Одужио се Србији са 5.960 стипендија

Одужио се Србији са 5.960 стипендија

Датум објаве: субота, октобар 28, 2017
Родитељи ми рекли: „Куд год одеш, гради себи кућу доброте“. Родољуб Нићифоровић из Париза готово две деценије дарује најталентованије ученике и студенте из наше земље
Фото Анђела Стевановић Живковић
Фото Анђела Стевановић Живковић

Судбина им није подарила децу, али он и његова супруга Шантал не жале: имају их на хиљаде који у њихов дом, у Паризу, уносе радост, као да су им рођена. Замислите какво је то богатство!

Ово је прича о Родољубу Нићифоровићу из Париза, а родом из Постења код Новог Пазара. Ово је лекција како се враћа дуг детињству и завичају. Путоказ како да будемо бољи, пружајући руку у невољи нечијој деци, туђој, сасвим непознатој. И, како да изнедримо људе за понос не само средине у којој се остварују у својој професији, већ и целе нације.

– Срећан сам човек – говори Нићифоровић. – Помислим понекад да нема срећнијег од мене кад чујем да су успели, да им је наша помоћ помогла на путу који су зацртали. Срећан сам кад стигне писмо, као недавно од Иване и Невене Јоловић, најбољих студената економије на новопазарском државном универзитету, да уписују мастер… Кад се јави проф. др Милица Петровић, најмлађи доктор наука на катедри индустријског машинства Београдског универзитета… Кад ми поруче Селма и Ахмо Реџовић: сестра лекар, брат добио специјализацију… кад ми испричају да Никола Терзић, виртуоз на хармоници, осваја европске награде… Кад сестра, која је изгубила брата под бомбама, успешно заврши медицину… Како да не будем срећан. Они су за „наше мало“, вратили велико поверење. Куд ћете веће радости.

Родољуб Нићифоровић казује ово са осмехом, оним који имају само људи који дарују, а ником ништа не дугују. А за даривање не траже никакво признање. И у томе је величина давања. И у томе је наша срећа да, пуким случајем, упознамо овог Човека.

Фото Приватна архива
Фото Приватна архива

Како се уписао у досад мало познату књигу племенитих?

Прича нам, најпре, да се после бомбардовања са својом Францускињом, супругом Шантал, упутио у Србију са дубоко у памћење урезаним осудама народа ком припада, а којима се достојанствено супротстављао у земљи некадашњег француско-српског пријатељства. Био је запањен разореном Србијом, Београдом у ком је стасавао као студент економије. Завичајем уз чије се лепе слике будио.

– Тада смо решили супруга и ја да на свој начин помогнемо – присећа се Нићифоровић. – По повратку у Француску основали смо удружење „Сена и Сава“, симбол спајања Париза и Београда. Определили смо се за то да помогнемо талентованој деци, средњошколцима и студентима из породица са слабијим материјалним стањем, нећу да кажем сиромашним. И, међу прве у удружење укључили најближе: родитеље моје супруге, породицу њене сестре, наше најближе пријатеље – да свако издвоји колико може… Успут смо им говорили како изгледа Србија после бомбардовања, показивали фотографије… Наша мисија, што се каже, на прву је уродила плодом. Круг добротвора се ширио. Порука тој нашој деци је била: ми помажемо данас, ти памти, па сутра узврати слабијем од себе.

Нићифоровић је од људи из завичаја тражио да му доставе списак деце којој је потребна материјална подршка, а захтева је сваког дана стизало све више. Удружење „Сена и Сава“ их је и кумовским везама спојило са одређеним људима из Париза.

– Кумство је за мене и данас, упркос времену у коме се све мање поштује, нешто узвишено, готово као родитељство – казује нам Нићифоровић. – Тако су Парижани имали све више кумчади у Србији. На деци је било само да се понекад јаве кумовима. Писмом, разгледницом, поруком… Да изразе поштовање. А пре свега, да за себе учине нешто добро, заврше школовање, постану своји људи.

Прелиставамо томове документације Удружења „Сена и Сава“… Лица деце. Готово две деценије су прошле. Многи су већ стасали људи, имају и своје породице. Ко да преброји све. Заустављамо се на 5.960 имена, односно стипендија које је ово удружење даровало деци у Србији, понајвише њих је из Нићифоровићевог завичаја, из Новог Пазара.

Ивана и Невена Јоловић Фото Бојан Миловић
Ивана и Невена Јоловић Фото Бојан Миловић

Издвајамо податак: за првих 40 стипендиста, на самом почетку, удружење је даровало по ондашњих 50 марака, држава је издвајала – 10. Данас удружење, у школовању талентованих студената који испуњавају критеријуме учествује са 30 евра – месечно.

– Захвална сам господину Нићифоровићу, његовој супрузи, њиховим пријатељима и свима у удружењу – каже нам проф. др Милица Петровић. – То није само материјална помоћ, то је и прича о међусобном поштовању, бризи и о много чему чега смо у овом времену лишени. Ми смо, заиста, више од пријатеља и кумова. Ми смо породица.

Ивана и Невена Јоловић, у поруци уз фотографије које су нам упутиле, шаљу и писмо које су недавно упутиле Удружењу „Сена и Сава“ на адресу Родољуба и Шантал Нићифоровић.

– Нисмо вас заборавили и нећемо. Хвала што сте нам и ви донекле помогли да успемо и желимо да са вама поделимо радост нашег успеха.

Милица Петровић Фото Анђела Стевановић Живковић
Милица Петровић Фото Анђела Стевановић Живковић

Али Родољуб Нићифоровић није ставио тачку на Удружење „Сена и Сава“. Желео је да племениту причу допуни тако да она траје… И када се упише у небеску књигу доброте. Да се ланац ни тада не прекине. Тако је сву своју имовину у Паризу, стан у центру, све непокретне и покретне ствари, у сагласност своје супруге Шантал, заложио у задужбину. Ова задужбина сваке године, као и овог октобра, награђује људе и институције које су помогле да се глас правде Србијом пронесе. Који су даровали део себе за другога.

НАГРАДЕ ГУЈОНУ И „НОВОСТИМА“

Задужбина „Родољуб Нићифоровић“ на свечаности у Новом Пазару (сутра у Културном центру у 14 сати) поделиће признања појединцима и институцијама који су се у протеклој години уписали међу племените: 34 дипломе и похвалнице у вредности од 10.000 динара, 12 „великих диплома“ – награда од 60.000 динара – и четири значајне донације за школу у родном Постењу и одељењу музичке школе „Мокрањац“ у Рашки. Међу награђенима „великим дипломама“ су хуманитарац Арно Гујон и књижевник и дипломата Ђоко Стојичић. Фонд хуманости „Вечерњих новости“ награђен је са 30.000 динара.

САМО ЈЕДНА ЖЕЉА НА УМУ

– Задужбина ми је одавно била жеља – каже Нићифоровић. – Жеља, како би се учило на лекцијама и других. Да се учи онако како сам ја поуку понео од родитеља: куд год да одеш, сине, гради себи кућу доброте. Били смо сиромашни, бројна породица. Мене је стипендирала држава док сам студирао економију и ја сам само једно имао на уму – да се одужим.

Аутор: Милена Марковић

Извор: НОВОСТИ

Werbeanzeigen