O POEMI “BOJANA”- Povodom 65-godišnjice disidencije Akademika Burovića –

O POEMI “BOJANA”

Povodom 65-godišnjice disidencije Akademika Burovića

Piše: Radovan MILIĆ, književnik

Kako bih vam sva stradanja ovog čoveka uspeo koliko toliko približiti i opisati, moram se poslužiti njegovim stihovima iz poeme BOJANA, u kojoj se kaže:

Obale joj s obe strane/ Pritisnule ljute rane.

Čini mi se da nije neosnovano pomisliti da su sve teškoće profesora Burovića počele upravo od ove poeme i ovih stihova. Tom poemom, on je još u Jugoslaviji, a potom i u Albaniji, i Josipa Broza Tita i Envera Hodžu – njihove guberne – nazvao Golgotom. Otvoreno im je poslao poruku da se sa njima ni u čemu ne slaže…Čitajući stihove poeme BOJANA, ne mogu a da se ne zapitam: kako to da autor ovih stihova bude upravo profesor Burović? Otkuda to da baš on progovori o nečemu za što možda ni sam u tom momentu nije bio siguran o čemu govori, a još manje šta će ga zbog toga snaći? Da li je stihove poeme BOJANA mogao ispisati bilo ko drugi? Otkuda da baš njemu izađu iz mislišta ovako veliki i vizionarski prikazi, a kroz, rekao bi čovek, obične reči: Ne plač’ čedo,/ Teci dalje, teci, teci,/ K moru hiraj, jade reci,/ Kaži što si vid’la tamo. Da li je i pomišljao da će ljutim ranama, zbog te “Bojane”, ili terora, biti pritisnut ne samo sa obe strane, već i od celog sveta, ili je kroz stihove nesvesno naslućivao svoju Golgotu?

Ponovo se pitam: da li su te reči zaista tako obične? Ako jesu, zašto onda Vasiona dozvoljava, ako smo svi mi njena deca, da neko zbog tih reči doživi tu Golgotu koju je doživeo, prošao i preživeo akademik Burović? Da ne bi ostalo da ni ja, koji postavljam ova pitanja, na njih nemam odgovora, reći ću glasno, pa neka se čuje:

Niti su reči obične, niti je slučajnost da ih je Vasiona upravo njemu dodelila, niti bi ih bilo ko drugi mogao ikada na taj način iznedriti! Ko je taj, pitam se, koji bi mogao vijugati blatištima, mutnim žutim vodama Balkana, stenjući, dok bi ga teror socijal-fašističke klike šibao svojim vetrovima, a on tešio svoja čeda da ne plaču, dok sopstvenom dušom nečujno grca? Ko bi to još imao snagu da trči ka morskom prostranstvu, da saopšti moru ono što je vid’o, i da pri tom uzvikne:

Oj Bojano, obale ti s obe strane pritisnule ljute rane!

Naravno, samo onaj ko je jak i nepokolebljiv. A ko je taj?

Opet dajem odgovor: Niko, osim Kaplana Burovića! I zato je upravo njemu sudbina dodelila moć i prosvetljenje da pesmom ispriča svetu tragičnu istinu obeju strana reke Bojane. O istini Jugoslavije, istini Albanije i stradanju tih naroda! Burović je svojom poemom BOJANA progovorio javno o onome što mnogi nisu smeli ni da pomisle, strahujući da im i misli neko može prozreti. O monstruoznom teroru Josipa Broza Tita sa jedne strane, i super monstruoznom teroru Envera Hodže sa druge strane, do danas još niko nije progovorio ovako. Svesno, zbog pravde i istinoljubivosti, preuzeo je na sebe ulogu pačenika, koji svetu, preko sopstvenog stradanja, otvara oči, a pri tom ne izdavši i ne obrukavši ni svoje ime, ni ideje i borbu svojih istomišljenika, koji su, kao i on, stradali po socijal-fašističkim kazamatima…

Autor poeme Kaplan Burović, kao politički zatvorenik, na sopstvenoj koži i koži svojih sapatnika je osetio nečovečanska, životinjska i ničim izazvana postupanja prema herojima jugoslovenske istine Drugog svetskog rata, i istoriji koju su ispisali njeni najbolji sinovi, a kojima je i sam pripadao. Kroz iste te kazamate prošao je i njegov otac, prošao je i njegov kum (katolički Albanac Nikollë Vata), pa rođak Idriz – legendarni heroj koji je dvanaest puta bio ranjavan od strane fašističkih nemačkih i italijanskih okupatora, isto kao i od strane domaćih izdajnika, koji su bili u njihovoj službi. Pa i njegov sin, Dušan.

Iz ovoga proizilazi da je autor poeme BOJANA, književnik Burović, inspiraciju za pisanje bolom prožete istine dobio na osnovu proživljenog, kao i pretrpljenih nepravdi prema njegovoj porodici od strane tadašnje Brozovsko-jugoslovenske vlasti, dok je pod njom besneo teror. A ta vlast je zabranjivala da u javnost procuri bilo kakva istina o teroru, koji su sprovodili nad neistomišljenicima, pa čak i partijskim drugovima, prikrivajući svoju krvavu socijal-fašističku stvarnost, pod maskom takozvane humanosti. Nakon upoznavanja jugoslovenske javnosti sa svojim ostvarenjem – poemom BOJANA, javno je prezentujući u Dubrovniku i Cavtatu, a potom i u samostalnoj knjizi, Burović doživljava, reklo bi se, potpun uspeh. I da ne bi bilo sve tako jednostavno, društvo književnika Crne Gore ga upozorava da “skine antititovsku oštricu” poeme, kako bi mu je objavili u časopisu STVARANJE. Ali, tu je upravo ono o čemu sam već pisao i zbog čega je na kugli zemaljskoj jedino Buroviću data mogućnost da izgovori reči:

Obale joj s obe strane pritisnule ljute rane.

Ne skidajući ni zapetu, a kamoli da bi šta u poemi izmenio, autor je šalje časopisu POLET u Zagreb, koji je i objavljuje, za razliku od lista ISKRA u Beogradu, koji mu objavljuje samo fragment poeme.

Tih dana, upravo preko poeme BOJANA, on se upoznao sa generalom Vladom Dapčevićem, koji mu čestita i snažno, bratski, steže ruku. Tako se upoznaje i sa književnikom Brankom Ćopićem, koji ga poziva i dočekuje u svojoj kući, a i s jugoslovenskim Nobelovcem Ivom Andićem.

Oduševljenje zbog postignutog uspeha i dobijenog priznanja od strane renomiranih književnika Buroviću uliva neku novu snagu za stvaranje. Ali radost ne traje dugo. Član Politbiroa CK Saveza komunista Jugoslavije, Milovan Ðilas, prvi čovek posle Tita, oštro mu je pripretio u telefonskom razgovoru: “Čujte, Buroviću, ako i dale budete ovako pjevali, tako ćemo vam pritisnuti glavu, da ćete umjesto pjevanja započeti lelek!”

Suad Sulejmanagić napisa u vezi sudbine Kaplana Burovića, a zbog poeme BOJANA: “Tek kad mu je Ðilas preko telefona recitovao iz poeme stihove: Obale joj s obe strane,/ Pritisnule ljute rane! i posebno one: Kaži što si vid’la tamo,/ Na Golgoti, oj Bojano! – izgleda da je njihov autor, tek tada, shvatio svu suštinu i značenje tih stihova, njihovu tako snažnu i jasnu metaforu”. Mladom pesniku odmah splasne sva radost, prođe, obseni se i pomuti. Srce kao da mu se sledi.

Iz dana u dan očekivao je da ga uhapse. Nekoliko puta je pomislio da potraži Vlada Dapčevića i da ga pita šta mu je činiti.

Mladi pesnik Burović, pravi sledbenik svojih predaka, brzo dolazi k sebi. Oslobađa se straha, odbacuje ga potpuno, uz – rekao bi – onu Njegoševu: “svak je rođen za po jednom mrijeti”.

1954. godine, poemu šalje na konkurs poezije u Beogradu, gde dobija prvu nagradu. Tek tada je potpuno zaboravio na Ðilasa, koji je u među-vremenu doživeo svoj politički sunovrat, ne znajući da se isto to sprema i njemu. Burović biva uhapšen, porodica mu je razorena, a više puta pokušavaju i da ga fizički likvidiraju. I pored toga, svog dela i – rekao bih – čeda, mladi književnik se ne odriče. U zatvoru Idrizovo, preveo je BOJANU na makedonski jezik i nastavio borbu protiv režima. Nastojao je na sve moguće načine da zatvorenike mobiliše protiv izdaje Josipa Broza Tita.

Tadašnji najveći makedonski pesnik Venko Markovski, godine 1954., pročitavši poemu BOJANA, inspirisan sadržajem, godine 1955. je napisao svoju poemu SAVREMENI PARADOKS, zbog koje je odmah uhapšen. Pošto je izašao iz zatvora, pretenduje za svoju poemu:

Toa e poema što go razobličuva jugoslovenskoto predavstvo, jugoslovenskata realnost pod krvavoto tiranstvo na Tito i edinstveniot protest vo svetot vo toa vreme koj e napisan, pečaten i rasprostranet”.

Da nije pročitao poemu BOJANA, bilo bi mu oprošteno za ovu neistinu. Akademik Burović kaže da se njegova poema nije svidela makedonskomm pesniku i stalinisti zato što se u njoj istom merom stigmatizira kako titoizam, tako i stalinizam. Zato se pravi kao da za nju ni 1980. godine ne zna.

I titoizan i stalinizam! Ovo je ono što akademika Burovića razlikuje od svih drugih disidenata, što ga čini posebnim disidentom, neuporedivim. On nije tražio i niti traži da se jedno društveno zlo smeni drugim. On je tražio i traži da se tiranstvu stane nogom za vrat, kako bi rekao Njegoš.

Izdržavši kaznu do poslednjeg dana i izašavši iz zatvora, akademik Burović beži u Albaniju, stupajući i koračajući stopama generala Dapčevića. U Albaniji prevodi poemu na albanski jezik i lično rukopis deli na sve strane zemlje, zatim i zbirku pesama BUNA. Ne znajući da je i albanska vlast protiv njega, a misleći da je uz njega, jer je i albanska vlast, isto tako kao on, svakodnevno osuđivala Tita i njegov režim, psujući ga na sva usta.

Posle nekoliko godina, a pošto je i u Albaniji objavio svima dobro poznati disidentni roman IZDAJA (Tirana 1965), albanska vlast hapsi Burovića i osuđuje ga na 43 godine monstruoznog zatvora, a pod optužbom da u Albaniji pretstavlja političku i ideološku diverziju, što znači disdenciju.”

Iz dela SVETSKI RAT PROTIV JEDNOG COVEKA

Akademik Burović disident Br. 1, 2011.