љутићу мој, то је име за све три вјере!
А знаш ли болан, да је мој дедо приповједо,
да смо ми од некаквог Мирослава постали?

А што се љубила…
О, мајко моја…
Чини ми се најлепше од свих!

Волела је Перу Зубца!

Тепао сам јој: – Светлана!
– Ех, камо пусте среће да сам – рекла би!
Тешио је да ће све бити уреду:
– Не плаши се, срно моја, нико ми те неће украсти!
А плашио сам се за обоје!

Ставила би образ на мој длан, пуштала сузу да кане…
И молила ме…
Молила ме, да је водим у Србију, да ће све оставити,
и брата и сестру, и баба и мајку…
Да хоће са мном било где и заувек…

Казивао сам јој стихове:
– Амира, дај ми мало мира, куд ме пијаног нађе,
ноћас кад ми циганин свира, водиш ме у слатке крађе!
Она се смејала и опет ме љубила…
Са својих двадесет…
Та моја Амира!

Брали смо тек заруделе трешње,
у врту поред Радобоље,
ко зна чијем, а чинио се вртом добре наде!
– Јој, болан, зар те није стра` горе на небу?
А како авион не па`не, шта га горе држи?
Хајде, обећај ми да ћеш се чувати за мене!

Грлио сам је, онако крхку, дрхтала би…
Гурала руке  у моје џепове, и певушила:
– Све је моје твоје кад се усне споје..!

И опет бисмо се љубили,
нежно и страсно, и лепше од икога, и икад…
Јер, нико се није волео,
те осамдесет и неке,
у Мостару…
Као моја Амира и ја!

Љутомир Рундић

Advertisements

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

w

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: