ЕMIGRANTI – KOSOVSKA LEKCIJA

Емигранти – Косовска лекција

У руке су ми дошли неки подаци из старих архива који се односе на догађаје који су се одвијали у мање више непрекинутом континуитету од пре шездесет до пре неких тридесет – четрдесет година.

Премда се струка не може сагласити у погледу тога који би временски период требало да прође како би се догађаји осмотрили са историјске дистанце, узима се да је 50 година довољно.
У пракси је случај другачији  – досијеи се отварају онда када се процени да не могу угрозити  успостављени поредак или ако је поступак његовог успостављања толико одмакао да га никаква сазнања не могу више угрозити.
Али шта ако је оно што се налази у ретким архивима и радовима важно за данашњицу и ако може пресудно да утиче и на опстанак државе, има ли смисла оклевати?  Мудро би било не само објавити, већ и убацити и у школске уџбенике, па би ученици схватили да је историја један вртоглави калеидоскоп  који у свом кружном кретању загребе најчешће на различитим, а понекад и на истом месту и да се само околности везане за епоху мењају, док су сами догађаји толико налик један другом испод површине, да се њихов развој и правац лако могу предвидети.
Пред очима ми играју редови:

Siptari.jpg
Албански емигранти

,, Између 1966. и 1972. територију Косова и Метохије и у мањем обиму и СР Македоније и СР Црне Горе  запљуснуо је нови талас  ‘политичких избеглица’ из Албаније.  СФРЈ и СР Србија, чији је Косово и Метохија део, овог пута их дочекују побољшаним условима и великодушним пријемом. То је значило да је за албанске емигранте успостављен жиро рачун Покрајинског секретаријата за здравство и социјалну политику (број 684-697-6-21), на коме су се налазила федерална средства за ,,збрињавање и интеграцију избеглица“

Ту ћемо се зауставити.  Паралела са данашњицом је јасна и видљива.  Сада, уместо југословенских,  имамо ЕУ фондове који на рачунима уплаћују средства за збрињавање миграната на територији Србије.

migranti-(1)_620x0.jpg
Свако време носи неке своје мигранте 

Тај рачун формиран је Решењем Савезног савета за здравство и социјалну политику (07/II бр. 646/67.) од 18. октобра 1968. године.

IMG_20171029_091900603

Државни органи  покрајине раде на уништењу властите државе: локалне задруге од новца државе Србије откупљују српска имања и поклањају их албанским емигрантима

Уведен је и измењен режим прихвата избеглица с (што је неуобичајено у дотадашњој пракси) кључном улогом покрајинског МУП (СУП Косова).
За то време на Косову и Метохији ситуација полако почиње да ескалира.
Како је на територији САП Косова расла концентрација и бројност албанских емиграната, тако су почели да се јављају најпре спорадични, а затим и све чешћи и жешћи изгреди, све до отвореног насиља над неалбанским становништвом које је ескалирало већ шездесетих. Први напади на српска гробља регистровани су 1964. године.
У селу Добрешу, које је шездесетих имало 160 српских кућа (1989. године само ПЕТ!), прво скрнављење гробова одиграло се током прове половине 1966. године.
Променама прилика на Косову у корист убрзаног насељавања миграната и албанизације јужне Србије допринео је тзв. Брионски пленум ЦК СКЈ, као и сам  државни врх СФРЈ, СР Србије и нарочито САП Косова, који су покренули акцију уништавања трагова сопствених субверзивних веза са НСР Албанијом, укључујући и део који се односио на Призренски процес, на коме је СДБ утврдила и прикупила доказе о непосредној вези између највиших функционера САП Косова: Џавида Ниманија, Мехмета Хоџе, Исмета Шаћирија, Џевдета Хамзе и других) с обавештајном службом НСР Албаније. Тада су бројни родољуби и поштени обавештајци проглашени за ,,деформације у Служби“ који  ,,раде на подривању братства и јединства“, те су, као такви, уклоњени из ресора и отерани у пензију.
На чело Покрајинског  Секретаријата за унутрашње послове Косова и Метохије постављеен је Џевдет Хамза – албански емигрант. (!!!) Инаугурацију новог секретара и прелаз једне од најважнијих полуга власти у руке албанских емиграната поносно је пратио Јован Веселинов   лично.

azilanti-izbeglice.jpg
Албански мигранти у походу на нове просторе

Истовремено, обимна документација СДБ, СУП Косово је уништена.
Истовремено, све бројнији емигранти из Албаније бесплатно се школују, даје им се приоритет при запошљавању, те тако убрзо заузимају позиције у друштву и праве каријере.
На пример, на Универзитету у Приштини професорску катедру добијају Идриз Ајети и Али Хадри  – људи сумљивих докторскких дисертација и са нерегулисаним држављанством.
Затим на чело Покрајинског завода за образовање долази албански емигрант, Џељадин Тобџију.
Председник Просветног савета Косова постаје  Исмет Дехирија, док у Савет Покрајине Косово улази још један албански емигрант, Тахи Јухија;
приштинском службом Хитне помоћи руководи Др Демај Весељи, који ће руководити и процесом заташкавања тада познатог случаја покушаја силовања Српкиње пацијенткиње у колима хитне помоћи);
Призренску гимназију води емигрант Али Кемал Дида.
Емигрантски лоби добија и једног пуковника тадашње милиције и једног командира Школе милиције.
Савезни СУП покренуће евиденцију кретања и живота емиграната тек од 1975. (!!)
Уследио је трећи велики талас ‘тзв ,,политичких избеглица“, по неким подацима реч је о броју од 40 000 из Албаније.

Косово менјанје структуре становништва.jpg
Црно на бело: откуп земље од Радовић Митра из Истока за емигранта

