Нови Устав

Устав Србије (Фото: Танјуг)
Устав Србије (Фото: Танјуг)

Нови Устав

Било каква реконструкција Устава од стране лабилних аутократа, продатих партијских квзи-елита, и њихових спољних газда води Државу Србију у сигурну пропаст.  Нестанак Државе Србије је нестанак Србског Народа.

 

Србски Народ је и те како заслужан и способан да сам одлучи КО ЈЕ, ШТА ЈЕ ЊЕГОВО,  и КУДА и КАКО ИДЕ ДАЉЕ.   Више нико и никада не сме деспотски “у име народа” одлучивати о нашој судбини, државности  и уставу .

 

У садашњем преломном историјском тренутку за наш опстанак, ми имамо свету дужност да нашу Државу Србију најзад уставотворимо из корена — непосредним учешћем и одлучивањем свих појединаца нашег народа.   Стога, нови устав Државе Србије може формулисати само НАРОДНИ УСТАВОТВОРНИ САБОР (НУС) и референдумски изгласати само Србски Народ и нико други.

 

  1.  Територијални и демографски оквир НУС

 

Србски Народ задржава своје неприкосновено право пред Богом и светом да кроз свој НУС својом мирном, непосредном демократском одлуком формулише и референдумски изгласа свој УСТАВ.  Сазивање НУС захтева јасну универзалну-правну дефиницију наше територије и народа.

 

  1.  Србски Народ

Припадност Србском Народу јесте стање духа

 

Слобода Религије — Нико осим самог Бога Свевишњег може човеку прописати ко је и шта је Бог.  Стога, сваки појединац лично доживљава и одређује свој сопствени однос према Богу.  Религијске догме и  институције су људске творевине, и зато избор религије је слободни лични избор сваког појединца Србског Народа.

 

Због његове миленијумима дуге бурне и трагичне историје, Србски Народ се не може дефинисати нити свести у некакав темпорални антрополошки и религијски калуп.  После више-вековног ропства под Отоманском окупацијом, Србски Народ  је задњих 150 година континуирано изложен бруталној спољној агресији ватиканског клеро-фашизма, германско-нацистичког расизма, англо-саксонског (нео) колонијализма.  А последњих 75-година још и унутрашњој систематској тортури и репресији тоталитарне комунистичке анти-србске тираније.

 

Упркос свим споља наметнутим вештачким идеологијама и догмама, и површним културним и етничко-религијским поделама — Србски Народ из корена повезује исконска заједничка духовна нит.   То јесте стање духа засновано на неприкосновеној истини да је сваки појединац Србског Народа сва своја права, слободу, и одговорности већ својим постојањем априорно и непосредно добио од Бога Свевишњег.

 

Сваки појединац Србског Народа је Богу лично одговоран за овај дар.  Зато, Србски Народ своја права, слободу и своју државу нити тражи нити их прима од белосветских силника, клеро-религијских посредника, темпоралних  хијерархија власти, окупатора или силом му наметнутих режимa, издајника, тутора и намесника.

 

И зато, Србски Народ на свом НУС свесно одлучује ко је он, шта је његово, и куда и како иде.  Нашим УСТАВОМ, ми сложно стварамо своју Државу Србију тиме што дефинишемо њене територије, уређење и институције.

 

Нашим УСТАВОМ ми свесно прецизирамо који део својих Богом-датих права преносимо на институције наше Државе, јер сваки од нас је лично и директно Богу одговоран за њихов рад.  Сва остала, УСТАВОМ експлицитно не-прецизирана и не-пренета права, остају сваком појединцу Србског Народа.

 

  1. Континуитет Постојања и Наслеђа Србског Народа

Наш плаћени данак у крви

Садашње територијално и демографско стање Србског Народа резултат је најбруталније агресије и насиља.  Само у задњих 150 година преко 3 милиона Србског Народа је убијено од стране агресора, отимача, окупатора, религијских  фанатика, терориста, режимских тирана, издајника и изрода.

 

Ове огромне жртве наших предака су крвави данак којим је Србски Народ већ вишеструко платио своје постојање и наслеђе.  Ове жртве нама у аманет остављају свету обавезу и неприкосновено право да пред Богом и светом свим силама и средствима очувамо континуитета свога постојања и свога наслеђа.  Зато Србски Народ абсолутно ускраћује свим страним деспотима и њиховим домаћим слугама сваки покушај насилног укидања континуитета постојања и наслеђа Србског Народа.

 

Ми са пуним правом и одговорношћу поништавамо свако територијално, демографско, политичко, и економско решење и стање које је Србском Народу наметнуто или које се намеће војном агресијом, окупацијом, геноцидом, погромом и прогоном, терором и отимачином, издајом и режимском репресијом.

 

Само Србски Народ и нико други има право да отуђи део себе и своје територије.  Абсолутно нико не може отуђити или присвојити део територије Државе Србије, а да то 2/3-ска већина Србског Народа изричито не одобри својом референдумском одлуком.

 

Издајник и изрод је свако ко без референдумске одлуке Србског Народа активно или пасивно дозволи разарање материјалног и духовног наслеђа и континуитета постојања, укидање суверенитета и отуђење дела Србскг Народа и његове територије.

 

Стога, Србски Народ својим  УСТАВОМ одговорно и званично поништава све силом му наметнуте уставе, декрете, диктате и споразуме свих досадашњих тоталитарних режима  издајника и изрода на власти у Србиј/Југославији (од 1.Децембра 1918 до данас) који руше и обезвређују материјално и духовно наслеђе и континуитет постојања Србског Народа и Државе Србије– а које Србски Народ није саборно донео изричитом референдумском одлуком  своје 2/3-ске већине.

 

  1.  Целовитост и Суверенитет Територије Србског Народа

Своје не дамо, туђе не тражимо

Неприкосновена тероторија и народ Државе Србије је она територија и народ које је она као постојећи, међународни правни ентитет и једини носећи суверени оснивач-победник у рату унела у КСХС/Југославију 1.Децембра 1918.

 

Територијална и Демографска Актива Државе Србије

 

i.)  Пре удруживања у КСХС/Југославију суверене територијалне границе Државе Србије су међународно одређене и признате:

  • Лондонском Мировним Уговором од 30.Маја 1913. — којим је након I. Балканског Рата одређена међународна граница Државе Србије (као и Црне Горе и Грчке) са тада новоствореном државом Албанијом.
  • Букурештанским Мировним Уговором од 10. Августа 1913. — којим је након II. Балканског Рата одређена међународна граница  Државе Србије са Бугарском и Грчком.

НАПОМЕНА:  Нејским (Версајским)  Спразумом  27.Новембра 1919. – коначно је одређена граница између Државе Србије и Бугарске након I. Светског Рата.

 

ii.)  Одмах након I. Светског Рата, међународна граница Државе Србије према Аустро-Угарској је међународно одређена и призната:

  • Београдским Мировним Уговором 13. Новембра 1918.  — капитулацијом Угарског дела  Аустро-Угарске Монархије (Аустријски део је капитулирао 3.11.1918).   Та граница је обухватала:

Банат (до линије Оршава-Карансебеш-Марош-Арад- испод Сегедина);

Бачку (до линије Хоргош-Суботица-Баја;

Барању (до линије Батасек-Печуј-Барч и даље реком Дравом до Осијека);

Срем и Славонију (до линије железничке пруге Осијек-Ђаково-Шамац);

целу Босну и Херцеговину и Далмацију (југо-источно од рта Планке).

 

НАПОМЕНА:  Трианонским (Версајским)  Спразумом 4. Јуна 1920.  — коначно су међународно одређене граница Државе Србије (у оквиру КСХС/Југославије) са новом независном  Државом Мађарском (територија Барање, Бачке), као и са Државом Румунијом (територија Баната).

 

iii.)  Горе наведене међународне границе Државе Србије на бившој Аустро-Угарској територији такође су и демографски потврђене изворном демократском вољом референдумима  народа са ових територија:

  • Присаједеињењем теритотије Срема и Источне Славоније Држави Србији коју је абсолутном већином изглaсао народ тих територија на Великом  Народном Збору у Руми 24. Новембра 1918.
  • Присаједињењем територија Баната, Бачке и Барање Држави Србији — које је абсолутном већином изгласао народ тих територија на Великој Народној Скупштина у Новом Саду 25. Новембра 1918.
  • Присаједнињенем Црне Горе Држави Србији — које је абсолутном већином изгласала Народна Скупштина Црне Горе у Подгорици 26.Новембра 1918.  НАПОМЕНА:  Црна Гора је безусловном капитулацијом 21. Јануара 1916. престала да постоји као независна дрзава и постала је део Аустро-Угарске територије.
  • У 42 од укупно 54 среза (78%) Далмације и Босне и Херцеговине — народ све три конфесије, референдумски је прогласио уједињење са Државом  Србијом.

 

Држава Србија полаже суверено право на целокупну територију у оквиру горе наведених међународно-утврђених граница.  То је међународно-правно дефинисани територијални и демографски оснивачки улог Државе Србије приликом инкорпорације/удруживања теритотија и народа у КСХС/Југославију 1918. године.

 

iv.) Остали народи

Остали народи (углавном Срби, Хрвати и Словенци са преосталих територија бивше Аутро-Угарске) формирали су провизорну политичку-демографску групу ради уједињењa са Државом Србијом.  Они, за разлику од Државе Србије, нису имали међународни суверенитет, нитии међународно признате границе, нити јасно дефинисане територије.

 

Првенствени циљ уједињења осталих народа из бивше Аустро-Угарске са Државом Србијом, као државом-победницом у I. Светском Рату, био је да избегну правни статус поражене стране и тиме избегну територијалне губитаке и погубне репарационе обавезе, које из тог статуса произилазе.

 

Њихова тактика је била да их Држава Србија прво војно одбрани а затим међународно осигура од насилног припајања Италији, Аустрији, и Мађарској.   Међународне границе тих осталох територија КСХС/Југославије (ван горе наведених граница Државе Србије) одређене су:

 

  • Са Аустријом, Сан-Жерменским (Версајским) Споразумом 10.Септембра 1919.
  • Са Мађарском, Трианонским (Версајским) Споразумом  4.Јуна 1920.

 

  • Са Италијом, Рапалским Уговором 12.Новембра 1920. – који је касније ревидиран Римским Споразумом 27.Јануара, 1924.

 

  1. )  Након II. Светског Рата

Париским Мировним Уговором 10.Фебруара 1947 — Држава (корпорација) Југославија је добила територије Италије (Задар, обалу и острва, Ријеку, Пулу, Истру и део Јулијске Kрајине/ Зона-Б Трста) као ратну репарацију за злочине које је Италија починила током II.Светског Рата на територији Југославије.

 

Ови злочини су извршени углавном над Србским Народом на територији Југославије од стране Италијанско-Немачких фашистичких протектората НДХ и Велике Албаније.  Спорна питања Париског Мировног Уговора из 1947, финализирана су Осимским Споразумом 10.Новембра 1975 — којим је дефинитвно успостављена међународна граница између држава Италије и Југославије.

 

Држава Србија, као оснивач-деоничар државе -корпорације Југославије, полаже право на ове територије (Задар, обалу и острва, Ријеку, Пулу, Истру и део Јулијске крајине/ Зона-Б Трста) у пропорцији удела страдања свога становништва на територији Државе Југославије током II. Светског Рата.

Држава Србија такође захтева преиспитивање наплате и расподеле ратних репарација у пропорцији удела страдања свога становништва на територији државе (корпорације) Југославије током II. Светског Рата.

 

vi.)  Садашње стање

Споља диригован и силом спроведени распад бивше државе-корпорације Југославије правно је противан тадашњим уставним принципима, међународном материјалном праву, Хелсиншком Споразуму, Повељи УН …

 

Држава Србија абсолутно одбија да прихвати интерне административне “републичке” границе у Југославији као међународне границе.  Те административне интерне границе је насилно наметнуо тоталитарни комунистички режим по анти-србској матрици, искључиво на штету Србског Народа.  

 

Комунисти су аутократским  административним границама злонамерно територијално-фрагментирали и демографски вештачки поделили Корпус Србског  Народа.  Чиме је Србском Народу као целини бруталном силом и репресијом ускраћено свако саборно право да он сам референдумски одлучи своју судбину.

 

У нултој-суми насилног распада државе-корпорације Југославије, наци-фашистички реваншисти и нео-колонијални деспоти су својим верним вазалима у Југославији бруталном силом доделили  максималне деоничарске улоге на уштрп оригиналног оснивачког-деоничарског територијалног, демографског и материјалног улога и активе Србског Народа и Државе Србије.

 

Међународно-правно одобрење такве самовољне, злонамерне и бруталном силом спроведене  прерасподела имовине из основа руши међународно материјално парво и поредак.  Јер широм отвара пут групама деоничара у милти-националним корпорацијама да самовољно-злонамерно номинују своје улоге и насилно их присвајају.

 

Прогон, погром и геноцид који је извршен и који се још врши над Србским Народом јесте злочиначки чин против човечности.  Наша света дужност, пред овим жртвама и будућим поколењима, је да свим средствима повратимо своје силом отето наслеђе, и да починиоце приведемо правди.

 

Сви страни и домаћи фактори који су директно учествовали у злочинима над Србским Народом, и/или одобравају и признају резултате тих злочина као “реално стање на терену” тиме су званично објавили рат Србском Народу.  Ми их зато сматрамо нашим крвницима, непријатељима, окупаторима, издајницима и изродима — и према њима се одговарајуће односимо.

 

НАПОМЕНА у вези тренутног статуса КиМ:

Све земље чланице Г-20 и УН Савета Безбедности и које су формулисале, изгласале и подписале УН резолуцију 1244 — и тиме међународно-правно потврдиле суверенитет Државе Србије на територији КиМ — а касније противно тој резулуцији једнострано признале “Државу Косово” морају бити међународно-правно гоњене за неизвршење својих  обавеза из Резолуције-1244.

 

Сваки  режим власти у Држави Србији који активно не брани статус Државе Србије из УН Резолуције 1244,  који одбија да међународно-правно гони подписнике-прекршиоце Резолуције 1244, и који пасивно прихвата садашње „реално стање на терену“ – тиме чини акт веле-издаје, јер самовољно и неповратно отуђује део Државе Србије и Србског Народа.  За шта, издајнички режим сноси потпуну одговорност пред законом и Србским Нардом.

 

Прихватање садашњег територијалног и демографског стања Србског Народа за оквир Новог Устава Државе Србије, јесте робско прихватање уставних постулатa и принципа којима се дозвољава  геноцид, погром и прогон Србског Народа, страна окупација и узурпација наших територија, и брутална отимачина наше имовине.  

 

Ако ми новим УСТАВОМ прихватимо садашње територијално и демографско стање Државе Србије и Србског Народа, онда ми заувек сахрањујемо себе као државу и народ.  Сваки од нас по-на-особ мора у себи разрешити да ли је спреман да пред Богом, пред предцима, и пред будућим поколењима прихвати личну историјску одговорност за то.

 

Зоран Караклаjић

Werbeanzeigen

Десило се на данашнји дан: С Александром Зец, цурицом у роза пиџами, сахрањена је и савест хрватске и свих оних који овај злочин прећуткују!

Иво Анић: С Александром Зец, цурицом у розе пиџами, сахрањена је и наша савест

1 Vote

Те хладне вечери у једном децембру, прије точно двадесет и пет година, дванаестогодишња ученица загребачке Основне школе „Аугуст Шеноа” Александра Зец вратила се из школе и у својој соби радила вјеројатно што дјеца њене доби и иначе раде, слушала музику, писала домаћу задаћу за сутра или преслагивала ормар с гардеробом. 

Њен брат Душан и сестра Гордана спавали су у другом дијелу куће. Њен отац, имућни загребачки месар, у кухињи је збрајао рачуне које треба платити, а мајка, власница кафића на Трешњевки, кухала је ручак за сутра. Једна посве нормална и обична вечер у децембру. Једне посве нормалне и обичне обитељи какве живе својим мирним животима свуда око нас.

Око двадесет и три сата у Пољаничкој улици на загребачкој Трешњевци зауставио се теренац специјалне јединице МУП-а (тзв. мерчеповаца) из којег су изашли Синиша Римац, Муниб Суљић, Небојша Ходак и Сузана Живановић, припадници помоћне јединице Министарства унутарњих послова РХ. За неколико минута њих четверо ће упасти у кућу обитељи Зец и према, личним признањима даним истражном суцу, уз све материјалне доказе и форензичке прикупљене на мјесту догађаја који потврђују да се све тако и одиграло, извести оца обитељи Михајла и хладнокрвно га устријелити пред кућом у потиљак, мајку Марију завезати, а малену Александру извући запрепаштену из собе и убацити, заједно с мајком, у црвени комби марке „цитроен”, у власништву њихове јединице.

Већ двадесет и пет година срамотно се ломе копља

Двадесет и пет година срамотно се ломе копља у нашем друштву између оних који ламентирају над правосудном фарсом која је познате убојице, без обзира на дате исказе, потписана признања и материјалне доказе, оставила на слободи и оних који упорно траже разлике између „наших” и „њихових” жртава, покушавајући ублажити страхоту те вечери у децембру оправдањима како је Михајло Зец подржавао и финанцијски потпомагао Војску Републике Српске Крајине. Сам Иво Санадер, тадашњи премијер, правдао је недјело почињено те вечери као злочин за који треба устврдити да ли је почињен по налогу и у служби државе или су га извели неодговорни појединци у своје слободно вријеме, без државног налога, вођени искључиво својим домољубним нагнућима и вјером да надлежне институције њихов злочин над припадницима непоћудне националне мањине неће санкционирати, као што и никада нису.

О тој кобној вечери у децембру свједочио је и малодобни син Душан, брат покојне Александре Зец. Те вечери спавао је у својој соби у другом крилу куће, када је на врата његове собе покуцала његова сестра Александра.

– Пробудила ме и рекла ми да је дошла полиција. Устао сам и са секом отишао до ходника гдје сам видио гардиста у униформи и црним чизмама. Имао је браду, јако густе обрве и држао је маму за руку. Сека Гордана је изашла исто у ходник и почела плакати и викати да нам пусте маму. Војник је био добар и рекао је да ће мама брзо доћи и да се не бринемо. Мама је викала да одемо брзо сусједи Цилики. Из вана се зачуо пуцањ и крик. Александра је истрчала пред кућу, а војници су је покупили у ауто заједно с мајком.

Муниб Суљић, војник који је био добар и рекао да ће мама брзо доћи, посвједочио је о тој кобној ноћи у децембру како је дан прије добио налог да приведе месара Михајла Зеца, члана четничке организације Равна Гора, те да га испита и убије. На тржници Долац, близу месарнице у којој је Михајло радио, распитали су се за адресу коју су касније лако пронашли.

– Око 22 сата нашли смо се на договореном мјесту, ја и Небојша Ходак, Игор Микола, Синиша Римац, сви припадници помоћне јединице Министарства унутарњих послова, познатије и као Мерчепова јединица, а на путу према Трешњевци придружила нам се двадесетогодишња колегица Сњежана Живановић, која је у том периоду била трудна, управо с Миколом који је загрлио и увео у теренац.

– У два возила, комби и тамноплави „ситроен”, ушли смо и запутили се према обитељској кући Михајла Зеца. Суљић је позвонио, а женски глас је питао тко звони. Марија Зец Игору Миколи показала је документе и потврде из МУП-а у којима јасно стоји да су полицији већ предали оружје из куће које је било у обитељском наслијеђу, но Муниб Суљић је наредио Михајлу да се обуче и пође с њима. Синиша Римац испратио је Михајла у двориште и репетирао аутоматску пушку „хеклер”. Михајло је потрчао низ улицу када је Римац испалио метак из пушке у његова леђа. Михајло још није био мртав. Ваљао се у агонији у дворишту. Видио сам да му крв излази на уста, па сам сматрао да ће умријети врло брзо и нисам га хтио вући са собом.

У том моменту дјевојчица у розој пиџами је истрчала из куће вриштећи према мртвом тијелу Михајла Зеца, свог оца који више није давао знакове живота. Римац и Микола утрпали су Александру и Марију Зец у комби и одвезли их до Адолфовца, планинарског дома на Сљемену. Римац је држао уперен „хеклер” у мајку и дијете и викао да престану плакати.

Најгори злочин у модерној хрватској повијести

У дому на Сљемену за столице су завезали мајку и кћер, прљавим крпама им запушили уста да не вриште. Убојицама је било јасно да су мајка и кћер свједоци убојства њихова оца које се непуних сат раније одвијало пред њиховом кућом на Трешњевци. Да су и остала дјеца изашла пред кућу, као што је то урадила Александра, вјеројатно би им судбина била иста. Небојша и Муниб су узели крамп и лопату и почели копати јаму на сметлишту близу планинарског дома. Игор је извео мајку према сметлишту, био је мрак, па је пут освјетљивао батеријском лампом. Микола је потом извео Марију Зец, која је имала повез преко главе и запушена уста и уперио јој цијев „хеклера” у главу. Када је испалио метак видио је да је жена пала точно пред јаму. Игор је Миколи узео пушку из руку, јер се жена копрцала у агонији, испалио још неколико метака у Марију и чизмом је гурнуо, њено сада већ беживотно тијело у ископану јаму.

И тада се догађа можда најстрашнији призор и свакако један од најгорих злочина у модерној хрватској повијести.

Дјевојчица у розој пиџами је изашла кроз врата завезаних руку. Почео је падати први снијег. Дјевојчица је дрхтала од студени и од страха. Дјевојчица од дванаест година, дјевојчица која се до прије сат времена у својој соби дописивала с пријатељицама и слушала најновију музику као и свака друга вршњакиња њене доби. Како је почео падати снијег несретна Александра се посклизнула. Није изустила нити ријечи када је пала. Римац је подигао у наручје. Дрхтала је као прут. Нетко је од окупљених викнуо да јој завеже очи. Римац је истргнуо комад пиџаме који јој се смотао око врата и покушао јој завезати очи.

Александри је тада први пут погледао у очи. Биле су то очи срне коју ловци воде на стратиште. Невине очи дјевојчице од дванаест година. Римац се окренуо и није могао гледати. Хоће ли га те очи прогањати цијели његов живот, то зна само он. Муниб Суљић дјевојчици од дванаест година, дјевојчици у розој пиџами, у потиљак је испалио шест хитаца. Беживотно тијело су бацили у јаму из које се зачуо хропац. Микола је узео своју пушку и у јаму рафално запуцао још једном.

Дјевојчица је у јаму пала без вриска.

Хладнокрвно су опрали трагове крви, очистили комби и подијелили међу собом 30.000 динара које су на брзину украли из обитељске куће Зец.

С том дјевојчицом у розој пиџами ту је вечер закопана и наша савјест. Савјест свију нас. Како другачије објаснити у двадесет и пет година које су услиједиле правосудну фарсу, ослобађајуће пресуде и изјаве челних људи РХ како то није био злочин, већ сплет несретних околности? Како објаснити службени став свих политичких гарнитура у ових двадесет и пет година о убојству једне дјевојчице које никада није било процесуирано, јавности приказано како се заиста догодило и на концу разјашњено, како по мотивима, разлозима и заповједном ланцу који је спомињао Синиша Римац?

Но најстрашније јест у ових двадесет и пет година понашање хрватске јавности према том стравичном и хладнокрвном убојству. Стравично је што се још око тог злочина ломе копља и појединци непроцесуирано, некажњено износе своја стајалишта, подржавају злочин и правдају га, како по друштвеним мрежама, тако и у институцијама.

Александру Зец, дјевојчицу у розој пиџами, нитко више вратити на овај свијет неће. Стравичну агонију и страх које је то дијете прошло можемо само и замислити. Ако у себи имате ити мало људскости ова ће вас прича, истинита прича која се збила на данашњи дан, потрести и као људско биће и као грађана РХ, државе која се никада није побринула да се тај срамотан чин почињен у њено име једном и коначно процесуира.

До тада сви остајемо таоци Синише Римца и Муниба Суљића. Сви ми, поштени  људи које је ова прича ужаснула везаних смо руку и очију дијеловима њене розе пиџаме и корачамо према стратишту, према својим јамама. Они који нас воде с упереним цијевима још увијек су дио нас, онај дио који подржава убојство дјетета и онај дио који у том стравичном злочину не види ништа лоше. Једног дана, а тај дан нажалост мора доћи, везаних руку ће нас и такви људи одвести пред наше стратиште, пред неке нове јаме.

Над њима, под првим пахуљама снијега, стајат ће дјевојчица у розој пиџами. Ни тада, као ни прије двадесет и пет година она неће изустити ни ријечи. Све ријечи овога свијета за њу сте требали изустити управо ви.
Ви које су монструми који живе поред вас довели пред исту ту јаму.

Аутор: Иво Анић*

Извор: ПОЛИТИКА/ЈАДОВНО

————

13.12.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић