НЕ КЛЕЧИ ПРЕД ЗЛОТВОРОМ

Početna stranica > Novosti

Slavica Jovanović

Predstavljamo knjigu pesama Slavice Jovanović novinara i književnika : Ne kleči pred zlotvorom 2017.

Slavica Jovanović | Slavica Jovanović   | 26.10.2017.

Predstavljamo knjigu pesama Slavice Jovanović novinara i književnika : Ne kleči pred zlotvorom 2017.

Predstavljamo knjigu pesama Slavice Jovanović novinara i književnika : Ne kleči pred zlotvorom

KRŠTENOG TI  IMENA SRBINE , SRBISLAVE

 

( Posvećeno nedužno zatočenim Srbima u crnogorskim tamnicama

, kojima se sudi na nacionalnoj i verskoj osnovi , čime se krše osnovna ljudska prava i slobode i vređa ljudsko dostojanstvo ) .

 

slavicafinis0 (1).jpg

Krštenog ti imena Srbislave , ne idi u Milogoricu ,

tamo u imenoslovu nema imena tvog,

a ni ti Hristoljube, a ni ti Svetigore ,

Krstane , Hristoljube, Hristoslave,

Bogosava i Bogoslave ,

Bratomire i Bogovide , Krstoljube ,

tamo su naša braća Srbislavi u tamnici ,

zbog krštenog imena svog …

Čuješ li  vapaj žrtvenog  jagnjeta ,

roda rođenog .

Od Tamničara , NATO poslušnika ,

odavno je ruke digao i Bog .

Tamničari su Pravoslavlja krvožedni ,

mastilom pogane krvi bi da  pokatoliče ,

srpske korene , nasilno prekrštavaju ,

ono što su Krstom preci Zakrstili ,

u drugo ruho da preobuku i preobliče

i ne vide na strašila za ptice da liče ,

da poprimaju Sotone odličje

i tom sramotom na svom (ne)obrazu

još se i diče …

Udarili na nesavitljive , časne , nepokorene .

žrtvenu jagnjad rastrgle bi zubima , zveri od tamničara ,

samo da ih vide porobljene i glave oborene ….

I pred zidom smrti , pred nišanom aveti postrojene .

A prvi priznaše Nezavisno Kosovo

i da ti kazujem u ‘’pero’’ il diktafon svejedno ,

kazivanja idu s kolena na koleno ,

a ovi bi najradije Srbima držali opelo .

Zabranili da odjekuje Zvono Svetosavske crkve ,

proterali ćirilicu , Njegoša i Svetog Savu iz udžbenika ,

Pravoslavne sveštenike strpali bi u bukagije ,

Princip je za njih terorista . a Srbi zveri genocidne …

Sandžak bi za autonomiju , Nemanjići su njima okupatori ,

ali zato slave Veliku Albaniju ,

iskupili oko sebe srodnu bratiju ,

pljuju Crkvu Srpsku i Boga i mantiju .

Ne ostavljaju na miru ni vekovnu hartiju ,

prekrajaju mape Zapadnjačke sluge ,

marionete i dvorske lude ….

U tamnicu bacaju Pravoslavne  Srbe

i sude im bez optužnice ,

na doživotnu robiju hoće da osude ,

u Srbima vide teroriste i neljude ,

a u Tačiju i Rami dobroćude .

Ulice im nose šiptarska imena ,

Srbijanska odavno su zabranjena ,

I sve one koji se usude da čuvaju Srbiju

od te NATO  kuge , ožigošu , zatru ,

na smrt ga osude …

Iz njihovih očiju  Vatikan  suklja

i njihova papinsko- kardinalska Duklja …

Zar misliš da će smeti ikog da pogledaju u lice ,

oči u oči il kradomice ,

zlotvori koji zatočenicima nevinim ,

neonsko svetlo upere u lice ,

te zmije podmuklice ,

guje u nedrima Srbije .

Ujela te džukela koju si majko Srbijo , nahranila.

Klimoglavci Zapadu, rukoljubi Vatikanu ,

skutoljubi Anatemi .

Usudi se Srbine, Srbislave na raskršću vekova ,

podigni glas ,

protiv Glavnog Anesteziologa , uspavljavača Srba ,

koji eutanazijom prekraćuju rodoslovlja vek ,

nismo mi lak plen , mi smo krupan zalogaj

i bićemo kost u grlu povazdan ,

ne daj da zid ćutanja , nevino oklevetane ,

u lance i katance zarobi, otrgni se, oslobodi .

Oslobodi braću iz kandži ‘’nebraće ‘’

čuj vapaj srbskih velikomučenika ,

jecaj i plač ,

njihovo tamnovanje , žrtvovanje je rogatom ,

neuništiva vekovna ognjišta ,

hoće da otrgne porobljivač .

Progovori Srbine , ne dozvoli da pobedi Tamničar ,

okupatorska čizma i otimač zavičaja …

Osudi Sudije Potkupljive na najstrožu kaznu

i ne daj na veru Pravoslavnu , neprolaznu ,

onima zbog kojih u utrobama majki prvorotki ,

osiromašenim uranijumom plod zloslutiše

i u stomaku majčinskom radijacijom ubiše .

Ne daj Srbe Srbislave zarobljene , zatočene ,

zbog svoje religije, zbog svoje vere ,

ko snoplje žita pokošene ,

uz lažne svedoke i svetogrdih svedočenja ,

grafolog vekovni iz zavetnih krasnopisa- rukopisa ,

pronaći će trag ,

ne potpisujte ništa sa Trulim Zapadom ,

reče i Sveti Srpki Patrijarh…

 

Krštenog ti imena, Srbine, Srbislave optuženi ,

pre presude , oni bi da si bezimeni ,

da ti se zatru i stopa i prag ,

da budu’’ crnogorki kumovi ‘’.  što daju imena latina

i krste decu obredima raspopa u crkvi Bogohulnika …

Bratoljube, ne veruj bratoubicama ,

tamo se čuju jecaji i krici

i da se nađeš u slepoj ulici ,

a ona nosi imena šiptarskih terorista ,

koji ti spališe manastir , ognjište vekovno ,

silovaše ćerku , zaklaše majku ,

rastrgnuše oca , zar se može oprostiti ubici

i onima kojima su počasni građani – Albanci ,

a jedino  Srbinu mesto  u tamnici ….

Umesto Njegoša  slave se Stepinci . Prvi počasni građanin Milogorice ,

Stipe Mesić , poznat po’’ savetu ‘’,

nemojte Srbe na vrbe  , nego Srbe na Srbe !

 

I onaj ko ima dva razreda škole , zna ko su oni što Srbe ne vole …

I kad svi ćute ja se usuđujem u ime pravde ,

ni jednog Srbina se ne odričem , ni Srbislava Hilandarca ,

ne poričem vinove loze Svetogorja , u stihovima uvek ih dotičem …

I da šapućem i da sričem i da pevam i da naričem ,

krstim se krstom Pravoslavlja , kad vidim čim se Tamničari diče …

 

Srbislave , naša uzdanice , ti se ne boj zlotvora tamnice ,

kbog krštenog imena ti sude , sami sebi ima da presude .

Sede granu na kojoj sede, sve misleći Srbe da pobede .

Što ti više potkresuju granje , rodoslovlje sve ti više buja ,

Drvo života duboko doseže  i ne boj se potkupljivih  milogorskih guja .

Kupuju neljude i kupuju zemlje , u Milogorici vazda ‘’ pojeftinjenje ‘’

za šaku dolara prodaje se obraz , za dve šake i kamen gde mu leži otac ,

za lulu duvana ikonu i sveca i kamenjar gde se igraše ko deca …

 

Tužioci tamniče  Srbe na samrti . ko je odan Pravoslavlju , ako se nasluti .

Svedoci saradnici , truli kriminalci ,

a teroristi svi što odani su Srbiji majci .

I  ne slute da su obični pajaci , da su pogrešni  njihovi koraci

i da su na rubu provalije.

I možda košuljice menjaju zmije , al ne mogu obraz zameniti ,

preci im se prevcu u grobu , što  zlo misle srbskome narodu ,

sve srbsko njima posta mrsko , u njima gazduje demon , ništa ljudsko ,

Srbina gledaju s visine i drsko ….

Nisu sve tajne u grob odnete ,čekić u sudnici kad se oglasi ,

ovde se sudi Pravoslavlju , A sude Sudije što zemlju otimaju ,

Ali u otisak svih osvita , raskrinkaće se i svedočenja i priznanja ,

pod batinama i ucenama iznuđivana , od ovih milogorskih batinaša .

Dvoveraca , dvosmernih ulica , nemaju maske, nemaju ni lica ,

dodvorica i pijavica , što sede na dve stolice ,

odlučiše se za onu Svetu u Vatikanu ….

 

Ovo je suđenje nevinim Srbima , unapred osuda Pravoslavlju …

Krštenog ti imena Srbine, Srbislave , ne budi žrtveno jagnje , progovori …

Sude mi zato što sam Srbin … Zaboravljaju im njihove Stolice Svete ,

mogli bi i električne da se sete  i sami sebe na nju osude ,

kad veličaju NATO nemilosrdnike , koji ubijaju nedužne ljude .

Izdrži, brate Srbine …., ne boj se strašila za ptice ,

što razbijaju kandila i luče , ikonostasu nož u leđa zariše …

Ničija nije do zore gorela  i ova njihova već dogoreva ….

Razviće se negativ filma , već se u glavi razvijaju slike ,

uz fiksir i crveno svetlo , zvono za uzbunu , zazvonilo ,

otrgli su se kontroli uma kad : tamniče vernike i hodočasnike .

 

Slavica Jovanović  novinar i književnik

 

Iz knjige Ne kleči pred zlotvorom 2017

Recezenti : dr Milan Mladenović književnik

i Ivan Glišić književnik

 

CIMG2776.JPG

БОРИС СТАПАРАЦ О СЕБИ, БОГУ, УМЕТНОСТИ, ДУШИ И ЧОВЕКУ-Видео

ГЛАС ДИЈАСПОРЕ ПРЕДСТАВЉА КЊИЖЕВНИКА ДИЈАСПОРЕ; ДРАГИЦУ ШРЕДЕР-ВИДЕО

Knjiga koja spaja ljude 19. – 21.10.2017 … da mi ne pobjegne u zaborav … Vučem uvijek velike torbe sa sobom. Navika je navika i eto obilježi me za vjeke vjekova. I nasljedna je koliko vidim. Moja kći vuče također knjige u svojoj torbi. Dogovor je jedino svako vuče svoje kad smo zajedno vani. Svoje i njene ne bi mi kičma preživjela. Ponekad usput i koju poklonim. To radim bez plana i prema trenutku i osobi. Ne znam unaprijed da li ću zbilja bilo koju na kraju i pokloniti. Ne znam zapravo ni koju ću staviti u torbu. Nekako to radim spontano trenutak prije izlaska iz kuće. Tako mi je baš u taj zadnji trenutak sinulo da bi Kristijanu mogla pokloniti Jasminkinu knjigu. Razlog mi je bio još nejasan, ali je tako moralo biti. Poslije se i on rodio i iskristalizirao i bio jasan kao dan. Niti Kristijana, a niti Jasminku nikada nisam vidjela, ali pričala s njima na telefon. Kristijan je iz zapravo Kristijan Sekulić iz Vojvodine, akademski slikar koji ima izložbu u Hildenu pored Düsseldorfa i mi smo išli na otvaranje izložbe značajnog imena „Od Antike do danas“. Jasminka je Jasminka Frleta Botica autorica iz Holandije koja je napisala knjigu „Velika ispovjed“ o ženama. Točnije radi se o 23 kratke priče nastale nakon razgovora sa stvarnim ženama koje su se usudile ispričati svoj život. Pravi vremeplov sudbina uzorkovan godištima i krajevima od kuda žene dolaze. Sigurno zanimljivo za Kristijana jer mi se čini da „dečko“ čita. Kratke priče su uvijek čitljive. Ako ne čita ide knjiga samnom opet doma. Neka je, neka se malo prošeta. Večer je bila živa, puno ljudi, govora, priče, slika i povijesti koja izbija iz njih, svi su bili tamo poznati i nepoznati, moji, tvoji i njihovi, atmosfera ispunjavajuća do zadnjeg atoma, svima nam je dobro, nosimo kući lijepu večer. Pričam, slikam se, slikaju me, pa opet pričam i vrijeme leti, počinje opraštanje i pozdravljanje. Dobijem poziv od Dragice da dođem u subotu ponovno u Hilden na Večer poezije i proze. Ona me pita da li i ja pišem. Pa pišem, tko danas ne piše, svi pišemo. Ne znam tada još tko je Dragica? Dragica Schröder isto piše. Ona je i autorica i prevoditeljica, ali i oraganizatorica subotnje večeri poezije i proze. Na stepnici na polasku kući dajem joj Jasminkinu knjigu da malo pogleda. Morala je odmah dalje za Kristijanom koji se otišao slikati i tako ni njoj, a ni Kristijanu nisam uspjela objasniti koja mi je namjera s knjigom. U subotu ću. Do subote se meni i mužu pridružila Barbara ljubiteljica lijepog slikarstava, a ujedino i autorica s kojim surađujem već godinu dana na prijevodima na hrvatski jezik. Došli smo sat vremena ranije da pogledamo još jednom izložbu u miru Božjem. Večer poezije i proze bila je u istoj zgradi s gradskom galerijom. Zapljusnule su nas pastelne Kristijanove boje odmah s vrata i stol pun novih crteža jer Kristijan i dalje stvara…Jasminkina knjiga je također već bila na rubu stola. Nismo pretjerano pričali o njoj jer smo se svi bacili na slike. Malo se fotografirali uz sliku „Digitalnog anđela“. Barbara je izabrala par crteža, uspjeli smo malo popričati i krenuli smo gore na poeziju i prozu. Dvorana obložena drveninom, kojom, ne znam, zaboravila sam pitati, odmah me je katapultirala stoljeće dva unazad. Nisam to očekivala. Odmah druguješ i sa savim tim gradonačelnicima čiji portreti vise svugdje uokolo. Nema naravno žena, ali aktuelna gradonačelnica je žena i ona je bila s nama tu večer uživo. Tada sam uistinu upoznala Dragicu. Majstorski je odradila večer. Predstavila turske, bosanske i hrvatske autore goste, makedonski nije mogao doći, i samu sebe srpsku autoricu, a i njemačke. U pauzi me je došla pitati kako se zovem i da ću ja biti prva nakon pauze. Pomislila sam da je došla faza čitanja onog što nas dojmljuje i što volimo, kako sam ja to protumačila, valjda imajući u vidu naše nove Večeri poezije i proze koje smo počeli organizirati u Matici hrvatskoj za Ruhrgebiet, a koje su zamišljene bez autora jer su oni ili skupi ili daleko ili mrtvi. Sve je bilo dobro dok ona nije mene najavila kao autoricu što ja nisam, a onda mi je sinulo da je ona to možda krivo zaključila zbog Jasminkine knjige koju sam joj dala na dva dana da pogleda. Jasminka ili Jadranka… Lako zamjenjljivo. Objasnila sam pred skupom nesporazum koji se dogodio zbog knjige i predložila da možda Barbara pročita svoje eseje koje prevodim na hrvatski i koje sam srećom uzela sa sobom. Barbara je i sama bila malo iznenađena, ali se je dobro snašla. Čitala je „Sve ima svoje vrijeme“. Jasminkina knjiga se u pravom smislu riječi osamostalila i sama napravila novi scenario tu večer, novu priču. Takve su knjige. Kad misliš da su završene jer su tiskane, tek tada zapravo počinju živjeti svoj novi život. Svaka bi knjiga izgleda mogla napisati novu knjigu, pogotovo ove putujuće po torbama koje ne znaju gdje će i kod koga završiti. Digitalne knjige nemaju te puteve jer nekako nisu materijalne. Istina je samo da su „lakše“, jedino ako ih želiš spontano pokloniti ne možeš ih tek tako izvući iz torbe.