САП Косово им, уз помоћ покрајинског СУП, обезбеђује тзв. привремени смештај широм Косова и Метохије, углавном у сеоским срединама, као и новчану помоћ из федералних фондова, коју примају од тренутка добијања избегличког статуса до тренутка тзв. интеграције у друштво, односно до ситуације када,  у поклоњеним им кућама и бесплатно добијеним имањима (која нису смела бити мања од 4 ха), са поклоњеним покућством, намештајем, стоком, комплетним техником и оруђем,  добију своју прву плаћену жетву.
Међутим многи су помоћ добијали и после тзв. интеграције у друштво, како је доцније објашњено ,,услед немарности надлежних органа.“ (!)
Албански емигранти су помоћ добијали и приликом рађања деце, уписивања у школу и на разне курсеве и обуке, затим код смртних случајева у породици и сл.
Постало је политичи коректно збрињавати албанске избеглице и та еуфорија проширила се и на бројне Србе, иако су због тога страдала управо српска имања, јер су за тобожње збрињавање – у ствари насељавање – миграната откупљивана искључиво њихова имања .
Услед дискриминаторских закона и привилеговања дошњака, процес исељавања неалбанаца подстакнут је широм покрајине.
Занимљиво је да је, после првих делегатских питања и покушаја да се зауставе ови  процеси, о Федералним фондовима, откупу српских имања у корист албанских емиграната , Покрајински Секретаријат за здравство и соц. политику САП Косова одлучио да ликвидира документацију која је годинама пратила овај процес. На тај начин би обимни материјал, евиденција и спискови албанских емиграната на фондовима помоћи СФРЈ били заувек изгубљени, па би сваки мигрант могао да тврди да је рођен на територији САП Косово те да му приппадају сва права која један државнин и староседелац ужива.
Ипак је део докумената спасен и на основу њих , из досијеа 533/5 за 1968. и 1969. годину, упада у очи да се третман који су уживале избеглице односно емигранти (у документацији су оба израза равноправно у употреби ) значајно разликује од оног који је очекивао ( а очекује и данас) избеглице, односно емигранте из осталих суседних земаља.
Такозвана социјална помоћ, која је тим тзв.. избеглицама исплаћивана до њихове ‘интеграције у друштво’, а чији се износ кретао од 200,00 до преко 700,00 дин. месечно, није се разликовала од југословенског просека месечне зараде.
Покрајински органи су потпуно занемарили околност да број лица који се налази на списковима примљених албанских емиграната није у складу и знатно превазилази онај број који је упорно представљан делегатима Скупштине СР Србије. Тим емигрантима су, до тренутка ‘интеграције’ у српско друштво, пружане и друге значајне повластице.
Тако емигрант са ‘основним бројем’ 02-1737/68,  Љушај Маље Муслија
настањен у Гњилану, улица Муса Зим бр.16, лице са сталном социјалном помоћи у износу од 303, 00 дин. месечно, добија 22. априла 1969. год. новчану помоћ од 80,00 динара за – новорођено дете.  Сличну помоћ добија 20. новембра 1968. и емигрант са ‘основним бројем’ 02 – 1594, Парлаку Фехопа Дестан, настањен у селу Варош код Урошевца, са сталном новчаном помоћи од 516, 00 дин. месечно, затим емигрант са ‘основним бројем’ 1548, Ћуни М. Небија, настањен у селу Топличану код Суве Реке, добијa једнокрaтну помоћ у износу од 500,00 динaрa зa школовaње при Управно  – административној школи у Приштини“ (отац Ћуни Х. Мон издржава још три члана и ужива сталну соц. помоћ у износу од 410 дин. месечно) итд.. нижу се имена, места на којима су емигранти настањени, новчани износ и намена за коју је додељен…
Сва ова решења, зелено светло за трајно насељавање и доделу сталних новчаних исплата као и периодичних давања албанским емигрантима, потписали су Фајзли Кајтази, дугогодишњи секретар за здравље и соц. политку САП Косова и Неђо Борковић (у једном периоду и потпредседник Скупштине Југославије  https://en.wikipedia.org/wiki/Socialist_Autonomous_Province_of_Kosovo)
Сва решења, без изузетка, садрже значајну чињеницу- да је највећи број избеглица из НСР Албаније којима је додељено редовно месечно новчано давање  југословенског Фонда за стране држављане, илегално је прешао  настроже чувану границу са чак четири, пет па и десетак чланова породице, у неким случајевима  и са бројном стоком и стадима оваца!
Ти трајно збринути емигранти били су размештани по свим већим и мањим местима Косова и Метохије, а највише у Урошевцу, Штимљу ( и поред непознавања српског, одн. тада српскохрватског језика, и поред чињенице да су бројни квалификовани и образовани Срби били незапослени, два емигранта су убрзо добила посао као предавачи у локалној основној школи. Један добија чак и кредит за кућу иако у тренутку подношења захтева није био држављанин, нити је имао земљиште у власнишву на коме би зидао!  ( Боравио је, без права својине, у оној кући и на оном земљишту где је био привремено смештен, но то их није спречавало да незаконито, на откупљеној српскох земљи, без проблема зидају, у време кад је Србима било готово немогуће да добију грађевинску дозволи ни за гаражу, а традиционално послушништво и аминовање локалних бирократа свему је само ишло на руку.   Затим у Истоку, Витини, Призрену, Сувој Реци, Ђаковици, Гњилану и Пећи – у свим овим српским градовима и местима придошли емигранти очекивали су ,,интеграцију“ што је, поред бесплатног здравственог осигурања, крова над главом, школовања, значило: сопствени посед (од најмање 4ха) кућу, покућство,  белу технику, постељину, семе, пољопривредне машине, па чак и бесплатну жетву усева!

Како је све ово сповођено јасно је из примера албанских емиграната Рамадана, Мифтара и Хисенија Пепоши који су насељени на имањима Милоша, Светислава и Радмиле Јовановић из села Дробеша код Витине, која су била принудно откупљена од власника.

 

IMG_20171029_091039072IMG_20171029_091333415IMG_20171029_091357675IMG_20171029_091507612IMG_20171029_091540496IMG_20171029_091603388IMG_20171029_091830354IMG_20171029_091900603IMG_20171029_092054795IMG_20171029_092128169IMG_20171029_092148955IMG_20171029_092151088IMG_20171029_092215775IMG_20171029_092307162

…….Ауторска права

 

 

За извор корисних информација при  писању текста коришћена су, осим приватног архива који је уступљен  за потребе текста и следећа дела:

Емигранти, Предраг Живанчевић, Експортпрес, Београд 1989.

Насиље иза паравана власти, Мирко Чупић, Јединство, Приштина Дневник Нови Сад, 1989.

Advertisements

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: